Jakšić, Đura - PROZA
Onamo, opet, u lugu niže Nikoline kuće, iza jednoga grma, zgurio se Đoša. Šta čeka on?... Glavu je zaronio u dve snažne ruke, ćuti, hladan i nepomičan.
udari put Rekovca, i kad je bio navrh Orlujaka, onda se tek osvrte i s pakosnim smehom gledaše izdaleka kako se plamen Nikoline kolibe, vijući se kroz guste oblake dima, po noćnome zraku vijuga...
čija je ova kesa, zapalio je kuću Nikole Belića; taj je isti onaj drekavac što se sve do na Cveti derao u potoku niže Nikoline kuće... Razumeš li me sad?... Učitelj nije znao šta će od čuda da progovori... — Zar on?...
Marko Ćosić, kako ga je onaj dan video gde švrlja oko Nikoline kuće. Stojna, kako je osetila vatru, kako je bila sutradan kod baba-Jane vračare. Sad se diže mladi Gružanin.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Pupavac iziđe da se prošeta, prođe pored Nikoline kuće. Savka beše na prozoru. On duboko uzdahnu, ona se podrugljivo nasmeja. Tako je još prošlo dosta vremena.
Ćosić, Dobrica - KORENI
njenih bosih nogu kad prilazi krevetu, zatekla ga je zora što se jedva provukla kroz mali rešetkast prozor, videla Nikoline oči prikovane za tavanicu, pa se kao od stida sakrila u njegovu gustu i dugu bradu.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
vremenom ugazili šetajući se gore-dole. Zatim, kad mi se i to dosadi, priđoh oprezno prozorčetu Nikoline zemunice i ugledah ga opruženog na poljskom krevetu, pokrivenog šinjelom, sa kapom na očima.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
»Za ječam ?... Razdao sam po narodu, tako mi samoga Boga!...« — ponavljaše on u pameti poslednje Nikoline reči i izazivaše sve one strašne slike, koje se malo čas pred njegovim očima izređaše, ali se sad sećaše samo Nikolinih
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
A Nikola nikad nije propuštao priliku da pokaže kako se ponosi time što je Srbin. Na pola puta između Nikoline radnje i carske palate, nalazila je jedna stara gostionica koja se zvala Habel, a postojala je od vremena Fridriha
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Još istog dana, u povratku iz škole, njih dvojica nakupiše u Prokinu gaju po breme suvaraka i otklipsaše do Nikoline kuće. — Otkud vi tako iznenada? — začudi se stara Marija.
Sutra se tako mogu meni i na glavu popeti, a ja sve to mirno podnositi, ni prstom neću maknuti. Jovanče se sjeti Nikoline puške i zanijeka Glavom: — Ne, nećeš ti to podnositi. Momčina se prenu i začuđeno pogleda dječaka. — Kako da neću?!