Upotreba reči njega u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Od naših svećenika redak je koji poznaje Danilove ikone a da ne viče na njega — moj otac ga je obožavao. Biografijâ velikih živopisaca toliko je pročitao koliko je na srpskom jeziku prevedenih

Imao sam i ja jednoga druga, brata, i više od brata! I njega su sa mnom dušmani naroda našega gonili, i on je stradao za veru i slobodu, i on je pored mene u vlažnoj tamnici

I onda ću ja sa dvoje moje siročadi podići glas svoj i vikati: „Nasilje! Nepravda!...“ Kao što vidite, gospodine, njega nema!... Ah!... Živi ga ne mogu više drugom nazivati, on se sad sa mrtvima druži...

Hteo je krasti. Siromah! Možda je i gladan bio?... Odmah do njega ležaše jedna stara baka. Bože moj! Bože moj! Dva sina imađaše, pa dok ih je mogla svojom starom snagom poslužiti,

Kao kroz san sećam se njega, moga oca. Siromaha! Beše večito bolestan. Svako jutro i veče donosila mu je moja tetka mlake vode, njome je ispirao

Ima, valjada, dve-tri nedelje kako nam nije došao?... To vi’š, Maro, nije lepo od njega! A, evo, i sama znaš kako smo živeli: ni dva brata rođena nisu bolje!

Jedan pramičak pade mu baš na krilo. Otac ga, siromah, uze, zagleda se u njega, posmatraše ga, prevrtaše u suvim rukama, pa nekako neveselo progovori: „Pre nekih vremena beše i ovo vrano kao zivt,

Grozna je to slika što sam je u tome času videla. Nikad je ne mogu zaboraviti. Čiča Marko drži mi oca preko srede, u njega bleda glava klonula na grudi, iz nosa i usta teče mu krv, te grozno šara belu košulju, a do njegovih nogu leži moja

?...“ Nije sve ni izgovorio, siromah, a komesar viknu: „Buntovnik!..“ Dva-tri žandarma navale na njega i terahu ga napolje iz dvorane... Jedan među njima udari ga kundakom u slabinu; on padne, a čiča Marko ga donese kući...

glave prost, neofarban krst, na njemu jedan venac od smilja, žut kao što mu je i čelo bilo kad su ga u grob polagali; do njega beše jedan peškir privezan... I danas se pitam: zašto li ga privezuju? Da li da se njime suze ubrišu?

Ali jedanput ne beše Marka kod kuće, otišao je u Bečkerek poslom nekim; a umesto njega dođe njegov sin Aleksa. „Rekao mi je babo da vas pohodim: možda će vam što trebati?...

Kad ga vidim, ja se sva stresem, srce mi silnije zakuca, uveče ne mogu da zaspim — mislim na njega... Jednoga dana stojim ja na mali vrati i gledam nepreglednu ravnicu što se od naše kuće nadaleko prostirala; nešto

Obradović, Dositej - BASNE

Misleći dakle i na svaku ruku razmišljavajući u tako bednim opstojatelstvam šta će od njega pajposle biti, dođe mu na pamet da često, ovde na zemlji, ono što sila i snaga ne može, majstorija i hitrost učini.

čoveka poznati, i koliko su koga glađe reči i slađe, toliko više valja stajati na opazu i dobro smatrati kakvi su oko njega tragovi, sireč: ko je, kako postupa, i kako se je pre vladao.

ljubokoristan i lakom priličan je našem kurjaku, koji zlobi na lisca ne zato što on krade i tuđe otima, nego što I njega krađe svoje učasnikom biti ne udostojava.

sijaju oči, ili koji istrunut krst gdi se sija i plamti: onda ti mu se užeže mečtanije i uzbuni krov, užas napadne na njega, a jošt kad je sam! Eto kako su postala sva prividjenija i strašilišta, letući zmajevi, vile i aždaje.

Svaki, esapeći po praznini trduha svom, vidi uda će mu polak malo biti; svak bi rad sve imati. Počnu se dakle oko njega čupati i derati, dok oba iznemognu i u nesvest padnu. Lisica, videći ih tako raspoložene, lagano odvuče jelenče.

ukroćavaju se, lav i medved laska onoga koji ih hrani, vo i konj služe gospodaru svome, i verni pas umire za njega. Kome nije blagodarnost dovoljno nagraždenije za učinjeno blagodjejanije, neka ga nigda ne čini, bolje. A neblagodaran ...

Dugošijasti ždral polakomi se na plaću, zavuče glavu u kurjačije grlo i izvuče kost, pak ono leteći više njega iskaše plaću.

Ko poznatom zločincu pomaže i dobro tvori, šta će od njega čekati? Zao čovek među dobrima ništa drugo nije nego kurjak među ovcama, kojemu niko konaka ne valja da dâ, no kako ga

Kad se čoveku prst na zlo da, radi svakojako da ga izleči; a kad vidi da sva ruka od njega bjedstvuje: „Reži brže bolje” viče, i za izbaviti svu ruku ne mari za koji mu drago prst.

Jagnje, ne videći ga, daleko niže na potoku dođe napiti se. Kako ga oni spazi, vikne na njega: „Tu si ti došlo mutiti mi vodu, da od tebe ne mogy s mirom ni bistre vode napiti se, je li?

„No zaludu, sve ti to danas preda mnom neće pomoći.” Skoči na njega i proždere ga. Naravoučenije Živo i djejstvitelno opisanije silna nepravedna i slaba nepovina! „Ko te pre? Kadija.

Pakostan i sasvim zao čovek, ako će ne znam u kakvu nevolju pasti, i ako će se koliko smiriti i moliti — niko se u njega ne uveruje i svaki ga se odvraća i gnuša.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

pticu kako se obara u suncem obrubljen plamen u glavu cara lazara stanoje od dva meseca spava u kolevci od zemlje njega niko ne pamti rodio se krajem jeseni umro početkom zime mezimče među mrtvima njegov plač ne može da se prepričava

Najbolje bi bilo da jedeš lopatom! 2. Da nije sabiranja i oduzimanja, a pogotovu da nije deljenja, ne bi od njega bilo jačeg račundžije! Bio bi zidar, da mu ne smeta mistrija!

Otkako je na glavu stavio krunu, to više nije onaj isti čovek! Ajde što je kruna promenila njega, na njegovu je glavu nataknuta, ali zašto je promenila i nas?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Oni zovnu njega i reknu mu: „Uzmi, Aleksa, sto pandura, pa idi te čuvaj od Paleža do Ušća, da kauri kradom ne pređu.” „Ja im kažem —

Kad uđem k caru, ja tako i učinim. Kod njega stojao je tolmač. Pita me: ,Jeste li vi Aleksa, knez valjevski?’ — Ja mu kažem da jesam.

i aga, dajte, prodajte mi se da ste moji, ja ću vas od svakoga zuluma braniti, i koji nema poreza i arača, ja ću za njega u zajam davati.

Svi ti begunci zli i gori kod njega se skupe. Siroma sultan Selim sedam je vezira na Vidin s vojskama slao, da pobede Pasmandžiju, a i Hadži-Mustafa-paša iz

Iz Kupinova povratim se posle opet u Ašanju proti Lazaru Georgijeviću, te sam kod njega izučio crkveno pjenije i proče bogoslovske nauke, osim njega tu sam imao dobrog učitelja koji me je učio.

posle opet u Ašanju proti Lazaru Georgijeviću, te sam kod njega izučio crkveno pjenije i proče bogoslovske nauke, osim njega tu sam imao dobrog učitelja koji me je učio.

u opasnosti od Pasmandžije i od ove dvojice u Bosnu pobekše, poboji se da i oni od Bosne ne dignu vojsku i ne pođu na njega.

odu na konak, a mitropolit Metodije uzjaše na konja, te ti u grad veziru, i kaže mu kako knezovi hoće da uzmu od njega hatišerif, i da njemu (veziru) donesu, da po hatišerifu porez udara a ne više, zato neka se pripravi šta će im

Kad Vidinlije na njega pođu, da i̓ dočekamo i razbijemo, pak mi opet našim kućama da idemo.̓ To svi knezovi odobre, tako da se veziru

Sakrijem se u jednu ekmedžinicu, pošaljem pandura Glišu Pavića, našega komšiju, da zapita oca, smem li ja do njega doći. Kako moj otac čuje da sam ja došao rekne: „Šta će on ovde?

Del-Ametu da turski kazuje, a ja ću njegove reči srpskim slovima pisati Hadži-Sali-begu u Srebrnicu, da izmamimo od njega štogod baruta i olova, jer je on bio protiv dahija i prijatelj je bio Hadži-Musta-paši.

” (jer to je jedna kuća bila, nismo ništa u kućevnim stvarima odvojili, i on je mene svuda, a ja njega zastupao), i reknem povelitelno: „Odvojte dakle moji̓ sto veprova, hoću da dam za džebanu”.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Toliko imanje, stoka, baština — pa mu sve malo; sve grabi tuđe, sve je rad da zakači drugog. Kao da ala iz njega zija.

Kmet Stevan seo s odabranijim ljudima, pa srče kavu, i uza svaki gutljaj tek rekne: — Ih, baš sâm ječam!... A oni uz njega dodadu: — Pogani Cincari!...

Što ti prezaš od kmeta?... De, ko izgubi da dâ polokanik rakije — prihvati treći. — Ama hoće da zanoveta. Znam ja njega... — reče opet onaj drugi, otpljucnu, pa naže polić. — Neka, neka... baš i ja volim, dok ode — pripomože četvrti.

— Šta, zar ti opet ne da s mirom? — upita Spasoje. — Ne mogu nikud da se maknem od njega! Kao da ga sam đavo nanese — kud god pođem, jali će me sresti, jali stići...

— To je već i suviše. — Nije vajde, Đuro, ja ti kažem, prihvati Spasoje. — Nego hajde da mi njega izdevetamo... to će biti bolje. A da ga tužiš, nije vajde, niti on mari što, pa će posle još gore...

— Već nekoliko puta lemali su ga ljudi kao vola, pa ništa... Valjalo bi njega kako drukčije zavarčiti. — A čekaj ti, znam šta ćemo — poče Spasoje — pa prsnu u smeh. — Šta? — upita Đura.

Kad mu, valjda, dodija muka, a on ti zaokupi ćurke tući, one opet njega... Deca udarila u alakanje i u smeh, da se poizvrću. I Sima se stade smejati.

— Ama, da li će on odista doći? — upita Đura. — Neće ja! Zar ti ne znaš njega? — Ao, ja poganog grivonje, jadi ga znali!... Nego šta veliš? Hoćemo li ga zavarčiti?

Znam ja to! — reče učitelj običnim svojim tonom. — Zar su ono merdžani? — upita Maksim i pogleda iznad njega čitav korak. — Ja, merdžani... to su oni korali? Je li, učitelju? — Jest, jest... korali — potvrđuje učitelj.

— A šta je to bilo? — počeše ga zapitkivati i i skupiše se oko njega. — Eto šta!... Pođem ti odavde u neko doba noći, pa hajde, velim, preče je, te udarim preko livada...

— Vere ti, Radane — upita jedan od njih — pravo mi kaže, koliko si uzajmio od njega? — I ne pitaj, brate, koliko sam. Da bog sačuva svakog take pozajmice!... Znaš kad se ono onomlane odelih od brata.

Ne da mu onaj greh ni da istrune kao ostali ludi... — Jes̓, jes̓, i ko meri krivo i njega stigne prokletinja — prihvatiće onaj što je uvijao kaiš — Znaš kad ono, ima već valjda deset godena, beše nekako oko

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

To nije da samo čita i baca reči, nego čisto čuješ kako mu srce jekće tako se on molitvi preda... Možeš ispred njega odneti sve kad se bogu moli, možeš mu kuću zapaliti, on glave ne okreće!... Nego, on nije bio samo pop.

Lice rumeno kao jabuka, a vlasi sede kao runo. U bistrom oku ogledao se razum, a u pokretu snažna i čvrsta volja. Za njega su govorili: — On zna šta radi! I zaista, tako je.

Pa, nešto to, nešto baš i što je Turčin - odbi ljude od njega. Popa veli: — Ama, ja bih voleo da je op pravi Turčin!... Ovako je on opasniji.

sve! On je sve znao. Kruška ga je poznavao. Ama srodne duše kad se nadmeću, mrze se. I Kruška njega nije voleo. Ali, kad mu zazvoni glas Marinkov onako prijatno, on zastade, a kad mu Marinko celiva skut i ruku, on

Letinu su sabirali jedan drugom zajednički. Nije hteo Ivan gutljaja rakije bez Alekse popiti, niti Aleksa bez njega. Ako je veselje u kući Aleksinoj, Ivan je domaćin, a ako u Ivanovoj, tamo je Aleksa.

— Što si tako pomrkao, kao da su ti svi po kući pobijeni? — Ko, zar ja? — upita Lazar i nasmeja se. Marinko upilji u njega. — A... ne varaj, sinak!... Ti, jest... Da pije koja curica zamakla za oko?... — Jok! — reče Lazar i poče kriti oči.

biće vruća mesa!... Jedva jedanput!... Ili će on ubiti Stanka ili — ako to ne učini — Stanko će ubiti njega! To znam utvrdo!... Ovo je kavgadžija, a ono je delija. Udariće sila na silu!...

Što je Stanko sad uradio, bilo je junački. Sve živo, i muško i žensko, potrča mu i obasu ga hvalom... Lazar se diže. njega je bilo stid ovog sveta. On oseti kako s pravdom zajedno i ovaj narod beše uza Stanka.

Sram ga bilo!... — viče Stanko Jurišić. — Onda je trebalo i ja njega, što mi je odskočio!... — Nije — viče Šokčanić. — Trebalo bi od Crne Bare napraviti groblje!...

Čuo je da puca grane za njim, pa mu se učini da ga neko vija. Beše zaboravio da je kraj njega bio Marinko... Mislio je da se sve selo diglo za njim u poteru...

Krv je naglo jurila po žilama, kao planinski potočić kad se voda u njega slije; lepo je osećao kako se ponegde zgusne i zastane od silne navale...

Dugo je tako ležao... Probudio ga je glas jedne sovuljage što beše na drvetu, više njega. On diže glavu i stade zverati oko sebe... Ne beše to kuća njegova... Gde je sad?...

Dučić, Jovan - PESME

deo svega — Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima; I onda kad stoji bezglasno međ svima, Jedan gromki eho ćuti u dnu njega.

I to zvučno srce kada jednom zaspe, Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega, Neće biti strašnog prestanka za njega: U zvuk i u svetlost sve će da se raspe. Uvek zaljubljeno u večnost, dok bruje Njime sjajne sfere, strasno i daleko...

gordom lepotom od sviju Samo ja otvorih oči očarane, I srce kô crni cvet iz gluhe strane, Nevidljive kapi dok na njega liju.

Žene ne veruju od kad njega nije, I s plačem odstoje njegova opela — Gde muževi plate po molitve dvije: Jednu za mir duše, drugu za mir tela.

Iza njegovih gora izgreja krupan, krvav, ponoćni mesec. Njega je Priroda dočekala sa osmehom, sa radošću, sa raširenim rukama, sa blagoslovom. Jer ona ne zna za pravdu nego za silu.

JEDNE VEDRE NOĆI Bili su zašli vlašići i mesec, i bila je ponoć. Grob Spasiteljev belio se u providnoj tmini, i oko njega su ležali rimski vojnici. U vrtu, u kome je bilo puno sikomora i tamarisa, bilo je mirno.

Grob Spasiteljev ležao je pored njega, neopažen i miran, u tišini. DUBROVAČKA JESEN In questa tomba oscura... Veethoven.

U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog.

LjUBAV Jedne noći u dubini okeana, u jednoj dolini pokrivenoj algama, probudio se jedan mlad polip. Svud oko njega vladala je duboka vodena tišina. To je bilo mesto večitog studenog mira i gluhe nepomičnosti.

Nebo je bilo puno svetlosti, strasti i požude, i kao da je iz njega padala neka nečujna azurna kiša. A kada se okrvavljeni i iznemogli rvači, učinivši svoj zadnji beznadežni napor,

Nedaleko od njega u jedan grm pade jato crnih kosova. Iznad njega u velikom suncu proleti belo jato golubova. VEČERNjE PESME Oturivši

Nedaleko od njega u jedan grm pade jato crnih kosova. Iznad njega u velikom suncu proleti belo jato golubova. VEČERNjE PESME Oturivši svoje ogromno kameno ralo, ispravi se Adam.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

ĆE TO NAROD POZLATITI 38 NA BUNARU 49 ŠKOLSKA IKONA 65 ŠVABICA 100 REČNIK 142 PRIPOVETKE VETAR Bio je red na njega, na Janka.

Zar ja nisam video stotinu slepaca, pa ipak me nijedan nije potresao više od kog groša! Jaoj, ta ja njega poznajem! To je.. čekaj, molim te!... — To je!... Ne, ne! Otkud bih ga poznavao? Ne može biti!

To jest, zavaravamo ga da ne ostane bez one jedine životvorne i božanske medicine, bez nade! Ućutasmo. Ali ja njega ipak poznajem!

tek ja njega poznajem!... Ali nije, zaboga, ne poznajem ga! Čim iziđosmo iz bolnice, sretosmo našeg druga Mišu na fijakeru.

Ja sam bio mali. Onoga što je radio s tatom! Znaš? Sad i moja mati skoči iz kreveta: — Đorđa Radojlovića? — Njega! Sad se moramo vratiti natrag. Natrag sa mnom za čitavih mojih dvadeset godina!

mirisao paljevinu i čađ, ali ipak onaj hlebac što ga donese čiča-Ćorđe neobično me je slatko golicao; i zalogaji od njega tako su odsudno brisali sve moje intenzivne utiske, kao četka s krečom one za nas pune značaja reči i slike što smo ih

Od to doba i majka je morala raspitivati za njega, i evo svega što se o njemu znalo: Đorđe je tada počeo parčetariti, ali kad se pokupi veresija, on poče opet za se

U bolnicu, tu gde sam ga ja opazio. — Dakle, ti veliš video si brat-Đoku u bolnici? Baš njega! — Njega! — Kuku meni! A šta mu je? — Ne vidi ništa! — Pomakni se s tog mesta, dijete! Kako, naopako, da ne vidi?

U bolnicu, tu gde sam ga ja opazio. — Dakle, ti veliš video si brat-Đoku u bolnici? Baš njega! — Njega! — Kuku meni! A šta mu je? — Ne vidi ništa! — Pomakni se s tog mesta, dijete! Kako, naopako, da ne vidi?

Ali ja vidim nju pored njega, i sve dobiva drugi izgled. Ona je uz njega ono što Vaskrs uz Veliki petak; ona je, po mome shvatanju, imala zadatak da

Ali ja vidim nju pored njega, i sve dobiva drugi izgled. Ona je uz njega ono što Vaskrs uz Veliki petak; ona je, po mome shvatanju, imala zadatak da ga, pored sve njegove nesreće, ipak usreći.

S malim ga nisam zagrlio! Nagovorio sam mu za minut milijun gluposti: kako sam hteo da ga tražim; da ga tražim kod njega kod kuće, da ga tražim u bolnici, kod bolesnika, u čitaonici, u raju, u paklu, u... — More, šta ti je danas?

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Bečkerečki notaroš kad tera kera — obično posle asentirunga — ne može bez njega; odmah: »Daj Sovru — veli — daj, daj desnu ruku našu«, veli gospodin notaroš, pa mu zalepi pola desetice na šešir, a

provodi Gliša Sermijaš, koga obično niko i ne zove u svatove (jer kad se slučajno opije — a to je redovno slučaj kod njega — tera svakoga da peva pesmu: »A-a-a, dragi brate komšija, ako ’oćeš veseo biti, a ti moraš s nama piti«, pa sipa za

poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kula svetilja kraj mora, nepomičan na svom mestu, dok se sve oko njega ljulja kao talasi na uzburkanom moru. Sve se oko njega za stolom menja, jedino on sedi nepromenljiv.

Sve se oko njega za stolom menja, jedino on sedi nepromenljiv. Neko se digne da igra, nekoga odvedu, a neki sam, onako bez ičije pomoći,

Vasilija, pa došao i stao pred njega i zamolio ga da ga pokrsti i prevede u našu pravoslavnu veru, — ne bi se zaista više začudio pop Spira nego sad kad je

— Daće bog, pa će valjda dobro biti! — teši ga Arkadija. — E, lako je tebi, ti ne zavisiš od njega. Nego, reci-der, boga ti, šta da radim, jao, šta da radim?! Ti si sad pametniji od mene! — Ne znam ništa!

nastala potpuna tišina i pauza u društvu, da se njegovo tik-takanje nije čulo, — to mislim da neće biti na odmet i njega, kao jedno, bar za večeras, tako reći, dejstvujuće lice opisati i s čitaocima upoznati ga. Sahat je davnašnji.

Nekih četrdeset godina je učiteljevao u ovom mestu. Sve što u ovom selu zna da čita i da piše, od njega je to naučilo.

Što je sad bolje, to je zasluga staroga učitelja, koji je bio i učio. Malo ko da nije bio bijen od njega, ali je svaki to podnosio, jer je znao da se to kloni dobru njegovom; iako su meštani bili osvetoljubivi, niko mu se

neće biti lepšeg venca priznanja, spletenog za sedu glavu staroga Trifuna učitelja, od ove male slike onoga što je pre njega bilo. Pre Trifuna znalo ih tek dvojica trojica da pišu.

Kome treba, taj se samo potrudi i nađe ga, dozove ga kući, pa hartiju i bokal vina pred njega, a već pero i mastilo nosio je uvek on sam sa sobom.

— veli, —: Proka Beleslijn (ili tako nekom), carskom katani u Galiciji, da smo svi, fala bogu, zdravi koje mi i njega pozdravljamo i molimo se bogu da se i on nama zdravo i veselo vrati, koje mi njega kao svog rođenog sina jedva čekamo da

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I, što bliže groblju, njegovim zidovima, tim jače iz njega tamjan, plač. Ponekad, čisto vas uplaši, kao preseče — te se trzate i zastajete, kakav iznenadan krik, cvilenje sa

Poređao po grobu. I, ukočeno, čisto očajno pogledom moli popu da što pre dođe do njega, prepoje, te kako bi mogao da ide, pobegne, ne sluša oko sebe više taj plač, cvilenje. — Tugo, Mito, domaćine!

A naročito da gleda, ako koje slepo, kljasto prosjače liči po godinama na njeno umrlo čedo, ona da njega najviše gosti, poziva. — ’Odi čedo! ’Odi ovamo! — I da ga dovodi.

— Nije mi to rek’o, ali znam. Hoće me. — I počela da navodi dokaze. — Ete, još od kad ga ja čuvam, ranim. Sve ja za njega radim, dajem mu i on jede, uzima, prima. Voli me. — Pa dobro, dobro, uzmite se. Ko vam brani?

I nije znao šta da joj kaže. A ona ga gledala unezvereno, radosno, iščekujući od njega odgovor. On skupio novac, zadržao ga kod sebe i rekao joj: — E sad dobro. Pare neka stoje kod mene.

Stid je bilo. Jedino, kad bi on došao na groblje ona se uvek nalazila oko njega, usluživala ga samo da bi mu pala u oči te da se on seti nje i kaže joj ako je što od vladike došlo.

Ali od vladike ne dolazilo. A međutim, dolazila zima. Za sebe se Naza nije bojala već za njega, Ljubu. Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava.

je pop osećajući se neugodno kad bi je video kako ona svako jutro ispred kapije čeka ga, bosa tapka po snegu i pilji u njega kad ga vidi. Čeka, kad će da joj kaže da je od vladike došlo da se venčaju. — Kad dođe od vladike, ja ću da te zovem.

Vejka ga je zvala „čičom“ i uvek noseći njegove torbe, išla za njim, da mu je na ruci, da umesto njega, kad Taja ili ne može, ili neće, mrzi 1 ulav — šenut, uzet ga da preko grobova ode do neke žene, ona umesto njega ode,

njega, kad Taja ili ne može, ili neće, mrzi 1 ulav — šenut, uzet ga da preko grobova ode do neke žene, ona umesto njega ode, otrči i uzme ono što im daju. Ali to ne bi duga veka. Tajom prevlada druga. Varošanka je bila.

Ali Taja je jednako jeo, a varošanka se još ne odmicala od njega. Ona je isto onako stajala i kao nešto očekivala, nadala se nečemu od Taje. — Čičo, ’ajdemo si doma!

A počela opet i da se opija. Ode tako, zaređa po kućama i počne da prosi, moli, ne za sebe, već tobož za njega, Taju. I laže: kako se on razboleo, pa leži bolestan. A i ne jede...

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Išao je često po vašarima. Tu je iskusio svu romantiku trgovačkog života. Zima, vrućina, žeđ — ništa to njega nije ženiralo; ne jedanput je na vašaru bivakirao i na vlažnom vremenu pod kolima spavao.

Ali, kad se vašar započne, da vidiš Ljubu Čakmedžijića kako mušterije mami, kako mu slatko reči teku, mora čovek od njega što bilo kupiti.

U njegovoj varošici nije bilo mogućno, jer što je bolje, nisu hteli dati za njega, loše opet on nije hteo. Mogao je uzeti sirote, koje su oko na njega bacile, ali nemaju prebijene pare.

Mogao je uzeti sirote, koje su oko na njega bacile, ali nemaju prebijene pare. Koje su iole što imale, očevi ni da se dadu osoliti za Ljubu.

Ljuba je znao da za njega u mestu nema izgleda, ali zato nije izgubio nadeždu. „Dok je momaka, biće devojaka, ako ne ovde, ono na strani!

On je već sa svojim srcem sasvim načisto. Gospođa Jelka svu je galanteriju na njega prosula, samo da ga obveže. Ljuba, koliko se u Savku zaljubio, ipak nije hteo da se dâ sasvim poznati, da ne bi posle na

Baš su sami bili. — Jeste l', gospodine, dobili od mene pismo? — Jesam. — Pa niste mi dosad ništa na njega odgovorili. — Nisam bio u stvari načisto. — Ja sam došao da prosim frajlicu Savku. — Drago mi je.

— Dakle, na taj način je zlo? — Već gore ne može biti; ne bi' dao za njega ni moju sluškinju. — Hvala ti što si me osvestio; sad ću ja njemu onako lepim, političkim načinom otkazati.

— no samo je zlo to što je vrlo nobl za njega. Majka drži za sigurno da će biti šta, premda Mileva malo naviše teži. — Ljuba ostaje pri prvom, tojest da sutra

Mogao je zbog male stvari koga zavoleti, a, opet, zbog bagatele prezirati. Kod njega, ako je momak bio maškrtan, ako je slatkiše jeo, a za kiseli kupus nije branio — taj već nije bio u milosti; pa još

Ljuba je kod kuće, gleda svoju ekonomiju. Vaš pekmez kuva, a eto Belkića kod njega. — A gle moga zeta, kako je u poslu! — Baš ste me tako uprljana zatekli! Dobro došli! Izvolite unutra!

U mestu će govoriti da je Belkić došao da provizitira Ljubu i da za njega u samom mestu ispitkuje. Belkića zadrže na ručku.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

gušio u nekoj mutnoj duševnoj uzbuni, mrzovoljan, bled, sa crnom bradom i čudnim očima, student prava Aleksije Jurišić. Njega je vest o ultimatumu, dole u njegovom đačkom stanu na Dunavu, prekinula baš u onom trenutku, kad je završavao svoje

Sad se ovi mediokriteti nešto znoje i petljaju bez njega ,a vreme prolazi i opet niko neće znati šta će sve iz ovoga da proizađe.

A zašto mora doći ja ne znam i da me čovek ubije ne mogu jasno da pojmim, i ne pojmim jasno da li je bolje da do njega dođe ili nije bolje.

Lepo. Voleti znači: imati za cilj sreću onoga koji se voli, tuđu sreću. A njoj sreće nema bez njega i čovek se čuva za nju i radi nje. I kako se ranije žrtvovao i odužio to mu je, mora biti, i savest potpuno mirna....

Ne znam šta bi ovo najedanput, tek vidim, evo, kako opet sedim tu na topu (samo sad prema drugoj uniformi) kao da se s njega nikad ni skidao nisam; i punim, palim, gađam i gušim se u dimu, dajem nišanske tačke i ostojanja, gledam ponova nosila,

A oko njega u šljivaru, na polegloj i ugaženoj travi, ležalo je nekoliko mrtvih vojnika nosem pobodenim u zemlju ili poleđuške pa su

A tamo unapred, kamo se on kretao borba je još trajala samo sa sve slabijim dahom i retka zrna fijukala su oko njega da onu smrtnu svirku produže ravnicom sve do prve prepreke.

Više nikakve sumnje nije bilo da njega namerno i zbog onakvog njegovog držanja u poslednje vreme, šalju i određuju na sve rizičnija mesta i da bi on jednoga

sve po nekim crnim talasima, video je samo neodređene utiske stvari pa mu se činilo kao da svi sni prostori oko njega mirni i žalosno-pusti u istini i ne žive.

onim strahom životinje koju besno gone, bežao je ludo, izmičući zrnima što su prebacivala i sa čudnim osećanjem da oko njega zvone, zvone, zvone neCRVENE MAGLE 33 prekidno i pomamno.

“ I njegova desna ruka grčevito steže karabin položen na travi, pored njega. On ga munjevito podiže i OTKOČI, pa opruži levu nogu i nasloni cev na prste.

“ Nešto kao poljski mišić šmurnu mimo njega i iščeznu u travi. Još jednom Hristić se obazre oko sebe. Svud je bilo mirno, krvavo, zamišljeno, mrtvo.

Afrika

U Tulonu sam bio ostao između dva voza da uzmem od njega još poslednja uputstva za ukrcavanje u Marselju. Poznao sam ga odmah po liku, toliko sličnom liku njegovog brata; koji je

Ja pogađam tugu i pijem u zdravlje dece koja su večeras bez njega oko božićnjeg drveta. Njemu su oči pune suza. On ne žali, kako kaže, što su njegovi bez njega, već sebe što je bez njih.

Njemu su oči pune suza. On ne žali, kako kaže, što su njegovi bez njega, već sebe što je bez njih. Kad je čovek otac i muž, čak i kad je najobljubljeniji, on treba da bude zahvalan za svaku

Belac koji je bio administrator u Alepu ima već nekoliko godina da se nije vratio sa putovanja; njega zamenjuje neki seljanin crnac koji, bolešljiv, leškari u ljuljašci.

Vuijea sustižem u momentu kada se sprema da se utovari na kola. Sedam kraj njega, i gladan i žedan; počinjem odmah svoju priču o Komoi i šalupi.

Ja uvek tako činim, i, ako je poklon dobar, vraćam tačno onim što poklon vredi; jer je, verujte, iza njega prost šeretluk, a ako je poklon rđav, onda ga ostavljam na tako vidnom mestu da je očito da nisam nasamaren.

To je ono čuveno pleme na koje se uvek misli kad se govori o crnačkoj umetnosti. Kod njega je nađen najveći broj maski od tamnoga, teškoga drveta.

somnambul, pada sa verande pravo međ živinu i one žute afričke pse, te nas sve razbudi strahovitom larmom koja se oko njega digla. Jutro u predelu brdskom, zelenom, sa velikim stablima koja se puše od magle.

Tišina divljine je apsolutna oko njega. S jedne strane ka dalekome Okeanu mrak i užas džungle, s druge odmah mrak i užas planina Liberije; sa obe strane

Bolestan je od grudi i neizlečiv, jer za njega nema leka. Tumač tvrdi da bi za čoveka kao što je ovaj, koji je ranije kao i mnogi drugi ovde, bio optuživan da je

drugi ovde, bio optuživan da je panter, lek bio svakako meso čoveka, jer čovek–panter ne može živeti a da je zauvek njega lišen.

Ali one su i srećne u isti mah, toliko srećne, jer su one njegove neveste, njegove kćeri, njegove matere; njega koji je najlepši, najmlađi, najljubazniji na svetu.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

MIŠIĆ: E, gledajte vi, kao da je ubog siroma! JUCA: On sam ne zna koliko ima novaca. Ali tako se to uselilo kod njega, samo da ne propadne, da štedi. Tako za kukuruz daju mu ljudi lepo pet forinta. Aja! On oće šest.

Kir Dimu, moj stari prijatelju, čovek pošten, vredno trgovac... MIŠIĆ: Zaboga, za njega da date vašu gospodičnu kćer?! JANjA: Zašto ne, gospodin notarius, čovek koj ima trgovaško duh u sebe!

KATICA: Manite ga zbogom, otkad ga znam, jošt se nije nikad pofalio, nego sve uzdiše, kao da je svet na njega pao. MIŠIĆ: Dakle, ja vam čestitam vašu budušču sreću!

JUCA: Ali, zaboga, dokle ćete ga držati da vam toliku štetu pravi?! Nije li vam se kukuruz zbog njega pokvario, niste li stotinu druge štete zbog njega imali? JANjA: Ama mu pravim račun.

! Nije li vam se kukuruz zbog njega pokvario, niste li stotinu druge štete zbog njega imali? JANjA: Ama mu pravim račun. JUCA: Šta vam je asna od računa, kad ne možete da se naplatite?

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

AJGIR NA PUTU 102 VII NEĆE VIŠE VIDETI SVOJU PLANINSKU SERVIJU 139 VIII PO SEĆANjU SE HODA KAO PO MESEČINI 153 IX KRAJ NjEGA KORAČA, SAMO NjEGOVA SEN KOJA GA PRATI 182 X IZMEĐU ŽIVIH I MRTVIH SVE SE VEZE PREKIDAJU...

Franc Karl Leopold barun fon Engelshofen bio je tada već jako ostario, ali je dvor u Vijeni imao u njega najviše poverenja, na kraju turskih ratova.

Crni kaput, sa dva repa, kao u laste, plivao je oko njega. Bio je to čovek sa lepim, rimskim crtama lika, ali kao u deteta.

oberkrigskomisara, starac nije smatrao da treba da ga dočeka, nego mu je poručio da izvoli gore, na treći sprat, kod njega. Na licu Garsulija jasno se opažala, zbog toga, srdžba.

“ A šta drugo ostaje tim Rascijanima, kad je tako, nego da se sele ma kuda? Da su njega, Engelshofena, pitali, on bi bio savetovao da im se ostave običaji pri sahrani.

Zato on ne odgovara na naše reskripte? Ceo ćesarski jug kraljevstva nalazi se u opasnosti. Kakve su u njega samo ručurde i nožurde. Seljačina.

Obišao ga je i prepao se od njega i Garsuli. Naročito su ga bile zaprepastile krupne, sive, vodene, Trifunove oči. Najduže je Garsuli bio zastao kod

Veli, on ne zna šta će njegova braća raditi, ali, što se njega tiče, on ne misli od svoje namere odustajati. On je čvrsto rešen da promeni carstvom.

Njegovo se ime nalazi na spisku đenerala Ševiča i odneto je u Rosiju. Ne može, veli, njega niko, više, ovde, premeštati, i to u pehotu. Iz konjice u pehotu. Otkud to može biti da konjik ode u pešake?

I on se bespomoćno osvrnu, da vidi, gde je ostavio Engelshofena. Smirio se kad ga ugleda, kako već sedi iza njega, u kolutovima gustog dima.

Ova varoš iza njega, sa tim visokim, crkvenim, tornjevima, ostaće kao i to Sunce, koje taj brbljivi Grk toliko spominje, a on će otići.

Iza njih, u daljini, i on je video red jablanova, a zatim plavetnilo neba, ali to je kod njega budilo samo tugu. Sunce je bilo odskočilo, ali on je znao da ga neće gledati, kako odskače, još mnogo puta.

Teodosije - ŽITIJA

Ne kao da njega ištemo pohvaliti, jer je pohvala pravedniku od Gospoda, niti da sami kakvu korist od nega steknemo, — ne; nego je i

Roditelji, pak, njegovi, ocećajyći natprirodnu, bezmernu ljubav prema njemu, nesitom dušom uvek na njega gdedahu, a i velmože njihove sa njima govorahu da će on biti najbolji među braćom svojom.

ocu svojemu što toliku visost vojvode potrudi s mladim blagorodnima, i stiđaše se da u lice muža pogleda, jer se zbog njega mnogo potrudio da dođe u tuđu zemlju.

Ispriča mu i o pismu od oca njegova, donesenom ka iparhu zbog njega, i o pismu iparha svetogorskom protu, pa reče: — Poslani su i ljudi da te predadu nama i da te vratimo tvome gospodinu

Ovo i mnogo drugo od gorčine srca njemu izgovorivši, molitvu i blagoslov od njega izmolivši, i uzevši tužne haljine, odlažahu kući.

I svi ga celovaše kao novoukrašena anđelskim obrazom. A ovaj grleći zlostavljane zbog njega, poče sve moliti od srca za one koji su ih uvredili da u miru i bez pakosti kući stignu, govoreći: — Bog nam je,

svake premudrosti, zaboraviše na telesne rave koje im momci naneše, i kao da su zapleNili neko blago veseljahu se zbog njega.

suzama dovoljno taj sveti vrh odaždivši, koja li blagodarenja ne govoraše Bogu, koji ga je udostojio da se popne na njega.

njegove dobrote i milosrđa, da se svetlost zašavši u goru ne pokrije kao pod mericom i da se mnogi, prosvećeni posle od njega, ne liše svetlosti spasenja. A on ce pokori igumanu, rekavši: — Volja Gospodnja neka bude kroz tebe na nama, časni oče!

