Upotreba reči njegovo u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Često se za vreme pričanja i sam nasmejao, a katkada sam primetio i suzu u očima njegovim; ali svakad ozbiljno lice njegovo ne dopuštaše radoznalcu da i dalje u tajne duše njegove prodire.

Više puta bi se zagledala u moje oči i onda bi briznula nanovo u plač. „Iste njegove oči!“ govorila bi tužno. „Isto njegovo lice!...“ Sirota!... Ni do groba ga nije zaboravila. Dan za danom tužno su prolazili.

Ali ono njegovo zdravlje, onaj veseo bezbrižan pogled, ono ponosito držanje, zdravi, jedri i rumeni obrazi, prema onim tužnim izrazima

“ Dalje nije mogao ni reči progovoriti. Ja pripalim žižak što je svakad na peći stajao — njegovo slabo svetlucanje bacaše svoju žutu svetlost na iznurene crte moga nesrećnoga ljubavnika.

Jaoh, prijatelju, ala su teške te uspomene... Ah, i sve sam to ostavila za sobom, i Bašahid, i njegovo polje na kome mi ujaci četr’estosme izginuše... Sve je to pokrila siva magla.

je došao, a ja ga nisam gubio iz očiju; pazio sam na svaki način pokret njegov, pravo da ti kažem, počeo sam sumnjati u njegovo kaluđersko poštenje.

Njegova tašta i žena strašljivo su ga gledale, a sirota majka posmatraše brižljivo njegovo kretanje; videla je nesrećna mati da ga nešto boli a možda je i slutila kakve su rane što su mu srce tako grozno

Šteta što u njegovo vreme nije bilo „Srpskog naroda“, „Vidovdana“ i njihovih drugara, a uvodni članci bili bi puni Neronovih vrlina...

On se osmehnu, i u tome trenutku izgledaše, zaista, divan. Sve one bore koje su godine i pakosti ljudske u njegovo lice urezale govorile su u tome času o blagoj i poštenoj naravi prognanoga starca.

Tako on, razmišljajući, stojaše i gledaše zarđalo gvožđe, dok mu se i sudija nije približio i, začuđeno pogledajući u njegovo žalostivo lice, mekim glasom ne progovori: — Šta stojiš, sinko? Evo te tvoji izbavioci čekaju! Ti si slobodan!

— Nikad! — odgovaraše Jelica, a glava joj klonu na njegovo rame. — Nikad više!... Ali, moj dragi, treba ići; otac će nas čekati. . . . . . . . . . . . . . . .

Obradović, Dositej - BASNE

Ovi, iz nekakva sujeverija, mnogokrat mogući, ne hoćaše je ubiti. Njegovo dete nehotice zgazi na zmiju, a ona ga ujede. Vrisne dete.

(čujući ovo znamenito priključenije, koje sam napiše i poslednim za vospominanije ostavi), sam ode na pogrebenije njegovo, gdi učini jedno prekrasno pogrebnoje slovo, kojega je početak: „Njest sud moj jako sudi vaši, niže put moj jako putije

svakom po sili svojej pomoći i dobro učiniti, je li mu moguće da bez uzroka i rado koga libo rečma uvredi i ozlobi? Njegovo prekrasno i blagorodno srce, koje ne bi rado uvrediti ni mravka u travi, može li ozlobiti slaba, sirotu, dete ili ženu?

” Sad se toprv naš pustinjak opameti kad mu padne na um da i njegovo telo od crvi neće uteći, da nije istina da je bog sve za samoga čoveka stvorio.

Nerazuman i nerasudan najviše se na nesreću tuži, a neće da pozna da sva ta nesreća ništa nije drugo nego njegovo nevnimanije i nerazumije.

” Naravoučenije Dragi kamen ovde znači mudrost i nauku, a petao i njegovo govorenje predstavljaju onoga koji ništa ne počituje razve što je prijatno njegovim telesnim čuvstvam.

