Upotreba reči njegove u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Eto, dragi prijatelju, sa toga mi dobroga oca osudiše na smrt. Sa te goleme krivice njegove morao sam i ja ostaviti nejaku braću i rodbinu i tumarnuti u svet, gde nikoga nisam bratom i prijateljem nazvati smeo...

sam primetio i suzu u očima njegovim; ali svakad ozbiljno lice njegovo ne dopuštaše radoznalcu da i dalje u tajne duše njegove prodire. Jednoga dana stupio on mnogo ozbiljniji nego obično u moju radionicu. U ruci je držao jošte otvoreno pismo.

Njena tuga za bratom beše neizmerna. Više puta bi se zagledala u moje oči i onda bi briznula nanovo u plač. „Iste njegove oči!“ govorila bi tužno. „Isto njegovo lice!...“ Sirota!... Ni do groba ga nije zaboravila.

Sva kao u groznici, a lice mi gori... Strah me je od njega, begala bih; a ovamo bih svaki pramičak njegove guste kose s hiljadu poljubaca obasula... „Dobarveče, Grlice!...“ protepa Aleksa svojim zvučnim glasom.

Predveče nam dođe Aleksa... Ja mu sve ispripovedam šta je sa mnom toga dana činjeno... Njegove mutne oči planuše ljutito, po bledim obrazima razlila se tamna rumen uvređenoga ljubavnika.

To me sve trže iz ukočenosti u koju me je neiskazana žalost bacila, i ja, savladana tugom, padoh na njegove grudi, pa sam tu na njima plakala dugo i gorko.

“ Ja prihvatih sudić i htedoh se iz njega napiti, ali kad sam se usnicama dotakla njegove tečnosti, ja se sva stresoh... Beše to vatra, vitrijol, što mi je usne i jezik oprljio. Utome se trgoh iza sna.

Moja krvava zaštitio!...“ Dalje nisam umela progovarati, suze su me htele ugušiti, i ja padoh na njegove ranjene grudi. Glava mi je klonula, kolena su mi, od prepasti i bola, klecala — jedva sam osećala i poljupce njegove

Glava mi je klonula, kolena su mi, od prepasti i bola, klecala — jedva sam osećala i poljupce njegove kojima mi je hladne obraze žegao.

“ On me pritište na svoje široke grudi, poljubi me poslednji put i ode... Ode kao senka. Nikakav šum nisam čula od njegove opaklije ili od opanaka: pažljivo je koračio sve senkom, pomrčinom, samo da ga u našem sokaku ne uhvate.

Ja ga nisam hteo ni za šta pitati, jer sam sve znao šta ga boli: znao sam njegove brige, poznavao sam mu prošlost, a tako isto i sadanjost, pa velim: što da ga mučim kad se i sam dosta muči... Siromah!.

Sve to starac sa svojom lepom Jelicom počupa s granja i spali na vatri. Svi su seljaci starca poštovali sa njegove uljudnosti i čistote, ali su ga se i bojali.

Obradović, Dositej - BASNE

„Živa kurjaka zapovedi oderati — odgovori lis —i vrućom se njegovom obloži kožom, i u malo vremena, tako mi lisca i njegove kože, biće ti lakše!” Makne car glavom, skoče lavovi na kurjaka, ščepaju ti nam ga i načnu ga derati.

Po običaju davaće mu se titul „blagorodni”, no on, kad ga god čuje, neka ga slobodno prima sebi na obličenije, ako njegove naravi i dela nisu blagorodna. „Eυγένεια εστί αρετή βροτοίς. Blagorodstvo jest dobrodjetelj ljudma”.

jednodušnom svakoga svojih dužnosti ispolnjeniju, i koliko ko više od opštestva prima i uživa, toliko su veće i važnije njegove dužnosti.

no i vsegda na trapezu svoju, među zlatne sudove, i zemljane zapovedao je metati, i to je isto služilo na veću slavu njegove vrednosti.

Ne govorim ovde za njegove uši, koje kao zečje uši taman su kako valja. No prvo, on dobro trči, i daleko bolje nego mnoga životinja veća od njega.

” Napoji ga, umije mu lice i prohladi ga, niti je hoteo odstupiti od njega u sve vreme bolesti njegove. Po nekoliko dana počne se monah popridizati. Al' evo nevolje, pređe ognjuština na derviša.

| Primječanije Episkop o kom je više reč zvao se Amfilohije. Prilažem ovde jedan lep paragraf njegove predike, u kojemu on dokazuje da Patermutije mogao je ljubiti Osmana kao druga, komšiju iliti sosjeda, i kako

nahodi u prostoti, on je u sostojaniju detinjstva, zašto detetu je prirodno da je prosto; ali ovo mu ne biva iz dobrote njegove, nego iz neznanja i neiskustva.

da ne samo meso nego ni ribu ne jede, onda već misle da iz njega sve znamenija i čudesa lete, drže ga za prozorljiva i njegove reči za orakulum. Svrh svega, kad je takovi jošte lukav da se ume vladati, onda neka niko pred njega ne izlazi.

” Zašto i Hristos da je knjižnikom i farisejem ugoždavao, niti bi ga gonili ni na smert predali. Ovo su njegove iste reči: „T a k o p o d o b a š e p o s t r a d a t i H r i s t u, i p o t o m v n i t i v o s l a v u s v

godina za najvećega crkovnoga učitelja (kako i jest takovi), a posle trista godina prokleše ga kao jeretika, i knjige njegove, koje mogoše, sažegoše. A zašto? Eto zato što on nije mislio kao su oni mislili.

je po slučaju ćorav, a on i s jednim bolje gleda i vidi nego stookati Argus, pak ako će biti ono što on vidi trunak, njegove su oči takove nature da se njima to čini kolik najveći panj.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

svake grane izbija ko list, u hrastovoj krošnji s večeri na vetru, nikle iz vode, iz ptica, iz grobova i vukova, njegove reči, zlatne i zelene, cvetaju, bruje i rastu.

Usukane su, kao drveni konopci, vrbe koje su košavi na putu! Košava duva Dunavu uz nos, i njegove mu talase, njegovu penu, zajedno s njegovim ribama, baca u lice! Šamara ga ribljim repovima!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

od strane knezova i raje, i vezira kod cara tuže, da je on bio globar i zulumćar, da je pola raje u Nemačku pobeglo od njegove globe, i da nije janičarski̓ aga, sirotinja ne bi ni vola imala, na čemu bi orali i ̓lebom se ̓ranili, nit̓ bi se imalo

Zatim reknem Del-Ametu da turski kazuje, a ja ću njegove reči srpskim slovima pisati Hadži-Sali-begu u Srebrnicu, da izmamimo od njega štogod baruta i olova, jer je on bio

Kad Turci to vide, onda Poreč-Alija zapovedi, te se sve kuće oko njegove kamene avlije popale, da bi puškama plac učinio, i tako se na noći čini da se svo Valjevo u oganj pretvorilo.

aprila), a njegove dve lađe uza Savu Nemačkom do Brčkoga, a jedna mu se lađa sa prtljagom potopila. Sad kad ona moja dva Turčina iz Šapca

” pozdravi, i kad ga vidoše i njegove reči: „Dobro došli, braćo moja, srpski sokolovi!” čuše, — verujte, deco, da tu nije vojnik ostao, koji zapevao nije, a

I to ćete Hadži-begovo pismo naći u mojim pismima, gde veli: kod vezira je, koje njegove tevabije, koje bega i spahija, 7500.

Izvadim ja 10 dukata i pošljem Čardakliju natrag, i dade Bog te onaj uze 10 dukata i naše karuce, a nama dade njegove koje su nas, gdešto s popravkom, do Petersburga dovezle. Dođemo u Kraljevo.

naše deputate u Carigrad poslali, po njima i kvitu (poslali), od koje se Porta uverila da smo baš prava raja, kad nismo njegove topove i municiju ustavili i sebi zadržali, a lako se moglo. U valjevskoj nahiji 1805.

smo Porti sve naše račune: koliko smo preko našega običnoga danka strašnu sumu morali dati, koje oko Bećir-paše i njegove bosanske vojske, koje za otkup od Gušanca za Bećir-pašu, da se car na sirotinju koja se zadužila smiluje itd.

Mi svaki dan trčimo tamo-amo, njegove zapovesti i vilajetske uredbe raznoseći, konje potrsmo, ru̓o poderasmo, a kod kuće naši poslovi propadaju, a mi smo

Kučuk-Alija se u Vrbici zanoći. U dva sata noći povika jedan iz njegove vojske: ,Aj, čuj Srbine: odoše Turci putem na Pločnik̓ (velikim drumom). Mi potrčimo.

No on, kako je čuo pet topova, sve je znao. Uverio se da se Hadži-beg natrag povratio. Eto Ti njegove pisme. „Kako primiš — veli — pismo, kreni vojsku svu i top, ̓ajde pravo na Ub i gdi budem čućeš, da me stigneš.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Lepo je. — A kupili ste za vaše pare? — Nije. On je dao. — Da, da, za njegove pare kupili ste. Lepo, lepo... Vi̓te on će to da gradi deci lokumiće. — Hoće, hoće da gradi, ja!

malo, pro'uka i promaha glavom, pa se onda diže i on; reče nekom od čeljadi da kaže Sretenu čim dođe da odmah odlazi iz njegove kuće, da ga nije zatekao, pa ode naniže, kući Vidakovoj...

Čajir mu je više sela pod Kosmajem; golema prostorija, između seoskih njiva, zagrađena vrljikama. Tu je tor za njegove ovce, tu mu pasu, tu noćivaju, tu se muzu.

Malo-pomalo nakupi se poviše seljaka u mehanu. Zametnu se tu razgovor o svačem. Neki uzeše dirati ćir Trpka za njegove hajduke i kurjake; on se ljuti, nikako neće da popusti ni da prizna da nije bilo ništa u stvari.

i još mnogi drugi; napustio je đake i dotle razvratio da se igraju nepristojno sveštenim utvarama potpisanoga na oči njegove.

Prozvali su ga Simica, što je bio malen i hitar kao petlić; Šuškalo su ga prozvali što je šuškao kad govori. Njegove taljige i mršavo, mrko kljuse, svi su dizali na podsmeh — iako su to bila jedina kola u kojima se vožahu putnici iz

« Kljuse se malo zakasa, a njegove kočije a na jednu a na drugu stranu, a s obe strane puta zija dosta podubljih opasnosti, pa još neke i kaljave.

— Odmeni našeg popu. Nazdravi što! — E, u zdravlje našeg Strahinje! — poče čiča Mirko uzevši čašu. — Prvo njegove glave, njegove domaćice... — Uha, čiča-Mirko!... Ne budali!... Nema on još domaćice!... — graknuše svi gosti u smehu.

Nazdravi što! — E, u zdravlje našeg Strahinje! — poče čiča Mirko uzevši čašu. — Prvo njegove glave, njegove domaćice... — Uha, čiča-Mirko!... Ne budali!... Nema on još domaćice!... — graknuše svi gosti u smehu.

Žandarm opet salutova, okrete se vojnički i ode. Ministar se brže-bolje obuče, pa ode u ministarstvo. Svi ministri, njegove kolege, behu već za velikim stolom s predsednikom ministarstva na čelu. — Šta je opet sad?

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Takvim bi se životom dalo živeti i dva veka, ali se vazda nađe nešto što ga remeti, što ti zagorčava njegove slasti. I Crnobarci bi zaista lepo proživeli da im poneko ne bahne s večera na vrata i ne grmne hrapavom glasipom: —

Ljudi ostaše hladni prema njemu. Bilo je nešto u onom prijatnom licu što je neprijatao dirnulo ljude. To su oči njegove, vrlo čudnovate oči: čas plave, čas zelene, čas sjajne, čas mutne, a dosta puta i krvave.

Ali to ne beše san... Bio je kao u nekom polusnu, u kome je čuo i onog malog crvčka što crvči iznad njegove glave, i onaj šušanj što ga zelembać — pred sami smiraj sunčev — pravi hvatajući muve i bubice, i onaj cvrkut male tice

Učini mu se da vidi i garavu cev upravljenu pravce pa grudi njegove... Svu je noć obamirao, ali sad umre!... Noge mu se podsekoše, i on se surva na zemlju kao panj kad mu žile podsečeš...

Onda stade, zagleda se u oči Jeličine, pa reče: – Idi kući. — Dobro — reče ona poslušno i izvuče svoju ruku iz njegove, — Nego... stani!... Ona stade. — Je li, Jelice? Pravo mi kaži: ili voliš mene ili njega?

Sunce je bilo već na smiraju. Oko njegove glave zuzukahu komarci; sa sviju strana čuo se cvrkut... I u toj lepoti sunce se lagano spušta, nestaje ga na zahodu,

Trideset godina kmetuje, a toga čuda zapamtio pa ni čuo nije. U mislima sećao se on svakog domaćina i njegove čeljadi, i ne smede, ama nijednog časka, posumnjati ni na koga...

Tako mi onog nebeskog sveštila što nas greje, i tako mi ovog časnog znamenja!... I prekrsti se. Njegove reči lediše srca... On onda priđe ocu i materi i skine kapu: – Babo! Nano!... Hvala vam na nezi i hrani!...

Hajduci se sve više i više diviše okretnosti i veštini Stankovoj. Oni su voleli Zavrzana sa okretnosti njegove, pa zavoleše i Stanka. I sam mu se Zavrzan divio...

Nije išao na sastanke ni crkvi; sklanjao se i od malog deteta. Već se zajesenilo. Sitna jesenja kiša sipila je... A u njegove snahe Mare razbole se dete. To mu je bilo najmlađe unuče, kućni razgovor. Lebdeli su nad posteljom detinjom.

Od mnogih evo vam jedne: Bahne Turčin u kuću popa Teše iz Badovinaca. Kod kuće ne beše nikog sem njegove popadije. Turčin beše i suviše osion da bi ga čovek mogao gledati ravnodušno.

„Jelo!... Zar si ti?!” — reče on. — A ona klimnu glavom. Ruku metnu na njegove oči, kao da bi rada bila trepavice mu sklopiti. I prošaputa (to je baš lepo čuo): „Spavaj!...

Dučić, Jovan - PESME

ritam neki, I gordu sposobnost kojoj ne znam ime, Da svagda bez straha put pređem daleki — Put od jednog bola do njegove rime.

RAVNODUŠNOST Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem. Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu.

I upreda u svoju mrežu sjajne sunčane konce što padaju iz neba... I veze svoje crteže što izlaze iz njegove mračne i nenadmašne energije koja hoće savršenstvo i poslednju reč mudrosti i oblika...

Jednog dana dete je postalo čovek. U njegovim venama uzrujavala se silna železna krv. O njegove prsi razbijali su se jadi i padali skršeni pred njegove noge. Pobednički i gordo stajao je među gomilama.

U njegovim venama uzrujavala se silna železna krv. O njegove prsi razbijali su se jadi i padali skršeni pred njegove noge. Pobednički i gordo stajao je među gomilama.

Tako mnogo godina. I kad su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; kada su njegove strasne i velike oči, nekada zelene kao limunovo lišće,

Tako mnogo godina. I kad su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; kada su njegove strasne i velike oči, nekada zelene kao limunovo lišće, postale mutne; i kada je u svojim venama osetio jesen koja

Ali čovek nije mogao nikad saznati njenu istinu, jer između njih i stare postojbine beše sad neprohodno more. Njegove sumnje počeše rasti svakim danom. Na svima raskrsnicama mrtvog ostrva ređahu se fantomi njene prošlosti.

RUKA Po mramornim stepenicama koje silaze u more, okružena narodom, lepa žena Pobedioca čeka povratak u luku njegove galije sa purpurnim jedrima. Pored njenih nogu obučenih u zlato leže dva suva dugačka hrta sa žutim očima.

moj gnev ode u narod da mu pokažem moju silu i da ga kaznim, prolivši njegovu krv, i zapalivši njegovu žetvu, i otevši njegove žene, osećam na sebi pogled gordog preziranja samo tog jednog čoveka.

i zvezde su prolazile, a njegov duh bio je uvek zasenjen tom svetlošću zvezde koja nije htela da iziđe iz svoje tajne. Njegove oči bile su zasenjene tom modrom planetom koja se negde kupala u moru svog sopstvenog sijanja, bezbrižno, kao mlada žena

On je sejao crno i belo seme svoga sna. Topli proletnji vetrovi su mirisali, i blage aprilske kiše ulivale se u njegove srebrne brazde. Pustinja će se posle toga pokriti cvećem i rumenim plodovima.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Na ženidbu, naravno, nisam ni mislio, a o aranđelu sam i iz ranije imao tvrdo uverenje da je on od te njegove afere sama slepa poslušnost. Voleo sam jako mog druga, Jocu doktora.

Je li to pobeda, jad, nevolja, čemer, što me vuče njemu, a ipak me tera iz njegove sobe? Zar ja nisam video stotinu slepaca, pa ipak me nijedan nije potresao više od kog groša!

ali je meni bilo isuviše jasno da je mišljenje Jocino i njegovog pomoćnika trebalo da bude povoljno, ne Đorđa, nego njegove 'ćeri radi. Video sam da je Đorđe ne samo hteo, nego da je i morao da vidi. Pa i pomoćnik se izgubi.

Ona je uz njega ono što Vaskrs uz Veliki petak; ona je, po mome shvatanju, imala zadatak da ga, pored sve njegove nesreće, ipak usreći. Ona će ga i usrećiti! Ja vam kažem: ona će ga usrećiti! Bar ja bih s njom bio srećan! Još kako!

Razgovarali su. Đorđe je pričao, kao što obično rade prosti ljudi, mahom o sebi. Samo su sve te njegove priče, po dobu, zemljištu, ličnostima, poznate mojoj majci, i stoga su je interesovale.

I kao da u daljini videh peševe od Đorđevog kaputa kako ih nosi vetar, i još kao da čuh dva-triput udar njegove štake o kaldrmu, pa onda se opet sve zavi u oblake od prašine. A ono tamo daleko pred njima, da nije ono Joca doktor?..

od... Ama šta su ti odvugle ove žigice?... Daj jednu žišku! Kapetan ga više ne slušaše. Njegove misli behu daleko: čak u Knjaževcu. Tamo mu je bila žena kod matere, čekajući da se oslobodi bremena.

puža, i fistan u saračani, u kojem se njegova majka venčala, i opet, opet, i povrh svega: veselo, blago i punačko lice njegove žene, i stidljiva nada da će biti otac... i... ne, ne može biti! Ta, ako su i Turci, nisu zverovi!

Matija je Đenadić čovek sasvim star. Na čelu mu se vidi belega od rane koju je dobio u Hajduk-Veljkovu šancu. Osim njegove čeljadije, i celo ga selo zove đedom. Žena mu je davno u zbegu umrla.

Ali snu ne zapoveda đeda, niti se on boji njegove kletve! Anoka se diže. Pogleda tamnu sliku Petrije više sebe. Naprasno joj se nešto prevrte u grudima.

Anoka nju gde stigne, Petrija nju za vrat i u čelo. I mesec kao da je nadigao one njegove obrve. — Petrija, srce moje, ja ću da umrem! Ti ćeš me, sestro, ukopati! Metni mi dosta bosioka.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

(Arkadija je, kao i pop Ćira, mrzio na Vuka i njegove reforme, po kojima se čovek ne može razlikovati od paora). Gospodin popa ode u crkvu da krsti, a posle krštenja ide

— uzdiše Gliša, iskali čašu i spusti glavu na sto. I svi tresu žalosno glavom i hvale pokojnika. Iznose mnoge vrline njegove, od kojih za mnoge niko živi dotle nije znao, a najviše zna da pripoveda kakva Vavika ili Betika, kakva Švabica, koja

« A zar bi i mi sedeli ovde da ne moramo. — O, milostiva — prekide je gost — vi slabo šacujete selo i njegove krasote kad tako govorite. O, i u selu se dâ sasvim lepo živeti, verujte!

A na Šaci kao da nisu one njegove lepe iroške haljine, nego neka kao mantija, i neka kamilavka; a u njega neka duga brada pa se bogu moli.

Čuješ, Ćiro... i brkove dole! I da sam ja kojom srećom na tvom mestu, ja bi’ tražila od njegove ekselencije gospodina vladike da ga baš onaj njegov — kako se đavola zove —, no ta onaj njegov Šaca, jest, on baš da ga

Ta mor’o bi duvati u one gajde da se čuju k’o ono veliko zvono čak do poslednji’ salaša, makar mu pukle one njegove gajde. Ala bi se sekirala i kidala ona debela! Ej, moje radosti onda!

spavalo kao poklano, pa ga niko nije mogao kontrolisati u radu i sutradan tužiti za tako nesavesno rukovanje i vršenje njegove dužnosti.

I slavna varmeđa i svi ga tituliraju: gospodin doktor Šandor, samo mu gđa Persa još nikako ne priznaje bečke diplome njegove; jer kad je reč o njemu, nikad ne kažu drukčije nego: onaj brica! »Ta ni mu je ni déka bio doktor!« dodaje pakosno.

Pa izdrži krštena duša i to. Al’ ja sam jedva čekala da se svrše te derne študije njegove!... Ta nema naše Bačke nigdi! — veli ushićeno Jula. — K’o gođ da sam u Banatu, tako je dobro! Samo kad smo tu!

— reče putnik sav potresen, gledajući malo utešenog Ivu... — Sušta mati! — dodade nežno. — A, nije... nego baš njegove; baš isti on, isti otac! — veli Jula, i stade ljubiti te crte očeve... — doći će, Ivo, gospodin popa opet.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

— Da mi čuvaš! — Pretio bi joj on dajući. — Hoću, hoću! — Uzimala bi klisarica. Pa od njegove tolike prljavštine ni novac ne bi mogla da ostavlja gde treba, već odvojeno, na zemlji, u kakav kut, ćošak.

Više nije gunđao, a još manje kao pre onako halapljivo jeo, žderao... Vejka ga je zvala „čičom“ i uvek noseći njegove torbe, išla za njim, da mu je na ruci, da umesto njega, kad Taja ili ne može, ili neće, mrzi 1 ulav — šenut, uzet ga da

A posle od toga se ona napije. Pa, kad dođe kod Taje ne samo što mu ne da ništa, već ga tera od sebe, izgura iz njegove sobe te on mora napolju da noći... A često i bije ga.

Tek kad porastao, pao u oči samome gazdi. Ne zbog čega drugoga, već zbog te njegove čudne lepote. Naročito bile su mu oči lepe. Velike, crne ali nekako i čudno meke, meke — čak do tuge meke.

i brade a svog oznojenog i ranjavog od prošenja i vučenja tih svojih punih torba, darivaju ga i pitaju pokazivajući na njegove pune torbe: — Pa imaš. Šta će ti više? — Nije moje! — dere se on na njih. — Pa čije? — Gospodnje, Svete Bogorodice...

A to bi nagnalo čaršilije da se sete njegove nesreće od koje je Menko tako šenuo, te da bi posle između se pričali: kako taj Begler-beg, Dok Menko bio mlad, tek se

Menko sa još nekima uhvatio bega i izbio. Ovaj otišao, vratio se sa zaptijama, Menka vezao, kuću mu zapalio i na njegove oči obeščastio mu ženu kojoj posle odsekao glavu i bacio u krilo vezanom Menku.

— Ništa ja, Copo, ništa ja nisam. Ali bi Copa bacio te njegove pare. — Neću! Šta će mi to? — izdirao bi se on na gazdu.

Uvek nasmejan, pun bele brade, bos, samo u čakširama, bez pojasa i u prtenoj košulji iz čijih širokih rukava virile su njegove dugačke, kosmate ali nežne ruke.

Od tog su mu novca posle haljine kupovali, plaćali ženi koja ga je prala, čistila. Pa su čak posle njegove smrti od tog novca kupili ikonu i kandilo i umetli u ikonostas crkve za upokoj duše njegove...

Pa su čak posle njegove smrti od tog novca kupili ikonu i kandilo i umetli u ikonostas crkve za upokoj duše njegove... Toliko je bilo mnogo što je on naprosio. A svi su mu davali.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

momak na glasu. Do njegove dvadesete godine slabo je što o njemu u varoškoj hronici zabeleženo. Mati mu je ostala udovica, a Ljuba, prošavši kroz

No, što mu je pred svetom škodilo, to je karta. Holber i makao bile su njegove najmilije zabave; osobito je rado igrao farbl, ponajviše sa „šantlam”.

Sada Ljuba hoće Milenu Mileusnićevu da prosi. Čika-Gavra ostaje kod kuće, a sa Ljubom ide u B. njegove matere maćeha, koja je tetka Mileninoj materi. Dođu u B. Majka je već kod Mileve.

Da pruži nogu — al’ nekako slučajno, njegove čizme vrh dodirne frajli od noge mali prst, baš gde je žulj imala. Frajlica đipi i iziđe napolje. Čekmedžijić ostane sam.

Kad se njegove partije poudavaše, nove mu se nisu umiljno prijavljivale, bio je izvikan da devojke samo vara. Već su ga i spevale, kao

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

sa uzbunjene ulice, upala kroz njegov otvoren prozor, najpre ga je porazila, pa je kao neko što je očevidac dok se na njegove oči ruši kuća sazidana do samoga krova, najednom obamro u nekoj strašnoj, ukočenoj i malaksaloj uzetosti, dok se

i kad je ugledao ženu, uz visokog čoveka vojničkog držanja koji ga je oslovio, on se jako zbuni i lako porumeni. Njegove se čudne i nemirne oči plašljivo zadržaše na visokoj ženi figa stava i retke lepote koja se, mazno pripijena uz njegovog

i one dužnosti i brige i onaj strah, pa se usred onog mučnog haosa pojavi jedna jedina slika, dražesna figura njegove žene i drage i slatke uspomene kratkotrajnog uživanja sa njom.

