Upotreba reči njegova u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Što i proto ne okusi, a ne bi više pridikovao kako se pokojna Magdalena posvetila, a njegova kći da je poštena — poštena! Ha, ha! Čuste li ga, poštena! Neki, opet, od bolesnika ćutahu tužno i neveselo.

Oh, bože! Hoće li doći dan? Hoće li doći čas?...“ — I njegova suva ruka lupaše nemilostivo po ranjenim grudima. Ja sam strepila od strâ, a tetka mu ulevaše nadu u ranjene grudi:

pogleda u žalosnoga brata, zaljulja se, rekao bi da će nanovo onesvesnuti, noge joj zadrhtaše, i ona pade na kolena do njegova kreveta.

Ja sam ga sa strepećim srcem posmatrala, posle mu se primakoh bliže; a kad sam se dotakla usnicama njegova visokog bledog čeda, on se kao iza nekog nemilog sna trže, pogleda me onim velikim grahorastim očima, pa onda se tužno

„A ako devojka ne htedne s tobom ići?...“ pitao sam ga ja. jer me je tolika njegova naglost uprepastila. Posle sam i to primetio: što će raditi ako joj to majka ne dopusti?

za svako zločinstvo, — pomislio sam u sebi, — ljubav ne može nikad biti zločinstvo, i to sam mislio; ali ovaka kao ova njegova, možda i stoga što je bila neobična činila mi se strašna; izgledao sam sâm sebi kao neki saučesnik u nekome ubistvu...

Kad je zora svitala, mi smo već bili kod Živkove kuće... Njegova stara mati, bog da joj dušu prosti, lepo nas je primila i dočekala; a kad joj je Živko rekao da joj je doveo i snahu,

Za sofrom je takođe ćutao, jedva je okusio dva-tri zalogaja, a ni s kim nije progovorio, samo je pio... Njegova tašta i žena strašljivo su ga gledale, a sirota majka posmatraše brižljivo njegovo kretanje; videla je nesrećna mati da ga

“ Posle iz jednog jandžika izvadi pljosku s rakijom i ponudi me da pijem... Kad smo se napili, krenemo se na put. Majka njegova tužno je gledala za nama... Sirota mati!...

Moj predlog beše, naravno, za švajcarski sir. Nađemo na putu jednog đaka, koji beše nešto više uzrastom nego drugovi njegova razreda.

— I radovaše se dobri starac životvornoj moći svoje vodice. Ali se u ovaj mah prevario učitelj, jer njegova vodica ne beše tako snažna da otkloni smrt...

Ko zna, možda se dobri starac i zaželeo naše komovice? Učitelja je njegova pohoda jako obradovala, jer osim rakije voleo je i svoga bivšeg učenika. — O, Milisave sinko!...

Obradović, Dositej - BASNE

Lisica i jarac 41 32 Lisica lakoma 42 33 Dva psa 43 34 PSI 44 35 Pas i kurjak 45 36 Pas kasapski i kurjak 46 37 Pas i njegova sen 48 38 Pas, lav i lisica 49 39 Magarac i njegov gospodar 50 40 Magarac koji promenjuje gospodare 51 41 Magarac i konj

Davidu caru da pozna bogomrsko i nepravedno delo koje je on učinio protiv Uriji, kaže mu basnu siromaha človeka i njegova jagnjeta. Jedan od prvih i drevnih Rimljana utišava buntu svega razjarenoga naroda črez basnu trbuha i pročih časti tela.

Kurjak bi hteo da ga drugi hrani; njegova kurjačka pamet dotle dostiže da je dobra stvar pun trbuh, ali mu lanac nije po ćudi.

” A on odgovori: „Kako nije dobro delo, kad jaše na atu kako isti paša?”| 37 Pas i njegova sen Pas, noseći parče mesa, prolazaše pokraj jedne reke. Upazi u reci sen svoju, i pomisli da je to drugi pas s mesom.

Za milu dečicu i za neporočnu i bezlobnu junost! Svaki roditelj prirodno želi i nastoji da njegova mila čada i vrednija i bolja i pametnija od njega budu. Njima to ne može zaviditi, ibo sveto jestestvo to ne da.

A hud i visokouman, kako mu se stane ščastije osmijavati, sasvim poludi, zavri mu se mozak, niti ga već njegova koža vmještava. Počne naskakivati na bolje od sebe, i tako ostane smeh i poruganije poslednim rodovom.

On dobro zna da njegova izrjadstva i prevoshoditelstva takova su i tolika da jedna malena slabost njegovoj slavi i hrabrosti, koje su svetu

Četvrto, i za nas najvažnije, kad ga uhvatimo, njegova je koža mnogo polezna, a meso, kad se lepo skuva i ispeče, najveća gospoda i gospođe oblizuju prste jedući ga.

dalje i ostanovi se s druga tri odšelnika, no svake godine iđaše posetiti grob svoga ljubimoga Osmana na dan pogrebenija njegova. Kad to saznadu drugi, vesma se soblazne i počnu sumnjati o njegovom blagočestiju.

sosjeda, i kako blagodjetelja svoga, mogao je i bogu se za njega moliti: iz ovoga se toliko više poznaje dobrota srca njegova.

A bog, sam jedini pravedni sudija, koji će svakomu po delu, po sovjesti i po meri znanja njegova suditi, on zna najbolje što će s kim učiniti, niti će na to od ljudi sovjeta trebovati.

Samom čoveku bog to nije dao, zašto je njegova premudrost nami za| bolje sudila da se mi od drugih učimo, ne samo od ljudi, nego i od pčele i od mrava.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

niko ne pamti rodio se krajem jeseni umro početkom zime mezimče među mrtvima njegov plač ne može da se prepričava njegova se humka ne preskače i ne obilazi njegova se humka polako pretvara u put u malom paklu zapanjenih sveća na njegovom

početkom zime mezimče među mrtvima njegov plač ne može da se prepričava njegova se humka ne preskače i ne obilazi njegova se humka polako pretvara u put u malom paklu zapanjenih sveća na njegovom grobu je mrak pripev joj hladan uleće

Mudrac međ nama ćuti, ćuti jer smo mu jezik iščupali, jer smo ga kamenjem i cepanicama jer smo ga dotukli. Al njegova se bela kosa u oblake nad Povlenom i sneg pretvara, njegova duga brada duboko u zemlju pušta hrastovo korenje,

Al njegova se bela kosa u oblake nad Povlenom i sneg pretvara, njegova duga brada duboko u zemlju pušta hrastovo korenje, iščupan, njegov jezik, u nova vremena, iz svake grane izbija ko

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

malo u gradu, potpusti nekoga Turčina, te Kara-Smaila, kad je iz amama izišao, kroz prozor jedne kuće iz puške ubije. Njegova družina sva prsne i kojekuda razbegne se, pa tako i oni što su se u sela bila razišli, kako čuju da im je starešina

bio je svoju ženu sa Stojkovićem Atanasijem i Teodorom Filipovićem poslao u Rosiju (mi nismo znali da je tamo njegova žena), pa zato i on navali da se ide u Rosiju. Tako odrede mene, Čardakliju i Jovu Protića iz Požarevca.

Kako vezir i vojska njegova među parade uđe, naši topovi počeše pucati, jedan na jednom a drugi na drugom kraju; u jadni̓ Bošnjaka i u vezira kapi

Dođemo pred mrak u Jaš i u konak general-konzula u avliju siđemo. Odemo njemu u sobu, malo postojimo i na njegova pitanja, kako je na Vračaru, odgovorimo. Malo zatim zovnu general svoga slugu i zapita: „Lošadi gotovi?

među njegovim pročim pismama, i kad je on iz Beograda pobegao i u selu Adi kod Dunava sedio, da su došli Nemci i sva njegova pisma odneli i pregledali i sve opet mu vratili, samo su onaj odgovor zadržali koji su u martu mesecu Srbiji dali.

” — Kažem: „Jesam”. — (Već je on čuo i znao da sam ja očô u Rusiju). Pita me kakva je nadežda. Kažem da je prilična. — Njegova sestra došla i mlogo gostiju ima, odem skoro.

VIII Boža Grujević, (Teodor Filipović) prvi sekretar Soveta, u aprilu mesecu dođe. Njegova je starina i familija u našemu selu Vrelu, no on je sedio kod nas u Brankovini, i počeo pisati ustrojenije Soveta,

Vi hoćete Sirčića pašu, pop Luka ište Ali-pašu, a mi i sva ordija ne damo drugome; a Kulin i njegova orta ne da Sirčiću, no hoće Ali-pašu. I sva se ordija podelila na dve strane, i hoće krv da legne među nama.

Kad uđe u odaju (u sobu) gde kraljica sedi, da joj knjigu i kaže pozdrav od njegova kralja. Kraljica knjigu prouči, osme̓ne se, pa reče: „E, kralju, šta ti je jošte mu rat (volja, želja)?

i same suze zališe — ne moga̓ se rakije napiti. Spusti̓ čuturicu pokraj njegova kolena, usta̓ — a on samo pogleda — i odo̓ pod jednu šljivu, nabijem džube na glavu, i tu ne znam koliko sam plakao i

— Počeše spremati momci, a ja iskupim glavne ljude, tj. kneza Teodosiju, buljubašu njegova Milovana iz Garaša, Hadži—Melentija [Stefanovića], arhimandrita račanskog, (jerbo je Karađorđe ljutit i u brizi, Turci

Jerbo kako je Janko poginuo, i mrtva ga otpratili, sva je njegova vojska vratila se kućama, govoreći: kad nemamo našeg starešine s kime smo se naučili vojevati.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Uvratim se kod nekog Nikole, što je ovde bio ćata kod našeg kapetana. Uđem u kuću, a sama mu gospođa njegova tu. Pogledam, a ono stoji pored duvara jedan gvozden astal... Kao postavljen da se ruča, kao nije...

Najposle, što i da mari, kad mu niko ne može nauditi. Čovek bogat, može mu se; on je gosa — njegova se svakad i svud bolje melje. Ele, taman se gazda Milun tako razvikao, Dok eto ti mu Vidaka, pomoli se pa vratnice.

A i vreme je već da ga oženi. Srdanova kuća nije bogzna kako zadružna; on u godinama i otežao, a njegova Stana nije više onako okretna kao u mlađe doba, kad je mogla uporedo kopati s najboljim kopačem i kad se u svakom

na svog gazdu i primio sve i sva od njega da je čak i samo ponašanje, i narav, i govor doterao sasvim pa kalup gazde njegova.

— Ta to je njegova slabost. — Slabost, ali već mi dosadi ta njegova slabost. — Pa šta ćeš mu kad je taki... Evo, ima dve godine kako je

— Ta to je njegova slabost. — Slabost, ali već mi dosadi ta njegova slabost. — Pa šta ćeš mu kad je taki... Evo, ima dve godine kako je kapetan u ovom našem srezu, pa ga već i deca

Već svuda po selu govore kako je preksinoć bio tutanj, zveka i rzanje oko Simičine kuće, i kako je nešto odvelo njegova mrkova.

Jedino što se desilo za to vreme neobično — onaj dugajlija praktikant, što je uzimao na protokol Simicu zbog njegova mrkova, dobio je sad za pisara i premešta se u drugi srez, a na njegovo mesto poslali nekakvog dečaka: izgleda kao

malo po Kosmaju — ionako je svečanik, e da ulovi što besposlen; a tu noć bilo je malo i kišice, pa živa zgoda. Njegova Smilja odvraća ga da ne ide.

Sreća njegova te se Živan spotače preko neke klade i ljosnu koliko je dug o ledinu... a ko zna što bi bilo. Istina, Strahinja je bio

Malo više na brdašcu vidi se njegova kućica; čini se odatle kolik dobra pečurka, nije veća. Naokolo malo njivice, nešto povrća, livadica. Sve lepo uređeno.

Ko ga god spomene u Velikoj Vrbici, svak će reći: »Bog da ga prosti!...« Njegova Miona ostade samohrana s troje siročadi. Dva sinčića i jedna kći. Sve jedno drugom do uveta.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Savete je davao ozbiljno, ukore blago... A svakad je govorio istinu... I sama njegova starost činila je te njegovi saveti nađoše odziva u duši njegovih papoxijana.

Prezime niti mu je ko tad znao niti danas zna. Ali je od Crnobaraca dobio nadimak kojim je obeležena jedna njegova strast.

— Pa šta da radim? — upita Lazar, videći da Marinko sve zna. — Ja bih činio sve, samo da ona ne bude njegova! E, moj sinko!... Još si ti žut oko kljuna, pa ništa ne znaš!... A znaš li Ti Šta bih ja ovako sed uradio? — Šta?

Ali sad, kad mu i jedan star čovek veli ono isto što mu jednako njegova crna misao šapuće, sad mu se učini da je u pravu da tako uradi!... I šta ga se tiče Stanko!... I ko je taj Stanko?...

On diže glavu i stade zverati oko sebe... Ne beše to kuća njegova... Gde je sad?... Poče trljati čelo i češati se po glavi. Napreže misao da ga seti gde je...

bilo mu je tako pravo kao da je učinio kakvo dobro delo... Jelica!... Ta lepa devojka!... I ona će biti njegova!... Što je bilo pa putu, on je sklonio; a Crna Bara boljeg od njega nema!...

On još nije mogao ni pojmiti, a toli razmišljati o događaju koji se desio. Misao se njegova otimala od zabune, ali ona beše tako zamršena i prepletena, tako prignječena onim lenim nemarom da se ne može ni maći

Čak je prizivao i „dobre” i „zle” duhove: dobre da mu pomognu, a zle da se otklone od doma njegova... Dugo je trajala ta molitva njegova; mnogo je prošlo dok starac učini poslednji poklon, metnuvši krst na se.

Dugo je trajala ta molitva njegova; mnogo je prošlo dok starac učini poslednji poklon, metnuvši krst na se. Onda se okrete. — Na zdravlje vam molitva!

On ce trže. Zaista, tako je. Ako on ubije Lazara, ubiće i njega. I onda, Jelica opet neće biti njegova. To ga zaprepasti i gotovo pokoleba... Zar da se odrekne Jelice? Pa kako će proživeti one dane do smrti?...

I svih pedeset srca potegliše Aleksi: želja sviju beše da se ništa ne nađe!... Sima je čeprkao. Njegova ruka napipa nešto u đubretu; neki gajtan natače mu se na prst. On povuče...

Taj isti Lazar puca na nj; pa kad mu to nije za rukom ispalo, on nanosi sramotu domu njegovom I pljuje na sedi perčin oca njegova... Dakle, ko je taj Lazar?

Dučić, Jovan - PESME

Gospod me seja pregrštima Poljem što večna sunca plave, Da budem njegov znak međ svima, Njegova zlatna truba slave. I brodolom u osvit vedar, I očajnikov krik za snagom; I na Libanu sjajni kedar, I strašna

Žene ne veruju od kad njega nije, I s plačem odstoje njegova opela — Gde muževi plate po molitve dvije: Jednu za mir duše, drugu za mir tela.

U svom gnezdu od konoplje i suhog granja ležao je na jajima stari dvestagodišnji gavran i spavao zimskim snom. Njegova stara krv zagrevala je jaja pod njim, u kojima su se polako začinjala tri crna života.

Reka se lagano gasila. Magarac podiže glavu, krupan i silan. Dva njegova mokra, svetla, široka oka zagledaše se nesvesno u dolinu koja je bila puna zvuka.

Veethoven. Sam, na kaminu, u mletačkoj vazi, umire jedan buket žutih ruža. Njegova je smrt puna toplote i njegova duša što odlazi, puna je mirisa; zato je soba mirisna i topla.

Veethoven. Sam, na kaminu, u mletačkoj vazi, umire jedan buket žutih ruža. Njegova je smrt puna toplote i njegova duša što odlazi, puna je mirisa; zato je soba mirisna i topla.

Crni šumski pauk znade li šta znači ta njegova umetnost? Znade li da ispreda zamku? Ko zna. Ali je nemoćan da se uzdrži imalo, da malakše i za trenutak.

Oni su bili prvo čovečanstvo i prvi kraljevski par tog novog sveta. Na ostrvu je ona postala njegova žena, davši mu svoje telo i dušu. Ali čovek reče: Žena ima dušu, telo i prošlost. Daj mi i prošlost!

U šumu se krišom vratio dečko i odrešio bludnicu. Ona je dečku izvadila oba njegova plava oka da ne bi video na koju će stranu ona otići.

ponoćnog sunca, koje je slutio, i u koje je samo on verovao, i koje će proći putem kojim je dosad prošla samo njegova uznemirena duša.

A domaćin je opet video u stranca samo njegovu tešku torbu koja je izgledala puna novca. Prekonoć, dignu se domaćin i njegova žena, zadane putnika i uzmu mu torbu. Ni žena nije poznala svog nekadanjeg muža.

SVETAC Noćnim putem, belim i prašljivim, vraćao se svetac iz grada u planinu gde je bila njegova koleba. S njim je išao samo njegov mršavi magarac koji nije jeo ništa ceo dan dok je svetac govorio učeći ljude milosti i

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Đorđe, ili upravo njegova sestra, prodade sve. Izvadiše neki stotinjak dukata i dođoše svi troje u Beograd. Lekari mu rekoše da se ne može

Ali ovo!... Pa mi je i inače nekako prirastao za srce i on, i... i njegova sudbina! Mučio sam se i mučio, dok sam se odlučio da mu kažem da se u bolnici ne može pomoći. Sad mi čisto nešto lakše.

Nije trpeo ni da se ona što meša u trgovinu i u njegova posla. Kaže ona jedanput: — Mitre, što ne daš Stanoju rakiju? Skoro će i nova, pa gde ćeš je?

u podrumu, i ikona svetoga Nikole s dvokrilnim i uvijenim nosom, nalik na dva puža, i fistan u saračani, u kojem se njegova majka venčala, i opet, opet, i povrh svega: veselo, blago i punačko lice njegove žene, i stidljiva nada da će biti otac..

Hoću i ja... jes'! On htede da udari u potvrdu sebe po kolenu, ali pesnica, bez njegova pitanja i odobrenja, lupi o panj. Za kaznu on je turi u zube i ujede je.

Nije imao pandura, ali niko nije mogao ni pomisliti da ne posluša popa, a on, opet, sa svoje strane nije ni sanjao da njegova riječ najalovo prođe, ili da on uzima vlast koja mu ne priliči.

Imao je svuda posla, svuda je i stizao, i svuda je trebala njegova pamet. Kad je kakav teži slučaj u sudnici, odmah trči po popa, i on to od časa namiri, da je svakom pravo.

Mara mu poli da se umije, i starac, iako oslabio, ipak stalnim korakom prijeđe ulicu i uđe u crkvu. Ali njegova podjela imanja osta. I narod i danas zove onu livadu s virom Marin Vir, a zabran sa šarampovom Marin Šarampov.

— A što je ne hraniš dobro, pa bi išla? Pavao iskolači oči: — Zar ne vidiš da je svaki kao puce, apostola mu njegova? Pa da ga ne bijem! — Pa opet: pljus! — Gori si od te marve! — reče učitelj.

Sad me ništa više ne boli! To bješe pošljednja njegova riječ! Prošlo je od to doba dosad šest godina. Ja sam lutao po svijetu, dok me naš rat ne pozva kući.

Baci jedanput-dvaput pogled na me ništa ne govoreći. Ja naslonih glavu na prozor. S prsta debeo led pokrivao je okna njegova, a na njima se čudnovato zaigravaše svetlost lampe sa ulice, nižući se u besmislene duguljaste i zvezdaste slike,

Mora biti da je već 3, jer danas je subota, a Maks ima sednicu sa studentima njegova kora u — ovoj krčmi. Opet mi se ređaše slike. Opet ona s crnim šalom oko glave...

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— Nije, — viče Arkadija sav zaduvan, — nego nešto još gore! Došli su Njegova Ekselencija Gospodin Vladika... Eno ušli su sam u oltar, pa počeli da činodejstvuju, da služe sami jutrenje.

I gde god je posle bilo prilike, pohvalio je dobroga pastira paroha Spiru, a vidljiv dokaz i znak toga njegova zadovoljstva i blagonaklonosti beše onaj crveni pojas, na koji toliko vikaše pop-Ćirinica.

Čuje táta gde nešto ciči u špajzu, pa pošao da vidi da se nije pacov uhvatio u gvožđa pa ciči, — kad al’ ono sedi njegova slatka kći pa plače i piše nekom pismo.

»Sušti heruvimski glas!« izrazio se kad je izašao iz crkve. Pa i sam pop Spira u oltaru (jer je njegova čreda bila) začudi se kad ču neki nov nepoznat mu glas, pa priđe severnim vratima na oltaru i proviri kroz njih da vidi

i čupav pas, sa čupavim i punim čičaka repom, koji je izdaleka, kad zine, izgledao da se smeje, ali je ta spoljašnjost njegova bila fališna, jer bio je ljut baš k’o pas, što rekli.

to jest skorodošavši, novopostavljeni. Gospodin vaš otac imao je dobrotu da me svrati i dovede amo, i sad je, naravno, njegova, ako smem reći, krivica što sam vas uznemirio u virtšaftu, to jest gazdinstvu.

— odgovori Jula koja se brzo ispravi, a zbunila se pa u rukama jednako drži jedno lepo žuto gušče, jer mu ostala njegova braća nikako nisu dala, kao najstidljivijem, da priđe čanku punom kaše; — naprotiv, ako ko, onda mi treba da se

A, boga mi, danas, danas... — E, tek štogođ! A šta ti sebe sravnjavaš sa šnjim? Njegova konštrukcija i tvoja — i bijaše! — E, nije nego još nešto... Konštrukcija!

Bome, piškote mu i neće spremati!... I kako to da se samo strefi da je baš sad njegova čreda, a ne Ćirina!? Pa ga sad onaj zgrabio lepo, pa pravo kući s njim! Hu, otrovala bi’ se, a držala sam k’o u vosku!

On se, doduše, zvao hirurg, ali to je još jednako samo njegova želja bila, jer u stvari još nije to bio; bio je samo berberski kalfa.

Ići će u Peštu ili Beč, da izuči hirurgiju. A njegova je porodica velika; sve sami notaroši i varmeđaši, a ima i dva arhimandrita u porodici. I šta ti sve nisu razgovarali!

!... Aćim je juče ujutru, pre sveta, odvez’o nike Džide u Temišvar; tek ako priksutra dođe natrag. A njegova Krista..., đavo od žene! A lepo sam ja njega učio i divanio mu: »Aćime, more, Aćime, slušaj ti mene!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I zato, čim se služba svrši, popa iziđe iz crkve, zacrni se njegova mantija preko grobova, tada sve uzavri od plača. Polete krici, praštanje, ljubljenje grobova.

— I zaprepašćeno počne da se dere i priča: — Ne li Begler-beg dođe po desetak!... I onda bi nastala ona njegova zbrkana, ubezeknuta priča: o tom begu, o kupljenju njegova desetka u selu.

I onda bi nastala ona njegova zbrkana, ubezeknuta priča: o tom begu, o kupljenju njegova desetka u selu. A to bi nagnalo čaršilije da se sete njegove nesreće od koje je Menko tako šenuo, te da bi posle između

— Copo, na! — I počeo da mu unosi taj krst. A to je kod Cope značilo: krst od njegova, Copina groba. Copa bi na to počeo da plače, viče, baca se štapovima.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Nekako napipali su se i iskušali. Belkić kaže da na njegovu kćer samo za njegova života dve hiljade forinti gledaju; a Ljuba ima kuće dve, gvožđarnicu i nešto duga.

— Al’ ako on ne ushte? — Što ja hoću, to hoće i on; al opet da ne rekne da smo bez njegova znanja stvar svršili. Rasrdio bi se. — E dobro, a vi mu izvolite kazati. — Hoću na svaki način.

— reče Pinterić. Dok je Pinterić ovo govorio, čika-Gavra je ustao sa svoje stolice, pa ga je oterao sa njegova mesta da može pored gospođe Makre sesti.

— Možete i ovde sve kazati. — Neću da ovi čuju. Čika-Gavra je sve to šapćući govorio. Njegova kompanija je međutim pila i pevala. — Dakle, da vam kažem? — Možete. — Ja sam došao da vas prosim. — To je lepo.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Poznajem ga lično i poznajem njegova kola, svako je prošao pored mene. Baš glavom baron Gizel, gospodo Boga mi, časti mi!

je malo čas uzbunila svu prestonicu, Jurišić je ustao sa stola pa je nekako mehanički otvorio orman u kome se nalazila njegova oficirska sprema iz prošlih ratova.

Neka, dakle, Hristić radi kako zna, njegova je stvar i on ima svoju loptu na trupini. A ja ću gledati svoju brigu i koliko sutra pisaću verenici da joj priznam

Tada, najedanput, njegova drhtava ruka jako pritište slušalicu i on se odazva pa se ukočeno zagleda u zemlju i pobledi. I tako zaprepašćen i

Kuća — bila je njegova jedina, bolna i rajska misao. I jedna bezumna radost zavrisnu u samoj njegovoj krvi od te pomisli.

„Jest, kuća, samo kuća, o drugom čemu ja ne umem da mislim.“ I njegova desna ruka grčevito steže karabin položen na travi, pored njega.

, njegova po rodoca, sva u ludoj brizi i crnim mislima o njegovoj rani, izbezumljeno pojuri ka vagonima. A ona živost i metež na pe

mladića dižu nosila sa njegovim teškim telom, mučeći se da ga iznesu iz vagona; i kad ga tu, na tom izlazu, opkoli njegova brojna porodica sa izrazom onoga nemoga straha i očima punim suza.

užirenih i potpuno zadovoljnih ljudi video Hristić tuna, u svome mestu rođenja, pa su ga oni i uveravali, baš kao i njegova familija, kako se on i suviše odužio i kako je sad pravo da se dobro odmori, okrepi i prikupi.

Sve se u njemu bilo utišalo i tako ostavljen na miru, nediran, on je verovao da je onaj njegov zločin ostao njegova najdublja tajna sa kojom će on jednoga dana i umreti.

Pored peći, na pirotskom divanu i sa mačkom u krilu što je prela, sedela je i vezla njegova žena. Uvređena što je on grubo odgurnuo onda, kad je poštopoto i na silu htela da sazna u čemu je stvar oko koje se

Seljački sin čiji su roditelji prešli da žive u varoši. Njegova majka i danas pere subotom noge njegovom ocu. Tursko odvratno ropstvo i ponižavanje žene sprovodi se u celoj kući i

Afrika

Koliko je za mene sreća da putujem sa njime! Sat-dva njegova razgovora za mene su kao jedinstveni seminari. On je pre trideset godina vodio jednu od najvažnijih misija po Sudanu,

I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna.

S vremena na vreme pojavi se njegova crna glava, da udahne vazduha, dok se sa tvrde, kovrdžave, i masne kose voda odvaja odmah kao od nečeg tuđeg i stranog.

za putnike, koje izgledaju tako komplikovane, upotrebljive su i neophodne čim se o njima ne mora da stara sam putnik već njegova posluga, i čim ničeg drugog baš nema na raspoloženju.

uzbuđenjem i čežnjom za nepoznatim i prostorima, kao da se tako sami njegovi snovi ostvaruju a ne da je u tome i cela njegova mladost prošla“.

Onaj ogromni prostor, od zapadne do istočne afričke obale, koji se zove Sudan, mogao bi se zvati savanom. Njegova je zemlja crvena, trava žuta a drveta i zelena i crvena.

Stanovništvo je po rastu veće a njegova koža je obasjanija; naročito su žene sad divne. Njine grudi su retko kad isušene.

Mali, ćelav, napućen kao dete, potpisan širokim kaišem preko platnenih čakšira; njegova lanena košulja razdrljena je na grudima; na bosim nogama su urođeničke sandale, a kask na glavi verovatno da je još pre

Sada je došao belac, sada ne sečemo!“ Stari se odjednom oduševi. Njegova igra postade drastična, lascivna, klovnovska. On se prevrće po zemlji, skače razbacuje ruke i noge.