Uđi u radost Gospodina tvojega!“ Razumnom služi zlato njegovo, a nerazuman i bedak drkće pred njim kao pred žestokim gospodinom i ljutim mučiteljem, i ne sme se ni maknuti.

i blagonaraviju ne mareći, poznatoj istini i opštemu dobru ne poborstvuju|ći, nepovine i poštene ljude zlosloveći, sve njegovo krasnorečije krajnjega je pohuždanija i otvraštenija dostojno.

junak onaj koji nije kadar s sobom vladati, s razumom i pameću sebe zauzdati, i |pravedno i pošteno na svetu živiti? Njegovo je junačestvo skotsko i zversko kako sviju aramija, lupeža i pustahija.

Niti ću gdi soborom sosjedatelj biti ja Gusaka ili ždralova nerasudno vojujuštih. A kad je tako bilo u njegovo vreme, kad je tobož više svetinje bilo, šta se je dakle posle njega događalo?

Ne može čovek imati hitrijega ni lukavijega laskatelja koji bi ga kadar tako zaslepiti kao njegovo isto nerazumno svojeljubije.

Blagosloveno i sveto ostaće ime njegovo doveka! Koliko se više čelovečeski rod bude urazumljavati, od mračnoga sujeverija osvoboždavati i čistim razuma svetom

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

A ja, koji nisam Konstantin Filozof, i koji nemam njegovo zlatno pero, kojim ispisuje žitija, skazanja i munju preko nebeskoga svoda, ja, koji umačem pero u divit, i pišem

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

rata bio komandant valjevske nahije, a posle došao na moje mesto u Sovet srpski, a ja odem u vojsku na Drinu. Njegovo ime naći ćete često u mojim rukopisima. On živi sada sa svojim sinovima i pročom porodicom u Rusiji, u Hotinu.

Vladika što me je zapopio bio je prost ali dobar čovek. Pošto me zapopio, govorio je slovo, ali celo njegovo slovo bilo je u dve, u tri reči.

” To njegovo slovo napominjem vam da se smejete, ali ipak od zbilje vam preporučujem, da sve ono što narod počituje za svetinju i vi

Dođe Asan-aga iz Srebrnice i kad vidi da nije knez poginuo i da će se njegovo kovarstvo otkriti, a on po̓vata one Turke i u Valjevu i̓ podavi, da ga ne bi iskazali.

januarija 26. udavi beogradski paša vladiku Metodija; za njegovo nestrojenije i bezakonije upodobi se Foki mučitelju, carju grečeskome. Togo vremene bist meždusobna bran.

da je vladika Leontije dolazio Crnome Đorđu, i po zapovesti dahijskoj davao mu sto kesa novaca, i da sve što ima njegovo prenese mu u Nemačku, da se samo umiri, a i pomalo glasalo se, da se Crni Đorđe već umirio.

— Pođe on s nama da nam tolmači. Dođemo veziru i kažemo da su knezovi došli i od njega obećanje njegovo kazali da će nas u dobar mir postaviti, i da će one naše punktove koje su knezovi juče kod njega predstavljali ispuniti,

Ja samo jedan dan budem s njima, pak mi kažu da idem na Vračar, a oni drugi treći li dan ubiju Ćurčiju i njegovo društvo.

” Sad ja ovo njegovo pismo mojom rukom prepišem i onim stričevim pečatom zapečatim i, aki bi na Vračaru bilo pisato, s datumom avgusta

platu opredeljujemo, i da od nas gledaju; koji hoće neka ostane, koji neće neka sad ide kući da znamo; a mi ćemo na njegovo mesto iz drugi̓ nahija momcima potpuniti, jerbo svuda dobri̓ momaka ima.

I ovo piše. Kad smo došli u Topolu, kako nas je g. Đorđe ugostio, i na njegovo, tj. Božino, pitanje o vostaniju, i da mu je Karađorđe kazivao ovako, veli Boža: „Iz usta jego slišah načalo vostanija

Za ovo ne mogu jemstvovati, da je pop Luka bez dogovora pisao. Mogao je i ko drugi od šabačke nahije u ime njegovo napisati Vidajiću i kmetove potpisali; jerbo na moje posle pitanje popa Luku, kaže mi da nije on pisao.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Nije vajde — baš kad ga čovek pogleda, mora priznati da ga je sama priroda stvorila da bude kapetan. Pa još ono njegovo zvanično ponašanje!