Onda on uđe u crkvu. Neki hladan, jezivi zadah umi njegove ropyće obraze i prljavi izgled u štalu pretvorenog hrama, punog rasturene slame i raznih otpadaka, zadrža njegovu ruku

On pogleda po selu. I taj njegov pogled, zasenjen i mutan kao i njegove misli što su plavile sve po nekim crnim talasima, video je samo neodređene utiske stvari pa mu se činilo kao da svi

I jedna bezumna radost zavrisnu u samoj njegovoj krvi od te pomisli. Slika njegove žene, jasna, jedina, oštra i odvojena lebdela je pred njegovim zatvorenim, umornim očima.

i sve one stvari oko njega i uspomene na njih, i neispavane i zasuzile oči starih, i naročita užurbanost i vrednoća njegove zbunjene žene, koja se svaki čas koketno i nekako značajno smešila na nega čim se uverila da je niko ne posmatra, sve

i dočeci i pozdravi na svim a stanicama kuda je sanitetski voz prolazio, cveće i venci što su devojke bacale na njegove osramoćene grudi i sve one obilne ponude po bolnicama, u vozu i svuda kuda je prošao, sve, sve što se desilo od onog

Sahranjen na položaju. Stvari njegove i novac poslaće se naknadno. — Pa šta da ti kažem... ne znam šta bi radila i ne volim o tome da mi govoriš.

Onda je nastao rat, odvojili se. I na onoj daljini i zbog one opasnosti, a navikla već na njega, zaboravila je sve njegove mane i sva ona poniženja, pa ga čak vatreno, sa svim iskreno poželila, i zvala da dođe, sve dok nije ponova i došao, da

samoga sebe i odluči da više ne gleda u tu ženu odvratne duše, u čijim se očima sijalo tajno, nisko zadovoljstvo zbog njegove zabune.

sami, njeno bogato, dražeće i toplo telo, pri truskanju onih kola, primicalo se, odmicalo i dodirivalo ga, i dok se njegove zbunjene reči gubile u onoj ritmičnoj lupi točkova, ona sa drhtavom i strasnom nežnošću ponovi: — Ja volim snagu.

Afrika

Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se. Koliko je za mene sreća da putujem sa njime!

Danas oni jasno razlikuju belca od albinosa, i dok jednog smatraju za savršenstvo lepote, drugoga preziru zbog njegove abnormalnosti. Ženske glave uistinu neopisano lepe, duge, fine, sanjalačke, devičanske.

! Daleko od toga da liči na Pariz, mali Mongazi je ipak divno seoce. Njegove nove, čiste kolibice obojenje su crvenom afričkom zemljom a na samoj sredini sela jedno ogromno drvo pokriveno je

Ali one su i srećne u isti mah, toliko srećne, jer su one njegove neveste, njegove kćeri, njegove matere; njega koji je najlepši, najmlađi, najljubazniji na svetu.

Ali one su i srećne u isti mah, toliko srećne, jer su one njegove neveste, njegove kćeri, njegove matere; njega koji je najlepši, najmlađi, najljubazniji na svetu.

Ali one su i srećne u isti mah, toliko srećne, jer su one njegove neveste, njegove kćeri, njegove matere; njega koji je najlepši, najmlađi, najljubazniji na svetu.

Nekada mora da je bio izvanredno lep: njegove oči čijim je pogledom on teško upravljao, bile su tople kafene boje; kosa, neobično crna i duga, padala je niz čelo

Kakvu je tu važnost onda moglo imati njegove ime, paradno i kočoperno kao jedna domaća ptica. Nije bio svestan da je baš zato što je od takve krvne rase on život

Poći sad, kad put postaje najteži, bez dobrog kuvara, i pri tom još poneti njegove stvari koje su tu a koje ma kome da ostavim neće mu ih više dati, sasvim je dosadno.

odeven gospodin, ali koji je neku pojedinost zanemario slučajno pri svom odevanju, mi ne vršimo detaljan pregled njegove spoljašnjosti da bismo pronašli koja je to pojedinost.

Bio sam neprijatno iznenađen kada sam, i protiv svoje volje morao videti koliko je taj čovek zapušten. Njegove bose noge bile su strahovito uprljane od prašine i trave; on se toga nije nimalo stideo.

Marmiton je imao na sebi samo jednu košulju odraslog Evropejca, ispod koje su virile njegove tanke noge, jedan divan novi žirardi, suviše veliki za njegovu glavu, i divan mali štap, od ružinoga drveta.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Ja vam kažem, gospodine, kad bi hotela pripovedati sve njegove budalaste poslove, mogla bi se čitava knjiga napisati. POZORIJE 9.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Bio je to čovek sa lepim, rimskim crtama lika, ali kao u deteta. U bledilu lica, njegove krupne, crne oči činile su se još crnje i na njima je bila kao magla. Nosio je kiku, srebrokosu.

“ Osramoćeni sa njim zajedno, i zbog njega, oficiri, iz njegove okoline, i sami su se bili razišli, kud koji. Kad je Garsuli sedao ponovo u svoja kola, našao se, licem u lice, još

Sve što je mogao da čuje, i vidi, bile su njegove misli, ali su one proletale brzo kao laste, a činile su se zelene, crvene, a prskale su kroz njegovu glavu, kao varnice.

Osetio je kako joj ruka drhti, kad je za ruku uze. Zaboravljena skoro više od godinu dana, ta slika njegove mlade, pokojne, žene, pojavi se tako, u tom providnom, plavom mraku zatvora, i on je vide kao da stoju tu, pred njim, u

Nikoga nije bilo u zatvoru sa njim, sem – bar se njemu tako činilo – njegove senke. Mesecima, dakle, ta mlada žena, koja mu je umrla na porođaju, nije u njegovim mislima, u njegovom sećanju, u

se, među husarima, povela reč o tome, uz Đurđevo kikotanje, Pavle nije znao da kaže, čak ni turske reči, kojima su mu njegove Vlajinice, koje je bio kupio iz Turske, tepale.

A imao je – kad je imao – neki ofucani, stari, trikorn na glavi. Nisu bile crvene više ni njegove utegnute, husarske, čakšire. A ni oderane čizme nisu više bile žute.

i svilena, zlatna, vezana u kiku, a sad se činila suva, čekinjava, i imala je riđu, kako se njoj činilo, zversku, boju. Njegove oči, nekad tako lepe i svetle, bile su sad zakrvavljene.

Ova duga, mračna, ćutanja poznala je tek u familiji Isakoviča, otmeno. Ćutanje između kapamadžije Grozdina i njegove žene trajalo je, obično, nekoliko minuta, a posle bi se ćeretanje supružnika nastavilo, kao u čvoraka.

Sve što se zbilo, između njega i njegove žene, Trifunu se još uvek činilo neka luda, neshvatljiva, ali obična, svađa u braku.

Tek kad su, silom, počela razvojačenja, armije, koja je, krvlju svojom, pocrvenila Dunav i njegove pritoke, ispod Beograda, tek kad su počela naređenja, da i Rascijani imaju da svetkuju svetitelje papežnika, i da u

Nije bio klonuo samo od telesnih patnji. Nego i od te nesreće, koja ga je pratila, kao i sve njegove sunarodnike – u svemu što su započeli.

Teodosije - ŽITIJA

A starac se divljaše vreloj ljubavi njegovoj pre ma Bogy i Ognju božastvenom koji je tako rasplamteo dušu njegovu, slušaše njegove reči pune celomudrenosti i umiljenja, i reče mu: — Vidim, o čedo, da ti je duša zašla u dubinu Božje ljubavi.

neće tražiti je lene, već izvor života, Hrista, da njime napoji ujelenjenu dušu svoju, raspaljenu ognjem od čežnje ljubavi njegove. Da bi uverio roditelje, posla u goru lovce, i sam opremljen da goni zveri, rekavši: — Čekam vas pod gorom do ujutro.

Rekoše: — Da se ne šali s nama i da se nije ka ocu vratio? A potražiše i monaha koji je bio s njim i ostale njegove sluge; i ni njih ne našavši, govorahu: — Kakav nas je užas snašao? — Kamo se dede gospodin naš?

Heće propasti sin moj. Bog, koji mi ga je mimo nade dao, udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi njegove. I odmah dozvavši jednoga od svojih vojvoda, reče mu: — Znaš koliki je bol od ljubavi prema deci i oganj što vazda

jer si me podigao!“ A jerej očita molitvu i postriže vlasi glave njegove i u rizu ga obuče anđelskoga obraza, i promeni mu ime Rastko u Sava.

Ako Bog ushte, ovde u Svetoj Gori Dočekaću i videću gospodina oca mojega, i svete i časne starosti njegove nasladiću se, i slatke i bezmerne ljubavi njegove nasitiću se.

Gori Dočekaću i videću gospodina oca mojega, i svete i časne starosti njegove nasladiću se, i slatke i bezmerne ljubavi njegove nasitiću se.

I otpusti ga iguman da se odmori, jer ne znađahu za čežnju duše njegove prema onim pustinjacima, koja je izjedala telo njegovo.

I tako mu zabrani, a ovo nije bilo bez Boga, nego štaviše izvoljenje njegove dobrote i milosrđa, da se svetlost zašavši u goru ne pokrije kao pod mericom i da se mnogi, prosvećeni posle od njega,

Molili su ga da se moli za njih: „Dom naš je u tvojim rukama, duše naše i mi svi smo“, kažu, „u tvojoj volji.“ Jer njegove dobrodetelji i roditelje zadivljuju, i mnogo ga moljahu i govorahu da će veliki plamen bola u njima ugasiti ako se udostoje

čuđahu se velikoj smernosti njegovoj s tolike visine Boga radi, a posmatrahu i hudost vlasene rize i bose noge njegove po oštrom kamenu, i veoma se divljahu.

O POLASKU SVETOGA SIMEONA U SVETU GORU I odmah se napisaše njegove zapovesti te iziđoše po celoj oblasti njegove države sazivajući ipate i vojvode, tisućnike i satnike i ostale

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

jer južnoslovensko stanovništvo nije obrađeno, modifikovano i postalo gotovo jednoliko pod uticajem civilizacije. Njegove su psihičke osobine prostije i jasnije.

Dinarski su doseljenici ušli u staro kosovsko-metohijsko stanovništvo ne izmenivši njegove psihičke osobine; ali su oni na njega jako uticali.

Srbin prožet nekolikim kao kristal jasnim mislima: hoće slobodu i samostalnost svih zemalja za koje zna da su bile deo njegove države i da u njima živi „sirotinja raja“.

je zahvalnošću primao pomoć koju je velika i sveta Rusija činila s vremena na vreme, ali ne dopušta da oslobođenje njegove braće dođe sa strane. „Nada nema prava ni u koga, do u Boga i u svoje ruke“, kaže narodna pesma.

U toku stogodišnjeg slobodnog života narod je u Srbiji stekao više političkog iskustva nego ostali Južni Sloveni i iz njegove su sredine izišli neki državnici doista dostojni ovoga imena.

Povećavanje teritorije jednoga plemena zavisilo je samo od njegove životne snage i jačine. U ovom su pogledu u najboljem položaju bili Drobnjaci, Kuči i Vasojevići, jer su prema slivovima

I u Prilepu su držani, takođe, veliki septembarski vašari i znatan deo njegove „čaršije“ je još za njih uređen. Stanovništvo male varoši Resna, na Prespanskom jezeru, odlikuje se takođe bistrinom i

Ovaj se gospodareći sloj izmešao sa bugarskim stanovništvom, ali su potčinjeni Bugari podržavajući njemu primili njegove navike i običaje. Slovensko-bugarska mešavina se u srednjem veku jasno razlikovala od drugih Južnih Slovena.

U ovoj su se sredini održali tragovi hajdučkog temperamenta, njegove plahovitosti i njegova oduševljavanja. Prilikom madžarskog napada na Sentomaš, 1848. god.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— Hajde da malo popipamo i da omirišemo džak — predlaže poljski miš, a ja već osjećam njegove sitne šapice kako me golicaju po kičmi. Rđa jedna poljska, penje se na džak baš uz moja leđa.

I ja počeh da drijemam, ali evo ljudskih koraka! Ko li je to? Znam samo toliko da nije moj čiča Trišo. Njegove korake i odviše dobro poznajem. — Eh, šta li je sad ovo? — uzviknu nepoznati i zastade sasvim blizu mene.

Molim te, pojedi ga zajedno s kožom! I čiča tako brzo strugnu prema svojoj kući da su ga jedva sustizale njegove vlastite noge.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

plavooku U lakomislenu beskrajnost U beonjaču se njenu Sav prometnuo Jedino ga ona razume Zagrljaj njen jedini ima Oblik njegove želje Mutave i bezdane Senke je njene sve U sebi zarobio Slepo je zaljubljen I nikakve druge lepote Osim one koju voli i

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

jer su svi njegovi bili jahači, ali je gazio kao da se ne nalazi na jedva jednu šaku širokoj dasci, već na oblacima. Njegove beličaste oči sada su bile tamne: toliko su mu se zenice raširile. Izgledao je pomalo kao sveti Đorđe na aždaji.

Ležim u krevetu, pokušavajući da se ne sećam onoga što mi je stari rekao, iako mi to nije rekao prvi put. Ali, njegove reči - da ću završiti kao propalica - ovoga puta deluju posebno poražavajuće. - Možda i kao ludak.

To je dolazilo neizbežno kao što dolaze snegovi ili kiše, te njegove priče, mislim. Rekoh da mi je žao što nije rat pa ne mogu izgladneo i bos da jurim švabe, ali da sam i ja dva puta

Drug direktor je ćutao neko vreme, a zatim je, ne gledajući ni u mamu, niti u bilo koga, rekao da se čistim iz njegove kuće. On nije dužan da hrani sve bitange ovoga sveta.

Tu nije moglo da bude sumnje: i sa sto kilometara udaljenosti prepoznajem njegove dvometarske krive noge i onaj naročiti šištavi način na koji, kad je uzbuđen, diše.

Odbijajući da mislim na Bagrickog i keca iz ruskog, neprestano sam ga imao pred očima, njega i njegove debele mačke. Puzale su uza zidove njegove sobe, spavale mu na ramenima i trljale mu svoje olinjale hrptenjače uz kolena.

Puzale su uza zidove njegove sobe, spavale mu na ramenima i trljale mu svoje olinjale hrptenjače uz kolena. Prilog vremena prošlog!

Znate već kakav su znak sposobni da naprave pacovi njegove vrste, nije potrebno da vam objašnjavam. Nemam vremena za to!

Već sam mogao da vidim Beograd, njegove svetlosti i kuće načinjene od betona i stakla. - Tamo ćemo već pronaći neki šašavi voz koji ide za Sarajevo, Greta!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Velika razlika između njegove i Perine mladosti. Gospodar Sofra je bio od iskona siromah, pa već u detinjstvu radom morao se boriti za opstanak;

Upio je nekako žensku narav. Naučio je od ženskih štrikati, vesti. Kad je kojoj trebalo da konce u klupče zavija, njegove ruke služile su za motovilo. Ako je u pozorištu, na balu, na majalesu, — sve sa damama.

Da je kakav, značaj mu je muški, ne kao u Šamike. Osobito odgovarali su licu marcijalni veliki brkovi. Njegove misli, planovi bili su čudnovati, izvanredni, da se mnogo puta njima svet smejao, ali opet bili su originalni.

Šamiki je dugo čekati. Dogovori se sa ocem, da brzo upregnuti u njegove lepe saonice, pa idu u „vizitu” kod Polačeka. Frajla Lujza nije se zbog kasnarice zatezala, no čekala je da pre nje

Imao je i sam nešto novaca, i još mu je otac dao dve hiljade forinti. Ode opet u Košicu. No ovde se sve njegove poznate poudavale. Badava, svet se svaki dan menja. Menja se i Šamika, ali sam na sebi ni primećava.

Za bukete i kose imao je srebrne kutije, i kad se već buket u prah pretvorio, i to je poštovao; u njemu su sve ljubavi njegove izmešane. Bludeo je tako godinu dana, sve na jednu formu. Vratio se kući, a nijednu nije isprosio.

U varoši U. drže se licitacije na varoški regal na kasapnice. Na munti je i gospodar Svirak. Svirah da najviše, i njegove su kasapnice. Sad se Svirak sa gospođom Lujzom doseli u varoš U., baš gde je Šamika.

Za četrnaest dana umre. Ukop lep. Njegove nesuđenice, njihove kćeri i unuci pratili su ga. Njegove pitomice idu svake godine o ružičalu na njegov grob i

Za četrnaest dana umre. Ukop lep. Njegove nesuđenice, njihove kćeri i unuci pratili su ga. Njegove pitomice idu svake godine o ružičalu na njegov grob i ovenčavaju ga cvećem, kao drugog „frauenloba”.

protiv Turaka na Balkanu i protiv Poljaka za vreme Katarine II, glavnokomandujući ruske vojske protiv Napoleona u vreme njegove najezde na Rusiju 1812 godine Laesіo honoris (lat.) — povreda časti laguna (lat. lacunae, ital.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

bili polegali, neki sami, neki sa ženama i decom, ispod nadstrešnice jednog obora, sa one strane utrine, gde su bile njegove štale.

Veliki komadi njegovih grudi i nogu, njegove podbule oči, žućkaste, pune tačkica, a naročito njegov trbuh, dođoše mu u ogledalu i smešni i tuđi.

I dok se sve drugo vrtelo oko njega i bez reda i bez smisla i zbrkano, te njegove misli na oca nalazile su ga na obroncima brda, pred vidnim, proletnjim predelima, kao i ovde nad gradskim krovovima, pa

Podmukle njegove reči činila je srdačnim, izvitoperena njegova laskanja običnim. Govoreći ceo dan gluposti, postajala je uveče mudra i

No i to, što beše jasno, ona učini nejasnim i rođačkim. Tako je i njegove predloge, rečima, izvrtala u brigu rođačku. Lake njegove ruke skidala je sa sebe mirno, ne primetivši požudu.

Tako je i njegove predloge, rečima, izvrtala u brigu rođačku. Lake njegove ruke skidala je sa sebe mirno, ne primetivši požudu.

Niti je želela da se da, tom mladom, suvom i žutom deveru, koji je sećaše njene kuće i braće, niti je volela njegove ruke sa žutim noktima, niti njegove kaluđerske brke i bradu, crne i retke, niti njegove blede, žute oči, pljosnat, tanki

tom mladom, suvom i žutom deveru, koji je sećaše njene kuće i braće, niti je volela njegove ruke sa žutim noktima, niti njegove kaluđerske brke i bradu, crne i retke, niti njegove blede, žute oči, pljosnat, tanki nos, a najmanje njegove požutele

kuće i braće, niti je volela njegove ruke sa žutim noktima, niti njegove kaluđerske brke i bradu, crne i retke, niti njegove blede, žute oči, pljosnat, tanki nos, a najmanje njegove požutele zube, uvek lepljive od slatkiša.

noktima, niti njegove kaluđerske brke i bradu, crne i retke, niti njegove blede, žute oči, pljosnat, tanki nos, a najmanje njegove požutele zube, uvek lepljive od slatkiša.

što se u vodi dave, velika i plava njegova kuća, blato i mreže, lađe i vrela, okrečena peć, kovitlahu se više puta oko njegove glave, ali su svaki put nestajali u potpunoj tišini tople izbe i u polumraku, u kom se ona videla jasno, kod prozora.

I tako joj se, kroz plač, činio Vuk Isakovič i njegova koža i njegove oči, usta, kao neko bilje i sazvežđe koje nije mogla da zaboravi sve dok joj se, u mislima, ne pojavi onakav kakav je

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

dvojnika“, odnosno da kada se dete rodi tada se i njegova zvezda rodi (upali), i da ga ona od tada prati kroz sve njegove životne promene, a kada se zvezda ugasi (padne), onda čovek umre.

u zavisnosti od njegovog naziva (muškog ili ženskog roda), mesta u sedmici, od toga da li je paran ili neparan, kao i njegove veze sa izvesnim paganskim božanstvima ili, pak, događajima iz hrišćanske mitologije — ima svoju osobenu simboliku.

Iz ovih i drugih primera jasno je da postoji neka mistična veza između košuljice i njene sudbine, s jedne, i deteta i njegove sudbine, s druge strane.

¹¹⁴ Rasprostranjen obred za održanje deteta jeste i stavljanje novorođenčeta na kantar (merenje njegove telesne težine), ali bez gledana koliko teži.¹¹⁵ Za održanje dece u životu pribegava se i obredu žrtvovanja životinja.

„Kada koga uveliko pohvališ radi njegovih osobnih, tjelesnih ili duševnih vrlina, kada se kome zadiviš radi njegove žive ili nežive svojine, čuo on to ne čuo, možeš da ga urečeš.

Zato, ako majka, rođak ili prijatelj pohvale dete zbog njegove bistrine, dobrog napredovanja, zdravlja, izgleda i sl., oni onda odmah moraju da dodaju i ove reči: „Ne bilo mu zlih

Negde se voda za kupanje leti greje isključivo na suncu zbog njegove čistilačke moći.⁴³ U ovu naročito spremljenu vodu svakog dana, sve do isteka četrdeset dana, sipa se pomalo „vodice“ i

⁷³ TABUISANI POSTUPCI Postoji čitav niz zabrana koje se odnose na dete, na njegove postupke ili na postupke roditelja, a upražnjavaju se dok ono ne napuni godinu dana.

DEO PREDSTAVA DETETA U JEZIKU I GOVORNIM TVOREVINAMA U jeziku jednog naroda najbolje se ogleda sama suština svekolike njegove duhovne kulture, i zato Sapir s pravom kaže da je jezik „simbolički vodič ka kulturi“.

¹⁹ A. DETE Dete i njegove osobine — Djeca su neverna družina. (Jer samo jedu i troše a ništa ne pomažu. U Risnu) (Vuk, br.

(LMS, 1860, knj. 101, br. 436) ANALIZA I TUMAČENjE 1. Kada se razmatra skup poslovica koje se odnose na dete i njegove osobine, zapaža se da između značenja ovih poslovica postoji dublja povezanost.

Čini se da se posle rođenja i kritičnog perioda (prvih 40 dana) deteta malo obraćalo pažnje na njega i njegove psihičke promene, sve dok nije ušlo u pubertet.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

žena, kao pred sveštenikom što drugi čine, da će zajedno sav život proći, njegovo mesečinom obasjano vilinsko polje i njegove urvine.

Šta su nepravde boga Peruna, šta su njegove grmljavine u doba juna koje pogode prvo čobane, i prvo sebarske pšenice spale, prema nepravdi zemaljskih bogova koja i

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Gazilo se do kolena kroz ljušture semenki. Ali mala Odri me je spasavala – nisam primećivao ni taj grad, ni njegove bioskope, ni stanovnike, ništa.

Bel Ami je znao: sad ili nikad — i njegove usne jurnuše ka toj ružičastoj vlažnoj površini lica pa, naravno, pogodiše njen nos, a posle uho, jer je devojka mazno

U onim časovima pred jutro, kad su mladići njegove epohe ustajali u sobama zamrznutih prozora, nesrećni zbog dana koji neće doneti ništa novo, Bel Ami napusti svoju logu

Ali njegove mišice načinjene od lukavstva lisice, kostiju i kože, loše uhranjeni mišići dečaka koji je upoznao glad ratnih dana, nika

od svih siromašnih gradova, taj presudni delić snage koji je poput očajničkog signala tonućeg broda dopirao iz njegove svesti do njegovih tetiva, koje, mada su čule naredbu, nisu mogle da je poslušaju, držao ga je u pat-poziciji, ne

Petkovića, Lončara, Čarapića i Banjaca, u ušima će mu odzvanjati rečenica njegove mladosti: »Daj jedan krug!« Videće osamljene salaše u daljini, videće zeca u trku, videće zadružni dom iz čijeg krova

« Najzad, sredovečni muškarac je pristao da poveruje da su njegove godine najbolje godine i srče ih na slamku, da duže traju.

Ceo grad stao je na stranu njegove žene. Ne praštaju mu to što spava sa lepoticom, dok oni i dalje moraju da obavljaju bračne dužnosti.

— Kako to mislite? — bile su posle toliko godina njegove prve reči na srpskom. Odeven je u svoje legendarne, poslovično izbledele pantalone od rebrastog somota i američku

Osetio je na licu oštrinu njegove brade. — I tako, ne poznaješ više Žiku? — viknu. — Pofrancuzio se, je li? A kad si mi krao slaninu iz paketa u domu

Tri banke kilogram pisaće mašine! Prevrće, prevrće, a sve misli, pronaći će nešto izuzetno. Njegove putanje su sve određenije. Ne zna ni sam kako, ali noge ga sve češće odvlače do železničke stanice.

moram da trčim onoj idiotkinji sa dva razreda gimnazije po led za piće, i što dvorim onog morža od njenog muža i trpim njegove prostačke viceve...

Matavulj, Simo - USKOK

Vijećnici već odavno bjehu oguglali te njegove napade, te ga ostaviše sama na trgu... U to doba, iza visokog brda prema Kotoru sinuše prvi sunčani zraci i

pokoriti, iako je može pregaziti kao ono Bušatlija; bojao se vladike kao i svi ostali Crnogorci, a to je, bojao se njegove kletve, ali je, mimo druge, više cijenio vladičinu hrabrost i vojvodsku vještinu, nego njegovo isposničko mučenje i

Sve osim njegove, bjehu niske, bez prozorâ; njegova, pri kraju, bješe viša i duža, a pri istočnom zabatu izdigla se kula na dva boja s

Amin. Svi domaći šapćući ponavljahu njegove riječi, a svi glasno rekoše „amin“, pa posjedaše na pod, muški obaška, ženske s djetetom obaška.

Kroz osmijak I plamen očiju kao da mu djevojka govoraše: „Evo ti obilježje junačko, mladi uskoče! Razumij ovaj dar!“ Njegove oči takođe planuše, a ruka mu zadrhta, primajući oružje. Gust, tih snijeg padaše kroz crnu noć.

Između kreveta bješe golem kovčeg, ozgo uglačan, sprijeda išaran rezovima; na bližem roglju ležahu njegove haljine, na drugom njeka guka pokrivena strukom.

ga čežnja za sestrom, za ujakom, za prijateljima od djetinjstva, za svijem onijem što bješe sastavni, nerazdvojni dio njegove mladosti! Zar rastati se za navijek! Pa to je što i umrijeti!

Janko ne mogaše očiju odvojiti od Markiše Stevova i njegove Gorde. Ljepšega para nije se moglo zamisliti. Stevo je imao još dva starija sina, koji pogiboše, jedan neoženjen, a

jer smo mi ginuli za svoju vjeru četiri stotine godina, a naš vladika da je za nas dobar, kao što bjehu i pređašnji od njegove kuće: Sava, Vasilije i Danilo! Oštro, oštro im otpisaše, čuvaše im obraz, kao i oni našemu!