Svaki čas zeleno oko košute, žuto hijene i ogromno električno pantera. Ovaj nas ljubopitljivo čeka sve dok ne razaznamo njegova meka leđa, tamna u noći, i onda se tek sklanja u čestu.

Da mora sazreti, zna cela njegova porodica, a kako je ona prva na redu da bude žrtvovana, ona ga se najviše i boji. Ili će jednoga dana Blonde ogrnuti

da jedan od seoskih mladića u stvari nije umro, nego da je na daljoj obuci, pa da celo selo drhti od straha, a naročito njegova porodica.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

. druge se reči mogu lako nagađati. U Vršcu, meseca septembrija 1837. Sočinitelj LICA: KIR JANjA JUCA, njegova supruga KATICA, Janjina kći od prve žene MIŠIĆ, notaroš KIR DIMA PETAR, kućevni sluga DJEJSTVO PRVO POZORIJE 1.

KATICA: Sad već mogu verovati. Bože moj, bože moj, ja ne znam na što će ova njegova tvrdoća izići. MIŠIĆ: Je li istina da je tako siroma?

MIŠIĆ: Ovaj nema svoga pečata, ne može dakle ni dostovjernosti imati. JUCA: E, sad, gledajte na što ga njegova tvrdoća navodi!

DIMA: Den ine! JANjA: O kuga di si, da prođiš kroz moju uvu i iziđiš kroz njegova usta! deset hiljada forinta, bre! DIMA (maja rukom): Epajsun. Znaiš što, kir Janja? Da ti rečim na srpsko jednu slovo.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

NEĆE VIŠE VIDETI SVOJU PLANINSKU SERVIJU 139 VIII PO SEĆANjU SE HODA KAO PO MESEČINI 153 IX KRAJ NjEGA KORAČA, SAMO NjEGOVA SEN KOJA GA PRATI 182 X IZMEĐU ŽIVIH I MRTVIH SVE SE VEZE PREKIDAJU...

) U redu, Petar je stajao kao ukopan, sa rukom na sablji, prebledeo, sa kožom kao majske ruže. A i njegova ruka, na sablji, bila je bleda, kao od voska. Međutim, nozdre su mu bile rumene i kao da je dahtao od ljutine.

Veli, on ne zna šta će njegova braća raditi, ali, što se njega tiče, on ne misli od svoje namere odustajati. On je čvrsto rešen da promeni carstvom.

Garsuli je glasno odobravao, kao da je to bila njegova zasluga. Kolona je načinila karu oko malog, uzvišenog, drvenog, paviljona i kad se Garsuli pope, po ćilimu koji je bio

A da li će oni, posle, slušati, ili će ih vešati, to nije bila njegova briga. To je bila briga Engelshofena. Garsuli je gledao da se sve to mirno svrši, dok se reskript čita, a ako, posle,

On je imao, sa sobom, dvadesetak pisara. Kad je, dakle, video da je njegova pratnja sva smeštena oko njega, na daskama i klupama paviljona, i kad je bio završen ceremonijal iznošenja zastava,

Za njim se orilo, kao zavijanje vukova: „Nećemo da budemo pavori!“ Kad su njegova kola htela da krenu, neki su se bili bacili na uzde, i hteli da svuku kočijaša sa kola, ali on im se ote i u njihovim

neki su se bili bacili na uzde, i hteli da svuku kočijaša sa kola, ali on im se ote i u njihovim rukama osta samo njegova, napudrovana, perika. „Majku ti šokačku“, derali su se, „čekaj da ti dovedemo perikmahera.

Međutim, Trifun, koji je u onoj gunguli bio udaren po glavi, odbio je da ide. Odbila je uistini njegova žena, mati šestoro dece – sa poslednjim na sisi – koja se beše prepala, kad su joj Trifuna, krvavog čela, dovezli.

Disao je kao tihi povetarac i pućio usne. Zapalivši sveće na velikom kandelabru, kraj svoje postelje, njegova žena sede na postelju u dugoj, svilenoj, spavaćici, i dugo ga je posmatrala. Morala je da ga budi.

“ On je imao običaj da noću veša, o prozor, sve što skine: mundir, gaće, klobuk – da se vetri. Njegova žena, na to, iziđe iz vode, a njen muž poče, u istoj vodi, da čuči i da pere noge.

Dok se njegova žena brisala i oblačila, ona je, slobodno, mogla da stane pored tih anđela i da se meri sa tim slikama golišavosti i

Teodosije - ŽITIJA

I u nedoumici zbog brige ostaviše lov, pa se brzo vratiše k njegovu ocu samodršcu, i obavestiše ga o nestanku sina njegova. A roditelji, čuvši ovu iznenadnu i neprijatnu vest o sinu svome, od žalosti umalo ne svisnuše.

A ovaj mu ispriča veliki bol srca njegovih roditelja i plač neprestani. Ispriča mu i o pismu od oca njegova, donesenom ka iparhu zbog njega, i o pismu iparha svetogorskom protu, pa reče: — Poslani su i ljudi da te predadu nama

prema svojemu gospodaru, i razumevši da će ga silom odvesti, i da nema ko će ga izbaviti iz bede, zbog bojazni od oca njegova, jer je pisao iparhu, — rače: — Volja Gospodnja neka bude!

dobrodetelji i roditelje zadivljuju, i mnogo ga moljahu i govorahu da će veliki plamen bola u njima ugasiti ako se udostoje njegova dolaska, obećavajući da će se opet vratiti u pustinju.

Još jedno treba ti da izvršiš, reč u jevanđelju Sina njegova: ,Ako ko hoće za mnom da ide, svega neka se odrekne i uzevši krst svoj, smirenjem za mnom neka ide̒.

su se u određeni dan svi skupili kao na neki bezmerno veliki zbor, stavši posred sviju, zapovedi da se pročita pismo njegova sina da svi čuju. A svi čuvši, umiliše se srcem i dušom.

Takođe i žena njegova, blagočastiva Ana, od istoga episkopa svetoga Kalinika primivši anđelski i inočki obraz, nazva se mesto Ane Anastasija

Car ga zapita o zdravlju I o životu svetoga starca oca njegova. A on, pošto je sve znao o svojemu ocu, sve ispriča caru, da je car, zbog svega zadivljen, hvalio Gospoda i svetoga

I kada je sin kao ocu hteo da posluži njegovoj starosti, stiđaše se otac i odricaše se, tolika je bila smernost njegova prema sinu.

gle, neka žena blagoobrazna i pobožna pobožno pristupivši reče mu: — Sveti Božji bogoljupče, Bog Mi zapovedi i njegova Bogomati Evergetida da tebi dam ono što su Mi ONI zapovedili.

kao apostolu reći ću apostolske reči: „Podvigom dobrim podviza se, posta trčanje savrši, veru sačuvavši, i vreme njegova odlaska k Bogu nastade, da pređe na beskonačni i blaženi život, I da primi za njega čuvani venac pravde za svoje

koje je on spasavao, što spremi i što će dati Gospod pravedni sudija u dan onaj, njemu i svima koji vole dan javljanja njegova.“ I odmah dozva ljubljenoga sina svojega, i reče mu: — Približi se vreme da budem pozvan, čedo.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ovde sve zavisi od promatračevih osobina, naročito od solidnosti njegova duha. Sudovi koje su dali ljudi raznih generacija o nekoj narodnoj grupi mogu da budu vrlo raznoliki, jer su u

Dinarski čovek ne veruje da ima teškoća koje ne bi mogao savladati. Njegova je mera nepomućena, pouzdanje bezgranično. Pored ovog jakog idealizma ima i jedna tradicionalna crta, jedna od bitnih

Pesma opominje one koji se zaboravljaju: „Narod vas je učinio tim što ste.“ Pesma naročito poštuje Karađorđa, ali posle njegova bekstva 1813. god. ona ga osuđuje bez milosti i najoštrijim rečima. Šumadinci iskazuju vrlo slobodno svoje mišljenje.

On čini utisak iscrpelog i slabog čoveka. Prolazeći pored njega Sekula mu otme zlatno pero kojim je ukrašena njegova glava i beži. Nepoznati ga počne goniti moleći ga da mu vrati zlatno pero. Ali Sekula ne sluša i sve se više udaljuje.

On je oprostio Banović Sekuli samo zato što je nećak njegova prijatelja. Starovlasi lako shvataju ono što je bitno u nekom pitanju, ali ne ulaze uvek u pojedinosti i ne predviđaju

Društveno uređenje malih plemena Katunske nahije u Crnoj Gori verna je slika karsnog reljefa i njegova je posledica. Celokupno stanovništvo iste geografske celine ima zajednički interes da čuva svoje granice, kako ih

Geografska sredina i etnički sastav Govorili smo o geografskim osobinama jadranskog primorja i njegova zaleđa ili Zagore. Ovo su zemlje karsnog reljefa i sredozemne klime ili klime na koju je jako uticalo Sredozemno more.

Treba se samo setiti besednika i pričala iz Ljubišinih pripovedaka i iz priča njegova Vuka Dojčevića. I jezik su, pričanjem i domišljanjem da stvari lepo iskažu, tako usavršili da je obilat rečima,

Krajem HV veka on je bio najbogatiji grad u Evropi. Godine 1450. njegova je trgovačka flota imala 300 brodova; grad je imao 40.000 stanovnika.

000 stanovnika. Republičina blagajna je raspolagala sa sedam miliona cekina. Njegova trgovina sa balkanskim zaleđem je bila vrlo uspešna.

piscima, kao što je pesnik Tresić Pavičić, vatreni južnoslovenski rodoljub, čije je političko delanje na visini njegova talenta.

karakterističan za dinarski nije u ovoj oblasti rasprostranjen, izuzevši nekoliko planinskih oblasti u kojima se njegova organizacija donekle očuvala. Centralni je tip nepotpuno učestvovao u razvitku, koji je zahvatio ceo dinarski tip.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Evo lava! Uzbuni se i u bjeg nagnu čitav vašar. Vodič medvjeda strugnu uz prvo drvo, a neki čobanin u zabuni uzjaha njegova medvjeda umjesto svoga magareta i zaždi drumom.

Prodavac kolača natisnu niz vašarište, a njegova mala šatra zakači se za nečija kola i otpraši na sasvim drugu stranu. Stražar s visoke sahat-kule razdera se koliko ga

— Evo, ženo, donio sam ti jednog lovca miševa — zabrunda Brko, a njegova srdita žena samo me pogleda i viknu: — Pa to je neki stari prepredeni mačor, lopov od glave do pete, po nosu mu se

Sve se završilo s velikom larmom. Ujutru Brko stade da me bije zato što sam čitavu noć lupao i budio ga iza sna. Njegova žena uze da me brani. — Nemoj da ga biješ. On je čitavu noć lovio miševe, zato je i lupao.

Valja znati da mačak Tošo u posljednjih nekoliko dana nije gotovo ništa jeo, pa mu se može oprostiti ova njegova halapljivost.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

RINA (prestrašena): Mene? Zašto mene? ANTA: Pa vi ste mu ponajpreči. RINA: Ja? ANTA: Pa da, jer vi ste u stvari njegova žena. RINA (pritrči i zgrabi čvrsto muža): Milane, je l' istina što taj gospodin govori?

SPASOJE: Ni on, gospodine. I njegova će svedodžba biti od najtežih protiv vas. MARIĆ: Tako? SPASOJE: Vi ste polazeći u emigraciju, a da bi uklonili

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Ti, Slobodane, na tebe mislim! - Novak je sada stajao između katedre i table, a njegova mala glava oštro je odudarala od tamne pozadine.

leti prema Halas-Čardi, dok iza njega, u vazduhu ostaje svetla pruga, a u tek iscvetalim bagremima grakću mlade čavke. Njegova glava u crvenom večernjem vazduhu bila je gotovo bela.

Na stranu što će stari ponavljati kako ne vidi na koga ličim i kako su njegova svedočanstva kad je bio u mojim godinama znala samo za četvorke i petice.

Vladino ime, prošištao nešto kroza zube, ali to je bilo tek onako: po spretnosti sa ženama on je smatrao da je Vlada njegova krv. Jedino što nije priznavao kao svoju osobinu bilo je Vladino dvogodišnje stažiranje u opštem spisku na medicini.

Mesec je bio jedva nekoliko santimetara izdignut iznad ševara i njegova svetlost bojila je mrtvu Tisu u crveno. Bila je to jaka i radosna svetlost, ali vidljivost je pri njoj bila ravna nuli.

Posle raspusta on će, svakako, ići da je obiđe i biće mu potreban novac za to. Melanija zna da je njegova mati bolesna i da će on ići. - U redu, neka i zna. Ali, kako ti znaš, Atamane! - Zna Mita.

Uvek se nađe nekakav posao i nekakav honorarčić, znaš? - prišao je i neko vreme je hodao pored nas, a njegova šarena košulja mogla je da se vidi s dva kilometra razdaljine.

Preko mosta je, kao da prelazi preko filmskog platna, protrčao putnički voz, a njegova tutnjava dugo je ostala da visi u vazduhu. Ludi ste ako mislite da sam uspeo da vidim lica putnika.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

U kući je imao krasnu trgovinu, pa i mehanu. Ta njegova trgovina zvala se „bakalnica”, ali kakva bakalinca! Šta je prema tome »Nürnberger Handlung« — ništa!

Čamčina kuća je niska no podugačka. Tu je i kavana. Čamča i trguje i kavanu drži. Momka ne drži, služi on i njegova gospođa Sara. Suvonjava, visoka ženska oko četrdeset, pitomog izgleda. Uđu u kanapu.

bilo je koji su mu u kuću dolazili, pa pri čaši vina zbijaše s domaćinom šalu, koji je šalu rado primao, ali ne da se njegova važnost kao domaćina vređa.

Osobito je voleo biti u Poljskoj, jer su ga poljski šljahteci zbog njegova lakrdisanja voleli. On nije nikad išao običnim putem, već stranputice.

Čamča je držao, da ako pošalje pisma, zaplašene ženske, ne njegova Sara, već gospođa Soka i Krečarka, poplašene, ili će poteru za njima poslati ili, što je gore, mogu još same doći, a to

Dođu do one čarde. Birtaš ga nije poznao, tako je oslabio. Ovde ostane čitav dan, i birtaš i njegova žena su ga srdačno dvorili.

A rukavice retko triput da navlači. Prohujaše i njegova lepa vremena u lepoj Košici. Ostavio je posle sebe lep spomen.

Čamča pak jednako svoje staro tera; njegova narav ne zna za ozbiljnost, uvek veseo, sve za svetsko uživanje, iako nije Sibarit. „Ta život ne traje hiljadu godina!

” — to je njegovo. Pa ima para. Da je svećom tražio, ne bi bolju našao; ona mu sve odobrava, ta njegova Sara; veli, da još jedared na svet dođe, s fenjerom bi Čamču tražila, a kad ga ne bi našla, onda bolje opet u grob.

To je „minet”! Kakvo je to ljubazno izvijanje, kako Čamča Sari u igri laska. Ona njegova interesantna figura, ono lepo lice! Pravi Adonis! Svi se od srca smeju.

štaviše i ogovarali su ga, da je nepostojan; ali kad ga poznaše, nisu mu mnogo zamerale, nije nijednoj škodio. Njegova ženidba postala je šuplja tema; niko za nju ne daje ništa.

Niko ne odobrava udadbu. Brat ode Juci u sobu i javi joj da oni na tu udadbu ne pristaju. Badava sva njegova slatkorečivost. Juca ne odgovara, ćuti. Svi se čude toj prosidbi. Svaka tajna dođe na videlo.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Taj poziv na vojnu, tako iznenada, pobrkao je bio sva njegova rešenja. U svađi s bratom, koji se bio naselio u Zemun, a rešio da se kupi jedna velika kuća u Budim gradu, on je želeo

Naselio se u Galcu, terao svoje šlepove do Beča, pa ipak izgubio sve. Zemlja i njegova stoka, bolest dečija, plač, sve je bilo uzalud. Morao je svaki čas da ide onamo kuda nije hteo.

Smatrao je da je puk odličan i, pošto je, dobio uputstva da bude mek, rešio se da zabašuri ono što je noćas bilo. Njegova je manija bila da kažnjava, kroz izveštaje.

“ Tako je, eto, rešeno da se Slavonsko‑podunavskom polku pokaže krv, još pre no što stigne na Rajnu, ljudska krv, i to njegova krv.

Pod svom opremom, meso njegovo bilo je sasvim zgužvano. Njegova proseda, žućkasta kosa, oštra kao čekinja, i njegovi barusavi brci još podrhtavahu.

Sažaljevajući sebe, on joj u šali, nesvesno, ispriča, kako bi joj bilo da je njegova. Reče, kako bi je čuvao, kako bi je svud sa sobom vodio, kako bi je odevao.

Ni za čas mu ne pade na pamet da bi mogao poželeti ženu svoga brata. Naprotiv, brat mu se činio sretan čovek, a njegova ljubav prema toj ženi nešto neshvatljivo drugima, a njemu samome sasvim jasno.

Nisu ga se ticala upravo ni ta njegova deca, koju je hteo da mu natovari na vrat. I on mu to i reče. Što se tiče snahe, i ona je Aranđelu Isakoviču bila sad

Podmukle njegove reči činila je srdačnim, izvitoperena njegova laskanja običnim. Govoreći ceo dan gluposti, postajala je uveče mudra i pronicljiva, pred deverom.

pri prenosu kući, on je osećao, pobedonosno, kako se, u gužvi konjskih sapi, nogu i njuški, pojavila, nad vodom, i njegova glava.

Činilo mu se, prostrtom na jednom ćilimu, da ne treba da se miče, jer po njemu još teku obe obale, trščaci, nebo i njegova kuća, što kao da se razliva.

Izgledalo mu je sasvim smešno da je ona bratovljeva žena, kad mu brat nije ovde, i još smešnije, da ne bi mogla biti i njegova žena. Izgledalo mu je potpuno čudnovato da bi neko mogao da mu se umeša u ovaj posao i da ga što pita.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

kaže Milićević, čine i ovo: „Muž se raskorači s razdrešenim gaćama, držeći svitnjak od njih u ruci, a porodilja — žena njegova — tri puta mu se kroz noge provlači, i pri svakom provlačanju muž je svitnjakom bije po krstima.

U magijskim postupcima kojima se olakšava porođaj važnu ulogu igra element vode i njegova simbolika. To nije neobično s obzirom da je voda praizvor života, simbol plodnosti, ali i lakoće.

), i to baš na onom mestu na svom telu koje je njegova majka prvo pipnula posle krađe. Ako joj se, zbog velike želje za hranom i sl.

rasprostranjeno je verovanje da svaki čovek ima svog „astralnog dvojnika“, odnosno da kada se dete rodi tada se i njegova zvezda rodi (upali), i da ga ona od tada prati kroz sve njegove životne promene, a kada se zvezda ugasi (padne), onda

¹³ ZADOJAVANjE (PRVO DOJENjE) Kod Srba i drugih balkanskih naroda običaj je da dete prvi put ne podoji njegova majka, već neka druga žena koja već doji svoje dete. Ovo ritualno prvo dojenje naziva se zadojavanje ili zadajanje.

Da bi se dete održalo u životu, važno je da njegova buduća „pomajka“ bude žena kojoj su „čeljad nenačeta“, tj. da joj deca nisu umirala.

koji je smisao obrednog zadajanja deteta? Negde se navodi kao razlog verovanja da će dete koje prvi put zadoji njegova majka biti „galeno“ (razmaženo, samovoljno).

(„Kum se poštuje na zemlji, a bog na nebu.“) „Krštenik se boji kumove kletve i prokletstva kao od vatre“, jer se njegova kletva, po verovanju, odmah ispunjava.

⁵⁷ Poštuje se ne samo kum, već i cela njegova porodica, čak i sve ono što čini njegovo vlasništvo. Narod veli: „I kumovskom plotu treba nazvati dobro jutro“.

Nju kuju kovač i njegova žena, oboje goli, za vreme mladog meseca. Ovu britvicu nose oko vrata žene kojima umiru deca.¹¹⁷ Od metalnih

bolova, podvrgava se dijeti, prima čestitke rođaka i prijatelja i uopšte ponaša se kao da je on rodio dete, a ne njegova žena. Postoji više pokušaja objašnjenja ove zagonetne pojave.

U tome je magijsko-religijska funkcija ovog rituala, dok je njegova socijalna funkcija u tome da učvrsti detetov društveni položaj, da se proširi krug ritualnih srodnika (šišani kum može

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

O POREKLU Ja znam ko sam po zvonu što sa zadužbina nemanjićkih peva, po jasnosti njegova glasa, po tome što me od Studenice do Mileševa pradedovi gledaju s ikonostasa i što svaki u ruci drži hram.

belice koje sebarska oveju gumna i vetrenjače sebarske u carske da se staču žrvnje; sve brašno mirisno i belo, sva njegova lava da se slije do carskih naćava.

Za slugu Jerneja koji na raskršću viče iz glasa da je njegova njiva koju kopa i njegova krava koju napasa, da je glava koju ima na ramenima njegova glava.

Za slugu Jerneja koji na raskršću viče iz glasa da je njegova njiva koju kopa i njegova krava koju napasa, da je glava koju ima na ramenima njegova glava.

na raskršću viče iz glasa da je njegova njiva koju kopa i njegova krava koju napasa, da je glava koju ima na ramenima njegova glava.

kvasa, oženi hrišćankom, da se izagna iza bregova i talasa bogougodnice zemlje naše, van domašaja nemanjićkog sunca i njegova sjaja, da mu se oduzmu i žena i deca - bez njinog pristanka ili sa pristankom.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

nije mi nekako imponovao: mislim, nije se uopšte izlagao opasnostima dok nam je delio knjižicu Arkadija Gajdara Timur i njegova četa (izdanje NOPOK — Novo pokolenje, 1946), u crvenom kutiću gde smo učili napamet da je »imperijalizam najviši

okružen razjarenom gomilom, stajao je predratni industrijalac sa tablom na grudima, na kojoj je pisalo: ŠVERCER, a njegova kći, koja ga se odrekla, igrala je valcer »Iz bečke šume« sa mladim poručnikom niz Glavnu ulicu u dužini od tri

i ponovo je u njemu iskrsao mladi kontrabasista Sead, smešeći se na nevolje i na sirotinju: osetih da me tog časa njegova drska, lažna muzika vraća u svet živih, tamo gde još postoji ukus smeha.

– Lepo se vidi da nema nikakve kuće! – Ali ona je... – Nje nema! – Ta njegova kuća... hoću da kažem... – Šta? – Ona je tamo stajala, kapiraš? Pa su je posle srušili, kapiraš?

Njegove nozdrve se šire, njegova stopala počinju da bivaju uznemirena: – Trebalo bi otputovati... – Ne vredi... — procedi Pufko. — A i odakle nam lova?

Najzad, njegova razmišljanja prekide reski pisak profesorove zviždaljke. Dečaci se naglo ispraviše i zauzeše stav mirno. Kroz široka

Bel Ami tada vide da je to njegova sinoćnja partnerka sa igranke, a nevidljiv udarac u pleksus sasvim mu preseče dah. Buduća profesorka poče sa

Na kraju večere čovek uze u ruke plećku i okrenu je prema petrolejci. Njegova majka je umirala već nedeljama. Ležala je na visokom krevetu prekrivena starim hercegovačkim biljcem.

a kada bi neka krava prebegla u Mađarsku, ko zna iz kakvih političkih motiva, morali smo mi da je vraćamo za njega. Njegova familija bila je najžilavija od svih porodica koje sam ikada sreo.

« — Malom se piški... — kazaće njegova žena. Onda će piti veoma slatku kafu. Kafa će biti slatka zbog toga da gosti ne pomisle kako se štedi na šećeru.

FNRJ zahvaljuje...« i obojena razglednica Vuka Karadžića, još i njegova diploma za prvo mesto u jesenjem kros-kontriju 1952.

Osećaš potiljkom kako te halapljivo svlači daleki rođak, uništen čovek u pidžami, i kako se grize njegova žena gledajući sebe od pre dvadeset godina, i kako te guta očima bubuljičavi brat od tetke tek zašao u pubertet.

Matavulj, Simo - USKOK

ali je, mimo druge, više cijenio vladičinu hrabrost i vojvodsku vještinu, nego njegovo isposničko mučenje i svetost njegova života!

Dim iz njegova čibuka povijaše se za njim kao kakva tanana bijela, koprenasta zastavica. Puščane cijevi pred njim blještahu na mahove.

Daj bože!... Pa da ga oženimo! Vele, zgodan je kao đevojka, a od velike kuće!... — Valaj, zgodniji i od Krcuna, a njegova rasta i skoposti — reče Markiša. — Nako što je plav!

Sve osim njegove, bjehu niske, bez prozorâ; njegova, pri kraju, bješe viša i duža, a pri istočnom zabatu izdigla se kula na dva boja s prozorčićima.

Tako mi se čini! E zgodan, e učevan, e junak, e od velje kuće, pa đe doprije, bogo moj milostivi! Jadna njegova majka, ako je živa! — Ja mnim — prihvati Joke — da će vladika pomiriti Janka s ćesarem. — Mniš!?

— Tako je trajalo više od pet godina, pa se ču da se Francuz sprema na Rusiju i u jesen ču se njegova grdna pogibija. Uoči Malog gospođina dne skupi nas vladika i kaza nam: da je silnom Napoleonu došao kraj, da su se svi

Na tavanici bjehu neobojene grede i daske, kroz koje je pirilo. Do njegova kreveta bješe drugi, sličan, od bukovine, prosto otesan, ispunjen slamom, zastrt pustinom.

Razdraga se zamišljajući s kakvom će radosnom ispitljivošću njegova draga Ludmila i ujak Vaclav i zet Andrija, sudija, najbolji prijatelj njegov od djetinjstva, čitati njegova pisma, kako će

ispitljivošću njegova draga Ludmila i ujak Vaclav i zet Andrija, sudija, najbolji prijatelj njegov od djetinjstva, čitati njegova pisma, kako će ih hraniti da ih docnije malo Jan naslijedi!...

— A šta ti upravo radiš kod vladike, zašto si mu potreban? — Nosim njegova pisma i poruke u naše pleme, kad ustreba; pratim ga kad kuda izide: a glavno je što slušam njegov nauk!

Odatle njih dvojica otidoše ka Ćorom veseljaku, uz koga se smijahu više od časa. Njegova žena Bela bješe još viša od Živane, golema nosa, pogrbljena.

palicu i viknu: — Lasno je ovako, ali kad bi se baš dobro ražljutio, kad bih kidisao, ne vjerujem da bi mu što pomogla njegova velika vještina! — A-nu obidi se još jednom s njim, pa da on tebe udara kako on hoće! — reče Krcun.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Narodne umotvorine bliske su deci možda i zbog toga što su ona podmladak plemena, posebno prijemčiv za njegova najranija i najdublja duhovna iskustva: bez predavanja mlađima te bi umotvorine izgubile nešto od smisla svog postojanja.

duševnost on neće uzimati kao spoljašnje kontrolne mere svog stvaralaštva, već kao prirodnu susednu sredinu u kojoj bi njegova reč mogla povoljno, to jest tačno da odjekne.

književnost je pribežište, jedno od središta tog otpora: postojanje se pojednostavljuje do elementarne ravni, čime se njegova ozbiljna, to jest tragična strana prećutno odbacuje.

makar i po cenu neverovatnih improvizacija, za dete ima smisao savlađivanja haosa u koji je rođenjem gurnuto; to je njegova nasušna potreba. Za odraslog, pak, to je jedino utešno saglasje do kojeg uspeva da se vine.

Moglo bi se reći da je dečji pesnik neuspeli, nedovršeni pesnik. Njegova je snaga kolebljiva; on zazire od opasnosti koja jednu igru pretvara u samosvestan trud nekog višeg značenja i reda.

Međutim, njegova divna sposobnost slikanja ruskog pejzaža, izvorni doživljaj prirode, ljubav prema životinjama —jeste ono zbog čega volimo

Što je za srpsku decu Čika-Jova, za američku će, nešto kasnije, postati doktor-Džes (Geuss). Njegova najpoznatija dečja pesma je The Big Brag (Zajac-hvalisavac). Sam ju je, prilično nevešto, i ilustrovao.