Kada je stigao u mesto zvano Milopotam, napadoše na nj razbojnici i uhvatiše njega i one koji su bili s njim. A pravedni se zbog ovoga ožalosti, ne zato što su ga uhvatili, nego zbog toga što su mu

“ Odmah iguman zbog njega posla k neprijateljima starca prepodobnoga i dobrorazumna, da utoli surovost njihovu. Ovaj došavši donese im pozdrav od

Ovo govoreći skoči na njega, kao da će ga udariti. A ovaj obuzet velikim strahom, pobeže od njega, i iskočivši iz lađe u Lavru bežaše, a oni

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

docnije razviće manje uticalo, čine jedan deo zajedničkog nasleđa Južnih Slovena, iako ovi narodi, na Poluostrvu i van njega, stanuju u oblastima vrlo raznovrsnih geografskih prilika.

Verovatno je da je u tom pogledu bio od uticaja na njega naziv „Ilirija“, koji su Napoleon i francuski administratori bili dali oblastima osvojenim od Austrije 1809.

su doseljenici ušli u staro kosovsko-metohijsko stanovništvo ne izmenivši njegove psihičke osobine; ali su oni na njega jako uticali. Kako ovo stanovništvo ima osobina i centralnog i dinarskog tipa, teško mu je odrediti mesto.

sanjao je ozrinićki serdar Vukota staroga Ozru, koji je po predanju rodonačelnik plemena, i on je ljuto opominjao njega i sve Ozriniće da istrebe poturice.

Suprotno drugom dinarskom stanovništvu, ovo brđansko stanovništvo nije bilo prožeto drugim migracionim strujama. Kod njega se konstatuju jedino premeštanja iz jednog planinskog predela u drugi, ali je to bilo među ljudima istog psihičkog

On čini utisak iscrpelog i slabog čoveka. Prolazeći pored njega Sekula mu otme zlatno pero kojim je ukrašena njegova glava i beži.

Najsolidnija i najpotpunija društvena zajednica u okviru plemena bila je bratstvo. Njega su činile porodice nastanjene u zasebnim kućama koje su često obrazovale cela sela.

konji mogu proći, čak i sa najvećim naporima da uklone drvo svaljeno na put ili velike gomile kamenja, koje su se na njega stropoštale, i čekaju da drvo sasvim istruli ili da se kamenje samo otisne ili raspadne.

Novi dinarski doseljenici su sve više prodirali u primorske varoši i znatno su pojačali staro stanovništvo unoseći u njega snažniji i preduzimljiviji duh.

Međutim, njihovo nacionalno osećanje ostaje neodređeno ili bez dubine; njega ne vodi, kao što to inače biva, neka vrsta nacionalnog instinkta.

Između Laba i Sitnice, u neposrednoj blizini Prištine Mazgit-polje na kome se bila Kosovska bitka (1389. god.); sa njega se vidi kupasti vrh Zvečana kod Mitrovice, staroga grada iz doba Nemanjića.

Osim toga on se odlikuje većom arhaičnošću. Onaj razvitak koji je u toku poslednjih vekova zahvatio dinarski tip njega je samo dodirnuo.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Ja? Vjerujte mi, nikad mi krađa ni na um nije padala. Ja samo priđem komadu slanine, dodirnem ga brkom i — hop! njega nestane. Šta se s njim desi, nek sam đavo zna.

Jesam li je pojeo, nisam li — ne znam, obraza mi! Sira opet, nestane čim se moja sjenka nad njega nadnese, ali šta sam ja tu kriv. Nek bježi kao što radi miš, pa će se spasti. Zašto mi sam skače u usta?

— Pridrži ti samo zemlju da se toliko ne ljulja — reče pijani čiča Trišo krčmaru — a ja ću se začas popeti na drvo i njega zgrabiti. Tek što je čiča zakoračio na prvu granu, on se razdera: — Šta je ovo, pobratime?

Jedni trkom pobjegoše od njega misleći da je mlinar lud, neki ispričaše da su susreli po nekog mačka, ali bez džaka, a drugi, opet, opisaše čitava

Kad ponaraste, hvataće medvjede, vukove, zečeve, konje i ostale zvijeri. Ljudi će od njega po tri dana bježati, a on će im se kroz prozor u kuću zavlačiti i pod krevetom spavati.

Čiča od straha samo zažmiri zaboravljajući da skine džak s leđa, a kad je ponovo otvorio oči, oko njega je sve bilo pusto. Razbježali se i putnici, i čobani, pa čak i ptice.

Iz neke udaljene lokve na nj se dernjao čitav hor grlatih žabaca: — Rega-rega, gle ti njega! Zar ti misliš da ćemo mi pjevati u ovako loše osvijetljenoj dvorani?! Jedino je planina zloslutno ćutala.

— Hajde brzo da smislimo kako ćemo namagarčiti toga žderonju. — Ehe-he, bogme ćemo mi njega napsetiti, namačkiti i namišiti! — veselo povika mačak Tošo.

Oko njega se na sve strane širio leden val straha tako da je lišće u okolini zimogrožljivo treperilo, a zaspale ptice sanjale su

Onaj Neko tresnu džak zajedno sa mnom o zemlju i razveza ga. Ugledah nad sobom čovjeka velikih brkova, a iznad njega čađavo potkrovlje ukrašeno sa dvije slanine.

Taj ti ne lovi miševe! — Ne boj se ti ništa za slaninu! — guknu Brko. — Ja ću njega već tako potkovati da se neće moći popeti pod krov. — Ehej, gdje li si sad, dobri moj čiča-Trišo? — sjetih se ja.

— Ja sam čuveni Miš prorok — odgovori bijeli miš. — Imam dobrog prijatelja mačka Tošu, i dok je god njega, ne bojim se ni stotinu mačjih kiša. — Vidi, pa ti bi mogao da budeš naš vojvoda! — dosjeti se nešto miš domaćin.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

ga traži na nebu Sakrije mu se u zaborav Ovaj ga traži u travi Traži ga traži Gde ga sve ne traži I tražeći njega izgubi sebe ZAVODNIKA Jedan miluje nogu stolice Sve dok se stolica ne pokrene I da mu nogom slatki znak Drugi ljubi

lepote Osim one koju voli i koja će mu doći glave Ne vidi PUSTOLOVINA BELUTKA Dosadio mu je krug Savršeni krug oko njega Zastao je Težak mu je teret Sopstveni teret u njemu Ispustio ga Tvrd mu je kamen Kamen od koga je sazdan Napustio

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

KIŠE SU PADALE, DANI SU TEKLI, KUCAO JE NA STO VRATA, MOŽDA DVESTA, I SVUDA SU MU NELjUBAZNO REKLI DA ZA NjEGA NEMA RADNOG MESTA.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

ALjOŠA: Ne Rus, Poljak. On je gostovao ovde... PAVLE: On vam je odveo ženu? ALjOŠA: Ona meni kazala: mnogo voli njega, ne može bez njega. Kazala mi zbogom, ja plakao, ona otišla. PAVLE: To je skoro bilo? ALjOŠA: Pre tri meseca!

On je gostovao ovde... PAVLE: On vam je odveo ženu? ALjOŠA: Ona meni kazala: mnogo voli njega, ne može bez njega. Kazala mi zbogom, ja plakao, ona otišla. PAVLE: To je skoro bilo? ALjOŠA: Pre tri meseca! PAVLE: Još pre tri meseca?

ANTA: Video sam ga! RINA (cikne prestrašeno): Koga? ANTA: Njega! RINA (očajno): Koga, zaboga? ANTA: Vašega prvog muža. RINA: Ovo je užasno, ovo je mučenje na koje me stavljate!

ANTA: Ja sam ga video. RINA: Poznajete li vi njega? ANTA: Kako da ga ne poznajem; ostao sam mu dužan 10.000 dinara, bog da ga prosti! RINA (u najvećem uzbuđenju): To je.

Kako, još nije došao u kancelariju? Vidite, molim vas, to je nemoguće. Nije! (Ostavi slušalicu.) Oh, bože! ANTA: Što njega uznemiravate? RINA: Da s kim ću se savetovati ako ne s mužem? ANTA: Pa jest, pravo imate!

RINA: Posavetovati. S kim ću se vraga posavetovati kad evo pola sata zvonim i tražim svoga muža, a njega nema u kancelariji; otišao je bog te pita kada, a još nije stigao.

Pogledaj ti u ta tvoja uputstva, pa vidi šta tamo piše za takve slučajeve? SPASOJE (cepti od uzbuđenja i sune na njega sa stegnutim pesnicama kao da bi toga časa da ga smrvi, uzdrži se i prilazi mu): To si sad rekao i nikad više!

PAVLE: Da, da, ali gospodin Anta, rođak moje žene! Najzad, preskočimo njega. ANTA: Sasvim, preskočimo mene! PAVLE: Ali moj mladi prijatelj, gospodin Protić, prema kome sam ja imao toliko ljubavi

SPASOJE: Šta to? VUKICA (zbunjeno): Kažem ja da moj verenik neće doći. (Pogleda u sat na ruci.) Koje je već doba, a njega nema. SPASOJE: Doći će! Nemoj biti nestrpljiva. AGNIJA (zagrli Vukicu i vodi je u sobu): Slatko nestrpljenje! 'Ajdemo!

PAVLE: Pa to da izgubite zeta, ne zato što bi vas on napustio već zato što bi vaša gospođica ćerka na pustila njega. SPASOJE: Ja vas ne razumem. PAVLE: Zar vam vaš zet nije nikad ništa govorio o zločinu koji je učinio prema meni?

A četvrtu tužbu? MILE: Protivu nekoga Ante Milosavljevića za krivokletstvo. SPASOJE: Pa zar ni njega nije preskočio? A vi, ovaj, šta sam ono hteo da kažem, pa je l' to onako sasvim ozbiljno, tužbe?

moj zet samoubistvo i izvrši Anta samoubistvo, naposletku neka i ne izvrši Anta samoubistvo, al' šta mi je vajda od njega. Ne mogu se ja sam boriti, moramo svi zajedno. ANTA: Pa dabome! SVI (odobravaju).

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- rekoh sebi i skupih kolena pod bradu. Štof pantalona bio je zagrejan kao da je neko prevukao džinovsku peglu preko njega i to me podseti na mamu, moju pravu mamu, mislim. Onu drugu zvao sam Stanika.

da smo ludaci, da je ovo jedan sasvim šašav dan, ali da bi bilo idiotski izgubiti ma i jedan jedini trenutak od njega. Mogao sam da se složim s njom, ali nisam rekao ništa.

smo sat ili dva gacali između poplavljenih vrba, sve dok Rašida nije primetila čamac zavezan za vodomer i uvukla se u njega.

Iz onoga što mi je Rašida rekla posle, kad smo se već otkačili od njega, shvatio sam kako namerava da fizičarki namesti igru s fiskulturnikom.

Onda je Rašida viknula: - Eno ga! - i ja ga videh kako sav slepljen sa konjem leti prema Halas-Čardi, dok iza njega, u vazduhu ostaje svetla pruga, a u tek iscvetalim bagremima grakću mlade čavke.

je iz mog razreda, ali se ne mirišemo baš bogzna kako, jer on za mene na sastancima izjavljuje da sam problem, a ja za njega posle sastanka da je peškirče od sto boja.

Bilo je tačno to što sam rekao, ali je već zvonilo za izlaz i Bagricki ga nije uzeo u obzir. Kad sam prolazio pored njega, učini mi se da vidim kako mu na ramenima, grudima i svemu ostalom leže i predu one debele mačke.

Reći ću da me boli stomak. Zapravo, rekao bih to da matematiku ne predaje Hadži-Nikolov. Za njega je to providan štos.

Zapravo, rekao bih to da matematiku ne predaje Hadži-Nikolov. Za njega je to providan štos. Odgovorio bi da je i njega na fakišu kad su se davali filmovi sa Merilin Monro uvek boleo stomak, ali da postoji i predstava od osam.

Pomislih na knjigu koju ću napisati jednoga dana. Biće to knjiga o krvi i seksu. Ona će voleti njega, ali on neće voleti nju, ili obratno: To su uvek stvari koje pale i ja ću brzo postati slavan.

Našem, karanovskom, koga je „Partizan” kupio za milione, ona je tu. Mrzeo sam Vesnu zbog njega. Zamislite jednu crvenokosu pegavu, divnu devojčicu zaljubljenu u nekog kome je pamet u nogama!

o tome šta jednu mladu, svežu devojku može naterati da se zakaluđeri, ali mi Hadži-Nikolov nije dao da završim. Njega je više interesovalo šta ja mislim o sinusima i kosinusima.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Šta je prema tome »Nürnberger Handlung« — ništa! Već izdaleka pred dućanom, o ćepenku i kapku, ili ispod njega, vide se stvari — espapi, metle, lopate, opanci, čarape, i šta još ne, da čovek izbrojati ne može.

U dućanu, u običan dan, na sebi je imao stari kratak „jankl”, leti i bez njega, sa zasukanim rukavima na košulji, pa onda uvek čakšire u čizmama, kapa od crne kože.

, znači „Sofronije Kirić“. Vragolan taj moler, namalao ga da desni prst pruža na gospođu Soku, koja je do njega, pa onda u celoj njegovoj dužini, sa dugačkim trupom, kratkim, debelim, krivim nogama.

— Moj Pera još nije zreo; sad mu je tek sedamnaest godina, pa još kapom vetar tera. — A da šta će, kad se otac za njega pobrinuo. Gospodar Sofri je to milo. — Al’ sam se dosta namučio. — Da ne bi Buniparte, i ti ne bi do toga došao.

Ko bi pomislio da ću postati bogatiji od njega i od njegovi’ sinova! — Možeš Buniparti sveću upaliti. — Ne Buniparti već caru Aleksandru i Kutuzovu.

— Kako? — Ja bi’ ga pustio nek dođe sa velikom vojskom, a ja bi’ na njega sa malom. Cara bi’ molio najpre da opet dâ praviti sijaset crni’ banaka, pa bi te opet pretvorio u talire i dukate.

Gospodar Sofra sedne sam za jedan sto, pa ište vina. Čamča mu donese, i sede do njega, gospođa Sara ostale goste služi. Čamči u glavi vrze se neki plan.

Ne bi zgoreg bilo dve-tri lađe odneti. — Neću, vino se pije i uvek ga je manje, teško se pazi na njega. — ’Ajdmo gore u Slovačku, na Vag, da spustimo Dunavom splavove, pa od čamova da pravimo tačke, pa da prodajemo, tu

— Da, nek’ uči škole, al’ škole mnogo staju. E, dobro, nek’ ide u školu, al’ šta da bude od njega? — On će sam posle birati. — To mi nije dosta, ’oću unapred da znam čemu ću ga upraviti.

Dobro, neka bude fiškal. Tu je već sudba Šamikina rešena. Njega će otsada zvati „mali fiškal“. Tako se lako dao gospodar Sofra prelomiti na volju gospođe. Jedno je svršeno.

On je čovek uredan, imućan, kod njega ćeš dobro živeti. Čula si od mene kako je sa prvom bolesnom dobro živeo, kako ne bi s tobom“?

Kupio sam joj posle jedan đerdan od bisera, šest nizova kao grašak, dao sam za njega šest hiljada forinti, istina crni’ banaka, al’ su tek opet bile banke u kurzu. Posle devalvacije kupio sam joj i karuce.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

I tek tad, kad ga ugleda, vrisnu i poče da kuka, pavši na njega, grleći ga i ljubeći mu grudi, rame, vrat i uvo. Već skoro dve nedelje dana, otkad je došla poruka od markiza Askanija

Podbulih očiju od plača, sva oronula od užasa, u trećem mesecu bremenitosti, ona se nije dala odvojiti od njega. Lepotica na glasu, prolepšala se još više, u prvoj godini braka.

poslednja dva dana, u jednom kućerku pokrivenom trskom, kod obora, na vodi, samo da bi mogla da provede noć kraj njega.

Pesma onih u čamcima, kroz bezmernu tišinu, tamo dole, dopirala je do njega jedva čujno, kao ispod zemlje. Nad brdima i šumama međutim, što se ljubičasta ukazaše, levo, mogao je već da nasluti

Nesreća kao da je bila ostala iza njega, pred njim je bila samo ta daljina, zarasla gustom travuljinom, od koje se malaksava. Bio je miran.

Sluge iza njega behu zaostale malo i on oseti potpunu samoću. Jašući dalje, razmišljajući o raspodeli starešina i vojnika, koje je sve

Nasred logora pobesne konj kapetana Antonoviča, i čitava gomila sjuri se na njega da ga ukroti. Međutim se, kod poslednjih kuća pečujskih, ukazaše kola, puna perja i belih perika Komesarovih oficira.

Nekako čudno obuhvati ga ta veza sa mrtvim ocem; bio je to mir, spokojstvo, a sve što oko njega beše, na svetu, šareno, ludo, bezumno i besmisleno.

I dok se sve drugo vrtelo oko njega i bez reda i bez smisla i zbrkano, te njegove misli na oca nalazile su ga na obroncima brda, pred vidnim, proletnjim

umornog i napitog, nadodoljenog još više no on, ešarpama i svilenim trakama i perjem, koje je valjalo čuvati da se na njega ne sedne, morao je da diskutuje o stvarima raja i pakla, o anđelima i arhanđelima, jer su bili, prosto, uvrteli u

Bilo mu je dosadno da misli, i Isakovič, sav pomodreo, polako postade za njega kao neka slika. Komesar je postao skoro nepomičan. Pod perikom, žmirkao je na oba oka. Kod kuće je sad veče.

Setivši se njega, čestnjejši Isakovič se reši, po uzoru bratovljevom, da napije sebe. Mišljaše, ako ga i budu pokrstili silom, neka ga bar

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Tako, na primer, u Skopskoj kotlini preporučuje se da devojka skine prsten mrtvacu s ruke, i to ustima, a onda kroz njega da pogleda momka koga je izabrala. Kažu, da će se on odmah silno u nju zaljubiti i uzvratiti joj ljubav.

Početak braka može biti srećan ili nesrećan, od njega zavisi ceo kasniji tok zajedničkog života, kao i to, što je najbitnije, da li će se ili neće ostvariti osnovna svrha

Svakako najprirodniji način izbegavanja pogleda zlih očiju jeste skrivanje od njega. Zato se mlada kod nas pokriva različitim pokrivačima („veo“, „avlimarima“, „okrug“, „duvak“, „pokrivalo“, „privjes“

neobične lepote i upadljivog izgleda, mlada nosi na venčanju upravo zato da bi skrenula pogled zlih očiju sa sebe na njega. Svadbeni scenario kao jednu od obaveznih uloga predviđa i čauša.

U ovu poslednju klasu predmeta ulazi i štap najstarijeg lovca na vukove, koji treba ukrasti i dati komad od njega nerotkinji pa će, veruje se u okolini Banja Luke, ubrzo zatrudneti.

Za dete koje kad se rodi „ima na glavi svrtak kose“, veruje se da je rođeno pod „lošom zvezdom“ i njega se kao opasnog treba čuvati.

Zbog toga se za dete koje je rođeno na neki svetac veruje da će biti jako, zdravo i srećno u životu.¹⁵ Za njega se kaže: „dobar ga dan donio“. Posebna sreća očekuje onog ko se rodio na Ilindan, veruju u Bosni i Hercegovini.

„Doći će i njemu crni petak“³⁷, navodi se kod Vuka u smislu: zadesiće i njega neko zlo. Dete rođeno u petak, veruje se u našem narodu, neće imati sreće u životu. (Negde, npr.

U Mojkovcu veruju da ako se dete rodi u košuljici, „treba je sačuvati i čuvati kao i dete, radi njega“. Košuljicu obično čuvaju u sanduku, a ako je ne sačuvaju, kaže se, „neće biti dobro“.

U Boki, onaj deo pupka koji otpadne posle četrdeset dana zakopavaju u zemlju, a povrh njega zasade „koren narandže ili limuna da dete bude dobro i zdravo i da duže živi“.

Prvih dana po rođenju, dok je još nekršteno, dete je izloženo opasnom uticaju demona koji obleću oko njega i porodilje.

U opštem katastarskom popisu iz 1455. godine oblasti Brankovića (Kosovo), ime Vuk sreće se 178 puta. Osim njega, jedno od izvedenih imena, lično ime Vukašin, u ovom popisu nalazi se čak 209 puta.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

pretvorena stara vina, za slanike netaknute kao celac januarski, za čoveka koji zalud očekuje da se prijatelji kraj njega skupe, za onoga čija zla se jedino pamte.

vojske kući, poruka mu od cara, tri nedelje da se odmara, da se ne odziva i ako ga zovu da se sudi, ili ako iguman po njega poruči; da ga vreme na vratnicama čeka, da ga čekaju i carski i crkveni ljudi, i poklisar što stigne izdaleka.

molim za jeres što se širi u predelima carstva tvojega da svet tek od nje postoji, za jeretika što tvrdi da pre njega Nije bilo požara ni vulkana, ni mesečina, ni sunaca, ni injem posutih šuma, ni snega, da istorije reke tek od

svadbenu pesmu belog granja, za julskog neba zbirke soneta, za pesnika koji voli i sanja, za kosa, za slavuja, za njega, za svakoga koji je pao nemilosti - pomilovanja!

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost. Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica.

Ali, setio me se, i to je bilo dovoljno od njega! Onda nas je jednoga dana oslobodio naš rođak, partizan. Bio je opasan redenicima, nosio je »brengal«, deset bombi,

Slušajući, čovek je neprestano strepeo za zvuk koji je stizao do njega. Mogla je oluja srušiti motke, mogle su na žicu sleteti ptice prekidajući načas svoje nebesko putovanje, mogao se

I šta se događa? Treba mu tema za novi film i eto ti njega ponovo na ćoše. Pa, kako je, kaže, šta ima novo, šta se napada? Bez veze!

mršavog tela što se klatari na rahitičnim, neishranjenim kolenima, ništa sem poljančeta nad ruševinama, a ispod njega, duboko ispod, zatrpano nešto što je nekada bilo kuća — podrum i parter — kuća puna srećnih stanara iznad koje sada

svoje tablete bez kojih više ne možete, kome ste ostavili ključ od kutije za pisma, da li je novac u novčaniku — bez njega biste bili izgubljeni, a telefoni, a adrese?

koji su ga posle šestog pića veoma podsećali na leteće krave, ne sedi uopšte on, već samo ono što je preostalo od njega posle svih okršaja i trošenja tamo gore, u onom oblačnom gradu na koji neprestano pada smog — osećao se kao sopstvena

Smenjivale su se sobe u potkrovlju, apartmani, krstarenja po Sredozemlju i tužne noći na stanici u metrou — do njega su stizali različiti glasovi: uspesi su smenjivali priče o potucanjima i njenoj propasti — o neverovatnom bogatstvu i

Poslednji od njih zove se Mundo, što znači »svet«, a namenjen je sirotinji da iz njega besplatno uzima so. Uzan kameni put pretvori se u strmu kozju stazu kroz šikaru.

Tu je i staro dobro pozorište sa svojim smešnim, pompeznim stubovima, a iza njega obasjana lica mladih iščezlih žena u tamnim haljinama, zaboravljene premijere i moj drug Sead — profesionalni statista u

pa zbog toga nisam ni primećivao šarenu gomilu igrača na sceni, ni balerine snažnih, mišićavih nogu — gledao sam samo njega — najbeznačajnijeg od svih beznačajnih statista na svetu, koji se i pored svog bednog položaja u životu i na pozornici

Pufko se uhvati za glavu: – Gospode, koliko ptica! Oblak je sve veći i veći. – Izgleda kao da dolaze zbog njega.– promuca prestravljeni Bel Ami. – Kako? – Mislim da se radi o njegovoj kući!

Matavulj, Simo - USKOK

od njih stojahu dvije djevojke, iza njih momče jedno, držeći jednom rukom ugojeno june, a drugom osedlana konja; iza njega bješe gomilica Crnogoraka. Od Crnogoraca najviše je privlačio poglede Primoraca onaj glavar na klupi.

Svi Crnogorci poustajaše, kad Primorac skide kapu i nazva boga. On poljubi kneza u grudi, a knez njega u čelo. Sa ostalima se pozdravi. — Poznade me, kneže Drago?! — pita Primorac, sjetnim izrazom i lica i glasa.

— A da nije lukav, ne ćaše uzeti tolike zemlje i gradove, bez krvi! Drugi su se bili za njega, pa eto i mi! Kad se Napolijon bješe osilio i pregazio mu državu, onda mu se Franc pokori, dade mu kćer za ženu; a kad

Domaćin unese badnjak i nazva: — Dobar veče i čestit vi Badnji veče! Krstinja zasu žitom njega i badnjak, govoreći: — Daj bože i s tobom zajedno, Badnji veče i svaki blagi božji dan! Knez položi badnjak na ognjište.

— zapita djed. — Tako! — reče Janko i na licu pokaza tobože veliko iznenađenje. — Ja mnim ne bi ni jedna pošla za njega! — doda njeko. — E, da! — prihvati Milica. — Ti to kažeš! A onamo sve se grabe oko njega. Ali je on izabrao!

— doda njeko. — E, da! — prihvati Milica. — Ti to kažeš! A onamo sve se grabe oko njega. Ali je on izabrao! Je li da si? Baba, koja čučaše pored lonaca, ispravi se i zapita: — Oli se ženit’, Dragiću?

Neće to đavolje jabuke on pojesti, no će mu sve ona grabiti!... Janko je mamio dijete, a ono čas gledaše njega nepovjerljivo, čas se pogledom obraćaše tetki, pa valjda na njen mig, otide k uskoku.

Bjeh mlad za vremena vladike Save, ali sam njekolika puta bivao uz njega i na Cetinje i na Stanjeviće, i slušao i njega i druge đe iz knjigah talijanskih i ruskih i naših tumače svakojake stvari,

Bjeh mlad za vremena vladike Save, ali sam njekolika puta bivao uz njega i na Cetinje i na Stanjeviće, i slušao i njega i druge đe iz knjigah talijanskih i ruskih i naših tumače svakojake stvari, i za Lesandra Veljeg, i za Rimljane šta su

A u zdravlje i tvojijeh na domu i svijeh kojima si u srcu! Janko zahvali zdraveći domaćinu i njegovima, veličajući njega i sav mu rod. Krstinja šapnu snasi i kćeri: — E, bogami, ovo je da se čovjek krsti i čudi!

— Jest to rekao — potvrdi mati. — A naš stari đavo zbilja se zaljubio u njega. Čuste li đe ga nudi da ostane s nama. Budi bog s nama. Šta bi radio jedan takav gospodičić s nama!

— Ma je li vladika kao kralj njeki, kao princip? — Jest u vrijeme rata, a ovako, glavari sude u plemenima i bez njega. — A šta je onda guvernadur? — Kâ najveći glavar.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

OTAC: Jednog sam molio i šta nisam obricao, i obećao mi je da će naći lepu priliku; ali vidim nema ništa ni od njega. MATI: Huj, kad pomislim da se poklade približuju, groznica me vata. OTAC: Ubi se, ako možeš.

Bez žene biti, to nije ništa. Istina, njega su mlogi, to jest, nudili, no ja kako poznajem i njega i vas, mislim, to jest, da je za njega najbolja prilika, to jest,

Bez žene biti, to nije ništa. Istina, njega su mlogi, to jest, nudili, no ja kako poznajem i njega i vas, mislim, to jest, da je za njega najbolja prilika, to jest, vaša kći: zato sam ga, to jest, ovamo i doveo.

Istina, njega su mlogi, to jest, nudili, no ja kako poznajem i njega i vas, mislim, to jest, da je za njega najbolja prilika, to jest, vaša kći: zato sam ga, to jest, ovamo i doveo.

Šta veliš, to jest, bi l pošla za njega? DEVOJKA: Kako kaže mama i tata. PROVODADžIJA: E, dobro je! Nećeš se, to jest, nimalo kajati.

PROVODADžIJA: Ajde, mladoženja, žuri se što treba, to jest, za doveče. (Mladoženja poljubi oca i mater u ruku, oni njega u obraz.) PROVODADžIJA: Zbogom, prijatelju! OTAC: Zbogom!

Šta fali ovom? DEVOJKA: Ne fali mu ništa, al bi volila za Marića. MATI: Krasan dečko, lep, smeran, da živiš kod njega kao gospođa. DEVOJKA: Mamo, i ovaj ima karuce. MATI: E, vidiš, pa šta ćeš više. TETKA: I u kartama stoje novci.

I ja tvom ocu kažem „Cico“ mesto Nika, a tako i druge čine. TETKA: Meni moj kaže „babo,“ a ja njega „Milo“, pa dobro. MATI: Ta lako je za to, samo neka je u drugom dobro.

MATI: Ta lako je za to, samo neka je u drugom dobro. DEVOJKA (podskakuje): Baš imam jedno lepo ime za njega! ODJELENIJE TREĆE ŠEST NEDELjA POSLE VENČANjA UGLED 1.

ŽENA: A gdi su tebi oni mlogi vinogradi, one vodenice, karuce, i šta tu nema? Najmio čoveka da laže za njega. MUŽ: Lagali su oni koji su kazivali: „Sve je njeno i Božije, novci su gotovi“, dokle nisu prevarili, pa posle ni

Pa onda čovek je srdit, čovek ima posla, samo da ga ne pitam! MUŽ: Ti sve znaš. ŽENA: Kad mi da cvancik, a njega stane dreka: Kud si tolike novce dala; raširila si se, trošiš nemilice; a kad on troši po osam cvancika, to je ništa.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

uzima Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904), veoma plodan pesnik i urednik dečjih listova, koji se, moćnije no iko posle njega, obratio detinjstvu svoga naroda.

Zmaj je kao dečji pesnik bio najplodniji na prelazu iz XIX u HH vek; nešto pre njega, u Engleskoj su delovali sjajni pripovedači i pesnici Edvard Lir (Edward Lear, 1812—1888) i Luis Kerol (Lewis Sarroll

Ona, kao iskustvo pisanja, narušava tu hijerarhiju, jer postoji mimo utvrđeni poredak, protiv njega. „U pitanju je, dakle, delo koje ne umemo bezuslovno da situiramo, to jest da ga posvetimo, pa na takvo delo stavljamo

pesnik, da nije pravi pesnik u „pravim pesmama” a jeste nekakav pesnik u dečjim pesmama, nije pesnik gde se to od njega očekuje, a jeste na drugom mestu i na nižem nivou, i to još u naknadu, to Nediću, a ni mnogima posle njega, nije

gde se to od njega očekuje, a jeste na drugom mestu i na nižem nivou, i to još u naknadu, to Nediću, a ni mnogima posle njega, nije izgledalo vredno pažljivijeg izučavanja, niti su paradoks smatrali zanimljivim.

prenošenja — to su odlike Zmajevog koncepta, i one su zajedničke svim vrednijim dečjim pesnicima koji će posle njega doći. Poznato je da su se na Zmaja najradije ugledali nedaroviti stvaraoci, oponašajući njegov poučni smer.

nadahnuća: Palo sito, palo na korito, Sa korita čilo odskočilo, Palo na rep spavaćiva mačka; Mačak misli smrt na njega hoda, A miševi šapuću: dabogda!

romani, pesme i priče, potonuše netragom; poraz naše socijalne književnosti bio je tako nedvosmislen da se posle njega jedno vreme sumnjalo u mogućnost bilo kakve društvene angažovanosti u umetnosti.

Vučo je otrgao dečju pesmu od učmalosti i dosade u koju su je slabi, zakasneli građanski pesnici bili gurnuli. Bez njega bi se teško mogao zamisliti procvat što ga je ovaj pesnički izraz posle 1950. doživeo.

života, kao svetlost što odavno je oslabila, ali zapamćena jednom zauvek, i sada kroz sklopljene trepavice: Ispred njega treperi zlatan i tih jesenji dan, drumom se kotrljaju kola i prolaze ljudi, ali starac ih skoro ne vidi, čuje samo

trešnje priziva u pamet ceo jedan život: Stajao je, taj panj, tupo usamljen, oljušten, ali ja sam uvijek umjesto njega gledao rodnu staru trešnju i u njenim granama ponekad brižna jeda, ponekad raspričana strica, moje vječite i vjerne

U to blato vekova čovek je zna kad zagazio; ako li se, putem blagostanja i socijalnih prevrata, iz njega nekako i iščupa, on će mu zamenu već naći.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

dajte astal, dajte astal pak ćete se diviti. (Dovuče astač nasred sobe, pak se popne na njega.) Gospodo i braćo! Vi znate šta su Srblji bili u staro doba. Od dušana drktale su stene samog Carigrada.

ŽUTILOV: Kamo sreće da su Srblji takovi. SMRDIĆ: E, Srbin je lud od postanka. ŠERBULIĆ: Savetuj ti njega, uči ti njega, moli ga, kumi ga, on ostade pri svom. Miloš Obilić ne mari da propadne carstvo, samo da istera inat.

ŽUTILOV: Kamo sreće da su Srblji takovi. SMRDIĆ: E, Srbin je lud od postanka. ŠERBULIĆ: Savetuj ti njega, uči ti njega, moli ga, kumi ga, on ostade pri svom. Miloš Obilić ne mari da propadne carstvo, samo da istera inat.

Eno je sokakom, sigurno će k nama. NANČIKA: Nek ide k vragu! 2. EDEN, PREĐAŠNjI EDEN: Ideš anjam... NANČIKA (na njega): Eređ pokolba! EDEN (pobegne). NANČIKA: Treba da ga čuvaš od Zelenićke, jer će upaliti varoš što dete ne zna srpski.

Šta ću da radim? SMRDIĆ: Dajte mu što je za njega. Je li pravo da on, kao poznati rodoljubac, ništa ne dobije; a drugi, koji su dvoličili, ili koji su poznati kao

ŽUTILOV: Znate li šta je, da isteramo Gavrilovića iz odbora, koji je i tako mađaron, pa da namestimo vas mesto njega. SMRDIĆ: To bi dobro bilo. ŽUTILOV: I tako nam mlogo koješta kvari.

GAVRILOVIĆ: A donde da skapaju od gladi? SMRDIĆ: Što im drago! Eno kod patrijarha narodne kase. Nek ištu od njega. GAVRILOVIĆ: A gdi je naša opštinska kasa? SMRDIĆ: Šta znam ja gdi je.

Svet ja neću pitati šta ću raditi u mojoj kući. NANČIKA: Ali ovi ludi rodoljupci? ŽUTILOV: Pak šta? Kad njega trpe u Serbiji, zašto ga ne bi trpili u vojvodini? Mi valjda nismo bolji od Serbijanaca? NANČIKA: Pravo kažeš.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Od njega je sačuvan veliki broj prepisa najrazličnijih crkvenih knjiga. Ali je najznačajniji njegov posao: Bukvarъ ili nauka dete

Još 1721. živeo je u fruškogorskom manastiru Velikoj Remeti. I od njega se sačuvalo nekoliko prepisa crkvenih knjiga, ali glavni njegov posao je njegov putopis u Svetu zemlju, prvi putopis u

gubi mu se trag. On je bio pre svega vešt i vredan prepisač crkvenih knjiga i od njega je ostao veliki broj prepisa. Sem toga bio je dobar crtač i ilustrovao je svoje prepise, i misli se da je radio i neke

Njegov rad pada u doba od 1716. do 1747, i od njega je sačuvano trinaest manjih i većih rukopisa, prepisa raznih crkvenih zbornika i »dušespasitelnih« knjiga i prevoda iz

Srpski narodni jezik bio je nerazvijen, i prevodioci i pisci su bili prinuđeni ili da pišu ruskoslovenskim, ili da iz njega čine velike pozajmice. U toj rusifikaciji išlo se vrlo daleko.

Bio je obrazovan kaluđer, i od njega je ostalo nekoliko dela. Najglavniji mu je posao: Stematografïa, koja je, posvećena patrijarhu Arseniju IV Šakabenti,

zavladičen je u Beogradu. Iste godine mitropolit Sava Petrović prenese građansku vlast u Crnoj Gori na njega. Putovao je u Ugarsku nekoliko puta, i dolazio u sukob se tamošnjom srpskom jerarhijom. 1752.

Vasilije Petrović je postao istoričar iz istih ličnih pobuda iz kojih je pre njega postao Đorđe Branković. Njegova istorija je istorija samo po imenu.

OD njega je ostao jedan prigodan patriotski spev, jedna prerađena drama u stihovima, jedna zbirka prevedenih poučnih pričica i

Od njega je ostao priličan broj pesama, prigodnih i pobožnih, od kojih su štampane dve zbirke: Pъsni različnыя na gospodskïя pra

Kada ima da se odluči između dva datuma, on uzima srednji broj, da pomiri oba gledišta! Najzad, ima kod njega i srednjovekovnih kaluđerskih ideja o čudima, i »prstu božjem« on još daje mesta u svojoj istoriji.

i pravac, i osnovne ideje, i terminologiju, i format, i štampu, i raspored radova udesio po tom ruskom časopisu, i iz njega je preveo nekoliko članaka. Samo Orfelinovo predislovije nije ništa drugo do predgovor u prvom broju ruskog časopisa.

Milićević, Vuk - Bespuće

Do njega, jedan visok, krupan, glavat Bosanac koji govori u basu, bubnja prstima po prozoru i svaki čas strahovito zijeva; jedan

I njegove oči gledahu sa zaprepašćenjem sav ovaj svijet u kavani, koji je, u jednom trenu, izgubio za njega svoj obični izgled, kao da je bilo nešto što ga je skrivalo, uljepšavalo i na jednom iščeznulo; kao da se zderao neki

Pa onda, on je osjećao u sebi slabost da ih bijesno mrzi, oni su ga samo umarali, kao da se na njega sručio sav teret njihovih života koje oni tako mučno i naporno vuku, i lijeno, olovno mrtvilo njihovih duša.

koja redovno viđa, ulice kojima svaki dan prolazi, kao i njegova stara đačka soba, puna nereda, koja se već uživila u njega. Njega je gušio taj vazduh.

redovno viđa, ulice kojima svaki dan prolazi, kao i njegova stara đačka soba, puna nereda, koja se već uživila u njega. Njega je gušio taj vazduh.