— Pa to je lijek njeki? — A i jest lijek! — Pričali su u našem plemenu — nastavi dijete — da se noću pred vratima njegove ćelije može čuti razgovor, baš kao da dvojica razgovaraju!

Knez, ležeći nauznak, odjednom poče mučno dihati, njegove silne grudi nadimahu se i slijegahu. Milica ustade i užasnu se vidjevši da mu je čelo namršteno, oči otvorene, a usne

jela i napitnica za pokoj, odvajaju najbolje narikače, dvije po dvije, te obilazeći dvorište opijevaju viteške rabote njegove i njegovijeh starijeh. Knezu niko ne zamjeri što se udalji, a to inače ne bi moglo biti.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Osrednje pesništvo Milete Jakšića ( 1869- 1935), nezanimljivo čak i u odnosu na njegove srećnije trenutke, danas, u još slabijoj verziji, vaskrsava pod imenom dečje poezije, i preporučuje se kao izvorna

Ako se govori o dečjoj čitalačkoj publici, te o detetu kao čitaocu poezije, valjalo bi posebno razmatrati njegove potrebe, posebno mogućnosti.

Učena poezija samo je naglašeniji slučaj udaljavanja pesničkog teksta od neposrednog čulnog iskustva, njegove težnje da se utemelji na visokom, što višem nivou.

Tako se desilo da se neke njegove ozbiljne, čak programske pesme (Pesma o pesmi, recimo), ili lirske (odeljci Đulića), ili satirične (Narod), humorističke

Ima u tom prizivanju „milih seni” mnogo patrijarhalne idealizacije: Ćopić je duboko konzervativan pisac, pa se i njegove najlepše poetske vizije kreću u okvirima sputanog Mišljenja.

Jedino mi, deca, ostajemo nepokolebljivo uza nj i opčarano se hvatamo za njegove priče. One nam šire i produbljuju svijet, propinju ga uvis, u beskraj vedrina, i uvijek izazivaju laku i radosnu tremu:

Tu je tajna njegove neuništivosti: Sve se meni, braćo i ljudi moji, nešto čini da smo mi jopet najjači na ovoj zemlji. Svaki đavo prejaše

pristali da se s tog područja ne miču neizbežno se, s vremenom, pretvaraju u stihoklepce i otaljavače posla. Njegove su pesme, često, nešto razvijenije metafore, građene po obrascu „šta-na-šta-liči”.

usvojio mnoge navike ovog žanra, i baš te, stečene navike, ta ritualna lakoća i okretnost, sugerišu utisak da su mnoge njegove pesme rađene bez pravog podsticaja i unutrašnje potrebe, da su nastale iz bezbolne igre reči, kao: Šalio se neko kad

poistovećuje, prati ga na svakom koraku, voli i zastupa, i ume, bolje nego ijedan naš savremeni dečji pisac, da iskaže njegove želje, strepnje, radosti. Pitanje koliko je to iskazivanje za poeziju važno prethodno sam već razmotrio (v.

Imao je starinsku predstavu o moralnosti valjano urađenog posla: što je ispod njegove ruke izlazilo, moralo je biti dobro izvedeno. Radeći, poput svog velikog prethodnika J. J.

Mislim na Poletarac. Imao sam čast da budem član njegove redakcije. Prisustvo u uređivačkom odboru shvatio sam kao mogućnost da mu još jednom, pomognem.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

značajno je da je on tim jezikom pisao naročito posle 1740, kada je kod Srba stao preovlađivati ruskoslovenski jezik. Njegove besede odlikuju se čistim, jedrim, živopisnim narodnim jezikom, pravom narodnom sintaksom, obilnim narodnim rečnikom,

nije bio potomak Brankovića, da je bio »samozvanac«, neka vrsta Dimitrija Lažnog, cara Jovana i Šćepana Malog, i da su njegove povelje čist falsifikat.

Drugi deo knjige je odbrana njegovih prava i njegove politike, jedan memoar radi lične odbrane. Njegova kronika čini prelaz između srednjovekovnih kronika i modernih

U svoje doba to je izgledalo vrlo učeno i u borbi za pravoslavlje bilo vrlo korisno, ali te njegove prerade, vrlo često i prosti prevodi, obredne knjige i udžbenici, danas imaju interesa samo za one koji izučavaju

Gvozdene verige siromaštva i skudosti nisu kadre bile svezati ruke njegove, da on za opšte dobri što ne piše. Nek̓ posvećeno bude prečesno ime njegovo večnom vospominaniju i visokom počitaniju

Još za života njegove matere, carice Marije Terezije, kada je postao suvladalac, u Austriji su se počele izvoditi napredne reforme.

I od prvoga dana svoga dolaska na presto on ulazi u rat sa katoličkom crkvom, koji se neće prekidati do njegove prerane smrti, 1790.

Ne samo da su Srbi bili zahvalni caru zbog njegove politike, ne samo da je masa srpskog naroda, seljaci, zanatlije i trgovci, imala materijalne koristi od njegove

zbog njegove politike, ne samo da je masa srpskog naroda, seljaci, zanatlije i trgovci, imala materijalne koristi od njegove antifeudalne i privredne unutrašnje politike, no im je isto tako godila njegova spoljna, antiturska politika, kojoj je

i pored svih tih verskih i nacionalnih razloga, Josif II imao je pristalica među Srbima koji su odobravali i njegove filozofske ideje i anticrkvenu politiku.

Kao i u celoj Austriji, tako se i srpsko društvo podelilo na dva dela: na jedne koji su odobravali njegove crkvene reforme i na druge koji su bili protiv njih.

II svakom prilikom, nazivao ga »premudrim i bogoprosveštenim vladjeteljem« i »suncem svega i blagodjeteljem«, usvajao njegove reforme, pisao svoj Životъ i priklюčeniя da dokaže potrebu ukidanja kaluđerstva, branio sve njegove reforme koje su u

Milićević, Vuk - Bespuće

I njegove oči gledahu sa zaprepašćenjem sav ovaj svijet u kavani, koji je, u jednom trenu, izgubio za njega svoj obični izgled, kao

i pričao je veselo, s mnogo vjetrenjaste, lakomislene nemarnosti, o svemu, o lumpovanju, balovima i ženama; iznio pred njegove oči jedan život koji je za Gavru Đakovića bio sasvim tuđ i besmislen: sa svojim sjajnim salama, punim dekoltovanih

I ta zaleđena materina bol kasnije se kravila, došle su suze koje ne presušuju; svaka stvar sjećala je mater na sina; njegove knjige, školske uspomene, slike, pisma, po svima njezinim džepovima, svaka ta stvar bila je za nju jedan jecaj.

Ili silazi Uni koja teče podno njegove bašte, spuštajući se strmom obalom, obraslom grmljem i trnjem, sijeda pod ljeskov grm i gleda u vodu od koje bije

na prstima i govorilo šapatom; tek on prolamaše pokatkad tu tišinu svojim ječanjem, kad bi ga pekle , u kišovite dane njegove rane koje teško zacjeljivahu.

Ali ona je bila jača od njega. Ona je kazala suho: „Ti si kao drugi“ . I njegove se usne prezrivo razvukoše. Kao drugi! Koliko bola, poniženja i istine!

I poslije pola sata, on više i ne mišljaše na nju. Ništa više nije bunilo njegove misli; on je često nije ni primjećavao. Pomalo je kadgod razgovarao s njom na hodniku: oboje naslonjeni na svoja vrata.

i zaprepašćeno, s očima, punim suza, ubijena stidom, osjećajući poniženje svoga oca, kao da i na nju pada jedan dio njegove sramote. Kad ugleda Gavru Đakovića, ona briznu u glasan plač i sakri lice rukama.

A ona se osvrtaše s vremena na vrijeme, osmjehnuvši se i kazavši mu koju riječ, osjećajući njegove oči na sebi, čujući njegove korake za sobom, sluteći njegovu misao koja je prati.

A ona se osvrtaše s vremena na vrijeme, osmjehnuvši se i kazavši mu koju riječ, osjećajući njegove oči na sebi, čujući njegove korake za sobom, sluteći njegovu misao koja je prati. Kad dođoše jednom grmu ona se zaustavi, okrenu se i sjede pod grm.

osjećaše u sebi nešto neobično i novo što ulazi, ne pitajući, u njegov život, krčeći sebi put moćno i silno, odbacuje njegove misli, potiskuje i daje druge pravce njegovom dotadanjem životu, razgoni mrak, unosi svjetlost, donosi stotinu promjena,

I on se sjećaše da njegove misli nijesu dovoljno jake da se otresu nje; on ih osjećaše ispretrzane, nategnute, kao da ne dolaze iz duše.

Sremac, Stevan - PROZA

— The, to je tvoja stvar — veli mu šef. — Pa će i gospodin Todor, šef, da se malo proslavi. Znam i neke njegove, znaš, onake stvari...

Jedan mu je dopis bio i štampan ceo, a drugi u izvodu. Njegove, bože, radosti! A tek kad je pročitao u »Odgovorima uredništva«: »g. J. M. u *. Što si zaćutao?! Mrdni malo!

»A Jenglezima merak na »Deligrad« zbog žestoke japije njegove!« veli Jova, a to im je već nekoliko puta pričao. Pričanje je često prekidao, naročito kad je pred kafanom sedeo,

Ne zna još kakva je, nije je još okusio, ali sluti da nije ništa dobro, a zna izvesno da se sve to njegove kože tiče; da on sve to mora progutati, pa šta mu bog da! E, tako je nekako i naš polaženik izgledao.

Radičević, Branko - PESME

i travu i cveće, — Cveće krasno odzada i spreda, Ja te bogme onda nesam gledâ, Ka zapadu oko mi se ote Pa pogleda njegove krasote, Glednu tamo reku tu široku, Glednu, brate, goru previsoku, Ja kako se kraj reke povila, Kako kleta pod

37. Na vrela dođem tako bacimice, Zaludu traži moje oko cveće, Pretužne stoje njegove obalice Kô nikad više da se dići neće; Nijedne glasne ne bija evovde tice; Kroz granje sunce slobodno uleće, U oko

pesmu udesila slavlja, Al' njezin glasak za nj'ga se ne javlja; Predivno zvezde i trepte i sjaju, Ma oči s' tamo njegove ne daju; Daleko misli njemu se oteše, Pa oko sobom i uvo odneše. Odneše nekud, ma kud, ko to znade?!

60. Jer tri dana posle svata Baš od ruke od njegove Dobi prsten taj od zlata I uz njega reči ove: „Nos' ga, zlato, i ne skidaj, Srca meni ne raskidaj.“ 61.

Da l' je zaboravi? (2.) I Sunce granu iza gore, Svetom ode luča pusta, Na njegove stiže dvore, Ma on pre nje davno usta.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Gost je prošivao stelju od samara, a djed je pažljivo gledao u njegove ruke. Njemu koji pod bogom ništa nije znao načiniti svaka je majstorija izgledala kao nedokučiva premudrost pred kojom

od srca, ljudima na korist i veselje, a sebi za dušu, da mu se vidi i pripozna pred strogim isposničkim licem slave njegove Kirijaka Mihaila. Tako je to išlo sve dok se kod nas nije unajmio u službu Veliki Jovo.

Za mladih dana, pričalo se, jednom je, obnoć, spazio nekog čovjeka kako iskače kroz prozor od njegove žene i nadao je za njim grdnu viku jer je mislio da se radi o nekom lopovu.

Uzalud su bila dvosmislena nabacivanja njegovih pajdaša da je to, vjerovatno, Todor Damjanović bio kod njegove Draginje. — Bog s vama, šta će Todor kod moje Draginje kad već ima svoju Đuju? — Pa da promijeni čovjek.

Šta bi radio, grešnik, da se zbog njegove krivice čopor šumskih razbojnika okomi na konje? Tu se pomenuše i sveci „od noža“, pa ženski sveci „od prediva i

Oho-ho-ho, znam ja njegove pute: do zore će smotati bar nečiji naramak sijena, ako već ništa drugo. — Hoće, vjeruj ti bogu — potvrdi maštoviti

Čak i njegove zaostale suze prosinuše radosnim iskrama, a ja se opčinjeno zablejah u dva preobražena starca koji, evo, i plaču i smiju

Dio njegove neobične slave tako je nehotice prelazio i na mene, pa sam ubrzo postao vrlo poznat među seoskom dječurlijom.

šira neg dulja, sjedi i dobrodušno se beči na ovaj božji svijet uokolo u koji je greškom upao, jer je tu sve ispod njegove mjere.

Perajica odlomak nekog članka, zakletve, šta li je, a sve se obzire na znane bregove i čini mu se da to njega izgone iz njegove rođene kuće. — Eto ti kako se sve preokrene, ti pođeš ovako, a ispadne onako.

Otkad je ustanak počeo, a Đuro se „svrstao u redove“, uvijek su iz njegove jedinice stizala u selo nekakva „žalobitna“ pjesnička pisma, koja su svakom živom suze na oči mamila: i onome kom su

Niko od njegove družine u blizini nema ure. — Ma zna li iko živ koliko je sad sati, zakon ga ubio? — Kako će znati, de?

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

HASANAGINICA: Misliš od Hasanage? Ne znaš ti njegovog boga. Njegov bog ima njegovu bradu, njegov trbuh, njegove žuljeve... Mi smo i u Alahu mnogobošci. Koliko aga i begova, toliko bogova.

Samo noću mogu od sebe da odahnem! Ovo carstvo noću nije sultanovo, miris cveća je jači od njegove konjice! Noću ni Bagdad nije daleko, ni Indija, ni ljudi iz drugih vremena! Noću nema ni mene, ni Hasanage!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Kad ide on se klati, nija na jednu stranu, maše rukama, te izgleda da mu je leva noga kraća od desne. Pa te njegove sive, gotovo blesaste oči, donja posuvraćena usna, strulja i ulepljena kosa, sve je To izgledalo glomazno, nespretno,

Jedva se drži. Osećam kako u mom skutu otima, čupa svoje ruke od njegove; ali on ne pušta. Svirači sviraju, oro se već raširilo i počelo da dopire čak ovamo, do nas, a on nikako da digne ruku

— Sviri, bre! Zatim su se čuli pucnji njegove žile i jauci, previjanje od udaraca, plačni glasovi svirača, Ciganaka, Cigana, koje gonjaše ispred sebe, i njihova molba:

U njoj su sada premestili Mitu iz njegove velike, gostinske sobe, u kojoj je spavao sa ženom. Pa pošto je ona bila prostrana, velika i nije mogla da se zagreje,

— Ne to! — uplaši se Mita i okrete od Aritona. Ali se videlo kako bi on voleo da Ariton, i protiv njegove molbe, i dalje produži, da priča valjda kako je u tim kolima bila ona, baštovanova kći, i sa svojim drugaricama išla na

Bojao sam se da ga vidim. Bojao sam se njegove matere, oca. Znao sam da neću moći gledati onu njihovu zapevku i pisku. I zato sam se plašio, zastajkivao.

Ispod njega beli se čaršav. Do glave mu sedela je mati i ukočeno, nemo gladila mu je i ispravljala pramenove njegove kose po čelu, ispod fesa.

— šanu mi ostrag; — još nije očitan. Vidiš da nema krst na grudima. I zaista na prsima nije bilo krsta, već samo njegove skrštene, mrtve ruke. Sedosmo među ostale. Svi ćute. Niko ne govori. Čak u mrtvog Mitu i ne gledaju.

Samo ona nije smela njega, Mitu, da oplakuje, jer stid je da mlada žena pred svetom žali muža, a naročito da mu nabraja njegove dobre osobine.

Ona ga i ne gleda, kuka, nariče. Kao uvek, spominje njega, pokojnika, muža; ređa njegove želje. Pa kada počne ono: na koga ih je ostavio... što ne siđe da ih vidi i ne pogleda... a naročito da vidi dete, sina.

“ ko zna zašto je bilo. Da li je taj plač bio za njega ili za nju, samu sebe. I kad se posle otresla straha od njegove smrti, malo pribrala, sva se odala tome plaču i odilaženju mu na grob i u tome, za sve što je bilo, za sve što je

Nabrajaju joj pojedine zgode, reči njegove. Pamtio se do sitnica njegov život, i pred Anicom se samo o njemu govorilo. A ona, Anica, dete, današnjica — sve to kao

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Meni će preko mere plaćeno biti kad kogod od moga roda rekne, kad nada mnom zelena trava narasti: «Ovde ležu njegove srpske kosti. On je ljubio svoj rod. Večna mu pamet.» V pročem, ti mi zdrav budi, ljubezni Horvaćanine.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Karadžića i njegove borbe za narodni jezik. U tom vremenskom razdoblju, ne mali a često i odlučujući doprinos oceni i poštovanju narodne

Samo nekoliko godina od pojave njegove Pesnarice (izdate 1814 g.), srpski deseterac leteo je Evropom kao svojom baštinom.

Primerci bez napomene bili su dati piscu, za njegove potrebe. Radeći na narodnoj pripoveci Vuk se bio sukobio sa problemom sasvim drukčijim od onoga što ga je imao

„Podajte“, reče, „tako ne bili prokleti.“ Potom car umre. Poslije njegove smrti stane zeman po zemanu, dok na jednu noć stane neko na vratima lupati, zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska,

Carević svrati konja pa upravo u avliju, kad tamo al' evo ti njegove sestre najmlađe, ruke šire, pa se u lica ljube, vodi brata na kulu a konja u arove.

Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi. Kad već sav narod iziđe, zahvale mu što ih je popuštao i izbavio i otidu svaki svojoj

Car se na to jako rasrdi i zapovedi te ga odmah okuju i bace u tamnicu; tako pozatvara i njegove ljude, a galiju mu uzme u begluk. Posle toga prođe godina dana, a u dvoru ovoga careva sina za nj ni glasa ni traga.

kako bi uzeli vodu od svoga najmlađega brata da se ocu umile kao da su je oni našli, i dogovore se ovako: da podmite njegove momke da izliju vodu u njihove sudove, a u njegov sud da naliju mora. Tako i urade.

u sobu; kad u sobi kraljeve šćeri zaspale, onda reče Grbo braći: — Noćas će doći kralj da nas zakolje, nego da prenesemo njegove šćeri gdje mi spavamo, a mi ćemo leć gdje one spavaju. Tako i učiniše. Odmah zatim polegaše.

Kad Premudri Solomun dozna šta je bilo od njegove žene on se digne da je traži, i povede sa sobom podosta naoružanijeh ljudi, pa kad dođe blizu stolice onoga cara što mu

pa zapovjedi te se zatrubi i treći put; u tom Solomunovi vojnici stignu na ono mjesto te Solomuna otmu, a cara i sve njegove momke i dvorane pohvataju i pobiju.

Čobanin odnio pare, jer su njegove i bile a nije ni on sam znao. Otac onoga prosjaka bio je hajduk, pa je na pravdi ubio oca onoga junaka, pa eto vidiš

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Spasiću, da l’ bi lepo bilo, kad bi se njegove pogrešne misli i reči grupirale i personificirale, i tako je proizišla Sudbina razuma.

Da bi se ličnost izbegla, nuždno je da Spasić ne bude glavna rola, nego jedan njegov đak, koji se iz njegove Geografije učio i njemu podražava.

Ne u magarca, nego u zmaja i u aždaju pretvoriće te, samo ako oće. Moli se bogu, da ne padneš u njegove ruke, jer možeš od mene zaključiti, šta skot strada. SELjAK: Jest, bogme: znaš, kad sam ti slomio rebro?

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Pušili smo kao ludi njegove duvane. — Pa, ništa ... — rekoh. — Kada se zec probudio, najpre se protegnuo, utvrdivši da je ružica od sinoć bila

Posle njegove smrti u septembru 1965. pripala su mi testamentom sva odlikovanja koja je ispodobijao. Nekoliko godina docnije ufuraše

mi je najmanje deset godina da najzad podignem pogled iznad tezge (da se popnem tako visoko, oću da kažem), ali te njegove ruke — imao je strašno hitre i brze prste u koje ste nekako skroz-naskroz mogli imati poverenja.

Bila sam načisto pošandrcala; sa svakog ćoška, iz svakog tuđeg kioska, gledale su me njegove sive, panterske oči iza nevidljivih rešetaka.

Njegov otac Todor Top vraćao se umoran kući posle ugušivanja uličnih demonstracija, a njegove žuljevite ruke kojima je hranio svoju mnogobrojnu porodicu, držeći predano pendrek i zviždaljku, znale su često

film snimljen i prikazan na matineu u bioskopu „Jadran“ od deset do dvanest, drug Top ustupa po veoma povoljnoj ceni sve njegove kopije jednom privatniku sa Voždovca, koji od celuloida izrađuje novčanike i uloške za lične karte.

GLAVA XII Ana se vraća kući, gdje njeni roditelji koračaju na prstima. Za to vreme Mišelino stoji na braniku njene i njegove otadžbine, ali se u čitav slučaj upetljavaju ptice i bube slavonske ravnice.

— Je li to neka nova društvena igra? — Psihijatar! I to najbolji u gradu. Popovićkina Beba ne izlazi iz njegove ordinacije. A ona nije ni za dlaku osetljivija od tebe! I tu maman najzad izbaci preostale karte na talon.

Šta da se kaže za njegove rogove, sem to da je imao najlepše rogove u ovom delu sveta, mada ga do tada ni jedan bik nije nadmašio u intimnim

Daktilografkinja M. B. iskoristila je taj trenutak njegove slabosti i napisala glavu pod naslovom: „Čarli, ne ostavljaj me nikad samu dok tranđa svira!

I što je najsmešnije, ne može se reći da njegove teorije ne izgledaju logično. Hoću da kažem: u tom njegovom ludilu ima nekog metoda!

— Njega su do osme godine hranili isključivo bananama i ananasom! Doznao sam to od njegove majke… — Zašto bananama i ananasom? — uleće maman ko kec na jedanaest.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Sve što bude u našem mogućstvu, nećemo mu odreći, kao prijatelji njegove kuće. MARKO: A, Batić ostaje moje dete. BATIĆ (Aleksi): I tako smo gotovi? ALEKSA: Soveršeno. BATIĆ: To mi je milo.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Čarobna šuma, ljepša od bašte, pripada slavnom narodu tvome, junaci tu su njegove mašte, nose ih ljudi u srcu svome. Tu ti se heroj zmaja ne boji, sa mačem spreman u noći stoji, nejake štiti,

“ Prilazi baka krevetu tajno i gleda lice zlaćano, sjajno, u plavoj kosi zvjezdani prah. „Kuda li noge njegove jezde! Visine voli, nebo i zvijezde, kako ga nije u noći strah? Moram ga tući, tu druge nije!

dugo, kretali u lov u noći svježe, u zaliv tihi spuštali mreže, brodili morem do zore sjajne, saznali mnoge njegove tajne. Znali su zašto more se ljuti, znali šta misli i kada ćuti, čitali njegov muk.

Podalje malo vidimo jedan trag, zbunjen, plah, prošao tuda neko noseći — golem strah. Njegove stope znaju odrasli, lovci, djeca: to je trag — zeca.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Slobodno zagazim za njom jednom nogom do članaka. — Ovuda je krčma. Selo je duž jezera, ali su mu njegove kuće samo leđima okrenute.

ili četrdeset i dva dana, rekli su mi, mislim dalje u sebi; u ostalom, šta me se tiče koliko je dana bilo smrznuto“). Njegove oči su pune suza: — Mala je bolovala već tri dana i moja žena se već razboljevala što nijedan doktor ne može doći na

Kao kakva poluakvatična životinja jezik ushićeno diše u ovoj svežini. Preda mnom se širi jezero osvetljeno mesecom i njegove su granice tamo gde je noć spustila svoje zavese, a ne gde počinje zemlja.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

I sumorni brodar, prekrstivši ruke, Mirno sluša holuj i njegove zvuke. On ništa ne traži, ni za čim ne žudi, Ne vije se uzdah iz njegovih grudi.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

da u polju slabi ljubičasta boja i biljne sablje postaju meke: vrhovni bog nam ustupa svoje oblasti i manje se čuju njegove reči osim iz veprova kad rokću i kod vukova pre no što sazru.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON: E, boga mi ćeš da pričekaš, jer tu svoju želju da se testament otvori četrdeset dana posle njegove smrti pokojnik nije samo onako kazao, nego je to napismeno izjavio, na zapisniku kod suda.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

A i da je štogod, šta se to njega tiče. Njegovi psi-stražari spavaju, kurjaci su po jazbinama, ovce njegove miruju. Van toga sveta, on i ne poznaje drugi. Nabi kabanicu na glavu i uđe u kolibu, a za njim i ja. Ćutali smo...

— Dobro, molim te, kako su našli? — More, ko te pita?... Sve su vojničke stvari iste. Tvoje, moje, njegove, svejedno! — I Trailo se okrete na drugu stranu... ZDESNA, U TOPOVSKU KOLONU!...

Hoće... hoće... i oni idu za glasnim molitvama sveštenika, ponavljaju njegove reči i zavetuju se da će braniti krala, otadžbinu i ceo narod. — Blagoslovenije Gospodnje na vas... i vo vjeki vjekov.

zajedničkom opasnošću, oficiri i vojnici sprijateljili su se na maršu i uzajamno obaveštavali o nastupu ko mandantovom. Njegove naredbe su izvršavane toga časa, ali čim bi se udaljio, opet bi sve išlo kao ranije.

No niko ne sme glavu da pomoli. Toplota osvaja, u zemunicama usparina, i Trailo priča kako sa jednog izvora do njegove kuće šiklja mlaz vode iz lule, debeo kao ruka.

Treba ići na Savu, ali sa one strane vrebaju stotine pušaka. Sada se diže Stanoje. Oči njegove su odavale ledenu odlučnost, a na stisnutim usnama se ogledao prkos i inat. — Idem! — reče odlučno. Ćutali smo...

Milan, ali glasno da i Milutin čuje — motrite na njega da ne primeti, a ja ću prstom da dodirnem šatorsko krilo iznad njegove glave. — Nemoj, nemoj — umiruje ga Aleksandar kroz smeh — dobar je on čovek, popraviće se...

— Je l treba, životinjo jedna, celom svetu da objavimo da smo ovde? I da je Tanasije bio na domaku njegove šake, celoga veka bi pamtio kada se uhvatio za konopac zvona. A ovako, na odstojanju, narednik ga je samo gledao besno.