Bože sačuvaj! To je samo onako napismeno. — Ne dao bog da bih mu ja, brate, i paru uzeo. Ako mi da na ostavu, njegovo je, očuvaću mu; ako ne da toliko i čini. — E ja, bogami, ne znam...

Simica je bio veoma naivan, ali je ipak uviđao šta vredi njegovo kljuse i taljige u njegovoj okolini, pa nije ni mario što mu se podsmevaju, nego je sasvim ponosito govorio o svojim

Jes', tako mi svega na svetu — baš sam lepo poznao da je to njegovo maslo... — Čije mu drago, tek nije po nas, dobro! — reče pop kao zabrinut.

što je uzimao na protokol Simicu zbog njegova mrkova, dobio je sad za pisara i premešta se u drugi srez, a na njegovo mesto poslali nekakvog dečaka: izgleda kao metiljava ovca — jadno, suvo, nepokretno, ne ume čestito ni govoriti...

Na Vuji nema onog čošnog ruha, nego obična podrta kapa, onaj iskrpljeni gunj, prljave i pocepane čakšire... Obično njegovo odelo, koje već nosi i dan i noć kod kuće; jer, kao što znamo, on se vlada po onom: »U čem hodi u tom i spava.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Pred očima mu stojaše sjajna budućnost. Družiće se sa prvim begovima... Neće biti Turčina koji neće znati ime njegovo. Nijedan proći neće, a da za njera ne zapita. Prolaziće begovi... paše...

Prolaziće begovi... paše... pa, možda, i sam čestiti vezir, i pripitaće za ime njegovo... A Kruška? I on je canjao sjajne snove. Nije se mogao skrasiti na jednom mestu.

— Šta? — Ja... ja bih ga ubio!... Lazaru senuše oči... Marinko je darnuo gde treba. I to smotri oštro oko njegovo. – Ubio? - upita Lazar. — Ubio! – A sud? — Za sve je drugo lako, samo kad on nije tu!

I što je on nju više gušio, tim jače je ona izbijala, jurišala na njegovo srce i borila se s njim po čitave dane i noći. Tu beše detinjstvo, i pažnja, i ljubav njihovih roditelja, i one slatke i

Ostavi ti mladosti njeno, nije on gladan! A dok se oni smejaše, Stanko je muke mučio! Njegovo skoro detinjsko srce otrova najedanput ljubomora, silna, besna, strašna ljubomora...

A on je stajao bled, ukočen kao kolac. Kao da mu stotinu vrelih kuršuma i hiljadu oštrih noževa prođe kroz njegovo nesrećno roditeljsko srce... — Da si stenu izvalio, više bi se osevapio nego što si njega rodio! — viknu kmet strogo.

Pozdravi tvoga sina Lazara i kaži mu: Stanko Aleksić zna da je ova krađa njegovo maslo!... Juče me je hteo ubiti, ali mu bog ne dade!... Danas to već neće učiniti!...

Iza grma pojavi se čovek naoružan. — Hodi ovamo... Priđi! — reče zapovedajući. Stanko priđe. Mesečina obasja lice njegovo, a hajduk se zagleda u nj. — Dobro — reče. Pa se okrete, namesti ruke na usta i zalaja kao pas. Lavež se odazva.

PROKLETA KUĆA Juri vreme, prolaze lepi dani; nekome kao časak, a nekome kao večnost. Najviše oseća roditelj, jer je njegovo srce puno osećanja.

— A otkud ti znaš da je kesa podmetnuta? — Ja nisam videla, nano, ali bih se zaklela u sto manastira da je to njegovo maslo!... Jaoj, majko moja! Ti ni zamisliti ne umeš koliko onaj njega mrzi!...