Kad je izišao na peron, veče je bilo ugodno i svježe; oblaci se bili sasvim izgubili; nebo bilo prošarano zvijezdama. Njega se ugodno dojmila lupnjava vozova i mašina koje su jurile pored njega, uz nervozno trčkaranje činovnika s fenjerima, sa

Njega se ugodno dojmila lupnjava vozova i mašina koje su jurile pored njega, uz nervozno trčkaranje činovnika s fenjerima, sa mađarskim uzvicima i psovkama. On se trudio da ne misli ništa.

“ i izgubi se u onoj lomljavi i metežu. Njegov voz projuri i stade odjednom; iz njega kuljnu mnoštvo svijeta i, prolazeći pored njega, iščezavaše kroz jedna vrata. On se pope u kola i stajaše na prozoru.

Njegov voz projuri i stade odjednom; iz njega kuljnu mnoštvo svijeta i, prolazeći pored njega, iščezavaše kroz jedna vrata. On se pope u kola i stajaše na prozoru.

On vidje gdje ih potrpaše u jedan drugi voz koji ode prije njegovog. Oni projuriše pored njega, sa pjesmom, grajom i galamom, nadvikivajući lupnjavu željezničkih kola.

I kadgod je Gavre Đaković dizao oči, vidio je njega, vazda jednakog, s istim držanjem, istim preplašenim očima, ispod istog golemog zavežljaja.

da misli, uvijek se utiskivala u tu misao ona sakata i nakazna izreka, štampana jednim nespretnim i zdepastim slovima. Njega to sve umaraše, i vožnja, i misli, i natpisi, i onaj nepomični čovječuljak s mišjim očima i ogromnim zavežljajem više

Sremac, Stevan - PROZA

Kako koja godina, i kako koji dan bliže Božiću, a mene redovno, svake godine, hvata sve veći strah od njega. Sedim tako, pa jedva čekam da prođu ti dani, kao da nisam — bože me prosti — hrišćanin!

Pa ipak je nekad bolje biti i nepozvan, pa sedeti lepo sa »kostgeberom« svu noć, pa kad dođe na njega red otpevati kroz zube po jedno »Roždestvo tvoje«, nego da mi se desi na prvi dan Božića ono što se desilo Pavlu

Pa kako mu je onda ponuđen pehar žuči i iz njega prvi put srknuo, tako i posle toga, a još i danas, jednako pijucka iz njega.

Pa kako mu je onda ponuđen pehar žuči i iz njega prvi put srknuo, tako i posle toga, a još i danas, jednako pijucka iz njega. Stoga je još iz ranoga detinjstva postao pesimista. Od nepravde je mnogo pretrpeo i u gimnaziji.

Jer ovaj (to jest Jova) izgledao je sam sebi kao onaj što jednako samo okreće »ringišpil«: sve oko njega juri i vozi se, a on samo zapinje i otaljava za drugoga.

Vešto je izvodio. I koliko je inače povika bila na njega da je ograničen, ovde je pokazao začudo dosta okretnosti i umešnosti, tako da su pretpostavljeni opazili, doduše,

i umešnosti, tako da su pretpostavljeni opazili, doduše, naskoro da je »sir niže«, ali je i »slovo iže« tu bilo; za njega se vešto postarao naš Jova. I olako mu se prošlo! Bio je samo iznenađen jednoga dana.

Sve se oko njega diže i pada i opet diže, a on stoji tako nepomično. I nije to sad više ni očajanje, nego neka poštanska rezignacija u

Jova je bio čuven kao vešt da zakolje, ošuri i uopšte uredi prase, pa zato su se o njega otimali viši činovnici kao g. načelnik, predsednik i šef pošte i telegrafa.

Već pre toga zaplašio je komšijskoga mačora, s kojim se Jova užasno mrzeo. »E, prosto mi se ne mili život zbog njega«, — tužio bi se češće Jova u kafani među društvom.

Nekoliko nedelja posle begstva Kajina, narednika Miku zadesi nesreća. Nađu kod njega neke malo krupnije neispravnosti, tako da ga ni njegov lep rukopis nije mogao spasti, i on ode u jedno novo društvo.

A kako je kod drugih, koji nisu ništa bolji od njega; kod njih svakoga dana kao kod njega na Božić! Dalo mu se na žao radi mnogoga čega; i ovoga danas i svega onoga što ga

Radičević, Branko - PESME

Još od njega leže crepi, Ali de je onaj lepi? Kad bi sada opet došô, Ma i ovaj drugi prošô! (1843, jul) PUTNIK NA URANKU

zbori, Po mladi mu grudi Silan plamen gori, Plamen, plamen sveti — Putnik suze roni, Tici da poleti Plamen njega goni. Skoči lakom nogom, A tičica prnu, „Zbogom, tico, zbogom!“ On se stazi vrnu.

“ Evo sada godinica Otkako mu ne glam lica, I nojca se veće sprema, Njega jošte ovde nema, Niza lice ronim suze, — Da l' ga, Bože, sebi uze? Da li njega žeca ljuta Sred vreloga zgubi puta?

Da li njega žeca ljuta Sred vreloga zgubi puta? Eda li ga valovita Burna voda de zanela? Eda li je gromovita Udrila ga degod

miri Kô i pre, Vrelo žubori Po lisnoj gori Kô i pre, Ja sam mlada Ovde sada Kô i pre, Sunce bega, Al' nema njega Kao pre, Nema sunca milenog, Nema mog.

Mili Bože, podigni oluju, Sred me srca gromom udri živa! Raka njega krije sad i tama, Šta ću ovde ja na svetu sama! (1844, 14. okt.

(1844, 14. okt.) NEKA SUNCA Jarko sunce seda, Travka njega gleda Oborena lica A puna suzica. Ja ni lica krijem, Niti suza lijem, Već s' eto osmevam, I vako popevam:

Al' jedanput danak svanu, A on sina nađe ladna: „Pa zar i tu grdnu ranu, Moga jada smrti gladna!“ Veli jad je njega stiskô, Zamuti se njemu oko, Glavu nosi od sad nisko Ranjen' otac preduboko.

večeri ladne, Tio veče kao juče isto, Oblak zlatan, nebo stoji čisto, Sve se kiti, sve se zlatu sprema, Ali zašto njega jošte nema?

njemu ostala jedina, Sve nestalo, sve ga je izdalo, Ti jedino verno mu ostalo, Mlogo teo, mlogo započeo, Čas umrli njega je pomeo, Mesto danka spustila se tama, Mesto slave tebe ima sama, Ti si ponos, ti si cela dika, Ti mu slava

nogama ona rosna trava, A sa strane brda mirisava, A ovde se potok pošalio Pa nam puta mladim preprečio, Preko njega skačemo lagani, I evo nas na drugojzi strani, A odavde sve još ubavije: Kako samo dolina se vije, Kako gora

Umre Marko, njega nam nestade, Ali ništa, bar vinca ostade, Jer da j' Marko još živeo duže, Sve bi vince popio nam, druže.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Rušio se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski dlan. Eto, o tome bih, Zijo, da šapućem i pišem svoju

Iako baš nije bilo teško ispasti mudriji od Save, starčić uvrijeđeno puše: — Mudriji od mene? O, vidi ti njega. — Da, da. U po dana, u po noći, kad ti god drago, samo ga otvoriš, a on ti cak, cak! — toliko i toliko sati.

— U redu, pobro, biće paženo ko oči u glavi. Sat je bio zaključan u djedov sanduk i na njega se brzo i zaboravilo, sve dok ja jednog dana ne doperjah iz škole ponosito se šepureći: — Djede, ja znam gledati u

— Bogami će njega, onako pijana, gdjegod umlatiti i opljačkati Kauri, lopovi su to — vajkao se djed. Jednog popodneva, tek što stigoh iz

Za žene i njihovo zdravlje Petrak se nikad nije propitivao. Za njega one kao da nisu ni postojale ili su, u najbolju ruku, bile nešto na formu dosadnih, vječito prisutnih mačaka: motaju ti

— Pa sjediš pored njega i neka te tvoja tuga poduzme, a on te gleda i samo što ne kaže: ostavi, bolan, Petrače, daj ti da mi po jednu zapalimo.

To bi bilo nešto. Međutim, djed kao i da ne čuje govornika, još uvijek se duri, ništa ne odgovara. Samardžija upilji u njega i zvocne: — A ti tu nešto misliš da si bolji od njega. Ajde! Djed se uze krstiti. — O, ljudi, šta ja ovo jutros čujem!

Samardžija upilji u njega i zvocne: — A ti tu nešto misliš da si bolji od njega. Ajde! Djed se uze krstiti. — O, ljudi, šta ja ovo jutros čujem! Jesam li ja pijan, šta li? — Da šta si nego pijan.

— Đede, nema ga. — Dobro je, evo ga u mom džepu. Eh, u džepu! A meni zbog njega promače dobar komad. Daj da bar čujem šta je dalje bilo.

ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Hm, nema?! ...Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja ...

Obavlja trudoljubivi mlin svoj čisti, posvećeni posao. Nema oko njega ni bezobraznih ženetina, ni Gnjatija, ni Velikog Jove. Jedini mlin pošteđen od đavola i ružnih priča.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

došla bi, ako ne zbog mene, ono zbog moji rana, ako ne zbog rana, ono barem zbog onog deteta, da se barem zbog njega, i zbog Alaha, samilosnom pokaže! Po tome sad sudi i kakva je majka! AHMED: Mnogo, bre, viče ovaj aga!

Od straha nisam smela, efendijo! Da sam mu došla, reko bi da sam pohotljiva, i ne bi mi prizno da sam došla zbog njega, nego da, kuja, osetim vojnički znoj! Ko da ga čujem šta kaže!

Svak od njih misli da mu je Alah sluga, da Alah nema drugog posla nego da njega opravdava, da njemu daje za pravo. Oni ti kroje Alaha prema sebi, ko da je Alah košulja.

Ovog puta je ozbiljno! Razumeš? Dolazi čovek do koga mi je stalo! Druge sam odbijo jer sam čekao njega. Nije to neki prirepak, nego faktor! Saš tek da vidiš pravu gospoštinu!

Sedi kao da senka čempresa sedi međ nama na divanahani. Oko njega uvek neka tišina. A iz te tišine prsten mu na ruci, kao zvezda! A ima i izgled! Visok, vitak, oči čelično plave...

Saće malo da spusti krestu kad se slučajno sretnemo! Ovde mi se popeo! Od njega nije moglo ni da se diše! Aaa, saćemo malo drukčije! Saćemo i mi da presavijemo stranicu!

HASANAGINICA: Vidi ga sad! Sad mu je stalo i do Hasanage! Sad se i za njega brineš? Da od Hasanage ne napravim budalu? To li je tvoja briga?

A kako Hasanagu — Hasanagu! — da molim? Ja sam to zamišljao sasvim drugačije! Sad ja njega, posle svega, da molim? Strašno! Sve mi je palo u vodu! MAJKA PINTOROVIĆA: Nije, ako urediš da vidi dete.

Ne znam šta da ti kažem. A šta bi na to kadija? Da nije neprilično, mislim lično za njega, da sa svadbom svraća kod ženinog muža? Znaš ti kakav je svet. To može da se protumači.

Znaš ti kakav je svet. To može da se protumači. BEG PINTOROVIĆ: Kadija pristo. Sad dolazim od njega. Nemo da se nađeš uvređen, ali red je da prvo njega pitam; sad je on aktuelan.

BEG PINTOROVIĆ: Kadija pristo. Sad dolazim od njega. Nemo da se nađeš uvređen, ali red je da prvo njega pitam; sad je on aktuelan. Kad sam mu reko, nije ni obrvu podigo.

A ako je pustiš da se oprosti s detetom, kazaće: vidi ti njega, strpljiv je i mudar, nije zakeralo, ume da diplomatiše, taj je pogodan i za ozbiljnije poslove!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

I usred ove blagote, tišine i nekog poludremeža iskrsne on, Dimitrija, iz ma koje kapije. Kad njega spaze svi se pokrenu, nasmeju i uzviknu. Deca se odmah skupe oko njega i diraju ga.

Kad njega spaze svi se pokrenu, nasmeju i uzviknu. Deca se odmah skupe oko njega i diraju ga. Žene, devojke i ludi, sve se to na nj smeši, zivka ga i dira.

Ko njega nije poznavao? Zapitajte ma koga za njega, i svaki će vam odgovoriti: „A, to je naš Dimitrija!“ A taj njihov Dimitrija

Ko njega nije poznavao? Zapitajte ma koga za njega, i svaki će vam odgovoriti: „A, to je naš Dimitrija!“ A taj njihov Dimitrija beše za čudo, k’o niko razvijen.

Jedino što mu beše kao neka strast, to je: pesma i kićenje cvećem. Kad pukne proleće, zamiriše zelenilo, njega nestane. Drvari ga tad viđaju po planinama gde se pentra po gudurama i osojima tražeći ljubičice i kukureka.

I po nekad sama Toda dođe do njega, metne mu svoju ručicu na rame, i smešeći se, pita ga: — Voliš li me? A on siromah muca i krije pogled od nje.

— Kaži, ili sad ću da se naljutim? — veli mu ona mrgodeći se i okrećući se tobož ljutito od njega. On uzme, raširi ruke, i gledajući je usplahireno, jedva govori: — Ovoli-i-ko!

Ona se nije njega stidela. Za nju on ne beše muško, čovek, već običan svakidašnji stvor. A beše lepa Toda! Ne beše to bujno, krupno

Ispred kuće beše stari bunar a oko njega naslagane velike ploče od kojih je oticala ustajala, crna barica po kojoj patke ceo dan batrgahu.

Više bunara bila je vinova loza, a nasred dvorišta stari dud — „šandud“. S leve strane beše odmah potok, a iza njega vaša bašta ograđena zavaljenim i isprekidanim plotem... Je li, pamtim li dobro? Vi beste sa sela, skori doseljenici.

— Pa takav je red — odgovaraš mi ozbiljno — mužu žena treba najbolje da dâ... Ona može i posle, što ostane od njega, da jede. I zatim, pošto ja napunim sve džepove orasima i kestenovima, ti sve onda dižeš.

On gurnu silno vrata i uđe. Ti se odjednom diže, istrže od matere i izlete u kujnu pred njega, da ga zaustaviš. — Ne, Nikolo! Sladak, mili Nikolo, ne ulazi!

Kostić, Laza - PESME

Zagrli me, dah mi stesni; al' očiju pogled njez'ni' nagon uzda, zanos trezni; iz njega mi mis'o sine: »Majko!« — »Sine!

POSTANAK PESME Sunašca na zalazu kroz prozor pada žar, odande na tvoj adiđar, sa njega na duvar. Razišô se u mlazu, pa šara bledi zid, plavetan kao nebni vid, pa rumen kao stid.

Razišô se u mlazu, pa šara bledi zid, plavetan kao nebni vid, pa rumen kao stid. Zapali srce moje, iz njega sinu zrak, kroz oka tvoga kamen drag prosinuo je blag.

Probudite ga! Probudi l' se sam, rasrdiće se, karaće vas ljut, toliko spati što ga pustiste, toliko njega, što je svaki čas neobrađen što veku ostaje, progonit znao neštedimice, ma goneć čas, progonio i vek. — Probudite ga!

Il' onaj valjda štakolazni krok, života radna verni pratilac? Zeleno drvo štaka nam je ta, javorika iz njega proklija, pramaletnje nam pesme hraneć gud.

Kazivô sam mu da se seća na nj, i da će njega pamtit večito, jer seća ga se, to zacelo znam. kad god se poje „pamjat vječnaja” Duševna svest joj sva je njegova, a

Il' tajne te što pokriva tvoj hum razumjet neće nikada naš um? da l' za to prah svoj pope na taj kom da s njega gledaš dušom žalosnom gdje pleme tvoje spava mrtvim snom?

se ori očajni glasak, sluša ga samo crkvica stara, kadikad mu setno zvonom odgovara, i sluša ga sveti ikonostasak, i s njega sluša u okviru malu svetitelj Đorđe na belome ždralu, drkće mu ruka kako oštro sluša, sve žešćim gnjevom aždaju guša; i

teže molitvice ore, ako ga tamo koji junak čuje, verno ga čuva, verno ga štuje; žalostan s njime, s njime je volan, sa njega samo zdrav je i bolan, njime se pita, njime se truje, od njega mače plamene kuje!

čuva, verno ga štuje; žalostan s njime, s njime je volan, sa njega samo zdrav je i bolan, njime se pita, njime se truje, od njega mače plamene kuje!

Samo naveki ispred tvog lica, naveki prognan da je izdajica! Na njega samo, roba doveka, na njega samo, samo na njega, nebeskog gnjeva sve gromove prospi, ne prosti njemu, il' nikom ne prosti!

Samo naveki ispred tvog lica, naveki prognan da je izdajica! Na njega samo, roba doveka, na njega samo, samo na njega, nebeskog gnjeva sve gromove prospi, ne prosti njemu, il' nikom ne prosti!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

236 PUSTIO BIH JA NjEGA, ALI NEĆE ON MENE 237 TURČIN, RAJA I CIGANIN 238 POMAŽEM TI SPRDATI 239 ERO I TURČIN 240 ERO I KADIJA 242 ZLOGUK 243 NE

On se za nj bio oduševio i od njega mnogo očekivao, stavljajući ga po vrednosti odmah pored Rječnika i pesama. Ali pri tom treba imati na umu ono što je

Klasičan princip o jedinstvu vremena i prostora kod njega je eliminisan, a jedinstvo radnje dovedeno do krajnje esencijalnosti i zbijenosti.

Iza njega dolazi Vrčević, ali ne toliko po svojim sposobnostima koliko po kvantitetu prikupljenog materijala iz koga se ima šta

Onda mu car dade svoju šćer za ženu, i dopusti mu da je on prvi do njega u svome carstvu, a onoj dvojici starije braće reče car: „Ako hoćete, i vas hoću oženiti, pa vam dobre dvore

Pred njim je bila jedna česma, na zlatnom čunku izvirala, i tako saljeva se pred njim u jedno korito zlatno. Blizu njega stoji jedna maštrava ukrašena dragijem kamenjem. Čoek bi htio da vode pije, ama ne može da dohvati.

Ovaj uđe unutra kod njega, onda mu onaj čoek reče: — Daj učini jedan sevap, te mi daj jednu maštravu vode da popijem, i znaj zacijelo da ćeš od

zmaj, nego, brate, da te dobro sakrijem, jer moj čoek veli da bi svoje šure isjekao kad bi ih samo viđeti mogao; ja ću njega najprije kušati, ako ti ništa ne ćene učiniti, ja ću mu kazati za tebe. Pa tako i učini: brata i konja mu sakrije.

Ona mu odgovori: — Moj je čoek car orlujski, za njega sam se udala. Kad car dođe uveče kući, žena ga dočeka a on ni reči, nego veli: — Ko je ovdje u dvor od ljudi došao,

Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred veče, on se lepo umije i opravi, sokola metne na rame a hrte uza se a gajde pod pazuho

Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred noć, carev sin krene ovce kao i pre, pa kući svirajući u gajde.

Kad pođoše i kretoše ovce, čoban putem jednako veseo, svira u gajde veselo, a devojka ide pokraj njega pa jednako plače, a on kašto pusti dulac pa se okrene njojzi: — Ne plači, zlato, ne boj se ništa.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

JEVREM: Opet se malo popravio. U detinjstvu za ništa se naburi, pa ne možeš reč od njega da izvučeš. Zato su ga i prozvali deda „srdilo, burilo“.

Vi znate... JEVREM: Ne boj se ništa, ja sam tvoj sojuznik. Nas dvoje jači smo od njega. SOFIJA: To bi bilo sozakletije, a vi znate, koji pravi tajne dogovore protivu opštega mira...

JEVREM: Pravo, snao! MAKSIM (Jevremu): A šta ti tu? JEVREM: Kad komandant ne razume komandu, onda se mesto njega postavlja drugi. MAKSIM: Ti nju kvariš. JEVREM: Ja sam samo od generalštaba.

JEVREM (smeje se): Zna Maksa, nemam ja brige za njega. Dakle, snao, čula si lozinku; samo kuražno! (Odlazi.) MAKSIM: Šta te je opet sad naučio? SOFIJA: Ništa.

KUM: Najpre je žrtvovala rođeno dete za ljubov svoga muža; zatim se na zahtevanje njegovo rastavila od njega i stradala kao niko njen; najposle se sama žrtvovala za njega. MAKSIM: Ho, ho, ho! gola laž, izmišljotina!

svoga muža; zatim se na zahtevanje njegovo rastavila od njega i stradala kao niko njen; najposle se sama žrtvovala za njega. MAKSIM: Ho, ho, ho! gola laž, izmišljotina! NIKOLA: Zašto, to može biti.

Ajde i mi da se damo na nauku. ISAJLO: Ti možeš, ali ja neću. MANOJLO: Da l’ bi me hteo učiti? ISAJLO: Stani kod njega u službu, pak ćeš sve naučiti. Zašto on, jednako koješta govori; samo me mrzi slušati.

MANOJLO: Ja sam terzijski momak, no poznat sam sa Isajlom. DOKTOR: Kaži Perzerinom. MANOJLO: Pa kako sam od njega čuo da ste čovek učen, zaustavio sam se, da vas vidim, jer i ja imam volju na nauke, da mogu biti po vremenu činovnik.

ŠALjIVAC: A, to je što drugo. Kako mu je ime? ISAJLO: Mi ne znamo. ŠALjIVAC: Dakle vi niste kod njega? ISAJLO: Jesmo kod njega poslužitelji. MANOJLO: Ja sam njegov i sluga i đak. ŠALjIVAC: To je dobro! A šta si naučio?

Kako mu je ime? ISAJLO: Mi ne znamo. ŠALjIVAC: Dakle vi niste kod njega? ISAJLO: Jesmo kod njega poslužitelji. MANOJLO: Ja sam njegov i sluga i đak. ŠALjIVAC: To je dobro! A šta si naučio?

ISAJLO: Doktor često govori, da treba razum da sedi kod kuće. I zato mi uvek naručuje, kad ide kud, da pazimo na njega MANOJLO: I sad nam je to naruči. ŠALjIVAC: Pa gdi sedi razum? ISAJLO: Eno ga, u sobi.

DOKTOR: Perzerin zna; kod kuće da sedi. ISAJLO: Bogme, njega nema. DOKTOR: Kako to? ISAJLO: Ako ga ne budete gdi zatvorili; a u sobi ga nema. DOKTOR: Nemoj se šaliti!

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

— Idi mi zovi Pelu. STEVAN: Koju Pelu? SULTANA (baci se na njega maramom što je u ruci imala): Oćeš da me doveka jedeš? Ne znaš koja je Sretinica, a znate svi da mi š njome oči vadite.

Da me nešto vidi Sreta, kad stanem piti kafu, kako bi vrtio glavom!... Ala baš idem kod njega u ovim aljinama, da vidim oće li me poznati. Jest! Ali ako Sreti dođe ćud, pa okupi batinom?

STEVAN: Ja sam hoteo, ali milostiva mi gospoja kaže: neka, dragi Stevo, može biti da je milostivi gospodin u poslu, njega ne treba uznemirivati. TRIFIĆ: Deco, ako je to tako kao što vi kažete, ja ću vam svakom po dva para aljina načiniti.

SRETA: Je l’ tako? (Počne je mazati.) SULTANA: Jao, trista te vraga odnelo! (Lati šanove, pak se na njega baci.) SRETA: Šta, na mene ruku? Čekaj, kurjačko seme. (Ščepa je, pa je veže.) Ded, sad?

Decu treska, sluge bije, muž siroma ćuti. Dok i njega u budžaku nevolja ne smuti. On je moli, ona praska, sudove razbija, Čaše lete od straote, sva se kuća nija.

STEVAN: Sad ćedu mi jošt i čizmašice biti gospođe. SULTANA (zamane na njega): Skote, i da bi li, strvino, oslepio i doveka ne progledao! STEVAN: Jesž čula, seka Pelo?

SULTANA: Zaboga, ovo je moja kuća. SRETA (uvati je za ruku): Znam, samo ti ajde sa mnom. SULTANA (otrgne se od njega): Ne dajte me, zaboga. SRETA: Oćeš da te vežem? SULTANA: Jao, pomozite mi, zaboga! Trifiću, neću više takva biti!

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Šta sam radila? Sela na autobus broj trideset i tri i sišla s njega preko puta Ade Ciganlije. Posle sam forsirala reku. Prevezao me Šuca — privatni prevoznik.

naravno, šta bi se drugo moglo očekivati, baš kada se gosn Sule kao popravi, odmah negde posle završnog monologa, njega izrešetaju neprijatelji, ali varate se ako mislite da je on, gosn Sule odmah pao i umro; ma kakvi!

“ što se njega tiče, mogli su na Sulencetu, kao mlađem alkoholičarskom pripravniku, da mere svetlo koliko mu drago: potpuno je

Koliko ćete samo puta ustajati po noći kao kakav mesečar i menjati pelene, a kad usput odvojite oko na čukarac, a njega nema pa nema; koliko puta ćete samo da cmizdrite u kujni dok vam suze budu padale u pasiranu šargarepu!

— pokušah da se opravdam. — Ti verovatno znaš da ne podnosim miris znoja (alergična sam na njega), a tu su onda i one prašnjave patike, smrad parketa u sali koju premazuju najsmrdljivijom parket-mašću na svetu!

Kako me pretvoriti u konstruktivnu osobu? U nekoga ko pristaje da onaj iznad njega mora danima bogomdano pravo da ga masira, šetajući se duž crtaćih stolova: „Opet ste zadocnili, mala moja!

“ Ništa, ništa, samo ti furaj! Ko je treći? Nema ga. Tako vam je to! Dok vam sve ide kako treba u životu i oko njega, prosto je nemoguće da eskivirate sve one koji žele da se druže. Čim stvar opali nizbrdo — nigde nikog ni od korova!

— reče on, izvinjavajući se. — Mislio sam samo, ako ti ... Objasnih mu da se ne smejem zbog njega, već zbog maman, koja me očekuje u svojim vodama do devetke. — Znači, revolucija je završena? — reče Mišelino.

Ni otadžbinu, isto tako! U tome je štos. Ni ona njega, to jest, i obratno! A da li sam zaljubljena, baš onako, mislim? Pa sad, kako s tim stoje stvari: bila sam kao nešto

Taj udžbenik iz koga si se sinoć preslišavao jako je zastareo, kažem. Tu njega obuzme iznenada strast i jurne na moju džemperišku. Gospode bože, ti amaterski prsti!

Ono što me je izluđivalo kod njega bile su sive oči pantera iz zoološkog vrta, i to što uopšte nije bio cicija, kao drugi iz moje ulice.

ne biste se smeli zakleti da će vaš grad da bude na svom sinoćnom mestu, ali ste mogli mimo da date desnu ruku da ćete njega zateći iza svih onih novina. I mogu vam reći da ne bi bilo nikakve opasnosti za vašu desnu ruku!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Inicijal: planu Slova s Orfelina, sa Jakova. U prikrajku, a sa visa, žuti sveska Letopisa Reljef krsta: s njega sija reč prozračna - eparhija. Urnebesak: grozd-pijanka. Zri sećanjem šljiva ranka.

Šljivov je vidik razgranat, širok, ali i loman - gotov da klokne. S njega se čovek, Božiji prirok, u nadahnuću, otisne, propne u ozarenje: svemir gde prska, složno gde prašti šljiva - a

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Tako je Amalija švermovala za Morom, kad sam Šilera čitala; o, taj vam piše! Kad bi samo njega čitali, slatki tatice, kosa bi vam rasla: kako je Karl Mor Amaliju ubio — to je bilo srce!

Tako sam kod Gete, — o taj vam piše! Kod njega sam jedan prekrasan fers našla: Geh’ den Weіbern zart entgegen: Du gewіnnѕt ѕіe auf meіn Wort, Doch wer raѕch іѕt und

JELICA: Kako se zvao taj gospodin? ALEKSA: Šlegl. JELICA: Šlegl? dakle, vi ste kod njega bili? ALEKSA: Bez prekoslovija. JELICA: O, molim vas, ija sam bila kod njega na kostu.

JELICA: Šlegl? dakle, vi ste kod njega bili? ALEKSA: Bez prekoslovija. JELICA: O, molim vas, ija sam bila kod njega na kostu. ALEKSA: To je jedan izrjadni gospodin. JELICA: O, fini gospodin. ALEKSA: Naipače njegova supruga.

mi je žao što mi je prsten kod toga nesuđenika, koga entberovati ne mogu, jer me je mati na smrti zaklela da se bez njega ne venčavam. Znam da će moj tatica imati dosta posla, jer su vam ovde ljudi odveć pebelhaft.

MARKO: No, komedije; i to da čujem! JELICA: Tu je baron otvorio s caricom bal, koja se posle zaljubila u njega, i otrovala se što nije hteo da je uzme. MARKO: Pa u Mesecu zar ima ljudi?

Baron žali njenu sudbinu, ali opet kaže da bi ovde radije živio, i to zbog mene. MARKO: A miluješ ti njega? JELICA: O, tatice, nije mogla Genoveva većma ljubiti nego ja njega! MARKO: Eto ti!

MARKO: A miluješ ti njega? JELICA: O, tatice, nije mogla Genoveva većma ljubiti nego ja njega! MARKO: Eto ti! JELICA: A kako ne bi kad je lepši nego Apolo, kao što Kocebu piše; a vidila sam sama kesu dukata u

MARKO: Eto ti! JELICA: A kako ne bi kad je lepši nego Apolo, kao što Kocebu piše; a vidila sam sama kesu dukata u njega. Pri tom ime „milostiva gospoja baronica“... O, tatice, vi ne možete ovo emfindovati.

Da ste samo jedan dan bili u Beču! MARKO: A miluje li on tebe? JELICA: Ja sam njega mojom lepotom tako opčinila kao Sikharda Genoveva. MARKO: Vraška devojko, i s tim tvojim knjigama! 2.

Ne tajim da vašu kćer ljubim, a i tko ne bi takovago angela ljubio; no najprežde moram mojemu roditelju javiti i od njega dozvolenije prositi. MARKO: To je u svom redu.

da joj kažem, mati polakomila se na reči jednog nitkova, i dala prsten Jeličin, misleći da dobija dukate u zalogu za njega. No kako mi je bilo kad sam kući došo i ove tantuze našao. (Prospe ú po astalu.) MARKO: Šta?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

idemo žurno kroz neku raž u pravcu gore Debela Laž; u mene puška odlična roba, valja mi više od šuplja boba, u njega topuz iz drena suva na strah i trepet medvjeđih buva. Odjednom — gledaj! Trista mu muka!

Od njega većeg lukavca nema, u svakoj riječi zamku ti sprema. Puna je varki njegova glava, podvale smišlja i kada spava; ako

Okolo njega, kroz veo fini, igraju vile na mjesečini. Kad goru oblak pokrije noćni i klanac teška osvoji tmina, dolaze kradom

I kako brašno zemlje se tiče, iz njega bilje čarobno niče. Cvjetaju lale i ruža rujna, diže se hrašće il bukva neka, za Ćosom niče pšenica bujna ili se

davno, pre trista leta, u doba slavno, na kraju sveta jedan crn trn, svaka mu čast, baš pored puta, a pored njega, uz noge brega, starina hrast. Šireći grane starina hrast srećan je bio i sunce pio, žurno, u slast.

Naiđe jagnje otud od sela, lopta, sva bela, mekoga runa, a Ćira njega očupa svega; ko sneg se beli na trnu vuna.

Sutradan, opet, trn, kao zapet, uhom se pita: „Čuj em kopita ?“ Nji-nji Kobilić to putem grabi, a trn i njega pa za rep zgrabi! „Ti nemaš vune, al daj mi strune, na vetru Ćira hoće da svira.

“ Prođe i seljak, starina neka, napola gluh, a Ćira njega cap! — za kožuh. „Ne diraj, vraže! — starina kaže — Vidi, budale! Ta meni, starcu, nije do šale.

Najbolji zeka uvek se nađe kada ga stigneš trkom, u znoju. A mome mačku također velim: miševa carstvo za njega nije. Zar ne znaš, Tošo, izreku staru: Najdeblji miš se kod mlina krije.

“ Jednoga jutra, po vedru danu, okova zima na mlinu branu, prestade točak žrvnjem da kreće, sa njega vise debele sveće, ledeni oklop na suncu sinu, prestade huka u starcu mlinu.

Kraj same štale dedica hrče i sanja prizor lud: izvesti njega u nekoj šumi pred pravi lavlji sud. Vezan je deda, trese se sav, dok pred njim riče grivasti lav: „Vi li ste

“ Žuća i Toša silaze brzo starome točku, u taman jaz, nađoše tamo začepljen badanj, iz njega jaki ne bije mlaz. „Pogledaj, Žućo, vidim li dobro, ovde je neki upao džak? Pripremi zube, pa ga izvuci.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Znači, nije se mogla loviti riba? — Ne, nije se mogla loviti riba. Starica pored njega, ne gledajući me, kaže: — Mladež iz Belmonteha otišla je pešice na Veće.

On prestaje da kuje kad naiđem da bi me gledao. Čim ga pozdravim zastidi se i brzo nastavlja svoj rad. Dva koraka od njega, takođe pred vratima drugi kuje kotao sužen na sredini.

Već kao pomori i nesreće. Jednoga dana će celo čovečanstvo paziti uzbuđeno da takav pomor na njega ne naiđi. Svaki narod zasebno paziće na sebe neprestano, da se to na njemu ne zbude.

I sa koliko razloga! Ali otadžbina od njega ne traži da ubija, već da je voli. — Otadžbina je jedna velika lepa stvar.

Opet se diže, zuji, razmiče svoj let. Odjednom se zaleti u cvet, zariva se duboko u njega, buši jogunasto, strasno, skoro brutalno, sebi mesto u njemu. Celo njeno telo je u radu, čvrsto, teško, zadihano.

A posle ću morati na posao i sve će biti samo stvarnost. Dok pristupamo uskome huentskom molu, primećujem da se uz njega nalazi i čamac onoga starog ribara, kojim je trebalo sinoć sa sinom da me preveze na Ostrvo.

— Ovako ste bar u svojoj zemlji. Ne volite svoje selo? — O, mogao sam uvek doći docnije. Ovako ne volim ni njega, ni ikoga; ni majku koja je tražila devojku, ni oca, ni brata, ni decu. Mislim da ne volim nikoga.

Čak deca u Eskaloni... Verujete li vi to? Njemu sinuše OČI: — Ako bi bilo rata i ako bih iz njega izišao živ, nikada se više ne bih vratio na jezero. — Ja nalazim da je rat strahovita stvar.

On je uništio celu generaciju pre nas, u celom svetu. — Sigurno. I ja ne želim rat; ali, ako do njega dođe, promeniću svoj život. — Šta biste tad činili? — Ne znam. Ovako je moj život završen.

Reci mu da je dete od njega i da mora da se oženi tobom i da ti da mnogo novaca. Videćeš koliko će novaca dati samo da se ne bi oženio!

Vi ga poznajete isto tako dobro ili čak i bolje od njegovog brata, sina itd. Možete provesti pored njega još dvadeset godina, ništa podrobnije o njemu više nemate da saznate. Osvrnuo sam se na tu stranu.

— Sigurno. — O, nikako nije ni mogao biti ko drugi, jer je dosta da dođe neki stranac pa da je on uz njega. Mi ga zovemo Vodič, iako nema šta da se pokazuje u Huenti. I koliko može da popije! Je li vam pričao o Englezu?

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Mi smo od njega čuli, kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo, Posle

NA TIČARU Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina. Njega munja ne udara, nit' sekira oštra seče, Pastir pod njim hlad uživa čekajući blago veče.

— Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina. Njega munja ne udara, nit' sekira oštra seče, Pod njim sam se odmarao u spokojno majsko veče — Srce mi je uzimala gorka

do obale, Hor otpeva onda sumorno opelo; Ustavama jakim razmakoše vale, Iskopaše raku i spustiše telo, I krst preko njega. I nad mračnim grobom Zašumori voda i pokri ga sobom. — 9 I mir večni nasta...

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Jedno popodne videsmo svog boga kako silazi da se kupa s nama, mi izlazimo iz vode na sprude da se ne češemo o njega koji je nekad bio strašan sada trom pruža nam ruke i pita glasom smernim da li će zemlja dobro da rodi.

vidar stoji na rubu provalije čuva od pada na dno svog žića bolnome treba da dojašu noću bolničari da pogled na njega svrnu i pošalju izveštaj o stanju podanika na dvor Nemanjića Simeonu mirotočivom Nas radi na

kaže vrlo jasno da je čuo naša htenja i zna snagu naše volje žao mu je što se naš glas kukavno izvija sad hoće da i njega svi čuju dosta je slušao naše kukumavke izgoreše mu nokti od silnih sveća i vrat mu je pridavljen od peškira koje

ja sam davao razloge za optimizam i pokazao sam mnogo dobre volje vidite kako je mračan ovaj završni bog uz njega može samo da se masturbira pa zašto ste ga slušali?

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

SARKA: Savremen ili nesavremen, tek voleo je. Znam, tako ja jedanput došla kod njega, pa... ali neka – bog neka ga prosti! TRIFUN: Što – kaži! SARKA: Nije lepo, mrtav čovek.