Oči crne i sjajne, sa kojih svakoga momenta zrači odblesak duše njegove. Pojavom svojom unese neku vedrinu. — Mitraljezac, daj koji trupac...

da osmatram“ — potporučnik Radojko pljesnu rukama i protrlja dlanove, a iz grudi mu se zatalasa široki smeh, koji otkri njegove bele i sjajne zube. — No, no, šalim se, šalim! — i on me prijateljski potapša po ramenu.

A kuršumi neprekidno zvižde nad glavom, bombe prašte okolo njegove zemunice, a granate ga tuku kao i ostale pešake. Nego, znaš li ti zašto sam ja došao do tebe?... Imaš li duvana?

Jesi li razumeo? Ja sam nešto mucao pravdajući se, ali od njegove vike ni samog sebe nisam čuo. — Još će da ispadne da sam ja to kazao! — on mi se unese u lice i škripnu zubima.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Mladić i po! Ona se osvrte i spazi ćatu gde joj se primiče. Bi joj vrlo neprijatno: ona je već opazila neke njegove značajne poglede i htela je odmah udaljiti ga sasvim od sebe, ali se setila očevih saveta: da je ćata velika sila u

A Gojko posmatraše kako se čiča Stojan previja oko njegove postelje, kako je lepo razredio meko mirišljavo seno, prostro preko njega ponjavu, pa sad tapka rukama ozgo i gleda neće

Razume se već: ja sam postao stalan, položio praktični ispit, pa gledam ko je srećniji od mene! He, ali ...« I misli njegove odoše daleko, veoma daleko...

Moram mu govoriti nek se javi za ispit. A što ?... Zar se mene što tiču njegove stvari ?« — zapita se ona bojažljivo, anališući sa zebnjom svoja osećanja, ali se odmah umiri.

Gojko se obrte k njoj, pa je stade posmatrati. Učini mu se da se iz same duše njegove pojavljuje neka sila, koja ga snažno goni u naručja toj devojci, oseća da ga nešto snažno privlači k njoj.

Nikakve pretnje, nikakvih zahteva ne ču se više od njega. Ljubica se već tako navikla na njegove pohode, da ih u izvesne dane i sama očekuje, postale su joj čak prijatne.

para unapred, pa odmah ode do Beograda, odenu se lepo i vrati se istoga dana, dosta izmenjen, naravno u svoju korist. Njegove nade dobiše još više maha, ali se odmah i presekoše.

Iziđe sveštenik. Za čudo i on beše isti učitelj... Onako isto govori, onaki isti pokreti, osmeh, ama baš sve isto. I njegove prve reči behu skoro iste kao i učiteljeve. Gojko se jedva osmeli da izgovori opravdanje: — Daleko mnogo...

— Hvala Bogu, kad te nađoh! Hajde!... — Kuda ćemo ? pita ona, stežući njegove ledene ruke i gledajući ga onim đavolastim pogledom kojim obično gledaju zaljubljene šiparice, kad se nađu sa predmetom

Još daleko viđahu se njegove dugačke ruke, kako se dižu k licu, pa onda se spuste i mlataju pored kratkih kukova. I Ljubica oseća da joj se sve

Muka!... Ona je pročitala njegove misli, pa se još sama dvoumljaše. Najzad pobedi žensko uporstvo, ona planu i stade kao da će izazvati koga na dvoboj,

Ti si mi, brate, fina žena: malo jedeš a lepo se nosiš... Ho-ho-ho... nasmeja se on veselo, videći kako ona crveni od njegove šale. — Čorba je danas valjana, obrte ona razgovor, tražeći i u ovom slučaju pohvalu.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

I da su od njih sigurnije? I da nacrtana kuća nije prava kuća? JELISAVETA: Nemojte da slušate njegove fantazije! FILIP: I vi za sebe kažete da ste glumci! SOFIJA: A da ti možda nećeš da kažeš da nismo?

SOFIJA: O čemu vi to govorite? TOMANIJA: Zar ti je Bog zato dao toliku lepotu? DARA: Zar tebi njegove krvave ruke ne smetaju? GINA (Blagoju): Izgužvale su Dropčeve ručerde tvoju svilu!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Pesnik smatra, i danas, Odiseju za najveću poemu čovečanstva, a POVRATAK IZ RATA za najtužniji doživljaj čoveka. Iako njegove pesme daleko zaostaju za tim monumentalnim tvorevinama u stihovima, TAJ OSEĆAJ je bio njihova glavna sadržina.

Jedan tiganj i čanak, opet na jednim odrpanim čakširama. Silazim, a dočekuje me i tu ribar. Njegove razroke oči pokušavaju da me gostoljubivo prime, mada mu je život mrzak. Nedeljama ne vide svoje žene.

Kad sam ga ja posetio, gledao me je, nemo. Nikola Vujić imao je dve kćeri i dva sina. Njegove kćeri, shvatljivo, uživale su u pomisli da imaju brata, iz Austrije, koji želi u akademiju.

Bežao sam zato iz njegove kuće i sedeo i vrteo se na onom točku koji u Beču igra onu ulogu koju Ajfelova kula igra u Parizu.

Epoha valseva bila je završena. Konsternaciju su, među Bečlijama, izazvali tek mrtvački sanduci prestolonaslednika i njegove žene, grofice Kotek (koju je Princip ubio nehotice, gađajući guvernera Bosne, generala Poćoreka).

A lokomotiva je stigla sa crvenim očima. Sanduk Erchercoga bio je mnogo veći i sa mnogo više venaca nego sanduk njegove žene, koja je bila samo obična grofica.

Ovu čašu u slavu svetog Jovana, slave njegove, ikone stare, koju je poljubio pre smrti. Ovu čašu velikoj selendri Kekendi, o kojoj nam je pričao da je najlepša varoš

U slavu kola Banaćana koje je tako rado igrao. U slavu poruke njegove! Poručio nam je da se, na povratku sa streljanja, otpeva banaćanski bećarac i odigra kolo.

Kad ga zapitah otkud dolazi, on mi reče: iz Bukhare! Mati mu je bila umrla i komšije njegove behu je sahranili. Neko mu je pokrao nameštaj, kod kuće. Ni postelje, veli, nemam!

Tada su njegove zavejane, pa ipak crne, crkve imale senke toliko velike pred veče kao provalije. Danas, kad su me naučili da sve znam,

Pariz treba da me zapali. Tako su mi bar svi rekli. Ali se meni čini da ću i ja od njega odneti samo njegove plave rubove, kako se ocrtavaju na nebesima noću.

Možda, malo, Pikaso. Na zadnjoj izložbi bila je njegova Leda sa labudom. Ona nema sjaj njegove vodene, tanke tehnike iz zadnjeg doba, ali blešti od razuma.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

i slušao pesmu njihovu kojom su veličali dela njegova, „Svet, svet, svet je Gospod Savaot; puno je nebo i zemlja slave njegove!

Poče da živi isposnički, kao što su činili mnogi u ono vreme. Hranio se zeljem i šumskim korenjem. Nedaleko od njegove peštere, u jednoj guduri, beše izvor bistre vode.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

„ Kod tih reči otac me zagrli i poljubi, i njegove suze pokapaše po mome čelu. — Pođi, sinko, nek ti Bog... S tom nedovršenom rečenicom izdahnu moj dobri otac.

— Lepo, — primetim — ali ako to bude kakva nepovoljna stvar po narod i njegove interese, kao i po interes zemlje? Eto, kao na primer, juče sam doznao od gospodina ministra predsednika da je zatvoren

Mudri državnik zahvali govorniku na iskrenom čestitanju i napomenu da će sve njegove misli i osećanja biti i ubuduće upravljeni na to da se ojača kultura, privreda i blagostanje mile otadžbine.

— prekidoh ga pitanjem. — Nadriistorik. On svojim radom na toj nauci samo štete donosi. Uzmite, samo, pa čitajte njegove poglede povodom toga pitanja o staroj granici naše zemlje, pa ćete videti koliko tu ima njegovog neznanja, pa čak, ako

to zaželi da ima dece, koja će naslediti njegovo veliko imanje, i usled toga dođe do vrlo rđava života između njega i njegove žene. Njegova žena, onda, kao što vam kažem, podnese Skupštini molbu, i Skupština povoljno reši.

i ostali, pa uzeše opet zagledati stranca i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobično jake pameti.

te je bodrim okom motrio da se predupredi svaki nesrećan slučaj koji bi se mogao desiti našom nesmotrenošću, već je uz njegove usmene šamare došla odmah i napismena, pametna lektira za mladež.

da veli: „Bolje da tu budalaštinu nisam uradio”, mada je, u stvari, s tim istim čovekom do juče, dok se god ne pojaviše njegove pesme, bio dobar prijatelj i nije u društvu nikad o njemu rđavo govorio.

Otac devojčin beše van sebe od ogorčenja što je u tu, po njegovom mišljenju suludu stvar upleteno i ime njegove ćeri, pa sede i napisa ovako pismo mladom pesniku: „Gospodine, Ove Vaše trice i kojekakve budalaštine i ludorije, s

— Ja mislim da od Kolba nemamo boljeg čoveka za predsednika tako važna zbora, — govori jedan iz prve grupe — jer njegove su građanske vrline i kuraž svima nama dobro poznate.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Evo ga na dva koraka pred njima, stao pa se preča, pita ih da nema još koga, koji bi želeo oprobati njegove rogove. Razume se da o tome niko i ne misli, svi mu se »ponizno klanjaju«, a on, gord i zadovoljan, pun kipeće strasti,

I opet jutro, i opet njegove čari!... Stojim u voćnjaku i posmatram drugi, još lepši, još prijatniji rad. Tresu se i kupe šljive.

ceo život, na svadbi, na slavi, na sastanku, na mobi, na svakom radu i zaludničenju; on ga prati i u grob, pa i posle njegove smrti obilazi tužnu sovru za punu godinu dana, «u ono imenije«, pokojnikovo. To vi je...

Prolazi ponoćno doba, a sa njim i njegove strahote. A kako je strašna seoska ponoć!... To je doba kad se pojavljuju najveća strašila na svet i rade što hoće, sve

— Kao što se vidi, kratka, prosta i obična, za ono vreme, istorija... Da li zbog njegove ideje ili zbog nasićenosti životom, tek on je docnije postao vrlo smešan i neobičan, povučen i nepoverljiv do

Povuče dim i pusti ga na prozor. Dim se izvi u visinu, proleti pored ćerčiva i ode napolje; za njim odoše i njegove oči. Sad nije mislio ni o čemu, već je gledao u ono najveće crkveno kube i na njemu jabuku, kako se sija na mesečini.

i ona jedina drvena stolica, i krevet njegov, taj najdragoceniji zalog njegove zlatne slobode, svedok najsrećnije i najburnije mladosti...

Pred njim je čkiljila dimljiva lampa i bacala neku plašljivu svetlost na sumorne i sure zidove njegove sobe. I kako je neravan plamen goreo i drhtao, tako su i zidovi bili čas osvetljeni, a čas su se njihali i treptali u

Da li je uzalud prošao majčin blagoslov?... Činilo mu se, da ga sumorne zidine njegove sobe s prekorom gledaju, i on je taj prekor osećao jasno, kao na javi. A zbog čega?...

prekine sve veze s drugovima svoje tihe samoće, ili mu te neme zidine čine prekore u ime one dobre duše, u ime majke njegove, koja mu je tako mnogo dobra želela, koja ga je tako iskreno volela... Pa ko je kriv? Zar on?...

da ga očekuje topla soba, razdragana lica veselih mališana, koji jednako štrpkaju oko pečenice, nasmejano i vedro lice njegove domaćice, pun, prepun sto svakojakih đakonija...

Zenice se raširile i prikovale se u jednom pravcu; svaki gleda kad će da se okrene puščana cev na njegove grudi. Hiljadama misli pojuri u glavu, a u ušima zvoni i vri... Sve to bi samo za trenut oka.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: Je l' tamo onaj tvoj? DANICA: Nije, otišao je. JEVREM: Pa šta ćeš ti tamo? DANICA: Pa ja čuvam ključ od njegove kancelarije. JEVREM: Ti? DANICA: Jeste! JEVREM: Dobro, čuvaš ključ, to razumem. Al' šta ćeš u kancelariji?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Odmara se tako, gleda lepo nameštenu sobu i — i dopade mu se. Zatim se dade u neke njegove misli. Mora da misli sad o prilikama u selu, o zadatku koji ga čeka. Nastade pauza poduža, koju najzad prekide famulus.

A to se videlo i po njemu. Nos mu se tako jako crveneo da jednom umal’ zbog njega, ili bolje reći zbog njegove boje, nije glavom platio.

I ovaj bedni Maksim iz Sirogojna, Sreza zlatiborskog, Okruga užičkog, beše blagodaran Sreti što mu je otvorio njegove umne oči. Interesovao se jako za svoga učitelja, pa kad ga vide onakva, a on ga zapita šta mu je, da mu nije zlo.

U njoj se pripoveda kako je Sreta kandidovao predsednika i izabrao sebi apostole nove nauke njegove, i kako je politička fiziognomija sela počela već srećno da se izmenjuje. — I u ovoj će glavi biti bar jedan dopis.

« svršuje se dopis, a potpisan: »Žika B. Šljivić — Seljo«. E, njegove radosti toga dana kad su stigle novine u selo i njegov dopis mu pročitan s njegovim celim imenom: Žika Buki Šljivić, pa

Jedanput se kod njegove kuće našao trag ukradenog govečeta; bar tako su ga neki »obedili«. Sajbija ga tuži predsedniku, a ovaj pošlje ljude,

Ama vi se kanda opet bunite?! Čisto vas gledam kako se ipak ne sećate šta znače one njegove poslednje reči. A to i jeste žalosno što naša srpska publika ništa ne zapamti što čita. E, dakle slušajte!

Kaže im i protumači golem i zamašan značaj toga događaja; uzroke i ogromne posledice njegove i tamo u Americi a i ovamo u ovoj izanđaloj Evropi.

Pa ti mu oni lepo doneše kalem i ’artiju, a jedan isukao go tesak viš’ njegove glave, pa mu đido podviknu: »Ajde, veli, dragoviću moj, ispruži se ti tu.

Došao je u svom paradnom poljačkom odelu. Čak je i pušku sa sobom poneo kao znak poljačke vlasti i sile njegove. Za tu pušku, tu skoro u svađi sa čiča-Milisavom, reče da je već ubila jednog »tiranina«.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

s kavkaske stene Šalje, u sve kutke zemlje, pravopisne biltene, Opominjući narod (koji kupuje sir i povrće A na njegove se ukore nimalo ne osvrće) Taj narod što, boraveći u bespuću i u zabiti, Šapće: „Zovi me i loncem, samo me nemoj

I kad je bez štenare, bez hrane, Bez pića, Njegove oči govore: odlično! Švrća je rođen u zemlji Kolorado U jednu zoru — bila je jasna i plava.

Od umerenosti on ne pati: Ušat je ko zec ili magare, A repat ko što su lisci svi repati. Njegove ogromne školjke ušne Hvataju svaki šum koji šušne Između Tibestija, Aira i Kaira!

Stari učitelj je nemoćan,Slabašne su njegove reči: Kroz školske prozore sunce povazdan proviruje. PRVI PROLEĆNI DAN Planuo nedeljni dan. Ulice — pune sveta.

sudbine svoje, Izvan svih esnafa, staleža i naroda (U onom trenutku nacije nepostoje) Nigde, ni u najdubljem kutku njegove svesti Nema predstave o tome koje Platon, ko Henrik Šesti!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

On je ostavio i veliki broj započetih a nedovršenih radova koje sad, posle njegove smrti, pokušavaju dovršiti njegovi učenici i sledbenici.

zadaci koji zahtevaju specijalne za to načine i naročite instrumente: 1˚ sondiranje morskog dna, da bi se odredile njegove osobenosti i oblik; 2˚ pribavljanje materijala sa morskog dna; 3˚ merenje temperature vode u raznim dubinama; 4˚

A pošto se aparat ne može horizontalno pomicati, istraživači su prinuđeni čekati da same životinje dolaze u mlaz njegove svetlosti.

naučnu ekspediciju koja je imala da pređe veliki, težak i opasan put preko celog Grenlanda, od zapadne do istočne njegove obale.

Ekspedicija je, idući istim putem kojim je išao Alfred Vegener, naišla na njegove ostatke i mesto njegove propasti. Pratilac Eskim nije nađen, kao ni istraživačeve zabeleške i naučni materijal koji je

Ekspedicija je, idući istim putem kojim je išao Alfred Vegener, naišla na njegove ostatke i mesto njegove propasti. Pratilac Eskim nije nađen, kao ni istraživačeve zabeleške i naučni materijal koji je on pre toga bio

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

A VLADIKA ULjEZE U KUĆU I UVELE SA SOBOM PET MARTINOVIĆAH, VUKA BORILOVIĆA; I TRI NjEGOVE SLUGE ZA NjIMA ULEGOŠE. PEKU SE PECIVA, IGRAJU SE MOMČAD SVAKE IGRE I KOLO POJE.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Ali, i pored sve te njegove strogosti, opet i najsirotija i najudaljenija u rodbini nije bila zaboravljena, jer je svakoj donosio sa tih putovanja

Mnogo nije govorio nikada. Ali što bi rekao, to je bilo rečeno. I tada se pamtile i upotrebljavale njegove reči i izreke. „Eh, tako je to i to, što rekao pokojni hadži Trifun“.

Ne zna se baš zašto je poludeo. Posle bolesti, u kojoj bio sav uzet, uobrazivši da ga je, za vreme te njegove duge bolesti, žena varala sa najstarijim kalfom iz radnje, počeo da pije. Onda i poludeo.

radoznalosti da ode gore i vidi ga, pa penjući se na stepenice počeli da vire kroz rešetke od ograde na doksatu, ispred njegove sobe, on prime|tivši ih, go, samo u gaćama i košulji, visok, bled, počeo bi k njima da podskakuje i viče: — Oh, Marija

Jedino što ga zagrejavalo, čime se ponosio, bilo je to što ga zbog te njegove učenosti a i otmenosti počeli prvi begovi i paše da pozivaju.

Ali pored sve te njegove odvojenosti i usamljenosti od kuće, od rodbine, pa čak i od svoje žene, u kući se ipak živelo isto onako raskošno i u

Sofka bi tada osećala po svojim obrazima njegove ruke, prste, kako je šašolje oko vrata, po bradici i po grguravoj kosici.

Tatina Sofkice! I sve bi je jače grlio, tako da se Sofka i sada seća njegove skoro izbrijane brade, koja bi je tada počela po licu da grebe.

Ispod čela su bile njegove uvek umorne, uvek upola otvorene oči. Onom drugom rukom držao bi Sofku na kolenu, a ona bi bila tada okićena i obučena

A svi ti ljudi, sluge, koji su tobož donosili te njegove poklone, uvek su dolazili kada Sofka slučajno nije bila kod kuće, te ih ona nije mogla videti.

On visoka čela, crnih, malo dugih brkova, a sav | obučen u svilu i čoju. Mirišu mu haljine od njegove razvijene snage. Ona ga ovamo, u postelji, u bračnoj košulji, u moru od te svetlosti, šuštanju šedrvana, u svirci, pesmi,

Brzo ga dovuče k sebi i držeći ga međ kolenima i, ne slušajući njegove neprirodne glasove od straha i radosti, otkri svoja prsa i na svoju jednu dojku silom položi njegovu ruku pridržavajući

Pandurović, Sima - PESME

Još malo, pa će biti dobro, Još malo, moja dobra Branka. Život je cveće snóva pobr’o; Njegove grube klikću hajke. Al’ čuješ?

Davno, dok sam dete bio, ja ga znam. Na njegove snažne i lisnate grane Proleća svakog sletale su tice, Da opet odu u jesenje dane.

gde njegove tice Odlaze, da bolje podneblje potraže, Nekud, gde je lepše, gde je život mio... A s večeri, kad se senke noći snaže

Umorna, kad treba zaklopiti oko, Legala sam uvek na njegove grudi I slušala kako, k’o more široko, Ljulja me nežnost jedne moćne žudi. U mene je uvek gledao sve življe.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

doma naši, doma!“ ali još jače no prijed tako da se svi nasmijaše. Na te njegove riječi, otisnu se iz gomile dvoje momčadi, jedna djevojka i nevjesta jedna, te iziđoše kroz kapiju; ostali šljedovaše

Sve što je dalje govorio sve im je mili postajao. Njegove lijepe crte dođoše opet u sklad. Pošto se obrediše vinom dva puta, serdar se digne te dohvati gusle što visjahu ukraj

odmah htio zapodjesti razgovor o mnogobrojnim plemenskim razmiricama, zbog kojijeh u ono doba raspadaše se jedinstvo njegove države; to je starca vladiku više izmučilo, u pedeset godina njegova vladanja, no svi ratovi s Turcima i Francuzima, no

kojima on, po svojoj djetinjskoj naravi, naklon bješe da vjeruje; a s druge strane prednavaše mu se blago lice Pavlovo, njegove šale i njegovo lijepo pseto. U to ga i sanak obuzme pa mu se u snu nastavi trzavica.

Jan ga je obožavao. Po čitave noći ne bi usnio s njega. Čas bi odjek neke njegove slavne pobjede zanio Jana. Čas opet nedaća Napoleonova, istinita jali izmišljena, ražalostila momče.

zagrijao, a pri pošljednjim riječima, diže se i ponosito ispravi svoj veličanstveni stas, lice mu se zažari, a oči mu — njegove obično blage oči — sinuše kao dvije munje. Đakon, prestravljen skoči i obazrije se.

“ stadoše brektati brastvenici mu u najvećem jedu. „Mir, ljudi!“ zagrmje Vladika. „Istinu je rekao, ja znam. S njegove strane ta čegrst nije pritrunila da se krv prolije, a što će meni, pod ispovjednu kazati, to se vas ne tiče!

A Crnogorcu svakome, milije je kad mu za stare njegove lijepo zboriš, milije mu je to po sto puta, no da njega hvališ. I gosti se odužiše serdaru, pominjući viteška djela

On sa svojijema ostade još za koji dan, dok se bonik oporavi. Uoči Trojičina dne sve kuće oko njegove bjehu puste niti je u kojoj pas lajao, ni kokot pjevao, jer Njeguši odu svi, a povedu i sve živo.

Cura odiže ruke, pa ih složi za kanicom. Njegove zenice, kao da hoće da prionu uz te lijepe ruke, podigoše se i one. Stane se obrnu i kroči put kuće, rekavši: „Ajde,

“ Ona nagnu glavu, kao da se uvjeri da njegov uzvik nije probudio čeljad, pa naelak izvukavši ruku iz njegove, nastavi: „Ja bih te svjetovala. Bih te svjetovala kao sestra, ako hoćeš da me poslušaš.“ „Govori! govori!

“ I zaista, Janko ne nalikovaše na mrtvaca; njegovi bijeli obrazi, kao da će se nasmijati do malo; njegove veđe kao da će se otvoriti, kad se momak prene. „A što ćeš, serdaru! Žao nam ga je valaj i prežao!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

). B) POREĐENjA Poređenja (sa „kao“, „kako“ i „kano“) vrše se skoro uvek u odnosu na čoveka: porede se njegove osobine i svojstva sa karakterističnim osobinama i svojstvima naročito životinja i bilja, prirodnih pojava i nebeskih

ako je skupo, ono i ne valja; i go i bos i opet mu hladno; ova i ona kuća samo što nisu moje, a ostale sve su tuđe; iz njegove ruke i šećer je sladak, možeš mi vjerovati: rijetko istinu govorim, a još rjeđe lažem, itd.

Haje kao za lanjski sneg. Caruje kao guja na ledu. V) PRENESENOG ZNAČENjA 1) OZBILjNI A) ČOVEK (NjEGOVE OSOBINE I SVOJSTVA) Ako mu kokoš po dva jaja ne nosi, on je ne hrani. Bi se na srebrnoj pari obrnuo.

— Bogu je svejedno: ili zvonilo na vašu ili na našu crkvu, pošto su obje njegove. 3 Pitali Bošnjaka kad se vratio iz Hercegovine: — Ima li onamo zemlje?

Jer to rob, čija je to zvezda, pobegne iz tamnice, pa će se obaznati i uhvatiće ga, ako se progovori o bežanju njegove zvezde.

u šetnju iza grada (Prizrena), pa ga opazio sveti Aranđel i sažalio mu se, pa se stvorio u orla i doleteo te ukrao njegove oči iznad vrata i darovao mu ih, i rekao: „Odeči oči!“ Onda kralj progledao, i na onom mjestu načinio Dečane.

U zdravlje njegove braće i bratučeda! U zdravlje njegovih sinova i sinovaca! U zdravlje njegovih unuka i omladaka! U zdravlje njegova kućnoga

U zdravlje njegovih volova i težaka! U zdravlje njegova u polju rala! U zdravlje njegova u brdu stada! U zdravlje njegove pune i izobilne ćese! U zdravlje njegove svake dobre sreće!

U zdravlje njegova u polju rala! U zdravlje njegova u brdu stada! U zdravlje njegove pune i izobilne ćese! U zdravlje njegove svake dobre sreće!

Žitno mu sjeme bilo nadno i napredno, i milijem gospodom Bogom blagosloveno! — Što smo mu pomenuli njegove volove i njegove težake: volovi mu bili sretni i čestiti, a težaci zdravo i veselo!

Žitno mu sjeme bilo nadno i napredno, i milijem gospodom Bogom blagosloveno! — Što smo mu pomenuli njegove volove i njegove težake: volovi mu bili sretni i čestiti, a težaci zdravo i veselo!

3 Pomozi, Bože! Sunce na istok a gospodin Bog na pomoć. Pomozi, Bože, veseli, Bože, u dom domaćina i njegove kumove, i njegove prijatelje koji su mu ovdje i drugovdje i na sve četiri strane da bi mu se vazda kupili na punu sopru

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Aranđel među tim ne odnese sunce. U tom mu padne na um, te pljune na zemlju, i od njegove pljuvanke postane svraka, da mu čuva sunce, dok on zaroni i iznese u zubima mor - | skoga pijeska.

najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne, onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak.

Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi. Kad već sav narod iziđe, zahvale mu što ih je popuštao i izbavio i otidu svaki svojoj

U tom mu padne na um, te pljune na zemlju, i od njegove pljuvanke postane svraka da mu čuva sunce dok on zaroni i iznese u zubima morskoga pijeska.

samo da povratiš ove jadne duše kakve su i bile.” U to car reče da u njegovoj volji to ne stoji, nego u njegove šćere „a tvoje” reče „žene”.

Kad Premudri Solomun dozna šta je bilo od njegove žene, on se digne da je traži, i povede sa sobom podosta naoružanijeh ljudi, pa kad dođe blizu stolice onoga cara što

pa zapovjedi te se zatrubi i treći put; u tom Solomunovi vojnici stignu na ono mjesto te Solomuna otmu, a cara i sve njegove momke i dvorane pohvataju i pobiju. 43. SOLOMUNA PROKLELA MATI.

„Podajte“ reče „tako ne bili prokleti.“ Potom car umre. Poslije njegove smrti stane zeman po zemanu, dok na jednu noć stane neko na vratima lupati, zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska,

“ Carević svrati konja pa upravo u avliju, kad tamo, al' evo ti njegove sestre najmlađe, ruke šire, pa se u lica ljube, vodi brata na kulu a konja u arove.

za inat oženi se i zovne vilu za kuma i zmaja za staroga svata, te s đevojkom doma, govoreći svojoj ženi da se od njegove matere čuva i krije, da je nenadno čudo ne snađe „jer je“ veli „ona nekaka žena udesne ruke tako da su moja sva braća

Car se na to jako rasrdi i zapovedi, te ga odmah okuju i bace u tamnicu; tako pozatvora i njegove ljude, a galiju mu uzme u begluk. Posle toga prođe godina dana, a u dvoru ovoga careva sina zanj ni glasa ni traga.

kako bi uzeli vodu od svoga najmlađega brata, da se ocu umile kao da su je oni našli, i dogovore se ovako: da podmite njegove momke da izliju vodu u njihove sudove, a u njegov sud da naliju mora. Tako i urade.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Ako li u svetlosti njegovoj hodimo i zapovesti njegove čuvamo, da je i sam svetlost, zajednicu imamo sa njim. I krv Isusa Hrista, Sina njegovog, očišćava nas od svakog greha.

I mi smo dužni za braću dušu polagati.“ (І Jn. 3, 16) „Ako zapovesti njegove sačuvamo, i ugodno pred njim činimo. Ovo je zapovest njegova da veru imamo u Sina njegovog Isusa Hrista i da volimo jedan

Ovo je zapovest njegova da veru imamo u Sina njegovog Isusa Hrista i da volimo jedan drugoga. Ko sačuva zapovesti njegove, u njemu prebiva, i ovaj u njemu.“ (І Jn.

Po ovome razumevamo da volimo čeda Božija: kada Boga volimo i zapovesti njegove čuvamo. Jer zapovesti njegove nisu teške, jer svak ko se rađa od Boga, pobeđuje sav svet.

Po ovome razumevamo da volimo čeda Božija: kada Boga volimo i zapovesti njegove čuvamo. Jer zapovesti njegove nisu teške, jer svak ko se rađa od Boga, pobeđuje sav svet. I ovo je pobeda koja pobeđuje sav svet:“ (I Jn.

da postavljate brata, izabravši ga po reči Davidovoj: „Blažen je muž koji se boji Gospoda, kome su omilele zapovesti njegove!“ (Ps.

Zato sa svim staranjem i svom snagom i sa svom revnošću na zapovesti njegove pazimo. GLAVA 19 Pouka igumanu I ti, oče duhovni osveštenog ovog stada i nastavniče, smeran budi bratiji, i

Ako se i bratija ne povinuje u ispitivanju učinjenog, da se osudi, ili ako bratija bez njegove volje radi, to i na njih uz prednju zapovest i ovo prilažemo.

A Bog mira, prizivajući nas u večnu svoju slavu zbog mnoge njegove i neiskazane dobrote, neka usavrši sve vas i utvrdi u svetoj svojoj volji, zbog jedinca Sina svoga Gospoda i Boga i

To sve mudrošću I trudom svojim pridobi — ovo sve mu je pripadalo od Srpske zemlje, a oduzeto nekada nasiljem od njegove dedovine.

Minu pak, vremena mnogo vladavine njegove, pošto je 37 godina u moći i snazi nepobedivo i nepovređeno sačuvano sa svih strana, i deca negova blagorodna bila su

“ A ja, pavši ničice pa prečasne noge njegove, sa suzama govorah: „Mnogih i velikih darova nasladih se od tebe, blaženi gospodine moj Simeone!

Stanković, Borisav - JOVČA

SAUGA (odlazi levo). MARIJA (gleda oko sebe da li je sve u redu. Kada vidi da ispred njegove sobe do praga još nisu donesene očišćene cipele i nisu spremljeni legen, ibrik i peškir za umivanje, sva preplašena

MARIJA (pribrala se već. Stojeći pred njim, osvetljena svećom iz ruke njegove koja drhti, rešena na sve, diže glavu i gleda ga, kao nikad dotle, pravo, dugo i gorko, gorko).

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

k namereniju koje je on sa mnom imao; niti je mogao moj dobri blagodetelj predviditi da je baš ovo bilo uprav protiv njegove nakane, kako ću sad dati poznati.

gleda prsi ženske kao da nisu ni za što drugo tu nego da nakićene i ukrašene cvećem uveseljavaju i naslaždavaju oči njegove; a razuman i pametan, kojega um dalje prolazi i ne zaustavlja se pri svakom predmetku koji mu u oči pada, o, koliko

No, po mesecu dana eto ti njegove matere, s mojim starijim bratom Ilijom, koja, kako uđe u ogradu manastirsku, stane nasred avlije, pak počne psovati i

Ostanite, barem, te ručajte s nami, pak onda idite zbogom kud [h]oćete.” Oprostimo se mi i iziđemo iz njegove sobe. Reče on nešto latinski drugim decama, noja iziđu za nama i ljubezno nas mole da ostanemo obedovati s njima.

Ali bi teško mojoj duši bilo da sam sasvim Korf ostavio ne spomenuvši mater Andrejevu i dve sestre njegove. Njegova roditeljnica da me je rodila, ne bi mi mogla bolja ni milostivija biti.

Bog joj dao večno blaženstvo! | Korabalj za Veneciju bila je velika nava od linije. Krome prove ditora, njegove gospođe i služitelja, na[h]ođahu se tu jošte četiri oficira s ženami i decom, koji na isti način u Veneciju iđahu.

Mojega blagorodnoga i ljubimoga romanskoga episkopa već sam o mojem namereniju preduvedomio bio. On mi piše da njegove pitomce s trgovci otpravim u Moldaviju, i meni na dar pošalje 35 dukata.

Odlazio bi[h] u dom mojega gospodina Livi svaki dan u deseti ili jedanaesti čas pred podne i s pomoću i nastavljenijem njegove prečestne supruge čitao bi[h] izgovora radi, a potom prevodio bi[h] koju Ezopovu basnu s grečeskoga jezika na ingleski.

Ko se god ničemu nejma nadati, niti ima šta već ožidavati, on prirodno neće laskati, sledovateljno njegove reči moraju neodložno iz drugoga koga izvirati i proishoditi izvora.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Najprije bi Bakonjin nos osjetio zadah vlage i prašljivijeh knjiga, pa onda bi njegove oči otišle ka velikom Isukrstu na stijeni i na katedru pod njim, gdje bi sjedio jedan fratar.

Sad se zavrže razgovor o svačem, a najviše o prošlim sijelima. Svi se rado sjećahu Stipana i njegove šale. — Ma, di vam je Bukar? — zapita Bujas. — Ja ga zaludu tražim očima. — Jeno ga tamo u zapećku.

Zatijem mlinar iskoči, vičući koliko ga grlo služaše: — noge!... A za svetoga Vranu i njegove rane, pokrade se manastir!... Berija! Bee-ri-ja! Amo-te, amo, bee-ri-ja! — U zvona, u zvona, i pucajte! — viče kovač.

Nožić mi daj kogod i vode donesite! Ta ne vidite li da je čovik pri smrti! Brzo, dvojica donesite štramac (dušek) iz njegove kamare. Nožić amo ili britvu!

— Neću da slušam do kraja! — viknu Vrtirep — nego odma spočetka oću da se to prikine, a vi koji ćete da slušate njegove pisme, ajte u njegovu kamaru, a ovo je refertorijo!... Pa onda ima i druga.

Kad ode za knjigu sa tamnijem izrekama, Tetka reče drugu: — Vidiš li da su sve njegove misli zdrave, osim jedne, koju ne iskazuje, a koja mu je povr sviju!

vidjelo u kom Srdar prikazivaše ženski svijet, sve je to, malo-pomalo, utjecalo na Bakonju i činilo da vehne svježina njegove ljubavi prema Jelki.

Đaci se zgledahu. Već je prošlo polak godine otkad se stari sluga podjetio, te bjehu navikli slušati njegove razgovore bez glave i repa, ali je dotle uvijek tiho govorio.

Djevojka naherila lijepu glavu i prati očima njegove pokrete. — Šta ste izgubili? — zapita ona najposlije. — Izgubija? — reče Bakonja dišući isprekidano.

osobine nalaze pri jednome čovjeku, to je teško bilo vjerovati, ali i one koje bijahu na prvi pogled vidljive zanošahu njegove parohijane.

Ćosić, Dobrica - KORENI

nešto malo, goluždravo i živo, jer se smeje Tola, nadničar, što je u njegovoj kući odrastao, njegovim hlebom decu hrani, njegove su pare, njegova je rakija, pa su veseli, a radovali bi se da mu razbojnici smrskaju glavu.

Venci suve paprike, ostavljene za seme, obešeni o strehu, suvo škrguću iznad njegove glave. Zvonko sipkaju osušena sitna semca. Neko ih lakim prstima pipka. Osušena semca.

iz sirotinjske kuće, i što joj je otac bunardžija i nadničar, jer video je još kod manastira da je po svemu drukčija od njegove Živane, tanke, male i savijene kao mahuna pasulja u sušnoj godini.

Aćim vide i spusti pogled: to su belezi Vasilija, prvog muža njegove majke. Kad se vraćao iz bojeva, u sofru je nožem urezivao ubijene sopstvenom rukom.

I njegove ženidbe se bojala: bila je ubeđena da će ga neka varošanka otuđiti. Onda više neće doći i pomilovati je škrto mekom, go

Svejedno joj u šta se zarivaju i od čega odskaču njegove sitne pesnice. I tek posle, kad se uplašio, umorio ili postideo, odjednom je umukao i prestao da je tuče, pa se pijano

Što plačeš kad si lepa, i mlada. Ja ću da tugujem za tebe. Svoje ću oči podmetnuti pod njegove pesnice. Neka ih bije, zlotvor. Nesanko, gurni mi glavu u nedra.

Vukašin ustuknu korak, srete Đorđeve oči. Nikad! Guta vrelu pljuvačku, a kesa, bačena, pade pred njegove noge. On je preskoči i ostavi za leđima. — Rekao sam ti da neću da brojim. Jesu li spremne sanke?

Naslonjen na vrbu, stajao je na obali Morave. Matica se zavlačila pod ledene okrajke; vodeni čopor mljackao je slabine njegove njive. Divlje guske nisko preleteše i ispuniše suton piskavom osamljenošću.

Pa mu je otkopčala čakšire i gurala ruku među njegove butine, ukočene od straha. Da je imao snage, on bi pobegao. Uzela mu je ruku, bez reči, samo je brže od krave disala,

jutro je sivo, kao i mozak bez čeone kosti, ni ledena kora snega što je okovala krovove i zemlju nije hladnija od njegove kože, jer je i jednu i drugu noćas smreškao vetar, pa se i opanak zaledio, pešice ne može, štala je topla kao žena i

I jest Vasilije bio lopov. Ovu su kuću — mahnu rukom po mraku — sirotinja i otimačina napravile. — Nisam njegove krvi — Aćim zadrhta od osećanja neke neumitne kazne koja se nadnela nad njim, koji se još greje na Vasilijevom ognjištu.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Ali, još više od rastanka, bolela ju je misao da ju je on odbacio i zaboravio, sve dok nisu počele stizati njegove slike koje je ona trebala da prenese na svilu.

Mučilo ga je sunce, mučila kiša, mučila škola, igra, jelo. Mučio ga je i Smejačko koji se na sve njegove žalopojke naglas smejao. — Pa, deca moraju da jedu. Moraju da idu u školu! — Zašto moraju?

»Šta je ovo?« — pomisli i okrete se prema Plačku, ali umesto drugara vide na stazi samo njegove prazne pantalone. »Gde li je iščezao?

Neki su već u njemu videli diva, ali dečak, svejedno, nije rastao. Svedočile su to njegove pantalone čije nogavice nisu kraćale kao u ostalih dečaka, i zabrinuti pogledi oca i majke. »Šta li će s malim biti?

Na glas njegove pesme, kao na ugovoreni znak, iz svih kutova sobe, iz svih zidova, pohita ka starcu četa mališana, ne većih od žira,

Je li moguće? Iznad njegove glave, kao da ga izaziva, kao da mu se ruga, lepršala je zlatna ptica, stalno nadohvat ruke, neuhvatljiva!

Da li je starac još živ? Dolazilo mu je da ostavi sve i da se vrati, ali sjaj novca bio je jači od sjaja njegove čežnje. »A možda mi nije suđeno da se obogatim?

Šta sada? Kako da od princa odagnaju dosadu? Kako da ga izleče od njegove strašne tuge? Većali dvorski mudraci. Izvećali da princu poklone najređi morski biser.

Sve igračke gledale su ga sa divljenjem. Zar nije duhovit? Zar nije oštrouman? Mali voz postiđeno saže glavu. Njegove tračnice idu od jednog kraja sobe Do drugog, ali na svom putu prelaze preko mosta i kroz tunel.

A onda, sunce banu na vrata i dečak ustade da vidi šta rade njegove igračke. Spavale su sve do poslednje. Jedino su tračnice maloga voza bile prazne, a povetarac njihao zavesu na otvorenom

— Ne brini, izrašće drugi! — reče gušter, a dečak se zaprepasti kako to da gušter zna njegove misli, no ipak povuče malo jače. — Ah, slobodan sam! — odahnu mali zarobljenik i radosno mahnu oguljenim repom.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

ulice uvek ga cpeće ista nedoumica: da li je Kapetan-Miši već zaboravio, ili nije, to što je ovaj, gotovo odmah posle njegove, Gospodar-Jevremove smrti, kupio njegov po evropski uređen Konak, još nov, Konak u kojem je bila i biblioteka; što je

Ta navika mu je ostala iz doba kada je gospodario valjevskom nahijom i boravio u Čačku. Njegove najbolje godine. Ipak, nije rad da uđe: puno je a primetio je da, okrenut licem šanku a leđima glasovima, ne razume šta

gledao im crne osmehe i stao da im dovikuje, na savršenom turskom jeziku, da stanu, da prestanu, da je to put u zlo. Njegove reči su se sudarale sa uskovitlanim vazduhom, sa slomljenim svetlostima, sa pucnjevi ma, vojnici su te reči besno

zori priznao je sebi, sav zbunjen, da on i jeste car zmajeva, tek sad, iako već i prosed i nagluv, samo što će se njegove bitke voditi na zemlji a ne među oblacima.

Zamišljen, dobovao je prstima po prozorskoj hartiji. Danas bi se, možda, reklo da se opasna snaga njegove misli rasprostirala svud unaokolo i delovala; onda se pominjala samo snaga turske okrutnosti.

Video je kako velike pobede pripremaju veliki poraz: snaga Prvog ustanka mrvila se na njegove oči. Propao je Prvi, počeo Drugi ustanak: nestao je Karađorđe, nastao je Miloš. Razlike su bile velike.

“ Očigledno da Stojana Čupića, Zmaja od Noćaja, niko nije nadgovorio, ali se već od njegove mladosti govorilo da je on dete sreće.

Vojvoda koji se nada nije bila samo uloga koju je za sebe odabrao, u taj čas, iako je bila i uloga. Iza te njegove nade, kao oslonac, bila se zgusnula odluka da, ako izgube, nađe smrt.

Nije ozdravio, umro je sa trideset i četiri godine. Prema zaveštanju, od njegove je imovine osnovana Čupićeva zadužbina koja je izdavala i Godišnjicu Nikole Čupića.

Kako je ustanak napredovao, tako je Dobrača osećao kako raste prostor i njegove slobode i zato je postajao sve stroži prema sebi a sve blaži prema drugima.

tu strepnju kako, u njemu, postaje gotovo opipljiva: uzaman Turčin, uzaman sve što je stekao, u Beogradu nikada neće biti njegove škole a kamoli knjižare. Nije li to ono što je slutio?

Samo, sada su njegove prednosti bile veće. U trenu se obnovio: nimalo tvrd i nimalo umoran, postao je, kao da je opet mlad, isto toliko

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

I struja ljubavi prve obuze njegove grudi; I žarki, čudesni plamen zapali njegovo lice; On diže visoko čelo, i kose zabaci bujne, I strasno, nesvesno,

I zajedno s talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora. Ali kada su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog

Ali kada su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

On pomisli da je neke pute od sna ovog osvobodio se; ah, njegove prevarne nadežde: on je tada sebe utopio u sna carstvo tvrđe i mračnije i na pozor strašni snovidjenja!

Trudno bješe neba otpadnika i vojene njegove polkove nadvladati u krvavoj bitki. Treći danak sa stravičnom hukom već prebježa ravnine nebesne; večerom se dva

premilosna oca umoljaju da oružja od obije vojske smrtonosnim naostri udarom: "Već hulenja - kažu - Satanina i njegove nerasudne vojske nas su vrgla u očajanije.

Pušti str'jelu sjajnu i krilatu iz svojega almaznoga luka na Satanu, grdna otpadnika, na njegove mrske legione; i krilata poleće strijela u ognjenoj velikoj koloni.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

ga mogao preduzeti i opisati, moradoh se dobro pripremiti za to putovanje, proučiti istoriju starog Egipta, upoznati njegove žitelje, njihovu zemlju, njihov život, kulturu, znanja i tek onda moći pokazati kako je, posredstvom Pitagore i njegove

njegove žitelje, njihovu zemlju, njihov život, kulturu, znanja i tek onda moći pokazati kako je, posredstvom Pitagore i njegove škole, nadahnute genijem grčkog duha, iz egipatske primitivne, praktične, geometrije nikla i razvila se grčka

Pitagora upre svoj pogled na pučinu mora. Onde se više ne viđaše lađa koja je otplovila ka jugoistoku, no njegove misli odnesoše ga onamo. „Na putu saznanja koračao sam, draga deco, dokle god sam mogao.

„Svake godine izliva se taj stari Nil iz svog korita i plavi svu svoju okolinu. Te njegove poplave najvažnija su prirodna pojava egipatske zemlje, željno iščekivana iz godine u godinu, jer pre svake takve

„Trougao što ga naša vrpca ograničava pravougaon je. Duži te vrpce od tri odnosno četiri jedinice su njegove katete, a duž od pet jedinica je njegova hipotenuza.

Nedaleko od njegove zapadne obale uzdizahu se libijski bregovi, kao kameni zid. Tu, ispod toga zida, prostirala se varoš pokojnika, a malo

Za kratko vreme postadoh, kao što on sam reče, njegova desna ruka i njegov očni vid. Kod njega ostadoh tri godine, do njegove smrti, a onda se vratih u otadžbinu. „Od njega sam vrlo mnogo naučio. On me poučavaše prvo u hronologiji.

Tako se jedan oštri ugao pravouglog trougla može izmeriti razmerom njegovih kateta ili razmerom njegove jedne katete i njegove hipotenuze. Jednaki uglovi daju uvek istu takvu razmeru.

Tako se jedan oštri ugao pravouglog trougla može izmeriti razmerom njegovih kateta ili razmerom njegove jedne katete i njegove hipotenuze. Jednaki uglovi daju uvek istu takvu razmeru.

To beše Parolos koji je, ispružen iza jednog velikog kamena, slatko spavao. Drveni đon podnožice njegove desne noge, sa kojega je bila skinuta podvezica, ležao je pored njega u travi. „E baš je pravi sibarićanin!

“, reče Pitagora, a kad učenici htedoše da probude svog zaspalog druga, on ih zadrža: „Ne budite ga! Bacite đon njegove podnožice daleko, dole niz breg! Kada se probudi, moraće, vala, da ramlje.

“ Satiros učini to i reče: „Ovaj ugao, ovde, je prav; nalegle njegove strane trougla, katete, međusobno su jednake“. „Dobro.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

da spava, jer sam i ranije bio opazio kako je, s vremena na vreme, krajičkom jednoga oka, kontrolisao stoje li njegove torbe od fine žute kože gde ih je ostavio.

Ali što je ovde, ovde je“, pa se lupi po srcu. Sa burnim „živio“ propratismo ovaj kraj njegove zdravice, pa Nikola zasvira kolo. Pop, popadija, kum i ja skakali smo bez takta do krajnjeg zamora.

ja sam s divljenjem gledao u njegovo izmučeno lice i puno bora čelo po kome su, ispod šajkače, neuređeno padali pramenovi njegove crne kose, pa sam mislio: koliko ovaj starešina, pun snage i prostote, mora ulivati poverenja ljudima koje vodi.

Uzeh kartu i poznadoh rukopis njegove žene. Ona je pisala o maloj kćeri njihovoj koja je o sebi govorila: „Ja nisam više mala Boba.

— Kao da sam kaplar! Ja sam, posle toga, ustao i predložio mu da prošetamo do njegove osmatračnice... I toga dana, i druga dva što sam tamo proveo, nisam se mogao dovoljno nadiviti duševnoj snazi i

Nije se micao. Zaista mnogo muke beše me stalo dok sam ga izneo i položio u postelju njegove spavaće sobe. Ali u tom naprezanju koje mi je snajka olakšavala pridržavajući ga, ona i ja dodirnusmo se nekoliko puta

“ Pa se iskašljuje pukovnik i unezvereno gleda po paviljonu, kao da je nešto izgubio pa traži. A potpukovnik opaža njegove muke, potpuno ga razume, jer zna o čemu Misli pukovnik, i uživa. — Je l' te, kapetan Fikus? — Molim, gos' pukovniče.

Oni prvi činili su sve da u čoveku razviju njegove prirodne sklonosti. Po svojoj prirodi čovek se uzbuđivao za moralno i za dobro; zlo i nemoralno bunilo ga je odvajkada.

Blaženi su ako ih je ugledao i otpozdravio, i nemaju reči, posle toga, da se nahvale njegove inteligencije, koju su mu pročitali iz očiju dok je jurio automobilom, otmenog držanja, junaštva, i šta ti ja znam.

— On je isisao poslednje naše materijalne ostatke, bez milosti, onda kad smo polumrtvi i posustali stigli do njegove kuće pune svega. Francuzi imaju reč frіpon koja je skovana za Grka.

ključ što se, uz zveket drugih ključeva, sa nekom jezivom pretnjom, okretao i vrteo u bravi, kao kasa, glomaznih vrata njegove ćelije. Onda uđoše neki ljudi i okružiše ga.

— Taj tu, opasan zlikovac! — Ej, čuj ti, Petronije Svilaru! Pomodrele i krvave usne njegove lako su zadrhtale, lice se zgrčilo u bolnom izrazu, bezumne oči molile za milost, ali on, zgrčen pod pogledima onih

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Mijenjao se izraz lica kako god htio, razvedravao se ili smračavao, usklađivale se njegove crte u osmijeh — svejedno, same oči ostajale su uvijek iste, duboko ozbiljne, bez prelaznih odraza i letimičnih

Liverpool—Quebec 7 dana, Marseille —Batavia 22 dana, Hamburg—San Francisco 102 dana; i još dalje, dalje, u ko zna kakve njegove nerealne, fantastične krajeve! ... Stric je godinama bilježio najvišu i najnižu dnevnu temperaturu.

Ležao je nepomičan. Njegovi su se udovi katkad pokretali bez njegove volje, nesuvislo, kao kod sitnog djeteta. Ali zbog tog stanja kao da nije mnogo trpio.

Ali nesumnjivo u tome i mastika ima svoj udio. Pooslije njegove smrti naslijedio ga je sin, nezanimljiv osobenjak i šutljivac bez šarma, povučen i utuljen neženja; a njegovo tuđenje od

zaklinjala, uvjeravala ga, uzdrhtala i ublijedjela dajući u to svu dušu i hvatajući svojim vlažnim ognjičavim dlanovima njegove mrke i rutave ruke kojima ju je od sebe odgurivao. U kući su u te dane govorili da baba sve radi „u sampas”.

nepravilnu glavu, koju su pravili još širom njegovi prosijedi solupi, smiješni i nedolikujući jednom dječaku; vidio sam njegove okrugle, začuđene oči, njegovu kudravu naježenu kosu, njegov kratki, naivni nosić; a pod njim tanka usta nestalna oblika,

Vidio sam njegove duge, neskladne ruke i raširene noge, na kojima je nabadao kao na štakama. U hodu se nemarno klatio, a u trku se

Upoznavao sam malo-pomalo njegove navike, njegove sklonosti, njegove netrpeljivosti, saznavao potankosti o njegovom životu.

Upoznavao sam malo-pomalo njegove navike, njegove sklonosti, njegove netrpeljivosti, saznavao potankosti o njegovom životu.

Upoznavao sam malo-pomalo njegove navike, njegove sklonosti, njegove netrpeljivosti, saznavao potankosti o njegovom životu.

Što je dosta rijetko kod djece, znao je i šutjeti. Katkad i po čitave dane. I njegove šutnje bile su možda značajnije od njegovih riječi.

Violina onog bakinog brata što je umro u mladićkim godinama. Od njegove smrti ležala je tu, u svome crnom drvenom sandučiću, sličnom djetinjem lijesu.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

ne izjavi protest; ali ono unutrašnje mučenje ostade na duši mu i dalje, kad se krstonoše kretoše i kad se jasni zvuk njegove medenice stade razlegati po pitomim lukama i divljim goletima.

Ovi zraci podsetiše ga da razmisli o položaju svoje apsane. Ustade sa slame, pođe k prozoru, koji beše viši od njegove glave i — o sreće! — do ušiju mu dopre zvrjanje kočija od one strane, na kojoj beše prozor.

Zbog te njegove plahovite odvažnosti, Vujo ga je cenio i čuvao više od svih hajduka, koji su »kroz njegove ruke« prošli.