Zraka mesečeva probi kroz maglu i stade mu vraćati život i svest... I kao neka topla i nežna ruka, pade na čelo njegovo, pa poče zagrevati i srce i snagu... On otvori oči, a nad njim Jelica, lepa kao sunčev zrak, rumena kao osmejak zorin...

— To se vidi — reče Ivan. — Al̓ ja se ne ljutim ia nega. Pozdravi ga i reci mu da sam ja znao da je to njegovo maslo, al̓ ja se ne srdim. On je dobar čovjek i valjan popa. I ja baš volim što je on taki.

Dučić, Jovan - PESME

On tka neumorno i neprestano. Sitni konci koje ispreda, izlaze iz njegovih grudi, iz srca, i njegovo tkivo postaje sve čvršće i sve lepše. Šuma je puna toplote i zvuka.

Kada ono siđe iz naručja majčinog i postane čovek, koliko će veličanstvo od snage da pokaže u životu. Njegovo gvozdeno srde zazvečaće u dodiru s jadima, trijumfalno kao što zveče mačevi.

Ona ga je mučila svojim neodoljivim pitanjima i razjedala njegovo metalno srce. Misli su išle dnom njegovog duha ostavljajući tragove otrova i studeni, kao zmije.

KAZNA Narod se sastao u šumi da sudi ženu koja je izneverila muža, prevarila i ljubavnika, i ubila njegovo dete u utrobi. Mahovina je blistala u suncu. Grlice su pevale u granju. Mirisale su jagode.

Taj čovek je čekao u zvezdari da u zodijaku blisne jedna zvezda koju će on uhvatiti u svoja ogledala, i koja će biti njegovo otkrivenje. Ona će poneti njegovo ime kroz prostore neba kao što bi ga njegovo dete nosilo kroz ulice grada.

Ona će poneti njegovo ime kroz prostore neba kao što bi ga njegovo dete nosilo kroz ulice grada. Svake godine u iste noći čekao je on da se

Ona će poneti njegovo ime kroz prostore neba kao što bi ga njegovo dete nosilo kroz ulice grada. Svake godine u iste noći čekao je on da se prolije svetlost tog nepoznatog ponoćnog

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

gostionicu i čisto kao da će odocniti usplahireno istrčavaše ponovo napolje, upirući pogled daleko preko mirne Save. Njegovo lepo izbrijano, čisto lice, s lakim površnim borama, nalik na one oblačke na ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima,

Nije on, inače, bio baš ni vrlo razgovoran čovek, i večerašnje njegovo upravo napadanje na svakoga koga sretne beše samo očajnički pokušaj da razagna čamu.

Arsen otvori zakrvavljene oči. — Ti si pijan, veselniče! Arsenu kao da se objasni njegovo stanje. On čisto radosno reče: — Pijan! — A što to, dobrosrećniče? — E, ja hoću da ubijem Vilipa Maričića!

Voliš ti bijelu kavu! U to dođe i pop iz gradine. Njegovo svetiteljsko lice bješe opet uzelo zemaljski oblik, jer ga radost bješe obasjala; usta su mu neprestano razvučena, a na

On očigledno čekaše da ga ko zapita za njegovo junaštvo. Popesku ne mogadijaše duže izdržati. On namignu na me, pa se okrete Maksu: — Vi kao da ste s polja gde se

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Svirac svira tako cele godine, a kad se obere kukuruz, onda se zna šta je njegovo. On niti ga seje, niti okopava, pa opet njemu dobro; njegovu kukuruzu ne može da naškodi suša.

