Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Vidi Stric da s upornim Nikolicom nije lako izići nakraj, pa okreće drugi list: — Zbilja Nikolica, kud si ti to jutros pošao?
— Oho, pa to je nešto ozbiljno! — tiho reče čak i veliki obješenjak, Đoko Potrk. — A šta ćemo s Nikolicom, on je malen za zakletvu? — sjeti se Stric. Dječačić se naroguši. — Šta, ti misliš da ja ne znam ćutati?!
— Evo, Žuja, večeraj, pa na spavanje. Eto mene sutra rano. Pazi, dobro čuvaj logor! Iako je iz „razgovora“sa svojim Nikolicom shvatila da joj valja ostati u logoru, Žuja ipak stade žalosno da cvili kad je vidjela da mališan zaista odlazi.
Zlikovče, nevaljalče, skitnico, buvolovče! Dugonogi Stric, koji je došao zajedno s Nikolicom, zavidljivo uzdahnu: . — Eh, kad bi mene neko tako volio!
Nik sasvim pognut, krenu najbližim prečacem prema školi. Za njim, nešto manje pognut, požuri Nikolica, a za Nikolicom potrča kuja, bezbrižna kao i uvijek po danu. — E, sad je red na mene!
pod okrilje šume, uključivši tu i kuju, koja se junački borila s kamenitom strminom ne izostajući ni stope za svojim Nikolicom.