Tajnu života Plišanog Kunića čuva Dečak koji ga voli. Posle niza pustolovina njegova igračka se, uz pomoć dobre vile, pretvori u živog kunića.

Zmaj je sredio i iskazao ono što je, kao slika, melodija i ritam, kao iskustvo i osećanje, bilo zrelo i prezrelo. Njegova dečja pesma prva je imenovala svet na jednoj ravni na kojoj se dotle kod nas nije pevalo niti govorilo.

ima svežeg daha dobrote, ljubavi prema životu, prave brige za dečji duhovni razvitak: to su trajne, nepomerljive osnove njegova pevanja.

Pevao je u kratkotrajnom, jutarnjem trenutku povesti i poezije: njegova je lirika izvirala iz duševne vedrine, iz trezvene zaljubljenosti, iz posebnog osećanja odgovornosti.

i po hoću da budem je alegorija o dečaku koji bi naprečac da sazri, da poraste, da postane, što se kaže, momak i po. Njegova avantura počinje od jednog nesporazuma: semantičku celinu izraza momak-i-po Vučov junak cepa, pa elemente koji ga čine

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

J. S. P LICA: ŽUTILOV, bivši nekada notaroš NANČIKA, njegova supruga MILČIKA, EDEN — njina deca ŠANDOR LEPRŠIĆ, mladi stihotvorac GOSPOĐA ZELENIĆKA, njegova ujna ŠERBULIĆ,

notaroš NANČIKA, njegova supruga MILČIKA, EDEN — njina deca ŠANDOR LEPRŠIĆ, mladi stihotvorac GOSPOĐA ZELENIĆKA, njegova ujna ŠERBULIĆ, bankrotirati trgovac SMRDIĆ, GAVRILOVIĆ } građani NAĐ PAL VIŠE RODOLjUBACA DJEJSTVO

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Ne samo po svojoj sadržini no i po crkvenom, srpskoslovenskom jeziku, ta književnost bila je van naroda i njegova života.

Srbi su došli u jednu isključivu katoličku državu, gde se ispovedalo načelo: cujuѕ regіo, іllіuѕ relіgіo, čija vlada, njegova vera.

godine, i uzalud tražio štamparsko pravo. Posle smrti Kurcbekove, njegova štamparija je prešla u srpske ruke. Početkom 1792.

To je u celoj srpskoj književnosti prvi pisac koji je za narod počeo pisati čistim srpskim jezikom. Kako njegova dela nisu bila štampana, to nisu mogla biti od neposrednog uticaja na dali razvitak srpske književnosti, ali ona dobro

Započeta u Beču a dovršena u Hebu, njegova istorija je veliko delo u pet knjiga i na preko 2000 strana. On priča događaje od stvaranja sveta do 1705.

Drugi deo knjige je odbrana njegovih prava i njegove politike, jedan memoar radi lične odbrane. Njegova kronika čini prelaz između srednjovekovnih kronika i modernih istorija.

na visini svoga predmeta i da izgleda svečano učen, on je pisao razvučeno, zamršeno, mutno, često sasvim nerazumljivo. Njegova istorija ostala je i do danas u rukopisu, koji se čuva u Mitropolijskoj biblioteci,12 ali je ipak bila vrlo poznata i

1726. došao je u Karlovce, i u dosta teškim uslovima otvorio školu. Njegova »slavjanska škola«, koja je imala da sprema sveštenike i učitelje, bila je prva stručna škola među pravoslavnim Srbima

Vasilije Petrović je postao istoričar iz istih ličnih pobuda iz kojih je pre njega postao Đorđe Branković. Njegova istorija je istorija samo po imenu.

Naskoro zatim umro je u Beču. Glavni književni rad njegov je njegova mala istorija srpskog naroda, koja je 1765. izišla u Mlecima pod imenom Kratkoe vvedenіe vъ ïstorïю proishoždenïя

— Jovan Rajić, uopšte, nije originalan pisac, i ono što je još ponajmanje originalno u njegovom književnom radu, to su njegova bogoslovska dela.

Pored toga, on se ne usuđuje da kaže sve što misli. On se boji da se osumnjiči njegova podanička vernost i neće da dođe u sukob sa cenzurom.

Milićević, Vuk - Bespuće

da živi među njima; uzrujavala su ga ta nepromjenljiva lica koja redovno viđa, ulice kojima svaki dan prolazi, kao i njegova stara đačka soba, puna nereda, koja se već uživila u njega. Njega je gušio taj vazduh.

Sinoć on stajaše tu, neodlučan, preplašen, ne vjerujući svojim očima da je to njegova kuća; granje je tako prazno šumilo, tako je bio tup šum rijeke, a iz kuće je bilo nešto ledeno, samrtničko; ona stajaše

I kroz kuću kao da odjeknu bratov zvonki glas, kao da se razliježe njegov veseli smijeh, kao da zazveketa njegova sablja koju je on pasao sa tako mnogo uživanja, kao da se pomoli njegovo vedro, nasmijano lice sa blagim, dobrim

I ponovo zvonila soba od njegova glasa, ponovo se razlijegao njegov veseo i zvučan smijeh kroz čitavu kuću, sa toplom i djetinjskom dobrodušnošću.

mrlja od mastila i sa mnogo isprevlačenih i brižljivo zamazanih redova i riječi pod kojima se skrivala suvišnost sramote njegova položaja i svega što je trebalo da ostane skriveno.

Sirotinja je bila jača. Mati ga nije čula, kad, pred podne, stadoše njegova kola pred kućom. Samo što se pomoli jedna uplakana baba, neka njegova rođaka, povezana crnim rupcem, i pozdravi ga.

Mati ga nije čula, kad, pred podne, stadoše njegova kola pred kućom. Samo što se pomoli jedna uplakana baba, neka njegova rođaka, povezana crnim rupcem, i pozdravi ga.

U ćošku, pored hladne peći, na maloj tronogoj stoličici, sjedila njegova mati zaogrnuta i sva u crnini. Kad je ušao, ona se nije ni makla, nije otvorila usta, već digla samo oči i pogledala

tu zemlju on sahranjuje svoje misli, nade, brige i strepnje, i on je ne da, jer je voli sebičnom, grubom ljubavlju, što je njegova. Obnevide oči i uzavri krv, zamahne proštac i odjekne negdje u polju kubura kremenjača.

joj zao život i mučnu smrt; međutim čini se da se Manojlo promijenio, bar prema ženi, otkako mu je prva umrla, i njegova srdžba i bijes i udarci ne padahu više u kući, gdje je sve gledalo da samo njemu po volji uradi i ugodi.

su mu više puta sijena, ne znajući da su dobro osigurana, i on je taj palež radosno dočekao i naplatio sa dobitkom. Njegova sila ne malaksavaše, izgledajući još dugovječna. Pa i ona se slomi jednog dana.

“ i gledaše njegova nabrekla crvena lica, zabrekao podvaljak, crvene brkove, sve pod jednim prostim slamnatim šeširom; preko kulje mu jedan

Sremac, Stevan - PROZA

To mu je zagorčalo dane već u proleću života njegova. Tako je u školi još mnogo propatio od kleveta, sumnjalo se počešće na nj za poneku izgubljenu stvar, i stoga je

prstima kad je što podnosio na potpis kaznačeju ili pretpostavljenom pisaru, tako da mu je to već postalo druga priroda njegova, pa je na prstima išao tako reći celoga svoga veka, svuda, i u kafani i na ulici, gde god bi samo video starijega od

Kupi samo divit i tuce hartije pa ostavi u toj i toj mehani, i to mu je onda jedna njegova kancelarija. Tu je dočekivao seljake.

upoznao sa jednim kraljevsko-srpskim beamterom, da je s njim bio »per-tu«; a i našem Jovi dopalo se sve kod Švabe, i njegova mala ženica Katika, a još više voleo je da čuje kad Švaba stane da govori srpski, ili kad se kao malo naljuti pa psuje

Zato, nikako drukše nego da mi dođeš, pa da znaš šta je pečenica. A slobodno, čikam svakoga sovjetnika ako njegova pečenica bude ovakva! Pogle, priko! A? Pljušti ti voda na usta k’o bandistu na rasečen limun. Hehe!! Uživaj, priko.

A možda mu se učinila njegova sudba vrlo slična sa sudbom ove pečenice, koja je zinula od čuda, pa ga začuđeno gleda i kao da ga čisto pita: — E,

Tada Maksim započe: — E, deco, prekinuću da vam pričam dalje o caru Dušanu, tom neustavnom vladaru. Sreća njegova što nije vladao u doba Marata, Teroanje i Hero Sešelja, pa da ga onda vidim da li bi se nazvao »Silni«!

Radičević, Branko - PESME

Dragog eto iz tog boja Na konjicu ognjanome, Biće skoro preda mnome, Da je donde gotova Suđenica njegova.“ Tako moma pesmu doče, Sunce jarko plamtit poče Da deklicu krasnu zgleda, A ugledat lipa ne da.

Da lov lovi, u goricu zađe, Jutro prođe, on lova ne nađe, Prođe podne, lova niotkuda — Nuto jada i njegova čuda! Pa još bura što sad osilila, Te rastresa nad goricom krila — Oh gnjevan je, al' ne sa vetrine, Ne sa pljuska i

Kad s' u jedan plamen skupi noću, Pa zasjaje tom poslednjom moću; Rekao bi da će sad iznova Buknut sila pređašnja njegova — Plamen sine, pepô skrije žar, Pa za malo pepô je samo i gar.

Prosti, prosti, kletve s' mani, Ti si moja od nekada, Moja sada, pa svakada!“ XVIII Njegova je, njegova je! U srcu mu opet živnu, Te potrže iz potaje Uspomenu onu divnu. Divna lije, silan Bože!

Prosti, prosti, kletve s' mani, Ti si moja od nekada, Moja sada, pa svakada!“ XVIII Njegova je, njegova je! U srcu mu opet živnu, Te potrže iz potaje Uspomenu onu divnu. Divna lije, silan Bože!

od miline skače, Oštri one plamenite mače, Jatagane, ubojite nože, Ogleda i o ovnujske kože: Gvožđem manu mišica njegova Pa udara runa ta sirova; Gvožđe ljuto kroz runo proleće, Ni se miče, ni se runje kreće, Samo ono de gvožđe udara Ko

Pa je zovi, tari, vodom skropi, Dokle jadna oči ne otklopi I ugleda opet bela dana I njegova sunca ogrejana. Ao dana, svima, svima dana, Ali Mili tama sa svi strana; Svima granu sunce ogrejalo, Mili samo za

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gunđalo, koji će do

Ipak, njegova riječ, iako kazana tiho i nenametljivo, bila je presudna. Najmenik je tada obično priman, jer kad već stvar stigne do

On je još od minule jeseni nazuban na strica Nidžu zbog neke pijanke kod rakijskog kotla u kojoj je Veselici izgorjela njegova drvena noga, pa pukla bruka ispod čitavog Grmeča. Slikar bradonja već mnogo mirnije sudi o čitavoj stvari.

— Ih, presvete moje vile! Sreća njegova što je otišao. Kud ga, ovako živ, teglim na leđima po ovoj grešnoj zemlji, tud mi je već i kao svecu odmah našao posla,

pokazivali osim zamršene gužve od hajduka, žandarma, volova i pečalnih seljaka, a baš te noći, uoči dolaska djeda i njegova kamarata, ona će ti usniti kršno momče u svečarskom ruhu, pravog mladoženju. — To je, dakle, taj suđeni.

Svi su već znali priču o drmogaćinom megdanu sa žandarmima i sjaj njegova podviga treperio je i po meni kao od nekog skrivenog nevidljivog sunca. Dan-dva kasnije eto ti pred našu kuću žandarma.

— ote se nekom od ukućana. Djed je tužno zurio u ispošćena konja i najzad neveselo zaključi: — Neka ga, ovo je njegova kuća. Tih nedjelja i mjeseci prolazila je drumom kraj naše kuće čitava varica raznoraznog svijeta.

bilo naročite mane: imalo je sve četiri noge i rebra kao motor na vazdušno hlađenje, tek je bilo očevidno da ga je ta njegova vidno izražena mršavost spasila na Zelengori od naših tifusara. Po nečijem nagovoru, konju je dao ime „Uragan“.

Kako li će ga tek taj danas dočekati! Ipak, hoćeš-nećeš, moralo se jednom i kraj Rožljike naići, kad njegova kuća čuči u busiji kraj samoga puta.

Iliji tako pri duši kao da se u ovoj oktobarskoj noći izgubio i skrenuo nekud s linije narodnooslobodilačke borbe, a njegova jedina zvijezda-vodilja, uzdanica njegova, ugasila mu se na rođenoj ruci i ostavila ga samog u pustoj nemjerljivoj

noći izgubio i skrenuo nekud s linije narodnooslobodilačke borbe, a njegova jedina zvijezda-vodilja, uzdanica njegova, ugasila mu se na rođenoj ruci i ostavila ga samog u pustoj nemjerljivoj bestragiji. — Šta bi sad?

— Šta je ovo, ljudi? Upita se tako uprazno, gluvo, jer čak ni u mašti ne nađe pravog sagovornika. Mjesto iza šanka, njegova dugogodišnja busija i zaklon, sad mu ispade kao neki obilježen isturen podijum sa koga valja nekom zbog nečeg odgovarati.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

I tu ga je oštetio znatno! SULjO: Šta mu je bilo — ja niti znam, nit pitam. Njegova stvar. Kad je on tražio — a, priča se, i po tri-četri za noć — mene nije pitao. Njegov alat, njegova i rabota!

Njegova stvar. Kad je on tražio — a, priča se, i po tri-četri za noć — mene nije pitao. Njegov alat, njegova i rabota! Nisam Hasanaginica pa da se žalim ako i meni ne dotekne. Ali, da znaš, ovo ću da mu upamtim!

Ne ljuti se, ne pričam ovo da te naljutim... Tebe čuva tvoje ime, od starina, a Hasanagu čuva njegova revnost. A ti znaš šta u njegovom poslu znači biti revnosan!

To Hasanaginici na pamet nije palo! Mnogo je njoj do deteta! To je smislio beg, niko drugi, to je lično njegova politika. Mora da je vido muke da je natera! A moš li ti da pogodiš što on sve ovo?

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Preko njegova kosmata lica prosulo se smešenje te izgleda da svaki živac i vlas trepti. Oko širokih, razvučenih usta leprša se ponosan

— Todo! — šanu on. — Ih, ta dosta! — ču se oštar, pun gnušanja glas njena muža koji se, namršten, čisto zazirući od njegova gadna izgleda, okrenu koso i ne gledeći ga, baci mu dinar. — Na! Pa sad! — marš!

Mi smo bili znani, poštovani i svuda priznati... Sad? — Bog tako reče — posrnusmo malo. Hvala mu. Njegova volja. Ali hvala mu što mi bar tebe ostavi, tebe iskru, čedo moje, te da ima ko će mi oči zaklopiti.

— E-e-hej! — rastegnu on veselo i izgubi se u noć. Stojan kao da se uplaši od njegova nagla odlaska, jer se i on brzo diže i pođe za njim, ali se opet vrati, sede, i uze da čupka suvu travu, slušajući

I slomljena, pobeđena diže glavu, zinu put Stojana otkud dolažaše njegov glas, te kao da htede da i poslednji akord njegova glasa, kojega nestajaše, upije u sebe. — Voda došla, a ti? — trže je muževljev glas.

Nemoj. Ajde učini — to i to! — Odmah bi uzimao rad i radio kao besan. Moj stric beše prek čovek. Njegova reč bila je u kući zakon. Koliko puta on tuče strinu i goni je od kuće.

Leto, zima, njemu je bilo sve jedno. U iscepanim čakširama, nekim pojasima i krpama od ko šulje provođaše dane. Njegova strulja kosa, snisko nabrano čelo, nos mali, usta debela, ispupčene jagodice, razvijene vilice s gustom i čekinjastom

A od Stojana Donjovrančeta dopire pisak dece, plač žene i njegova vika. Traži konja i sablju, neku staru, veliku, koju je za vreme oslobođenja dobavio od nekuda.

A ko sme da im ne ode? Na oči posle da im ne iziđe. A još kad moj otac ne bi otišao, ne bi se znala slava. Njegova je pesma bila pesma!... Još i sada stariji ludi, drugovi mu, kad me vide, odmah pitaju da li i ja pevam kao on što je.

Razgovori življi, brži, isprekidani. A kako da ne? Kad ti od vina, i da ga ne piješ, od mirisa njegova, drukčije. Čiča Mase ne može da sedi. Diže se neprestano, ide kod ženskih; one ga guraju, on im se nameće.

Zakla ju sina jedinca. I tako iz dubine, tupo, oštro, poče celu pesmu: kako je, kad je zaklao Jovana, oca njegova nagnao da ga peče. Otac ga pekao i plakao: Jovane sine, Jovane! Ti si mi, sinko, prvenac!

— E...?! — Jest. Već i krv pljuje — poče me uveravati. Bila je to njegova žena. Mlada, skoro dovedena, još bez kukova i prsiju i u licu ne toliko lepa, ali u telu, stasu kao da je još devojka.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

da prođe vreme plača i setovanja, vreme glada i uvi vikanja, jednim slovom, vreme velikoga posta, kad pasulj carstvuje i njegova sestra sočivica. Gra(h) i kupus zemljom upravljaju. Evo vreme zlatno i veselo, Kad nam nije zabranjeno jelo!

Kostić, Laza - PESME

Zablista mesečina sa bleda pokrova: — ljubavni vampir to je i pratnja njegova. POSLE POGREBA Sahranio sam ljubav duboko u zemlju, de dusi i vampiri svoj konak uzimlju.

kad god se poje „pamjat vječnaja” Duševna svest joj sva je njegova, a nesvest tela daće drugome. Kad vidim da mu godi pripovest upotrebim trenutak ugodan: Pa kad smo se već tako

glava sveta, al' ga čuje gospod četa, al' ga čuje Jehova: Serafimi nisu sišli, al' delila što sad misli, To je miso njegova! „Na toliko moga žara zar se ništ ne odgovara? Na toliko strasti prave, na toliko zbiljske jave, zar odgovor lažni san?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

a mi, vaši naklonjeni čitatelji, poznaćemo najsnažnije slovensko pleme po njegovim pogledima na svet i na istoriju njegova života« (Ljuba Stojanović: Život i rad Vuka Stef. Karadžića, str. 101).

A Baš-Čelik skoči kao munja, pa raširi krila, poleti, i u isto vrijeme uzme pod krilo carevu ćerku, ženu njegova izbavitelja, i tako najedanput iščezne iz očiju. Sad da vidiš čuda: prepane se carev sin od cara!

Posle toga prođe opet godina dana, i ni za nj ni glasa ni traga u dvoru oca njegova. Najposle iziđe i najmlađi sin pred oca, pa mu reče: — Šta ćemo raditi? Ni jedan od moje braće ne dolazi natrag.

po svijetu da će u taj i taj dan, na tome i na tome mjestu biti trkija, pa koji je mladić na konju preteče da će biti njegova. Ovo se u malo dana razglasi po svemu svijetu, te se prosaca skupi hiljade na konjima da ne znaš koji je od kojega bolji.

svojim nogama, pa im onda reče: Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji najprije do nje dođe i uzme je, ja ću biti njegova, a ako ja prva k njoj dođem i uzmem je priđe vas, znadite da ćete vi svi mrtvi na ono mjesto ostati, nego pazite dobro

i tako se od sad hranjaše i zadovoljavaše junoša sa ovom ljepotom djevojkom dotle, dok carski ferman ne izide da je kćer njegova punoljetna i da će je udati.

Kad bude ujutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatra piri, pa mu reče: — Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom

Grbo odgovori: — Ej, đavole, đavole! Žali bože za mojijeh trista dukata! Potom se kralj vrati kući. Grbo i njegova braća idoše i dođoše do krštenog kralja. Kralj ih upita šta hoće: Grbo odgovori: — Došli smo da tražimo rada.

krš na glavi, „pak je poručio, veli, da mu dođeš sjutra na Dragi Kamen na megdan, pa ako mu dojačaš, da ti bude sva njegova pšenica za pašu“.

On onda brže u kuću pa za sto; zateče još dosta jela i sit se naruča. Išlo je to tako nekoliko dana. No njegova maćija, čudeći se tome, mislila je kako je to da dečko tako brzo poveže goveda, te će jednog dana pripaziti šta on

Hraneći se ovako, bome poče ti on rasti i napredovati tako da što ga uveče omrkne, još ga toliko ujutro osvane. Njegova maćija počne se čuditi i glavu lupati: otkuda je i kako je to da dečko napreduje, kad kod kuće ništa ne jede.

Zato ga stanu sad ovamo sad onamo u pomoć dozivati, pa mu tako jednom dođe i poziv od njegova oca cara koji mu poručuje: — Čuli smo, neznani junače, za tebe i za slavu tvoju, pa te molimo da nam, boga radi,

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

ILI KOJA JE DOBRA ŽENA VESELO POZORIJE U TRI DJEJSTVA LICA: MAKSIM, marveni trgovac SOFIJA, njegova žena LEPOSAVA, kći mu od prve supruge JEVREM, penzionirati oficir — Maksimov brat NIKOLA, rukodjelac — Maksimov

PUTNIK: To isto. ŠALjIVAC: E sad verujem. Samo, molim vas da me ne dodirnete njime po glavi, te će preći njegova sila u mene. PUTNIK: Ja mislim da je dužnost naša čoveku pomoći. ŠALjIVAC: Jeste, no znate li šta?

NEKAD I SAD VESELO POZORIJE U DVA DJEJSTVA LICA: NEŠA, trgovac u Beogradu LjUBA, njegova kći STANIJA, Nešina mati VELIMIR, njegov sin MILAN, činovnik PIJADA VUČKO, ćirica DJEJSTVO PRVO (Lepo nameštena soba,

Ja na to razljućena, vile ga odnele, dočepam ga za kose, nek dokaže da je moje dete kopile; na koje njegova mati dotrči kao strela, da me ugnjavi. Ja, fala bogu, kako me stvorio, dočekam je, i dobro izdevetam.

Jer nije bezobrazan, zato ga psuju. Ja mislim da se sva njegova pogreška sastoji u smernosti. Da je on bezobrazan, da se razmeće i o sebi govori s udivlenijem, da se u svašta meša i

naši postupci nisu nikako složiti mogli. Istina, nisam ni ja baš najmirniji bio, ali njegova strogost uveliča moj nestašluk storično.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

DJEJSTVUJUĆA LICA: Graf TRIFIĆ SULTANA, njegova žena PERSIDA, sobna služavka STEVAN, služitelj SRETA, čizmar PELA, njegova žena DJEJSTVO PRVO POZORIJE 1.

DJEJSTVUJUĆA LICA: Graf TRIFIĆ SULTANA, njegova žena PERSIDA, sobna služavka STEVAN, služitelj SRETA, čizmar PELA, njegova žena DJEJSTVO PRVO POZORIJE 1.

SRETA: Tako, sad ustani. Vidiš kako je zlo kad je čovek pakostan. Da tako radi naš gospodin, ne bi ona njegova aspida onako praskala i lupala. Nego on cili-mili oko nje. Bre, lupaj ti nju, nek joj se puše aljine! Ajde, sad me poljubi.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Na ulici poče da mi se priviđa njegova stara vojnička bluza, iz čije je kragne izbijala sigurnost. Taj čovek je, naime, znao sve o meni, a ja o njemu ništa!

Ako ikada pronađe kakvog dovoljno blesavog mecenu da mu priredi izložbu, njegova će dela morati da vise, s tavanice, da bi se videla sa obe strane.

Da ste samo to videli! Mislim to, kako su one moje afektacije odgovarale na njegova pitanja! Najveći broj je načisto odlučio da me natera na povraćanje.

do zida, on vam istog časa iz fioke svog radnog stola izvlači nesrećne mlade učiteljice i sirote rudare, kao da su oni njegova lična svojina, kao da je on lično rudarska učiteljica.

oko dvojke uspe da se pre svih nas ubaci u onu jedinu fotelju koju imamo, taman u trenutku kada je otvorio novine, njegova dugogodišnja ljubav, a moja maman, utvrđuje da joj je dete (to, ja!) bledo i malokrvno.

— Pa zbog toga — trijumfuje matori — što njegova mamica ne dopušta nikome da pokriva njenog Kokana — muškarčinu kada se otkrije, jer smatra da to njegova Ljiljana ne ume

matori — što njegova mamica ne dopušta nikome da pokriva njenog Kokana — muškarčinu kada se otkrije, jer smatra da to njegova Ljiljana ne ume da radi! Idealan brak ... — Ajde, ajde, deco!

Baš ga briga za tih pet meseci gladovanja viška, kad se provodio kao lud celog života... Ko zna dokle bi stigla njegova fantazija da u kujnu ne uleti maman sa zviždaljkom u ustima: — Deco, a sada gimnastika za vaše jadne, zapuštene

Pošto je bio šantav, prodavao je svilu na Slaviji. Zvali su ga šantavi Antun. S vremenom, njegova svila dobi naziv šantung, što predstavlja skraćenicu dve prethodne reči. A slovo g koje nedostaje, upitaćete se vi?

— počinje on po ko zna koji put priču o svom velikom učitelju, ubacujući jedan „štrc“ sode u ružicu. —Kada ga je ona njegova veštica, žena, izbacila na ulicu, a da nije ni ovoliko poneo sa sobom (džentlemen, veliki džentlmen, Anči), Lule ti je

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Prost je alfabet: Slovo je jedno, srezano, slito - jednako zvuči. S tkanine vedre kruni se štedro Njegova svetost - grumen suštine. (Grizu se, žderu sile mrkline.) Alatke hvata živost, lakoća.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

I PARALAŽA (VESELO POZORIJE) DJEJSTVUJUĆA LICA: MARKO VUJIĆ, bogati trgovac JELICA, njegova kći BATIĆ ALEKSA MITA MARIJA DJEJSTVO PRVO 1. (Ulica.

ALEKSA: To je jedan izrjadni gospodin. JELICA: O, fini gospodin. ALEKSA: Naipače njegova supruga. JELICA: O, molim, on je udovac od od osam godina. ALEKSA: To je dakle drugi Šlegl; ovaj je riter.

O, dokle samo vidi izvore moji prihoda, mislim da neće imati šta mlogo primječavati, no jošt će mu biti milo da njegova kći pri tako velikom bogatstvu svet u udivlenije postavlja... Samo ako inače bude njegova volja.

Samo ako inače bude njegova volja. JELICA: Ja neću poći za drugog makar šta radili sa mnom; jer je obično u romanima da ljubovnici najpre stradaju,

MITA: Ja mislim, gospodin baron... ALEKSA: Ne, ne; otac mora da presudi; i ako njegova ne bude volja, sve je vsuje. JELICA: O, gospodin baron, zar se tako čuva ljubov koju ste mi otoič erklerovali?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

KNjIŽEVNOSTI Branko Ćopić ČAROBNA ŠUMA Sadržaj ČAROBNA ŠUMA 2 (UVOD) 3 PIJETAO I MAČAK 10 MJESEC I NjEGOVA BAKA 28 CRVENI VRABAC 40 BAJKA O DOBROM ĆOSI 50 KUĆA POD PEČURKOM 63 RIBAR I MAČAK 72 ŠUMSKE BAJKE 82 JEŽEVA

Od njega većeg lukavca nema, u svakoj riječi zamku ti sprema. Puna je varki njegova glava, podvale smišlja i kada spava; ako li padne u san duboko, još uvijek škilji na jedno oko.

Samo za trenut! ... Vjetar je meo i sve se zavi u sniježni veo. MJESEC I NjEGOVA BAKA U šumi staroj oganj gori, blista u mraku na kraju svijeta; kad bliže priđeš — od srebra dvori, po njima mudra

Znali su zašto more se ljuti, znali šta misli i kada ćuti, čitali njegov muk. Znali su uzrok njegova gnjeva, kad strašnu pjesmu osvete pjeva iz teške bure huk.