— He-he! »Zašto?« Kako: zašto? — odgovara mu pop Spira — pa gde da stoji? Njegovo mesto i jeste baš tu gde ga vidite. Nije meni odlikovan trbuh, pa da na trbuhu stoji, nego je moje čisto srce

Uvek se izvuče iz malera, pa da je ne znam kakav. A tu je mislila na onaj slučaj kad je Njegovo Preosveštvenstvo Vladika pravio kanoničnu vizitaciju po svojoj eparhiji, pa nije zatekao na vreme pop-Spiru na

I pošto bi već poodavno nastala potpuna tišina i pauza u društvu, da se njegovo tik-takanje nije čulo, — to mislim da neće biti na odmet i njega, kao jedno, bar za večeras, tako reći, dejstvujuće lice

on je, eto na primjer, uzeo parohovu kćer, kćer predšestvenika svoga, i onda, kad je došlo vreme — lepo on doš’o na njegovo mesto.

sad ga rado gleda svaki dan, i smeje mu se kad se ovaj sapleće preko svoje malo poduže kožne kecelje i kad zadžaka ono njegovo: pak-pak? Pored gusaka bilo je tu i guščića.

i uprepodobi i zažmuri kao da je ravnodušan prema svemu, a međutim samo vreba, i na što baci oko — to je već sigurno njegovo.

Vino je bilo izvrsno, a pop Spira ga je hvalio i ređao dobre osobine i dejstvo njegovo. — Kod mene je to pravilo — govori pop Spira — da je čovek veseo.

Ćiro! Kad mrziš, treba da mrziš ljucki. Jest, tako je to! Sve dole! I bradu, i brkove, i... — Ali njegovo preosveštenstvo, gospodin vladika — Ekselenc... — Kakva ekselencija!.. Kakav vladika!

Evo vam ovo ovde zamotano. Pa kad mu sklonite onaj zub, a vi mu onda lepo podmetnite ovo na njegovo mesto, — veli Arkadija i predade mu jedan mali zamotuljak. — Valjda ga neće usput razvijati...

— Ha, evo ga, evo! Ovde u ćošku, ne reko’ l’ ja?! Evo ga, tu je! Sad brže njega napolje, a da metnemo ovo na njegovo mesto!

Ujutru rano krenuše se kola, i oko podne stigoše u Temišvar. Sutradan pre podne, i jedan i drugi pop odoše pred njegovo preosveštenstvo, jer je ovaj hteo da ih pre svega posavetuje, i da, kako se to kaže, utiša stvar pre no što bi došla

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Njemu se na noge donosilo. Čim ko umre, to se zna, da odelo, u kome je umro, to mora njemu, Taji, da se pošalje. Njegovo je to. A on bi uvek još tražio: — Što već svi ne pomru? — derao bi se za onima što su mu donosili odela.

I ne samo što ga više nije dvorila, donosila mu, davala od svoga što naprosi, već je i njegovo uzimala, jela, te je on ostajao gladan. A počela opet i da se opija.

A to njegovo igranje — neko tresenje snagom, pocupkivanje, udaranje kolenima o pod, zemlju — toliko je, da kad bi drugi tako što uradio,

Ljudi, slušajući to njegovo pevanje i lutanje za mesečinom, govore: — Bekče pijan peva. — Hoće nešto da ga ’aloše, zlo snađe, Bog ga ne ubio!

Još kao nekad, dok je bila mlada, sama ona mu čisti njegovo sobče, nadgleda ga, hrani, čuva i gotovo jedina ona što s njime razgovara.

I tako išla za njim stešnjavajući ga u kakav kut dok ne bi došla do nj, uzela za ruke, odvela u njegovo sobče, tamo vodom osvežavala, umivala, polagala u postelju uvijala i ostajala da stoji uza nj dok se on ne bi potpuno

I onda, ne znajući od besa i muke šta da čini, odlazio bi u njegovo odelenje. Sluge bi se tada sklanjale. On bi ušao k njemu i kad bi ga, ma presvučenog, no još umrljan zemljom kako je jurio

On bi, jednako klateći se, počeo: — Etee... — A to njegovo otegnuto, duboko „etee“ prolaznicima, valjda što je slep, činilo se da dolazi sa onoga sveta. XX Početak oslobođenja.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— A zašto da ga pitate, kad vi ’oćete? — Znate, on je bogat, a nema dece, pa će vremenom moja deca sve njegovo naslediti. — Ja sam zadovoljan i sa tim što sad frajla ima.