AGATON: Ja ću da vas vodim, jer opet više znam nego vi. SVI (se priberu oko njega). AGATON: E, vidite najpre ovo ovde! (Soba u kojoj su.) Ovo mu dođe kao neko predsoblje, a nije predsoblje.

Tada je mama još bila živa, je li? TETKA: Jeste! DANICA: A tata? TETKA: On je davno, vrlo davno umro. Njega nisi mogla upamtiti. Ali otkud danas da me pitaš o tim stvarima? DANICA: Tako, palo mi na pamet.

Pa eto, kraj njega sam se navikla. GINA: A šta veliš, Simka, za onaj servis; čisto srebro, za dva'es' četiri osobe. SIMKA: Ti se, Gino,

Poznajem ja njega dobro. PROKA: Pravo kaže čovek. TRIFUN: I neće me preteći, vala! Useliću se ja pre njega! Odoh ja! (Ode.

Poznajem ja njega dobro. PROKA: Pravo kaže čovek. TRIFUN: I neće me preteći, vala! Useliću se ja pre njega! Odoh ja! (Ode.) POJAVA XII PREĐAŠNjI, bez TRIFUNA GINA: Pa to će ceo svet da se useli?

(Obazire se levo i desno i najzad u očajanju baci paket na fotelju, pa klonulo i malaksalo seda na njega ne bi li mu prigušila glas. Utom budilnik prestade zvrjati; ona se umiri i gleda očajno čas Simku čas Agatona.

On bi mogao mene da pita: „Želite li, gospodine, da se uselite u kuću?” On mene, a ne ja njega. DANICA: Pa je li vas pitao? MIĆA: Nije, ali ne mora me ni pitati; ni ja njega ni on mene.

” On mene, a ne ja njega. DANICA: Pa je li vas pitao? MIĆA: Nije, ali ne mora me ni pitati; ni ja njega ni on mene. DANICA: Ja ne znam zbilja šta da radim? MIĆA: Budite spokojni.

DANICA: I to ću učiniti, ali pre toga idem advokatu, da mu saopštim šta se sve ovde dešava. MIĆA: Šta se to njega tiče?

Ali, stari sam ja majstor, ne ispuštam situaciju kad je jednom ščepam. Okupim ti ja njega ukrštenim pitanjima; pa ukrštena pitanja, pa ukrštena pitanja. PROKA (gori od nestrpljenja): Pa odgovori li on?

TANASIJE: I otimao je i zakidao sirotinji. PROKA: Nema toga koji od njega nije propištao. VIDA: Bome, taj nije imao srca. GINA: Ni srca ni duše.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Ravnica kao da tone u neki bezdan, lagano nestaje, a nad nama još uvek lebdi mlečni odblesak već zašlog sunca, i kroz njega žmirkajući zatreperi po koja zvezda. Te večeri, jula 1914, umuklo je već bilo i blejanje ovaca.

On sleže ramenima i čudno mu je što se ja toliko uzbuđujem. A i da je štogod, šta se to njega tiče. Njegovi psi-stražari spavaju, kurjaci su po jazbinama, ovce njegove miruju. Van toga sveta, on i ne poznaje drugi.

Zapeh i ja, i tako se dočepasmo jednoga furgona. On me gotovo ubaci, te mu dodadoh ruku i izvukoh i njega. — Tako — govorio je trljajući ruke — sve ide na snagu... Pazi da ne uđeš — dobaci jednome, koji samo pomoli glavu.

— A zar ja nisam?... Zar nisi i ti? — Nemoj da ga vređaš... — Ala se „štrecnu“!... — Kuvar je on... — More, i njega bih ja pored mitraljeza — dobacivali su sa raznih strana na račun debeljka, koji se zadovoljno smejao.

Selo je bilo gotovo pusto. Ispred jednoga hrasta opazismo samo nekog starca povijenog do zemlje. Njega su godine pridavile i već nemoćan, a valjda i sit života, gledao je tupo preda se...

Jesi li ra-zumeo?... Odlazi! — Aleksandar se obrati meni: — E, ništa ne može da bude od njega. I savetovao sam ga, i tukao... i opet ništa... Nego, imaš li jednu cigaretu? Rekoh mu da sam poslednju popušio noćas.

Sa napregnutom pažnjom posmatramo gde će metak pasti. Svitnu šrapnel i sunu iz njega gust dim... Dimljive lopte ostadoše nepomično u vazduhu pozadi neprijateljskih rovova. — Skratite daljinu!

Strategija je dovela mase ljudi na puščani domet; zakon kaže: ako odstupiš, bićeš ubijen; a taktika veli: ubij ti njega, da ne budeš ubijen. — Po pet razornom granatom.

Ali pucnji najednom prestadoše i začusmo kako huči motor aeroplana. Setismo se da su njega gađali naši pešaci. — Bogami! — manu glavom Trailo.

Bojažljivo se raspituju koji ume dobro da pliva... Onda ležu pored puta i zure u noć. — Pazi, mesec! — veli jedan. — Njega vide i u našem selu...

Podnarednik prihvati čuturicu, držeći je grčevito. Bili smo gotovi da skočimo na njega. On kao da razumede, pogleda upitno sve redom, pa onda u Rajka. — Njemu! — povikasmo gotovo uglas.

— Šta radiš to... Sad će voda da kaplje. — Slušajte — obrati nam se Milan, ali glasno da i Milutin čuje — motrite na njega da ne primeti, a ja ću prstom da dodirnem šatorsko krilo iznad njegove glave.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Srećom naiđe na njega neko momče, koje rastera pse i priđe mu s onim običnim izrazom lica, s kojim dočekujemo svakog nepoznatog namernika.

«... Glava joj beše obrasla gustom crnom kosom, a lice veoma razvijeno, koščato, zbog čega ne silažaše sa njega stalan izraz grubosti, ali on ipak ne uništavaše opšti utisak primamljivosti.

posmatraše kako se čiča Stojan previja oko njegove postelje, kako je lepo razredio meko mirišljavo seno, prostro preko njega ponjavu, pa sad tapka rukama ozgo i gleda neće li se naći kakav trn ili deblja stabljika, da ne žulji noću gospodina.

otkidaju parčeta živa tela, pa kroz plač prošuška: — Ovo mi je unuče jedina potpora; to su mi i oči i ruke, pa da mi njega uzmete. — Dete nek ostane, a ti čiča idi kući, reče kmet i mahnu rukom na Stojana.

Čudi mu se: šta će on ovde, kad se njega školske stvari nimalo ne tiču, a zna da školski odbor ima delovođu — njega, Gojka.

Čudi mu se: šta će on ovde, kad se njega školske stvari nimalo ne tiču, a zna da školski odbor ima delovođu — njega, Gojka.

i tamni od sure, debele prašine, koja je u gustim slojevima popadala po lišću, po zrelu voću, po stablu i travi ispod njega. Oseća se zadah prašine, pomešan sa stočnim izmetom.

Neki se okrenuo sav k toj gomili, zavuk’o prstić u nos, pa gleda začuđeno ove nove i neobične za njega prizore. Ljubici se učini da se ovde ne mogu deca navići redu, (a ona to htede postići odmah prvog dana), pa ih uvede u

— A, Velja je i u školi bio veoma otresit. Znam da ćemo kod njega naći čitavu biblioteku. Tako idući k selu pretresahu polako dobre strane svoga novog druga i prijatelja.

Šta je ovo ?!... Hm... to je nešto novo, što dosad nije bilo, to se sad nešto počinje, mora biti... Ali šta ?« I njega opet stadoše potresati nekakve tople, prijatne struje, koje poticahu otud od nekud od srca...

— Laku noć, reče on za njom, prihvatajući se šešira i gledajući kroz suton neobičnu siluetu, koja se udaljavaše od njega Ispod punih kitnjastih šljivovih drveta.

»Kako to, misli ona, gledajući na Gojkovu decu : bar od njega sam življa i okretnija, a gle kako su naša deca!... Zar on sa onom njegovom pipavom mirnoćom može da stvori ovakav život.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Te donese miris od momaka: Blago majke koja ga rodila, Blago tatku što ga u vojsku prati, Blago sestri što se u njega kune, Blago ljube koja će ga ljubit! 146.

169. Rasla je jela, jelika, Među dva bora velika, Pod borom Jovo boluje, Kraj njega draga tuguje. “Da umrem, bi l’ me žalila?

da čudna junaka! Da li mi ga Bog u sreći dade! Pod njega bi karanfil sterala, A pod glavu rumenu ružicu; Nek miriše, nek se često budi, Neka moje belo lice ljubi.

“ Ljuto kune Bogdanova majka: “Oj Moravo, vodo valovita, Što utopi mog sina Bogdana, Što ću jadna bez njega jednoga!“ 219.

257. Ovim šorom šake blata nema, sve švaleri na čizma razneli. 258. Slatki tato, podaj me za zlato Il’ za njega il’ u Dunav s brega! 259. Bože, spari ko za koga mari, A raspari ko za kog ne mari. 260.

pennata) kona - komšinica kondijer - kondir, sud u kome se drži i toči iz njega piće koruna - kruna (ovde: Sunce) kujundžija - zanatlija koji izrađuje predmete i ukrase od zlata i srebra kuti -

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

„koordinator” u Predstojništvu policije Saradnici okupatora: MILUN, podnarednik Gradske straže DROBAC, batinaš; iza njega ostaju krvavi tragovi Građani Užica: BLAGOJE BABIĆ, sa flašom GINA, njegova žena, sa koritom SIMKA, mlada udovica

” (Zagrlivši ga, izvuče njegov mač i, s isukanim mačem, koji u njega uperi, brzo se odmakne.) „Gledaj, zlikovče, šta ću sad s tobom da učinim!

Idemo redom. Ime? VASILIJE: Vasilije, gospodine! MILUN: Laže, ovaj ga zove Stefan! MAJCEN: Sad pitam njega. Kažeš, Vasilije? VASILIJE: Da, gospodine, Vasilije. Vasilije Šòpalović. MAJCEN: Prestani s tim „gospodine”!

FILIP: Da možda nećete da kažete da drveni mač nije ozbiljno oružje? VASILIJE: Molim vas, ne obraćajte pažnju na njega! FILIP: I da drvenim mačem ne može da se proburazi aždaja, ili da se probode tiranin?

Stvarnost nije pozorište, nisu oblaci! JELISAVETA: Za njega bi i ovaj rat postojao samo ako bi se događao na pozornici! VASILIJE: Tebi će taj drveni mač doći glave!

DROBAC: A, kad si ispravan... da li ti mene poštuješ? VASILIJE: Molim? GINA: Naravno da te poštuje! DROBAC: Njega pitam! VASILIJE: Poštujem vas, naravno! DROBAC: Ja kad uđem u hotel „Pariz”, svi ućute!

Pogledajte, zaboravio je volujsku žilu! GINA: Znači, vratiće se! Moraću još jednom da perem iza njega! VASILIJE: Ovim ih tuče? GINA: Tuče čim stigne! I toljagama, i nogama! Al ovom žilom najviše!

DARA: Sekula ti je uhapšen! GINA: Šta kažeš? DARA: A ja sam mislila da si ti to već čula! Sumnjaju na njega da je pucao! BLAGOJE: Zar Sekula? DARA: Drže ga u Predstojništvu policije!

Oni ga tuku, a on im ćuti ko kap! Sve što zna da im kaže, to je ne znam! A dajde ti njega meni na vrtalj sata, pa će mu malo biti jedna usta! Ne zna prestojniku, ni agentima ne zna, ni esesu ne zna!

On se ponaša kao da ne postoji svet! JELISAVETA: Red je da pustite i njega nešto da kaže! VASILIJE: A ko mu brani? FILIP: Da bi glumac uspeo da ostvari... VASILIJE: Šta?

Draga majko, prigrli ovu ženu, onako kako je ona prigrlila mene na svoje rascvetale grudi! GINA: Kad si pre i njega stigla da prigrliš? SIMKA: Njega? GINA: Muža varaš sa Sekulom, Sekulu s glumcem!

GINA: Kad si pre i njega stigla da prigrliš? SIMKA: Njega? GINA: Muža varaš sa Sekulom, Sekulu s glumcem! A s kim ćeš sutra glumca prevariti? FILIP: Majko!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče, znamo da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno teče! Po jedna ljubav, jutro, u tuđini, dušu nam uvija, sve tešnje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih

Ja sam prvo učio osnovnu školu Berića – koji nam je govorio i o našim privilegijama i statutima. Kad sam kod njega stanovao, okupljao je svoju decu, uveče, da nam priča. Da nam predstavlja.

Moja mati, međutim, imala je bogatog brata u Beču, koji je zahtevao da odmah dođem kod njega i učim Eksportnu akademiju. On je, iz Beča, snabdevao Bosnu, Dalmaciju, Crnu Goru i Albaniju štofovima.

Spremao me je za svog naslednika. On je tražio da već tog leta (1912) dođem kod njega. Da bih pobegao od ujaka, ja sam to leto otišao na more, u Opatiju – koja se tada zvala Abacija – a u kojoj su bile

Barun bi tamo pevao dok ga san ne savlada. Hojos je zbog njega crveneo od stida. Taj ogromni debeljko, predskazivao je pobunu austrijskih mornara, u vreme balkanskih ratova.

Taj ogromni debeljko, predskazivao je pobunu austrijskih mornara, u vreme balkanskih ratova. Ja sam, pored njega, video ukrcavanje mornara, iz javnih kuća Rijeke, kad je bila naređena uzbuna, prilikom nekog incidenta u Solunu, sa

Iako taj melanholični brav ne bi bio u stanju da, zbog debljine, učestvuje u mačevanju, ja sam od njega naučio lepu reč Petra Zrinjskog, koju sam, posle, kao uzrečicu, i filosofiju, ponavljao: „Ako ti je sablja kratka

A što se tiče kćeri Nikole Vujića, one su, mnogo godina posle toga, imale brata u akademiji. Njega je, kao mladog poručnika, u Skoplju, ubio jedan regrut koji je bio s uma sišao.

Ja sam kod svog ujaka, Vase Vujića, bio i pre, o školskom raspustu, ali sad sam bio sagao glavu i mislio da ću kod njega morati ostati zauvek.

Lično sam Benešića video tek pri mom odlasku u Italiju, u njegovoj kancelariji, na Griču. Kad sam ušao kod njega, u ratnoj opremi austrijskog oficira, za trenutak ućutao je.

Podseća me kako sam ga jednom odalamio. A ja njega kako me je jednom, bosonogog, kad sam donosio hleb od pekara, sačekao bičem i terao da skačem kao čigra.

Po ulicama, oko stanica, gomile. Trguju i prose, Moje rodoljublje, privremeno, sasvim je nestalo, a namesto njega došlo je neko gađenje. Zaroastričko.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

I Anđeo smrti zahvati od zemlje pregršt praha i odnese Bogu. Od te šake zemljinoga praha stvori Bog čoveka i dunu u njega dušu živu.

Telo je čovekovo bilo smrtno. Prvi je čovek živeo i umro. Posle njega ljudi su se množili, rađali i umirali, a Anđeo smrti primao im duše i odnosio Bogu a mrtva tela njihova ostavljao zemlji,

On je mislio da su ljudi krivi što je on takav i da bi on sasvim drukčiji bio kad ne bi bilo oko njega ljudi. Ali, šta da radi?

Svud oko njega beše tišina, velika, gusta šuma, u kojoj su u proleće pevale ptice; dole ispod njega žuborili su potoci, a on je to

Svud oko njega beše tišina, velika, gusta šuma, u kojoj su u proleće pevale ptice; dole ispod njega žuborili su potoci, a on je to slušao, naslađivao se ptičjim pevanjem, molio se Bogu i mislio da nikad boljeg života ne

“ Starac završi govor, a kad Agaton htede još nešto da ga zapita, njega nestade. Agaton se vrati u ćeliju, sede i stade da razmišnja o tom što mu je govorio starac.

On s bolnim osmehom gledaše u ljude, a oni zadivljeno u njega. Nastade tišina, nemo čuđenje i tih, bojažljiv šapat; nestade gnevne vatre s uzbuđenih lica, jer sa mirisom koji se

iz čije krune izleti noćni leptir jedan, i dok je leptir praćen pogledom sviju, letao, kružeći oko čađave lampe — Njega nestade. MUŠICE Na proplanku, u jednoj planini, pasao je stari pastir stado ovaca.

Mušica dođe i stade mu obletati oko glave: On se branio, a branili su ga i dvorjani i robovi, što su oko njega bili, ali sve uzalud... Mušica, onako kako je mala, uluči trenutak pa mu uleti u nos.

Jedno je samo starac molio mušicu: da njemu ne ulazi u Nos. Mušica mu obeća to i ode od njega. PRIČA O ĐAVOLU Isterao u proleće seljak kravu na pašu.

Džomba mu beše presto, a rit carstvo. Tu beše sve živo i veselo. Oko njega i daleko iza njega, iz zagrejanog rita, ječao je kreket žaba i zvonilo žalostivo ukanje žabaca.

Džomba mu beše presto, a rit carstvo. Tu beše sve živo i veselo. Oko njega i daleko iza njega, iz zagrejanog rita, ječao je kreket žaba i zvonilo žalostivo ukanje žabaca.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

prolili silnu krv, a kao kroza san se opominjem kako mi je govorio da baš tako nekako i leži gde dve reke teku kraj njega. Srce mi jako zakuca od uzbuđenja; skinem kapu, i vetar baš od gora te zemlje pirnu i rashladi mi znojavo čelo.

Preko njega vrši ministarstvo (koje ima dvadeset odeljenja i u svakom po jedan šef odeljenja, sa velikim brojem činovnika) prepisku sa

bogat, to zaželi da ima dece, koja će naslediti njegovo veliko imanje, i usled toga dođe do vrlo rđava života između njega i njegove žene. Njegova žena, onda, kao što vam kažem, podnese Skupštini molbu, i Skupština povoljno reši.

jednog patriotskog lista, a već u toj zemlji, da se ne čudite, svaki dan se pokreće po nekoliko listova, te upitah i njega: — Kuda žuri ovoliki svet? — a strepim da li ću i s ovim poznatim patriotom još gore proći nego sa ostalima.

S njom će ići i njen muž, moj pašenog; i on je izabrat za državnog pitomca. To je vrlo ozbiljan i vredan čovek; od njega se možemo mnogo nadati. — To je mlad par?

Čita svake naše novine, a već raznih podlistaka i romana pročitao je više od dvadeset. Njega smo poslali da studira geologiju.

To svoje mišljenje Savet učtivo sprovede g. ministru na dali rad. I akt se potom iz Ministarstva (uz njega referat u prilogu pod ./.) vrati direktoru da ga ispravi po napomenama i zamerkama stručnjaka...

Pred njega nisam smeo ni izlaziti, jer me svi uveravahu da tako drzak pokušaj ne činim ako mi je glava mila. Gospodin ministar,

Poslanici dođu u klub i tu zauzme svaki svoje mesto. Predsednik kluba sedi za naročitim stolom, i uz njega dva potpredsednika. do njegovog stola je sto za članove vlade, malo dale sto za sekretare kluba.

— reče stranac i izvadi iz džepa tabak hartije na kome je ugovor, i uze čitati na svom jeziku. Ugovor je bio između njega i jednog šljivarskog trgovca iz unutrašnjosti Stradije, gde se onaj obvezuje da mu liferuje toliku i toliku količinu

Među mnogima mogao se čuti otprilike ovakav razgovor: — More, srećni smo te naiđosmo na ovakva čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo! To je pamet, Samo ćuti, reči još nije progovorio!

Na preveliku sreću i radost sviju, vođi se ništa nije desilo. Ono, ako ćemo pravo, njega najviše i čuvaju, ali tek, tek — ima čovek i sreće.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

kako je kleknuo na prednje noge, zab'o rogove u burumak i, sa strašnom rikom, baca u vis busenje, koje se vraća opet na njega i pretvara u prah... No i protivnici ne ćute. Eno, Vidronja mu objavljuje da prima dvoboj i Širga otpočinje nastupanje...

Skupljaju se radnici pod brest. Sreten mi vodi sitog »Sultana«, prebacuje preko njega gunjac i kolani ga tkanicama. Ženskadija se skupila u gomilu, pa se tu povezuje i opravlja za put, a ljudi savijaju

Radovao sam se što ću biti na čaMarkovom komišanju. To je najbolji gazda u drugom selu, koje spada u našu opštinu. Kod njega je svakad najbolje komišanje, jer se slegne više od po sela, pa plane sav kukuruz za noć.

Opaziše nas i ućutaše. Pred nama se viđaše ogroman plast, a na vr' njega stajaše upaljena sveća. To beše velika rpa kukuruza, najveća u celom selu, sastavljena iz četiri velike luke i dve njive

Dnevno plavetnilo neba sasvim se izgubilo, a mesto njega navuk'o se gust, crn pokrov, izbušen na milijune mesta oštrim i svetlim zracima sićušnih zvezdica.

To vi je... al' dosta, smejaćete mi se, što pišem odu bardaku. Zaslužio je, pa treba makar da ga spomenemo; bez njega ne može ništa biti, pa, valjd', ni — priča... — Gle samo kako se, zbog njega, Jovica Stepanović rastorokao.

— Gle samo kako se, zbog njega, Jovica Stepanović rastorokao. Slušajte šta priča: — Živko, brate, Živko taj do tebe, niko drugi!

Elem, naš ti se Žiko ljuto opizmio na njega. Kle ga kud god pođe i 'nako, da viš', ukle ga. Išćeraše ti našeg ćopu Ivu, zbog one mlade, pa, ka' da nije ništa ni

Mislio ti moj Dule od stotinu ruku, pa nikako da smisli, kako bi malko zabušio... aman pred bitku na Pandiralu, njega ti pošlju nekim poslom u bolnicu. Tu se Dule zadrži poduže, dok su mu spremili što se trebovalo...

— Strina Joka će poći i Mićo, Pero i č'a Tanasije. — More, ne poveravaj se čiči! — Ne beri brige, znam ja njega. Ide taj na veselje, k'o slepci na daću. I nesta ga u pomrčini... Komišioci se već raštrkali.

Ponegde blješti virić na mesečini i preliva se beličastim sjajem, dok ne naiđe na njega neki gust oblak te ogleda, na njegovoj glatkoj površini, svoje turobno lice, pa ide dalje, a virić opet bljesne i

Pio je vina i otišao u svoj stan. Usput je uzeo duvana... Osvetlio je sobu, zapalio cigaru, otvorio prozor i seo uz njega. Svakoga trenutka dolazilo mu je u glavu hiljadama misli...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Na sredini sobe sto sa kupovnim čaršavom i oko njega stolice. Nad njim visi sa plafona veća lampa. Palanačka soba iz osamdesetih godina, u čiji se stil uneo i ukus devojke

Zar nije Petrović vaš kandidat? IVKOVIĆ: On je bio prošloga puta. Ali sad... videćemo... možda nećemo njega. JEVREM: Hoćete novoga? IVKOVIĆ: A vi? JEVREM: Pa, znate... IVKOVIĆ: Opet Ilića? JEVREM: Kažu: on je najbolji!

nego... ovaj... kaži ti meni, šta misliš, na primer, ko bi onako od naših mogao biti poslanik mesto njega? SRETA: Pa kako da ti kažem, brate moj!

JEVREM: A načelnik? DANICA: Pa on kaže, njega će da kandiduje opozicija. JEVREM: Aha! Opozicija! Dakle, tako, opozicija?

JEVREM: Kako da mi ne smeta? Ja kandidat vladin, a on kandidat opozicijin; on mene gleda da obori, ja njega. Pa onda, molim te, ja moram grditi opozicionog kandidata, jer kako ću drukče da obaveštavam narod ako ne grdim

SPIRA: Opet ništa! JEVREM: Pa onda, ja moram po dužnosti, u interesu partije, njega da mrzim. Ne mogu ja tek voleti opozicionog kandidata. SPIRA: Nije ni to baš onako strogo kao što je bilo nekad.

XXIV ŽANDARM, PREĐAŠNjI ŽANDARM (ulazi sa dna): Poslao me, gazda-Jevreme, gospodin načelnik da dođeš do njega, ima gospodin načelnik važan razgovor s tobom. JEVREM (srećan i zbunjen sve više): Je l' baš on to rekao?

Zar ne vidite da se sav predao agitaciji protivu mene? DANICA: Bože, kako je to neprijatno, vi radite protiv njega, a on protivu vas.

DANICA: Da, ali on vas grdi. PAVKA: E, pa nemoj ti sad, i zet grdi njega. IVKOVIĆ: Ja? PAVKA: Tako on kaže, da govoriš na zborovima protiv njega. IVKOVIĆ: To je već drugo, sasvim drugo.

PAVKA: E, pa nemoj ti sad, i zet grdi njega. IVKOVIĆ: Ja? PAVKA: Tako on kaže, da govoriš na zborovima protiv njega. IVKOVIĆ: To je već drugo, sasvim drugo.

DANICA: Pa biće on poslanik i bez moje odbrane. PAVKA: E, a ko ti to kaže? DANICA: Ja kažem! PAVKA: Od njega si valjda čula? DANICA: Pa od njega.

PAVKA: E, a ko ti to kaže? DANICA: Ja kažem! PAVKA: Od njega si valjda čula? DANICA: Pa od njega. PAVKA: A ja sam, vidiš, od Jevrema čula da on neće biti poslanik i da se bambadava bakće i lomi.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

mesta sa starom svojom pameću, i kao ono ona vrana iz one basne, ostavlja on staro ukaljano gnjezdo i ide u novo da i njega ukalja, a odatle će opet tako dalje. Nije odavna Sreten u ovom selu o kome je reč. Skoro je premešten.

Koliko je puta samo citatima iz Rajha »pomerio cimentu« kapetanu kad je pisao dopise protiv njega! Ne treba da vam kažem koji je to kapetan i koji je režim taj kapetan pomagao.

Je li on samo bio kapetan — Sreta ga je mrzio kao svako oruđe tiranije, i pisao je protiv njega; bio je večna opozicija, bič božji svakoj partiji, pa, sledstveno, i svakoj policiji.

Kad nađe nekoga od članova u bekstvu nalazeće se redakcije, on stane pred njega kao smrt pred grešnika. Ovima se samo podseku noge, ćute, pa ga samo gledaju i čekaju pljusak prekora i gromove ukora.

Ako je, na primer, ma gde zanatlijski kakav skup, i on samo čuo za njega, ma i ne bio pozvan, on bi ga odmah telegrafskom žicom pozdravio i u pismu mu razložio ko je i šta je zanatlija i šta

ovome narodu koji živi u najglupljoj tami, — pa ili taj svet neće i nadalje biti sramna i prezrena Vandeja, ili njega neće biti na svetu!!

Odmah ukuca ekser u zid više kreveta (to jest, tu će doći krevet) i obesi Vasu. Zatim izvedi nekoga Lasala, i njega obesi, Svetozara tako isto. I pošto poveša slike zaslužnih ljudi i ukrasi sobu, stade vaditi knjige i ređati ih u prozor.

kad joj pročita naslov i stade se okretati i gledati, dok se ne zaustavi na famulusu, uspravi se i obiđe jedared oko njega. — Ej, more, jesi li ti pismen? — zapita ga oštro pošto se zaustavi a gleda mu pravo u oči. — Nijesam, gospodine.

I sad si ti drugi, što dođe poslije njega, koga ću da služim. — A kako se slagao s kmetom i popom i sa seljacima? — Pa lijepo, gospodine.

Aaaa... ovaj... a što da ga se boje? — Jer on je, znaš, malo, onako... starinski čovjek. Kod njega ti nema mnogo. Ne da on da rogovi prođu mimo uši. Malo zbori, ali što naredi, to mora da bude ka’ na tetiku!

A to se videlo i po njemu. Nos mu se tako jako crveneo da jednom umal’ zbog njega, ili bolje reći zbog njegove boje, nije glavom platio.

uz direk, kad je onaj jurnuo na njega, i ostao je na bagremu sve dotle dok nisu prispeli seljaci i bika odveli. No iako je od bika pobegao, jer je bik jedan

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Neobrijani skretničar pozdravlja kasne vozove. Njega vrlo bole kosti: promeniće se vreme. Uopšte, dok mesec nebom rovari, Neobične se zbivaju stvari.

” Neke, prešavši neizbrojne staze i bogaze, Kod njega, kao kod lekara, na kontrolu dolaze. Ne volim one koji misle kako jedino da ućare, Al zato duboko štujem krpe i

Hodajući, voleo je, tako, malo da gega. Izmeđ hiljadu máčaka prepoznao bih njega: Ravnodušan i mudar... Mislilac, u osnovi.

Ko je kadar drvo pred kućom preseći Od njega se nadaj svakoj nesreći! BALADA O STARIM ŠLjIVAMA Početkom aprila, u voćnjaku, biva Da seljak poseče

NOĆ POSLE KIŠE Noć posle kiše. Pomalo vetra. Ulični sat odavno stao: Dani su se od njega nekud izmakli! Noć je zver duga tri kilometra, S očima u vodi, s rukama kao Sava i Dunav. S glavom u magli.

Prodajem tetku, strinu i ujnu, Šerpe, ranije i oklagije, Nudim nameštenu sobu i kujnu, I dedu — nimalo mi do njega nije!

” NEGODOVANjE PRAVEDNOG LAZARA Babama pristupa visok prolaznik, Kršan — oko njega se širi harizma! — Po imenu Lazar, inače polaznik Tečaja za ukidanje totalitarizma, Prigušen strah još tinja u njem,

” A Lazar, više za sebe, kao da Oko njega nema naroda: „Dovde je, znači, došlo rasulo! Trulež je doprila, dakle, do srži!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Blato je i elemenat iz koga je ona postala, pošto nigde nema nikakva ni najslabijeg traga o tome kako je ona u njega zapala i šta je tome prethodilo.

sve evropske jegulje, ma na kome kraju Evrope one živele, imaju jedno isto plodište koje je Šmit obeležio, proučio, od njega radijalno u svima pravcima propratio rasprostiranje i metamorfoze jeguljinih larvi i obrnuto, pratio i proučio svadbeno

Šmitovi radovi su doveli do mogućnosti da se rekonstruiše roman jeguljinog života koji je pre njega bio zagonetka za ceo svet.

Jaje evropske jegulje je malo, providno zrno prečnika od prilike jedan milimetar. Iz njega se izleže mala, kao staklo providna larva, nešto malo lakša od vode, što čini da se ona odmah počinje lagano dizati ka

U tome se zalivu njena voda zagreje, pa tako zagrejana izlazi iz njega kroz Floridski Moreuz kao topla Golfska Struja.

oko pola metra (što biva između osme i četrnaeste godine starosti, prema prilikama u kojima živi), pojavljuje se kod njega nagon za rasplođavanje. Kod ženke to biva docnije, od desete do osamnaeste godine starosti.

Kad ga je našla, ona ne izlazi odmah. Jegulje se oko njega okupljaju i uznemirene tu čekaju pogodnu noć, plivajući i prepletajući se jedna oko druge tu u mestu.

Tu se nalazi jedno mesto gde korito Drima naglo silazi, pa voda preko njega teče velikom brzinom. Prema toj odluci stari daljani su porušeni, a pre kratkog vremena su dovršeni radovi na novome

U takvim istraživanjima ističe se na prvo mesto Šmit, a pored njega i poznati istraživači Petersen, Johanzen i Hjort. Došlo se dosta brzo do pouzdanog zaključka da se evropske i američke

zvuka od morskog dna: zvuk od kratke eksplozije, pošavši sa broda, prodire u vodu, dopre do morskog dna, odbije se od njega i vrati se na brod; tačno izmereno vreme od trenutka eksplozije do povratka na brod daje podatak iz koga se lako

Pri dizanju vrške brod ili čamac priđe plovcu, prihvati ga i počne izvlačiti za njega vezani kabl, dižući time i vršku. To se, kad se radi na velikim dubinama, vrši mašinski.

Kad je to učinjeno, nađeno je u izvučenom mulju sa dna mnoštvo u njega zarivenih beskičmenjaka. Obavljeno je oko stotine takvih lovova, pa se brod vratio u Englesku sa nesumnjivim dokazima da

Rakić, Milan - PESME

ljudi, Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada Kao bik pogođen zrnom posred čela Što u naporima uzaludnim pada Dok iz njega bije krv crna i vrela...

A sudbina će zato da me smrvi, I osvetničko vreme da me zgazi, Jer sam van njega, uzavrele krvi, I ne koračam po utrtoj stazi.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

“ MNOZINA Mićunović i zbori i tvori! Srpkinja ga jošt rađala nije od Kosova, a ni prijed njega. KNEZ JANKO Jošt nijesam lijepo kazao oko šta se na stanak poklasmo. — Utrkmismo Vuka s kapetanom.

Vrag donio na sastanak bješe i staroga odžu Brunčevića; i u njega nekakva šišana, lakat u njoj bješe al' ne bješe. Objesio pušku o ramenu, pa čepuka, tamo i ovamo, po poljani kao svi

VUK MANDUŠIĆ Ljubovi ti, nabavi mi takvi! Daću vola za njega iz jarma. ARSLAN-AGA MUHADINOVIĆ Ja ću ti ga pokloniti, Vuče, tek ako ćeš da se okumimo; milo mi je s takvijem

VOJVODA DRAŠKO Ne lijepo, nego prelijepo! Obeća mi i što mu ne iskah. I pomislih kad od njega pođoh: blago meni jutros i dovijek, evo sreće za sve Crnogorce, dajbudi ću povest dosta praha da s' imaju čim biti s

Čije ovo pleće te ga gledam? Njegova se kuća ugasila, u nju neće kokota pojati; a evo je nasred njega šuplje kâ da si ga šilom prošupljio, a po njemu dvadeset grobovah, i nijedan nije izvan kuće.

PITAJU OD ČIJEGA JE BRAVA, I KAŽU IM DA JE OD BRAVA SKENDER-AGE MEDOVIĆA. KNEZ JANKO (gleda jedno pleće i priča iz njega) Ima ovaj dvadeset govedi, guvno mu je kod kuće lijepo, na kuću mu šljeme dosta jako, jaki su mu i lijepi konji; krije

VUKOTA MRVALjEVIĆ (priča iz pleća) Čudna negđe pustoga plijena, no je krvav, da ga Bog ubije: Kosovo je oko njega leglo! VUK MIĆUNOVIĆ Što bajete kao bajalice ali babe kad u bob vračaju?

Vidite li onoga kadije? Drŷga nema u četiri zemlje. U njega su medene riječi, uvija se kâ vrag oko krsta, ama punan gube i lukavstva; krvnika ga rišćanskoga nema — zaklala ga

“ Zaprijeti kad od njega krenuh: „Ne smuti li, babo, Crnogorce, kunem ti se turskom vjerom tvrdom: imaš doma deset unučadi i tri sina, sva tri

nužde rađu nove sile, djeistvija naprežu duhove, stjesnenija slamaju gromove; udar nađe iskru u kamenu, bez njega bi u kam očajala.

Što je čovjek, a mora bit čovjek! Tvarca jedna te je zemlja vara, a za njega, vidi, nije zemlja. Je li javje od sna smućenije?

Je li javje od sna smućenije? Ime česno zasluži li na njoj, on je ima rašta polaziti; a bez njega — u što tada spada? Pokolenje za pjesnu stvoreno, vile će se grabit u vjekove da vam v'jence dostojne sapletu; vaš će

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Neću i ne mogu da, kad odem do njega, a on da se na mene iskolačuje: „Šta ti, mori, kriješ onoga tvoga?... Zar ja ne znam i ne čujem šta on radi, gde se

Sigurno muž njen nešto skrivio. Ili novac, što je uzajmio od njega za radnju, nije vratio; ili nije ga ni uložio u radnju, već ga slagao i za nešto drugo potrošio.

više, nema onaj ugled kao pre; ili, a to je najviše jedilo starca, sigurno je bilo koga koji je na to sina protiv njega potpomagao, jačao. Sigurno je to bila ona, mati, jer zna on da, dok nije sina rodila, ona se živa nije čula.

Izgleda kao da, dosadivši joj se naposletku taj večiti strah, trepet od njega, manula ga i ostavila, da i dalje naređuje, zapoveda i grdi sluge i čivčije, a ona se sva okrenula sinu i jednako njega

njega, manula ga i ostavila, da i dalje naređuje, zapoveda i grdi sluge i čivčije, a ona se sva okrenula sinu i jednako njega samo pazi.

A starac, više ljubomoran, a i videći kako sin, zbog tih njinih ulagivanja oko njega, biva sve više nežan nego što | treba, jednako se na sina durio. Nije mogao da ga gleda, kako je govorio.

Nije mogao da ga gleda, kako je govorio. A da i njega kao i druge bije, nije mogao, jer ga je i on mnogo voleo. Istina, to nikada nije kazao, čak, kada bi se ovaj i

Istina, to nikada nije kazao, čak, kada bi se ovaj i razboleo, starac nije hteo da siđe da ga vidi, ali ipak da i na njega, kao na ostale, sluge i čivčije, digne ruku — to nije mogao.

i psovki, čuo kako je opet sa nekim begovima negde načinio kakav lom i čudo, i u zoru kući došao on tada ne bi zvao njega, sina, već nju, mater. — Ču li za onoga? Ona, ma da je čula za to, ipak bi se činila nevešta — Šta? — Kako šta?