Šta će vam carstvo Velikog Zeca, njegova vojska u silnom broju? Najbolji zeka uvek se nađe kada ga stigneš trkom, u znoju.

Zajedno s njime, u modroj vodi, njegova slika naglavce brodi. Pelikan ždera sa dugim kljunom kraj vode stoji sa kesom punom.

Kvočka je strašna noću i danju, to ti je kokoš u besnom stanju. Prasetu svakom skloni se s puta, njegova mama vrlo je ljuta. Ko sretne bika treba da gleda da ga nikad ne dira spreda.

Junakov život mek je ko bajka kad ga priča njegova majka. „Eh, moj mališan — šta da vam kažem — šapuće majka sutonu sivom — gugutao je na mojoj ruci i smeškao se

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Kažu da u svetu retko ko ima takvu zbirku. — Čuo sam da je vrlo velika. — Zaista je sve tako lepo udešeno. Njegova ekselencija, pokojni senator, utrošila je nekoliko miliona.

— Držite je odavna? — Ona je moga rođaka. Ima je već osam godina. Otkako se oženio iz Saragose; njegova žena je želela neprestano da dođe u njegovu zemlju i da nešto radi. Tako su otpočeli ovu haza de huespedes.

— Viđate li ga još? — Kad god idem u Madrid. Nije me zaboravio; ponekad me zadrži na večeri. Njegova žena i sestra sviraju u četiri ruke. Lepo je provesti veče usred toga domaćeg mira.

— Svaki narod je u toku vremena i s mukom prikupio ma i najmanje blagostanje, ma i najsiromašnije, i to je njegova kultura.

Bio je onda vrlo iskren sa mnom. Moje vođe zastaju. Setili su se nečega: — Znate, njegova kuća nije bogata i ne treba nam to zameriti. Teško je ribarima obogatiti se.

Tako. — Vi ste žena Pipova? „To je žena za koju on kaže da je stara i da je ne voli!“ — Ja sam njegova žena. Jeste li čuli kako nam je bio bolestan? — Njegov brat mi je rekao.

O, ona mora da ima ipak jedno osećanje sreće što se njegova kći zove njenim imenom, i što se barka, kojom on plovi, zove isto tako.

Kako da ga nisam video za vreme dana, negde, u drugom planu iza prvih bregova! Zatim jedna strana njegova postade prozirna, ljuto zelena, ognjena i violetna a druga dobi ogromno tamna osenčenja. Kako se zove taj gradić?

To je jedan od položaja našeg saznanja u svemu ostalom. Do kraja ove noći (večito!) čovečanstvo ne postoji. Njegova misao ne postoji.

Zašto da živi, šta će njemu da živi! Da bi prvo jeo svog oca, pa onda njega njegova deca i najzad da crkne. — Ajde, ajde, — reče drugi. — Preteruješ. Kao uvek. Zar bi se moglo živeti bez dece?

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Ljudi ga tražili vazdan, A jadna njegova majka plačući život je klela. Tako je plakala ona vazdan i svu noć gorko, Vrteći vreteno tanko.

su prohujali od čudesne one noći, — Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći — Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava, Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

bio na svadbi u Kani niti sam svedok vaskrsenja zato se odričem svakog htenja i nadam se još malo u hleb i Njegova preobraženja Ljudi trkom silaze na obalu. Čitaoci stoje pred otvorenom knjigom.

Ali posle božanske pravde, čovek nije samo iskupljen, nije mu samo oprošteno. On je upućen u tajne, njegova duša postaje drukčija i u njegovom telu kome se vraća život nastaje druga telesnost u novom trajanju.

u tajne, njegova duša postaje drukčija i u njegovom telu kome se vraća život nastaje druga telesnost u novom trajanju. Njegova plot, više puta preporođena, počinje da živi u svojoj dragocenosti.

hlebu istina ovog veka koju hvalim hleb koji se peče preko celog dana hleb koji se prostire preko državne granice njegova kora je slast i blagost bezmerna po hlebu se čovek razlikuje od zveri hleb je stavljen preko planina da se na suncu

Gvozdena vrata posle nedovršene bitke protiv Skita nailazi vizantijsko poslanstvo sam car sa lotos—krstom u ruci i njegova kći ne dižući oka s knjige pa vojvode u belim kožusima i monasi što kriju sokole pod rizom vizantinci nikada ne behu

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

SARKA: A kome je on to, bajagi, kazao svoju poslednju volju? TANASIJE: Pa jeste, njegova poslednja volja to je testament, a testament još nije otvoren.

Nema slika traje izvesno vreme.) AGATON (zaprepašćen utiskom koji je učinila njegova laž, klone i tupo gleda čas Simku čas ostalu porodicu. Najzad rezignirano diže ruke): E, sad sam udesio stvar!...

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

I njegova ljutnja, da li slučajno ili namerno, tek srazmerno je rasla, da se na kraju sve sruči na Tasinu glavu — što nije obrisao

Tu se rodio, preko devedeset godina živi i primio je amanet od svojih da čuva kuću i ovu njivu. To je jedina njegova dužnost. Narednik Milutin, inače učitelj, priđe starcu i dodirnu ga po ramenu: — Čiko, sve će ti se platiti.

Vojnici su pokušavali da dignu konja. Ali glava njegova tresnu o zemlju kao bačena klada i životinja je tužno gledala staklastim očima, dok su joj nozdrve bile raširene, a

Večernjača zablista. Trailo pomoli glavu, pa iziđe, a za njim i mi ostali. Dvojica poslednjih izneše lagano Rajka. Ali njegova glava i ruke bile su mlitave, očni kapci nepomični, a usta široko otvorena. Bio je još mlak.

I tako, umesto pohvale, komandant mi preti. Tešim se ipak da je to samo njegova dužnost. Na putu sretoh podnarednika Traila. Pozdravismo se srdačno, kao da se nismo videli bogzna koliko.

Veli, svi mu zakidaju i zato mora on lično da prisustvuje... Iz njegova govora izlazi da bi konji sigurno polipsali da on nije ovde. Aleksandar poče da šmrkće, pa ga prekide: — Ja...

— objašnjava Milutin uča. — Ljudi više misle na njegove nakostrešene brkove nego na posao... Primarna misao je kod ljudi njegova ličnost, i onda rade podsvesno, te otuda i zaboravljaju mnoge stvari i postaju nemarni. Čekali smo do podne...

Tačno u određeni dan vratio sam se u komandu. Naiđoh prvo na Aleksandra. Bio je ushićen. San njegova života je ostvaren. Na stanici se upoznao sa dvema damama, koje je doveo i u stan.

Ali najzad, kada zagalamiše oko jednog potporučnika, koji je gledao drugu žensku, a ona se njegova kao naljutila, ja kažem Mici: Onaj propade od ljubavi... Što ga, bre, Mico, napusti. Ovakav se napravio.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Još iz daleka, po celoj njegovoj figuri, poznaćete da je to nešto neobično, a kad vam se približi, izgledaće vam njegova neobičnost veoma čudnovata. Eno ga, stade u hlad pod jednom brezom.

»Ovako... nezgodno: sami oboje !« Posle stade da misli o školskom odboru I oseti da ga obu zima njegova obična bojažljivost. Bi mu to neprijatno; on se namršti i ubrza korake. »Kad će me to jednom proći! uzdahnu on.

Ona se namršti i grubo progovori: — Što bežiš? Neću te pojesti. — Divljačno je, gospođo, mnogo, stade ga pravdati njegova mati. Nije ni izlazilo među ljude. Taman rekoh: da mi bude od pomoći, a ono...

u ovu pognutu figuru, koja se u sutonu nejasno ocrtava, i čini mu se da svaki njen uzdah odnosi sobom po jedan deo njegova teškog bola, a na duši mu ostavlja tiho, prijateljsko saučešće u tuzi svoga druga, i još nekakvo osećanje, veoma prijatno

o tome kako je on gotov na sve usluge, prosto i jedino zbog nene samoće i sirotinje, jer zna da tako isto čami i njegova sestra, pa valjda će se naći dobra duša da i njoj pomogne...

Čim svane, oni svi, golotrbi i bosonogi mališani, njegova braća i sestre, poiskaču ispod prljavih, pocepanih ponjava, pa trči na niže, na reku.

Istina, i sad se jasno opaža njegova karakteristična nesrazmera, ali ko se već navikao gledati ga takvog, njemu on sad izgleda sasvim otresit, pravi

Gojko se jedva osmeli da izgovori opravdanje: — Daleko mnogo... I posao veliki u početku... Njegova obična zbunjenost, kad se sastaje s nepoznatim ljudima, obuze ga sad u velikoj meri.

I popa i učitelj zgledaše se posle njegova odgovora. Učini im se veoma čudnovata i neobična ovolika zbunjenost kod odrasla čoveka.

on zna da bi se i sam pred veče krenuo Velji, rizikujući da i njegova žena ugleda masnicu. Ovako je bolje; došao je kao naručen. I on pritrča k vratima i otvori ih.

Ljubica, kako joj beše slobodna zaturena glava, ugleda je odmah i samo raširi oči... Sevnu joj u glavi da je to njegova žena, i ona već pretpostavljaše revolver u njenim rukama...

Ta zar ona da bude njegova, ona!... Gledaše je nekad kao poluboga, i mišljaše koji li će smrtni biti srećan da je nazove svojom... A sad...

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Gradske straže DROBAC, batinaš; iza njega ostaju krvavi tragovi Građani Užica: BLAGOJE BABIĆ, sa flašom GINA, njegova žena, sa koritom SIMKA, mlada udovica artiljerijskog majora Adžića, u crnini DARA, tkačka radnica TOMANIJA, njena

MILUN (posle kraćeg razmišljanja): Stefane, napred! JELISAVETA: Njegova glupost prevazilazi sva moja očekivanja! (Milun, sa puškom na gotovs, izvodi glumce sa scene. Razilaze se i građani.

FILIP: Njih troje jesu, ja sam slobodan čovek! MAJCEN: Kako to misliš: njih troje? JELISAVETA: Što njegova glupost može da me odvede do očajanja, to je... VASILIJE: Sve je to, gospodine, od početka jedan običan nesporazum!

SOFIJA: Pita me zašta! JELISAVETA: A sećam se samo da je rekao, pred onim leševima, da je to njegova plata za jade! VASILIJE: Za kakve jade? JELISAVETA: Mnogo me pitaš!

Ni grob, ni lobanju! JELISAVETA: Kako onda da mu se ispuni poslednja želja? VASILIJE: Njegova će luda glava i mrtva pronaći put od te masovne grobnice do ruke nekog Falstafa koji igra Hamleta! SIMKA: A vi?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Ja ga se setih! Ja ga vidim! Njegova modrina mrsi mi dušu, i mene obuzima grozna jeza, i neka, beskrajna, žalost. Predosećano, u Beogradu, 1920.

pisao, i štampao, za vreme prvog svetskog rata, sa punim svojim potpisom, u uniformi austrijskog vojnika, i oficira. Njegova namera, tim pesmama, bila je tada rodoljubiva, politička, anarhična.

Njegov najstariji sin, moj stric, Joca, bio je ostao hrom u nogu, pa je kupovao i preprodavao žito. Njegova kuća, u Ilanči, ličila je na neku epizodu iz Turgenjeva.

U detinjstvu, na selu, sačekivao je povratak stada i pio mleko ovaca iz kabla. Otuda, tvrdio je, njegova snaga. Bio je čuven igrač, i sa pedeset godina. Sa igranki, valjda, bio je sačuvao neku izvanredno lepu vrstu ponašanja.

koji je, docnije, za vreme rata, iako je to neverovatno, u mađarskom parlamentu, pozdravio oktobarsku revoluciju. Njegova žena, okretala je četvoropreg, kao da je lepeza. Koncerat je obično počinjao uvertirom: Norma.

Zatim bi se začula, kroz noć, komanda majora Dragojlova, koji je okretao bataljon, kao da je lepeza. Njegova sablja bi sevnula kao munja i vazduh bi, posle plotuna, zamirisao od baruta.

Gospodo, ovu čašu onom bosiljku što smo ga našli u svilenoj vrpci oko njegova vrata. Ovu čašu u slavu svetog Jovana, slave njegove, ikone stare, koju je poljubio pre smrti.

ocenu najvišu među ocenama, savetovao mi je sa svoje strane da treba da radim tezu doktorata, o poeziji Laze Kostića. Njegova teza bila je da je Kostić sam kriv, što se njegova karijera, u literaturi, tako tragično završila.

Njegova teza bila je da je Kostić sam kriv, što se njegova karijera, u literaturi, tako tragično završila. Ja sam onda ponovo tražio da mi Popović protumači u čemu je bila ta

Popović mi je, tada, ispričao, najzad, zašto je njegova kritika o prevodima Kostića tako negativna. Veli, braća Popovići, vraćali su se jednom, iz Novog Sada, a u taj isti

Rajić, demokrat, urednik lista, časopisa, Ljube Davidovića. Gec, i njegova žena, oboje komunisti. Zdravković, koji je docnije ušao i u Parlamenat, na zemljoradničkoj listi.

Tamo se nalazio onda i Dušan Matić. Pre mog odlaska iz Beograda moj prijatelj doktor Đurica Đorđević i njegova žena Krista (rođ. Šumanović) pokušavaju da me naprave privremenim, predmetnim, nastavnikom, da bih došao do novca.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

u zoru, sedeo je na prestolu Gospod Bog, okružen velikim mnoštvom anđela i slušao pesmu njihovu kojom su veličali dela njegova, „Svet, svet, svet je Gospod Savaot; puno je nebo i zemlja slave njegove!

A kada je prestala pesma njihova, progovori Gospod. Reč je njegova bila kao grom i govor njegov kao proletnja grmljavina; zemlju je poduzimala jeza od straha i miline: beše i veselo i

On beše čovek proždrljiv, gramziv i sebičan. Njegova je vlast, koju je oteo od svoga prethodnika a njega ubio, bila ogromna.

Stoji kladenac iz drevnih vremena Sa razvaljenim kamenim osekom, Ročište lepih nazaretskih žena. Voda njegova još je ona ista, Bistra, čuvana u zemlji duboko... Ona odande gleda, živo blista Kao veliko, tajanstveno oko.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Mi ćemo se postarati da o ovom zagonetnom biću doznamo šta detaljnije iz njegova života, što će na svaki način morati biti od velikog interesa po naše poštovane čitaoce a, po mogućstvu, gledaćemo da

— upitam preneražen od čuda. — Razume se, jer to je već krupnija stvar. Za ovakav slučaj kazni se krivac, ako se njegova pogreška dokaže svedocima, od deset do petnaest dana zatvora!

da ima dece, koja će naslediti njegovo veliko imanje, i usled toga dođe do vrlo rđava života između njega i njegove žene. Njegova žena, onda, kao što vam kažem, podnese Skupštini molbu, i Skupština povoljno reši.

gospodinu ministru što sam ga smetao u poslu, a da ga ne bih i dale prekidao, to se najučtivije pozdravim i iziđem iz njegova kabineta. I zaista, o tome žulju ministra finansija beše i u novinama vazda novih saopštenja: „Činovnici...

Kako, razume se, nisam mogao stići na sve zborove, to se sa svojim poznanikom uputim tamo kuda iđaše on i njegova grupa. To su bili činovnici sudske i policijske struke.

On, siromah, ima dosta dece, ali se ipak država stara o svojim zaslužnim ljudima. Njegova se muška deca, znate, vrlo rđavo uče; i šta se moglo drugo uraditi, već da se izberu za državne pitomce?

Podsetim ga na započeti razgovor, jer me nije mnogo interesovao ni njegov paša, ni njegova svastika. — Jest, jest, imate pravo, ja sam malo skrenuo razgovor na sporedne stvari. Imate pravo.

Istorija nauke o jeziku 7. Razvijanje nauke o jeziku uopšte II Naš jezik i zakoni njegova razvijanja 1. Stara postojbina (istorija) 2. Srodni jezici z.

vršio je ministar prosvete, koji je i inače mrzeo i knjige i škole, te je dužnost njegovu kao ministar prosvete vršila njegova žena; a ona je, kao što svi znaju, vrlo rado čitala kriminalne romane i vrlo rado jela sladoled s čokoladom.

— — Na to ću reći da sam sa odgovorom vlade potpuno zadovoljan. Predsednik pita trećeg šta je njegova uloga. — Ja imam da napadnem najoštrije vladu što zaključuje zajam pod nepovoljnim uslovima, kad su finansijske prilike

već je trčalo ulicom, pa se jako oznoji, dohvati ga hladan vetar, te nazebe i padne u postelju od teške bolesti. Njegova sirota mati je mnoge noći bdila nad njim i plakala. Posle dugog bolovanja dete umre i ucveli svoje dobre roditelje.

Koja je opet to budala? — Bogme, pametan kritičar, taman prema Bekićevoj nauci! — Koji je? — Bekićka! — Njegova žena? — Razume se. Kritikovala ga divno. Sad nosi zavijenu glavu. Valjda će doći do pameti. Bolje mu kritike ne treba.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

A nad tobom se natkrilila zelena gora, okićena sivoplavim dragim kamenjem, koje se ne preliva, ali ti je njegova siva »maglica« draža i lepša od kamenog bleska... Gora, kao bosiljak!...

Pričaju da je nosio najveći klompoški šešir, kojim bi mogao pokriti tri piljaričke korpe, a batina njegova podsećala je na iščupan, prelomljen, neotesan cerić...

« Ali glavna njegova osobina sastojala se u čudnovatoj ljubavi: voleo je — prašinu i đubre... Nije se ni čuditi: bio je neženjen momak....

Video devojku, dopala mu se i — drž' za ruku... O, časni ga ubio!...« — ovo je bila njegova omiljena rečenica, kojom je za trenutak prekidao nagomilane misli.

« Stade da zagleda po krovu, dok ozgo s nasipa zatutnjaše putnička kola, zazvoniše zvonca i projuriše ispod njegova prozora. On se trže. »Ta šta, — reče u sebi, — obična putnička kola.... I to s druge strane«...

čim je provodio radost i veselje, bolest i tugu, sve što se saživelo s njim, što je postalo sastavni i nerazdvojni deo njegova života, njegova bića: i onaj nakrivljeni sto, s prelomljenom nogom, s debelim slojem prašine, s desetinom velikih,

radost i veselje, bolest i tugu, sve što se saživelo s njim, što je postalo sastavni i nerazdvojni deo njegova života, njegova bića: i onaj nakrivljeni sto, s prelomljenom nogom, s debelim slojem prašine, s desetinom velikih, prepletenih tomova

Toliki se svet ženi, pa se niko ne pokaja. I zašto baš i on da se kaje? Zar to nije njegova zavetna želja, njegov ideal od najranije mladosti?

Znajući to, on se, za ovaj mah, zadovoljava samim planovima, koje mu stvara njegova mašta... »Ala bi to bilo žestoko, — misli on: — idem ja 'vako u lancu, pa se tek odvojim u stranu, a tamo — leži on.

Aja, ne valja; ne bi mi dali pare, ubio ga na spavanju... A može biti da bi dali: kmet je pročit'o da je njegova glava ucenjena, pa kad donesem glavu, mora mi se platiti, jakako!...

od jednoga zida do drugog i beleži stopama gradove koje je Džingis-Han pregazio, opisujući glasno junaštva i divljaštva njegova. — Pero, kako se zvaše ono mesto, gde je Eduard III pobedio Filipa IV? — zapita ga jedan.

čoveku, kome nije mogao ni mrvicu druge zamerke naći, koga je i sâm do ovoga trenutka voleo, razli se u svaki delić njegova tela, u svaki živac.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

DRUGI 38 ČIN TREĆI 74 NARODNI POSLANIK KOMEDIJA U TRI ČINA LICA Jevrem Prokić Pavka, njegova žena Danica, njihova kći Spira, Jevremov pašenog Spirinica Ivković, advokat Gospa Marina, njegova tetka Sekulić,

Prokić Pavka, njegova žena Danica, njihova kći Spira, Jevremov pašenog Spirinica Ivković, advokat Gospa Marina, njegova tetka Sekulić, policijski pisar Jovica Jerković Sima Sokić Sreta Prvi građanin Drugi građanin Treći građanin Govornik

PAVKA: Po čemu drugo? Ni po čemu. Nije da kažeš da je čovek otvoreno kazao, nego tako: bila njegova tetka dva-triput, progovorila o tome, raspitivala koliko nosiš i... eto, to. Samo razgovor i ništa više.

PAVKA: Dobar dan. SIMA: Je li gospodin kod kuće? DANICA: Nije! SIMA: Hteo sam, znaš... a ti si njegova rocpođa? PAVKA: Jeste! SIMA: Hteo sam, znaš, da ga zamolim za nešto. Baš...

SRETA: Ili ako nećeš za njega, 'ajd da glasamo za Lazu klomfera. JEVREM: Za kakvog Lazu klomfera? SRETA: I njegova je lista jutros potvrđena u sudu. JEVREM: Ama, kakva lista? Pa čiji je on kandidat? SRETA: Socijalistički.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Neumoran pobornik i zatočnik slobode, istine i pravde, osuđen je da ga večito gone za ta njegova načela s kraja na kraj Srbije kao večitog Judu.

Nije odavna Sreten u ovom selu o kome je reč. Skoro je premešten. I mi ćemo odatle, baš od njegova dolaska, i početi našu pripovetku.

A dopala mu se i ona živost, okretnost i uslužnost njegova. A ćir Đorđe se samo smeši, usitnio oko učitelja, pa od silna i njemu još neobjašnjena zadovoljstva i velike uslužnosti

« Ali se na kraju dopisa pisac teši (jer da nema utehe, kakva bi smisla imala sva ta njegova borba!), pa ovako završuje dopis: »Ali nije daleko dan kada će iz političkog dremeža probuđeni i od reakcionarskog

Hrane i njega i pandura mu, i njegova i pandurova konja, a kod njega, međutim — kod ćir-Đorđa — svega toga ima i lepše i jevtinije za selo!

koji je, vele, iza nje ostao kao iza kakve agarjanske navale u staro doba, i došla Sreti te ga prati kao »vešerka« njegova. Tako govore po selu neprijatelji njezini.

Eto sad jadan zeljov plaća svojim leđima sve one diferencije u političkim pogledima svoga gose i njegova komšije. Šta je to naopako! Pa i sama živina seoska, i ona je propatila i osetila tu probuđenu svest.

I on, dakle, koji je negda tako rado viđan u svakoj kući i od ljudi a još više od živine njegova staleža — taj petao ne sme danas ni u prvi komšiluk gde ima toliko lepih uspomena!

Taki smo mi! Ali ja ću već stvar popraviti. A mislim da je tim bolje sad vam ga predstaviti kad unekoleko već i dela njegova govore za nj. Ona će potkrepiti moj opis. Pustio sam da ga najpre samo po čuvenju i po delima poznate.

fah mu je bio »ljubavnik« i »karakter«, i ko zna dokle bi još ostao glumac da ga u jednom mestu u Banatu nije ostavila njegova »naivna ljubavnica« i pobegla s intrigantom, odnesavši mu tom prilikom sahat, ćilibarsku muštiklu i nov novcat crni

I Sreta ga je žalio istinski, ali je i zadovoljan bio što je ugrabio bar jedan broj za kratka i mlada veka njegova, i štampao bar jedan dopis. Tu će ga, dakle, radoznali čitalac moći naći i pročitati cela.

Zakon prirodni; logika događaja. Pivar Santer.« Njegova uživanja kad je dopis stigao pa ga ćata čitao u mehani, ne beše nigde!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Slava prolazi hirovito: Slavan beše car Hirohito, I njegova žena, u skupoj bundi ... A danas? Sic transit gloria mundi!

Katalog je izdat, a Knez Lazar izdan, metlo brezova! Njegov nema određeni vid: ne njegovog, nego njegova! Nedogledan je krug neznanja, 500 kilometara mu je prečnik!

— Al kad pomislim na druga njegova postignuća, Ja se od glave pa do pete naježim. GDE SU POČETAK I KRAJ SVETA Danima, danima, danima Samo me jedno

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Šmit počeo svoja istraživanja bio je »Tor«, parni brodić od svega 90 tona, koji je pripadao danskoj kraljevskoj marini. Njegova slaba tonaža i oskudica mesta nisu dopuštali instalacije potrebne za ono što se nameravalo, i on je, pošto je

čulom za orijentaciju, ali se ne može imati pojma o tome kako bi to čulo izgledalo prema ostalima i kakva bi bila njegova veza sa pojavama svesti i pokretima jegulje kojima bi ono upravljalo.

Atlantskog Okeana, u svome prolasku, lovi u masama i koji je od znatne ekonomske važnosti za zemlje kojima pripadaju njegova lovišta.

Rakić, Milan - PESME

A njegova blagost sad me uvek seti Na vilinu kosu što u zraku leti Kad pred toplim suncem stukne zima tavna; Na ikone krotke, st

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

prokleta kosovska večero, kud ta sreća da grdne glavare sve potrova i trag im utrije; sâm da Miloš osta na srijedi sa njegova oba pobratima, te bi Srbin danas Srbom bio!

Ondena se malo ne poklasmo, i sad drktim od njegova straha! VUKOTA MRVALjEVIĆ Ja po svu noć prtljam i snijevam; dok se dignem, ja sve zaboravim.

žbiri i špijuni oblagali jednoga principa pred senatom i svijem narodom, i da su mu glavu otkinuli baš na stube njegova palaca. Kako ih se drugi bojat neće kad mogaše oblagati dužda!

KNEZ ROGAN Hiljadu sam plećah oglodao, ali ove ne viđeh nesreće. Čije ovo pleće te ga gledam? Njegova se kuća ugasila, u nju neće kokota pojati; a evo je nasred njega šuplje kâ da si ga šilom prošupljio, a po njemu dvadeset

A ko činja biti će najbolji; a ko izda onoga te počne, svaka mu se satvar skamenila! Bog veliki i njegova sila u njivu mu sjeme skamenio, u žènê mu đecu skamenio! Od njega se izlegli gubavci, da ih narod po prstu kažuje!

Sam se Radun u kulu nagnao i s njim žena njegova Ljubica; žena mlada, ama soko sivi, puni puške svome gospodaru. Radun gađa s prozora od kule, sedminu je na obor ubio.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Žena njegova morala je sama kod kuće da sedi I tog svog devera da dvori, neguje, čuva i jednako da je s njime. Na saborima, slavama

Istina, tada već nisu, i to zbog oskudice u novcu, trajala dugo ta njegova putovanja, ali ipak su bila česta. A najviše su padala u ona doba godišnja kada je nekada, još kao mlad, išao na ta

toga seti, Sofka bi počela da oseća onaj miris njegovih prstiju, suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih, miris njegova odela i naročito rukava, iz kojega se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlačila.

njegovih prstiju, suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih, miris njegova odela i naročito rukava, iz kojega se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlačila. — Pa kako si mi, Sofkine? Jesi bila dobra?

se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki, ima da zablagodari što joj se opet vratio on, njen muž i njegova ljubav.

I ma da još nije do nje došao, ona već oseća na sebi oblik njegova tela, i bol koji će biti od dodira njegovih ruku, usta i glave na njenim nedrima, kad on padne i kad počne da je grli i

ona vide kako mu se, iznenađenom takvim njenim uzimanjem ruke, rašireni prsti zgrčiše, te, prinoseći je k sebi, ruka njegova dođe joj onako crna, tvrda i kao neka šapa. Ali nije ona ta koja bi, kada nešto naumi, na po puta stala, ustukla.

— Hoću, nano! — ljubi je sin u ruku. — I — nastavlja Magda — nemoj Staja (njegova žena) da pogaču prepeče. Neka gleda da je | od čistog brašna.

Trese se od starosti i jednako se muči zagledajući oko sebe, da li je zaista tu, kod njih. Njegova dosta iznošena duga mantija klimata se oko njega. Magda mu priđe ruci. Celiva ga i čestita praznik.