Pa gadno ime ima, Babonja, i za njega nikad nisam čula. Čula sam za Benjovskog, za Sentala, ali za njegovo ime nikad. — Čuo sam ja, i on je na glasu fiškal. — Pa mi se ne dopada što poznaje Marka.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Ali baš u tom trenutku neko spusti ruku na njegovo rame. Jurišić se naglo okrenuo i kad je ugledao ženu, uz visokog čoveka vojničkog držanja koji ga je oslovio, on se

Jurišić pokuša da se opet nasmeje ali njegovo lice sa zgrčenim, oštrim i kao munja izlomnjenim nosem, osta vojnički ozbiljno.

svoj propisni vojnički sanduk, a kad je i sa ovim bio gotov on opasa sablju i revolver i tada ponova oseti kako ono njegovo samopouzdanje poraste još više.

, a da on odmah dođe na njegovo mesto prema primljenom naređenju. Zatim naredi da se skine telefon i dva vojnika pođu zajedno s njim, pošto pronađu

pomoćnik sumnjivo pogledao i previo i gde je neko iz mraka, možda neki ranjeni vojnik iz baterije, kad je ugledao njegovo lice prema maloj lampi i dok su ga previjali, jetko doviknuo: „gle, otkud taj jarugar tuna?

on mučio, a u onoj ukočenoj tišini, što je vladala u sobi, osećao je nešto kao prekor i prebacivanje što on sad, kad je njegovo mesto tamo u sred onih mračnih oblaka na hladnim brdima, sedi ugodno tu u toploj sobi.

su samo molbom uznemiravale dobrog Boga obe žene na kolenima: da čuva njihovog jedinog, da čuva njihovog Aleksija. Njegovo pismo bilo je njihova amajlija, njegova slika ikona a njihov susret s njim najveća svečanost života.

koprcajući se i kotrljajući strmoglavce na svojim bodljama, koje su mu u tom kotrljanju sve više odpadale ili upadale u njegovo rođeno meso, dok se nije, sav izmrcvaren, onako sa onom uvučenom glavom, koja ništa nije videla, našao pred klancima

Afrika

Kako mesečine još nema, njegovo preplanulo lice i ruke izgledaju sasvim crni prema odelu, da ga sa uživanjem slušam kako laže po dva sata. Gospođica N.

Razgovor sa jednim gospodinom koji baš uzima svoj tuš iza zaklona. Niko ga još nije video ali se njegov lik i njegovo telo ogledaju u njegovome glasu, prelivanom šumnim slapovima. Pogađa se da je sed, dežmekast, kože izborane klimama.

Daje nam jednu ruku koja sveže odiše na sapun od badema i kolonjsku vodu. Njegovo umorno, izbrazdano, debelo lice gleda nas žmirkajući i ljubazno, dok druga ruka već traži po stolu virđiniju i ne može

Vuije sedi preko puta mene tužan. Njegovo lice izgleda odjednom još mnogo starije i umornije, išibano više klimama i godinama.

Toliko je njegovo nedovršeno voznesenje glasom bilo jedna stvarnost u ovoj noći. Iskrcasmo se pod samu ivicu šume. Vazduh je, iako bez

Fransis Bef dobija nastup srdžbe što je dobio još dva gosta. Tek posle kratkog nesporazuma razumem njegovo očajanje, ne što dobija goste, već što mu ih sudbina ne raspoređuje pravilno: tako da ne padnu svi istoga dana, a da ih

U manastiru inače ničega nema; nijedne stvarčice, nijedne tkanine. Njegovo jedino bogatstvo je divna vizija sa krova na crnačko selo i na velike kamene masive koji se dižu odmah iza sela.

Kažem mu da imam revolver (u stvari bio je uvek u kovčegu); njegovo lice dotle smešno–uplašeno, razvedri se, i posle toga me više ni on, niti ostali bojevi, ne puštaju iz vida.