Zbog te njegove plahovite odvažnosti, Vujo ga je cenio i čuvao više od svih hajduka, koji su »kroz njegove ruke« prošli. — Evo ti družine, harambašo! — reče Vujo, kad uđoše u sobu kod Đurice.

Najpre oni neobični glasovi o Đuričinoj hrabrosti, pa sad ove čudne i slobodne njegove reči o sebi i o njoj samoj, i najzad ovo poslednje, gde on stoji pred puškom ne trenuvši — sve to beše tako neobično za

Idući sa njim, samo izvuče svoju ruku iz njegove, jer joj to veoma smetaše, zabunjivaše je; a ona je htela da naročito sada bude prisebna.

« XII Đurica i Stanka se sastajahu svakoga dana. Krili su se veoma oprezno, ali šta može među ljudima ostati tajno ! I njegove veze počeše da izbijaju na vidik. Posle tri nedelje opazi ih prvo Stankina mati.

— Ti razbiraj i spremaj, a i ja odoh da što razberem — odgovori Đurica i, znajući da će ga Vujo sad raspitivati za njegove planove, obrte se odmah i ode. I ako je bio dan, nije se mnogo krio.

Znao sam ja još pre godinu dana da ćeš biti ovo, što si sad, čim sam čuo da ne izbijaš iz njegove kuće. Gledao sam dosta takvih glava... ali, šta ja tu buncam! Dede da vidimo kojim si dobrom došao?

A posle, i to vam ni pred Bogom ni pred zakonom ne bi vredelo. Đurica pojmi, da od njegove namere ne može ništa biti, pa, da bi se što pre uklonio od sveštenikovih saveta, koji mu veoma teško padahu, prenese

u mišljenju i osećanju, tako i sada, posle ovih burnih i neobičnih događaja, koji se na brzo izređaše i preturiše preko njegove glave, nastupiše u njemu drugi pogledi na njegov život, zadatke i postupke.

Đurica, pognute glave i bleda lica, slušaše ove neobične reči, koje iskazivahu i neke njegove najtajnije pomisli. I njemu je dolazilo sve to na pamet, ali on nikad ne beše u stanju da istavi takvu misao jasno i da

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

reći: — Devojko, niti ga ti možeš oteti od mene niti ga ja od tebe, nego hajde da ga izmerimo — moj neka bude vrh od njegove čizme, a tvoje neka bude sve ostalo, pa na čiju stranu pretegne, neka bude i Petar njen.

kraj vrh od čizme, a na drugi kraj sedne Petar, ali vrh čizme pretegne celog Petra, pa se i devojka beše obesila sa njegove strane o terazije, no pored svega toga opet je vrh od čizme i nju i Petra pretegao.

bogu šta je stari rekao, a bog mu reče: — A ti hajde pa ih išti za sebe, neka ih tebi proda kad ne da meni, jer su njegove, može da radi šta hoće.

najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne; onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak.

Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi. Kad već sav narod iziđe, zahvale mu što ih je popuštao i izbavio, i otidu svaki svojoj

„Podajte“, reče, „tako ne bili prokleti.“ Potom car umre. Poslije njegove smrti stane zeman po zemanu, dok na jednu noć stane neko na vratima lupati: zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska,

Carević svrati konja pa upravo u avliju, kad tamo, al̓ evo ti njegove sestre najmlađe, ruke šire pa se u lica ljube, vodi brata na kulu a konja u arove.

su došli kući, div sustao, sav se u golu vodu učinio pa, otvorivši vrata od mlina, huknu koliko može više, a od one njegove sile sva djeca razlećeše se kud koje, neko na pantu, neko napolje kroz badžu, ele nijedno ne osta u mlinu.

dvora, a iz teta-lijinog repa iščupa jednu žutu dlaku i potpali je, kad se lija pretvori u zlatnu curu još ljepšu od njegove. On je uze za ruku, i s njome pravo u carski dvor.

A neko ti dočuje za tajne sobe njegove matere, te razglasaj po gradu, dok glas dođe i do njegovijeh ušiju. Jednoga ti se dana on smisli, pa ode materi, te je

Ja te ne viđu. Sad se tek sjeti vezirović da njegove gaće imaju tu moć da učine čovjeka nevidimim kad ih obuče, pa se ukloni te ih svuče i dođe pred majstora, a on mu dade

Onda on ispriča caru sve što je bilo između njega i njegove kćeri, i reče mu: — Čestiti care, ako mi nećeš pokloniti tvoju kćer, da se s njome vjenčam, neću je ni liječiti.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Ali on nalazi ogromnu nadoknadu u zadovoljstvu koje proizlazi iz njegove moći i osećanja da on pripada klasi izuzetno privilegovanih ljudi, bez kojih bi čovečanstvo odavno iščezlo u ljutoj borbi

Bio je veoma obrazovan čovek, pravi prirodni filozof, pesnik i pisac i za njegove propovedi je govoreno da su tako elokventne kao one Abrahamove u Santa Klari.

Njegov stil pisanja je izazivao divljenje. Njegove rečenice su bile kratke i jezgrovite, a on je bio vrlo duhovit i satiričan.

Funke (Funke) je vrlo isključiv i ja se ne usuđujem da dam nalog da se sijalica postavi na određeno mesto bez njegove izričite saglasnosti.“ Shodno tome dogovorena je poseta ovoga uglednog čoveka.

svoj eksperiment pred članovima Kraljevskog instituta, posle čega se lord Rejli (Lord Rayleigh) obratio prisutnima i njegove ljubazne reči su bile prvi podstrek za sve moje poduhvate.

Mada nisam izgubio veru u njegove mogućnosti, moji su se pogledi od tada promenili. Rat se ne može izbeći, sve dok se ne ukloni uzrok njegovog ponovnog

Možda nisam obratio pažnju na ostale, jer sam pažljivo slušao njegove argumente, pošto me je to njegovo epohalno delo o zračenju, koje sam čitao kao student, podstaklo da se posvetim

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Ove priče o Karađorđu su na poselima kod suseda primane sa više oduševljenja nego sve njegove druge zanosne priče. Pred kraj sedeljki Baba Batikin bi izdeklamovao neku od starih srpskih junačkih pesama od kojih je

I još danas mi je pred očima slika njegove glave bez kose i divnog čela nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale njegove duboke utonule oči, svetleći kao mesec

I još danas mi je pred očima slika njegove glave bez kose i divnog čela nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale njegove duboke utonule oči, svetleći kao mesec kroz iglice starog bora.

Oni mi rekoše da je to Karlovačka katedrala, a da se pored nje nalazi i palata njegove svetosti patrijarha. Na tom mestu Turci su 1699. godine molili za mir, pošto su ih porazili srpski graničari.

Razgledanje Praga me je mnogo više zanimalo nego njegove čuvene škole, u koje je trebalo da se upišem, a što se meni nije žurilo.

po njegovoj veštini u nekom zanatu, po novcu koji ima, niti po njegovom odevanju već po njegovim ličnim osobinama, ugledu njegove porodice i tradicijama sveta kome je pripadao.

Govorio mi je da ne zna šta bi dao da ima crnu kosu kao ja i da je crnonut. Mene su privlačile njegove skoro bele trepavice i obrve, vragolaste zelene oči i žute pege po licu.

Kristijan je ličio na Nemca iz Frizlenda, ali su njegovi pojmovi, njegove reči i njegov pristup poslu bili sasvim različiti od onih koje sam sretao u Evropi.

” Pošto sam se uverio da on nije nipošto to, odlučio sam da pobegnem s njegove farme. Jedne nedeljne večeri, posle večernje posete crkvi, farmer Braun predstavio me je nekim svojim prijateljima.

Razumeo sam šta je mislio, ali da li sam se držao ove njegove opomene? Iako sam mislio da je to samo obična opomena, ipak počeh sumnjati da je on otkrio jednu moju najdublju tajnu.

rodnom mestu sveštenik, koji se ponosio svojim znanjem, mogao da čita samo one besede koje mu je pisao i slao vladika njegove eparhije. Jednom, u šali, rekoh Džimiju da napusti svoju ložionicu i postane pop.

koji su ličili na sokolove kandže, oštre crte lica, kriv nos, buljave oči, njegov nesiguran hod zbog ravnih tabana, pa i njegove velike životne nedaće koje su mu slomile duh, davale su sliku sokola polomljenih krila.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

U dnu dvorišta grbavi postolar mlati čekićem po rastegnutoj koži; Cvijeta časom zaboravi na se i sjeti se njegove kćeri, učiteljice.

Slobodno pogleda na živo more i htjede da preko njegove pučine prodre u nedogled. Znala je iz čuvenja da se ono prostire u neizmjernu daljinu i da ga oko ne može zahvatiti.

Sunce je i do mora doprlo i mjestimice ga obasjalo; nad pučinom drhte njegove tople zrake. Ide nasipom kraj mora, a i nehotice ustavi se kod vojničkoga broda što je toga časa kretao iz luke.

Lazo sjedi do nje i drži je za ruku, kao da će joj lakše biti, a kad joj se posvema smuti, položi glavu na njegove prsi.

Idu mirno naprijed, nikoga ne sretaju, niti su kome na dogled. Antica osjeća u svojoj drhtaj njegove teške nažuljane ruke, pa je nešto steže u prsima: čini joj se da bi joj lakše bilo kad bi se nasami našla, lakše bi

U razgovoru djevojka istrže svoju ruku iz njegove i, mimoišavši ga, odmače od njega. — Ne branim ti da ideš... ma nadam se... A mislim da se nećeš pokajati. — Zbogom!

ma nadam se... A mislim da se nećeš pokajati. — Zbogom! — pozdravi ga djevojka, pričinivši se da je prečula njegove pošljednje riječi. Poslije toga dana, u suncu, na vjetru, na kiši, vrzao se oko nje.

— reče joj Marko, spazivši da se brodica naginje na stranu. Antica se trže iz misli i pripomjesti. Pa se zagleda u njegove obilate i duge ruke što živo veslaju prama kraju, i, iznebuha, sjetivši se bolje nečega što joj se otprvo po glavi

— 'Ajdemo! — reče joj Marko najednom, pitomije no igda . — Pusti još malo! — zamolila ga i besvjesno iz njegove istrže svoju ruku. — 'Ajdemo! — povika on iznebuha. — Ili ne znaš da si mi žena?!

se nauživa da je slušala svoj sopstveni životni nagon, jedini što joj je bio vjeran, da se nije obazirala na svijet i njegove navike: zar da svijet bolje od nje same poznaje njenu volju?

Stari je pomoću veslača izvuče iz mora i položi na bijelo, još vlažno žalo. Gledaju u mrca, u njegove mokre rasute kose, naduveno lice, oči uprte u prazno, u ukočene noge, oko kojih skupiše se nogavice tankih gaća, i u

Antica zuri u njegove ledene, prazne, na po otvorene oči i osluškuje zujanje, no ne može da se gane. Misao joj se navraća k djetetu što je od

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

su tako uspešno razbijene lažne pozlate i predrasude koje se pletu oko ovoga mita, a pri tome ništa nije izgubljeno od njegove univerzalne ljudske mere.

Nama su upravo njegove analize i pomogle kao putokaz za bolje razumevanje Nastasijevićeve pesme. U ogledalu ruske kulture videlo se jasnije ono

Jer je tu jezik služio za izgradnju stiha, njegove ritmičke strukture, a imao je i umetničku ulogu u sklopu jedne osobite – folklorne poetike.

Najzad, i možda najvažnije, u Pismima iz Pariza iz 1921. godine, na jednom od mesta gde se vide sami temelji njegove poetike, Crnjanski kao potvrdu navodi Miličićeve stihove iz Knjige radosti: „A, Zemlja, neka je srećna, sirota naša

na mestu i uoči samog pesnikovog rođenja, što nije slučajno, nego namerno usaglašavanje s jednom od suštastvenih osobina njegove poezije: jer ona je pretežno, kao što znamo, povratnim pogledom okrenuta prema početnoj granici, prema čovekovom

Izgleda da su dva eseja osobito značajna za rasvetljavanje njegove poetike: „Helioterapija afazije“ (1923) i „Mladićstvo narodnog genija“ (1924).

Nikada one nisu sasvim iščilele iz njegove poezije, nego su se mešale i pretapale s novim slikama, i u pesmama se, dosta često, sačuvale kao nagoveštaji.

A do njega je Rastko Petrović dolazio postepeno. Čak bi se moglo reći da je ono prisutno već na početku njegove poezije, pa da je onda kasnije, jače ili slabije, ali do kraja protkiva.

Sa psihoanalitičkog stanovišta Ota Ranka to je moguće. Ali psihoanalitičko tumačenje više nam osvetljava autora nego njegove pesme.

Jer se tek tada može sagledati šta je autorova zamisao (o kojoj malo znamo), i u kom nas smeru vodi unutarnji razvoj njegove poezije.

Pesnik u vučjem obliku, dok se dahom dotiče s nebeskim svodom, odeva se i u njegove boje, obvija se plavom linijom horizonta: „Od čela do pasa, i preko grudi, prevučem Liniju Onu dugu.

Rastko Petrović, kao i Crnjanski, nije prosto napustio vezani stih prešavši na slobodni, nego je neke njegove osobine, kao što je rimovanje, nekad delimično, nekad potpuno zadržavao, ali je zato druga njegova ograničenja, druge

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Ko mu pa i traži da postane član porodice! Nek ide bestraga! Eno mu njegove Nikarague, pa neka se tamo ženi! VASA (čita dalje): „Kako je današnjim napisom u novinama izložen podsmehu moj

Samo neka proba. Idi, Vaso, na telefon pa mu reci: ako da ostavku, da mi slobodno ne dolazi kući. Ako su njegove kolege neraspoložene, neka oni dadu ostavke. Svi neka dadu ostavke, ali on da se nije usudio!... Tako mu reci!...

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

kod Stankovića, o njegovim svojstvima, nešto više možemo saznati iz slučajeva kad se od njega odvoji, kad tako reći iz njegove senke izađe u različnome stepenu individualizovan pripovedač i progovori u svoje ime.

književnog dela, osobito ako se ona može pratiti prema rukopisnim varijantama, pokatkad nam baca neočekivano svetlo na njegove skrivene strane.

u izboru naslova romanu Borisav Stanković možda i nije bio najsrećnije ruke, čini se da je to znatno više bio u izboru njegove prve rečenice.

postati jasno da stavljanje pod analitičku lupu sitnijih delova teksta pomaže da se iz nešto drugačijeg ugla vide i neke njegove krupnije osobine.

još samo Branka Lazarevića, kritičara koji je, nasuprot Dučiću, sa nesuzdržavanim pohvalama dočekao Nečistu krv: „Njegove mane, sem jedne ili dve, zadiru više u oblast umešnosti negoli umetnosti; to su mane koje, uglavnom, imaju izvora u

Bogdan Popović, doduše, nigde izričito ne vrednuje, ali vrednovanje izbija iz svake njegove reči; u opisu književnosti drugačije valjda nije ni moguće.

na proticanje vremena u romanu (što je u prvom poglavlju razmotreno), na opažanje i organizaciju prostora, na opis lika, njegove okoline ili na opis celog događaja. Odnosi se, naravno, i na izbor govora.

Jer opis kuće kod njega i valja najpre razumeti kao opis prostora gde najčešće zatičemo njegove likove, gde oni provode pretežan deo svoga književnog života.

godine, pa dodaje: „Njegove ličnosti slabo i govore artikulisanim zvucima; one imaju svoj mišićni jezik. Kad čovek čita njegove priče, izgleda mu

Kad čovek čita njegove priče, izgleda mu kao da gleda kakvu pantomimu”. 117 Od početka tačno, zapažanje je kasnije proširivano, i poslužilo je

na minderluku, ljudi su takođe poređani uza zid, ali sa unutarnje strane; ovde seljaci ne sede, nego kleče uza zid sa njegove spoljnje strane. Kad je ovako rekonstruišemo, slika je zaista morala izgledati čudno.

Odatle i potiče nepovoljan utisak da je ono što je moralo biti u središtu romana potisnuto na njegove krajeve kao sporedno.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Kačanik, Demir-Kapija i veliki putovi ka Serezu i Bitolju bejahu njegovo poprište. Njegove pustolovine vlast je gledala kroz prste, jer se odlikovao u svima ratovima i ugušivanju pobuna, da mu je nadimak

Trgovci utrnuše, pa poslušaše. Ali Čemerikić se seti da su njegove bisage najpunije, da je to već narodna navaka. Sjaha i on, pa uzdahnu teško i bolno. Gle nesreće!

Sa te njegove pažnje Arnauti su ga već slavili kraj svakoga ognjišta. Ratu je njegova zadruga dala sve što je imala: i ljude i zapregu i

Ali samrtno bled domaćin šapnu da za to ima dana unapredak. Jer njegove snahe, čijoj je deci pop kumovao, osećajući sav bol i sramotu za ovakav doček kuma i pobratima, zakloniše ga leđima i

Kad su mu po očevoj smrti pale u deo one dve-tri kuće Srba čivčija, okolina je pomislila da će od njegove zloće propištati i malo i veliko. Međutim, bilo je drukčije.

– Eh, nije u običaju!.. Već desetu kavu ispijam kao Omer iz Ribarića kad je išao sa Ali-Dragom, pa nije žalio njegove ogromne kese sa kavom i šećerom... A ti ne pitaš! — Ne mogu da se nakanim, Selime... — Vala da možeš...

Tada mu se skamenilo srce i smrzla duša. Može biti da njegove žene neće ovako tražiti da idu po mesečini na mobe čak u druga sela, ali će to sutra raditi njegove kćeri i njegove

Može biti da njegove žene neće ovako tražiti da idu po mesečini na mobe čak u druga sela, ali će to sutra raditi njegove kćeri i njegove snahe, ako ih bude imao. Teško njemu da to vidi s očima!

da njegove žene neće ovako tražiti da idu po mesečini na mobe čak u druga sela, ali će to sutra raditi njegove kćeri i njegove snahe, ako ih bude imao. Teško njemu da to vidi s očima!

Bio je tamo ceo medžlis i puno naroda, državni činovnik i sreski imam. Na njegovo čudo naredili da se njegove žene obe otkriju. „Šta su ti ove žene?“ — upitali ga — „Supruge“. – „Obe?“ — „Obadve“, — „E, to naš zakon ne dozvoljava!

A pobrđe i njegove latice pritisla hrastova sitnogorica koja nigde tako ne buja kao ovde, samo kad je sekira ostavi na miru.

— A zar nećemo svratiti kod prote? – progovori mi najzad ćutljivi pratilac. — Eno njegove kuće! — Kojega prote, pobogu? — Kod prote Dejana Popovića. — Šta?.. — uzviknuh iznenađeno.

Miljković, Branko - PESME

Ipak ništa nije izgubljeno, jer praznina je to čega nema. Ali ima nešto oko njegove glave što je čista lepota i neprevaziđena vrlina, a slično je praznini.

zaista ima prilagođene svetlosti (Tamo gde ne posreduju između nas i našega sunca pustinja je) One stvaraju svet pre njegove očiglednosti pre prvoga dana Cvetaju ptice na granama ljudi od gline otvaraju stabla i uzimaju otud srce slično

od sebe kao u molitvi I tako starimo ja i moj plamen I tako se opijamo svojim životom i pepelom Miris cveta je miris njegove buduće smrti To miriše njegova senka njegovo ime Toliko proslavljeno u vazduhu Toliko traženo u rečnicima Taj iskren

More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno rimuje se čime god stigne, iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti. Njegove su dubine mudrije od svih tvojih aforizama.

Krakov, Stanislav - KRILA

Ipak se Duško malo umirio videći da koza njegovu ocenu nije pojela. Sanduk je ležao pred njime nemoćan, i kroz njegove raspukle daske ispadale su hartije na sve strane.

Oficiri su hitali četama. Drugi dečko sa masnom keceljom gledao je uplašeno u malog poručnika Luku, i njegove žute oči pitale su: — A pare? – Diži se!

I sat mu se danas pokvario. A najgore, noćas je usnio avan u kome su tucali njegove polomljene zube. Govorio je Dušku da će poginuti. Niko u bataljonu nije sanovnik imao. Ipak je to moralo smrt da znači.

U mraku se nisu videli neveseli, čupavi brkovi, ni bore briga na licu majora, ali su njegove oči sijale drhtavim, zelenkastim sjajem. — Ja idem do Ljube. Ti sa ordonansima budi kod druge čete.

— Ovo nešto znači. Ne sluti na dobro. A, šta veliš, Duško? Ne osmejkuju se njegove uvek vesele bore na okruglom licu, već se grče sa izrazom plašnje. No Duško ga ne čuje, i zanosi se sve više u snu.

Vojnici su odvlačili u stranu leševe pokrivene usirenom krvlju. Major neodlučno pođe. Samo njegove krupne oči prekorno pogledaše ađutanta. Pošao je napred uzdahnuvši.

— Daj... ruku... — prošaputa krkljajući. Mali oficir prihvati tu krvavu, već ohladnelu ruku, i njegove uplašene oči stadoše se vlažiti. — Zbogom... pozdravi... — čule se isprekidane, poslednjim naporom kazane reči.

I baronica Ivon je bila uvek zadovoljna. U paviljonu zubara Rožea, koga su inače njegove kolege među sobom zvale štukom, često se u veče na mlečnom staklu videla njena senka, kako čini čudne, razvratne

I drugi ne povređeni smakoše se malo za stenje. Njegove ruke pipaju po licu i lepe se toplom krvlju. Ne oseća bol. Udar ga je zaneo malo. Zavoji se nude, ali i smeh sa njima.

Najzad kada mu lekar pokaza kuršum stegnut u pinceti i sav krvav od njegove krvi, on se odjednom zasmeja zadovoljno, glasno, i oseti kako mu je noga sada beskrajno lakša. Svršeno je i to.

Pogledao se, nasmešio. Opet je bol prošao kroz njega. Sklopio je oči i opustio ruke. Počeli su da rade oko njegove noge. Jauknuo bi i uzdigao visoko mršavi grudni koš. Okolo je vazduh bio pun zadaha krvi i jauka.

U komande, depoe i Afriku. Miju su i protiv njegove volje odneli za Bizertu. Otputovao je velikim sanitetskim brodom, koji je danju širio ogromne crvene krstove na belome

Petrović, Rastko - AFRIKA

Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se. Koliko je za mene sreća da putujem sa njime!

Danas oni jasno razlikuju belca od albinosa, i dok jednog smatraju za savršenstvo lepote, drugoga preziru zbog njegove abnormalnosti. Ženske glave uistinu neopisano lepe, duge, fine, sanjalačke, devičanske.

! Daleko od toga da liči na Pariz, mali Mongazi je ipak divno seoce. Njegove nove, čiste kolibice obojenje su crvenom afričkom zemljom a na samoj sredini sela jedno ogromno drvo pokriveno je

Ali one su i srećne u isti mah, toliko srećne, jer su one njegove neveste, njegove kćeri, njegove matere; njega koji je najlepši, najmlađi, najljubazniji na svetu.

Ali one su i srećne u isti mah, toliko srećne, jer su one njegove neveste, njegove kćeri, njegove matere; njega koji je najlepši, najmlađi, najljubazniji na svetu.

Ali one su i srećne u isti mah, toliko srećne, jer su one njegove neveste, njegove kćeri, njegove matere; njega koji je najlepši, najmlađi, najljubazniji na svetu.

Nekada mora da je bio izvanredno lep: njegove oči čijim je pogledom on teško upravljao, bile su tople kafene boje; kosa, neobično crna i duga, padala je niz čelo

Kakvu je tu važnost onda moglo imati njegove ime, paradno i kočoperno kao jedna domaća ptica. Nije bio svestan da je baš zato što je od takve krvne rase on život

Poći sad, kad put postaje najteži, bez dobrog kuvara, i pri tom još poneti njegove stvari koje su tu a koje ma kome da ostavim neće mu ih više dati, sasvim je dosadno.

odeven gospodin, ali koji je neku pojedinost zanemario slučajno pri svom odevanju, mi ne vršimo detaljan pregled njegove spoljašnjosti da bismo pronašli koja je to pojedinost.

Bio sam neprijatno iznenađen kada sam, i protiv svoje volje morao videti koliko je taj čovek zapušten. Njegove bose noge bile su strahovito uprljane od prašine i trave; on se toga nije nimalo stideo.

Marmiton je imao na sebi samo jednu košulju odraslog Evropejca, ispod koje su virile njegove tanke noge, jedan divan novi žirardi, suviše veliki za njegovu glavu, i divan mali štap, od ružinoga drveta.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

(Počivka.) A šta bi s Hadžijom?... Znaš li što?... RADAK: Umakao je srećno, Stanoje. Al’ braća tužna!... Snahe njegove!

Što se previja tako laskavo, Te bih se, ’vako stara grešnica, U četir’ posta zaklet umela Da će za kaplju krvi njegove Iščupat srce, ako ustreba — Čekaj se, čekaj!... Sve ćeš platiti!

SPASENIJA: Vidô si, dakle, svojim očima Upale oči roba nesrećnog? Pa nemoj štedet srce sestrino, Opiši verno muke njegove, Da i Stanoje živo oseti Bolova mojih sliku žalosnu!

Dete mi vraćaj, vuče grabljivi! Ti si ga zaklô oštrim zubima! Ili poricat misliš istinu? Ta, eno, pena krvi njegove Po ust’ma ti se lepi poganim! SULEJMAN: U pamet, babo! Ili se smeješ vlasti pašinoj?

Ili je ne daš? Nestrpeljiv paša čeka odgovor... GLAVAŠ: Nek’ crkne paša, I gadna vojska sile njegove Neka u smradu kuge istočne, Srčući otrov gada sopstvenog Što ga po tesnom gradu prostire, U grčevima mučnim

HASAN: Koga? ĆERIM: Nju... Tu ženu svoju. HASAN: Šta? ĆERIM: Dok je Glavaš još ovdje bio, maćeha žene njegove sa još dva Turčina ukrali su je i nasilu je veziru odveli... Svi TURCI: Evala tvojoj mudrosti!

