Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
A tako rado slušamo i ja i Nekolajevič. (Tu se »Nikolajevič« malo počeša iza vrata, al’ ne reče ništa.) — O, pa to bi onda trebalo počešće da imate gostiju — veli Pera.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Diže ruke i zastade ukočen, raširenih očiju i otvorenih usta. Onda viknu: — Sergije Nikolajevič! Onaj oficir pogleda na našu stranu iznenađen. „Fikus“ se slomata sa gomile kamenja i potrča u susret.
Onda su se pogledali, držeći jedan drugoga za ramena. Opet se poljubiše. Sergije Nikolajevič dade rukom znak i bataljon krete, a njih dvojica, držeći se za ruke, pođoše za bataljonom.
Iza jednoga ugla sačekao nas je kapetan „Fikus“. Srećan je i ozaren. Priča nam kako je ovaj ruski kapetan, Sergije Nikolajevič, njegov drug iz kadetskog korpusa. Bili su odlični prijatelji.
I kakva slučajnost da se sretnu sada, posle deset godina, u Vodeni. Ugovorili su da Serjoža Nikolajevič dođe sutra sa jednim od svojih komandira, poručnikom Fjodorom Ivanovičem i sa nama zajedno provedu dan.
— Avrio! — veli Milan „Kica“, držeći se za platan. „Fikus“ je govorio: — Sergije Nikolajevič... Znaješ, po našemu zakonu kapitan imejet pravo ubić pjat potporučnikov — — Zamečaćeljno!... Kolosaljno!
Harmonikaš zasvira. „Fikus“ povede kolo, a Pera kao zadnji zanosi i podvriskuje. Uhvatio se i Sergije Nikolajevič i kao da nabija zemlju. Narod povrveo sa svih strana. Neki se ispeli i na okolne ograde.
Onda se pokloni, bacajući masnim rukama poljupce. — Gospoda! — diže se Sergije Nikolajevič da govori: — Dožil do srećnjavo dnja, kagda uviđel svojevo druga mojej mladosti i poznakomilsa s druzjami Serbami...
— Živeo! — Ura! — Je l’ ja? — upade „Đevrek“ i isplazi jezik. Sergije Nikolajevič se zasmeja i ispusti čašu. Nališe mu drugu. „Eks!“ — viknu neko.
— Kupamo se u zno-ju lica svog! — duva „Fikus“. — Teška s-služba. — Onda se obrati Sergiju: — Dorogoj brat Serjoža Nikolajevič... daj pocelovać ćebja... Ti moj brat... vsja, ti i moja „Ruža“.