što bi trebalo u drugim prilikama, nego kako je ti iznenadni, česti njegovi glasnici, a osobito ti njegovi pozdravi, ta njegova neobična nežnost, počeše da bune, da je trzaju. Ispuniše je svu strahom i trepetom.

počeše dolaziti od njega ti glasnici, i to ne jedan, već i treći, i četvrti, ona se poplaši, poboja se da je ta njegova sad nežnost sigurno usled bolesti.

Bio je isto onako u čohano odelo obučen. Istina, redovi gajtana, što su iz pojasa njegova izlazili i nizali se po krajevima mintana, spram sveće sjali su se od uglačenosti, ali ipak sam mintan bio je od

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Ako si ikad zamišljao veličinu ljudsku u najvišoj prostoti i smjernosti, eto ti je sada pred duševnim očima. Djela Njegova povijedaju slavu i svetost života Njegova; ime Mu, kojijem se još za života njegova, kunijahu Crnogorci, amanet je

Djela Njegova povijedaju slavu i svetost života Njegova; ime Mu, kojijem se još za života njegova, kunijahu Crnogorci, amanet je najviši koji se predaje s koljena na koljeno u

Djela Njegova povijedaju slavu i svetost života Njegova; ime Mu, kojijem se još za života njegova, kunijahu Crnogorci, amanet je najviši koji se predaje s koljena na koljeno u ovome amanetu srpskom, u Gori Crnoj.

zbog kojijeh u ono doba raspadaše se jedinstvo njegove države; to je starca vladiku više izmučilo, u pedeset godina njegova vladanja, no svi ratovi s Turcima i Francuzima, no bijeda koju nanese kuga, prvijeh godina ovoga vijeka.

“ Takav bješe iguman Đorđije ostroški. Gospodar i svi Crnogorci ljubljahu ga i poštovahu zbog čistoće njegova življenja i velikog junaštva. On se odlikovao u više bojeva a najviše u boju na Morači (1819).

„A kako se ti nakani?“ Iguman stade da priča koliko je konaka hodio — i druge sve zgode i nezgode njegova „putešestvija“.

Jankov san u Duzi ne bješe do zbrka uspomena iz njegova djetinjstva i momaštva. Mi ćemo u nekoliko dopuniti i objasniti ono što već iznijesmo, jer je potrebito da se čitalac

Zatijem blago im poče objašnjavati rašta to ne treba činiti, kako je to zlo i Bogu protivno itd. U toku njegova govora, lice postajaše prijatnije te se djeca brzo pripitomiše.

Isprva bješe klonuo i gotov da očaja, ali njegova snažna narav ote se, te naelak, bar se tako pričini — priklopi se svemu.

Ime toga čovjeka kao da napunjaše prostor; djela njegova zaglušila bjehu svijet, a svijet, kleo ili blagosiljao, pominjaše uzbuđeno veliko to ime — Napoleon. Jan ga je obožavao.

A najviše ga diraše mrzost, koja se, na sto načina, rasipala po zavodu na njegova kumira. U toj trzavici zateče ga znameniti događaj kad francuski zmaj uteče sa Elbe.

„Ali Božija je starija i preča od svačije, pa neka se njegova vrši, a mi ćemo, zakona radi, napiti u slavu i pročastiti naše goste, pošto su već na pragu!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Belić veli: „Rečenica — to je život jezika, njegova dinamika, njegova ne samo pokretna nego i radna snaga. Sve što se dešava u jeziku, dešava se i u rečenici.

Belić veli: „Rečenica — to je život jezika, njegova dinamika, njegova ne samo pokretna nego i radna snaga. Sve što se dešava u jeziku, dešava se i u rečenici.

obično su metafora i antiteza, aluzija ili alegorija i najviše se odnose na čoveka u vezi sa njegovim telom i delovima njegova tela (Izgubiti glavu, Čuvati kao oči u glavi, Ima više dugova nego kose na glavi, Vući koga za nos, Skrhati kome vrat

Kroz pitalice je sproveden i neobično dobro dat lik jednog novog nezapaženog narodnog šaljivca, Raje. Lepo je data njegova borbena ličnost: obezoružan i obespravljen rob, oružjem svoga duha suprotstavlja se svojim bezobzirnim gospodarima —

1 Prema odgonetljajima zagonetke se mogu podeliti na zagonetke koje se odnose: na čoveka i delove njegova tela, na životinje i bilje, na prirodne pojave i nebeska tela, na predmete i alatke.

Da razapne mrežu za sokola, uhvatio bi vranu. Da se osloni na planinu, i ona bi se srušila. Deblja je njegova dlaka, nego nečija ćuskija. Deset krat bi te prodao, i od kapare piti dao, a ti ne bi znao.

Kumine mi kume deverni pastorak. Kumine mi kume, pa njezine druge, iz prvoga sela đeverić. Moja baba i njegova baba dvije rođene babe. Moja mati i njegova mati na jednoj vodi pređu prale.

Kumine mi kume, pa njezine druge, iz prvoga sela đeverić. Moja baba i njegova baba dvije rođene babe. Moja mati i njegova mati na jednoj vodi pređu prale. Moja mati i njegova mati na jednom se suncu grejale.

Moja baba i njegova baba dvije rođene babe. Moja mati i njegova mati na jednoj vodi pređu prale. Moja mati i njegova mati na jednom se suncu grejale. Moja je mati i njegova na jednom suncu taranu sušila.

Moja mati i njegova mati na jednom se suncu grejale. Moja je mati i njegova na jednom suncu taranu sušila. Moje seke Jeke, pa njene Neke, ručnoga devera rođeni pastorak.

— Za majstorom i gora plače. — Svaki popo u svojoj knjizi vješt. O POČETKU — Ko započne, njegova se broji. — Kakav početak, taka i svrha. — Zlatna svrha zlati i nezlatan početak. — Zao početak, a gora svrha.

Kad se oprosti s lisicom i pođe svojoj kući, onda lisica pristane za njim poizdaleka da vidi kakva je ta njegova kuća za kojom on toliko čezne i neće da ostane kod nje u lijepoj pećini na konaku.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

ZET U PUNICAMA. 205 10. SELjANIN I GOSPODAR. 206 11. SELjANI KUPUJU PAMET. 207 12. KREPAO KOTAO. 208 13. VINA MIJEH I NjEGOVA PJESMA. 209 14. CIGANIN I VLASTELIN. 210 15. KAFA I NjEZINO CRNILO. 211 16. KUDROV I KUSOV. 212 17.

ZA ŠTO SE SVETI IGNjATIJE ZOVE BOGONOSAC. 217 22. BONIK I BOLEST. 218 23. GRJEŠNIK I LUDI ISPOVJEDNIK. 219 24. KUM I NjEGOVA PRASICA. 220 25. KAPA I SVAT. 221 26. SLOVO IŽE, ALI SIRCA NIŽE. 222 27. ĐAVOLSKA SLANINA. 223 28. ERO S ONOGA SVIJETA.

dana; pa onda oplete sam jednu rogožinu, te je odnesu govedaru, i kažu mu, da je carev sin naučio zanat, i da je to njegova rukotvorina. Govedar uzme rogožinu u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: „Koliko to vrijedi?

68. Noću steono, a danju jalovo. 69. Od bijela kamena postalo, aljinu ima rukom negrađenu, od glasa njegova mrtvi ljudi ustaju, a poslije smrti krste ga. 70. Ozdol gvozdeno, ozgor drveno, a u srijedi mesano. 71.

Braća njegova zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao i izbavio, presijeku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u

Poslije nekoga vremena dozna najmlađi brat na čardaku da se braća njegova i ono čobanče onijem đevojkama žene. Onaj isti dan | u koji se najstariji brat vjenčavao, on uzjaše na vranca, pa baš

Kad bude u jutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatra piri, pa mu reče: „Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom samo

A od kud ti ovde?” Onda joj ona kaže svu nevolju svoju, i kako je bila kod sunca, i pokaže joj što joj je njegova majka poklonila, i reče kako je sunce poslalo da pita meseca nije li on gde video njezina muža.

” I tako uđu unutra u jednu sobu, a u drugoj veselje. Kad uđu u sobu i nameste se, pokloni im se mati njegova kao gospodi, a oni joj reku: „Blago tebi kad imaš dva veselja u jedan put!” A ona im odgovori: „E moja gospodo!

” „A mogu li je naći?” zapita on, a ona mu odgovori: „Možeš, potraži je.” Kad on to čuje i vidi da su ovce brata njegova dobre da ne mogu bolje biti, ne htedne dalje ni ići da gleda drugu stoku, nego odande upravo otide k bratu.

On se stane krstiti i čuditi šta bi to bilo! U taj mah njegova mati ispod valova progovori: „Sine! tamo na onome svetu ja sam ti u mukama: svaka sirota što je uzdahnula kad sam je s

mu da ga je odmah poznao da je pošten čovek, što je navalio da se ispuni očina zakletva, i da će biti sretan a braća njegova nesretna. 18. ZAŠTO U LjUDI NIJE TABAN RAVAN?

Sveti Sava - SABRANA DELA

“ (І Jn. 3, 16) „Ako zapovesti njegove sačuvamo, i ugodno pred njim činimo. Ovo je zapovest njegova da veru imamo u Sina njegovog Isusa Hrista i da volimo jedan drugoga.

Jer kao što smo mi složeni iz dvojakog, to jest iz duše i tela, tako je i sa manastirom. Kao duša njegova mogla bi se razumeti sva bogolepna služba u pevanju, a kao telo sam manastir i ono što je potrebno našim telima.

“ (Jn. 19, 15) i „Krv njegova na nas i na decu našu!“ (Mt. 27, 25) Jer mnogim znojem i trudom obnovi se ovo zapustelo mesto i svrši se.

Ako od njih neko krade nešto, makar i malo, osudiće ga Gospod naš Isus Hristos i Prečista njegova mater, opšta Nastavnica, od koje su i ključeve primili, obećavši da će joj pošteno i svesrdno služiti.

O Anastasijinoj panihidi. Na takav način treba da pojete i na dan blaženopočivše, koja je bila nekada supruga njegova, Anastasije monahinje, meseca juna, dvadeset prvog dana.

Nego vi svi, Božijom blagodaću prosvećeni, poznajete njegova lukavstva i kako ih možete odagnati — niste nerazumni — o njima iz božastvenih spisa i pouka časnih čitanja i u svojim

“ (Jn. 19, 15) i „Krv njegova na nas i na decu našu!“ (Mt. 27, 25); da se pribroji njima. Jer on je triput jadan i triput proklet, ma ko bio ako

Na takav način treba da pojete i na dan uspomene blaženopočivše, koja je bila nekada supruga njegova, Anastasije monahinje koji biva meseca jula, dvadeset prvog dana.

I potpomaganjem Božijim mir i tišinu primi vladavina njegova odasvud, jer zaista ovaj divan i strašan bi svima koji su okolo njega živeli, pošto vladavina njegova beše 37 godina

primi vladavina njegova odasvud, jer zaista ovaj divan i strašan bi svima koji su okolo njega živeli, pošto vladavina njegova beše 37 godina sačuvana i cela i ni od koga povređena. Jer kako ovoga da nazovem? Vladarem li, ili više učiteljem?

u zlatopečatnoj povelji njegovoj, a još je i u crkvi napisano na zidu, i sa kletvom i sa obavezom da niko ne izmeni njegova predanja, kao što slušate i u knjigama ovim napred o tome reč. I Božijom pomoću i svojim trudom to sve steče.

I Božijom pomoću i svojim trudom to sve steče. I potpomaganjem Božijim mir i tišinu dobi vladavina njegova odasvud. I ushte i orodi se sa velikim carem grčkim, Bogom venčanim kir Aleksom Komnenom, i uze njegovu kćer za

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Zamalo da me uapse! MILE (prišao šanku): Sreća njegova što neću da pravim ekcese po kafanama, inače bi video svoga boga! IKONIJA: Znam, strašno si opasan!

CMILjA: Iste smo ti mi sreće. Meni se, ko noćas, slično desilo, ako nije i gore... IKONIJA: A ta njegova strina, švalerka, kažeš, Drži radnju za otvaranje rupica? JAGODA: To sam tek sinoć otkrila, kad sam otišla.

Ček da ti prođem s desne strane! STAVRA (dok ga Cmilja obilazi, gleda u Anđelkov grob): Gde li je nestala ona njegova guka? CMILjA: Ovo je stvarno kiša nad kišama! S leve ću ići kad se budemo venčali!

PROSJAK: Onom starcu izlečio sam čvorugu! MANOJLO: A bez te čvoruge ne može da ga prepozna ni njegova rođena kći! PROSJAK: Ovog pokojnika izlečio sam od guke!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

nepokornost, sujetno visokoumije i luda gordost I proče zlobe koje uzrokuju svu nesreću čovekovu črez sve vreme života njegova; od koji[h] zli[h] obiknovenja valja da i[h] čuvaju od detinjstva.

uzdisanja spominjao, koliko Srblji toliko i Vlasi, dobrim bratom Đukom nazivljući ga, žaleći što je mlad umro, i želeći da njegova deca njemu podobna budu.

Ne znam je li to njegova milost k meni bila ili majstorija moje slatke matere, koja je dva posla s ovim izmišljenjem ispravila: mene sireč u veće

o, svemogući bože, dajući, care svetu, po|daj im i duh Petra Velikoga! „Poznajte drvo od ploda njegova, — govori sveto jevanđelije — ,,neplodno drvo seče se i na vatru meće.

opštestva učiniti, kakve novine uvodeći, a stare običaje uništožavajući, valja da dobro narodu dadu da pozna da je to njegova prava polza i da se s njim dobro misli.

Bio je odveć blagoobrazan i krasnoličan čovek. Njegovo govorenje bilo je sasvim podobno mudrovanju srca njegova, prosto, nepritvorno, jednim slovom, duša, srce i govorenje pravo srpsko. Želio sam da se taj dan [h]oće kako produžiti.

Blizu tri goda proveo sam pri ovom blagonaravnom i prečesnom igumnu; smrt njegova rastavila nas je. No kako sam se u vreme ove tri godine u mojem milom [H]opovu svetiničio, i kako nisam, to ću malo

I po pravoj pravidi, ko drugoga nepravedno proklinje, njegova kletva mora na njega pasti. No, bog će milostiv biti i svetim ocem kao i drugim ljudma, jer su i oni ljudi bili, zato

dejanija apostolska; tu i[h] stanem opet s prilježanijem čitati i neka mesta, koja bi mi najugodnija bila, prepisivati. Njegova najstarija kći Jelena | zamoli me da joj što iz te knjige prosto srpski napišem.

Ne znam il’ mi je zgadnije bilo staroga pogrbljena, gdi po crkvi kašlje i ciganči, gledati, ili njegova bednoga dijakona, zdravu momčinu, uglađenu, s dugim perčinom, koji mu sva leđa pokrivaše, i s takovim slobodnim i

Njim milostivo primljen bio! Njegova blagodejanija, ljubovi i nauke spodobio se! U ovom vidim i poznajem takovo lepo plana raspoloženije, kojega ne samo ja

Ali je njegova neporočnost i dobrodetelj tako poznata bila da ne samo sav narod smirnejski, hristjani, nego i isti Turci više su ga

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Dva puta idoše zajedno čak do Zadra! On ga je od duga oslobodio, on mu je krov popločao, on stoku kupio, njegova ga je preporuka digla na kneštvo itd.

A najviše ga odlikovaše od druge djece njegova tvrda volja; što bi naumio, to bi i učinio, pa mu stotinu smetnja na putu bilo; što bi hotio zatajiti, ne bi odao, pa da

Ajde odma po Kenju Krkotića. — Štaa? Kaako? — Ajde po Kenju, kad ti velju. Reci mu da je njegov posâ i njegova korist, ali se čuvaj da te ne čuje njegov ćaća. Kušmelj zinuo, te ga žena gurnu.

Majstora Lovrića, u mladijem godinama, otpravi općina na silu „u soldatiju“, jer cijela varoš nemade mira od njegova bakočenja.

Srdar se ljutio na „izumisli dičurlije“, a najviše na fra-Brnu, koji je baš „poditinjija“. Ali kad je morala njegova ljutnja doseći do vrška, onda baš omeča te ne karaše nikoga. — Baš nije loše da se ove budalaštine razglase!

I manastirci se, malo-pomalo, navikoše na nastranosti novoga gvardijana, ali njegova nemarnost prema uobičajenom redu i prema općim poslovima kao da prijeđe na sve njih, upravo kao da ih zarazi, te sve

— Posli onakoga pokora, nije čuda da uvati nika ustravica duševna čovika. A vra-Brne je jopet duševan. — Lipa mi njegova duševnost, kad odire ljude kamatom!

Ali ja to neću, jer držim da se bog služi s vamikarce da me kuša i da me pedipše. Daklenka, neka bude njegova volja! Ali, nas dvojica ne možemo više zajedno.

Oni baš govorahu o Brni. Đakon se obrati Bakonji. — Meni se čini da sam načisto što je s njim. Njegova je pamet kâ i prije šta je bila, dakle, drugo ne može biti nego niki zavit. — I ja sadak to mislim! — veli Bujas.

A bio je Čmanjak prve godine poslije njegova odlaska, bio je Butre, bila i Jelka, a ko nije bio! To je jedna sramota Bakonjina, koju je krio, ali je tek istina da

sad vi!... — Pa dobro, ajde, ići ćeš — reče Brne sjetivši se jutrošnjeg njegova ponašanja. — Ići ćeš kad zaladi. — Bolje je odma da ne morim tuđega konja i da dođem ranije kući!

Bakonja, pjeneći od jeda, svrati u drugu ulicu, te ustavi konja pred njekom babom, koja se prepade od njegova izgleda i pobježe. Ta ulica bijaše tijesna, prljava, krivudasta. Kuće nejednake.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Jesam sluga, a radim šta hoću. Sem Aćima, niko mi ne zapoveda, a njegova vola moj je povodnik. Kada me je pre desetak godina sa zaleđenim čakširama noću uveo u kuću, nešto je išaputao Đorđu,

i živo, jer se smeje Tola, nadničar, što je u njegovoj kući odrastao, njegovim hlebom decu hrani, njegove su pare, njegova je rakija, pa su veseli, a radovali bi se da mu razbojnici smrskaju glavu.

— I ti ćeš da me nadživiš. Da sam mlađi... — Noćas ni oka nije sklopila — sede i reče ne gledajući ga. — Njegova je žena. Ja se ne mešam u te poslove. — deset je godina kako te ja molim da se pomiriš s manastirom.

— Jeste, zbog tebe — šapuće za njim Aćim, u inat sebi. Kasnije se njegova soba ispuni vlažnim kašljem, duvanskim dimom, smradom mokrih svinjskih opanaka, molbama za pozajmicu, i: „Dolazi li

I on. Ne, ne, i pre Francuske je to znao. Samo, kao roditelja ga volim. Njegova politika... zaseda i galama. Zar ga nije školovao zbog sujete i ambicije? On je...

— čvor je Aćimovo lice. Vukašin teško izgovori: — Tošićeva ćerka. — Tošićeva ćerka?! Naprednjaka Tošića? — Jeste, njegova. — Moj sin da se oženi ćerkom mog najvećeg neprijatelja? Narodnog krvopije. Moj Vukašin Tošićev zet!

Željno je čekala njegova retka pisma i bila danima srećna ako bi je samo pomenuo i pozdravio. Često bi noću zaplakala u brizi za njim što je

— Da podeli — huknu i sede na krevet. — A zar nas malo košta njegova škola? — krišom briše lice i zbog Đorđa govori o novcu. — Grdne pare. Mnogo košta. — Ti si se mučio...

Tada joj on šapuće reči koje čovek njegova doba ženi ne govori, tepa stidno, očinski i ljubavnički, i bira izraz, kako to samo nastrano ćutljiv čovek ume.

njegovo je to. Aćimov je on sin. Njegova krv i strast. Neka otac i živi u zabludama seljačkim. A da li sam siguran da su to zablude?

Jesu li vredna ta njegova nova evropska načela — da li su načela? — jednog velikog Aćimovog razočaranja? Da li će mu, kad zauvek napusti ovu

S čim to on noćas raskida? Čemu ovo pozorište na Badnje veče u Prerovu? Njegova senka, polegla po patosu, uspela se zidom do prozora i na njemu presekla glavu. Dugo stoji.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

A onda, u samom njegovom srcu niče plod. Cela soba bila je puna njegova sjaja i mirisa, ali majka nije više ništa pitala.

— Donesi mu plave ribe! — reče suseda sleva. — Ukradi ribarima morskoga raka! Možda će od njegova mesa mali ojačati? — predloži jedna od najmudrijih galebica, ali suseda s vrha stene reče da bi tu jedino moglo pomoći

Smiri se i sedi tu gde si... — Moram napolje! — ponovi onaj glas tiho, a jaje sa zaprepašćenjem vide kako njegova kamena ljuska puca, a iz nje se, kao leptirica iz čahure, izvlači lepotica i šapuće: — Pomozi mi da krenem.

Sav mračan, sedeo je u najmanjoj sobi dvora prevrćući drevne knjige. — Možda je u knjigama njegova sreća? — uzdahnu carica maj ka, ali princ ništa ne reče. Princu je bilo dosadno. Baš dosadno, pa eto!

Što je, rastući, sve manje odlazio u selo? Sve više bežao od vršnjaka? Njegova kuća bila je izdvojena od ostalih. Retko je ko u nu i zalazio.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Puni poverenja u Vučića, na Kneza su sada motrili ne samo srpski žandarmi i ruski špijuni nego i njegov brat Jevrem i njegova žena Ljubica. Bio je to baš rđav trenutak u životu velikog, prepredenog kneza.

) Ni psovka se nije izmenila. Ne, neće da uđe. Gospodar Jovan ubrzava korak duž tihih, sivih zgrada (njegova ulica je tu, između Dositejeve i Zmaj-Jovine, ćudljiva i nevesela) do kuće u kojoj je stanovao Jovan Skerlić.

Tu, ugao ispod raskrsnice svetlosti, tu gde njegova ulica izbija iz sivog tesnaca pod prostore neba, tu se sudaraju i besne svi dorćolski vetrovi a leti, u avgustu, kada

siva, gleda oblake koji dolaze od Kalemegdana i seća se kako je onde gde je sad Osnovna škola „Pero Popović Aga“ bila njegova, Jovanova pijaca na kojoj se moglo naći sve, od dimljenih jegulja i šarplaninskog meda do gročanskih ribizla,

Onda je ostao bez nogu i bez tela, bestelesan; samo je njegova glava, odjednom sva klimava, zaranjala u niski mrak, do u dno.

smislom za paradokse u istoriji, možda bi mu pomogli da iskaže ono što ga muči već više od jednog stoleća: otkud to da njegova nepatvorena sklonost ka skladu izazove tolike smrti? (Prvi put se a dugo, i Sima terdžuman muči sa rečima.

Ostala je zapisana, najviše kao ohrabrenje ustanicima, njegova pobeda nad dvama Alijama (Halilima), Kučuk Alijom i Alijom Gušancem, pred pogibiju dahija, laka.

na gradske zidine tu, gde je sada kafana „Zagreb“ (nekada „Ruski car“), da će uzjahati turski top i da će zapevati. Njegova će pesma biti znak za napad na Stambol- i Vidin-kapiju.

Onda ulica opusti (ostane samo poneki mokar student), i postane prisnija. I inače je ta njegova ulica ćudljiva: posle prostrane Vasine i još prostranijeg trga nad kojim se, u velikom nebu, okupljaju sve ukrštene

trga nad kojim se, u velikom nebu, okupljaju sve ukrštene svetlosti i od Save i od Dunava, i od Kalemegdana, njegova je ulica tu, kod trga, nekako i sužena i smušena, bez neba, sva u senci velikih zgrada i u polusenci istorije.

Stojan je išao za ralom, bila je njegova smena; Petar se odmarao. Odjednom, ralo zapne i to ne slučajno: pod kamenom, duboko u brazdi, Stojan nalazi malen ćup

ne i sasvim pripravan; u onom drugom, samouverenost buja i više je ništa ne može obuzdati: pobeda je, čini mu se, već njegova.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Duševna svest joj sva je njegova; A nesvest tela daće drugome. Kad vidim da mu godi pripovest, Upotrebim trenutak ugodan: „Pa kad smo se već tako

U vrh, na meku šiljtu, otac sio, Pružio čibuk, i dim se koluta; Njegova mis'o na daleko luta, I pogled bludi sanjiv, blag, i mio.

Ljudi ga tražili vazdan, A jadna njegova majka plačući život je klela. Tako je plakala ona vas dan i svu noć gorko, Vrteći vreteno tanko.

klance on je sluš'o možda, Ali po njima nije iš'o sam; Za njega svet je perivoj od ruža, Po cveću šeće kao paun mlad, Njegova duša jezero je mirno, Njegov se nikad ne koleba nad. V. Ilić CXXIII 4 Istina, gdje je?... Idi svojom stazom...

Mandušić sanja, i taj predeo nemi Njegova ljubav kroz san oživljava. On ćuti dodir nekog tajnog krila - K'o struje sitne u vodi što spava Što, kada cveće svojim

Il' tako samo Mandušić sanja... On to u cveću, mesecu, magli, Oseća slasti tužaljke njene; Njegova duša to žudno nagli Al' u tom času čari tajanstva Zar otkrit' tajne prigušene?

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Radimosti ove neumorne i silnoga njegova naprega niko sebi predstavit ne može; ali svoje cjelji postić neće, jer vjekovah mati bezbrojnijeh ima lakša nego

Ova gorda i pakosna duša zla je ime u sebe začela i razvila zname stradanija. Zla njegova viđu posljedstvije i pogipše tvari sožaljujem; al' je ime neblagodarnosti sprama oca pogreška najveća: svete pravde

Adamova lakovjernost grdna i njegova nepostojnost lika baciće ih u plačevno stanje, što i narav ni u snu ne snila. Satanine mračne namišljaje vidi moje

Strašno bješe ludu prestupniku svevišnjega oca mogućega obučena gnjevom pogledati! Poslje strašna njegova karanja, koga nebo jošt viđelo nije, legioni dva vjerne vojvode zabunjena pognaše Satanu i njegovu izgubljenu vojsku,

Zvek njegova almaznoga luka, silnu huku njezina poleta nemam čemu nigđe upodobit do njegovoj premogućoj sili. I krilata pogodi

Car tartara i njegova vojska popadaše na polje sraženja, poraženi strijelom višnjega i njenijem plamom opaljeni, oblačeni u vječno crnilo.

Adamovo javlja: „Šar ću jedan - kaže - postaviti nedaleko od mračnoga ada rad vremenog teškog zatočenja Adamova i njegova lika; šar će ovaj bit sastavljen mali od haosa i mračne prašine, stihije ću na njem poumjerit, a vremenu

Čovjek volje ostaje svobodne ka svi drugi besmrtni duhovi; njegova će duševna tablica s obje strane biti načertana s dva sasvijem protivna zakona: na jednu će zakon pravde blage bit

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

i treće nemačko izdanje, pa bi ih, kako to pokazuje knjižarsko iskustvo, doživelo i više da stovarište hartije i knjiga njegova izdavača u Lajpcigu ne uništiše Anglo-Amerikanci vazdušnim napadom 1943, u tolikoj meri da mu ne ostade ni traga.

Pre no što bih se za kojega od tih tvoraca nauke opredelio, zapitao bih se da li bi se njegova učenja mogla saopštiti na lako shvatljiv način. Kad bih se o tome osvedočio uputio bih se pred njega samog.

vremana u kojima se odigrala, njena glavna ličnost, onaj veliki naučnik, morao je biti verno pretstavljen, a još više njegova nauka. Obično sam tom glavnom junaku drame stavljao u usta rečenice uzete doslovce iz njegovih spisa.

Oni ne smedoše na celom svom putu ni rečice progovoriti, pa očekivahu sada, uprvši svoj pogled u učitelja, da njegova reč prekine dosadno ćutanje. No Pitagora gledaše u nebo i ćuteći posmatraše zvezde. Mesec je, međutim, bio zašao.