Još juče!... Juče!... A danas? Kuku! Usnica bledih tanki krajevi Pod senkom kriju kose svilene Mlazevi mrke krvi njegove! Nigde života!...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Glavnokomandujući i t.d.« Posle podne Černjajev se krene sa celim štabom da poseti šumatovački šanac i njegove junake. Pošto se spremalo da se danas spale i sve lešine koje su Turci ostavili na bojnom polju to đeneral povede sa

amanet, kojim još iz kolevke napaja decu svoju, a to je: osveta, strašna, krvava osveta Moskovu, koji ga je prognao iz njegove lepe domovine, osveta Moskovu — i svemu što je Moskovu srodno, što se krstom krsti i slavenski zbori.

Jutro je bilo vedro i jasno, sunce se tek rađalo i njegove svetle varnice ukazivale su se kao upaljene svećice prvo na rosnim vrhovima drveća, prelećući brzo s jednoga vrha na

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Ležao je na susednom krevetu, sav uvijen zavojima, kao dete u pelenama. Na tabli iznad njegove glave pisalo je: „Vlajko Milutinović, pešadijski potporučnik.“ Onda su se ređala latinska imena rana na njegovom telu.

“ Komandant puka nije hteo da čuje za njegove razloge. Umesto svakog daljeg razgovora, komandant mu preko telefona saopštava da mu oduzima četu.

Na njegovom vratu videla se velika rana... Glava mu klonu u stranu. Krv je tekla iz njegove rane i crven potočić curio niz kamenje. Prasak se razleže svuda naokolo.

— Onda gleda „Mahera“ poluotvorenim očima. — Znaš... poginuo kaplar Stojadin, onaj... i Marko, i Radovan. — Njegove oči napuniše se suzama. On tužno mahnu glavom i teško prevali preko jezika: — Ostalo nas je malo, pa i to će izginuti.

Dalje od žice ne mogu. Videću bar moju kobilu „Ružu“... koja sirota... ratuje namesto mene i... i prima dodatak. — Njegove oči se napuniše suzama. Brana ga privede krevetu i poče da svlači. Zavali ga na jastuk i pokri ćebetom.

On se diže i oslonjen rukama o sto viknu: — Mirno! — Oči njegove smejale su se. Glave bi kao i htele, ali noge potporučnika nikako da se sastave. — Avrio!

Ili je to prokletstvo Tvorca, ako je život, ili evolucija, kako to ti, Ljubisave, kažeš, pošlo drugim tokom od njegove zamisli. — To ne znam... Ali znam jedno. Oko planeta obleću rojevi sićušnih svetova, koji se sudaraju i gase.

Sretosmo vojnike u punoj ratnoj spremi, gde nose jednog ranjenika. Oko njegove glave nalaze se grubi, krvavi zavoji. Sklonismo se malo u stranu. Čuje se s nekoje strane zvrjanje aeroplanskog motora.

Prevarili su se. Nisu mi znali narav. Od prvoga dana mi smo ustanovili ključ. Na njegovu jednu, ja bacim tri, na njegove dve, ja šest. Pa sad izvolte.

— Lice mu je bilo nepomično, ali njegove oči se ovlažiše i dve krupne suze skotrljaše se niz preplanulo lice. On mahnu glavom i uzdahnu: — Šta ćete, valjda mu je

Mnogo puta dirali smo ga zbog njegove debljine. Ali on se dobrodušno smejao i odgovarao: „Neprijatelji su mogli sve da mi oduzmu, ali nisu mogli jedno: moju

— zapita Radoslav već crven u licu. Veterinar se vrati i, ruku zabačenih pozadi, stade pred Boru. Njegove usnice bile su stisnute. Bora je gledao mračno preda se, onda progovori, naglašavajući svaku reč.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

do nemačkog, preko italijanskog do mađarskog, od pseudoklasičarskog horacijevskog kulta do veoma ranog, ali zbog njegove iseckane povremenosti nedovoljno izraženog i neiživljenog, kao ponornica ćudljivog, a uza sve još i kao nekako stidljivog

Možda su, mnogi među njima dobri znalca i kada ne uvek đaci Horacija, pamtili njegove čuvene stihove o rečima koje, dabogme, nisu večne: o tome kako će se mnoge koje su danas već iščezle jednom ponovo

sve do Brankova takmaca Pavla Popovića Šapčanina, sve do Branka samog, u nekim njegovim nedovršenim i tek posle njegove smrti štampanim rukopisima pa, pravo govoreći, i dalje, mnogo dalje, sve do dana današnjeg.

Svaki bi rad da se poje žar njegove grudi, Ovome su javor-gusle, tom svirjel po ćudi. Jedan ište da se pjesna s nravom ljube slaže, Drugi — da mu ja

kud ga nam privede Iz Tresta ljubav topla k svojim, Kamen ga s natpisom krasnoprostim Pokriva dično: Serpske mu njegove Zdje kosti leže: rod je svoj ljubio. Dviže se um i serce dobrih, Svi blagodarnosti svete polni.

U inspiraciji može se porediti s njom samo Dositejeva Vostani, Serbije, a u korektnosti forme i od njegove je bolja, tako da je to najbolja pesma što je dao XVIII vek kod pravoslavnih Srba.

a u korektnosti forme i od njegove je bolja, tako da je to najbolja pesma što je dao XVIII vek kod pravoslavnih Srba. Njegove druge stvari, iza Plača, očevidno su slabije.” Još je važan sledeći rezultat Ostojićevih analiza: „...

ako ne dara a ono duha (umeo je prijatno i dobroćudno ćaskati u stihu o privatnim ništarijama, što svedoče i dve njegove pesme unesene u ovu Antologiju), napisao je jednu pesmu pod očiglednim i jakim utiskom Orfelinove Melodije.

25—7. njegove posmrtne knjige štampanoj Pesni slavnija Serbiji, koja nije prosta varijanta Kozačinskoga himne Vikentiju Jovanoviću,

kao da su propali („Što se njegovih stihotvornih djela kasa, ima ješče u rukopisi, koja se hrane u Moholu kod matere njegove, koja su, po slišaniju, prevodi”, kaže Lazar Bojić, Pamjatnik mužem, 1815, 73—4).

može se slobodno kazati, da je Luka bio pravi estetičeski majstor načiniti stihove; i sa samom ovom, ovako posle smrti njegove izdatom knjižicom, zaslužuje mesto među prvim našim spisateljima dojakošnjega i današnjega vremena, a da je kojom srećom,

napomenu povodom njegove pesme Starac) pisao tako da bi se mogla pevati kao ova Vidakovićeva. Pesma je odista praštampana u Zabavnoj pesmarici

Jakšić, Đura - JELISAVETA

— Milost je, deco, ovo njegova, Ovo oružje i prijatelji, Štono prostranim morem vladaju, Poslanije je volje njegove — Da ga slavimo jekom puščanim, Da okitimo ovo prestolje Slobode skupe, sinjeg kamena, Čalmama belim, golim glavama,

Skuplje ga niko nije platio: Decu sam prezrô — braću izdao, I sad rubinom krvi njegove Da joj dijadem sjajni okitim? Da je sa bratskom krvlju nasitim?... Oh željo, ženo!... Zmijo, idole!...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

beskrajno dugih i širokih rukava i oblaporna srca na žutu jaspru, svraćale su njemu i blagosiljale dom njegov i torove njegove. I on im je davao mnogo, premnogo, ne brojeći, ne ustežući se, punom šakom.

Čama, zebnja i grozničava, duboka jeza drhtaše na obrazima njegovim i na obrazima čeljadi njegove. Svako je čeljade strepilo i osjećalo da se nešto nevidovno uvlači i podmuklo širi po torovima i stajama, obarajući

Onoj je Švaburini dodata i tapija i kmetovska práva. — Ja ne bendam ni njegove tapije ni kmetovske práve. Ovo je dijete odraslo. Ono je njegova starevina, a onaj nek ide oklen je i došô...

Nema vajde kriti, voli, braćo, i da malo udari u stranu kad o sebi govori. Ali njegova laž, njegove, 'oću reći, bešjede, nijesu nikom na šteti. — Kakav je da je, naš je! Drag nam je.

Bojić, Milutin - PESME

'' Dok njegove oči nemo u mrak tonu, Pune toplog sna su, velom obvijene, Primicale, pune mirisa i nara, Robinjice tople, bose i

I ništa neću od života ovog No milostivog nekog Hrista novog, Da isplačem se u njegove skute. XXVII Završila se jedna tiha drama, Vetar je cveće razneo poljanom, Šinula bura nad nežnošću sanom, Ti ne

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Nego reci, nisi ni ti mnogo navaljivala na nju? ANĐA: Pa i nisam. Otežem stvar zbog one njegove krivice. Rekoh, nek se to svrši pa onda neka prosi. JEROTIJE: Ama, kakva krivica, po bogu brate!

i da mu je namera bila kako dinastiju tako i celu državu baciti u vazduh. Iz spisa nađenih pri njemu vide se jasno te njegove namere... Molim za dalja uputstva”. KAPETAN (Đoki): Eto, jesi čuo?

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

U istoriji manastira Đurđevih stupova obrađen je lik ktitora, Stefana Nemanje, koga zla i nepravedna braća progone zbog njegove ktitorske delatnosti, ali ga patron manastira, sveti Đorđe, spasava i pomaže mu da se uzdigne na presto.

Sava prošao je sve lestvice moralnog uzdizanja i crkvene karijere i postao značajna ličnost pravoslavnog Istoka u doba njegove pune ugroženosti od latinskog Zapada. Ali i više od toga, Domentijan je izraziti tumač istorije kao više, nebeske volje.

Osnov Domentijanovog viđenja svetog Save jeste odnos čoveka i njegove otadžbine, verovatno jedinstven u evropskoj književnosti sredinom 13. veka.

Njegov životni cilj da postavi narodni jezik u osnovicu književnog umnogome je diktirao i njegove stavove prema vrstama usmene književnosti. Već u Rječniku 1818.

Njegoš nije tematski raznovrstan, on je u biti bitematski pesnik. Njegove su osnovne teme kosmička sudbina čovek i istorija sudbina Crne Gore i Srpstva.

Njegove su osnovne teme kosmička sudbina čovek i istorija sudbina Crne Gore i Srpstva. U osnovi njegove kosmičke poezije nalazi se misao o jedinstvu čoveka i Boga, o čovekovoj nebeskoj preegzistenciji, o njegovoj moralnoj

Radičevića romantizam se javlja kao suprotnost klasicizmu a posle njegove smrti postaje stilska dominanta epohe. Pretpostavke našeg romantizma jesu: Vukova jezička reforma, narodna poezija i

On je pesnik elementarnih osećanja, blizak animističkom i panteističkom poimanju sveta. Njegove najjednostavnije pesme sadrže obično male lirske priče, prizore s momcima i devojkama u slobodnoj prirodi.

je u dva lirska speva, Đački rastanak i Tuga i opomene, te u satiričnom spevu Put u kojem slavi Vuka Karadžića i ismeva njegove protivnike. Prva dva dela pripadaju suprotnim stilskim tendencijama.

Treba ukazati i na druge vidove njegove mnogostruke delatnosti: na prevode i adaptacije poezije raznih naroda Zapada i Istoka, gde se posebnim kvalitetom

Glišić i Veselinović ostali su u poetičkim okvirima pokreta, izrazivši njegove suprotne stilske mogućnosti. Glišić u humorističko-satiričnoj pripoveci, a Veselinović u idiličnim pričama i u

Ilić (1862 - 1894), sin Jovana Ilića, iako ima dosta zajedničkog sa suvremenim pripovedačima (objektivni karakter njegove poezije, njena deskriptivnost i narativnost), ne može se nazvati realistom u poeziji.

Nastasijević, Momčilo - PESME

Na me kad golemih digne se sila, Iznad njih dignu me njegove moćne ruke. Rasturi gorde, pomete im smer Što tajno behu spremali moj slom.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I da je samo uveri kako je espap ako ne veći a ono nikako manji, sa snagom velikom za njegove godine, on bi lako dizao, gurao naslagane daske, grumenje, samo da se vidi kako iza toga još ima.

možda će se zagrejati, zaboraviće se, postaće razgovorniji, življi, crveniji, i više bi kazao nego što je za njega, za njegove godine, pa posle, kad se seti toga, što da zacrveni, da mu bude neprijatno, zastidno?

I ta njegova pamet, tačnost trebala je i radi njega i radi njegove mirnoće i spokojstva; i taj njegov trud da bude kakav treba zadugo, zamnogo, za tri, četiri, više godina, s dana u dan,

A više njih njihovi mlađi stoje. Sproću Mladenovih, na kapiji gazda-Stojančetovoj, sve njegove kćeri izišle. Kao uvek, sve one gotovo u jednom odelu, s jednakim brojem nizâ na prsima, i, neka suvlja, neka deblja,

Sve pogađa. Ne treba ništa da joj se odnese od osobe kojoj hoće da se gleda, do samo kakav konac, kraj od njegove odeće. I gleda u kamenove koje pušta u vodu. Baba Stana ode. Ode na kolima.

Baba bi mu svetlila. Gledala ga kako, obasjan svećom, visok, utegnut, čisto miriše na suvotu i čistinu, penje se. Njegove široke čohane čakšire otmeno mu padaju u bore, lakovane plitke cipele nežno se crne prema sveći i odudaraju od belih

Jedanput je bilo samo što je popustio, smilovao se. Bio je to jedan rođak, jedne njegove tetke sin. Ona ostala davno udovica. Imala samo to muško.

Čita dok god se njegovi ne vrate, ne zateknu ga nad knjigom i, od straha, ne smejući da ga oslove, samo prođu pored njegove sobe, da ih on čuje da su došli.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Na lozi spaljuju se sveci. »Kad je spaljivan sveti Sava, njegove mošti nisu se mogle sažeći na drvima i običnoj vatri, nego su sečene po vinogradima gidže, čokoće, i na lozi su ga

bulboѕ eіuѕ cum tіѕana decoctoѕ aptіѕѕіme darі ‹= smatra se kao veoma pogodno da se onemoćalima i sušičavima daju njegove lukovice s ječmom skuvanje›). ZOVA Holunder (ѕambucuѕ nigra).

Koštice od j. takođe pomažu od groznice (SEZ, 13, 241). Kad ko boluje od vrućice, onda se više njegove glave raseče j. i dâ mu se da pojede, a seme iz nje sadi se u zemlju, i tom prilikom upućuje se molitva svetom Petru

J. ima izvesne veze i sa mrtvačkim kultom i kultom predaka. Mrtvački sanduk često se pravi od j., verovatno zbog njegove apotropajske moći, i to se oseća kao otmeno (Vuk, Pjesme, 1, 368; BV, 9, 170; 10, 316; 11, 293).

Đavolu to bude krivo, pa htede da i sam stvori još bolju lozu, i odseče sebi prst, ali iz njegove krvi nikne k. Zbog toga ne valja okusiti k. pre grožđa, »jer se onda đavo raduje« (SEZ, 32, 116).

Lovor, lovorika. Jak apotropajon, od koga beže veštice (Karadžić, 3, 1901, 187). Svakako zbog njegove antidemonske snage, i badnjaci i česnice kite se l. (Vuk, Rječn., ѕ. v. badnjak; ZNŽOJS, 20, 36).

Na Đurđevdan devojka uzme zemlju koju je ranije izvadila ispod momkove stopale, malo njegove kose i komadić haljine, sve to strpa u jednu ljutu papriku, zatrpa sve to u vatru na ognjištu, »i kao što to sve gori,

Kad dete mnogo plače i mokri, kaže se da boluje od gorske: u tom slučaju baje mu se sa tri c. šipke zapaljene više njegove glave (SEZ, 14, 123). CIMET Zіmt (cіnnamomum caѕѕіa). Cimet; kanjela. C.

U Leskovačkoj Moravi, kad se udovac ženi pre nego što se navršila godina od smrti njegove žene, »na dan njegovog venčanja neko iz njegove rodbine ponese testiju s vodom pa dugo sipa na grob kap po kap.

Moravi, kad se udovac ženi pre nego što se navršila godina od smrti njegove žene, »na dan njegovog venčanja neko iz njegove rodbine ponese testiju s vodom pa dugo sipa na grob kap po kap.

veštica da ispljuje popivenu krv (od čega na njemu ostaju »korubine«, koje se deci meću u amajlije radi zaštite); (zbog njegove demonske prirode?

) od duba se seče badnjak »sa rukavicama na rukama« (GEI, 9—10, 129, Sretečka župa); (zbog njegove božanske prirode) grančica sa duba (granice) zabada se u obredni hleb koji se na Badnji dan mesi za »mladog boga« (GEM,

Ćipiko, Ivo - Pauci

—Sišao... zaboravio kupiti baruta... —Pa za to? —A da, treba proslaviti Božić! Njegove graoraste oči, ispod dugih trepavica, zasjaše i čisto učini se da je to momče sobom sa sela donijelo u tamni i prljavi

Žao mu je, boji se neće biti kola, ni umetanja, a paljenje iz kubure ne može da savlada njegove zabrekle momačke snage. Gdje će je utrošiti? Želi svim srcem da se razgali.

Ali pop Vrane neće da ga u blagajnu primi, već mu udari u obraz koreći ga što dopušta da sin Rade, na njegove oči, sa Božicom u suložništvu živi. Ilija ode od popa Vrane zlovoljan. Što popu pada na um?

dio imanja, kao on i brat, pa kad bi bio u njegovoj kući, što nagovorom što drugim kojim načinom, palo bi imanje u ruke njegove ili sinovlje. Rade sam, na svoju glavu, ima već dosta, a u njega su četiri sina kao četiri sokola.

Maša se čudi što je danas povodljiv i razgovoran, i unosi svoje plave oči, oivičene tamnim obrvama, u njegove graoraste, dugih trepavica, što drhte gledajući u nju. —Napijmo se, — veli Rade, — pa da napojim kobilu.

Da se milujemo, Mašo! — Ko nam brani? — šapnu žena savladana, unesavši svoje pomućene oči u njegove i tražeći drhtavim usnama njegove bijele, čiste zube. I, podavši se slasti, upilji svoj pomućeni pogled u njegove oči...

— Ko nam brani? — šapnu žena savladana, unesavši svoje pomućene oči u njegove i tražeći drhtavim usnama njegove bijele, čiste zube. I, podavši se slasti, upilji svoj pomućeni pogled u njegove oči...

I, podavši se slasti, upilji svoj pomućeni pogled u njegove oči... Rade je ipak toga dana po podne pošao kući i vratio se drugog dana ujutro.

Rade umuče i ide naprijed, poprijeko planinom; Maša ide za njim i, gledajući u njegove stope, čudi se što cvijetna trava za njegovim stopama ne ostaje pogažena.

A popu Vrani treba ugoditi, bojati ga se je; doduše, na sudu nije postigao što je htjeo: sud je oprostio Radu od njegove tužbe radi suložništva, ali on se neće sigurno na tome ustaviti: osvetiće se i naći će za to koju mu drago izliku;

I ne griješi, ženo, ni mišlju, ni djelom!... — I što dalje govori, njegove riječi dolaze mekše i pitomije...— A oprosti i meni ako sam te gdjekad sablaznio, kao što i tebi bog, preko mene,

liči, pa se gosti veselo nasmijaše, a pop Vrane ne može oka da s nje skine; i, gledajući je, časom zaboravi na goste, i njegove stroge crte lica popuštaju mekšim crtama, čisto pitomijim. Jedući, društvo pomalo razgovara, pretrgnuto, obično.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

No svejedno, opet moram da priznam da mi njegove pohvale gode. Nije bio od onih ništarija koje čoveka mere od glave do pete i pri tom cokću jezikom od čuđenja da takva

Izgledalo je da mu se bedro počelo raspadati. Prošle noći sam bdela kraj njegove postelje. Bila sam u panici. Nisam znala šta da radim.

Kažem nije ga narod voleo, možda i gore od toga, mrzeo ga je zbog njegove hladne odbojne gordosti. Možda bi se neko i divio njegovim podvizima da je bio mrtav, ali bio je tu među nama, iz dana

Kolomatio je i brbao tri−četiri dana po Vratimlju, računajući na to da će se Lauš ipak predomisliti i da će prihvatiti njegove usluge. Tako je i bilo. Lauš je krišom poslao čoveka da nađe Jevđenija i da ga dovede na Kulu.

Čim me je ugledao u gomili kako pažljivo posmatram njegove pokrete, Prohor se smrkao, zalomatao prema meni svojom dugačkom sasušenom ručerdom, kao da preti, i pljunuo.

Gledam ga onako zbrčkanog, isceđenog i oronulog, a preko njegove slike mi kroz sećanje, na trenutak pre ulaska u ovu odaju, lebdi Jelenin lik, put njezina, sva u treperenju.

Da, ja sada mogu tražiti opravdanje, govoriti kako sam bio protiv Prohorove mržnje prema ljudima, njegove sebičnosti i žudnje za slavom, ali ostaje tu nešto što svako opravdanje čini odvratnim: ja sam ipak, zajedno sa ostalim,

Posle toga Jakos se rastao od Stikriosa i njegove grupe. Po onome što mi je pričao, ispada da je on to uradio zbog toga što više nije mogao da podnosi zlostavljanje toga

je, dok je po zidu prevlačio četkicama, o mnogim lepim, čudnim i neverovatnim stvarima, o Solunu, o velikim gradovima njegove rodne zemlje Grčke, o carstvima Vizantijskom i Bugarskom, o Dubrovniku, bogatim prekomorskim zemljama, o Ugarskoj i

i da budem miran, spokojan i podmiren od sveta koji ostavljam, da znam toga trenutka da se od njega opraštam u naponu njegove lepote, da ne odlazim ia svoj daleki put kao očajnik, poražen i proteran, nego da ustanem od stola punog jela i pića u

Znam nekoliko njih koji prate svaku promenu na njegovom licu, tražeći predznake smrti. Pažljivo zagledaju u njegove jagodice, ne bi li zapazili smrtonosno žutilo, motre mu na oči — jesu li štogod umornije, usne — jesu li modrije,

oslabi im moć odbrane, vrlina im poklekne, đavolak u njima proradi, te ošamućene kao ribe isceđenom divizmom, padaju u njegove žudne šake.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Kao odziv bojnoj trubi, Momče jedno samrt ljubi. I dok mrtav junak leži, Vranac konjic poljem beži. Pram njegove guste kose Jecajući vetri nose I gde pade, krsta kije, Gusti bršljan da se vije. Ah, za mrtve ko da mari?

1883. ŽRTVA Okićeno cvećem od mirisne trave, Jagnješce se belo u Delfiju kreće, Gde žrtvenik bukti. Sa njegove glave Šarenê se trave i miriše cveće.

u skoku svome, nad ponor spustio glavu, I rujni večernji zračak, što zemlji sunašce prati, Sa lakim trepetom i ljupkim njegove rogove zlati. Veče se spuštalo blago... Proletnji danak se skrivô, I cvetno stresajuć granje vetar je hladniji bivô.

Muhamedanske Mavre on živo skupljati pođe, Obori kalifat stari i na tron kordovski dođe. Za mudre njegove vlade procveta Kordova slavna, Da joj ni drevni Bagdad ni Gasna ne beše ravna.

I priliv titanske snage napregnu njegove ruke Kô žile nemejskog lafa, jer gusle slobodu zvuče! I Titan razmahnu pleća i tvrdi, ognjeni čelik Sa strašnom

sam ga u moru plamenom, Što gordu Moskvu u pepeo stvori: On beše veći u plamenu njenom, No car veliki sa kojim se bori. Njegove trube samo uspeh zvone Pod zastavama Marsa i Belone! On mladost pazi.

I za vlade ove zveri, U predelu Kenterberi, Gde se lije slast i med, Živeo je abat sed. Glas njegove čudne sreće Do cara je stigô veće, I željan ga uze plam Da abata vidi sam.

Kô kedar oboreni, Kô cvetak mirišljavi, On ćuti... Teško meni! Njegove bujne kose Nestašni vetri nose. A ruke, što su sretno S divljim se veprom bile, Bez moći i bez sile, Na tle su pale

I struja ljubavi prve obuze njegove grudi, I žarki, čudesni plamen zapali njegovo lice, On diže visoko čelo i kose zabaci bujne, I strasno, nesvesno, divlje

Tri veka minuše tako. U silnom Lhasu gradu Već maharadža Azok preuze junačku vladu. I Brama zadrhta tada od ruke njegove jače, Kad crne braminske vojske oružjem goniti zače.

I Brama zadrhta tada od ruke njegove jače, Kad crne braminske vojske oružjem goniti zače. Sumorne njegove čete jurnuše sa divljim krikom, Noseći krvavu samrt i život ne štedeć nikom.

On je kroz suton tavni Bacio zamišljen pogled na puste i tihe ravni. Sa ruse njegove kose bašlik se spustio dole, A beli, široki burnus grudi mu pokrio gole. To beše Ben—Kasim glavom...

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Njena oba krila otvorena širom, i pobožni svet izlazi iz hrama. Tako vidimo i jedan deo njegove unutrašnjosti: zidove od alabastra i oltar od zlata. I krov hrama, od kedrova drveta, pozlaćen je.

Svakome posmatraču neba upada u oči jato Velikoga Medveda, jer su njegove zvezde podjednako jasne i nadkriljuju svojim sjajem ovu svoju okolinu.

Mi danas znamo da on obigrava oko Zemlje, a da su njegove mene posledice njegovog osvetlenja Sunčevom svetlošću. Najsjajnija pojava na nebu je Sunce; no, baš zbog toga što ono

Devet godina iza toga, kada je on zanavek sklopio svoje orlovske oči, raspalo se njegovo ogromno carstvo, koje njegove vojskovođe podeliše između sebe.

Sredina ostrva Farosa spojena je velikim nasipom Heptastadiumom sa suvim. To je jedna vrsta mola, jer s njegove druge strane leži još jedno pristanište Aleksandrije, u koje se ulazi zapadno od Farosa; mi ga raspoznajemo po šumi

To je, u isti mah, i Univerzitet i Akademija nauka. Njegove zgrade su se skrile u zelenilo, jer su prostrana dvorišta koja ih dele zasađena platanima, sikomorama i palmama.

i darežljivosti sadašnjega kralja Ptolemeja Filopatora, koji, kao i njegovi prethodnici, čini neopisano mnogo za Muzeum i njegove naučnike. On ih često poziva u dvor, prisustvuje rado njihovim sednicama, naučnim disputima i gozbama.