— I od jeda zavaljivao bi se na jastuk. Ne toliko tada ljut i besan na njega, sina, koliko na nju, na tu njenu tobož toliku ljubav prema njemu, te zato, što ga bajagi toliko voli, jednako laže za nj i

Ti kada otvaraš, mnogo lupaš, i probudiš onoga tamo gore, staroga. A međutim on, stari, zna da nije zbog toga što njega žali, da bi se on tom lupom probudio, uznemirio, rasterao mu se san; nego zbog toga da ne bi čuo kako njen sin u zoru,

U to vreme došao neki nov učitelj, Nikolča, čuven sa svoga pevanja i nesravnjenog glasa. U njega se ona tu, u crkvi, slušajući njegovo pevanje, naposletku i zagledala. Ko zna kako se upoznali, kako i gde sastajali.

Pandurović, Sima - PESME

Čeka pred grobom i zbori još tavno Tugu života i ljubav spram njega, I čeka svoje. Kad dopade muklo Sve crno društvo, užasno i divlje, Do nje, do groba, — strah ledeni probi Dušu i

dok je krv mu još prskala vruća Kopalja šumu i dušmana lesu, A on strašni primer svom potomstvu dao, — Tužno, iza njega, ili baš zbog njega, Celo trulo carstvo Nemanjića slavnih Guši se u krvi, zabuni, u sramu, Krši pod teretom svih

prskala vruća Kopalja šumu i dušmana lesu, A on strašni primer svom potomstvu dao, — Tužno, iza njega, ili baš zbog njega, Celo trulo carstvo Nemanjića slavnih Guši se u krvi, zabuni, u sramu, Krši pod teretom svih grehova davnih; Večna

Jer svako zlo, najzad, sebe jede, suši; I za njega neće biti leka druga Dok se, ipak, u svom kalu ne uguši, I ne prođe kao bura, pomor, kuga...

Ćutiš? — Reci ko nam krade Ceo svet naš nemilice I od njega vazda stvara Ovu bedu, ove trice? Ćutiš? — Reci ko obara Naše blago, naše nade?

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„Pomamio se!“ rekoše drugovi iza njega, jer oni ne bjehu čuli one riječi. „Pomamili smo se svi!“ viknu konte, okrenuv se živo i prišavši k svojima.

Dok tako stajaše, niko ne spusti očiju s njega. Ima ljudi koji bi vazdan mogao gledati, da ti se ne bi dosadilo; takav bješe taj.

Serdar je odbijao dimove: pogled mu je bio rasijan, kao onda na gradskijem vratima; ništa oko njega nije moglo svrnuti njegov pogled i njegovu pažnju. Lako se domisliti, čitaoče, gdje su serdareve misli bile!...

Soldat bijaše u čudu, pogledao je čas njega, čas nju, a čas one dvije ženske, nevjestu i djevojku, koje sjedijahu podvitijeh nogu prema starijema.

Dok je božje dijete govorilo, Otac mu i svi nebesnici ne svrnuše očiju s njega, niti uha gdje drugo obrnuše; zaboraviše da su prozori nebesni otvoreni ostali. „Ne mari!

Ništa te od njega začudilo ne bi! Da pojaše konja i trgne sablju pa predvodi vojsku, jali krstom u ruci a blagom riječi iz usta da

“ „Mi smo baš kod njega i noćili, nas trojica“, odvrati Savo. Đakon sad počeo bješe posluživati rakijom. Svaki redom poče pričati gdje je

Vladika je veoma pažljivo slušao to. Iako bi se kome učinjeti moglo da su to sitnice, ali to bijahu prevažni podaci za njega, po kojima je on pojimao sveze i prijateljstva među jakijem brastvima.

To nešto nemilo, što njega tištaše, prionu u božiji časak i ostalima. Sva se lica pomračiše. Đakon vidje e će oluja prasnuti, stoga udari opet

Kako izgleda i — kako je odjeven, to ti ja ne bih umio bolje opisati no što ga (njega istoga) opisuje narodna pjesma: „A kakav je od Ostroga bane! „Na njegovu debelu dorinu!

No eto tvrdo spavaju. Tlo pod njima bijaše, gotovo, pepeo od ljudskijeh kostiju. S njega se ne dizahu utvare odrubljenijeh glava, ni okljuvanijeh tjelesa, da im se u snu priziru.

Kad se osvijesti nađe se u nekakvom velikom logoru, pod šatorom. Vojnici oko njega — u modrim gaćama i crnim japundžetima a na glavi visoke klinaste kape — igrahu čudne igre i pjevahu nepoznate mu

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

oružjem svoga duha suprotstavlja se svojim bezobzirnim gospodarima — gotovanima i porobljivačima, jačim ali glupljim od njega.

izgovor, kod zagonetke je svrha da se da tačan odgovor na postavljeno pitanje, razotkrivajući pravi smisao ukriven u njega, — bilo zavođenjem izgovorom, igrom reči, ili kakvom drugom govornom smicalicom, bilo i samim prerušavanjem ukrivenog

Srećan bio i kud putem hodio i kud vodom brodio. Srećan ti put i od njega se pohvalio! Srećan uranak, miran danak! Srećna uranka, a boljeg vazdanka!

Dao ti bog dukat od sto oka, pa niti ga mogao nositi ni trošiti, već sedeo kraj njega pa prosio! Dao ti bog zimljivo srce, a lojane noge, pa niti se mogao zimi ogrijati kraj vatre ni leti ka suncu!

Ne smirio se kô kolo mlinsko! Od ruke mu ništa ne rodilo! Poneo ga đavo na rogove! Propao se na njega Sodom i Gomor! Rđa ga ubila kao čavao na putu! Rđom kap’o dok mu je koljena! Svoju djecu na oganj nekâ!

Jede se kao mesec. Kao da mu sto šiljaka pod kožu uđe. Kriv kao gudalo. Lako kao pero. Lebdi oko njega kao mati oko đeteta. Leti kao munja. Leti u oči kao znoj. Lije kiša kao iz kabla. Lupa kao puto u lotru.

Da ga čovek privije na ranu, izlečio bi je. Da ga udeneš u iglu, — tako je tanak. Da zmija okusi od njega, otrovala bi se. Da imaš dvije glave ne bi ga prevario. Da može popio bi ga u kapljici vode.

Ko ga ne zna skupo bi ga platio. Komad hleba ne bi zaiskao da zla ne pomisli. Ko od njega uzme iglu, ima ćuskiju da mu vrati. Kusalom ga zakusuje, a drškom mu oči vadi. Lak je ispod kape.

— Ko ljude ne sluša, ni čovek nije. — Teško je čoveka naći, a lako poznati. — Muka je do čovjeka doći, a od njega ti je lako. — Dobru čovjeku sve dobro stoji. — Smrti se ne boj, no zla čovjeka! — Zlu čovjeku svak je dužan.

— Strpljenje od dudova lišća svileno ruho kroji. — Jače je delo nego beseda. — Što tko djela, pred njega pada. — Mudri malo zbore, ali mnogo tvore. — Iziće će djelo na vidjelo. — Delo čoveka hvali.

— Bolje je obreći, nego riječ ne držati. — Bolje je sirotovat’, no sramotovat’. — Veru ko lomi, njega će vera. — Obraz pred obraz. — Sa obrazom nije ništa pomešano. — Ko hoće časno, ne može (neće) lasno.

— Rodi me majko bez glave, samo nemoj bez sreće. — Ako čovek neće na nesreću, nesreća će na njega. — Ne stani siroti na skut, nećeš sebe na sreću. — S kijem je sreća, i mrav mu pomaga.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

— Kad već uže prikupi blizu kraja, ali ima šta viđeti: mjesto žene, uvatio se za njega đavo, s jedne strane bijel kao ovca, a s druge crn kao što i jest.

raziđu se kud koji, a ovoga zagrle car i carica, kao svoga sina, pa ga uvedu u riznicu, te ga preobuku i dadu za njega svoju jedinu kćer, i pokloni mu car pola carstva svoga!

Kad jedno jutro prebrojim čele, a to nema najboljega čelca; onda ja brže | bolje osedlam pijevca, pa uzjašem na njega, i pođem tražiti čelca. Kad doćeram trag do mora, a to on otišao preko mora, a ja za njim tragom.

Kad pređem preko mora, a to čovek uvatio moga čelca u ralicu, pa ore za sitnu proju. Ja povičem na njega: To je moj čelac, od kud tebi moj čelac? A čovek odgovori: Brate! ako je tvoj, eto ti ga.

Kad tamo dođem, a to ono palo na vlažno mjesto, pa uzraslo do neba; te ja uz njega ajde na nebo. Kad se gore popnem, a to moja proja uzrela, pa je Bog požnjeo i umjesio od nje ljeb, pa udrobio u vruće

Kad dođe starcu, i vičući na njega i srdeći se kaže mu sve kako je prošao s premudrijem; onda mu starac reče: „E moj sinko!

i ti imaš pamet, a Ero je nema.“ U tom Ero dođe na ćupriju, pa naćera konje preko ćuprije, a njega stane pomaganja: „Jaog mene do Boga miloga! Što ću sad?

Onda ja, neznajući da je krmak pijan, | svrnem lulu, pa njega kamišem preko leđa, a on se ispravi, pa ni pet ni devet, nego raspali držalicom mene iza vrata, a ja bacim čibuk, pa

I Turske mi vjere! da ne dolećeše žene, ćadijau biti g...a i od mene i od njega. XI. MEĐED, SVINjA I LISICA. Udruže se međed, svinja i lisica, pa se dogovore, da oru zemlju i da siju pšenicu, da se

u potok; a mačka se prepadne od svinje, pa nada uz krušku; a međed pomisli, da je ona već svinju udavila, pa ide sad na njega, pa od straa padne s kruške na zemlju, te se razbije i crkne; a lisici ostane sve žito i slama. XII. ĐAVOLSKA SLANINA.

131. U mrtvoj kobili drob govori. 132. U nas jarac čudan jarac, u njega su rozi čudni rozi: na jednome zmaj kuje, a na drugom vran graje; ni čuje vran, kad zmaj kuje, ni čuje zmaj, kad vran

Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija siva i oćera ih odmah od sebe, a njega oženi đevojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakom sebe da caruje. Z. NEMUŠTI JEZIK.

Sveti Sava - SABRANA DELA

(Mt. 5, 5) Ova obećanja želeći, za slatkim i dobrim pastirom i učiteljem Hristom hitaju, stradaju njega radi i mnoge muke trpe kako bi savršene vence primili na nebesima, raspinjući se živi, odričući se svoje volje, koljući

I evo pišem vam da radost vaša bude ispunjena. I ovo je vest koji čuh od njega i povedam vam da je Bog svetlost i da tame u njemu nema.

Mi volimo njega, jer on najpre zavoli nas. Ako neko kaže: volim Boga, a brata svoga mrzi, laž je. Jer ko ne voli brata svoga koga

Jer ko ne voli brata svoga koga vidi, kako može voleti Boga koga ne vidi? I ovu zapovest imamo od njega, da koji voli Boga, da voli i brata svoga. I svaki koji veruje da je Isus Hristos Sin Božiji, od Boga je rođen.

I svaki koji veruje da je Isus Hristos Sin Božiji, od Boga je rođen. I svaki koji voli roditelja, voli i rođenog od njega. Po ovome razumevamo da volimo čeda Božija: kada Boga volimo i zapovesti njegove čuvamo.

Jer ovo je istiniti Bog i život svima, i ako štogod zaprosite od njega, uslišiće vas. (I Jn. 5, 20; Jn. 17, 3; 14, 13-4; 16, 23) Dečice moja, pazite se i čuvajte od zla da neko ne ostane

lenost i tegobu sna, ipak, preni se, o ljubljeni, pomisli na darove koje obeća Gospod onima koji ga vole i koji se trude njega radi.

A u ćelijama vašim kolenopoklonjenja da budu dok se molite. Čuvaćemo ovo bilo kada je bdenije, zbog truda od njega, i još dvanaest dana od Hristovog rođenja i u Novoj nedelji. I u otpusne dane godine tako imajte.

“, a vi treba da mu dajete oproštaj govoreći: „Bog neka ti oprosti, oče!“ No i vi treba od njega da molite dodavši: „Oprosti i ti nama, časni oče, jer sagrešismo i delom i rečju i mišlju!

se, sve dok podeklisijarh, časovnik čuvši da izbija i po tome sazna da je pravo vreme, igumanu ne dođe i potrebnu od njega molitvu primi, a potom tihim glasom: „Blagoslovite, sveti“, krotko pozivajući, udarivši tada u klepalce, i razdavši

u vašem činu, onda vam je za oca uzeti nekog od kaluđera koji blagoverno živi, ali svi jednoga, i da se poučavate od njega, a da on sasluša one koji hoće da se ispovede i da daje svakome potrebno isceljenje.

Istinito ispovedanje je uzrok tolikih dobara. Bez njega mi se ne čini da će iko postići spasenje. GLAVA 7 O dušespasnom ispovedanju Ko se ne ispoveda neće biti pričešćen po

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

„I ovaj kamen zemlje Srbije...” JAGODA: Pusti sad taj kamen, oću da prođem! (Izlazi) MILE: Kod njega ulazim bez lektimacije!

IKONIJA (prišla je i ona, gleda, krsti se): Bog i duša, njega je strah da prestane! (Svi izlaze. U kafani je ostao samo Mile: spava, s glavom na stolu.

CMILjA: A ja odma pomislila ubistvo! IKONIJA: Pa si se razočarala što nije? Ne zamajavaj se ti mnogo oko njega, taj će ti smestiti odakle se i ne nadaš! Ionako te merka u dekolte! CMILjA: Nisam ja mala!

ANĐELKO: Moglo bi i da mu prisedne farbanje brkova! IKONIJA: Drži se ti malo dalje od njega. Da l on nekog cinkari, il ne cinkari, ja lično ne znam, gledam ja svoja posla! ANĐELKO: Misliš da ja ne kapiram?

Ne znam šta je to s ovim narodom! Svi se deru kao čuvari u logoru. Prišili osmi džep — vreću, pećinu — pa trpaj u njega ovo, trpaj ono, stvari, stvari, stvari, nikako da ga napuniš! Iz osmog džepa bije velika zima!

Dođe sam, jede sam, ode na spavanje sam. Brlja po onoj večeri, nesretnik, jede pasulj, a pasulj njega jede. Ako ima nešto jadnije od čoveka koji večera sam... ANĐELKO: Nisi ti toliko na kraj srca.

STAVRA: Čujem zglajzo ti onaj tvoj! MILE: Koji moj? STAVRA: Onaj sa govornice, što preko njega prolongiraš, i što mu ulaziš bez lektimacije! IKONIJA: Drug Vilotijević! MILE: Moj, zbog čega moj?

IKONIJA: A gdes ti dosad? Nisi valjda sve sonim voskarom? GOSPAVA: Pusti ti njega! IKONIJA: Jeste l se proveli, il te preradio? GOSPAVA: Ti ne zabadaj nos! IKONIJA: Ja ne zabadam, nego pitam!

Srećom, tu neki parmak, letva, šta li bi, zgrabim, raspalim, ispoobaram one kante na njega! Pa beži, ko bez duše! IKONIJA: Čekaj, crna! Zar ovde, pred kafanom? JAGODA: Ovde, mogu i mesto da pokažem!

Drugo, sumnjo si da te je otkuco. Treće, po izlasku iz kapezea, za njega si se raspitivao, i pretio. Imam notirano: a) da ćeš da mu zakovrneš glavu, b) da će mu prisesti farbani brkovi,

Šta je sad? Zašto ćutite? IKONIJA: Zato što, vidiš, ni to ništa ne pomaže! Sve ti to s njega nestalo, kao sprano! Skinulo se prekonoć, ko da mu bilo nacrtano na glavi! Ja sam se baš i čudila, evo Cmilje!

Mojim parama bioskope i susam! Mojim parama mustru crno i roze! A ja životarila na praznom pasulju! Da za njega prištedim! Pa ona da me nazove kurvetinom, a goji se, kurva, od moje kurvinske zarade!

Stanković, Borisav - JOVČA

Neće, ja; neće, jer zna da mora za njenoga onoga sina, krasnika... ANĐA Nemoj Mito, nemoj odmah na njega. JOVČA Kako on, kako »krasnik«, šta on radi? ANĐA (moli mimikom Mitu da ne govori).

Neću da bata na mene posle: kakav sam ja tvoj brat i, kako sam znao za to, što mu nisam na vreme kazao pa da on njega, kao što treba, za perčin uhvati... Ne može se više, sestro, mora, mora da se kaže...

I odužiše se, vratiše, pomogoše se i podigoše se. Ali pokojnik umre. Ti baš ne beše ovde, na putu beše. I mi ti lepo njega, sina, na njegov, očev, zanat dadosmo, da izuči, da ga u dućanu zastupi. I on izuči dobro, neću dušu da grešim, najbolje.

U kom kraju čaršije dućan uzme, ceo komšiluk, sve devojke upali. Na svakoj svadbi, veselju, on je. Na saboru zbog njega najbolji svirači, najlepše mesto ispred crkve, ne može da se dobije. I onda ora, pesme, vesele.

odgovara i gleda me popreko. I pored njega, i deca nam se iskvariše. Eto moja, rođena, već velika deca, sinovi i ćerke, više se druže, više vole njega nego ma

I pored njega, i deca nam se iskvariše. Eto moja, rođena, već velika deca, sinovi i ćerke, više se druže, više vole njega nego ma koga.

Samo nekoliko kesa, i sve se može. Ali, morao sam... SOFIJA i VELA (donose posluženje za vladiku, služe njega i Jovču, pa se izmiču). VLADIKA (gleda za njima, Jovči): I srećan si, Jovča. Sva ti deca dobra, i sinovi, i snahe.

Drvce poraste, zazeleni, zahladi... Ali, oko njega nigde, nigde bor, jablan, sve sučke... (Unosi se besno u vladiku; gleda ga široko, očajno, upinje se da ga on razume):

(Klone na minderluk). Moraš!... Ako ne njega, bar kuću, prijatelje da nađeš... Moraš! Odmah, što pre! Moraš!... II Velika raskošna soba Jovčina, zastrta teškim

u strahu ne zna kuda će; pođe čas na jednu čas na drugu stranu; pođe u sobu gostima, više da bi se sklonila od njega, njegovog besa). JOVČA (opazi kuda bi ona, priskoči, uhvati je za ruku i trgne natrag): Kuda ćeš tamo?

Danas, sutra, ako ne umre. PRIJATELjI (prestravljeni poskaču, dotrče do njega.) PRVI PRIJATELj (nesuđeni svekar, plačno): Ne boj se, prijatelju! Ozdraviće ona. Ne odričem se ja.

Čuje se lavež pasa kao na tuđince, ali se brzo utiša. STOJNA (oslušne): Rano je za njega. I ne bi psi. Biće ko zalutao i prošao. Čuje se tiha lupa ozdo.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Šta sam u njemu činio? I kud ću iz njega poći? Ovo, dakle, razmišljavajući, rad bi[h] da nisam sasvim na svetu nepolezan bio; rad bi[h] štogod posle mene

Samo mi je žao bilo što mi je bukvar izderat bio, budući [da je] iz njega učio moj brat Ilija, pak ga je u takovo sostojanije metnuo kao da su kurjaci iz njega učili.

izderat bio, budući [da je] iz njega učio moj brat Ilija, pak ga je u takovo sostojanije metnuo kao da su kurjaci iz njega učili.

da kako bi kom detetu firgaz ili ferulu počeo davati, ja bi[h] s njim zajedno počeo plakati, kao da bi imao posle njega nama[h] na mene red doći, dobri mešter, za izbaviti me od vsegdašnjeg plašenja i dati mi derznovenije, počeo se sa mnom

od toga odsovetovati me i odvratiti; mnogokrat bi me zagrlio, ljubio i s otačaskom dobrotom bi me obličavao što ja njega ne milujem kao on mene i da ja nepravo činim, njegovu slatku nadeždu, koju je on imao, da će u meni imati utehu, pomoć

Meni bi žao bilo to čujući; i zaisto ja sam vesma njega ljubio. No, ko će meni izvaditi iz moz|ga pustinje i pustinjike i sve kojekakve stvari s kojima sam ja bio moju budalastu

Iz ovoga nek svak pozna kakva je stvar da dete čuje i čita ono što nije za njega. Ja bi[h] mu odgovorio da evangelije uči; ko hoće da ugodi bogu i da se posveti, valja da se odreče sveta, roda i

nekoliko dana posle ovoga razgovora bio sam se kradom spremio da pođem s jednim igumanom Dečancem u Tursku, čujući od njega da u turskoj zemlji imade planina, peštera i pustinja gdi živ čovek ne dolazi. „Ha, to ti je moje mesto!

Mlada je duša podobna mekom vosku: u kakav ga kalup metneš i saliješ, onaki obraz od njega napraviš. Dok je taj vosak jošte mek, lasno ga možeš pretopiti, preliti i preobraziti.

Nikad doveka jutrenja, večernja i sve što se god u crkvi posluje ne bi moglo bez njega biti; mlogo bi puta čredni pop bez nikakva praznika samo njemu za [h]atar morao u crkvu doći.

Studen, vrućina, blato, kiša, ništa to nije moglo njega zaustaviti da se on ne nađe u vreme pravila; i više puta, pre pravila i pre nego bi se crkva otvorila, pred crkovni

Ove sam reči grčke najpre naučio, često od njega čujući: „Katarameni papades pu katonde metismeni.” Čini mi se da bi se svi parosi čakovački u ono doba više njegovoj

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Župnikova je u... Biža je od Turaka priko vode dva puta... Bija je ranjen iz puške od rišćanah... Ima jedan zapis od njega: da nije nikada okusija ribe, ni varene ni pečene, ni morske ni ričke, jerbo je nije moga podniti, što je baš jedan

Pri svrsi bija je fra-Jerica ispovidnik biskupa i od njega puno ljubjen...“ „Fra-Bortul (1709, † 1729, †† 1776). Ovi slavni redovnik, kad je bila velika glad, priveja je mlogo

domaćin dohvati s police jedan zemljani vrč, duhnu u nj i naglo odmahnu glavom, jer milioni zrnaca prašine izletješe iz njega. Bakonja priđe k ocu sa voštanicom, te obojica otidoše ka bačvama, koje bjehu iza razboja.

Za njom pristupi Kušmelj. Oboje zavodnjelo očima. Ona se obrne ka sluzi, pa htjede i njega u ruku cjelivati. — Taa-ko! Dosta, dosta! — reče Brne. — Vrime je leći! Pak ustade i nagnu se put Stipana.

— Bi molija za jednu rič! — poče Čagljina, skinuv kapu i primaknuvši se ka ognjištu. Svi se Jerkovići naslagaše iza njega. — A šta to, Jure? — pita nemarno dujo češući se po listovima. — Bi molija, a prosti kâ stariji i pametniji.

! — Prije svega, reci ovoj magarčini da se ne zagoni, jer ako ga svaki prstom dovati, neće ostati paprička od njega! — veli Čagljina. — Taa-ko!... — A tvoje će se isto brojati, kâ uvik, dujo, ali je dobro da nas čuješ! — veli Kljako.

Isuse! — uzdahnu dujo i stropošta se na stolicu, pak diže obrve, valjajući očima s jednoga na drugog. Stipan stade iza njega, a Kušmelj i Bakonja prisloniše se uza krevet. — Jesam li ja među braćom ili među ajducima noćas? — poče fratar.

Fratar ih pričeka, pa i kola stadoše pored njega. Na prednjem mjestu sjedijaše čovjek sa fesom na glavi, koji lijepo pozdravi: „Valjen Isus!

— pita ga, tobož oštro, jedan izvijeni đačić, tri-četiri godine stariji od njega. — Nemoj tirati sve jednu te jednu komendiju sa ditetom!

Jevo već podne! I Tetka ljutito izađe. Bakonja stupi ka prozoru i ugleda prostran vrt za manastirskim naličjem. Iza njega bijaše red omanjih zgrada; pred jednom potkivahu konja. Tu se bješe načetala gomila slugu, među kojima poznade Stipana.

U taj mah ušeta u baštu fra-Tetka, pa kad je bio pod drvetom, gaknu ona tica vrhu njega, a on dohvati grumen zemlje i baci je nada se, te sleti tica i poče trčati nezgrapnijem dugim nogama, a kako trči,

U potonju Bakonja snijevaše sve ljepše i ljepše. Baš usni e oni đaci s kojima se bio dobili krila pa lete po „ajeru“ i njega nose, a on ih preklinje da mu kažu svoje nadimke.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Rupa mesto crkve: ni porte, ni boga. Nema kuće u vetru, zida, lupe vrga. Gde je veliki dan i mi sred njega mali, Ogromni toranj i sat koji nas prati Dok bežimo na Tisu koju zlati Ilovača sa suncem gde su vali?

Strašno me drži, a neima šake. Ili me pušta nebu pod oblake, A kada padam — on me ne prihvata. Zbog njega ćutim danima ko mutav I nosim suvu stenu iznad vode (A sam se pravim — prazan, lak i plutav).

Ćosić, Dobrica - KORENI

Iznad njega je nova i najveća kuća u Prerovu. Nad posteljom mojom Simkina je i Đorđeva soba. Malo desno, soba za Vukašina.

Predomisli se i, noseći pušku, uđe poslednji. Svi se okrenuše na tresak vrata, svi pogledaše u njega, i on stade. Mehandžija, ogrnut dugačkim kožuhom i gologlav, sanjivo mu promrmlja pozdrav.

I tebe grejem na rebrima, izvadi kesu iz nedara, prosu nekoliko dukata na sto i zagleda se u njih. Odavno je iz njega iščilela radost od njihovog žutog svetlucanja i tankog, čistog zvuka. Prsti su prestali da ih se plaše.

dna metra u smonicu, pa posle da se vucara sa slugama, da gazduje, živi kao kneginja, jer je i ona radi dukata pošla za njega: kad su se prvi put sreli, gledala ga je odozgo i žmiravo, stajali su uz manastirski zid po kome su mileli gušteri, a

Otac je njome, lepom, ženio njega da se hvali snajom, zar se malo pričalo po selu, Dok ON, Đorđe, luta po svetu sa dukatima...

prugama, mirno, nije roktalo, nije se branilo kad su ga konopcem vezali i zakačili za kuku kantara; samo se kezilo na njega. Mrzi on te prugaste, šarene svinje, i momcima je rekao da takve ne kupujer se „slabo goje“.

A šta sada? — zanjiha glavom. Pomračina obavi sve puteve i sva putovanja u njemu. Crne šume naleću na njega, u očima trnu i opet se pale retki i bolešljivi mehanski fenjeri, po njemu se zanose skele, pretovarene i škripave, sve

Nekada, dok bi oblačila košulju, nazivala je ona njega, samo u mislima, „moj čvorak“. Večeras se setila toga zaboravljenog i nikad neizgovorenog tepanja, s uživanjem i ponosom

Slušala je diku pod leđima, i bilo je strah i od dukata i od njega pobesnelog i prvi put jakog. Simki hitro promakoše sećanja na to davno veče i jedna izgovori: — Ne trebaju mi.

doba noći i po kakvom nevremenu, a da ga ona nije budna dočekala, vratnice mu otvorila, ispregla stoku i nahranila, njega toplom večerom ponudila, obuću mu izula, i noge oprala, kao dete smestila u čist krevet, i posle ga zaspalog privijala

na mraz, na kišu, i tako, oslonjena uz bagrem, stoji satima na kiši i mrazu da ne bi zaspala, a sva je uho i strah za njega.

Nemarno odgurnu ibrik, ostatak stare šljivovice isteče u ognjište. Iza njega, u senci, naslonjena na naćve, nečujno suzi Simka, tako kao da joj se znoje oči od vatre i šiljate šubare.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

U suton je još samo jedan repati rogonja stajao nasred trga, a onda i njega nestade, ali nestade i ruže. Jedino se još u kosi devojčice osećao njen miris, a zatim i on iščeze.

Svetlokos, svetlook, sav prozračan, dečak je izgledao kao da dolazi iz nekog drugog sveta. Takav sjaj je iz njega izbijao da bi, još dugo nakon njegovog prolaska, po razrovanom pločniku treperila svetlosna pruga kao nekakav zvezdani

Nađe dečak dve odbačene četke i ubrzo se proču kao najbolji čistač obuće u gradu, ali novac se u njega nije zadržavao. Sve zarađeno delio je nevoljnicima i prosjacima, a zatim odlazio na reku.

Ostade na voDi samo prsten sjaja, a iz njega se izdiže Srebrna ruža. Dečak, zadivljen, kriknu I zagleda se u nju. Sav nežan, sav srebrnast, cvet je širio takav sjaj

Reč po reč, ispriča on mališanu sve o zvezdanome dečaku, pomilova ga po kosi, pa prošaputa: — Misli na njega, pomoći će ti! Samo što izgovori Zlatousti te reči, nešto blesnu. — I hoće! — trže ga nečiji glas.

Ali, gle! Ljušturica tesna, pretesna — ni glavu u nju da zavučeš. Pužić od muke zaplaka i vide kako na stazi pored njega skakuće vrabac, i smeje se: — Ne pravi od sebe budalu, Plačko! Ko je još video pticu u puževoj kućici?

Do njih ne dopiru ni mačke ni domaći zadaci! — ne verujući samome sebi Plačko opazi kako se vazduh oko njega zgušnjava i pretvara u vodu.

Evo ih, tu su! Kad bi bar bio zvezda! Zvezdama niko ništa ne može. Blistave su, daleke, večne, a njega do zore može ujesti zmija, odneti vetar, zatrpati pustinjski pesak. »Možda još i pre zore?

Nisam mogao ništa da kupim. — Koji je đavo ušao u njega? — pitali su se roditelji, a oko dečaka je rasla praznina. Drugovi su već otvoreno bežali od njega, ribe i rakovi

— pitali su se roditelji, a oko dečaka je rasla praznina. Drugovi su već otvoreno bežali od njega, ribe i rakovi zavlačili se u dubinu, jer ih je gađao kamenjem i otkidao im štipaljke i peraja.

»Verovatno se porub oparao?« —pomisli i, vrativši se kući, zamoli majku da ga ušije. — Zamalo danas nisam pao zbog njega! — reče ljutito, ali pregledavši porub, majka, smirujući ga, reče: — Porub je u redu, sinko. Nigde ništa nije oparano.

— Sad više nisi reka. Zarobljenik si! — brdo se pobednički smejalo, a rukavac, snužden, sahnuo. S vremenom se od njega stvori lokva, izraste trska, a riblji narod pobeže pred silovitom najezdom žaba.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Austrijanci su od njega napravili širok bedem, od kamena i od cigle, opasan jarkom; kada su se, 1739, povlačili iz Beograda, oni su taj bedem

Nije vredelo. Pamti svoje zadovoljstvo kada je Miloš Obrenović, knez Srbije (istina vazalne), postavio njega, Jevrema Obrenovića, generalmajora, za komandanta varoši Veograda sa ovlašćenjima koja su izgledala neograničena.

Možda je i on već bio umoran? Ni Jevrema više nije hteo da sasluša, samo je gledao kroz njega. I kad se nije moglo lepim, moralo se ružnim. (Da li? Više nije ciguran.

U tom umirivanju, međutim, nije hvatao one koji su bili protiv Kneza nego one koji su bili za njega: Vučić je odane optužio za pobunu i izazvao pravu pometnju.

Znao je samo da nikako ne želi da vidi Vučića, još manje da ode do njega. Ali baš u taj čas su ga obavestili da dole, u sobi za primanje, na Njegovo Sijateljstvo, Gospodara Jevrema, Predsednika

Možda i zbog toga što je imao utisak da ga smrt neće. Dok je bio dete, slutio je da između njega i neba, između njega i šume postoji tajni dogovor na tajnom jeziku. Tako je bilo i kasnije.

Možda i zbog toga što je imao utisak da ga smrt neće. Dok je bio dete, slutio je da između njega i neba, između njega i šume postoji tajni dogovor na tajnom jeziku. Tako je bilo i kasnije.

ni za trenutak nije osetio ogorčenje, samo bojazan koja ga je morila: šta ako je i Miloš poverovao Vučiću pa posumnjao u njega? Šta ako sve ovo nije samo Vučićeva paklena zamisao nego je, delom i Miloševa? Te sumnje su mu oduzimale snagu.

Te sumnje su mu oduzimale snagu. Prašina kroz koju je prolazio, dizali su je i drugi uhapšenici, iza i oko njega, sivkasta i gusta, ulazila mu je u krv, u dah i slegala se u nekom pramraku što se, svuda, otvarao u njemu.

Mučila ga je samo strepnja da će Miloš, ostavljen i sam, biti sklon da posumnja čak i u njega: to ne bi mogao da podnese.

Ali sva cpeća da se umešala sreća i spasla i Miloša, i goste, i njega. Kad je Miloš čuo priču, opomenuo ga je da ni u odanosti ne valja preterivati. Da li i sad isti Miloš misli tako?

Dostojanstven, Knez je silazio niz savsku padinu a oko njega je bio muk gomile i istegnuta, lepljiva laž. (Pod ruskim ali i turskim pritiskom, Vučić je naredio da se Knez ima

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Pod nogama ona rosna trava, A sa strane brda mirisava, A ovde se potok pošalio, Pa nam puta mladim preprečio; Preko njega skačemo lagani, I evo nas na drugojzi strani. A odavde sve još ubavije Kako samo dolina se vije!

Vrelo žubori Po lisnoj gori, K'o i pre. Ja sam mlada Ovde sada, K'o i pre. Sunce bega A'l nema njega Kao pre! Nema sunca milenog, Nema mog!

I vama je, jaoj, pao Stegonoša dičnog stega Al' je sin'o grobak novi: Vi stojite oko njega. Tu pogleda brat na brata, P, onda gore, p' onda u se, Grudi drkću, usta ćute, Ali duše razumu se.

Kaziv'o sam mu da se seća na nj, i da će njega pamtit' večito, Jer seća ga se, to zacelo znam, Kad god se poje „pamjat vječnaja“.

Mi smo od njega čuli, kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo Posle

Arkadije cvetne, On ne zna šta je trnje, šta je kam; Za kršne klance on je sluš'o možda, Ali po njima nije iš'o sam; Za njega svet je perivoj od ruža, Po cveću šeće kao paun mlad, Njegova duša jezero je mirno, Njegov se nikad ne koleba nad. V.

I, gle! tamo, on viđe ono nekadanje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna, i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da i on živi i

Naprotiv; ja volim kad pada lišće, Te u stotini boja, Od crvene do crno-mrke, Pokrije tle; A sunce na njega padne, Pa dotka ćilim. M.

groba budi, Pa u toj noći čezne i žudi, Kroz cvetak duše, u zraku snuje, U tankoj magli očaran hrli; Da vlasi ove to njega kriju Dok smrt se kroz njih s životom grli; Oh, šta bi dao, te suze sjajne Da za njim mrtvim 'vako se liju!

Da za njim plaču te oči lepe, Ta usta slatka njega da žale, Taj srebrn glas da njega doziva, Dok kose crne čežljivo pale, U času tuge, ljubavi dušâ Kad mistična magla sve

Da za njim plaču te oči lepe, Ta usta slatka njega da žale, Taj srebrn glas da njega doziva, Dok kose crne čežljivo pale, U času tuge, ljubavi dušâ Kad mistična magla sve obliva... Sv.

I svršeno je! Ti si sada žena Prosta ti bila moja ljubav živa! Ja neću kleti ni njega ni tebe, Ni gorku sudbu što sam tebe sreo; Ja neću kleti čak ni samog sebe, Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Iz njega se luče besamrtne na sve strane r'jekama sipahu. Ko kad tvorac mogućijem slovom našu zemlju u vjetar razvije i u tre

Oko njega kolah nebesnijeh milioni voobražam da su (neka čislo i umnožim kolah u najveći stepen sčislenija što besmrtno tvoje

Prolij tople suze pokajanja pred opštijem tvorcem milosnijem; poznaj ime svemoguće što je i značenje tvoje prama njega; ižen' tamu iz slijepa uma i zlu zavist iz pakosne duše!

Ovo strašno padenje nebesah načalo mu u tmine unese, tme vjekovah vječno neprohodne oko njega nagomila krugom. Prostor cjeo u stara vremena bješe sv'jetlim zasut šarovima, lica tame nigđe bilo nije.

Na njega se žestokošću srde Noelopan, Razec i Askela, i ostali mnogi prvijenci, što imenom stidnoga izdajstva čest pomrači

On užasne primjere hrabrosti kazivaše na poprištu bojnom; oko njega strašne mješanije predstavljahu tušte besmrtnikah.

Mučitelno vraga neba carstvo niskijem je svodom nadneseno kruta tuča neobdjelanoga; po njega je okean veliki smolne smradne vode zauzeo, koja kipi s užasnom ljutošću, pružajući blijede plamove, smrtne strave

Popa, Vasko - KORA

vući MAGARAC Ponekad njače Okupa se u prašini Ponekad Onda ga primetiš Inače Vidiš mu samo uši Na glavi planete A njega nema SVINjA Tek kada je čula Besni nož u grlu Crvena zavesa Objasnila joj igru I bilo joj je žao Što se istrgla Iz

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

U njoj je bio smešten glavni deo moje biblioteke, tu je stajao i pisaći sto, a pored njega beše udobnih kožnih fotelja i svega ostalog potrebnog ili korisnog za duhovni rad.

Zato me je iznenadilo i začudilo što je Viland olako prešao preko njega, a dugo se zadržao na beznačajnim zbivanjima. Evo što on o tome kaže.

On me je dotle uvek snabdevao nemačkim delima koje god bih zaželeo. No ovoga puta dobih od njega izveštaj da se to Levenhajmovo delo ne može nabaviti, pa ni antikvarno.