Duži te vrpce od tri odnosno četiri jedinice su njegove katete, a duž od pet jedinica je njegova hipotenuza. „Sa ovakvim trouglom, obrazovanim od jednog dugog užeta, čije stranice mere 3, 4 i 5 jedinica - takva

Za kratko vreme postadoh, kao što on sam reče, njegova desna ruka i njegov očni vid. Kod njega ostadoh tri godine, do njegove smrti, a onda se vratih u otadžbinu.

U to stigoše, kao što je bilo unapred ugovoreno, tri njegova roba na pijacu i donesoše, obešene o leđa, dve velike i duboke korpe.

On zinu i stajaše tu kao prikovan. No to trajaše samo nekoliko magnovenja. Jer, iako je njegova misaona mašina bila isključena iz pogona, to ne beše slučaj sa njegovim muzikalnim ušima.

To razgnjevi nomofilaksa još više, kapljice znoja pocuriše sa njegova lica, on poče da dahće kao premoren pas i pokazivaše želju da iskoči iz vlastite kože.

On donese iz svoje kuće to delo i poče naglas da čita njegova najvažnija mesta. Kako je svet postepeno postao kad su se uskovitlani atomi okupili u mrtva i živa tela u kolu

Ne samo da se ispunilo sve što je Demokritos o njima govorio, već prevaziđoše sva njegova pretskazivanja: još za života njegova podigoše mu veličanstveni spomenik nasred svoje varoši.

Ne samo da se ispunilo sve što je Demokritos o njima govorio, već prevaziđoše sva njegova pretskazivanja: još za života njegova podigoše mu veličanstveni spomenik nasred svoje varoši.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

A na drugoj stanici uđe kondukter, pregleda kartu, obračunasmo se, to jest isplatih mu koliko sam smatrao da vredi njegova izuzetna pažnja pa ostadoh sam da, uz prijatno truckanje, slušam kako se prozori lako treskaju i kako lupaju kaplje po

“ „Ne, šta me se tiče njen otac?“ „Časti mi — uzviknuo sam oduševljeno i glasno da njegova sestrica utrča u našu sobu — ja uživam kad čovek otme ženu, kad je izbori. Šta tu vazdan! Ja bih se samo tako i ženio.

Ona je stvar, bez sumnje, izravnata: ona njegova mučna sumnja koju mi je uzgred i vrlo oprezno nagovestio onoga dana kad smo se, posle oslobođenja, prvi put sreli u

Nećemo ga tamo naći. — Kako? zašto? — Ne ide on tako rano kući, gospodine. Njegova kuća je „Laf“. — Šta kažeš? — Mnogo se propio — odgovori nosač — mno-go. — Šta bulazniš, čoveče?

Ili pravi dosetke na račun prolaznika koji se ne osvrću na njegova zapomaganja. — ...Sedi ovde, druže, a... tu je tvoje mesto. Prolazi tako mlekadžija, seljak iz okoline, grbav. — K...

Šta me gledaš, potpukovnik si. Ali... I đeneral stavlja rukavicu na usta. Pa opet major trza uzde jer se njegova kobila poravnala s Milkom.

Oh, uzalud je sva briga njegova, jer ga mіѕѕ Pound uverava: da sem ljubavi od njega ništa ne želi i, slobodan svih obaveza što ga uznemiruju, neka je

On se neprijatno trže i oblačeći na nago telo svoj izgoreli šinjel, promrmlja: — Odoh ja da ubijem ono pseto. Pa njegova ogromna leđa zamakoše iza zida. A ja pobegoh ka Drimu pa se tupo zagledah u mutnu, kao oranje, vodu.

Tada na njegovom licu zaigra čudno izraz neke duboke misli i jada. Za nekoliko sekunada buknu pred njegovom dušom sva njegova prošlost do najudaljenijih zavojica, jedan život sav odvratan, buran, perverzan, svakojak.

Zar ne? Jer muž treba da zna gde njegova ženica, uglavnom, provodi posle podne. I jer meni prosto može pasti na um da dođem tamo gde si ti, da te obiđem,

Bezbrojne nove veze i već možeš zamisliti sve što je izazvala njegova nova situacija i dr. U njihovoj kući, koja se otvori za najelegantniji svet prestonice, za tzv.

I zaista naiđe on vrlo brzo na neku veliku kućerinu što se zidala u blizini njegova stana. I pošto se pažljivo obazreo oko sebe i uverio se da je sam on uđe.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

seljak s torbom o ramenu eno razgovara s vratarom, možda mu preporučuje nekoga svoga — vratar je najviši do koga njegova preporuka može da dopre. Zatim promiču, žustro i dosta veselo, dva mlada doktora u bijelim kapama.

Jer i time on biva prikraćen u onom osnovnom ljudskom pravu: u pravu da mu se bar prizna njegova nesreća. Pa se tako, sve za ljubav ljudskog dostojanstva onog običnog prosječnog čovjeka, na drugu stranu i drugim

Ali ipak, učinilo mi se, nešto manje vedrim nego na početku. Možda je na nj bacilo sjenu moje ganuće. Taknula me njegova ljubaznost i obazrivost, koju redovno ne možemo tražiti od ljudi sviklih da po svom zvanju vječito gledaju ljudskoj patnji

Još i danas mila mi je njegova uspomena. Svakako, to neće biti samo zbog mastike; bio je i inače uglađen, blag, osjetljiv čovjek.

što on sam u zagrijanosti diskusije na mahove to potpuno zaboravlja, i nastojao sam da po njegovim kretnjama, po izrazu njegova lica, po nervoznom poigravanju s privjeskom, odredim tačan čas kad mu je misao na taj udes opet isplutala u svijest.

Djetinje ja ne podnosi negacije. Pomisao prestanka prosto je nespojiva s osjećajem postojanja: ta njegova suština, sama njegova srž, i jest baš u tome, u tom vidu neuništivosti, u tom osjećaju vječnog trajanja.

Djetinje ja ne podnosi negacije. Pomisao prestanka prosto je nespojiva s osjećajem postojanja: ta njegova suština, sama njegova srž, i jest baš u tome, u tom vidu neuništivosti, u tom osjećaju vječnog trajanja. Smrt je samo za druge.

blijedio, oklijevao malko na granici čujnog i nečujnog, i nastojao sam da ga slijedim i dalje, u nečujnom dijelu njegova života.

To je starost. Lijepa je starost. Središnji, glavni dio života, njegova srčika, njegova jezgra, sad mi se čine tako nevažni, tako nebitni!

To je starost. Lijepa je starost. Središnji, glavni dio života, njegova srčika, njegova jezgra, sad mi se čine tako nevažni, tako nebitni!

Pjesnik je uvijek pomalo u zloj vjeri, a njegova je naivnost uvijek pomalo uslovna. To je naivnost svjesna sebe. I uvijek bar trunčicu lukava.

Ta ljudožderova ustravljenost, ta njegova zaprepašćena nedoumica — eto to je bio bog. Ne dopada mi se! Možda je i tačno.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Jelek mu beše lepo srezan, priljubljen uz telo, išaran crnim gajtanom; iz njegova džepa je spreda visio beo rubac. Prema takvu stasu Đurica je podešavao i svoje pokrete.

protivnosti sa celim njegovim osećanjem, sa svima njegovim lepim snovima, sa jedinom svetlom i slatkom stranom života njegova. Zato je izbegavaše svuda, a ona, s toga, i ne sanjaše šta se zbiva u duši njegovoj.

On nije bio krupna i razvijena stasa; naprotiv: njegova koštunjava suvonjavost padala je odmah u oči svakome. Rasta je bio povisoka, a iđaše uvek pravo, zaturene glave,

njega neopisani strah: stade da preza od svakoga suvarka i panja, stade da dršće od šuštanja suha lišća, koje postaje od njegova trčanja, postade kao prava zverka koja se spasava od velike hajke. Varaše ga kucanje rođenoga srca ili pištanje uha.

sad okrenu sto pušaka na njega, čini mu se ne bi se digao sa meke slame, koja prijatno šuškaše i ugibaše se pod teretom njegova tela. Tako proleža bez jedne misli i bez pokreta, dok ne dođe Vujo. — Ha, sinovče, dobro si se požurio!

poče da prikuplja dizgine i da muva vranca kolenima, kad iza Đuričinih leđa zagrme strahoviti glas: — Pucaj, nebesa mu njegova, šta ga čekaš!

Stade da misli hladnije i odmerenije. Kud će sad ? — Rekli su mu da udari na Jelovičke planine, a to je baš pored njegova sela. Tamo ga vuče neki snažan magnet, kome on ne može da nađe otpora.

Naročito joj, i više od svega, obraćaše pažnju ona odlučna i neobična izjava njegova... Toliko je puta ona slušala od momaka razne izjave — razume se ljubavne — ali sve to ne beše ovako rečeno.

vlast, posle nekoliko dana, proglasi Đuricu za hajduka ; rasturi naredbe po svima opštinama da se strogo motri na njegova kretanja, da se on uhvati ili ubije. Dalje se nije ništa preduzimalo.

Đurica se zbuni, ne znade šta da kaže. Jedva, posle dužega ćutanja, promuca: — More ništa.... njegova posla! — Kako ništa; to mora da se zna. Ja sam te uzeo na svoj rizik, pa moram da vodim računa s kim se sastaješ.

Samo mu jedna misao beše svetla i mila: da je ona, za kojom je tako dugo žudeo, sad njegova, potpuno njegova, i da se više neće od nje rastajati... Beše skoro ponoć.

Samo mu jedna misao beše svetla i mila: da je ona, za kojom je tako dugo žudeo, sad njegova, potpuno njegova, i da se više neće od nje rastajati... Beše skoro ponoć.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

— E, vala, gdje je da je, ja ćy je dobaviti, — pa brže-bolje za prsten. a kad pogleda, kad nema njegova prstena, no mu ženin na prstu. Sada najedanput kao da ga grom iz vedra neba udari, ko je žalosniji od njega?

On razgleda sve prstenje, ali njegova prstena tu ne bijaše. — Nema ovdje moga prstena, nego odmah ja prsten ovamo ili ćy poslati sada ovoga jednog slugu po

Kad on opazi cara i dželate, brže-bolje prikresa pa prsten k vatri: Apapi iskočiše, a on naredi te njegova četiri dželata spram carska dva stadoše.

Kad bude ujutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatra piri, pa mu reče: — Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom

Braća njegova, zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao i izbavio, presijeku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u

Poslije nekoga vremena dozna najmlađi brat na čardaku da se braća njegova i ono čobanče onijem đevojkama žene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat vjenčavao, on uzjaše na vranca, pa, baš

A otkud ti ovde? Onda joj ona kaže svu nevolju svoju, i kako je bila kod sunca, i pokaže joj što joj je njegova majka poklonila, i reče kako je sunce poslalo da pita meseca nije li on gde video njezina muža.

A Baš-Čelik skoči kao munja, pa raširi krila, poleti, i u isto vrijeme uzme pod krilo carevu ćerku, ženu njegova izbavitelja, i tako najedanput iščezne iz očiju. Sad da vidiš čuda: prepane se carev sin od cara!

Pobratim je posluša, sjaši s konja, na njemu ostavi svoju curu, a iz lisice ispukne jednu dlaku, zapali je, kad al̓ se njegova teta pretvori u zlatnog konja još ljepšeg nego što je njegov. On uzjaše na njega, pa bjež̓ s njime u careve dvore.

On ti se naljuti, zapovjedi da mu se spremi ručak od, mesa, ali, čim prvi zalogaj poje, skoče dvojica ljudi (to bjehu njegova dva brata, koji isti ovaj čas oživiše) te ga ubiju, uzmu konja, zlatnu jabuku, očev trs i djevojku, pa bjež̓ kući.

Svi mu udijeliše ponešto, a kad djevojka ugleda svoj prsten na njegovu prstu, ciknu: — Ovo je moj đuvegija, njegova ću biti! — I bi joj vrlo milo i drago. Sad iziđe sve djelo na vidjelo.

i tako se odsad hranjaše i zadovoljavaše junoša sa ovom ljepotom djevojkom dotle dok carski ferman ne izide da je kćer njegova punoljetna i da će je udati.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Stolećima Srbin u toj zemlji živi, Al' Nemac i Mađar večito ga gone, Jedino se Srbin toj zemlji ne divi, Jer njegova zvona samo na plač zvone.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

je bio izuzetno nadaren - jedan od onih retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne. Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neutešnim. Imali smo konja, poklon dragog prijatelja.

Dok on nastavlja da usavršava i rekonstruiše, njegova koncentracija slabi i on gubi iz vida osnovna načela. Rezultati mogu da se postignu, ali uvek na štetu kvaliteta.

Ali pošto se malo udaljio, do mene je dopirala njegova opaska: ”Bečelore, ovo je đavolski dobar čovek.“ Otada sam imao punu slobodu u vođenju poslova.

i Sunčeva energija će uticati na stvaranje jezera i reka za proizvodnju energije i za pretvaranje pustinja u plodnu zemlju. Njegova upotreba u telegrafiji, telefoniji i u slične svrhe će automatski otkloniti statičke i sve ostale smetnje koje sada

izveo je izuzetne eksperimente u heliotropiji, jasno dokazujući uticajnu moć svetlosti na niže oblike organizama i njegova najnovija knjiga Prinudna kretanja to potvrđuje.

stanju on reaguje tačno na sile koje ga pokreću, ali onog trenutka kada nastane neki poremećaj u bilo kom čoveku, njegova snaga za samoodržanjem slabi.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Iste večeri otac je majci za večerom ispričao o jeresi koju je od mene čuo to popodne, ali je njegova srdžba bila dosta splasnula.

Odlučilo se da okrenem leđa Pančevu, leglu nacionalizma i odem u Prag. Prota i njegova crkvena opština obećaše da će pomoći oko mog školovanja u Pragu, ako već moji roditelji ne mogu smoći dovoljno novaca.

Imao sam utisak da svi vernici smatraju da g. Braun i njegova porodica pokušavaju da preobrate bezbožnog mladog stranca u dobrog baptistu. Izgledalo je kao da se g.

Piteru Kuperu je tada bilo osamdeset i pet godina, ali se tako dobro držao kao da je nameravao da živi još toliko. Njegova pojava izazvala je u meni takvo osećanje strahopoštovanja da sam počeo tražiti i čitati sve ono što sam mogao naći o

Kad je uvideo da se ja iskreno divim njegovom znanju i da me veoma interesuje njegova zagonetna ličnost, on otvori svoje srce i postade razgovorniji i pristupačniji.

To je bila jedina njegova zabava i bio bi zadovoljan kada bi znao da ga niko ne sluša. U tome sam ja bio jedini izuzetak.

brzo, mladiću, u vrtlog američke demokratije pa za sobom vučeš i mene” - reče mi jedne večeri, kada sam pobijao neka njegova shvatanja o izmirenju američkog poimanja slobode sa načelima nemačkog socijalizma.

i neškolovan da bih mogao razumeti suštinu tih diskusija naučnika, ali ju je Bilharc pratio grozničavom zabrinutošću. Njegova teološka objašnjenja nisu mi se mnogo sviđala i gubila su i ono malo što je u njima iole bilo vredno pažnje, čim ih je on

mi ispriča kako se pre trideset godina sprijateljio sa mojim ocem i da je često bio gost u našoj kući, kada god bi ga njegova torbarska putovanja nanosila u Idvor. Zamoli me da iduće nedelje dođem da ručam sa njegovom porodicom.

Cela porodica bila je odevena u najšarenije slovenačko ruho, ali su svi u društvu, pa i sam stari Lukanić, i njegova gospođa i svi slovenački gosti, govorili engleski.

Jedan njen tim baš je tada pobedio na utakmici u Henlijevoj regati i njegova slika mogla se videti u svim ilustrovanim novinama.

Bičer i njegova plimutska crkva su iz osnova promenile ovo moje mišljenje. Bičerova pastva bila je nalik na košnicu punu bića medenog

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

— Obrne se djeci: — Idimo ! Nađoše se u punoj vedroj noći. Mesec se nadigao nad kuću i povrh drveta. Njegova svetlost rasiplje se poljem i šumom. Uvukla se u doce i provale. U okolu nigde živa glasa.

Onako slaboj, smeta joj njegov zadah od vina, i čisto se plaši njegova mucanja i pogleda malih mu mutnih očiju. Mirno ga sluša, no ne odgovara, a i ostala bi tu cijelu noć, jer sluti da je

Onda zaboravlja sve i za čas ne čuje ništa do kucanje njegova srca. A kad osjeti na čelu ruku mu, mahom joj se čini da je pribranija i sigurnija: ima da se na koga osloni.

Lazo nikako da shvati što im je te su neveseli sada kad su dočekali što su odavna željeli, pa s njegova lica veselja nestaje, a u dušu se useljuje laka sjeta.

mladosti, sada siguran, požudno gleda u nju kao u svoje neograničeno, zakonito vlasništvo, no ona ne može da izdrži njegova pogleda: osobito joj smeta ono razroko desno oko u kome se nešto sve to jače bliješti, u čemu ona vidi njegovu mušku

Taj osmijeh s njegova mrkoga lica sine u njenim očima, i oči im se sukobiše i sporazumješe, izražavajući čežnju i sreću, i osjetiše se

Već je mjesec podaleko odskočio i vedrina osvojila; svijetle, zelenkaste mjesečeve pruge nestalo je s pučine, — sad se njegova svjetlost obilato unedogled razlijeva. A lađa odmiče; čuju se zamašaji veslača i pokoja nabačena riječ iz društva.

Nigdje dokle gođ oko topire ni brda, ni ptice, niti se čuje ljudskoga ni živoga glasa — samo njegova mirna prilika stoji na hridi pred nemirnim, razbuđenim morem što se nadimlje, odbljeskuje i krkoči oko ispranih škrapa,

Mršava ruka dršće kad u dnu riba bolje zategne. I kako se savija tanka trstika, tako se u moru ljuljuška njegova izlomljena sjenka. On gleda u nju svojim modrim, desnim okom, i na nju se, i nehotice, blago podsmjehuje.

— i čisto materinski osmjehnu se na me, njegova bivšega druga. U STRASNU NEDJELjU Jugo, tugaljivo jugo Strasne, Velike nedjelje počelo je da duva odmah još dok je bilo

U harmoniji mira, svetlosti i oblika, njegova duša gubi se u prostoru hrama kao što se gubi na dogledu jedinstvenih prirodnih lepota.

Seljačka deca nisu volela dete aristokratske, posrnule porodice, mada je njegova majka bila iz njihova roda. Njihovi roditelji pričali su deci o nekadanjem gospodstvu njegove porodice i pričali im stare

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

I u tim ekspresivnim, stilski obeleženim jedinicama utelovljuju se prevashodno njegova osećanja, njegova slobodna volja i lični stav.

I u tim ekspresivnim, stilski obeleženim jedinicama utelovljuju se prevashodno njegova osećanja, njegova slobodna volja i lični stav.

Vi ćete se, za trenutak, svakako setiti kako je ruski pesnik Osip Mandeljštam opevao pčele, i setićete se da jedna njegova pesma počinje prvom i završava se drugom od ovih dveju strofa: Uzmi na radost sa mojih dlanova Malčice sunca i

Vojislav Ilić se nalazi na samoj granici kada je romantizam – a u prozi realizam – smenila naša moderna. Njegova poezija kod nas zauzima književnoistorijsko mesto pravog parnasovstva, iza čega je sledio parnasosimbolizam i

Međutim, kad ovako, u jedan mah, i sasvim kratko, poređamo etape kroz koje je njegova poezija prošla, ostaje skriveno kakvo je mesto i značaj ona imala ne samo u književnom razvoju nego i u širem,

je pažljivije čitati da se primeti još nešto: kroz stabilnu metričku shemu, naime, tako vešto se vodi govorni niz da se njegova sintaksička raščlanjenost stalno nalazi u dinamičkom odnosu s metričkom raščlanjenošću stiha.

ili lepoti devojačkoj, smisaono bogatstvo ovoga slikovitog poređenja nećemo dostići, jer ono u načelu – i u tome je njegova lepota – ne preči da dovedemo u vezu mnoge osobine mosta i devojke.

Ne samo u ovoj rečenici, nego u celome tekstu nijednom nije rečeno koji je vek posredi, koja njegova decenija i koja je tačno istorijska godina ta „četvrta godina (Jusufovog) vezirovanja“.

posmatra hronogram koji treba urezati na zadužbini, vreme se ovako precizira: „Prošle su, još letos, dve godine od njegova pada i zatočenja“.

„bili jednom“ (to je prelazak iz realnog vremena pričanja bajke u vreme same bajke), pa se onda uvode, na primer, car, njegova tri sina i kćer.

Ako novelu čitamo redom (a i kako bismo drugačije?), krećemo se od želje i zamisli da se most podigne do njegova izgleda i života „u kršu i divljini“, ali nam na kraju epilog nameće i drugu „perspektivu“: naknadno vraćanje od izgleda

s druge želja meštana da je ukrote; s jedne strane ponor zlih, rušilačkih sila s kojima se vezir suočio, s druge strane njegova želja da pomogne uvođenju reda, uljuđenosti i životne sigurnosti u svom zavičaju; s jedne strane beskrajni neimarov

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

U ČETIRI ČINA) LICA Sima Popović Rista Todorović kožarski trgovac Živka, njegova žena Dara, kći Raka, sinčić Pera Kalenić Čeda Urošević, zet dr Ninković, sekretar Pera, pisar iz administrativnog

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Nije rečeno kako je i zašto izgubio pamet, i verovatno nije zato što je već sam književni sklop priče iziskivao da njegova sudbina služi kao pomoćna, da je značajna samo po ulozi koju ima uz jedan drugi lik: njime, naime, hadžika Tašana

Pripovetka Stari dani ima središnje mesto u Stankovićevome ukupnom delu, i dabome ne zato što je njome naslovljena njegova valjda najznačajnija knjiga pripovedaka,10 nego što nas upravo njome Stanković pomoću nekoliko karakterističnih postupaka

kod Stankovića - čisto kompoziciono gledano - dosta često teče obrnuto, od sadašnjosti ka prošlosti, gde se i nalazi njegova utopijska varoš, njegovi „stari dani” i „pusto tursko”.

koje, uglavnom, imaju izvora u njegovom neškolovanom, nekultivisanom i nedisciplinovanom duhu”; „Stil je, uglavnom, njegova glavna mana; a on je, da kažem jedno svoje skorašnje uverenje, najglavniji elemenat jednoga književnog dela”.

Postoji jedan izvanredan primer. I on ovde neće biti naveden radi poređenja sa Stankovićem, niti da bi se pravdala njegova jezička, stilska i kakva god hoćete „mucavost” , nego u želji da se mimogred pokaže kako „mucavost” izvan književnosti

je, naravno, oblik preuzimanja tuđeg govora, što je inače jedan od središnjih postupaka u Stankovićevom romanu; štaviše, njegova je sintaksa dobrim delom složena i zamršena zato što je gusto premrežena konstrukcijama s tuđim govorom.

(očevu) ponavljanu zamenicu ja, pa je u preokrenutome grama tičkom licu ogledalski ponavlja: „A da je on, on sada tu, njegova nesreća i crna sudbina.

Ako je njegova sintaksa izgledala „neverovatna i nemoguća” (Dučić), onda je možda u prvome redu zbog toga. Primera ima, sa nejednakom

ne samo da ispunjava kuću nego, tamo, i „upija u sebe” svetlost sa ognjišta: „I kada, duboko u noć, iziđe i mesec i njegova bela kosa svetlost, ispresecana crnim ivicama okolnih zidova, poče da ispunjava kuću i samu svetlost sa ognjišta da

IV Retko je ko među kritičarima sa toliko neskrivene radosti pisao o Nečistoj krvi kao Branko Lazarević. Njegova se kritika pamtila, i on se po njoj pamtio.

doba smatralo glavnim nedostatkom Stankovićeve kompozicije, to je on sažeto kazao ovom rečenicom: „Ni kompozicija nije njegova vrlina: nesimetričnost je njena mana”. Zatim bliže objašnjava šta bi bila ta nesimetričnost.

I Tomča svakako ide među njih. Ali je nagla, uistinu munjevita njegova promena, koja je zbunjivala kritičare kao nedovoljno motivisana, pre pobuna nego što je promena.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Stočarska naselja s obe strane njegova šarena hrbata imaju svoje običaje, naročite nagone za održane. Lutaju sa svojim stadima od blagih primorja do

Da je sultan češće, kao ranije, prolazio kroz ove krajeve, jamačno bi i njega uočio kao i njegova zemljaka Sinan-pašu, kao Sokolovićeve — Hercegovačkoga i Matskoga, kao Rustema Bosanca i mnoge Ćupriliće.

Iščekuju čuda od rasipanja i pokazivanja. Pa to i ne kriju. Misle da su i njegovi ćemeri puni dukata, kao što je gromka njegova slava hajdučka. Međutim, kapetan je tanak domaćin. Nije štedio ni kod kuće, ni pri pustolovinama.

To Mu je valjda poslednji uzmah, jer je ostario. Pred polazak je ostavio zaveštanje, da njegova muka ne bi otišla u vetar. Dece nema, pa je sve ostavio narodu. Zato i treba ovaj poduhvat da mu donese najviše zarade.

Puši na dugom čibuku, a belokori jatagan izvukao iz nožnica i metnuo pored desna kolena. Iza njega drži mu momak njegova konja i dve-tri samarice koje im nose komoru.

Beše to njegova neuobičajena stvar kao što mu i rabotnici ne behu obični: ne luta sirotinja iz sela, niti obična raja iz nahije, no sve

Ispod njega seđahu tri njegova pratioca i ostali berači, a u dnu kule na nešto podignutim podovima i ograđenim bejahu lautari n pevači.

Kroz tri meseca, kroz tri godine: i hodže vele da tako piše u ćitapu. Spavaće sa njim u njegovoj odaji; njegova se žena neće od njega kriti. Zadruga mu je velika i jaka, stric najmoćniji u kraju Arnautin, prvi begovski naušnik.

Međutim, možda baš toga dana u njegovom selu desilo se nešto jače od svekolikoga toga zaticanja. Ne drugde no na kuli njegova strica arnaut– ski prvaci doneli drugu besu, tajnu a obaveznu za sve: da ni jedan Arnautin ne zakloni ni jednoga

„Ima li Turaka, ne dajte, kaurin sve pobi, eto i žene!“... Uhvatiše njegova sina. Kadija mu ponudi da se poturči, pa da mu sin bude slo– bodan. Age tražile zemlju, pa da se zauzmu.

Pop osluškivaše kako se vrsta plotun za plotunom, najpre po pograničnim selima njegova Kolašina prema Drenici, a zatim sve dublje ka Mitrovici i Vučitrnu.

Sa te njegove pažnje Arnauti su ga već slavili kraj svakoga ognjišta. Ratu je njegova zadruga dala sve što je imala: i ljude i zapregu i žito i opremu.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

SAN 254 POKVARENA ROMANCA 256 ONOM SLONU U BEČKOM POZORIŠTU 258 PESMA O PIĆU 261 ĐAVOLSKA BALADA 263 ČIČA MIJA I NjEGOVA KAPA 265 HOP!

Već se znalo da umetnik radi — Mnogi željni da vide, da sude, Al’ njegova zaključana vrata, On samuje, kâ da beži ljude.

— Verujemo, verujemo! E pa davor, zdravo! Davor zdravo, Sarajevo drago, U tebi je njegova kolevka. Davor zdravo ti, Cetinje dičio, Gde ’no pesnik odoji pesnika!

U njegovu burnu misô Ti si sjala lekovito. Šta je pesnik kad napisô, To je prvo tebi čitô. Njegova je mnoga suza Na tihe ti grudi pala, I tad’ mu je odlanulo, — Pa zbog toga tebi hvala!

“ Tad’ je bila setva, Danas je već žetva; Đavo žanje korov zreo — A to je i hteo. ČIČA MIJA I NjEGOVA KAPA Vino pije, vatru samu, Čiča Mija, I glava mu, i kapa mu Veselija.