Kada su Aleksandru Velikom vojskovođe njegove donele jedan skupocen kovčežić, najdragoceniji predmet celog persiskog plena, pitao ih je on, koja bi stvar bila

Prema računima Aristarhovim, njegove su dve strane, one koje spajaju Sunce sa Aleksandrijom i sa Sijenom, toliko ogromne prema onoj trećoj

Pri svakom od tih imena, zasvetleše njegove blage oči, a kad dovrših čitanje pisma, on mi reče: „Takva se imena ne ispisuju na hartiju već se režu u kamen.

Zato je Kraljevska Vlada primila sa velikim zadovoljstvom poziv Njegove Svetosti i odlučila da mu se odazove. „Meni, kao istoričaru, dodao je gospodin Ministar, poznat je ceo istorijat

Studirao je u Atini, govori tečno grčki, vlada francuski, poznaje Carigrad i sve njegove ulice, a i podzemne hodnike. Slagaćemo se, nadam se, vrlo dobro, a već sada smo podelili uloge i dužnosti u poslu koji

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Međutim, njegove pesme sadrže i rodoljubive i nacionalne motive karakteristične za epohu romantizma: balada „Mrve hleba“ opeva boj

deo pesme u kome trgovac ubeđuje kupca da kupi već pohabani kaput, šaljivo predstavljajući „mane“ i trošnost kaputa kao njegove vrline, neodoljivo podseća na Ciganinovo obraćanje „gospodaru starom“ iz Zmajeve pesme „Ciganin hvali svoga konja“.

pesnik Jovan Grčić Milenko (1846–1875), u svojim pesmama je obrađivao motive po kojima se ubraja u pesnike za decu. Njegove pesme je Stevan Popović promovisao u svojim antologijama, ali su tek decenijama posle njegove smrti (1923), zaslugom

Njegove pesme je Stevan Popović promovisao u svojim antologijama, ali su tek decenijama posle njegove smrti (1923), zaslugom Milana Ševića, sabrane u zbirku poezije za decu Dobre knjige našoj deci.

Najpoznatije njegove pesme su „O Vidovu-dnu“ („Sabljo moja dimišćijo“), „Pod lipom“, „Napred!“, „Napraviću šajku“, „U gori“, „Šalajdalajdanom

Stanković, Borisav - TAŠANA

I onda, i to godinama, jednako se samo gleda: da se prvi cvet njemu na grob iznese; prva kruška, jabuka, u pokoj njegove duše razda; prvi grozd, prvo vino, preko njegova groba prelije, kao da je živ, kao da on to traži od mene. Oh, dedo!

Ali noću! Noću kad treba da iziđem, da deci vode donesem, a mene obuzme strah da onako, u mraku, na njegove, pokojnikove stvari ne natrapam, ne dodirnem ih. Oh, dedo, onda taj strah! Strah, strah, da se izludi!

Kao braća smo živeli, pa sada na ovaj vaš praznik biva li, red li je, mogu li da i ja kod njegove kuće odem i vidim njegovu decu?« — »Slobodno, slobodno, Saroše«, odgovaram ja, »uvek, u svako doba.

Ne boj mi se ti. (Ostaje nad Paraputom klečeći do njegove glave i jednako ga ututkavajući jorganom.) JOVAN i SLUŠKINjA (odlaze u kuću, gore).

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Siromah Kosta Zemljotres. Niti je u vreme njegove sahrane drvo bilo ovaj carski orah koji je sada; niti je velika grana baš njegovu grobu htela praviti prisenak; niti je

Osećao je i sam majstor Kosta matorog momka u sebi. Vidi dobro da se, što se njegove ličnosti tiče, proaljkavio. Na sebe meće odelo koje momci pokvare. Boji se starosti. Da li da se ženi?

Ali kao što sve oko čoveka u toku njegove sudbine dobija druga i druga značenja, tako biva i s rečnikom. Reč koja je nekad bila izraz zadovoljstva, postane posle

Malo je bolelo roditelje njegove što im, otkad se oženio, nikako nije dolazio. Piše, zove, ali sam ne dolazi. Jednog dana Ristana opremi muža na put.

Oca moga je trebalo videti, i verovati da smo od soja, da smo s planine sišli. Nas dve, njegove kćeri, izneverismo obadve. Ja po visini, kao nešto malo i sećam na oca, a po svemu drugom ni na oca, ni na majku.

— Gos-Tošino društvo se na to slatko smejalo. Jasno je bilo svima da je kod njegove mlade Stanojle više vredela reč nego uzrečica, ali gos-Toši se tako ponekad dešavalo da promaši metu, a viče ura]...

Za mnogo godina nikakav sumnjiv znak oko njegove kuće, nikakva krađa ni ucena. On nije prešao u varoš ni kad je ostao sasvim sam na salašu.

Poručeno je župniku iz biskupije u dva maha, „s poštovanjem za njegove sposobnosti, i za lepu reprezentaciju, ali baš zbog toga”, da ne ostaje na šetalištu suviše dugo, da ne ide otkrivene

Vanredne oči, ne samo vatrene, nego formalno od vatre, nisu bile lepe lepotom očiju njegove matere. Na žalost, rano se pokazala jaka kratkovidost, i naočari na detetu još su dodale neprijatnosti lika.

Bio je već dobro ogaravio nad usnicom kad ga je gospa Nola poslala u Beč da uči medicinu. Njegove nezgode poslednjih godina bile su tuče.

On vas pomaže i izdržava i sa onoga sveta. Njegovo je, Srbo, sve što jedemo i trošimo, to ne zaboravljajte duše njegove radi, a i vaših duša radi... Idi sad, teško mi je... Nemirna je bila gospa Nola te noći.

— Šta ću mu ja. A možda ne palite kako treba. A možda i ne treba da gori; dosta si ti gorela i za dušu i za grehe njegove ovde na zemlji. Da nisi zaborvila: sedam godina! Pogledaj se kakva si. Teško se i sporo popravljaš.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Sad ajd’mo k Romanu. Njegove aljine mogle bi najvećem gavaleru prkositi, toliko samo što su, naravno, romantičeske bile.

na škodu opštestvu, no ja se dobro opominjem reči prilj-Rabenera, da lenštine osim druge polze i trgovinu promoviraju. Njegove su reči sasvim po pravilima silogizma ustrojene, i ubo: Sila zemlje sostoji se u hrani.

B (s istom devojkom): Gospodična, ja imam oca, koji mi jednu dvokatnu kuću jošt za života prepisuje; posle smrti njegove ja sam jedini naslednik celog njegovog dobra; ja vas rado imam, bi li se odvažili za mene poći? Devojka.

Ako su njegove noge odnositelno i kratke bile, i pri tom na podobije levče ustrojene, to su one opet tako bile zamašne da su ostalu

na obrazu od nature uzdignute bile, a iz tog uzroka usta raširena i brada skupljena, to je naravno sledstvo da su njegove po sebi malene oči izdavale kao dve oduške na ogromnoj glave njegove peći, koja je pone u licu dosta garava bila za

i brada skupljena, to je naravno sledstvo da su njegove po sebi malene oči izdavale kao dve oduške na ogromnoj glave njegove peći, koja je pone u licu dosta garava bila za održati ovo od mene učinjeno sravnenije.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

štap Vratio se na zemlju I tu našao i svoje i sebe Živi bez godina bez smrti Okružen svojim vukovima SVETI SAVA Oko njegove glave lete pčele I grade mu živi zlatokrug U riđoj mu bradi Zasutoj lipovim cvetom Gromovi s munjama igraju žmurke O

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Međutim, meni je poznat jedan od tih sukoba njegove uzvišene umetnosti sa zastarelim pogledima društva. On je sedeo kod jednog krojača, koji mu je za četrdeset dinara

Iz blagodarnosti prema toj pažnji, on je izradio portret krojačev i njegove žene. Verovatno tom prilikom, nastalo je i malo bliže poznanstvo između njih, te mu je od toga doba krojačeva žena

Da li sudbina nije čula te njegove želje ili je došao u takav nesporazum sa sudbinom, ne znam, tek znam da je onaj najstariji, profesor, postao bakalin;

da pri svakome novom pričanju učitelj menja poreklo junaku priče, prema tome kako su dotični roditelji otpozdravljali njegove pozdrave.

Doktor sa gospođom bio je za nas broj 70, jer se iz cele njegove tanke figure, kao ona kuka kod sedmice, izdvajao jedan od onih noseva koje su njegovi praoci preveli negda neokvašen

septembra 1228. godine, ali valja imati na umu da se sva politička radnja toga vladara razvija pre njegove smrti. Ali, mada su nam i predmet i profesor bili simpatični, mada sam instinktivno osećao izvesnu građansku obavezu

Tako je, jednom prilikom, papskome nunciju, koji je sedeo s njegove desne strane, rekao: — Jede li vaša sestra rado sira?

On je imao jednu prijateljicu, koja je s obzirom na njegove godine i na umetničke napore, kojima je istrošio svoje namučeno telo — bila i suviše mlada.

Nimalo, verujte mi, nimalo! — ???!!! Porazile su me njegove reči. Zinuo sam i gledao ga. Ceo sam se pretvorio u znak pitanja i divljenja. — Vi ne možete da me razumete!

Koliko god puta prođem kraj njegove radnje, pa ma to bilo i po nekoliko puta dnevno, on uvek ljubazno skida kapu i srdačno me pozdravlja: „Dobar dan želim!

Nešto slično onome što se desilo Taljeranu, čiji su politički trikovi tako česti bili da se svet i prilikom njegove smrti pitao: „Šta li je hteo s tim“? Zato pri objavljivanju moje smrti treba biti obazriv.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Mangal je zračio, i odblesak se odbijao iz oka staroga Arnautina, kao da iz duše njegove sikće plameni bes. Ali na kolenu Đurinom svetlucao je bajonet sa puške. Uza stepenice je išao neko.

Dođe mi da mu obavijem ruke oko vrata. Išao sam peške. U jednoj šumici pored puta ležao je vojnik. Oči su njegove bile mutne, a grudi su se sa naporom nadimale. Ostavili su ga tu, na miru da umre... Malo dalje ležao je iznemogao konj..

Ali ako pop Momčilo ne prelije grob onoga vojnika, mi nećemo zbog toga pomreti, niti bi od te njegove šetnje bili siti — brani Protić sveštenika.

Međutim Tanasije Prvulović, iz neke tamo Potrkanje, rešava sve to po kratkom postupku. I sada vojnici njegove baterije spavaju ispod novih šatora.

šajkačica, koja mu i uši pokrila, a preko nešto malo skraćenoga koporana uvijeno je šalom, što je možda još od njegove majke preostalo. Prigrlio je pomodrelim ručicama hleb i, onako uplakan, nabureno gleda ispod oka onoga dečaka.

Drugoga pića i nije bilo. Tada postanemo govorljivi. Lukino lice se tada obično opusti, njegove oči zavodene, jezik mu odeblja, on se vraća povodeći se u šator, i zove svoga posilnoga Isajla.

— Daj vino. Toplica ga kao teši, i pomalo podbada: — E, nije vajde, imaš ukusa... Živadin popi naiskap čašu. Njegove plave OČI su gotovo pobelele a lice se o pustilo.

— veli francuski oficir. — Nisam znao da vaš narod ima toliko smisla za tako preciznu tehniku. A to je znak njegove visoke, prirodne inteligencije. Posle topovske obuke skidamo bluze, jer je nemogućno više izdržati.

Ali da ide najhitnije. Komandant je zubima grizao brkove. Njegove guste, crne obrve bile su sastavljene. Gledao je zamišljeno preda se. Na Katuncu i Požarskoj Kosi krkljalo je.

Iznad zavojišta sretosmo vojnike, koji su nosili mrtvo telo jednog oficira. Po epoletama vidimo da je kapetan. Na njegove grudi stavili su probušeni šlem. Glava u leša bila je krvava.

Kao da mu još uvek lebdi pred očima vizija kada su ovi isti neprijateljski vojnici kasapili njegove ljude. I sad je došao čas. — Po pet razornom! — Oh! posred rova! — zaklikta zadovoljan pešadijski potpukovnik.

Trebalo je nešto preduzeti. Ali, moju pažnju privlači vojnik kome kulja krv iz usta, jer je na njegove grudi svom težinom pao konj, i povrh njega se koprca, te mu lomi rebra.

Petrović, Rastko - PESME

U nedrima hraniteljke zemlje pobeleće njegove kosti: Dok ucveljena majka isplakaće do slepila zeni; O jadni sine, Zar si široku svoju sobu za tako uski promenio stan!

na mišici ”amblem klana“ Zmija u čeljustima lafskim; on dolazi kroz okeane i kroz vekove, Mrtav ili živ; za njim njegove šume plove. Opažaš li: sjajnih očiju kunu, opažaš li Hajduk Veljka na topu, Ili Dmitra Jakšića da megdan vodi?

rukovao sa prijateljskom rukom, ali čvrsto, i tako da spona između palca i kažiprsta moje desnice opre se o takvu sponu njegove, izvršili smo najočitiji čin Novoga Zaveta i Pokajanja.

U prvi trenutak učini mi se da je taj lik tamo izrazit i jasan, ali, naprežući se, da se udubim u njegove linije, iščile nepovratno. Gospode, rana! Mrka drugarico, afazijo! Mrle!

da je moj odnos religioznosti bačen jednim svojim krakom u napred u ništavilo, i da nikakav princip nije s one njegove strane. U prirodi se ne bi mogla roditi tako jedna fatalna ideja, o božanstvu, a da ne odgovara izvesnoj stvarnosti.

Služenje čula počinje delovanjem organskim i svršava matematičkim. Postoji bolest matematička. Sve njegove želje kriju tajnu nameru da budu konačno zadovoljene negde izvan granice shvatanja: time njihova ispunjavanja dobijaju

Tek pomože mi da uzmem, supe dve-tri kašike, A ja se mučno zgadih: uprljah njegove ruke, Smešeći se da me ne smuti, pogleda tužno u njih; Bože moj, gle!

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Vrežu kupine nikada nije ni video, a ona se za list njegove noge zakačila, kožu mu cepa kao svilu, krv teče. — Ah, prokletnice!

Je li to starac Milija bio? Ili je Majka Voda dečaku rukom mahnula? Vedran nije mogao da odredi. Oči njegove majke zvale su ga izdaleka. Snažan i lep, korakom srndaća pođe Vedran ka svome domu. Za njim su vode pevale.

A kakvo je tek more bilo! Kapljica nije mogla da odvoji pogled od njegove plaveti, njegovog sjaja. Sve niže i niže spuštala se da ga izbliza osmotri, kad pod udarcem vetra poče padati oblak na

Ali, smeh koji je propratio njegove reči bio je kratak: pleme je dobro načuljilo uši i čulo huku reke. Kamo da beže nisu znali, to ni sam Poglavica nije

Tako nasred bostaništa niče čuvar, čudo golemo! Svira vetar kroz njegove nogavice, lepršaju rukavi kao da Strašilo nekog pozdravlja, nekom maše.

uslov koji je još pre mnogo godina postavio — bio je da seljaci ne ubijaju ptice kako za njegova života, tako i posle njegove smrti. Selo je taj uslov prihvatilo, smejući se: ko još mari za ptice? Neće ih tamaniti, neka mu bude!

starac je odgovarao ćutanjem, odlazio pticama ili se vraćao zvonu, a zvono je kliktalo kao da se raduje dodiru njegove ruke. Ljudi i zveri, oblaci i vetrovi — utišavali su se da ga čuju. Ali, dešavalo se da zvono u nevreme zazvoni.

Kao cvet! Gomila vatrogasaca i radoznalaca okrete se ka stolici, a jedan od mladića ustuknu. Ne sanja li? Prababa njegove bake spominjala je stolicu nalik cvetu, ali moralo je to biti pre dva veka! Mladić, u neverici, protrlja oči!

Šantić, Aleksa - PESME

Milo cvijeće otuda mi maše, Njegove čiste i svilene čaše Slatkim napitkom prepunjene stoje. Jedan vijenac od njega ću sviti, I s molitvom ga na grob

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

ni u kakvoj srazmeri s opštim razvitkom društva, pa prema tome ni s materijalnom osnovom društva, kao sa skeletom njegove organizacije. Na primer, Grci u poređenju s modernim narodima, ili pak Šekspir.

Postepeno iz njegove svesti iščezavale su rđave strane te države, utoliko lakše što ih više nije podnosio, i ustupale su mesto predstavi o

, roditeljem Sibinjanin-Janka. One Pevaju i despota Đurđa Brankovića (1427—1456), njegove odnose s Mađarima i njegove lične nezgode, sve to legendarno n epizodično.

, roditeljem Sibinjanin-Janka. One Pevaju i despota Đurđa Brankovića (1427—1456), njegove odnose s Mađarima i njegove lične nezgode, sve to legendarno n epizodično.

One naročito i najviše pevaju Zmaj-despota Vuka (1471—1485), unuka Đurđeva, njegovu ženidbu, razne avanture njegove, bojeve i odnose s Mađarima, često sa mnogo istorijskog smisla, katkad sa nešto legendarnog uveličavanja, uglavnom sa

U isto doba, one pevaju i hrvatske junake i događaje, Zrinjskoga na primer, i njegove bojeve s Turcima. Pored hrvatskih, one pevaju, i to simpatično, i mađarske kraljeve i junake, kralja Vladislava i

Pored ostalih oblasti, osvojio je i Zetu. Za njegove vladavine proces feudalizacije u Srbiji prilično je odmakao. „Oslanjajući se na crkvu i podižući nove manastire, Nemanja

se razni legendarni motivi (svakako, zato što su one nastale u vremenu koje je bilo vrlo daleko od Dušanovog) i neke njegove uglavnom negativne osobine: podložan je rđavim uticajima, okružen lošom okolinom, gotov na teške grehe.

Uroš je postao vladar posle Dušanove smrti, 1355. Za petnaestak godina njegove vladavine (umro 1371) raspalo se Dušanovo carstvo: neki su se velikaši odmetnuli od Uroša (stric mu Simeon i Ar.

Brankovića: „Skoplje su mu oduzeli i od njega načinili svoju vojnu bazu prema Srbiji, Zeti i Bosni; u ostale važnije njegove gradove, naročito u Zvečan, smestili su svoje posade.

su zbog sve težih dažbina otpočeli stalni pokreti protiv turske vlasti i kad su se protiv turskog feudalizma zbog njegove težnje da privilegovani domaći sloj pretvori u raju počeli boriti i sami knezovi, već stvoreni lik izdajnika služio je

Zašto je to tako — ne može se pouzdano reći. Može biti da je za vreme njegove vlade narod bio pošteđen raznih teških nameta i da je kasnije, pod teretom turskih nasilja, uspomena na takvo stanje

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Molim, otuda, od zadnje klupe. Dok je strašni učitelj prilazio posljednjoj klupi, Stric je osjećao kako mu se njegove duge noge sve više drvene od straha kao da se pretvaraju u dva obična bukova štapa.

Zbog te njegove opasne pratnje, Nikolica je u čitavom selu bio poznat po nadimku „Nikolica s prikolicom“. Nikolica s prikolicom vodio

Kad ne daju tebi, neću ni ja ići. Kako je Stričeva kuća bila blizu njegove, Nikolica je brzo zapazio da se svi đaci, bjegunci od škole, često sastaju sa Stricem i nešto potajno dogovaraju.

— Zato tebe voli tvoj Sivac — tješio ga je Nikolica. — Eh, čudne mi njegove ljubavi! Dosad mi je pojeo dva i po šešira, rukav od košulje, bukvar i moj najbolji crtež na kome je bila naša kuća,

Poslije kraće stanke, odjeknu njegov glas odnekle s vrha drveta: — Nek ide ona kud hoće, dabogda crkla! Na te njegove riječi, djevojčica pokorno, oborene glave, krenu kroza šumu. Jovanče se uozbilji. — Lunjo, kuda ćeš?

Odjednom, naglo, hodnik se završi kao da je odsječen, nestade zidova, a lepezast mlaz njegove lampe prosu se po ravnom patosu nekakve čudne podzemne prostorije. — Šta li je ovo sad?

Tek što je to izgovorio i počeo da se smije, kad iz dubine hodnika, iz neodređene daljine, kao neki odgovor na njegove riječi, doprije jedno tanko, podzemno: — Ej! Dva mala istraživača skameniše se u mjestu.

uz ljestve, za Stricem, ali kako je plamen zapaljene kolibe sve više rastao i ponesen lakim vjetrom lazio ukoso baš pod njegove tabane, čiča se brzo dohvati prvih grana i pođe naviše uz bukvu, kad odozgo odjeknu zapovjednički glas: — Natrag,

— Dobar je čovjek čiča Lijan — sjeti se Jovanče učiteljičinih riječi. Kao da i nehotice potvrđuje te njegove riječi, starac lagano ustade, skide šešir s glave i reče svečano i tiho: — Da joj odamo počast dobroj našoj, dragoj

kroz selo zanesen kao da ne gazi po zemlji nego po meku oblaku iznad koga trepti i prelijeva se obasjana glavica njegove plavojke.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Moli, presveta devo, sina svoga, kojino je rad nas svoju krv izlio na krstu, da bi radi istočenja njegove krvi, stala u nas ta krv vojištanska i međusobna, što se na zemlji proliva od zlih ljudi.

tuđoverci s preotimanjem našega dobra i iz vilajeta progone, − ne so tim da i Boga nam preoteti mogu i izagnati ispod njegove mu snažne ruke, nit se oni kurtalisati mogu od železne mu palice ako nam te zemljane gradove i gospodstvo preuzimlju...

što će doposle da se zbude, i to s pismom ostaljao je za saznanje poslednjemu tamo rodu, tako da su Izrailji primili neke njegove pripovesti te u svoje im knjige to pripisali kako i za tu zvezdu što je ona tri od Istoka cara k Hristu dovela.

Te so toga i ime mu se Finees prozva, od naglosti njegove. I spomen mu osta. KAKO JE UČINIO DAVID Budavši on vrlo žedan, u gradu vode ne bi, a naokolo opsela je bila

Na to on pak njega s mobom se naprosi, da mu da prvom one njegove zlatne i srebrne bogove, da ih počasti i nasiti; a doposle pred njim hoće im se poklanjati i po adetu službu im izdavati.

A rad toga nazivao ga je sveti Jeronim svojim okom, — »moje gledanje«. I njega sveti Antonije često ga je posećivao rad njegove slepote skrbnoga.

Ta da se oni iznapre o tome nisu udogovorili zločestom većom i munitvu sašili, ne bi mogli ni njegove snove izjasniti, i ta njina pakost što je dosadila Josifu izdade mu u ruke jegipatsko carstvo!

Kad s bojem Isus Navin preuze onu zemlju, te je naseliše Izrailji, Somorsku goru na hise dadoše podretlu Josifovu i njegove kosti iz Jegipta preko mora prenesene u tome gradiću na onom kupljenu od Jakova selištu zakopaše ih.

Svaki plivač vodom, blizu je utonuća. Udovičke suze preko božijih dlanova teku. Bog i veđama gleda; njegove obrve istezuju ljudske snove. Ama pobratime, pogledaj mi poviše od nosa!

Ama što zakteva i hoće Bog da bude, iz toga se niko ne može istaviti ni sprečiti puta. A njegove svrh čuda posle s manovenjem jednim dokonale i sama ti proznaješ čista kano istinite i sklopne mudrosti carica sašta no

A pak tu je i jedna velika zubna bolest gledeći sve oko sebe konšijske bašte i njive rodne i bujne, a njegove nipodašto. Kakvo mu je srdce? Nije l' to božji mač! ...

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Ali šta da se čitaoci lome preko polja i atara, kad je dosta da mu pogledaju konak, dvore njegove, koji su i viši i lepši i od samih pašinih! Kuća mu je bila u jednoj tesnoj i krivoj ulici u blizini crkve.

Sva su deca Zamfirova bila lepa, sve udate kćeri njegove kao žene ostaše lepe, ali je Zona ipak najlepša među njima bila.

Nisio se lepo i radnim danom, a utoliko lepše nedeljom i praznikom. Kad obuče one njegove uske čakšire maslinove boje, a na grudi tanku žutu svilenu pamukliju, preko nje jelek i gunjče, opet maslinove boje — a

Ona je lebdela nad njim; svaka najmanja potreba bila je odmah ispunjena. Ona je čisto umela sinu i misli njegove pogoditi; čim bi samo pomislio i u sebi zaželeo nešto, majka bi mu pogodila šta želi i misli i ispunila mu već!

karakterne crte Zonine — prirodna i logična posledica još i karaktera njegovog, i ašiklijske, tako da kažem, taktike njegove, — kao što će se već sve to lepo, jasno i očigledno docnije iz pažljivog čitanja uvideti.

Ti da ga zab’raviš!... On si je čovek siroma... fukara! Kud su njegove kuće, dućani; kude su mu čairi, čiflaci i čivčije? „Ima si dućan!“ Eh, mnogo danas muka pa za dućan!...

vremena na vreme briše znojavu ruku jaglukom i brzo ga opet hvata i čvrsto drži, dok joj se opet ne isklizne ruka iz njegove; gleda kako se razgovaraju; čuje kako Kalini dršće glas, i kako ga meko i duboko pogleda svojim velikim i kao junska

Svuda ga je vodila, samo ga je u hamam prestala ranije voditi sa sobom. Tu ga je vodila do njegove dvanaeste godine, a prestala je da ga vodi tek kad sve žene skočiše u interesu javnog morala, i kad je naišla na

Ne davam vi ga!... Tugoo!“ reče, pa se zasmeja i jedva govori od smeha. „Malo li je zar muke i bruke njegove, ta sag da mu vrzujete ta p tendžeru jošte da ponese?!...

Ali mu otac nikako ne prašta jer mu ne veruje; boji se lakomislenosti njegove i još nikako neće da zna za njega, pa zato na sva navaljivanja majke njegove nije mu dopustio čak ni o slavi da mu dođe u

jer mu ne veruje; boji se lakomislenosti njegove i još nikako neće da zna za njega, pa zato na sva navaljivanja majke njegove nije mu dopustio čak ni o slavi da mu dođe u kuću.

Nacko je bio galanterist, još mu u šupi stoji firma „Galanterijska radnja kod Bez konkurencije“, ali zbog njegove suvišne galanterije prema raznim „bubnjarima“ u raznim ženskim orkestrima bankrotirao je i doterao do ovoga što je sad.