Kad bih se o tome osvedočio uputio bih se pred njega samog. Da bih onamo dospeo, valjalo je, kao u slučaju Pitagore, uživeti se u njegovo doba i njegovu okolinu.

Posle njega došli su na red Kopernik, Gerike i Njutn o kojima sam imao pri ruci sav materijal o njihovim ličnostima i delima.

na nekoliko koraka do mene i seda na kamen prekriven mekom mahovinom; njegovi učenici porazmeštaše se po travi oko njega.

On sede opet na kamen, a učenici se zbiše još jače oko njega da bi ga što bolje čuli. Pitagora poče da priča. „Moje rodno ostrvo Samos nalazi se pred maloazijskom obalom nedaleko

Za kratko vreme postadoh, kao što on sam reče, njegova desna ruka i njegov očni vid. Kod njega ostadoh tri godine, do njegove smrti, a onda se vratih u otadžbinu. „Od njega sam vrlo mnogo naučio.

Kod njega ostadoh tri godine, do njegove smrti, a onda se vratih u otadžbinu. „Od njega sam vrlo mnogo naučio. On me poučavaše prvo u hronologiji.

On ućuta. Njegovi učenici, koji su ga slušali bez predaha, gledahu u njega pogledom u kojem se čitao izraz divljenja. U nemoj tišini koja je nastala, ču se neko ritmičko hrkanje.

Drveni đon podnožice njegove desne noge, sa kojega je bila skinuta podvezica, ležao je pored njega u travi. „E baš je pravi sibarićanin!

Svi trouglovi, konstruisani pomoću tih brojeva, bili su pravougli. Tim sam se približio na domak svome cilju. „Da do njega samog stignem, morao sam se upoznati i sa geometrijom Egipćana.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

I bilo mi je prijatno da gledam u krst koji se smeje, i gledao sam u njega zadugo i radosno do razdraganosti, ne uviđajući ni najmanje da takvom smeju apsolutno nema ni mesta ni smisla i da je

trpi, škripi zubima i gledaj šta se radi — odgovori mu krezubi student, koji ga je za sve vreme pažljivo slušao iako u njega nijedanput nije pogledao. Kad bi svi govorili kao ti, šta bi bilo? Srećom ne misle svi tako.

Pa pokazujući prstom čoveka preko puta: — Šta ga ceniš? Milion kao groš. Pogledaj u kofere pa u njega. Pas nema za šta da ga ujede. Tip ratnog bogataša.

Što se tiče čoveka, po kratkim i iskidanim pokretima učinjenim u toku poslednjih reči koje [su] se na njega odnosile, za mene nije bilo nikakve sumnje da se on samo pretvarao da spava, jer sam i ranije bio opazio kako je, s

Pošto nisam aktivno učestvovao u sukobu, šta mi smeta, mislio sam, da preko njega pređem kao da se ništa nije ni dogodilo. Ali, na žalost, To je zadugo bilo neostvarljivo.

krunom nasred crkve, i nasmešila se tako zanosno na Nikolu onda kad je sveštenik upitao je li njena draga volja da za njega pođe, da sam se ja toga trenutka, i samo radi toga da ga i ja doživim, odlučio da oženim.

Tom prilikom žena se nalazila uz njega i negovala ga sa puno najlepše nežnosti. Bila je brižna, oslabila, dražesno smerna, i retka, dirljiva mirnoća i dobrota

Dakle dve i po godine docnije, jednoga dana, dobijem od njega pismo kojim me poziva da neizostavno odem k njemu, ako sam onaj stari; da mu je moja pomoć neophodno potrebna i da ću,

priča: kako uvek, pre nego ode svojoj ženi u Solun, svraća u trgovinu da joj kupi dugačke svilene čarape, jer je to za njega najveća draž kad pomisli da će ih ona isto veče navući.

Tako mi je dobro bilo uz tebe. A sad, kao dete koje gleda kako se razilaze svi što su oko njega bili da ga teše dok mu majku ne sahrane, kao i ono, i ja sam se nadao da me nikad nećeš ostaviti.

Ja se obazreh svud unaokolo, željno tražih da vidim Nikolu, ali uzalud: njega nije bilo na stanici. Pored mene promače krezubi student pa se izgubi u gomili.

Ima dana za megdana. Ovaj čovek ovde stranac je i ne tiču ga se naše stvari. Dakle, tačka! Ja sedoh pored njega i sam vrlo zbunjen mučnim prizorom.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Daleko doba! Između njega i današnjeg mene uvalilo se gotovo pedeset godina — pedeset godina koje se zovu čitav život, a koje mi se danas čine

Samo, ne znam zašto, uvijek mi se čini da sam stariji od njega. Gledam na nj s uviđavnošću i s otpuštanjem, kao da sam ja njemu otac.

A ponekad, opet, kao da sam mu stariji, i razumniji, brat. I kad mislim na njega (a ja uvijek mislim slikovno), vidim ga o mom lijevom boku, i nešto nižeg od mene: stupamo tako, zajedno, rame uz

A ja sam ostao u krilu majci, koja je i dalje ostala u njega smrtno zaljubljena. Gotovo ga nikad nije spominjala i obarala je oči kad bi ga drugi spomenuli, ali se sjećam iz

Zasebna pregradica u mozgu čuva mi jednu izdvojenu sliku — sjećanje na djeda. Još sasvim nejak, prenoćio sam uz njega jednu noć.

spavao sâm u sobi; bakici je narušavalo san njegovo hrkanje, a on, činilo mi se, kao da naumice nije htio da odustane od njega, nalazeći u hrkanju naročitu draž od afirmacije sebe.

Čovjek se naprosto demontirao, dekomponirao. Izgledao sam sa zebnjom: xoće li išta od njega ostati? Načas moradoh sklopiti vjeđe, kad se okrenuo prema meni.

A za njega, vjerovatno, samo uspomena na jednu beskrajno tužnu večer i noć provedenu na krajnjoj granici ljudskog naseljivog pojasa.

pod stijenom surog, golog masiva koji je zajahao za vrat našem mjestu, stiješnjenom na uskoj traci zemljišta između njega i divljačnog mora.

I mada sam ja njega nastojao da unekoliko utješim, da ja njemu nešto olakšam, trpio sam možda ne manje nego on sam; i to, često, više zbog

nastojao da unekoliko utješim, da ja njemu nešto olakšam, trpio sam možda ne manje nego on sam; i to, često, više zbog njega nego zbog sebe. Lica spavajućih ne lažu: tek na njima vidimo pravu bijedu njihovih sopstvenika.

Onda bi mu izbile graške znoja na čelu, zbacio bi nogu koju je dotle držao preko noge, a između njega i svega oko njega zalegla bi neka nagla i velika daljina: to je bio čas kad se rodila svjesna misao.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Pored krstonoša jaše na konju popa, a uz njega koračaju s jedne strane Obrad, s druge onaj što nosi kadionicu. Za popovim konjem, važno i dostojanstveno, stupa kmet,

I Đurica je mnogo mislio, tako mnogo, da nije ni opažao kud je prolazio, ni šta se oko njega zbivalo. Samo kad bi krstonoše minule pored kakva bogata doma, gde su domaćice iznele nekoliko karlica mleka,

Posle je opet mislio i mislio, i najzad dođe do zaključka, da je sva ova momčadija gora od njega, i da ga svi oni mrze samo s toga, što je siromah.

mu je bila za šaku dve više kolena, zbog čega su ga stariji ljudi zvali »onaj kusi«, a momci bi se rado ugledali na njega, jer držahu da mu onakav kicoški izgled najviše zavisi od kratke košulje, ma niko se ne usudi kršiti adeta, koji vlada

Ali čim bi se koja viđenija devojka do njega uhvatila, a to je vrlo, vrlo retko bivalo, on se odjednom sav menjao. Razlilo bi mu se tada po licu tako veliko

Plašio ih je najviše njegov rđav glas u narodu, ali je i u njegovu držanju i ponašanju bilo nečega, što ih odbijaše od njega.

neraspoloženje prema sebi, pa se postepeno i navikao snositi one značajne i podrugljive poglede seoske mladeži, koji se njega ticahu.

Đurica ih je samo jednom sagledao, kad one ne behu upravljene na njega, i više ih nikad nije smeo pogledati. Kad je Stanka u kolu, Đurica se retko hvatao.

Stanka ga je znala po razgovorima drugih devojaka i gledala je na njega kao na Đuricu Dražovića, čiji je otac umro pod nadzorom, a nikad joj i ne pade na pamet da pogleda na njega kao na

je na njega kao na Đuricu Dražovića, čiji je otac umro pod nadzorom, a nikad joj i ne pade na pamet da pogleda na njega kao na momka. Stanka nije bila toliko neobična po lepoti, koliko po naravi svojoj.

Čitave desetine godina prođoše mu u takvu životu, a njega još ni glava ne zabole zbog toga. Nikad Vujo ne odleža ni dan apsa... Takav beše jedini prijatelj i savetnik Đuričin.

« I razumevajući pod tim »niko« svoje seljane, naročito mu se izdvajaše u pameti jedno lice, čije je mišljenje za njega bilo pretežnije od mišljenja cela sveta. »Šta li će ona reći kad čuje?... Prezreće me, grdiće kao i svi drugi.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

I VODENI RAK 360 ZA OKU SOLI POŠAO U MOSTAR 361 NIJESAM BAŠ IZ SARAJEVA 362 BAČVANIN I GRK 363 PUSTIO BIH JA NjEGA, ALI NEĆE ON MENE 364 ĆOSO ŽUTE BRADE I TOMA GA ZNADE 365 STRANAC I CRNOGORAC 366 LAJU PSI U SELU 367 DA HOĆE SVAK

Petar sad digne ruku, mahne na decu, a deca potrče, no kad su došla već blizu njega, on onda prekrsti štakom, i deca se okamene. Sad Petar uzme sve tri ove stvari i pođe dalje.

Sad izvadi papuču pa je obuje i pređe na drugu stranu. Kad je već prešao, osete ga džinovi i potrče pred njega, a Petar, kako ih opazi, metne kapu na glavu, te se džinovi povrate natrag, ne videći pred sobom nikoga.

Petar je gledao u devojku, a kad je ova pored njega prošla, on onda skine kapu da ga vidi kad se natrag vrati. Kad je devojka nabrala cveća, okrete se, pa kad opazi

Šta će taj cvet meni učiniti? Devojka mu reče: — Nemoj ga uzabrati, ostavi ga na miru, pa nemoj ni gledati u njega, jer ćeš za cvetom i brazdu prekoračiti.

Kad je Petar već došao bio blizu one zemlje, opazi ga ona devojka i iziđe pred njega, da ga odbrani od smrti i prebaci preko vode u svoju zemlju.

Kad je on tako na straži stajao, al̓ eto ti smrti gdje ide da pita boga šta će raditi, a kad dođe do njega, reče joj on da stane i ona stane. On ju pita kuda će, a ona mu reče: — Idem pitati boga šta bih sad radila.

moreš tamo, nego ostani ovdje, a ja idem pitati, jer je bog mene za to ovdje i postavio da ti ne traljaš svaki čas pred njega. Kad to smrt čuje, ostane stojeći, a on otide.

Kad smrt dođe do njega, pita je on je li gotova, a ona reče da jest, pa da ide opet pitati što će sad, „i to — reče mu — ja ću sad sama ići“.

— Kad sam došla najprvi put, pošla sam da te pitam šta ću raditi, a soldat mi nije dao yići, nego mi reče da si ti njega ovdje postavio da samo on k tebi ulazi, a ja ne, pa te je on otišao pitati, a ja sam ostala vani; a kad je on izišao,

Pa me još ni sad ne bi pustio, da nijesam utekla. A kad to bog čuje, reče: — Što ću sad od njega? Jer već za njega nemam veće kaštige nego da ga pošaljem na zemlju pa da još jedanput umire.

Pa me još ni sad ne bi pustio, da nijesam utekla. A kad to bog čuje, reče: — Što ću sad od njega? Jer već za njega nemam veće kaštige nego da ga pošaljem na zemlju pa da još jedanput umire. A smrt reče: — A ko će ga umoriti?

Petković, Vladislav Dis - PESME

Tu nekad ja sam život svoj plakao. Tu nekad behu san i zvezde same. Kol'ko velik grob! I ja, tu, kraj njega Stojim k'o oblik umrlih vremena, Poslednji čovek na granici svega, Poslednji talas otišlih spomena.

SA KUMANOVA — ISTINITI DOGAĐAJ — U jednome kraju starog Beograda, Posle tol'kih dana opet gledam njega: Nasmejana, vedra, lica uvek mlada, Koje mu sad krasi iz rata belega.

večitost tajnu Atavizmom nekim 3a starim dalekim — Duh čovečji bega I na prostor staje, Razum ne zna gde je, Oko njega šta je.

A i našto suze kad bolova nema Za propale čase — minula vremena. II Nov se život javlja i ja njega zdravim! Eno ga na groblju mojih uspomena!

Bolesna noć je oko njega bila, Velika, crna, s povetarcem mekim, Smrt po njoj svoja lupala je krila I lutala je snovima dalekim.

” Još malo mesec gledao je njega Kako je staj'o s jednim belim rupcem. Sam u toj noći kako opet bega I kako juri za prvim poljupcem. 1912.

On je izbranik, Sin drugi, Bog ga je hteo. Prvog svet blagoslovi, njega je prokleo. Proklet je eto on, božji Sin! A možda božji i nije ži'mi Tek stavi na se ime k'o čin.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Ako se jedan od pomenutih odeljaka zapečati i jednom zauvek iz njega izvuče vazduh, a drugi ostavi otvoren, uslediće stalna rotacija cilindra, bar sam ja tako pretpostavljao.

Od momenta objavljivanja ovog izuma, on je ušao u opštu upotrebu i izazvao revoluciju u mnogim oblastima. Njega, međutim, očekuje još bolja budućnost. Kad sam 1900.

On je ispunio svoje velikodušno obećanje u potpunosti i bilo bi veoma nerazumno očekivati od njega nešto više. On se sa najvećim poštovanjem odnosio prema mojim dostignućima i pružao mi je sve dokaze o svojoj potpunoj

Moj projekat je usporen zbog zakona prirode. Svet nije bio spreman za njega. Bio je isuviše ispred svoga vremena ali će na kraju ti isti zakoni preovladati i pretvoriti ga u trijumfalni uspeh.

Pomoću njega će se reprodukovati ljudski glas i lik na svakom mestu i fabrike udaljene hiljadama milja od vodopada dobijaće energiju,

On može u mašti da vidi sliku svoga dragog prijatelja, pod uslovima za njega vrlo čudnim, pošto ga je samo malo ranije sreo na ulici ili video negde njegovu fotografiju.

U tom trenutku, međutim, moj predlog je smatran nerealnim i od njega nije bilo ništa. Najveći umovi današnjice nastoje da pronađu takva sredstva koja bi sprečila da se ponovi strahoviti

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Od njega je narod Idvora učio istoriju srpskog naroda, od bitke na Kosovu polju 1389. godine do Karađorđa. On je u Idvoru održava

sa često pominjanom poslovicom u Idvoru: ”Beri grožđe pre no se sunce rodi, jer će inače žedni sunčevi zraci popiti sa njega rosu.

Ali uprkos svega, njega su zanimala moja dečja pitanja pa me je uvek podsticao da mu dolazim sa tim zagonetnim pitanjima.

Samo proviđenje me je spaslo da i njega nisam prodao u Pragu. Ali zbog fesa većina iseljenika je smatrala da sam Turčin pa se nisu mnogo osvrtali na moje

Te jeseni Kristijan je napustio Njujork i otišao u jednu radionicu u Klivlend. Bez njega, Vest Strit ulica nije mi više bila zanimljiva.

Za njega je to bila sušta istina, a za mladića kao što sam bio ja, koji je učio da su države spomenici kraljevima i kneževima, ka

Onda bi četvrta zapevušila: ”Pogledajte sada onog lepotana, prosto bih se zaljubila u njega kad se nasmeši.” Onda bi sve zapevale: “Smeškaj se, Mihajlo, smeškaj, ja volim tvojih očiju sunčani sjaj!

Zato su njegovi prijatelji od njega i očekivali velike uspehe. Ali jednog dana Fred stade na ”ludi kamen”, oženi se i izrodi mnogo dece, negde u Džersi

A što se lično njega tiče, rekao je da je on staro stablo kukuruza, ali bez klipova; da je njegov život takođe jedna krajnost, iako suprotna

Međutim, on nikada nije pokušao da to svoje znanje iskoristi. Za njega je bio dobar i najprostiji rad u Tvornici. Bio sam ubeđen da bi bio potpuno zadovoljan ako bi mesto nadnice dobijao

Inače ga ništa drugo nije zanimalo. Parna mašina i sve druge naprave za njega su bile mrtva proza koju je, po njegovom mišljenju, izmislio sam sotona u nameri da duh čoveka navede na zlo.

Butov glas nije bio tako snažan kao glas Lorensa Bareta ili Džona Makuloha, ali sam ja njega mnogo bole razumevao. Bilharc mi je protumačio da But ima bolju dikciju te ga i ja bolje razumem.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Trgom se odnekud vuče starica; uljegne u otvoreni dućan navrh ulice i iz njega se vrati s kupljenim hlebom u ruci. Uto dvojica mladih varošana iznenada pristupe Zagorcima. Približe se nekoj ženskoj.

! — izgovori tiho curica i pogleda na brata. Uto se i on približi. —Što bi? — upita sestru. —Ovaj mi veli hoću li u njega na radnju. —Možemo, vala, oboje! —Ne treba niko nego ona...

Časom im se pred oči predstavi domaće ognjište s veselom vatrom. Da im je da se ogriju, uz oganj posede i do njega se uspruže!

Žerava i kamenje kresi se, rekao bi i ono će plamenom da plamsa. Točak se vrti i škripi. Oko njega odapiru se i okreću mlade devojke.

Teщki kamen melje masline; pucaju koštice; testo masno, lepljeno, puno ulja, izmiče ispod njega i svaljuje se teško u žleb.

Otud nema pomoći. —Pripovedaj! — umešaše se i devojke. —Kad hoćete neka! Gradi se u nas nova crkva. I njega uzelo na radnju. Hoćeš vidjeti zla... Jedne večeri donijeli ga kući prebijene noge. Jad i nevolja! — završi naglo.

Smrdi! — mršteći se, pljunu. —Je vama, a njima je mana božja! Posle se Cveta uputi u gospodara i zatraži od njega više novaca nego obično da kupi za sina što joj lekar naredio. Mučno joj toliko potrošiti. Ali što će?

Jednako se strahivo pogledaju, sve im oči bježe na nj. A dok njega ne uočiše, bijahu se lij epo primirili — vrijeme bijaše zacijelilo sve nevolje što su ih podnijeli u potonje doba.

vrijeme, ljudi duhan prosušili, pokupili i sredili; u kola ga ukrcali, pa s njime pravce u čaršiju k Osman—efendiji. Njega ne nađoše kod kuće, već brata mu zamjenika.

Momci priskočiše, stadoše ga grditi i potisnuše ga svom silom napolje. Na ulici čeljad se oko njega kupi: smiju se ludome seljaku, a njemu se čisto bliješti; nešto kroz zube smrsi, pa, postiđen, požuri odatle, da negdje

!” Najposlije i otac se diže, i porodica opet krene. Požuriše da kumu čim prvo stignu; sigurni su da će kod njega, izgladnjeli i umorni od dugoga puta, naći topli konak.

I dugo su tako stajali, dok mlađi brat prozbori: —Zatvorili nas, — i dohvati Spasojevu ruku, kao da pomoći od njega traži, i nadoda: — Sreća te smo zajedno! —Neka su mene, ubio sam! — odgovori on. – No što će s tobom?

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Tako se isto svaki od nas nalazi u nekome kulturnom krugu i iz njega može da izađe samo ako u neki drugi stupi. To je neminovnost koju bi bilo besmisleno poricati.

prinos te godine očekuje sa svoga imanja, seljak se ozbiljno uvredio zato što je već samo postavljanje takvoga pitanja za njega bio znak da ga Amerikanac smatra ludim.

zato što je stilsko područje, doduše, u jeziku potrebno i neophodno, jer ga imaju svi prirodni jezici, ali jezik bez njega ipak može obavljati svoju osnovnu funkciju u intersubjekatskoj komunikaciji.

Još je zanimljiviji slučaj Momčila Nastasijevića. On je otišao mnogo dalje: kod njega se vremenski tok potpuno zatvara, gotovo da prerasta u mitoliku bezvremenost.

Ali ni u drugim stihovnim oblicima kojima se služio ne prepoznajemo narodni stih, kao da se na njega sasvim zaboravilo ili kao da uopšte nije postojao kod prethodnih pesnika, romantičara.

A ostvariće, pored ostalog, i zato što su napuštanjem narodnog stiha napustili jezik koji je iz njega išao – u suštini „vukovski jezik“, onako kako smo ga ranije opisali.

Pre njega je u dugoj upotrebi bio crkvenoslovenski, koji je Vuku služio kao predložak i prema kome smo ovde dali doslovni prevod

Nije se, međutim, čitalo i ne čita se i Otkrivenje zato što se u bogosluženju daju objašnjenja, a njega je teško objašnjavati.

I to izvrstan. Od njega su nam ostali možda najbolji ogledi o srpskim piscima iz vremena moderne, njegovim savremenicima.

Za njega bar znam da sanja taj san U trbuhu svoje matere. Može se učiniti da smo se sada znatno približili Petrovićevoj „tajni

Jer nam pri tome otkriva šta su kod njega samog mogli biti dublji podsticaji za ona sintaksička odstupanja u pesmi „Iz kovnice izašav“ koja smo ranije pomenuli.

kad se s pravog prelazi na nepravi objekt, pa pesnik, umesto da prosto izvor sanja, on izvorom sanja: kanda pomoću njega, kanda u njegovom prostoru, kanda zajedno s njim, dakle s latentnim saznačenjima koja su pri upotrebi srpskog

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ČEDA: Ama koj' čovek? ŽIVKA: Pa ovaj... ČEDA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. Za njega su „naši” svi koji obrazuju kabinet. On to, izvesno, svakome tako javlja.

Kad sam ja zadovoljna, šta vi imate tu? ŽIVKA: Pa već ti, znam ja tebe. Ko dirne njega, kao da te je u oko dirnuo. DARA: Pa jeste! XVIII PREĐAŠNjI, PERA PERA (na zadnja vrata): Izvinite, ja...

PERA: Ima. ŽIVKA: Govorite! PERA: Video sam ga. ŽIVKA: Koga? PERA: Njega, gospodina. Video sam ga, otišao je u Dvor, ima cilinder na glavi. ŽIVKA (uzbuđeno): Da se niste prevarili?

(Odlazi na prozor.) Zabio se izvesno u kafanu, a što mi ovde gorimo na žeravici, to se njega ne tiče. (Nervozno šeta i krši prste.

DARA: Jesi li ti razgovarao sa ocem?... ČEDA: Jesam, ali s njim ne vredi razgovarati. Njega je tamo neki ludi vetar ubacio u ministre, a nije za to rođen. Za ministra se mora, brate, roditi.

ŽIVKA: Pa bio je zdrav, dabome. DARA: Pa što si navukla zlato na njega? ŽIVKA: Nego! Kakvo je to pitanje? Zar gospa Draga ima zlatan zub, zar gospa Nata ima dva zlatna zuba, pa čak i gospa

ŽIVKA: Ama, kakav Nikaragua, ubio te bog! ČEDA: Pa taj naš zet. ŽIVKA: A, za njega pitaš. Ime mu je Rista Todorović. ČEDA: Dakle, Rista? E, to je lepo, to je odista lepo.

ŽIVKA: More, kakav činovnik! Čas u službi, a čas napolje. Jesmo li triput dosad trčali za njega da ga spasavamo? Nego tako, zaćorila si se, a mi popustili, pa sad trljamo glavu od brige.

DARA: Može on mene gledati koliko hoće, pitanje je hoću li ja njega gledati. ČEDA: Pa dobro, šta si ti kazala majci kad ti je govorila o udaji?

Umesila sam ja njemu kolač, samo čekam da Anka naloži peć pa da mu ispeče kolač. Okrenuće Dara od njega glavu i nikad ga više neće pogledati. Videćeš već i čućeš, ako bog da, još danas.

Pa to sam htela da vas umolim, da odete vi do njega, u ime moje, i da mu kažete: neka ne uzme stvar ozbiljno, deca kô deca! (Pauza.) E, pa šta drugo mogu da mu kažem?

SAVKA: Ne znam, ja ga i ne znam ko je. DACA: A zar ga ja znam! PANTA (Jakovu koji sedi do njega): Tako ti boga, znaš li ti ko je ovo? JAKOV: Nikad ga u životu nisam ni video ni čuo.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

joj je u naslov stavio Tašanino ime i Tašanu je doveo u prednji plan, dok je Paraputu povukao u zadnji, načinivši od njega epizodičan lik.

ali će s njim doći i porod neželjena porekla; naposletku, zatvorili su je u kuću i doveli Paraputu da celog veka samo njega dvori i čuva.

Međutim o samome autoru kod Stankovića, o njegovim svojstvima, nešto više možemo saznati iz slučajeva kad se od njega odvoji, kad tako reći iz njegove senke izađe u različnome stepenu individualizovan pripovedač i progovori u svoje ime.

5 Ovaj zaustavljeni zamah Marikin pun je dinamike, baš zato što je zaustavljen pre nego što je završen!6 A uz njega ide i izraz lica, suza na Marikinom licu čim je prepoznala prijatelja svog muža.

i kratka, a mislimo da može, Stanković ni na samome početku nije imao nameru da napiše delo u prvom licu, i to se kod njega ne da ni zamisliti pod pretpostavkom da Sofka bude pripovedač; ali nije imao nameru, i to je mnogo zanimljivije, ni da

Postupak je manje tražen, više spontano nađen. I očigledno je da se do njega došlo zato što je Stanković nastojao da mu pripovedanje poteče iz Sofkine svesti.

paralelno s proticanjem vremena pratiti i sižejnu okosnicu Nečiste krvi, jer siže uključuje u sebe oblike pripovedanja, a njega u sebe uključuje kompozicija. Kako to, razume se, nalaže strukturna hijerarhija.

33 Prva rečenica u Gazda-Mladenu još manje se preliva u tekst koji za njom sledi, još manje se za njega vezuje, nego se, naprotiv, sama za se odnosi na celinu radnje, sama raskriva pogled na sav ispripovedani život glavnog

opisa Sofkine kuće, a kada je u poslednjoj verziji taj opis prebačen nazad kao izvodni (epiloški), takođe je ispred njega metnuta zvezdica35. Pri tome oba opisa, naravno, počinju istom rečenicom: „Tek što je ponoć prevalila.

Prema tome, Dučić je u pravu kad kaže da je za njega najveći pisac „onaj koji piše najboljom sintaksom”, kao što je u pravu i B.

No pošto je izabrani oblik pripovedanja zahtevao od njega da iskaz prevede u autorov govor, jer autor pripoveda, obavio je sledeće gramatičke operacije prebacujući zameničke

70 Neusaglašenost je ovaj put u rekciji: uz poštovati ide akuzativ babu, ali ne može u isti mah bojati se, jer uz njega mora ići genitiv najviše se boji babe.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Da je sultan češće, kao ranije, prolazio kroz ove krajeve, jamačno bi i njega uočio kao i njegova zemljaka Sinan-pašu, kao Sokolovićeve — Hercegovačkoga i Matskoga, kao Rustema Bosanca i mnoge

On je glavni poverilac goranski, dobrodušan čorbadžija, koji oskudnih godina svu Goru izdržava hranom do ovoga doba. Njega se najzad seti Sulj-kapetan. Pa pozva staroga slugu Ćerima: — Ali znaš, moj Ćerime, da mi je sega srce ćumur?

Kad kroz njega Progovori klasična krv, a lice pocrveni kao turčinak... U Društvu beše i Spasa Čemerikić. Spremio se da sa Dimišem

Puši na dugom čibuku, a belokori jatagan izvukao iz nožnica i metnuo pored desna kolena. Iza njega drži mu momak njegova konja i dve-tri samarice koje im nose komoru.

Odmah je tu iza njega mala zaravan, na njoj dva novija prostrana konaka i kladenac, a iznad njih se izdiže visoka i strma planina pod šumom i

dodao još jednom krst na celivanje, poljubio ga u čelo, naredio mu da klekne, pokrio ga po glavi epitrahiljem, spustio na njega ruku i da, valjda, blagosilja, i da mu kako ne bi utekao. Pa pozvao kneza da on otpočne.

Njemu, Ivanu Vojinoviću, tiću od sokola, rišćaninu od rišćanina. Kad bi smeo?... Eto junak je da Arnauti drhte od njega, bogat je i bezdetan.

— Poslušaj nas, Ivane Vojinoviću, velikoga ti imena božjega!... — potresno zavapio knez i klekao pokraj njega. — Ti ćeš se tobože poturčiti — prihvatio je na ovo prota — a nas dvojica dajemo ti jemce Gospoda Boga i Svetoga

Zato je on na današnjem saboru tako sumoran. Osim dva čoveka njega ceo ovaj svet prezire i nenavidi na pravdi Boga. On je za sve njih samo poturnjak, nečovek i dušegubac.

Otkako se zna za njega, uvek je samo jednom godišnje silazio u manastir, i to o Petrovudne, vazda poslednji i tek posle podne.

Hteo je svakim svojim delom, svakim pokretom i svakom rečju da dokaže kako nimalo nisu boli Turci od njega, oni koji su došli bilo iz Azije, bilo s one strane velike podrimske reke, sa golih brda.

Taj naočit a skroman Kolašinac nešto se odavno sviđao silnomu agi. Još kad se prvi put najmio u njega, pokupio je od momaka pištolje pa zajedno sa svojim izneo na kulu i predao Vukašinoviću.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Potok teče dalje, dalje.. Šta je njemu zavičaj Njega more k sebi zove, Mio mu je poziv taj. A pod krovom naše sreće Beše momče, živi plam.

Ti si ga sačuvô u grud’ma noseći, Te ni teret krune njega ne ugnječi. Srce t’ beše luča, kad si pošô tami, I slabosti tvoje — od dobrota sami’ — To pesnika slêpi, to pesnika

»Neven« 1882. UDOVICA, SIROTICA, NEZNALICA (Uz sliku) Za života svojeg druga Svega joj je dosta bilo: Od kad njega grob pokriva, Slomi joj se desno krilo.

Teško j’ dobrom među zlima! Al’ on ima pouzdanja. Opačilo i grdoba Za njega se ne prianja. Teško j’ dobrom među zlima! Oseća se u samoći — Al’ da nema jarka sunca Do veka bi bilo noći.

Ona nosi na dnu srca, Nosi vojna živa — Sinje more u dubini Njega mrtva skriva. »Srpske Ilustrovane Novine« 1881.

I gde god je srpskih grudi, Iz njih tamjan Bogu stiže: Nega pali, njega diže Nerazdeljen žar. O STOGODIŠNjICI SIME MILUTINOVIĆA-SARAJLIJE (U muziku stavio J.

“ A ja sam ludu gledô: Čelo mu bilo bledo, Vrh njega inje sedo. Kad veliš da je tako, I kad mi kažeš: brate, Jurnuću prvo na te. Udarih silno, snažno...

Ja gledah sa plasta. Poznavô sam Laku — Njega j’ ljubav vrela Po noći i mraku Ovamo donela Iz drugoga sela. On se kleo Nasti, Kleo joj se živo: Pre će sunce

S tog će lista svako čitat’ Što napiše ko. Ko što piše, sebi piše I potomstvu svom, A ko tuđim duhom diše, U njega će grom. Možda ćemo znojem pisat’ Boljih dana vest, Možda ćemo suzom pisat’ — Nek’ se bistri svest!

rado vara, ume da obeća Al’ od reči svoje izdajnički bega; No zato ne kloni: Maj je mesec krasan, — Uzdaj se u njega.

Ume, ume, kume, — al’ i slagat’ ume. Pa ako te slaže, izvij se savladom; I Dekembar može sve popravit’ lepo I u njega uđi sa verom i nadom.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

vidiš, i sama se od njega gadiš. EVICA: Nije tako, majko. FEMA: Kakva majka, valjda mi nije sedamdeset ljeta! Zar ti nisi čula da kćeri kažu

EVICA: Meni je uja... FEMA: Opet ona uja? Jesam li ti kazala jedanput da on nama ne može biti rod? Šta ćeš kod njega, da mu pereš sudove? Pogledaj kakve su ti ruke, kukavico, kanda si najgora paorentina.

VASILIJE: Majstorice, to nije lepo od vas. FEMA (poleti na njega, pak se opet trgne): Vuci se, kad ti kažem, iz moje kuće, ili ću taki pandure dozvati.

ANČA: Od beli kostiju, što se gledi kroz njega. FEMA: Pravo, Ančicema, i ja ću da postanem kratka vida. ANČA: Verujem, milostiva gospođa. (Zabeleži.

EVICA (mazeći se): Ah, ujo! MITAR: No, šta ti je? EVICA: Ah, moj Vasilije! I njega je oterala. MITAR: Moja ćerko, jest da je Vasilije dobar, i da je i tvoj otac jošt namislio da te za njega da, alija

I njega je oterala. MITAR: Moja ćerko, jest da je Vasilije dobar, i da je i tvoj otac jošt namislio da te za njega da, alija ti to ne mogu dopustiti, a ni za što drugo nego što je siroma. (EVICA plače.) MITAR: No, no, ti plačeš?

JOVAN: Pa dobro, vi mu nadenite ime kako oćete. Vidićete, svaki će u njega pogledati. FEMA: Donesi ga, Žan, da vidimo. JOVAN: Nemajte vi brige, pseto pouzdano.

EVICA: Ah, ostavite me, ostavite me, ja s vešcima neću ništa da imam. (Otrese se od njega i pobegne.) RUŽIČIĆ (sam posle kratkog ćutnja): Šta je drugo ljupki brak, Nego ren i crni luk?

(Otide.) FEMA: Pogani paorski rod, nikad me neće bog od njega kurtalisati. SARA: To je veliko grubijanstvo! FEMA: Došao da mi vodi devojku; na čast mu, nije ni ona bolja od njega.

SARA: To je veliko grubijanstvo! FEMA: Došao da mi vodi devojku; na čast mu, nije ni ona bolja od njega. O, moj dragi! Lako ću ja bez vas živiti, ali kako ćete vi bez mene?

No moja, bože mi oprosti, materentina, zaludila se za onom babuskerom, pak i ne gledi na njega. Šta to tamo šušti? Ah, moj Vasa, moj Vasa! POZORIJE 5.

EVICA: Stani malo, Vaso, meni nešto na pamet pade. On je mene i tako prosio, da se učinim u njega zaljubljena, valjda ću mu lakše moći izvarati. VASILIJE: Šta, u njega zaljubljena? Tu šalu ja neću da probam.

Miljković, Branko - PESME

Dok smo to saznali neprimetno smo zamenili sebe. Tako smo stvarno pretvorili u mit, da docnije posumnjamo u njega. Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguće posumnjati, valjda zbog njegovog gorkog ukusa i

KOLO Van njega sve je beskraj, varka i zloba, Praznina u vetar pretvorena tašto. Samo je budnost pesma, i teskoba, Beščulno mesto

Krakov, Stanislav - KRILA

Omaleni komandant sa četvrtastim, mesnatim plećima, okružen štabom na konjima, video je samo one prve. Vojnici pozadi njega videli su kako se plavi brkovi zadovoljno smeše.

Fenjer je pred njim sanjivo žmirkao. Dolazak dveju prilika odjednom ga trže. Vojnik se sagibao i spuštao nešto pred njega na zemlju, a ađutant je nabrajao izostale. — Samo treća četa nije podnela. — Uvek ona mora da zadocni...

Bilo je uranjeno i maljavo. Osećao je na sebi topao otisak žene, koja je ležala uspala kraj njega. Imala je prćast nos, i njene crne kose mrsile su se preko mišice probuđenog. Svetlost je otkrivala smešano odelo.

Kraj obala se zgrčile krive kuće kao preplašene. — Uh, ljut je da se pobaci od njega... Rumeni ordonans se zakašlja. Pljucnu ljutito u stranu. Dim rastera vizije pobuna. — Da bar pošta samo dođe...

Sviraj. Ćemane ću ti o glavu olupati. Preko puta njega duga prilika Mijina bacila je produženu senku preko stola. Pružio je čašu da se kucne sa umirenim komandantom.

Isprebijani kmet se digao sa ovčje kože, i uz suze je podneo hleb oslobodiocu. Mija je potražio od njega rakije. Rekao je da bude što ljuća. u dvorištu srušene kuće prikupljali su zarobljene.

Pomilovao je devojku, ne po kosi, — bila je puna zemlje, — nego po bedrima. Naredio je kmetu da je skloni kod njega u kuću, i da je očisti od zemlje. Vasiljeva žena je naricala, jer je njena devojčica bila mrtva.

Odabra nekoliko novijih i stavi ih sebi u džep. Ostale joj pošteno vrati. Žena je smakla odelo sa njega. Tada je on oplete znalačkim rukama kao omamljivom mrežom. — Meѕѕіeurѕ... pripremte dlanove... ovako... počnite...

Samo dole kraj jezera potmulo tutnji. — Ne volim ovu tišinu. — šapće okrugli kapetan Buda ađutantu, koji kraj njega leži. — Ovo nešto znači. Ne sluti na dobro. A, šta veliš, Duško?