A krajni očaj kud će te odvesti? Možda ćeš zaslepit’ pa učinit’ — jao! Oh, mnogi je tako u grehove pao! A njegova zverska ne gasi se žeđa, — Sad ti većem dere i kožu sa leđa.

Miljković, Branko - PESME

Oslepi svojim koračajući putem, al znaj: lažno je sunce, istinita je njegova putanja. Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima, ti smelo slušaj kako pevaju pustinje, dok kleče bele zvezde pred

starimo ja i moj plamen I tako se opijamo svojim životom i pepelom Miris cveta je miris njegove buduće smrti To miriše njegova senka njegovo ime Toliko proslavljeno u vazduhu Toliko traženo u rečnicima Taj iskren miris nežna magla u glavi Kaže da

Krakov, Stanislav - KRILA

— Sergije, Sergije... Mala Noelija doletela je pijana radošću. Zgrabila je njegova podrugljiva usta, i sisala dugo sa njih vlagu iz visokih vazdušnih slojeva. — Hajde, toliko te čekam...

Za njima, u jednom kutu, bilo je još dvoje. Plava Zizi imala je vrh podšišanih kosa oficirsku kapu. Gledala je njegova široka ramena i smejala se. — Volim te jer si bombaš... farman... 120 PHR... ne volim Njepore... pih, mitraljezi.

Bilo je nečega na vratu — vilica koja se klatila i malo kose. Osećao je po sebi krv, no nije znao da li je njegova ili tuđa. Nešto je prošlo kroz njega. Pogled se ukočio. U očima je bilo nečeg oštrog kao vrhovi noževa.

Grmele su i cevi topovske. U zraku se aparati rastavili. Već se Vosel okićen šrapnelskim dimovima vraćao natrag. Njegova velika tica je drhtala ranjena. I mali Njepor je bežao za njime, jer nije voleo miris sumpora.

Para od konjaka je jurila na njega. Izgubio je glavu, i dok je očajno gledao na otvor, kroz koji su optuženoga izveli, njegova ruka, vođena pogledom majorskim, napisala je drhtavim slovima: — Na smrt. Streljali su Kazimira.

Svuda se nad zidovima nadnelo drveće i njegova senka je bila teška n hladna. On se plašio drveća, ali je voleo žuto lišće plećatih platana.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Koliko je za mene sreća da putujem sa njime! Sat-dva njegova razgovora za mene su kao jedinstveni seminari. On je pre trideset godina vodio jednu od najvažnijih misija po Sudanu,

I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna.

S vremena na vreme pojavi se njegova crna glava, da udahne vazduha, dok se sa tvrde, kovrdžave, i masne kose voda odvaja odmah kao od nečeg tuđeg i stranog.

za putnike, koje izgledaju tako komplikovane, upotrebljive su i neophodne čim se o njima ne mora da stara sam putnik već njegova posluga, i čim ničeg drugog baš nema na raspoloženju.

uzbuđenjem i čežnjom za nepoznatim i prostorima, kao da se tako sami njegovi snovi ostvaruju a ne da je u tome i cela njegova mladost prošla“.

Onaj ogromni prostor, od zapadne do istočne afričke obale, koji se zove Sudan, mogao bi se zvati savanom. Njegova je zemlja crvena, trava žuta a drveta i zelena i crvena.

Stanovništvo je po rastu veće a njegova koža je obasjanija; naročito su žene sad divne. Njine grudi su retko kad isušene.

Mali, ćelav, napućen kao dete, potpisan širokim kaišem preko platnenih čakšira; njegova lanena košulja razdrljena je na grudima; na bosim nogama su urođeničke sandale, a kask na glavi verovatno da je još pre

Sada je došao belac, sada ne sečemo!“ Stari se odjednom oduševi. Njegova igra postade drastična, lascivna, klovnovska. On se prevrće po zemlji, skače razbacuje ruke i noge.

Svaki čas zeleno oko košute, žuto hijene i ogromno električno pantera. Ovaj nas ljubopitljivo čeka sve dok ne razaznamo njegova meka leđa, tamna u noći, i onda se tek sklanja u čestu.

Da mora sazreti, zna cela njegova porodica, a kako je ona prva na redu da bude žrtvovana, ona ga se najviše i boji. Ili će jednoga dana Blonde ogrnuti

da jedan od seoskih mladića u stvari nije umro, nego da je na daljoj obuci, pa da celo selo drhti od straha, a naročito njegova porodica.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

SPASENIJA: Ah, majko, hajd’! Vidim da ti je mnogo dražija Od mleka moga krvca njegova. STANA: Smrt te ne čeka, Ti ćeš u gradu biti gospođa; A Boška čeka smrt... (Glasno.) Sad zbogom, ljudi!

je vodiš, Da sa divotom stvora njezina Potkupiš paši oči lakome, Da prodaš rumen lica nevina Za rumen-krvcu srca njegova! Al’ nećeš, veruj, stara grešnice!

(pokazuje kroz prozor na bedeme): Još ovo groblje — tvrde bedeme — Onaki cvetak nije kitio Kô što je divna glava njegova! Samo pogledaj!...

STANA: Pašo, ti nisi bog! SULEJMAN: Alah al alah!... Jemin alah! A bogom ti se sveta zaklinjem: Da ono nije glava njegova!... (Lupa u dlanove.) Uverićeš se sad!... (Ćerim dolazi i, prekrstivši ruke, ćuti pred pašom.) Ćerime!...

Ono mi nije sin!... Ni nalik on!... Kô crne svile laki pramovi Povijala se kosa njegova, A usnice mu jedva gȁriše Svione malje boje kosine... Posle, i lica beše drukčijeg! To nije on!... Al’ gde je on?...

HASAN: Javaš!... Javaš!... A, eno, kanda, Glavaš dolazi? Potmulu jeku glasa njegova Kô teret neki nose vetrovi Na slabo uvo udaljenome. KOLEBAN (gleda kroz prozor): Još sa njim idu trojica.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Ima mirnoga dima, i dima koji te dovodi u užas. Njegova boja, njegova gustina, to je — mir ili rat, ljubav ili mržnja, gostoljublje ili pogibija, život ili smrt.

Ima mirnoga dima, i dima koji te dovodi u užas. Njegova boja, njegova gustina, to je — mir ili rat, ljubav ili mržnja, gostoljublje ili pogibija, život ili smrt.

Stignemo naskoro u Prćilovicu. Svratimo desno u neki razgrađeni šljivar. Tu đeneral i cela njegova pratnja sjašu s konja. Bilo je podobro hladno. Đeneral zapovedi da se naloži vatra.

A pogledaj ovoga staroga Čerkeza. On je divljačan, surov, krvožedan, grabljiv. Ali znaš li gde je njegova postojbina? Divni, daleki Kavkaz. Pa otkud on ovde, ko njega amo dogna? Žalosna je to i duga istorija.

to duboko ubeđenje da se izvesni društveni prelomi neminovno moraju izvršivati krvavom međusobnom borbom, onda se njegova srdžba pretvara u tih a dubok bol i žaljenje ovoga jadnog čovečanstva, što za rešenje svojih krupnih društvenih zadaća i

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

LVIII Kad zarudi zora, Ona zora mila, I pozlati vršak Anđelova krila, Od velje miline Anđô krilma mane, Iz njegova krila Jedno perce pane. Ovo perce anđô I ne traži više, On ga je i poslô Da Ćuliće piše.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Ja sam komandir mitraljez... Ja žandarišem Bugare... Neka ide... i... on, i njegov... upravnik... u... — glava se njegova svali na jastuk i kapetan „Fikus“, sobni starešina nad četrdeset potporučnika, u četvrtom paviljonu rekonvalescentnog

Kada bi primetio naša uznemirena i zabrinuta lica, on nas je tešio kako će sve brzo proći. Ali mi smo bez njegova znanja pozvali pukovskog lekara. Posle detaljnog pregleda lekar mu je savetovao da ide u bolnicu.

Uhvatio sam ga za kaiš. Prilikom ovog neposrednog dodira osetio sam se malo primiren, kao da je njegova hladnokrvnost prešla unekoliko i na mene... Išao je, čini mi se, žurno. Gazio sam nesigurno i on me gotovo vukao.

Njih petorica stali su jedan za drugim. Onda su najednom polegali. Prvi se oslanjao laktovima. Njegova je dužnost da seče žicu. Onaj iza njega držao ga je sa strane za opasač, a glavu je zavukao između njegovih nogu.

“ Sad je povučen u komoru na privremeni odmor. Njegova gostoljubiva komanda bila je nadaleko čuvena... Svi oni koji su silazili sa fronta, bilo kojim poslom, ili na putu za

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

I videće se, nadam se, da njegova pojava, onakva kakva nam se, a uvek delimično, čas skriva čas otkriva u nekim njegovim najranije datiranim stihovima,

Ono je tako često neizlečivo vulgarno, a u jeziku koji se prosto raspada od periferijskih dijalektalnih unakaženja; njegova ljubavna lirika poznaje pre ljubavni jed no jad; to pesništvo je bez krupnijih misaonih i osećajnih doživljaja i ideala,

se ostavi na stranu ono anegdotsko u njegovu životu, a što je tako sveže, i bar u dva maha, iznosio Jakov Ignjatović, njegova umetnička fizionomija je prilično nejasna.

000 stihova, dok to ni blizu nije sve što je on objavio? Knjiga je njegova čvornasta prem i nakazna, — kako je karakteriše sam pesnik, ali je odista neproučena, a nezasluženo takva.

Drukčiji su njegov hod i govor, drukčiji temperamenat, zahvat, ton, drukčiji i njegova oštrina, i zamišljenost, i jetkost, i nostalgija, i očajanje.

Ne pazi sveto! Samo lude slepe i želje Rob krvavi, ne čuje tužeće čovečestvo, Gazi njegova prava! Nit’ pišteću čuje decu, Mati je sa kćerima raskoši hude grabež — — — O, vidiš li ti to, Samostvoritelju silni?

godine, našavši srećom dva njegova zaturena primerka u Šibeniku (v. Mihailovićev prvi, sumarni izveštaj o Trenodiji u Institutu za proučavanje

6. strofe IX, koji kod Orfelina glasi: na luft sebe tihoj dajut — Vladisavljević je (st. 6. strofa XI njegova izdanja) preinačio u: v vozduh sebe tihi dajut.

On ju je, po svome običaju brbljivog pismopisca, uklopio u svoje kijevsko pismo od 28. juna 1796, a ta njegova pesma — sada već bez onog neposrednog i humorističnog prijatnog tona koji je jedina čista draž njegovih stihova, sva

sa delom Kozačinskoga, odnosno Rajića, to je danas nemoguće utvrditi; o postojanju originala Rajićeve pesme, pa možda i njegova autografa čitave tragedije, imamo svedočanstvo u Serpskom narodnom listu od 4. aprila 1837, str.

36. str. 32—6, u nizu drugih stihova, bez naslova; naslov pesmi sam dao ja. — Drago Teodorović (zapravo Jovan) i njegova žena Sofija su poznati prijatelji i mecene Dositeja Obradovića, Pavla Solarića, Atanasija Stojkovića i drugih

Karadžić. Beč 1833, 85—6. A evo kakvom ocenom pesnikova položaja u savremenoj srpskoj književnosti, i kakvom ocenom njegova talenta završava Vuk svoj Predgovor gornjoj knjizi: „No Luka se...

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Slaboga štiti, silnog prisili Da silu prizna mnogo slabijeg... — Milost je, deco, ovo njegova, Ovo oružje i prijatelji, Štono prostranim morem vladaju, Poslanije je volje njegove — Da ga slavimo jekom puščanim,

— Gospode!... I ti, gospođo, majko njegova! Šta sam zgrešila te me otište Iz raja mog — iz Venecije?... Ah, Đurđe!... Đurđe!...

(Čuju se puške.) A gde uhvati — O, braćo, braćo! Hristove crkve verni sinovi — Njegova ploda krvav je cvet. — (Jelisaveta u noćnom odelu.) JELISAVETA: Iščisti, Đurđe, onu grobnicu! Posle i društvo!...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

sav, koštat i krupan kao odvaljen komad onih grđenih i neprekidno mračnih i turobnih planina, što se muklo uzdižu povrh njegova sela. Po razgolićenim, runjavim i širokim prsima nahvatalo mu se stvrdnuto inje.

“ — rekao je, i složio buruntiju na vatru. Njegova su muška čeljad bila sva do zuba naoružana. Pasoše za oružje nije mu padalo na um da traži, niti je kome padalo na um

Crne vrane i gavrani u dugim, širokim jatima kobno su i zlobno graktali povrh mâla i imaća njegova, padajući na tovne mrline sa nemilim kreštanjem, a on je bolan, prebolan hodao tamo i amo, kao bez glave, satrven i

“ Na zborovima i svetkovinama široko se i snažno prolijevala snaga njegova i lepota. Svega toga nema više, sve je umrlo, uvelo, iščezlo, da se nikad ne povrati.

— Ja ne bendam ni njegove tapije ni kmetovske práve. Ovo je dijete odraslo. Ono je njegova starevina, a onaj nek ide oklen je i došô... Ja ću obići sva sudska vrata u 'voj zemlji.

Mićan ih pogleda mrko, debelo, pa mirno, kao s nekom tugom nastavi: — Ćud je njemu njegova kriva, ćud! On će šjeđeti s tobom, razgovaraće se, bratski će se ljubiti i grliti, onda će skočiti i podvrisnuti: „Stoj!

Nema vajde kriti, voli, braćo, i da malo udari u stranu kad o sebi govori. Ali njegova laž, njegove, 'oću reći, bešjede, nijesu nikom na šteti. — Kakav je da je, naš je! Drag nam je.

Kod mlina neko povika: — Stoj! Ko je? — Vojvoda Simeun Pejić Rudar, đak od namastira Gomjenice i njegova ordija — javi po komandi barjaktar. — A ko ste vi? — Ne pitaj, već udri! Zar ne vidiš da su balije, šiljak im džamijski!

Tako me slavni sud piše i tako mi pozovke šalje. * Poglavica Zemaljske Vlade za Bosnu i Hercegovinu, Njegova Preuzvišenost, gospodin baron Johan fon Apel, izgubio je, valjda negdje u ratu, jedno oko.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

DRUGI 31 SUMNjIVO LICE KOMEDIJA U DVA ČINA LICA Jerotije Pantić, sreski kapetan Anđa, njegova žena Marica, njihova kći Vića Žika sreski pisari Milisav Tasa, praktikant Đoka Aleksa Žunjić, sreski špijun Gazda

On samo na krupno hvata. Njegova je struka politika i na njoj, bome, dobro zarađuje. Najviše zarađuje na dinastiji. Za njega je dinastija krava muzara.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

a naporedo s jačanjem građanskog staleža postepeno se laiciziralo srpsko društvo na području Austrije, a za njim i njegova kultura.

Početkom šezdesetih godina njegova reforma preovladala je u praksi, a 1868. vlada u Srbiji ukinula je poslednje ograničenje upotrebe njegovog tipa ćirilice.

delu Žitiju gospodina Simeona (1208) Simeon - Nemanja shvaćen je kao mudar vladar, plemenit otac, blažen starac, a njegova svetost je samo nagoveštena.

On je moralni pobednik, može biti junak hrišćanskog speva. Njegova tema je identifikacija vere i otačastva, bezgranične privrženosti hrišćanskom idealu koja ide do svesne žrtve, tema

Kao poznavalac narodne kulture, Vuk je jedno od prvih imena u evropskoj folkloristici svog doba. Njegova klasična zbirka narodnih umotvorina (Srpske narodne pjesme I-IV, Srpske narodne pripovijetke; Srpske narodne

Sterija je moralista, društveni kritičar i satiričar. Njegova komedija je neposredno angažovana u društvenim i kulturnim zbivanjima svog doba.

Kao pesnik, Sterija se ostvario u poslednjim godinama života, kada je objavio knjigu Davorje (1854). Njegova poezija - refleksivna, pesimistička, intelektualna - sadrži razmišljanja razočaranog i bolesnog čoveka, koji je povukao

U drugima se javljaju setni tonovi i sumorna, elegična raspoloženja; među ovima je i najpoznatija njegova pesma Kad mlidijah umreti.

Lirika čini srazmerno manji deo Zmajeva pesničkog opusa. Njegova produkcija u oblasti angažovane poezije bila je ogromna.

Kostić je pesnik duhovne, filosofske inspiracije. Njegova poezija nije poezija srca i osećanja nego poezija duha i mašte, sasvim različita od neposredne lirike kakvu su pisali

della Salute, od kojih je prva kosmičko-filosofska, druga rodoljubivo-filosofska a treća erotsko-filosofska i, ujedno, njegova poslednja i najslavnija pesma. Uz Jakšića, Kostić je glavni dramski pisac romantizma (Maksim Crnojević, Pera Segedinac).

Više od drugih pesnika aktivirao je iz jezičkog pamćenja stare slike i značenja. Njegova je lirika povremeno hermetična, ali je zato i jedna od najdubljih uopšte u srpskoj poeziji.

Nastasijević, Momčilo - PESME

Zapalio sam suhi žbun, U ime Jehove nosim im slom. Jer Jehova beše moj štit I ruka njegova moj vođ. Jehova je to! (Devojke:) Silnome Bogu pojmo sad, Zaigrajmo uz svirke zvuk Na novi glas, na novi glas.

(Hor:) Jehova, dođi nam, Jehova, dođi nam. Jer Jehova beše moj štit I ruka njegova moj vođ. Diži se, Jehova, razgnaj zle u beg. Jehova, dođi nam, Jehova. Slavni Bože, dođi nam sad.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Polako, mirno, pognute glave ide. Tamne mu se njegova uska leđa, stas. Zbog pognute glave jače se izvija i vidi iz ramena mu njegov uski sa šupljinom po sredi vrat, i šire,

I ta njegova pamet, tačnost trebala je i radi njega i radi njegove mirnoće i spokojstva; i taj njegov trud da bude kakav treba zadugo,

jer zna da mu on zato dosađuje, zapitkuje ga, što ga voli, što mu je milo da on, Mladen, tako dobro radi, on, sin njegova pokojnog druga s kojim je on toliko godina tu zajedno sedeo, živeo.

Otac kao da nije ni postojao, a kamoli njegova smrt, tuga za njim. Mladen stojeći više nje, obučen u novo, čohano odelo, s ključevima u rukama, gledajući kako nastupa

I o svemu što se čuje za Mladena, srećno, zadovoljno bi pričao kao da je Mladenova kuća i radnja njegova, i ona napreduje, cveta. Sav srećan, kad bi mu se dosadilo kod kuće, on bi izlazio. — Kod Mladena...

On zna da do njega stoji. Da je ona njegova. Vidi koliko ga voli. Sa koliko ljubavi, veselosti, sjaja u očima navek mu prilazi. Sva je njegova.

Da je ona njegova. Vidi koliko ga voli. Sa koliko ljubavi, veselosti, sjaja u očima navek mu prilazi. Sva je njegova. Ali on je svojim pametnim, suvim licem, mirnim pogledom navek umiruje. Uvek prema njoj trezven, miran, kao brat joj.

Zar nije dosta što se odrekao nje, nego još i on sam da reši da pođe za drugog? Zato mu je bilo teško. To je i njegova mati kao osećala. A i ona kao da je znala, bila je u nekom dosluku s devojkom i sa svima njima...

Mislio bi o njoj, o njenim crnim veselim očima, o njenom sad istina zbog neizvesnosti njegova odgovora malo bledom, uznemirenom, ali uvek nasmejanom licu; o zakićenim cvećem njenim toplim, tihim, mirišljavim,

Ona prestala da plače. Zinula i gledala. Skamenila se gotovo od njegova izgleda, glasa. Ništa da u njemu drhti, da se poznaje.

— ona ostala kod oca, pa sa Mladenom počela da živi, ne bi to bilo krivo. Glavno je da ona nije njegova žena, a kao druga, ovakva, raspuštenica, mogla je da podnese.

Ili, ako to baš neće, a ono još manje da će pristati na Jovankinu zaovu, Jelenu. Ne što nije za njegova brata, već što je njena zaova.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

panakeja; on dejstvuje i tamo gde nikakvo drugo sredstvo ne pomaže; pri lečenju, međutim, dolazi gotovo uvek u obzir njegova egzorcistička priroda, i tretman s njime je vrlo često u vezi sa vračanjima, bajanjima, zapisima.

Ne vala ga donositi rezačima, da ne bi grad tukao vinograd (SEZ, 32, 1925, 25). Od njegova mirisa beže zmije (SEZ, 40, 238). B. l. peče se uz božićne hlebove, »radi zdravlja« (іbіd., 81).

Pri svem tom, u unutrašnjosti on nije bio dovoljno poznat, i njegova kultura lagano je propagirana i zvanično pomagana sredinom 19. veka, v. S. Trojanović u SEZ, 13, 1909, 68 idd.

s brda zove: Oženite me! Lepa ruža ruku pruža: Povedite me« (ŽSS, 73). Inače njegova snaga može biti i kobna, i zato ga narod ne voli. Ako se k.

Da l., kao i kod Nemaca (Marzell, 1. s.), stoji u vezi sa ženskim božanstvima dokaz je što se jedna njegova vrsta zove bogorodičin l. (Vuk, Rječn., ѕ. v.).

Ta njegova osobina vidi se i iz njegovog imena, kod nas i inače (ili je dala povoda da se njegovo ime načini: »etimološko« sujeverje

Tu se priča kako je snaja, iz mržnje prema zaovi, zaklala rođeno dete i mužu rekla da je njegova sestra učinila, i on je ženi poverovao i naredio da mu se sestra rastrgne konjima na repove.

Gde ima male dece, tu se pred spavanje kadi soba t. (»da se deca ne bi u snu plašila«, SEZ, 14, 19). Njegova apotropajska moć razlog je što se on izdašno upotrebljuje u mrtvačkom kultu (»miriše na t.

Uverenje da mrtvac, ili njegova duša, ne može kroz trnje, jer ga ono privlači i vezuje za sebe, uticalo je na formu sahranjivanja.

Tri godine sluga nije mogao učiniti ništa. Onda mu jedan stari pastir objasni da njegova slabost dolazi od c. l., i pouči ga da jede samo hleb, a c. l. da ostavlja u neko šuplje drvo. Sluga posluša.

stablo« kome se u Sretečkoj župi »pripisuje negativan uticaj«: ko pod njim zaspi, mora da se onesvesti; opasno je ako njegova senka pada na kuću, i zato ga nisu sadili u blizini; kad njegovo stablo dostigne debljinu vrata onoga koji ga je

On je obavezno jelo na badnjidanskoj večeri: kad se na ognjište naloži badnjak, stavi se na njega kašika pasulja — kao njegova »večera« (GEM, 22—23, 1960, 151, Petrovo selo); pre večere svako od ukućana pojede malo belog luka i pasulja (GEM, 27,

Ćipiko, Ivo - Pauci

A oko njih sve ćuti, samo vječita rijeka šumi ... Mjesec go oprezno straži, njegova svjetlost u blijedoj vedrini treperi, cijedi se vazduhom kao mlijeko, a iz tajanstvenih, raspruženih, nepomičnih sjena

osjeća vonj njene glave i čini mu se da vidi ono njene kovrčaste, plave kose na zatiljku, kad se bijaše sagnula da pije sa njegova gunjca.

Ilija iziđe iz gazdina dućana veseo: zemlja se neće dijeliti, njegova je i, vođen tom mišlju, lako korača svojoj kući. Ali u putu, sjećajući se grdnih novaca, zanos malaksava: kad će iz

A pop Vrane sveštenik je, pa traži tuđih žena, a njemu se brani njegova i ničija već njegova, i on je njezin jedini gospodar...

A pop Vrane sveštenik je, pa traži tuđih žena, a njemu se brani njegova i ničija već njegova, i on je njezin jedini gospodar...

u oči, pod utiskom njena pogleda dolazi mekši i, očito dirnut najednom ispod naočara nabuhle mutne oči oživu i njegova ruka diže se i klone na njeno rame. A sluga, podučen, izlazi iz kuće.

pođe u grad odvjetniku da zapravda Vojkana za dvije kvarte kukuruza, koje mu je od zimus Vojkan ostao dužan za izor na njegova vola — i ostavi punomoć odvjetniku.

Komšija veli: — Prodaće ti je, ako advokata ne nađeš. Iliji žao krave, njegova je, dao je lani steonu Vojkanu, na po, dobra je; ako je izgubi, izgubiće s njome i njen porod za napredak.

Uto iznebuha diže se otac Dionisije. Društvo napito, probavljajući, upre poglede u nj; njegova progrušana brada drhti, a oči živo prodiru ondje gdje ih unese.

Fala ti! Ovo ti neću nikada zaboraviti ... I sve strasnije je miluje... Maša osjeti dodir i golicanje njegova lica na svome, osjeti njegovu mušku volju... I dok je on ljubi, misao besvjesno ponese je ka Radi...

drži ga sin mu Rade ... — Znam, ali neki dan reče mi jedan seljak da Rade potkresava i siječe šumu kao da je njegova ... ti o tome ni mukaet! — I Ilija se služio šumom i branio od drugoga, taman kao da mu je djedovina...

Primiriše njenu kosu, kao šumu gustu, i posmatra joj lice što se ispred njegova pogleda postupce žari, a oči bježe ustranu.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Kad je video sa kakvom lakoćom čitam jevanđelje i kako mi ruka sa kalamusom lako klizi preko pergamenta, njegova zbunjenost pretvorila se u mržnju.

Za njega sam ja bio đavolji ispljuvak koga je nečastivi podmetnuo božjim slugama kao kukavica jaje. Njegova žudnja za slavom bila je nesamerljiva.

Sad mi se čini, da bi to on sve izdržao da nije bilo one potrebe koju čovek ne može da odloži. Predveče je njegova upornost morala proći kroz iskušenja izvan granica ljudske izdržljivosti.

Počeo je iskreno uživati u poslu. Iz bitke u bitku njegova vrednost je rasla. Kad čovek prilazi nekom poslu od sveg srca, onda se može očekivati da će postići najviše što se tu

Dosećali smo se dakle mi gde je njegova nevolja, ali do Janje nam je bilo neuporedivo više stalo nego do Kirče. Janja! Bila je to žena koliko može da se vikne.

Obojica su dočekali ovaj ratni pohod sa nadom, Kirča privučen opasnošću kojom je, kao spasenjem, bila obuzeta njegova ranjena duša, Pipac skitačkim svrabom. Makarije Zvao me je danas Lauš. Tražio je moj savet.

Nisam odmah shvatio na šta se odnosi njegova naredba ili molba, upravo to — da li je više naredba ili molba. Mogao je reći: povedi računa, otvori oči, pobrini se.

Jer, tamo, ne vidim ništa dobro. Preostaje mi da se uzdam u Dorotejev razum. Jedino će ga njegova trezvenost (ukoliko je još ima, a valjda je ima) sprečiti da se ne uvali u kakvu nesreću. U Jelenu se ne uzdam.

Nije bilo nikakve sumnje: bio je to on, njegova žuta griva, visoki uspravni stas, hod. Moraću to da prećutim. Pre ili kasnije neko će ga drugi videti.

Gospodar Lauš sedi na tronošcu, a njegova mila gospa Jelena, brižno nagnuta nad njim, raspravlja češljem njegove vlasi. Sunce je najzad, dva koplja pred smiraj,

U svojoj staračkoj obnevidelosti ne može da vidi kako se voda svuda razlila i kako njegova uzdrhtala mlitava ruka nema više snage da je obuzda.

Onda je starac odjednom shvatio da je njegova lepa mlada žena osetljivija na prisustvo muškaraca nego na bilo šta drugo (na moć, na bogatstvo, na mudrost zrelog

Ilić, Vojislav J. - PESME

Ali po njima nije išô sam. Za njega svet je perivoj od ruža, Po cveću šeće kao paun mlad, Njegova duša jezero je mirno, Njegov se nikad ne koleba nad.

Ijono, on tebe čeka. Žagor je odavna stao, I evnuh umorni drema na mekom naslonu svom: Na stara njegova krila ugašen čibuk je pao, I fontan jasnije šumi u pustom dvorištu tvom.