Vojnici odvlače ukočeno telo. — Samo da nas ne napadnu dok se ne utvrdimo, — govori major Dušku, koji čuči do njega. Zveče mali ašovi o kamen, i grebu ispucalu zemlju. Druge pognute senke vuku još tople leševe i bacaju u jarugu.

— Bože, Bože, kako je sve to strašno, — stresao se taj zgroženi junak. Oko njega je mnogo onih koji su noćas ubijali, no oni ne misle o tome, već žurno rade, i zveče alatom o kamen i otvrdlu zemlju.

— Poginuću, — strah struji kroz dušu majora, i očajna ruka prihvata čuturicu. I duško leži kraj njega i drhti. Kuršumi mu presekli sećanja i misli.

Petrović, Rastko - AFRIKA

U Tulonu sam bio ostao između dva voza da uzmem od njega još poslednja uputstva za ukrcavanje u Marselju. Poznao sam ga odmah po liku, toliko sličnom liku njegovog brata; koji je

Ja pogađam tugu i pijem u zdravlje dece koja su večeras bez njega oko božićnjeg drveta. Njemu su oči pune suza. On ne žali, kako kaže, što su njegovi bez njega, već sebe što je bez njih.

Njemu su oči pune suza. On ne žali, kako kaže, što su njegovi bez njega, već sebe što je bez njih. Kad je čovek otac i muž, čak i kad je najobljubljeniji, on treba da bude zahvalan za svaku

Belac koji je bio administrator u Alepu ima već nekoliko godina da se nije vratio sa putovanja; njega zamenjuje neki seljanin crnac koji, bolešljiv, leškari u ljuljašci.

Vuijea sustižem u momentu kada se sprema da se utovari na kola. Sedam kraj njega, i gladan i žedan; počinjem odmah svoju priču o Komoi i šalupi.

Ja uvek tako činim, i, ako je poklon dobar, vraćam tačno onim što poklon vredi; jer je, verujte, iza njega prost šeretluk, a ako je poklon rđav, onda ga ostavljam na tako vidnom mestu da je očito da nisam nasamaren.

To je ono čuveno pleme na koje se uvek misli kad se govori o crnačkoj umetnosti. Kod njega je nađen najveći broj maski od tamnoga, teškoga drveta.

somnambul, pada sa verande pravo međ živinu i one žute afričke pse, te nas sve razbudi strahovitom larmom koja se oko njega digla. Jutro u predelu brdskom, zelenom, sa velikim stablima koja se puše od magle.

Tišina divljine je apsolutna oko njega. S jedne strane ka dalekome Okeanu mrak i užas džungle, s druge odmah mrak i užas planina Liberije; sa obe strane

Bolestan je od grudi i neizlečiv, jer za njega nema leka. Tumač tvrdi da bi za čoveka kao što je ovaj, koji je ranije kao i mnogi drugi ovde, bio optuživan da je

drugi ovde, bio optuživan da je panter, lek bio svakako meso čoveka, jer čovek–panter ne može živeti a da je zauvek njega lišen.

Ali one su i srećne u isti mah, toliko srećne, jer su one njegove neveste, njegove kćeri, njegove matere; njega koji je najlepši, najmlađi, najljubazniji na svetu.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

lanca teret cepajuć, Sa oborenom glavom slušaju Nakita ropskog zveket žalosni: Tu Đenadije s sinom jedinim, Do njega porod starog Đukića Prebraja, možda, dane mladosti, Pa tek uzdahne: dani prolaze.

(Svi odlaze.) TREĆA SCENA Na dunavskoj obali. Janja, skeledžija, Porfirije i Radak. RADAK: Jeste, od njega. I on te glavom lepo pozdravlja Da ga sa jednim čamcem dočekaš.

A sad?... (Glasno.) Smiluj se, Rade! Daske su, vidiš, same istruhle; A onaj puknut, što je napolju, Njega su zimus sante razbile, A njim sam vaše ljude vozio — Pa jesam li ja kriv? RADAK: Na posô, kažem!... Traži ispolac!

TREĆI TURČIN: Da mi je đeda živ, a ti da si pedeset godina mlađa, bih te za njega prosio, samo da mu razjasniš sanove...

PRVI TURČIN: Za kime, bako? STANA: I to da kažem! Za sinom svojim tužim, nesrećna; Za njega jednog tvrde pragove Pašina dvora čepam strašljivo, Uklanjajući prostu haljinu, Da mi krajičak kakve zakrpe Ne dirne,

(Pokazuje na teme.) Al’ priznat moram da nisam smeo Na njega dosad javno napasti, Sve dok mi nije dirnô zenicu! A sada slušaj, verni Ćerime!

ĆERIM: A đe te tako uplaši, efendum?... HASAN: Mene?... Jok! A ni ja nisam dosad kušao Da njega plašim zortom kakovim! PRVI TURČIN: Zato se i uhajinio! DRUGI TURČIN: Vjere mi, zato!...

PRVI TURČIN: Strašno izgleda. DRUGI TURČIN: Otkako klanjam prema istoku, ja nijesam gledao strašnijih očiju, nego u njega danas. TREĆI TURČIN: Jemin Alah, a od malena patim oda zla pogleda... (Uklanja se ustranu.) DRUGA SCENA Pređašnji.

je narod skinuo Sa sebe teret muškog nakita I dugu cevku puške šarene Pred Kuršida je besnog stavio; Jeste, pred njega, carskog čoveka!... Pa šta je bilo?... O, muselime, Bez oružja je narod ostao! Badava snage tvrdi mišići!

A to će reći: glavu iskati!... HASAN: Nije ni tako! Pašino pismo jasno govori: „Primi od njega turske pusate!“ GLAVAŠ (smeje se): „Primi od njega!“...

HASAN: Nije ni tako! Pašino pismo jasno govori: „Primi od njega turske pusate!“ GLAVAŠ (smeje se): „Primi od njega!“... To tako zvoni Kô da sam nekom ja poručio: Da brže dođe, skupi pokloni U Glavaša ga davno čekaju!

videću. ĆERIM (za sebe): Tako!... Moli ga lijepo, pokorno, da se pogani rajetin uvjeri da ima ko i njega moliti!... Svisnuo bih baš!... HASAN: Podaj što ište!... To ti je sve!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

s ruskoga i francuskoga na srpski i sa srpskoga na ruski i francuski, nosi đeneralu Černjajevu raporte i primaj od njega zapovesti.

Kad sam sinoć oko 11 časova u veče otišao đeneralu Černjajevu na raport, zatekoh ga svučena gde leška u krevetu, a do njega mali stočić a na stolu... đeneralštabna karta i...

(tada je u turski logor stigao Ejub-paša i sam lično preduzeo komandu nad vojskom Hafisa i Sulejmana) udare na njega 22 jula.

Da li ćemo se mi moći da održimo do pozne jeseni, kao što se Černjajev nada? — to je veliko pitanje — a odgovor na njega skriva budućnost! IV Deligrad 7 avgusta u subotu, 1876 god. Još pre zore uzrujao ce ceo štab.

primiče varoši, dobija neki život, neki žubor, neko kretanje, ono strahovito kretanje, što se opaža na cveću kad se kroz njega prikrada guja prisojkinja. Neprijatelj se primiče kradomice, vreba, puzi, previja se...

ga je, ali već osećaju njegov otrovni dah i težinu njegovoga prisustva; ko god se makne van reona varoških opkopa, njega nestane, zakolje ga po kakva guja iz potaje.

Ne znam kako je stajalo sa g. Karadžićevim srcem, ali noge su se povodile. Pored njega je kao senka išao njegov mladi nećak. Bled kao krpa, sa poluotvorenim usnama i sa nekim bolnim užasom na licu.

Predam Sirovackom đeneralovu poruku, uzmem od njega revers i pohitam u Aleksinac. Kad tamo, a štab prazan. — Gde je đeneral? — Otišao. — Kuda?

) Đeneral odbi ponudu. Sad poče navaljivati na njega Komarov. Đeneral opet reče: — Ne, ne, to bi izgledalo malodušno... Zar baš sad?... šta bi rekli vojnici?...

a sam siđe s konja i stade hodati jednom putanjom u šumi, razgovarajući se sa nekoliko viših oficira, koji su bili uz njega. U tome dođe majop Ct. Velimirović i zamoli me da ga prijavim đeneralu.

« Major Velimirović odgovori potresnim glasom: — Ja nemam vojske. Černajev odstupi od njega i produži svoje psovke i prokletstva: — Ja moram da bežim, ja ću da ostavim ovu nesrećnu zemlju, gde me niko ne sluša:

štablija, a ovo gurane pokvari je sasvim i usput si mogao videti gde se tek jedan po jedan nakrivi na konju, praćakne s njega i zapuši ce na ledini.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Znaš ga i ti, lane moje, Znaš, — jer ko ga ne bi znao, Ko se ne bi njega sećô, Ko ga ne bi spominjao! A ja ovu pesmu izmislio nisam, Tu si bila i ti, a bio sam i sam, — Pa ako mi rečeš: je

De, starojko, reci i ti Ma najkraću zdravičicu! A starojko želje niže (Kao da nebo njega sluša): „Vesela vam budi cpeća, I kô danas uvek duša!

Haj, čitavo groblje na srce se sleže, — Srce ne podleže; Haj, čitavo groblje u njega je stalo — I još nešto malo: Jošte jedna ploča, — jošte jedna stena, U njoj urezanih nekol’ko imena, — S njima s’

LIV Čujem da si bled u licu, A s njega se tuga smeši; Zar ti nemaš taku pticu, Koja ume da te teši? Ako nemaš pticu svoju, Što ti gali dane, noći.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Sa jednoga uzvišenja ugledasmo i jednu našu bateriju. Blizu smo položaja. Ali nismo ni stigli do njega, a stiže naređenje da se stane. No, hvala bogu! Moj komandant bataljona ode nekuda, i posle pola časa vrati se.

Nije bilo daleko. Sjurismo se kod njega. Svetislav se malo pridiže i obrati se Mišiću: — Tresni mi malo ovaj jastuk. Upališe mi se leđa... Tako.

— Na početnom delu desnog horizontalnog kraka krsta. — A-ha! Sa njega se izlazi na vrh. — Sećam se, to poslepodne imali smo muke da pronađemo naše trobojke.

Ovako kako sam ispričao, tako je bilo. — Polako... polako. On je pažljivo slušao tebe. Da slušamo sad njega. U celom vašem izlaganju to će biti najvažniji momenat — umirivao ih je kapetan Radojčić.

Jednome vojniku iz vrata kulja krv. Prilegoh uz njega. Ne smem da se maknem, da ne bih odao znake života. Koliko vidim, nema metra gde ne leži mrtav ili ranjen vojnik.

Tek on izmile iz moga rukava. Posmatram ga sada sasvim izbliza kako je usplahiren... Duhnem na njega... On zastade, odupirući se čvrsto nožicama. Bilo mi ga je tada žao. Prineo sam ruku zemlji i on hitro pođe.

Čini mi se, mnogo sporije nego drugih dana. Još uvek vidim jedno tanko stablo na sto metara daljine i mislim, kada njega izgubim iz vida, onda se možemo dići. Ali umesto da mi se izgubi iz vida, ono kao da postaje sve upadljivije.

Okolo ne beše nikoga sem mrtvih Bugara. Iza mene spavao je podnarednik. Dohvatio sam ga za noge, i viknuo na njega zašto me nije probudio. Ali i on je bio isto tako premoren kao i ja.

Prekinuo sam Vlajka u pričanju i pitao ga kako je mogla da ode četa bez njega i narednika. — Eh — učini Vlajko i mahnu rukom. — Kod nas je sasvim druga administracija nego kod vas artiljeraca.

Zatekao sam potporučnika Bojovića gde se naslonio na jednu stenu i spava, a odozgo kaplje voda na njega. Probudio sam ga. On se naljuti: — Baš me briga što si došao!... Zašto me zbog toga budiš! — Zar nisi spavao noćas?

Vojnici se vraćaju... Mesto me ne drži. Ljudi uprli oči u Bojovića, kao da od njega očekuju spas. Jer oni još nemaju jasnu sliku našega položaja, niti znaju šta ih tamo očekuje.

Ali sad uzimaju reč vojnici i vele: „Mi našega komandira ne napuštamo. On nas vodi još iz Srbije. Ako njega povučete u pozadinu, odosmo i mi. Ako on krene napred, mi za njim“... Izvol’te sad!

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

i opsegu, takođe i završni umetnički rezultat svega onoga što se kod nas u poeziji dešavalo čitavo jedno stoleće pre njega; kao da bi bilo moguće zamisliti Branka koji bi u staro karlovačko vino poezije iz vremena svoga đakovanja nasuo

koliko potrebe, svesti i snage da ih se bilo delimično bilo sasvim oslobodi — pitanje je već manje jasno a odgovori na njega mnogo manje jednodušni, mnogo manje pouzdani i mnogo manje ubedljivi.

kraja neostvarenim namerama nego ispitujući njihovo neretko samo čemerno a redovno fragmentarno stihotvorstvo, ponovo njega samoga radi.

nego apstraktno belilo pastoralne poezije XVIII veka), i što je Šulce za srpsku poeziju bio otkriven već dobrim pre njega: neka dublja uzročna povezanost i umetnička namera stoji iza svega toga. A to je ono što je danas još potpuno nejasno.

neprestano on, besmrtni karlovački đak, liričar iznad svega čist i svetao, zauvek izdvojen između svih pre i posle njega.

Ova knjiga dakle, i bez njega i mimo njega, sva je zbog njega, radi njega, a u njegovu čast živa i njime a ne samo onim što u sebi nosi: on je, bar

Ova knjiga dakle, i bez njega i mimo njega, sva je zbog njega, radi njega, a u njegovu čast živa i njime a ne samo onim što u sebi nosi: on je, bar delimično, nikao

Ova knjiga dakle, i bez njega i mimo njega, sva je zbog njega, radi njega, a u njegovu čast živa i njime a ne samo onim što u sebi nosi: on je, bar delimično, nikao i iz nje.

Ova knjiga dakle, i bez njega i mimo njega, sva je zbog njega, radi njega, a u njegovu čast živa i njime a ne samo onim što u sebi nosi: on je, bar delimično, nikao i iz nje.

i potpuno razumevanje svega onoga što se u našoj poeziji dešavalo pre Branka Radičevića a sa osobitim obzirom na njega ona, neizbežno i potpuno prirodno, nije i ne može biti dovoljna pa čak ni mnogo pogodna.

je da su nacionalističke i slavenofilske ideje omladinskog pokreta šesetih godina delimično nastale i u otporu protiv njega: borba je bila duga.

Jedan od jezika, kao što je poznato, bio je narodni jezik srpski — prostoserbski. Njega niko valjano nije poznavao, niko se njime valjano nije umeo ni služiti, iako je o tome maštao već Orfelin, iako je

Jakšić, Đura - JELISAVETA

— A Stanišu!... Njega, kô brata svog, Još neko vreme moram štediti Za ljubav sveta — jer ga poštuje — A posle — videćeš! Sad zbogom!...

(Knez Đurđe, kapetan Đuraško i mnogi drugi odlaze.) JEDAN STAR SERDAR: Ta reč je strašna: „prognati“. Njega prognati! Hej, druže stari! Ti si na presto njega dognao — A on je tebe starca... prognao... (Starac odlazi.

) JEDAN STAR SERDAR: Ta reč je strašna: „prognati“. Njega prognati! Hej, druže stari! Ti si na presto njega dognao — A on je tebe starca... prognao... (Starac odlazi.

RADOŠ: I sâm — i ja sam mnogo kriv? I ja sam kriv?... A on nas prodade! Ja kriv?... A ti uz njega pristade! Ja izdajnik?... A vi ste primili Za krv naroda ropsku naplatu! Tri puta deset novca srebrnog.

nije, dete, bilo suđeno Da tako mlađan život izgubiš, — Evo ti listak od žilovlaka, Perući ranu vodom smlačenom Njega ćeš triput samo priviti — Zarašće rana... A njim sam mnoge I opasnije rane lečio...

A ne brini se Za skotsku polu tela zemljinog — Sahraniću je ja... kučko arbanska!... (Udara na njega.) KATUNOVIĆ: Uklon’ se, Đuro! Nećeš bez groba trunut, Osmane — U kamenu ćeš naših planina Iskopan naći grob...

Sve ih rasteraj! Jednog pauka mo’š mi ostavit, Koliko samo da me posluša — On će mi vesti tanku košulju, A ja ću njega svako predveče Učit molitvi... A posle ćemo Bogme spavati... He! he! he! KNEZ ĐURĐE: Tebi je sunce, zlo?...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Lujo ide zamišljeno za Jablanom. Udubio se u misli — ne čuje on te galame, tog života koji se oko njega širi. On misli o Jablanu i mejdanu. Vrcnu se, kao da se nešto dosjeti.

Od dragosti stade ljubiti i grliti baka. — Je l' de, Jabo, da ćeš ti njega nadbosti? Neka je on carski! Svejedno je to mom milom, dragom, rođenom Jabi. Je li tako? De, kazi svome Juji!

Velika je snaga i zadruga u njega bila. Po četrdeset, pedeset kućne čeljadi radilo je na njivama njegovim, sa kojih su se u vreloj sunčanoj svjetlosti kroz

Sve mu je napredovalo, raslo, bujalo, množilo se i širilo unedogled. I njega bi često puta, kad bi pogledao na svoj mâl i imaće, obuzimala nekakva potajna, nejasna jeza i slutnja...

I sve pomrije, leže u grob, osim njega i nekoliko mlađih žena, koje se ubrzo razudaše; i sve propade, iščeznu, svega nestade osim hude i vrletne zemlje, koju

je čamio u kući i oko kuće, i vrlo je rijetko izlazio među svijet, koji gledaše u nj kao u neko čudo i strašilo. Njega bu duboko u duši zaboljelo ono bojažljivo, nejasno i tajanstveno sašaptavanje kad bi gdjegod banuo među ljude koji ga ne

— Je li ti studeno? — Da — jedva čujno i s naprezanjem odgovori Vujo. Relja skide šal, strese snijeg s njega, i omotaga čvrsto malom Vuji oko glave i ušiju.

Voli tebe tvoj proto, magajcino jedna stara! A zeljova! — razdera se i stade ljutito, zlobno škripati zub'ma. — Njega je proto opremio, da nosi u pakô starom Džibukardi selam, ama maksuz selam, što balije kažu!

! — diže pomamno glavu i izvjeri se. — Pi ti kavu, pi! Nemoj tuj kô budala kakva zavrzivati... Vidi ti njega! On da meni zapovijeda! Danas ga prvi put donese đavo, pa već se napravio kô neki gospodar u mojoj rođenoj kući.

Ama, zar nije tako? Nego vi njega osudite. Ako ga ne osudite, skočiću u Vrbas, jer ženi ne smijem na oči. Sudac: Zar ti je tako žena naopaka?

David: Ama, kako to da ne znate? E, 'oćete li osuditi ovog jolpaza, pa ću vam kazati? Kazô ja vami ne kazô, vi njega po zakonu morate osuditi. Sudac: Hoćemo, osudićemo ga, samo nam kaži sve što si načuknuo.

A, ne, gospodine! To ništa ne pripoznajem! Ja se držim reda i zakona! Da sam ćio raditi preko zakona, ja bi njega sam u šumi ubio. Znam zakon, pa preko zakona ne dam ni svom rođenom ocu!...

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

E, pa na, pročitaj ovo, pa ćeš razumeti! (Daje joj (pismo.) ANĐA (čita pismo): „Đoka”. JEROTIJE: Njega znamo već. Ostavi njega, pa počni ozgo. ANĐA (čita ozgo): „Marice, dušo moja!

(Daje joj (pismo.) ANĐA (čita pismo): „Đoka”. JEROTIJE: Njega znamo već. Ostavi njega, pa počni ozgo. ANĐA (čita ozgo): „Marice, dušo moja!” JEROTIJE: Aha, je l' ti sad miriše na promincle?

On samo na krupno hvata. Njegova je struka politika i na njoj, bome, dobro zarađuje. Najviše zarađuje na dinastiji. Za njega je dinastija krava muzara. A muze, brate, vešto! Tek vidiš, pritvori kakvog gazdu, veli: „Lajao protiv dinastije!

Ako ne veruješ, evo da ti pročitam šta sam mu pisala. (Izvadi iz kecelje parče hartije.) Na, ovo je taj odgovor od njega što ste ga vi otvorili i pročitali. Evo, slušaj! Ovo napred te se ne tiče, nego ovo. (Čita.

Jedino se zna da je to mlad čovek. Učinite sve što je moguće da se ovo lice u vašem srezu pronađe, spisi i pisma od njega oduzmu i pod jakom stražom sprovede u Beograd.

Zar ne vidiš da ovde piše „mlad čovek”, a gazda Spasoje ima šeset godina. Pa onda, i da ga uhapsiš, kamo ti kod njega revolucionarni i antidinastički spisi? Ako i preturiš hartije gazda-Spasojeve, šta ćeš naći?

VIĆA: Pa treba, dabome! JEROTIJE: Kaži panduru Josi — u njega je dobar rasol — neka mu odnese jednu testiju, pa kad se rastrezni, neka dođe ovamo. A ostali? VIĆA: Ostali su ovde.

Nek vidi i kod njega. VIĆA: Ne brinite, ume to Aleksa. (Polazi.) JEROTIJE (ispraćajući ga): 'Ajde, pa požuri, gospodin-Vićo.

Učinite sve što je potrebno da se ovo lice u vašem srezu pronađe, spisi i pisma od njega oduzmu i pod jakom stražom u Beograd sprovede.

Žike): A-a-a?!! JEROTIJE (zbunjen): Ama... sumnjivo lice? ALEKSA: Onaj što ga tražimo! (Svi se okupljaju oko njega.) JEROTIJE (imitira ga): „Onaj što ga tražimo!” „Onaj što ga tražimo!”...

JEROTIJE: Aha! VIĆA: Aha! MILISAV: Aha! TASA: Aha! ALEKSA: Hteo sam da uđem kod njega pa rekoh: bolje da mu ne padne u oči! Otišao sam samo do vrata, prislonio uvo i slušao; čujem — mrda. JEROTIJE: Mrda?

MILISAV: E, evo, Tasa će da zviždi. JEROTIJE: Jest, on nek bude zviždaljka, da bar i od njega bude neke fajde. VIĆA: Dobar je ovaj Milisavljev plan, gospodine kapetane!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

ovog pesnika koji je svoju sudbinu sam najbolje opisao u stihovima: "Mnogo hteo, mnogo započeo, / čas umrli njega je omeo.

Pisao je lako i brzo i nikada se nije posebno trudio oko forme i izraza. Otuda kod njega ima dosta aljkavosti i nemara, ali nema monotonije.

Pesnikovo ja u stanju je stalne zaraćenosti sa svetom, između njega i drugih nema pravog ljudskog dodira, nema dijaloga.

Ono što je Nedić pokušao ali nije ostvario, ostvariće od njega mlađi kritičar Bogdan Popović (1864-1944). On će 1901.

poseban oblik u kome se književni jezik pojavljuje, prilagođen potrebama razvijene urbano-intelektualne sredine: za njega se odomaćio naziv beogradski stil. Njime ne pišu samo književnici. Podjednako ga nalazimo i u naučnoj prozi.

Uskokovićev razvoj je, međutim, prekinuo Prvi svetski rat, kao i razvoj od njega još mlađeg Milutina Bojića (1892-1917).

Otuda se kod njega već u prvoj pripoveci Put Alije Đerzeleza (1920) i prvom zborniku Pripovetke (1924) oseća sigurnost u jeziku i

Tek od zbirki Bagdala (1954) i Buđenje materije (1959) postaje uticajan pesnik. Kod njega nalazimo retko uspeli spoj misaonosti i lakog, gotovo ležernog kazivanja.

dečak, 1955) do izvanredne poslednje (Pismo, 1992) postepeno obnavlja zapostavljenu liniju simbolističke poezije: kod njega nalazimo nešto od njenoga artističkog sjaja, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti.

Jakšić, Đura - PESME

Ali utom plamen sinu, A u grlu Ilijinu Život zape na svakada. Mladi drugar mrtav pada. Više njega buljubaša S tri drugara graničara Čuda stvara — Čak i unuk da se seti Kako treba u osveti Srcu svome odoleti...

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Posle njega bi baba, mati i on, Mladen, nastavljali ručak, ali tiho, polako, kao kradući, da ne bi oca probudili. Tako isto bi tiho

dovedena, što nije znala ništa po kući pa morala svašta nju da pita, tako i docnije, i sada, kada se već urodila, eto njega, Mladena, već tolikog ima, i opet mora za svašta da je pita.

Ona prema njemu, Mladenu, ne samo da se nije osećala starija od njega, kao mati, još manje ravna njemu, nego čak i mlađa, niža od njega.

njemu, Mladenu, ne samo da se nije osećala starija od njega, kao mati, još manje ravna njemu, nego čak i mlađa, niža od njega. Njega i muža, oca mu, zajedno u jedan red stavljala, u starije, veće od sebe, kao domaćine kućne.

Mladenu, ne samo da se nije osećala starija od njega, kao mati, još manje ravna njemu, nego čak i mlađa, niža od njega. Njega i muža, oca mu, zajedno u jedan red stavljala, u starije, veće od sebe, kao domaćine kućne.

), uvek bi se onda obraćala Mladenu, i to kao da je on otac, on zaboravio, on za to kriv, i čisto bi njega za to korila. — A, bre, što ne donesete? Kako to da zaboravite? Znate da treba, pa što ne donosite?

I Mladen bi osetio čak i ovamo, ispod materine glave, pa čak i ispod svoje, očeve prste od ispružene ruke, kako i njega zajedno sa materom grli. I onda bi nastalo ono uoči nedelje, praznika, njihovo spavanje ovamo u sobi.

Sem na pratnji, prilikom sahrane, a više nikad. u modrini zore, gotovo u mrak budio bi se. Oko njega po sobi već su bile prazne postelje matere, tetke, strine.

I kada ona u kujni počne glasno da pita tobož: da li je otišao sluga da otvori dućan (mada je njega ona ista još prvoga probudila i uputila u dućan), Mladen već zna da je to za njega, i odmah bi se dizao.

sluga da otvori dućan (mada je njega ona ista još prvoga probudila i uputila u dućan), Mladen već zna da je to za njega, i odmah bi se dizao.

Čim bi se čulo kako se on diže, oblači, odmah bi ulazila mati sa svećom i, kao tobož da do njega stoji da li će se tako rano dići i ići u dućan, brižno bi ga pitala: — Hoćeš da ideš? — Idem! — odgovarao bi kratko.

kao nadgledanje, trebalo je da znači: da ona, stričevi i cela familija zato dolaze, obilaze ga, ne što se boje za njega da on ne bi nešto učinio što ne treba, još manje da sumnjaju da bi on novac ili espap digao, uzeo, i, kao što drugi

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Bagrem, bagren, bagrena, egipatsko trnje, kapinika, krunčica, nerod (Sofrić, 10). B. nije dobro drvo. Njega ne treba držati blizu kuće, ,jer će u kuću grom udariti (GZM, 19, 1907, 320).

U narodnoj medicini i vradžbinama ima b. l. među svima biljkama najveći značaj. Za njega je karakteristična poslovica u kojoj on opominje čoveka: »Ti mene čuvaj od nokta, a ja ću tebe od svakoga zla« (Vuk,

Na nj »ne sme nikakva nečastiva sila« (ŽSS, 326). Naročito se od njega plaše veštice i svi koji stoje u vezi sa vračanjima i gatanjima (upor. Vuk, Posl.

»Koji ne jede b. l., smatra se za vešticu«, SEZ, 32, 41). Za vreme »nekrštenih dana« njega nose za pojasom »kao predohranu od svake nečastive sile« (ŽSS, 177); o Belim pokladama svi se mažu ‹njime› ili ga jedu,

ili u amajliji, moći će [na Uskrs u crkvi] poznati veštice (GZM, b, 1894, 672; ŽSS, 98; Karadžić, 4, 1903, 195), i na njega neće smeti nikakva avet ni anđama (SEZ, 32, 41). B. l. upotrebljuje se i u gatanjima.

Naročito je interesantan b. kralja Milutina. Prvoga dana kod njega se drži sabor, koji kulminira u obedu, pri kome mesto u začelju zauzima bor; oko bora izvode se i viteške igre, i igra

Ne sme se ni grana sa njega odseći, »jer je alovito«. Ljudi koji su pokušali da skidaju sa njega smolu, ili pokupe opale grane, osakatili su (St.

Ne sme se ni grana sa njega odseći, »jer je alovito«. Ljudi koji su pokušali da skidaju sa njega smolu, ili pokupe opale grane, osakatili su (St. Dim.).

, 3, 123). »U Temniću uoči svadbe mlada isplete venac od b. i u njega metne dva parčeta šećera, namenjujući jedno sebi a jedno mladoženji, pa kad ujutru ugleda svatove, treba mladoženju i njih

Bršljan, brštan, britan, pljušt (Sofrić, 50; GZM, 20, 1908, 349110). Bršljan ima jaku apotropajsku moć. Od njega beže veštice (Karadžić, 3, 1901, 187); radi toga meće se on u dečje kolevke (ZNŽOJS, 7, 1902, 293; 388), naročito o

(ŽSS, 326); ponekad se u njega zabada g. trn pred samo spuštanje u raku (SEZ, 13, 1909, 447). Dovoljno je da se ispred vampira stavi ili makar da mu se

Gorun, gorunovo drvo, lužni hrast (Šulek). Drvo sa naročitom demonskom snagom. Kroz njega provlače nedonoščad, kad ne mogu da napreduju (SE3, 13, 283).

Ćipiko, Ivo - Pauci

sa stokom planduje, a gdje sada veselo snijeg lapta; vidi se kako silazi: eno već je popršano polje njime, dopire i do njega, ali još se topi ovdje, po kaljavu putu. — Neka snijega! — pomisli Rade čisto veselo.

Time mišljaše da pred cijelim svijetom osramoti njega i Radu, ali promaši cilj, jer seljaci, kad iziđoše iz crkve, ljute se na nj; vele Iliji pred crkvom: — Što si se, Ilija,

Naruči uz litru vina i komadić pršuta, da slađe napije, i ponudi njime nekog varošanina što je do njega naročito radi toga sio.

— I nadoda: —Gospodar što ne može u kući da potroši, dade svome krčmaru da proda. — A da što će od njega? — opazi Vojkan i nuđa varošanina i vinom. I naručuje dalje, i pije preko mjere, upravo vino vinom gasi.

Ispod seoskih kuća pričeka ga Ilija. Pozna prazna paripa, pa iščekuje. Ne zna što bi od njega. A kad stiže, upita ga gdje mu sijeno. — Poslaću sjutra sina po nj, — veli mucajući, a jedva se na nogama drži.

Rade sam, na svoju glavu, ima već dosta, a u njega su četiri sina kao četiri sokola. Računajući na to, sinovca je u posljednje vrijeme gledao dobrim okom i govorio da ne

Računajući na to, sinovca je u posljednje vrijeme gledao dobrim okom i govorio da ne luči njega od svojih sinova i, pogdjekad, iz varoši nosio mu sklenicu vina da se u bolesti okrijepi.

ne mogavši podnijeti jaki vonj mrsa što zaudaraše iz usta i izbivaše iz odijela i masnoga pripašaja, odvrati glavu od njega. Tada se primaknuše i nagnuše nad bolesnika i Ilija i Krilo.

—I čuo sam: „Radi” , — prihvati Ždrale. Pokriše bolesnika po glavi i s pomnjom skupiše kabanicu oko njega, pa se nadniješe nad vatru. — Još jednu čašu za dobra puta! — nudi ih Ilija i nalije.

Na prvi mah sestra je kojekako odbacivala: čovjek joj nije kod kuće, već na radnji, a bez njega teško joj se odlučiti. I starci su se kolebali, sumnjajući da im Petar ne bi postavio Stupicu: nije mu puno vjerovati!

Žedan gleda u kaplje što nad gunjac padaju, i žao mu svake što sukno prije njega popije. Tako iščekujući nije ni opazio iza sebe Maše. — Rade! — javi se žena. Dobre li sam sreće, žedna sam!

ocem, doveo svome Radi, kad mu je tek dvanaestak godina bilo, i legao ga s njome, bojeći se da je ne bi ko drugi prije njega odveo. Maša je već tada bila jaka, bijesna cura od kakovih sedamnaest godina, željna momačkoga milovanja.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Dimitrije Pomogao sam mu da skine prtljag s konja. Upalio sam žižak u ćeliji koja je za njega bila određena, zatim smo počeli da vadimo iz bisaga ono što je. doneo.

Prepao se stari. Ja sam i ranije kod njega primećivao neke nastranosti. Gledao bi nekud u prazno, ne obraćajući pažnju na ono što bi mu govorio.

Dimitrije Opet taj Prohor. Opet taj skoreli stari opanak. Dugo se uzdržavao, a zatim je pakost iz njega grunula svom žestinom. Sada se okomio na Doroteja. Kaže za njega da je od crkve načinio smetište.

Dugo se uzdržavao, a zatim je pakost iz njega grunula svom žestinom. Sada se okomio na Doroteja. Kaže za njega da je od crkve načinio smetište.

Sada se okomio na Doroteja. Kaže za njega da je od crkve načinio smetište. Nagovara igumana da se otarasi i njega i njegovih travuljina, i da ga pošalje onamo odakle je i došao.

Bio je valjda zadovoljan što je neko još grđi n nakazniji od njega došao u manastir. No kad se saznalo da sam ja pismen, pa i više od toga, da sam vešt u prepisivanju i u živopisu, taj

Za njega sam ja bio đavolji ispljuvak koga je nečastivi podmetnuo božjim slugama kao kukavica jaje. Njegova žudnja za slavom bila

Makarije Ovo ne sluti na dobro. Poznajem Lauša i znam koliko nas skupo može koštati to što Dorotej nije otišao kod njega. Pokušao sam da objasnim Bogdanu, Lauševom sluzi, da Dorotej nije kriv. Badava.

Makarije Imao sam dugu i oštru prepirku sa Prohorom. Rekao mi je da smo svi (osim njega, razume se) povilenili od sreće što je Lauševo zdravlje pošlo nabolje. Zapostavili ste, kaže, svakodnevne dužnosti.

Obreo se on tako jednoga dana pred Laušem. Okolišio je najpre kao mačka oko vrele kaše, kurvinski se oko njega okretao nekoliko dana, dok mu nije izdaleka stavio do znanja kako je on eto i od toga vešt, te zna da vrati muškarcu

No Jevđenije je bio čovek koga nije lako oterati. Poznavao je on dobro ljudske slabosti i pustio je da vreme radi za njega.

Dok se ne skine sa njega čarolija, nikada neće moći imati smrtnu ženu. Jevđenijeva priča je toliko bila besmislena da se Lauš, pored svog

Ilić, Vojislav J. - PESME

Al' šta ste stali? S vina tog Vrte se do i luzi Na tirs naslonjen drema bog, Kraj njega moji druzi; I svud se širi pokoj blag, Dubrava mirno spava; Ne trepti čisto lahor drag, I nigde živa java!

Ali po njima nije išô sam. Za njega svet je perivoj od ruža, Po cveću šeće kao paun mlad, Njegova duša jezero je mirno, Njegov se nikad ne koleba nad.

kakav Turčin iz Zvornika Spokojno puši čibuk svoj I ćuteć gleda na talase, Pruživši dugi, crni vrat, Dok blizu njega mirno pase S bosanskom robom verni hat.

NA TIČARU Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina. Njega munja ne udara, nit sekira oštra seče, Pastir pod njim hlad uživa čekajući blago veče.

Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa lisnatom svojom krunom hrast se diže od starina. Njega munja ne udara, nit sekira oštra seče, Pod njim sam se odmarao u spokojno majsko veče Srce mi je uzimala gorka srdžba,

Na harfu, pored njega, Sede mu pale vlasi. Vali sumorno bruje. Nad sedom njegovom glavom Orao odvažno kliče, šŷmi i širi lêt; A kroz urvine

Ah, tebe zagrljaj čeka, A njega handžar moj. 1889. NA GROBU VOJVODE DOJČINA U SOLUNU 1. Po svetim poljima otadžbine moje Mnoge svete humke rasturene

I pominjući prošlost, venac je od njega plela, I on je mirisô blago sa svetlog njezinog čela. Stoleća drevna su prošla i noći minuše sretne, Sad, sretna,

Mi smo od njega čuli kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo, Posle

Deleći radosti svima On nije mogao često da radost podeli s njima; Jer spomen na mračnu prošlost njega je mučila često, I on je tražio tada ugodno i mirno mesto, Da duši olakša samo.

Vali bruje... No nad hukom rečnom, Što s grmljavom oko njega stiže, Sam Babakaj sumorno se diže Mračni borac na bojištu večnom. 1892.

I Sardu, Zola i Felje Jutros su kod njega bili, Posle je i Grevi došô I šampanj zajedno pili. Ne mogu članovi naši Da mu se nadive siti, U Akademiji će

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

prozor kroz koji se - iako se njegova okna peru u najizvanrednijim prilikama otvara divan vidik na Dunav i preko njega.

Opazim li Mesec, ja se popnem do njega i šetam po njegovoj površini da izbliza vidim ono što me je na Mesečevim mapama zainteresovalo.

Iz tog zida strče, u razmacima, visoke kule, a ispred njega se prostire širok i dubok rov. To je Stari Vavilon! Herodot priča da je kroz taj zid vodilo sto bakarnih kapija,

Tačno toliko, koliko po planu Vavilona koji sam poneo sa sobom treba da bude. Mogu se, dakle, pouzdati u njega pa, ne lutajući i ne raspitujući se, stići do glavnog cilja našeg putovanja.