) Vekovi su prohujali od čudesne one noći, Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava, Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, sveti Sava. 1889.

Ljudi ga tražili vazdan, A jadna njegova majka plačući život je klela. Tako je plakala ona vazdan i svu noć gorko Vrteći vreteno tanko.

svetoj službi otadžbine svoje; Rečju ih krepi, a delom junači, U strašne dane da odvažno stoje Braneći narod i njegova prava, Kad bura besni i kad igra glava. Suton se hvata... I nejasne seni U tankoj magli skrivaju se redom.

On se naglo iz sna trže, Oturivši čibuk svoj, Pa na srce ruku vrže, I ovako reče njoj: „Alah znade šta je stvarô. Njegova je sveta moć! Ja te ljubim, oh Tamaro! Budi moja jednu noć.

Grad mnogoljudni ovaj kô beli labud se vije Iz guste, palmove šume, što platna njegova krije. S bazara negovih šumnih večita vika se hori, Sve se tu žuri, kliče, pogađa i živo zbori.

U Lisinskog hrabrog pana Ima blaga kô u moru, Al' njegova kći Okeana Beše ukras celom dvoru. Koliko je Poljska duga Na četiri svoje strane, Od Njemena pa do Buga, Nije bilo

Amor je, međutim, spavô Bezbrižnim i ravnim sankom, kô ljudsko stvorenje pravo. Snažna se njegova krila lagano razviše s pleća, A nad njim splete se šator od šumskog mirisnog cveća.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

STARA ATENA, ARISTOTEL I NjEGOVA SLIKA SVETA 19 VI KOD ARHIMEDA, ANTIČKA VOŽNjA SREDOZEMNIM MOREM, POSETE ALEKSANDRISKOM MUZEJU I BIBLIOTECI 26 VII

JEDNOG STAROG RUKOPISA, HILjADUGODIŠNjI OTSEK ISTORIJE NAUKE 62 XVI OČINSKI DOM, PRISTUPNO PREDAVANjE GALILEJA, NjEGOVA OTKRIĆA I SUDBINA 68 XVII ISTINA O PROPASTI ALEKSANDRISKE BIBLIOTEKE, BAŠTENSKI PLANETARIJUM 78 XVIII DUBROVNIK I

„PRINCIPIJA“ NjUTNA, PRONALAZAK NEPTUNA 100 XX RAZNE USPOMENE IZ DETINjSTVA 109 XXI NA SEMERINGU. O SUNCU, DžIN I NjEGOVA PEĆ 114 XXII BEČ. USPOMENE IZ MLADOSTI 120 HHIІІ PRVO NAUČNO DELO I NjEGOV POSTANAK.

Pa kada je prvence žrtvovao bogovima, t.j. poslao ih besplatno recenzentima, onda se ostala njegova deca razmile po širokom svetu i idu stranim ljudima da ih uče i zabavljaju. To se od njih traži - jadna siročadi!

Drugi ukras moje sobe je veliki romanski dvostruki prozor kroz koji se - iako se njegova okna peru u najizvanrednijim prilikama otvara divan vidik na Dunav i preko njega.

Dunava vidi se, zbog besprekidnog podizanja novih građevina, svake godine sve uža i uža pruga, ali se zato druga obala njegova voidi do samog horizonta. Ona se neće uskoro ozidati, jer je to plavni teren Dunava.

Na taj volšebni način pratim turske ratove cara Leopolda i vidim kako veliki vezir Mustafa Ćuprilić zauzima Beograd. Njegova divlja vojska kulja kroz kapije toga grada.

prošlosti, koja je tekla od pre šest hiljada pa do pre dve hiljade godina, taj kraj izgledao je drukčije nego sada. Njegova plodnost je nadmašavala plodnost samoga Egipta, tako da su ga stari zvali baštom sveta.

Prošavši pored desetine takvih ulica, dolazimo opet do jednog velikog zida. Njegova kapija je širom otvorena; kroz nju stižemo do jedne široke, trome reke.

Sa takvim se sitnicama ta uzvišena knjiga ne bavi.“ V DANAŠNjA ATINA. STARA ATENA, ARISTOTEL I NjEGOVA SLIKA SVETA Atina Lepe poštanske marke sa Akropolom i Tezejevim hramom izvestile su Vas, pre no što ste ovo pismo

Isti utisak za vreme cele vožnje! Od zaobljene površine mora vidi se uvek samo njegova neposredna okolina. Zato naša Zemlja i nije bog zna kako velika!

Naša poseta svršila se brzo i uspešno. Sedi naučnik, matematičar, fizičar i inženjer, upoznao je u meni čoveka koji njegova dela ceni i ponešto razumeva, pa je shvatio i odobrio moju želju da posetim slavnu aleksandrisku školu, a sa sobom

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Ne zaboravimo, i njegova poezija za decu nastaje na podsticaj školskih pedagoga i neretko predstavlja prepev ili preradu pesama iz raznih izvora.

Stanković, Borisav - TAŠANA

da se prvi cvet njemu na grob iznese; prva kruška, jabuka, u pokoj njegove duše razda; prvi grozd, prvo vino, preko njegova groba prelije, kao da je živ, kao da on to traži od mene. Oh, dedo!

PRVA SAUŠKINjA (uplašeno): Neće! Baca hleb. Iskolačio oči. I znaš ga, po njegovom običaju, mumla, preti: kako je ovo njegova kuća i hoće gore, ovamo u sobu. I bojim se ovamo da ne dođe, da ga deca ne vide.

Istina domaćin, pokojnik nije živ, nije tu, ali je tu njegova domaćica, deca, i za prijatelje je njegova kuća otvorena«. Ali on se jednako snebiva.

Istina domaćin, pokojnik nije živ, nije tu, ali je tu njegova domaćica, deca, i za prijatelje je njegova kuća otvorena«. Ali on se jednako snebiva.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Još je porasla kanda, i još više se snagom obložila. Ne izgleda rđavo ni majstor Kosta, ali je njegova bolja polovina veliku senku bacala na njega.

” Ako pijan čovek na ulici tetura i zapleće: „Ovaj misli da po zemljotresu gazi.” I tako iz najsrećnijih dana njegova života ostade čoveku ime Kosta Zemljotres. Naravno. nije se ljutio. Od njegovo troje zdrave dece je potekao izraz.

S nekom sujeverom je negovao tu reč. Činilo mu se, taj zemljotres, ta nemirna deca, to je velika njegova pobeda onde gde je možda i on sam pomalo sumnjao da može pobediti.

Majstor Kostina sudbina poče da se koleba. Pokaza se, to jest, da i deca njegova imaju sudbinu, i to svako svoju, i da će mnoge reči početi da imaju sasvim drugo značenje.

majstor Kosti, jedne noći, da odnekud iz njega, kao da je on raskršće, vode tri staze, rastu, dužaju, a po tim stazama njegova deca, mala kao što su, svi osnovci. Jedno drugo kao da ne poznaju, njega, kad ih vikne, ne čuju.

Eto, s tim glasom ne samo da se reši pitanje Srećkova zanimanja, nego otpoče odmah i čudna njegova samostalnost. Odvojio se i od kuće i od svirača.

Tražili su ga ljudi kao nekog vidara, ispovedali mu se kao svešteniku. Razgovarati s njim nije mnogo vredilo, ali tiha njegova pesma, uvek druga i druga, godila je kao melem. „Možda je u njemu propao neki talent?” reći će neko.

Dok je tamo bio, u razgovoru s ljudima, na malim izletima, njegovi se balkanski pojmovi prilično rasvetliše, mnoga njegova znanja iz čitaonice se kako treba povezaše.

Pa i smirio se na tom poslu onaj moj besni Rista. Čuva se, kažu, svega. Ipak, proviri njegova nesrećna narav. Ljut je kao paprika, kaže njegova žena.

Čuva se, kažu, svega. Ipak, proviri njegova nesrećna narav. Ljut je kao paprika, kaže njegova žena. Čuo sam, dobio bi još jedno unapređenje, ali se svadio sa starijim radnikom, i još Mađarom.

S one strane zida spava njegova žena, Paula, Totica, bivša služavka i prisvojenica gospa Nolina. Takođe na katoličkom groblju, niko više ne zna gde,

Boško je o svom ocu Savi pričao da je bio visok kao kula, ne lep ali dobar čovek, mek kao ona njegova plava kosa kojuje nosio dugu, i pri radu u polju, na način kaluđera, pleo u perčin. Otuda im ime.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Obična je stolica od slame bila gde je njegova pomajka prela; Roman majstorski zabode u nju pčiodu, okrenuvši vr’ gore, tako da kad sirota baka bona fіde sedne,

To je za Romana bilo med, i što je veći bio, to su njegova dela veća bila. Retko je njegova pomajka pitu ili zavijaču sakrila koju on ne bi našao, ili sam, ili ako bi mu mlogo

To je za Romana bilo med, i što je veći bio, to su njegova dela veća bila. Retko je njegova pomajka pitu ili zavijaču sakrila koju on ne bi našao, ili sam, ili ako bi mu mlogo bilo, s decom pojeo.

Kad bi oraja našao, on bi znao sve pojesti, i potom ljuske tako lepo složiti da se često njegova pomajka varala. Može biti da ja grešim što detinska našeg Romana dela mojim čitateljma predstavljam ali koliko puta

morala jako vozbuditi čujući bedu Romanovu i predstavljajući sebi da je on kao mlad vrlo lasno pokliznuti mogao, i da njegova pogreška nije nikakva druga, osim što je dobar junak.

Vama je poznato kako se Kalan pred Aleksandrom Velikim života lišio; on je bio od našeg reda, i ceo uzrok njegova samoubistva bio je što se paštio što skorije u takvo suščestvo preći koje je sposobnije sebi dodobrodetelj prisojuziti.

Koliko sam puti u kuću moga Gliše čizmara odlazio, i pri svakom pitanju: Je li kod kuće majstor Gliša? odgovorila bi njegova žena: »Nisu«, to jest majstor Gliša nisu kod kuće. A šta veli majstor Gliša?

vas (i kod vaši novaca) svoje ščastije traži, i koji će bedni život svoj na najsvirepiji način prekratiti ako ljubov njegova kod vas boginje duše svoje uhoda ne dobije.« — i tako dalje.

»Ta oće li taj vaš Roman jedanput svoju ljubov početi?« — viču mi moje čitateljke. »Da vidimo kakvog je roda njegova ljubov?« Trpjenije, ljubezne moje, samo trpjenije.

Njegov je vozrast upravo četiri stope iznosio, od koji jedna noge, dve trup i jedna glavu sočinjavaše. Njegova su pleća bila široka i mužestvena, i budući da je vrat pokratak imao, to se činjaše da njegova od čitave stope sostojeća

Njegova su pleća bila široka i mužestvena, i budući da je vrat pokratak imao, to se činjaše da njegova od čitave stope sostojeća se glava između ramena kao usađena stoji.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Biograf tu stagnaciju objašnjava nedaćama bračnoga života, jer ga njegova bivša supruga nije umela dovoljno da razume. Kompozitor je imao da spremi jednu sopranistkinju za izvesno solo u jednoj

pokojnik se nije zvao Stojan, nego Spira; on je pogrešno nosio prezime Antić, jer njegovo je prezime u stvari Nikolić. Njegova se majka nije zvala Angelina, jer mu je to bila maćeha, već Marija; njegov se otac nije zvao Miljko, već Mijat, i nije

To su bile pantalone moga starijega brata, na kojima je bila ispisana cela njegova kratka ali burna biografija. Kolena su bila izlizana od klečanja u školi, a od očevih batina toliko se istanjio i

A najzad, ni ta njegova spoljašnost nije predstavljala bog zna kakvu opasnost, jer ne treba se nikad plašiti opozicije kojoj bodljike služe samo

Pregleda tuđe stvari, hvata šverc i zadrži sve što se njemu dopada. Posle tek vidiš on nosi šešir uhvaćen u švercu, a njegova žena svilenu haljinu opet uhvaćenu u švercu. To priznajem, to je dobra struka, a dobro je i poštar.

Direktor gimnazije sa gospođom ličio nam je na 10, ne zato što je jedan bila njegova omiljena beleška koju je obilato darovao đacima već zato što je suv i štrkljast odista ličio na telegrafski direk.

Je l' tako? — Tako je! — odgovara razred horom. — Ova prva nula, to je recimo njegova žena, je l, tako? — Tako je! — E, ova druga nula, to mu je svastika, koju po koji put izvede sa ženom u šetnju.

Tako, na primer, on nam je govorio dugo i opširno o osnovnim načelima Hristove nauke. Mi smo vrlo pažljivo pratili njegova predavanja, tj. vrlo pažljivo smo posmatrali svaki pokret njegovih ruku, bojeći se da ne zvizne koga.

Lepo. Kad izvede taj put, tj. kad stigne u Niš, on je onda svršio ono što je hteo; njegova je misao bila da otputuje iz Beograda u Niš i on je tu misao ispunio.

Iako sva njegova radnja pripada najnovijem veku, ipak on svojim rođenjem završava novi vek i njegov je dar. Od svih tih istorijskih

Izgledao nam je kao odistinski školski instrument i na to smo se toliko bili navikli da nam je njegova glava odista izgledala kao globus koji predstavlja kuglu zemaljsku.

i na to smo se toliko bili navikli da nam je njegova glava odista izgledala kao globus koji predstavlja kuglu zemaljsku. Njegova čupava kosa izgledala nam je kao prašuma u kojoj stanuju divlje zveri; njegovo čelo ličilo nam je na uzorane misirske

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Tr-r-ras. Sad već ide brže. Što promakne kroz Lukine ruke, dočekuje kapetan Dušan. Što izmakne čitavo ispod njegova štapa, sačekuje revolver poručnika Branka. Oko tri časa posle pola noći, klisura je bila ispražnjena i put slobodan.

Sveštenik nas je zbunjeno gledao. A ta zabuna njegova raspaljivala je našu maštu. — To su izuzetne prilike! — mucao je pop Momčilo. — Naravno!

On je teško ranjen u glavu i gotovo u besvesnom stanju prenesen je u šestu francusku bolnicu. Prilikom predaje njegova odela bolničkom magacinu, popisali smo sve stvari koje su se zatekle pri njemu. Između ostaloga bilo je i ovo pismo.

Između ostaloga bilo je i ovo pismo. Njegova rana bila je u početku dosta teška. Naprsla mu je lobanja na nekoliko mesta. Šlem ga je spasao od sigurne smrti.

Tresak topova razlegao se sve jačom žestinom. Komandant brigade dođe na našu osmatračnicu. Iz njegova razgovora sa mojim komandantom doznao sam da su nam Bugari jutros prepadom zaplenili dva mitraljeza od predstraža i

Pravac Gorničevo! — i obode svoga konja u pravcu treće baterije, da i nju izvesti. Zemlja je praštala pod kopitama njegova konja. U toj ludoj jurnjavi kao da čujem povremene pucnje pušaka za nama.

Ali nama u susret jurio je najvećim trkom potpukovnik Blagojević. Za njim njegova baterija. Uz strašno treskanje kara i topova, vozari su vikali: „Marrrš! Marrrš! Marrrš!“ — razmahujući bičevima.

Ovako smo nas četiri oficira osuđena takoreći na smrt, zbog njega jednoga. Njegova hrabrost potiče možda iz njega samoga, ili zbog izvesnih obzira. Ali mi svi osećamo kako smo primorani da budemo hrabri.

Čujem ropac onoga... A jedan koji se vratio iz varoši priča kako je sada čuo da je njegova cela četa izginula. — Da sam tamo, bio bih pokojni... — Znači, bato, komarac ti spasao život.

Petrović, Rastko - PESME

Mislio je da koliko je njegova prijateljica čedna, Isto je prezirna i srca ledna, Pod vrbama tek zelenim na obalama Save.

čak u uglu, Ukočenog, bledog, raširenih očiju kako me gleda, Da imah samo snage, podao bih se ruglu, Toliko mučno behu njegova usta bleda.

s glavom nad rekom beše u travi, Zvezdani pod sobom što je gledao svod, I ribe izmeđ zvezda, i tice, u stravi Glava njegova sama plovila je ko brod. I bol, Gospode, i bol! Molitva za Njega, Sunce! Molitva, tim, za mene!

Smrt i njega našli su onda Moćne mu čeljusti zarivene joj u grlo Riđa krv otiče mešana, Ta njegova krv iz usta na mlazeve I njena iz grla potokom Vrata krvlju behu poduprta, U sobu - Sunce - nije imalo pristupa: Gde

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

— reče majka. — Tražim sreću svog sina! — Ti mu je ne možeš dati! — Sunčeva majka zavrte tužno glavom. — Njegova sreća je u devojci s cvetom u oku, a devojka je u polju makova začarana.

Uzalud je nesrećni Belko razmišljao u čemu je njegova greška. Uzalud se zaricao da će biti bolji! Jer, što je on bivao bolji — braća su sve otvorenije bežala od njega, sve

— lagano, kao da s nožem zabodenim u leđa ide, pođe mladić niz reku. Ispred njega išla je njegova senka. Iza njega pas čiji mu je vreli jezik lizao čas listove nogu, čas dlan. — Zar taj pas toliko vredi?

Dečak je žurio kao da ga je nešto iznutra gonilo. I, gle, nije uzaludna bila njegova slutnja! U zalivu, obavijena dvostrukom mrežom, bacakala se riba Srebrenka.

— kaže, pun prezira za podmitljive sudije i stražare. Čemu se sudije ljute? Neka sude! Što teža presuda, to veća njegova slava! — Ko zna šta bi radio bog da đavo ne postoji? — širi Varalica ruke, usavršava svoj zanat.

— Gomilom okupljenih ljudi prosu se smeh, a dečak pocrvene. Njegova metlica izgledala je, zaista, jadno. Ali, čistila je. Čistila!

Jedini uslov koji je još pre mnogo godina postavio — bio je da seljaci ne ubijaju ptice kako za njegova života, tako i posle njegove smrti. Selo je taj uslov prihvatilo, smejući se: ko još mari za ptice?

Sunu u nebo prasak pušaka. Nekoliko ptica okrvavljena perja pade, a zvono kao da se pomami. Njegova jeka sada je potresala i zemlju i nebo. Uzalud su ljudi pamukom zatiskivali uši!

Da nije bilo nade da će se otac vratiti i dečak i njegova majka otišli bi nekamo gde se lakše i radosnije živi. Ali, on je obećao da će se vratiti. Kako su mogli da odu.

Na brezi bela košulja, na borovima mrka odela, a na samom okrajku šume samotni orah vek vekuje. Na sva njegova pitanja borovi ćute, a breza mu se u lice smeje. — Kako si čvornovat! Kako ružan!

Nije stigao ni da uzdahne, a već je leteo niz strminu planine zajedno s posečenim borovima. Na sva njegova pitanja borovi su i dalje prezrivo ćutali. Orah se seti priča vetrova o dolini, a i oblaci su čuda pričali!

— uzdahnu orah, kad ga nečija pažljiva ruka odvoji u stranu. Tek tada opazi kako ga drvoseča i njegova mlada žena pomno posmatraju. — Biće od njega carski sto!

Šantić, Aleksa - PESME

Uvrh, na meku šiljtu, otac sio, Pružio čibuk, i dim se koluta; Njegova misô nadaleko luta, I pogled bludi sanjiv, blag i mio.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Zašto? Zato što je takva njegova vonja, zato što su ljudi nešto skrivili, zato što je njihov praotac Adam okusio od nekakvog zabranjenog ploda.

U prvom redu njegova je zasluga što je Srbija dobila 1219. samostalnu crkvenu organizaciju. Kao arhiepiskop, za nekih petnaestak godina

U vezi sa tom politikom je i njegova osuda dušanovog proglašenja carstva i patrijaršije. On je predlagao Carigradu savez protiv Turaka i nudio mu i novčanu

Ono što u pesmi naročito odlikuje Momčila jeste njegova ogromna fizička i moralna snaga. Kad je Vukašin obukao njegovo odelo, izgledao je kao kepec prema džinu.

ovih poraza Turci su pošli na Srbiju s velikom vojskom, koju je predvodio sam sultan Murat, „a sa njime su bila i oba njegova sina, Jakub i Bajazid, kao i mnoge proslavljene vojskovođe iz ranijih ratova (Evrenos, Saridže, Balaban i dr.).

Da, videh: njegovi otac i majka drže mu glavu i njegova žena (kleči) pored njega. U Mahabharati drevnih Indijaca, koja je završena najdalje u IV veku nove ere, nalazimo veoma

A ko činja biti će najbolji, a ko izda onoga te počne, svaka mu se satvar skamenila! Bog veliki i njegova sila u njivu mu sjeme skamenio, u žene mu đecu skamenio! Od njega se izlegli gubavci, da ih narod po prstu kažuje!

Musić Stevan je junak koji je kasno stigao na Kosovo. Bojao se kneževe kletve, spremao se, žurio, i opet zadocnio. Njegova ljuba, koja je videla „zao sanak“, pokušala je da ga zadrži, ali on se nije bojao smrti; njegova jedina misao je bila da

Njegova ljuba, koja je videla „zao sanak“, pokušala je da ga zadrži, ali on se nije bojao smrti; njegova jedina misao je bila da pogine na vreme, u pravi čas, zajedno sa ostalom braćom.

Za njegova Šarca jedni pripovijedaju da mu ga je poklonila nekaka vila, a jedni opet da ga je kupio u nekakijeh kiripija: prije Ša

odista, nijednom drugom Turčinu, i uopšte nijednom čoveku, Marko, onakav kakav je u pesmama, nikad se nije pokorio. Njegova je sablja uvek bila žedna turske i nasilničke krvi, i kad bi se iz svih pesama sabrale turske glave koje je on posekao

Po narodnoj pesmi, kao što je poznato, sultan mora da moli Marka, sultan i njegova carevina zavise od Markove snage. Retki su trenuci kad se u pesmi priznaje turska nadmoćnost.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Sahranjen je na samoj ivici Gaja. Kraj njegova groba, pod kruškom divljakom, za vrelih ljetnjih dana hladuju čobani. Okupe se oko kamene nadgrobne ploče bez natpisa,

— Pazi ga, voda, jezerce. Mačak provuče glavu ispod njegova pazuha i ostade zablenut, upola otvorenih usta. Pred njim, poput nekog bunara, zijala je široka rupa, a u njoj, na

U posljednjem paru u povorci išao je mali Nikolica. Za ruku mu je bila vezana njegova vjerna Žuja, koja se, eto tako, ni u ovoj ljutoj nevolji nije odvajala od svog malog prijatelja.

— Pogledaj samo, Lunjo — zvao je Nik. — Nek mu gleda njegova debela Marica! — otrese se Lunja sjećajući se Stričeve priče o plavoj Marici i njezinim jabukama, koje mirišu kao đulovi.

Posljednji je bio Jovanče. Na najdubljem mjestu jezerca Nikolica je gazio vodu skoro do vrata, dok je njegova vjerna Žuja plivala tik uz njegova leća naslanjajući mu glavu na rame.

Na najdubljem mjestu jezerca Nikolica je gazio vodu skoro do vrata, dok je njegova vjerna Žuja plivala tik uz njegova leća naslanjajući mu glavu na rame.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

I to se razliko seje: kakva je komu njegova ćud, tako i sije. Jedan sije u svoje telo, drugi pak sije u svoju dušu. HVATANjE SENKE Bilo li, ili ništa ne

UKLETI Da mu se zlo izvrši I nevolja mu nad glavom raspaše se, I nepravda njegova na vrh mu sleze! ... Zemlji je bilo rečeno: kud mi radimo I semena za svoju nam hranu sejemo, Da nam onuda proniče i

S vrha za vratom zlatnim slovi izvezene ove reči: »Nosi toga, koji no tebe nosi!« Ta njegova takva haljina proznanjivala je persijsku vladost i veru njihovu, jer toga Joviša pogani svi pozanajvišega boga držali su

Zločest je bio ljutica i Ptolomej, Aleksandrov princ, misirski kralj. Od zla mu probeže njegova žena, kraljica, k svome ocu.

glas i u drugu vojsku, te kad se sraziše biti se, većma svoj mah uzima u seči ona druga neprijateljska vojska nego li njegova. Vojištane mu seku, a njega prohode, vrlo se paze da koji krala ne darne.

) I razljuti se vrlo na to car mneći mu da je doista tako i jer na nekoga pravo onde njegova boljarina prorok tužbu čini.

A car za to pravo nije znao, nego njegova svest sumnjena osudi ga te se od straha iskaza. Kano kurjak s kožom vala nam plaćati, ka i onome u Aleksandriji

I eto, sad je prispelo ono dobi te njegova se krv izsikuje iz naših ruku!« A Josif ništa im o tom nije pomenuo, ni za se, ni za koje krvno delo, za prodaju li,

unuk, dao iskopati za svoju mu kućnu potrebu i radi marve svoje, pak kako prorok znadijaše da će doposle ona zemlja njegova poroda izrailjskoga biti, te ga pokloni svome sinu, prekrasnome Josifu.

I zapovediše Dimitrijevu slugi da one stupove ima dignuti odonud i odneti iz doma gospodina njegova, pak opet rekoše mu da ode unutra pred oltar gde stoji ćivot svetoga Dimitrija, te skoro da snimi odzgor s ćivota mu

vašega ovde dolaska besramstvo i brigu, to ja ne bih ni kazao za vas mome gospodinu da ste vi ovde došli, niti bi mu njegova ćivota rad vas otvorio, a ni stupova onih krasnih s mesta im kretao.

Tadar mirno se povratiše svaki na svoju stranu hvaleći i slaveći im Boga o tomu i njegova mu ugodnika, te i obojica begova veliku ljubav imadoše s Maksimom so to dobine i navreše, te i bez volje mu, na silu

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

To je lepa ćerka njegova, njegova mezimica, to je mlada Zona, Zona Zamfirova. Sva su deca Zamfirova bila lepa, sve udate kćeri njegove kao žene

To je lepa ćerka njegova, njegova mezimica, to je mlada Zona, Zona Zamfirova. Sva su deca Zamfirova bila lepa, sve udate kćeri njegove kao žene ostaše

— on bi se branio da mu nije ni do kakvog đavolstva, nego da mu se uvek nešto stegne oko srca: pada mu, veli, na um njegova Jelisaveta, koja bi sad isto tolika i istih tih godina bila!...

!... Tako je Jevda govorila sinu. Malo koji dan da mu nije čitala i govorila. I Mane joj reče da je to i njegova davnašnja želja. Obeća joj da će uraditi onako kako ona želi.

na školu i pismenost u odnosu na naš ženski svet, ipak, baš u isto to vreme, nije nalazio da je to tako strašno ako njegova mezimica, njegovo čupe Zone, nedeljom ode sa drugaricama na ćošak pred Kaloferlijski han ili na Bit-pazar, gde igra oro;

— Koliko samo puta kad ona prođe tako nekud sa svojim strinama ili tetkama kraj njegova dućana, a on u dućanu radi i opazi je, a zna otprilike kuda će i kojim će se ulicama vratiti, — koliko puta skoči sa

u vrućici, i te su slike prelazile iz jave u san, i obratno, i najzad nije više mogao razabrati i razlikovati: šta je njegova raspaljena budna mašta, šta bunilo, a šta varljivi sanak stvorio!...

Posle nekoliko dana Mane je išao opet ponosito i vedra čela. Vratila mu se stara bezbrižnost njegova i vesela ćud, i on se opet šalio i zadevao mlade lepuškaste mušterije kad bi mu se svratile u dućan i iskašljavao bi se

Jer Mitanče je dobio pouzdane vesti da mu je njegova fatalna supruga Hermina bila umešana u neku poveću internacionalnu družinu za pravljenje i proturanje lažnih forinti, sa

Zato je pohitao radi materijala, a da će ga umeti obraditi, — to je već njegova briga, upravo, nije ga ni briga bilo za to, jer njegovo je pero i u Beogradu cenjeno bilo.

Čuo je sve. Kako je grmio po kući, kako se sve razbeglo od praske i gneva njegova! Svi su povukli, a Tašana i Zona najviše.