Mi produžujemo naše penjanje, a naša radoznalost se očajno bori sa umorom, koji nas savlađuje. Od njega nam celo zdanje izgleda drukčije nego što je u istini.

No kad se približih Partenonu i upreh oči u njega, promeni se izraz moga lica, noge mi klecnuše, ja sedoh na jedan od preturenih tesanih kamenova, a suze mi udariše na

pomerala i u prostoru, mi bismo u toku vremena morali videti kako se zvezde na drugim mestima horizonta uzdižu iznad njega, a to nisu ni sami Vavilonci do sada opazili. Budi, dakle, miran, dražajši, mi stojimo na čvrstom tlu.

Tu treperi, visoko nad morem, sjajni Sirius, a pravo ispod njega, blizu samoga horizonta, blista se još jedna, isto tako jasna zvezda.

Pored njega se vide kraljevi dvori, labirint belih palata koje se ogledaju na glatkoj površini pristaništa. Sredina ostrva Farosa

On nas vodi pred jedan okovan, za patos pričvršćen sanduk, i vadi iz njega jedan mali, basnoslovno skupocen kovčežić, a iz ovoga Aleksandrov lični primerak Homerove Ilijade; tu je knjigu nosio

Ta njegova rika preplašila je do srži celu mnogobrojnu porodicu pitomih zečeva koja je stanovala blizu njega: drhćući celim telom i dižući svoje duge uši uvis, nisu ti sirotani te noći mogli okusiti ni najbednijeg zečjeg sna.

No, najveći polet Aristarhovog duha bilo je njegovo učenje da Sunce stoji, a da se Zemlja kreće u krugu oko njega, obrćući se, pri tome, oko svoje ose.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

maloj zbori, Po mladi mu grudi Silan plamen gori, Plamen, plamen sveti – Putnik suze roni, Tici da poleti Plamen njega goni. Skoči lakom nogom, A tičica prnu, „Zbogom tico zbogom!“ On se stazi vrnu.

tek što je hteo da zatvori oči, A miš odnekuda na leđa mu skoči, Lav se trgne brzo i miša uhvati, I ljutito poče na njega vikati: „Zar ti, mala rđo, kod tolikih međa!

Bokor cveća Od najlepšeg pramaleća; Bogom cveća mirisava, Miris mu je: stara slava! Oko njega, dike moje Čista traka od tri boje, Traka vere, milja, nada, Da će sloga svud da vlada! Šta je Srpstvo?

I čela leće, pa kupi med Da medom zasladi zimski jed. Proleće sijnu na dolju, breg, Da stopi s njega i led i sneg! Leto je žarko ponelo rod Po vrtu, njivi, osulo plod.

ostavio je u amanet Vuku Karadžiću, koji ga izdaje 1833. Od njega ostaju prve pesme namenjene deci u srpskoj poeziji: „Na knjižicu za novoljetnji dar“ i „Mojoj deci na majales“.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Red je. Znaš da može, uoči nedelje, ko naići, i onda zar da te takvu nađe? Eto, hadži Rista tek što nije došao. Bar za njega znaš. On godinama, to se zna, to je njegovo: da je ovde, da dođe, posedi, razgovori se...

HADžI RISTA (zaradovan odobrava): A za to: za parastos, podušje, za groblje ako, kćeri! Za to ga zovi, pitaj. I njega, dedu, popa našega, duhovnika našeg, za svašta zovi, za svašta pitaj, jer on to sve zna. A sada i ja idem.

Neka ili sama, ili s decom, pođe kao da ide na groblje. I ne mora tamo ići. Ili, ako se baš zaboravi i pođe do njega, pa čak ode na samo groblje, opet tamo ne mora, kao uvek, da plače i kuka.

Niko od nas ne sme u to da se meša. Jedino on to sme. Što njega ne pitaš, što njega ne zamoliš i pozoveš? TAŠANA (ljutito): Zvala sam, toliko puta sam ga zvala. KATA Pa?

Niko od nas ne sme u to da se meša. Jedino on to sme. Što njega ne pitaš, što njega ne zamoliš i pozoveš? TAŠANA (ljutito): Zvala sam, toliko puta sam ga zvala. KATA Pa? TAŠANA Neće!

kako je deda, kaluđer, bio naš komšija, pa s tobom odrastao, posle te tražio, prosio, pa kako te tatko ne dade za njega a on, tobož zbog toga, otide u svet. Toliko vremena nije se čulo za njega, niti znalo gde je.

Toliko vremena nije se čulo za njega, niti znalo gde je. Čak se mislilo da je i umro, dok on, eto, otišao u kaluđere i posle dođe ovamo za popa i dedu.

Možda zbog nečeg drugog ne dolazi. Sigurno ima posla. Jer njega svuda traže, pa možda nema kada... TAŠANA (uzrujana, još besna): Ostavi me, ostavi me, nemoj više da me lažeš, i da

TAŠANA Sedi, dedo, molim ti se! KATA (upada, podnoseći presavijen jastuk, da na njega Miron sedne): Sedi, sedi, dedo. (Pokazuje na Tašanu.) Znaš, od nekog vremena jednako mi se tuži. Znaš, Stanko, sinko...

I to kako, dedo? Ni živa ni mrtva! Umro on, odavno pokojnik, a svuda je on. Tamo, kod vas, po varoši, po čaršiji, od njega nema ništa, odavno se na njega zaboravilo, kao da ga nikad nije ni bilo; dok ovamo, u kući, on je jednako tu.

Umro on, odavno pokojnik, a svuda je on. Tamo, kod vas, po varoši, po čaršiji, od njega nema ništa, odavno se na njega zaboravilo, kao da ga nikad nije ni bilo; dok ovamo, u kući, on je jednako tu.

I sve, i njega i mladost moju, znam sad više po groblju nego po životu... MIRON (razmišljajući, setno): A... a... sećam se...

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Ne izgleda rđavo ni majstor Kosta, ali je njegova bolja polovina veliku senku bacala na njega. Varošica zove njega „džepni muž”, a nju „vesela udovica”, i svi čekaju da vide ko je koga bolje prevario.

Ne izgleda rđavo ni majstor Kosta, ali je njegova bolja polovina veliku senku bacala na njega. Varošica zove njega „džepni muž”, a nju „vesela udovica”, i svi čekaju da vide ko je koga bolje prevario.

Učini se majstor Kosti, jedne noći, da odnekud iz njega, kao da je on raskršće, vode tri staze, rastu, dužaju, a po tim stazama njegova deca, mala kao što su, svi osnovci.

Jedno drugo kao da ne poznaju, njega, kad ih vikne, ne čuju. Sagne se majstor Kosta da skupi i k sebi trgne stazice, ali kako koju dirne, ona, kao trula,

Srećko neće da uči; najgori je đak po učenju, premda najbolji po vladanju. Rista vrlo dobro uči, ali je izbila kod njega jedna divlja naprasitost u naravi i jedan prkos bez granica.

Izvlačio je batine Rista, i dizala je ruku na njega samo majka. Majstor Kosta zarije prste u vrat i obraze i beži. Postepeno oslabiše živci, i on tek tresne makazama o

” Majstor Kosta, što nikada, dreknu takođe: „Ja sam dobio tu narav od njega, pseta sandžakliskog, a ne on od mene.” Majstorica udari u plač. — „Zemljotres kod komšije!” — šuška šor.

Otac ga uze u radionicu. Probadavadisao je dve godine: materi u kući odlična pomoć, ali u radnji baš nikakve vajde od njega. Dadoše ga u obrtnu školu. Provede dve godine, izađe bez svedodžbe. Već momčić, a ništa da počne raditi. „Hoćeš ovo?

Zanimanje njegovo, to je sramota, ali niko to ne kaže, i svi ga vole. Ljudi sa mnom teraju zbog toga sprdnju, a njega niko ne dira.

Seća se majstor Kosta svih tih priča. On je šesti sin toga puškara; njega mladi puškari uopšte ne smatraju bratom. „I zar sad moje najbolje dete da nosi u sebi krv onog starca koji već ni za

i pošteno javila da „devojka jednako ide na groblje”, ali Srećko je uspeo, kad je mladić opet došao, da čak i njega odvede do Stanojeva groba. I tako se sve dobro svrši, venčaše se, i Seka ode „daleko” — uzdisala je majstorica.

Rista traži isprave za prelazak u rumunsko podanstvo. Žena i deca su kod njega, našao se i za ženu neki rad, živeće se. Majstor Kosta izda još jedan mali stan i sabije se u krajičak kuće.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

I evo čitatelja posle ovi stranputica k namereniju moga pisanja. Smej i šala, drugo ništa nije ovde za njega zgotovljeno.

U prvoj godini pokazao je on svima da osobita neka blagodat na njemu počiva. Da nije volšebnica kakva njega pod zaštitu uzela? — mišljaše mati. No materi verovati što o sinu govori, ne vidi mi se biti sovetno.

smemo kazati, i buduće dece; jer je tako nešto od sebe izdavao da je svaki, kako bi ga vidio, morao vnimatelnije na njega pogledati. Prvo svojstvo, koje se ranije mlogo od drugi ukazalo, bilo je nestaštvo.

Kad na osmu godinu stupi, sama ga priroda na ono opomene što mu je sudbina opredelila. Oružije, kakvo je to za njega pobuždenije!

Međutim njegov poočim i za um mu se postara. On ga odvede učitelju mesnom i preporuči ga da osobito za njega brigu vodi, nastavlja ga i čuva. Ko je bio učitelj, dobro zna šta je sveštenikova preporuka za učitelja u malom mestancu.

ušiju zveckaju, predstavljajući kako je teško novac dobiti; dobro ga s rečma pro cent, per meѕo obučavaju, uzajmljuju od njega nekoliko krajcara i posle kratkog vremena to mu isto s interesom vraćaju; uče ga tužiti se na rđava vremena, uveravati

zabavljaše se s pravilima po kojima se bez izuzetka svi romani pišu. I Robinzon Kruse na njega ne malo vpečatlenije učini. Toliko godina u pustinji bez ljudi, i potom stra od divjaka!

On sožaljivaše svoga ljubimca Velimira da nije kao junak nego kao žena hodio, i u svom entuzijazmu zaključi i njega i Burjama u jednom reprezentirati, to jest po svetu ići, ali ne jecati i uzdisati samo, i sudbini nigda mira ne

slabog pamtenja radi titulu točno da predstavim), no budući da su ove ponajviše kopije stari, nikakovo vpečatlenije na njega ne učine.

U ovakovom upražneniju i u čestom jašenju konja, koga je sveštenik najviše njega radi kupio, stigne Roman do šesnajste godine.

Njegov poočim pomisli da je dosta kod njega bio, i da je vreme da ga sopstvenoj njegovoj sudbini preda. »Ljubezni Romane« — ovako mu stane jednom posle večere

Ovde drugo nije zaključiti nego da ga je kakva volšebnica pod svoju zaštitu uzela, i njega i konja na sebe natovarila, želeći mu trud tolikog putovanja prekratiti.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

vise I trzaju se u gvozdenom snu Na ramenu petao mu plamti U ruci štap premudri peva Pesmu ukrštenih puteva Levo od njega teče vreme Desno od njega teče vreme On korača po suvom U pratnji svojih vukova PASTIRSTVO SVETOGA SAVE Čuva belo

snu Na ramenu petao mu plamti U ruci štap premudri peva Pesmu ukrštenih puteva Levo od njega teče vreme Desno od njega teče vreme On korača po suvom U pratnji svojih vukova PASTIRSTVO SVETOGA SAVE Čuva belo kameno stado Na zelenom

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Ono se brinulo o suncu da li pravilno hodi; njega je mučilo što se zemlja drugače ne okreće, što su reke krive, što su mora duboka i što su gore visoke.

uzeo novac sa postupaonice), koji je sa jednim tanjirom kolača ujedanput nestao i dugo zatim niti su mogli da pronađu njega niti kolače. Razume se da sam lepo bio nagrađen za ovo duhovito preduzeće.

U kakvoj je nameri naš plovan otišao među tuđe plovke, vladi nije bilo poznato, ali je na njega tamo krvnički nasrnuo plovan domaćin i tamošnji gusani i tako isprebijali i raskrvavili našega plovana da se ovaj sa

Sećam se jednoga moga kuma, koji je imao tri sina, moje drugove, kako je vrlo često govorio: — Ovaj mi je mudrica, njega ću u profesore, — ukazujući na najstarijega — ovoga drugoga ću u trgovce, a ovoga najmlađega, đidu, ću u oficire!

Debatu je otpočeo moj otac izjavom: — Ja ću njega u kovačke šegrte, pa kad previje leđa, smiriće se! Na tu izjavu vrisnuše sve tri parke i odmah izneše svaka svoje

bakalin, koji je dosad govorio samo o tuđim predlozima, tek sad stiže da iznese svoje sopstveno mišljenje: — Ja bih njega u trgovce, ali ne da bude bakalin kao ja.

kupusa i tri venca luka, onda bi ga ovako savetovao: — Vidiš, sinko, ti imaš čestita i valjana oca, pa bi trebalo na njega da se ugledaš. Danas ti ne zameram što ne znaš, ali gledaj za sutra da naučiš. Pozdravi oca!

A kad sam već poneo toliko korisnih znanja iz toga predmeta, pravo je da ovde, sećanjem na njega, odam i dostojnu poštu profesoru zoologije.

I te se osobine, koje opredeljuju čoveka za dotični poziv, opažaju kod njega još od malena, još od ranoga detinjstva. Tako, na primer, ako je neko opredeljen da bude kaluđer, on već od malena ima

Uostalom, mi smo đaci to i bili za njega. Nikoga od nas on nije zvao krštenim imenom; svakome je pridenuo po jedno ime iz zoologije i tim nas je imenom i zvao

zvao krštenim imenom; svakome je pridenuo po jedno ime iz zoologije i tim nas je imenom i zvao i prozivao, tako da za njega nije ni postojao prozivnik sa našim krštenim imenima.

— Mislim da talasi, obrazovani interferencijom, nemaju dovoljnu dužinu. Ja ne znam šta bi momče i oni oko njega okupljeni na to odgovorili, ali znam da bi kmet pozvao dva pandura da vežu ovoga begunca iz ludnice.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Oko podne, paljba artiljerijska prestade... Doneše tada i ručak za Kralja. Kralj naredi da dođe i lekar, ali njega nigde ne beše. Vojnici rekoše da je on poveo svoga konja i otišao.

Posle pola časa pojavi se doktor, vodeći konja za uzdu, a Luka je jahao pozadi njega, kao da ga sprovodi Smeje se i Kralj i tapše lekara po ramenu. — Doktore... mnogo si plašljiv...

Nisu, znači, još premoreni — razmišlja potpukovnik Petar. — Ti znaš, kad balon počinje da pada, onda se iz njega izbacuje balast... Tako je i sa njima.

Vele, sigurno je iz našega puka. Ulazeći u bivak, natrapaju baš na komandanta diviziona... A ti znaš njega... On je u stanju da digne na noge celu bateriju za neki mali kaišić, a tek zamisli sad... U pitanju je bio konj!...

Priđoh Petru. Ali on je izdisao... Malo dalje na drumu leži podnarednik Žika, ječi, a i konj pored njega ranjen, i već se trese.... Zapali su u snop mitraljeza. Uto nalete moj seiz sa konjem.

Ali kada Bugari utrčaše u bateriju, mi se rasprštasmo na sve strane... Kada smo se iskupili, njega ne beše. Ranjen ili poginuo. Sigurno je poginuo, jer Bugari ni ranjenike ne ostavljaju...

Suzama je zaliveno, pesmama je opevano. Muževna stremljenja nebrojenih generacija su kroz stoleća bila usredsređena na njega.

— Ja ne znam arnautski. A zašto ga ti ne pitaš? — obrecnuh se ja na njega. — 3ato... pobogu, čovječe, đe ću ja njemu plaćat! — Ama, mi ćemo platiti. — Pa mi smo ista vjera, ne bilo te!...

Nailazimo na sve deblji sneg, ali oni pred nama su već ugazili staze. Poneki se oklizne i konj naleti na njega. Jedan pešak, izmučena lica, naslonio se na drvo i gleda mračno preda se. — Može li se? — pita ga jedan u prolazu.

I tako osećamo neko zadovoljstvo što nismo na njihovom mestu... Na putu se isprečio konj u snegu. Sa njega je skinuta sprema i grešna životinja leži nemoćna, grizući sneg. Teško je za konje, jer nisu pojeni ceo dan.

Mrak je uveliko pao. Mi još uvek idemo. Ako neko zastane, naleti na njega onaj pozadi. Konji se neprestano sapliću, i vojnici se čuvaju da ih ne zgaze kopitama svojim.

Priča da mu se konj sapleo i pao. — ... I srećom, uhvatio sam za uzengiju. On preko mene, ja preko njega i... već počeh da se gušim. Kad on nagazi na čvrstu zemlju i izvuče me na obalu. Jedva dođoh k sebi.

Petrović, Rastko - PESME

njemu je dobro i da se obesi U zrelom nekom voćnjaku Sred mraka Bez zraka, Zamro. Konopac jedini od njega nosi sreću, A skromno, mesto palata, nastaniti toplu vreću Pa u reku. O bede!

predaje se najzad nekim veličanstvenim zanosima rastrzanja; ja imam toliko genija da bi dvadeset manekena postalo od njega duhovima, pa ipak ja hoću da pušim tela, a mnogo me briga: istorija. Šta istorija! šta Kaledonija!

Gle, mesec, ta čudna svim stenama rima! Zbog njega plima Crvenokoškog poglavice odnosi leš: Na talasima se talasa crna kosa i Mokro perje, bolivijsko zverje, On

i ubismo! i ubismo! Kao da to i mi nismo! Ja sanjah na rubu proleća, a vi gde sniste Nedirnuto? Za njega bar znam da sanja taj san U trbuhu svoje matere.

Pa deran, koji pronađe ovo docnije, Može l oprostiti mladosti ljubav za bundžije: Pomisli na njega, ovu pesmu što krije Tajnu naklonost; i zbunjenost ga trza!

Božiji sin je ipak, ma i samo meni rekao: Jedi ovaj kruh jer je to moje telo! I ja postah rad njega ljudožder. I pij ovo vino, jer je moja krv! Ija i rad njega postah krvopija.

I ja postah rad njega ljudožder. I pij ovo vino, jer je moja krv! Ija i rad njega postah krvopija. Sam takođe volim strasno oblik, miris, ukus, i lepotu, hleba.

nemam ništa ni protiv akademija nauka, već znam da život postoji pre i posle društvenog morala, izvan, ispod i iznad njega, da i ono što društveni moral smatra nakaznim ulazi tako nužno u život kao pravilnost, i da i sama individualnost je

Što se tiče tela; sadašnjost se, i avantura dok je u toku, samo preko njega objavljuje. Kad izađem iz te kuće, naslonim se na zid, pogledam od gore do dole, duž ulice.

Uzroke njegovih oboljenja treba tražiti, ne u njegovoj prošlosti, već na jednoj pravoj liniji između njega i bezgraničnog: tamo ih otklanjati.

Kao vučica ti mi umi jezikom vid I mračnu prugu besa niz divlju ovu kičmu I pokloni mi Njega, Sunce, i s Njime zavist i stid Godina toliko već je da spremam divlju sič mu: Pokloni Sunce, čija prlji me vrela

blaženstvo je više u meni, Il me u Njemu snađe nebeski brodolom, Zar u poslednjem času, kad besmo satrveni, Talas nas Njega preli ko blažen dah za dom: Iz očajanja osmeh preveze Nas u tugu, Od čela do pasa, i preko grudi, prevučem Liniju Onu

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Mora se znati svoje mesto i ne odlaziti s njega! Koralna grana seti se koja je, takođe sanjala da ode u Gornji svet.

Koješta! Sunce je značajno samo onima bez korena! Mi, koji imamo koren, možemo i bez njega! — gnevna i sama sebi dovoljna repa se još dublje zari u zemlju, gluva za pesmu livade, slepa za sunčev sjaj, ne želeći

Bio je to mali, tako mali suncokret da u početku niko i ne obrati pažnju na njega. — Neka ga, priučiće se! — reče jedan od suseda, a suncokretova mama od stida saže glavu.

U redu! Veliko je i moćno Sunce! Ali, zašto zbog njega postati slep za sve ostalo? Zašto do smrti stajati na jednom mestu veran zakletvi nekakvog dalekog pretka?

Je li čudo što mališan postade još potišteniji? Šta hoće braća od njega? Kao da on ne bi želeo da poraste! Bunio se mališan s vremena na vreme, ali duboko u sebi znao je da to nije sasvim

Šta će mu deca, šta ptice, šta oblaci? Što bi sa vrha svoje staklene kule silazio? Vetar do njega ne dopire, ne ranjava ga trnje i kamenje. Na meko seda, po mekom hoda. Ni ptiče u zlatnom jajetu tako ne živi!

Ako iz kule izađe, prvi će ga vetar oduvati kao jesenji listak! — štite roditelji dečaka. »Da mi za njega nađemo Cvet?« — On ga mora sam naći!

»Došla kupina da se sveti, znači?« — gleda dečak u žbun i ne miče se, kad se, najednom, raskrili žbun, a iz njega izađe starac u belom, seda mu brada do pojasa, pita: — Kuda si se uputio, momče?

Sakupi snagu i reče da traži Mesečev Cvet. — Mesečev Cvet? — planu starac. — 3ar ne znaš da jedino dobri i blagi do njega stižu? Dok ne okaješ svoje grehe do njega nećeš stići! Niti ćeš se maći odavde, dok ne odslužiš Gospodaru bilja...

— Mesečev Cvet? — planu starac. — 3ar ne znaš da jedino dobri i blagi do njega stižu? Dok ne okaješ svoje grehe do njega nećeš stići! Niti ćeš se maći odavde, dok ne odslužiš Gospodaru bilja...

Težak i opasan je put do njega. Zato ga niko nije video, niko ubrao. Zamisli se i sneveseli Vedran. Vreme polaska došlo, a njemu se ne ostavljaju ni

Zar je on znao da deca izvora imaju oči? A imaju! Vidi: svaka kapljica u njega gleda, šapatom savetuje: — Najmi se u službu Majci Voda! Očisti šumske izvore i potoke. Možda će ti poštedeti život.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Otac, već znaš, ljut, besan. A bata, on nikako i ne dolazi. Sve tamo, s tom Koštanom... VASKA A što? A tebe zbog njega strah? STANA Strah me! Na ulici graja, pesma. STANA (pokazuje Vaski): Eto v’iš... A tamo, s njima, i on je.

Na ulici graja, pesma. STANA (pokazuje Vaski): Eto v’iš... A tamo, s njima, i on je. VASKA (jetko): A, za njega, ne boj se! Ništa njemu neće biti. STANA Jest, ništa.

Lažu oni, lažu! Nego znaju kako je otac prek, pa jedva dočekali da batu kod njega ocrne. VASKA (s dosadom): Ćuti, molim te! Ceo svet laže, samo on, tvoj brat Stojan, ne laže.

Eto, sam moj otac to kaže. Sam on priča. Kad god je tamo išao da ih rastera, on uvek zaticao i njega i zato se vraćao. Nije hteo da ga silom, s pandurima, otrgne od nje, da ga sramoti, a s njime i sve nas, celu kuću.

Nit uzdiše, nit plače. Samo sedi, čeka. Boji se da ne čuje, kako ga krvava donose. (Plačno): A njega, bate, baš nikako nema... (Na stepenicama čuju se oštri koraci i kašljanje.) Eto oca! STANA i VASKA žurno izlaze.

da vidim njih, decu, dom, kuću svoju. (Besno): A ono? Koga imam da vidim? Njega, s Cigankama po mehanama; i nju, majku, što samo plače i kuka... (Gnevno): Ah! (Viče ka vratima): Ovamo!

(Gnevno): Eno ga! S Cigankama! Ni oca, ni mater, ni Boga, nikoga ne vidi i ne sluša... More, što kamen ne dobih, nego njega, sina?! ARSA Nemoj toliko, hadži! To je. Sad, šta ćeš mu? TOMA (uzdržavajući se): Ništa! Ti — ništa!

Ostarelo, kleklo, pa kad se s njom nađe pobesni! Eno: Maksim, Zafir, Stanko, svi... A za onoga moga Mitku, za njega već — on se lud i rodio. TOMA More, šta sad: Maksim, Mitko! Šta ovaj, šta onaj?

Ovam’! Zašto s’g ću sve da... (Seda, za valjuje fes, razdrljuje prsa.) KOŠTANA, SALČE i OSTALI (sedaju podalje od njega ponizno, zbijeno). MITKA (mračno): Svirite mi! GRKLjAN (uplašeno): Šta, gazdo?

Sve da zapalim! Ni koga da ne vidim, nikoga da ne gledam! Sve da... MAGDA (vije se ispred njega): Ne, gazdo, ne! TOMA ...Nikoga! Sin?! — Sinule munje, pa u čelo! (Stojanu): Kući, bre! Bar da te ne gledam!

Od drveta sitan pepel, Od pepela miris sapun, Pa s’s njega da si miješ, Dude, mori, belo Dude, svoje lice! MITKA (Koštani): E s’g dede onuj: Kako k’d Kumanovo čuma bi, k’d se

Za sreću te majka rodila. Da majka s tobom život proživi, kad nije s ocem ti. A s njime — crni je moj život! Od njega nikad Božja, blaga reč, samo vika. (Stiska se za glavu): Od straha mi, sinko, već pamet iziđe.

Šantić, Aleksa - PESME

A znaš li zašto Ono poluđe? U moje srce Ti noćas uđe, Pa s njega ode Svih bola tama, I ti ga vatrom Zapali sama — Jer iskre same Iz tebe biju, Lepše od sviju Anđela raja, Što

Milo cvijeće otuda mi maše, Njegove čiste i svilene čaše Slatkim napitkom prepunjene stoje. Jedan vijenac od njega ću sviti, I s molitvom ga na grob položiti Svog mrtvog ljeta i mladosti svoje. 1918.

Pokraj njega česma oronula pljušti, I prah vode, sjajan kao sedef sušti, S dugama se raspe i na suncu umre. I ćuteći sreću i

Već žega zadnju paru s njima vrže — U hlad se, evo, putnik Turčin krije, Privezan konjic pokraj njega hrže. I. napiru se kosci ko će prije! Ne ćute oni umora ni grča, Samo što žeđi odoljeti nije.

No ja sam ga naučio I pamtiću njega trajno; Gramatika za nj mi beše Moje drago lice sjajno. 9 Na kril'ma pesme ove Na dalek hajdemo put, Na žale

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Borbu domaće vlastele protiv Turaka pevač ne odvaja od narodne borbe. Za njega je to jedna ista borba. On u samoj činjenici da je nekad postojala moćna domaća država nalazi opravdanje narodnoj borbi,

U neprijateljskom odnosu bio je sa Nikolom Altomanovićem. U zajednici sa Đurđem Balšićem pripremio je pohod protiv njega i sa svojom vojskom je došao do Skadra, ali se na poziv svoga brata Uglješe povratio natrag kako bi pripremio pohod

Ubrzo posle toga Turci su stavili pod svoju kontrolu zemlje Vuka Brankovića: „Skoplje su mu oduzeli i od njega načinili svoju vojnu bazu prema Srbiji, Zeti i Bosni; u ostale važnije njegove gradove, naročito u Zvečan, smestili su

„Čim je“ kaže Stojan Novaković „događaj malo ustupio u prošlost, njega je obuhvatila poezija. Već XV veka, a može biti i ranije, postale su pesme u kojima se pevalo čudno delo Miloševo.

I šta je bilo potom? Blaženi se okonča sečenjem glave, a njegovi mili drugovi primiše smrt istim načinom pre njega, moleći mu se što su mogli lepše da oni svrše pre njega, te da njegovu smrt očima ne gledaju“.

glave, a njegovi mili drugovi primiše smrt istim načinom pre njega, moleći mu se što su mogli lepše da oni svrše pre njega, te da njegovu smrt očima ne gledaju“. Ta srpska priča stavljena na Hartiju oko 1431.

Da, videh: njegovi otac i majka drže mu glavu i njegova žena (kleči) pored njega. U Mahabharati drevnih Indijaca, koja je završena najdalje u IV veku nove ere, nalazimo veoma zanimljivo shvatanje o

Ali naš narodni pevač bio je, izgleda, u mnogo većoj meri paganin nego hrišćanin. Upravo, za njega se može reći ono što je Kocjubinski rekao Gorkome o Huculu: „Hrišćanstvo je on iskoristio samo za to da ulepša svoju

U istom, HU veku pominje se i jedan određeni izdajnik: Probiscio. Njega u XVI veku zauvek zamenjuje Vuk Branković. Zašto je baš Vuk dobio to sramno ime, i zašto tek u XVI veku, pitanje je na

Kao takvo oružje služio je ovaj lik i u XVI veku. I tada, kao i ranije, njega je pratila ubitačna kletva: Proklet bio i ko ga rodio! Prokleto mu pleme i koljeno!

Bog veliki i njegova sila u njivu mu sjeme skamenio, u žene mu đecu skamenio! Od njega se izlegli gubavci, da ih narod po prstu kažuje! Trag se grdni njegov iskopao, kako što je šarenim konjima!

— To je bila jedina misao i Vasojevića Steve, koji je takođe kasno stigao na Kosovo. Njega je ljuba ispratila s čedom u naručju — kao u Ilijadi Andromaha Hektora.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Babe su šaputale da je uklet i da nikako nije dobro noću kraj njega prolaziti. Začas te, kaže, može ščepati ledena ruka nepoznata čudovišta i povući za sobom pod zašaptane svodove

Zato Stric popade s njega onu kolsku rudu i raspali ga svom dužinom — krr! Istog trenutka Sivac đipnu i trkom nadade u noć.

A osim toga, kad je već pao s drveta, trebalo bi da ga bole noge i tur, a gle — njega bole ramena! Šta je sad to? Začuđeni Stric zagleda se u svog magarca i progunđa: — Što zuriš u mene, budalo?!

— Hajdemo brzo! U logoru dočekaše Nikolicu srdačnije negoli se Stric tome nadao. Čim ugledaše njega i njegovu Žuju, diže se vesela graja: — Ehej, evo Nikolice s prikolicom!

— Phi, od ovoga bi samo dobio volju da se svađam. Nosi mi ga dalje od nosa ili ja nosim nos dalje od njega. Neiskusni Nikolica donio je otrovnu buniku i ljekovito velebilje, ono od koga se kozama rašire zjenice.

Uh, što je mrzim! —A mrziš li ti, Lunjo, njega? — zagrajaše dječaci. Djevojčica podiže prema krošnji svoj miran pogled i odgovori tiho i sasvim prijateljski: — Ne,

Tako svi kažu... — Kažu, ali... Je li ga ko vidio baš dolje? — Ih, možda njega i nema — neuvjerljivo poče Mačak. — Sjećaš li se što je učiteljica pričala da je to neka ptica koja živi po močvarama i..

ali mu se od straha sve činilo da on to još uvijek stoji u mjestu, kraj strašne rupčage, a drveće šašavo juri kraj njega, proskakuju ispod njega žbunovi, nalijeće i šiba ga ljeskovo pruće.

sve činilo da on to još uvijek stoji u mjestu, kraj strašne rupčage, a drveće šašavo juri kraj njega, proskakuju ispod njega žbunovi, nalijeće i šiba ga ljeskovo pruće.

Kad šuma sasvim promače iza njegovih leđa, ispod njega poče s tutnjem da trči gola poljana, naletješe zatim šuštavi kukuruzi, a onda se neki plast sijena zaleti pravo na nj i

— Ehej, pa ti si gladna. Nijesi ga smazala, znači. Ali gdje je onda? — Evo ga! — grmnu iznad njega neki glas. Istog trena neko ga odalami po turu tako da Stric skoči na noge brže od zeca. Pred njim je stajao Jovanče.

Stričev djed Aleksa, koji je trčao pored njega, preplašeno viknu: — Ehej, pogibe komandant! Uloviše komandanta! — Ovamo ljestve, živ sam!

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

izlečenje, da pak ne otvori ti se ta krvotočiva iznutra rana, jer znaj to, da svakad ne mož' dobaviti Hrista krasti od njega svoje lekove sebi, niti je to u volji njemu miloj mnogoput ga podkradati!

Sažali se na njega o, čoveče, dobrokućanine dvorski! te mu podaj stan u tvome ti srdcu! MOLITVA ONOM, KO SE OGRĆE HALINOM SVETLOSTI On

Ama zato izvestiću vam što ću ja učiniti tome mome vinogradu: razbaciću mi oko njega obgradu, soboriću duvar, ostaviću ga pusta, neobrezana ni opkopana; neka da svašto po njemu gazi i tre ga: što u njemu

A ja, kano skot bih u njega; ne setih se iti na gospodinov posao. Bojim se mojom šijom, zašto ne isto jednoga od manjih da sam pokvario, na zlo

Bojim se s mojim srdcem; sa svega mi srdca ne milovah gospodina Boga, u srdcu o zemljni poslovi se staram i zlo iz njega činim.

Ovo je vrelo sasma nasporno, te koliko se iz njega vadi ova živa voda, toliko se u njemu više prisporava, i bistrija ističe. A udilj stoji s vrhom puno mu grotlo.

GOSPODAR VODA Obladati će on od mora do mora i svim rekami od kraj do na kraj zemlje. Pred njega će pripasti s poklonom Jetiopljani, štono su crni Arapi, i njegovi mu zlotvori prah sa zemlje šmrkati će mu ispod nogu.

Ozdo, ko korav je i hrapav; grane mu usukate, — Vrlo ga je mučno pokrasti. Mučno da se može ko uspuzati na njega; rod mu je na samom vrhu.

Te eto, mala ona od loze izrastlica, u veliki i vrlo rodan vinograd rasplodi se; tolika širina iz njega bi, da mu grane preko reka prelaze i širi se do mora i hatar mu s hatari sastaje se do kraja zemlje.

Vidam gde novi izvor izvire, i bistra voda ključa tekuća, — a i to motrim, jer davnašnja uztoka izmiče bežeći ispred njega! OTKROVENjE JOVANOVO Samosam stajaše na jednome mestu. Zgodi mu se u svetu nedelju: Na polju stajaše moleći se Bogu.

Posle, nešto se bio vrlo zamislio; Kano da se je izumio. U tome, iza njega, straga Netko mu sasma vrlo, Kan' da za uhom, viknu: Ja sam alfa i omega!

Kad to smotre Joan, Pade mu pred noge na zemlju Od straha kano mrtav. Metnu oni čudni čovek na njega Svoju desnu ruku i reče mu: »Ustani, ne boj se, ja sam prvi i poslednji! Mrtav sam bio, I evo sam živ u vek večiti!

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Pevala se po celom gradu, i da je kalfa Kote malo-malo mućnuo glavom, setio bi se da je šegrt baš od njega istog čuo i naučio tu pesmu, kao što je on čuo i naučio od majstor-Mana.

Mlađe zagledaju krišom ispod oka, pa tek samo usitne kad prođu ispred njega. A čine se kao da ga i ne gledaju, nego gledaju pravo preda se i idu sitno, pravo i pažljivo, kao da prelaze preko

„Pa pozdravi se na majku ti Jevdu!“ pa ga poljube u čelo ili u obraz. I Mane poljubi u ruku, i taman da pođe, a njega opet zadrže, opet se rukuju i vele: „Pa pozdravi se na strinku Kevu!

— A koj znaje! Ama ništo, strinke, naprajiše odi momče!... I čočeci i čengije turiše na kup sas njega u novine. Lele-e! Sram da me izede; em što sam sal komšika, pa iska sram i rezilak da me izede!

I doista beše izišla jedna poduža beleška o majstoru Manasiji (reč: majstor beše pod navodnicama), gde se napada na njega: da nije nikakav majstor i da ne treba svete crkve da poručuju kod njega crkvene utvari i sosude, — jer on zaradu tu

beše pod navodnicama), gde se napada na njega: da nije nikakav majstor i da ne treba svete crkve da poručuju kod njega crkvene utvari i sosude, — jer on zaradu tu upropašćuje s muhamedancima, našim najvećim neprijateljima, neprijateljima

Ispravku mu je napisao baš onaj isti advokat budžaklija koji je i neprijatelju njegovom napisao napad na njega!... u kući Mana kujundžije nesreća. Ona lepa idilska tišina pretvori se u paklenu dosadu.

Jer čim neko ima samo malo veće brkove, već ga zovu i same udavače „čiča“, a ako još pusti i bradu, njega svi zovu „pope“ ili „dedo“, pa ma koliko se on na to ljutio.

Tek spopadnu čoveka koji nije ni u snu snio i ni nakraj pameti mu bilo da se ženi, i navale na njega sa sviju strana da se ženi!

Nalazi da je to najlepša ženska i da prosto ne može bez nje; ona je samo za njega stvorena, a on za nju! I jedan doticaj kolenima ispod stola, i jedno „ti“, koje mu ona prvi put izrekne, privuku ga i

“ Ne prođe mnogo a evo čorbadži-Tase. Bio je podalji rođak, padao joj kao neki dever, a ona njemu kao snaja. Na njega se Jevda obraćala uvek kad je u nevolji kakvoj bila i tražila pametna saveta njega bi pozivala, i on se odmah rado

Na njega se Jevda obraćala uvek kad je u nevolji kakvoj bila i tražila pametna saveta njega bi pozivala, i on se odmah rado odazivao, kao i svaki rođak, ali kanda je malo, onako potajno, i uzdisao za Jevdom, i