Ali one će kao juče, kao pre dva dana, kao uvek, iskočiti odmah zatim kroz njegovo oko, ili uvo, ili kroz njegov nos, ili pupak, divnije, mlađe i svetije no što su ikada bile.

Treba znati koliko je crni čovek plašljiv, živčan, pa da se zamisli njegovo stanje kada ga izvedu iz jame. Tek tada nastaje velika svetkovina, u kojoj ovaj, još uvek vezan za žrtvu, ima da igra.

Kada se vratio u sobu, izgledalo mi je više no ikad da je i lukav i propao. Njegovo društvo, očito, bilo mi je neprijatno.

a istovremeno, jedino što sam čovečanskoga video u njemu, izuzev čežnje la digne pravi dom usred savane, bilo je to njegovo staranje. Ceo dan izdiranje na marmitona, briga gde je, hrabrenje ovoga ljubaznim rečima. Mali je bio Lobi, tj.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Njemu je rečeno da će biti kasirovan i da može ići kud mu je volja i on je apšit, iz vojske, dobio, bez ikakve krivice. Njegovo se ime nalazi na spisku đenerala Ševiča i odneto je u Rosiju.

Kad se oženio, nije osećao nikakve razlike, jedino što se trudio da se prema ženi učtiviji pokaže. Sad, na njegovo veliko iznenađenje, on se seti svoje mlade žene, i bi mu žao što ne može da uzme njene ruke u svoje ruke, kao tamo u

A kad je, sa svojim ljudima, doveden u Temišvar, hapšen, štrapaciran, njegovo ime u Generalkomandi nije se više ni pominjalo.

U ruci je držala crnu lepezu. Iako je ta sličnost bila više njegovo uobraženje, nego stvarnost, Pavlu se učini potpuna, strašna, neverovatna.

A kad Isakovič i ne odgovori na to, čovek ga začuđeno pogleda i upita: otkud njegovo prevashodstvo ide i zar neće ništa da kupi?

Domaćin i domaćica, međutim, počeše tad i njegovo ime da viču! U igri, kažu, svi treba da budemo jednaki. Nema izuzetaka u igri! I kapetan ima da otima loptu!

To je sam sebi stalno ponavljao, tih dana. Svlačeći svoje čizme, ležeći na patosu, svlačeći, zatim, i sve sa sebe, njegovo blagorodije se spremalo da zaspi, mrmljajući da ne treba činiti nečasna dela.

Ta tuđa žena će, mislio je, kroz devet meseci, njegovo dete roditi. Ona je, pred Bogom, sad, bila njegova žena. Reče joj da od svojih obaveza neće bežati! Bio se jako snuždio.

Pavle onda pogleda, za trenut, Kopšu, ćutke, vide njegovo lice ostarelog jarca, žuto, kao u čoveka čija creva nisu u redu, a vide i neprijatan izraz lica Kopšinog, podnadulog,

Svi su tu ženu voleli, u društvu, kad bi je Isakovič izvodio, a samo je major Jurat Isakovič ponavljao njegovo: Znam ja šta je noćas bilo. Ne mož joj danas najamiti jurgeta. I gospoža mati joj mora biti pri apititu!

Na njegovo mesto, za rosijskog poslanika, došao je barun Kajzerling, za koga je Kogada tvrdio da je grof! O tom grofu – koji je,

Pavle mu onda, ustajući, kaza da njegovo visokoblagorodije ne treba tome da se čudi. Servija je planinska zemlja, u njoj su udisali čist vazduh, a majka im je

Teodosije - ŽITIJA

zapoveda da se i ovo lako prezre, i krst uzme na rame, i da se za njim usrdno ide, i sve lako podnese, na stradanje njegovo za nas ugledajući se.

I otpusti ga iguman da se odmori, jer ne znađahu za čežnju duše njegove prema onim pustinjacima, koja je izjedala telo njegovo.

Jer sve što je očevo i njegovo bejaše, a što je njegovo i očevim nazivaše se. I ništa otac nije govorio da je njegovo, nego da je sve sinovlje, osim

Jer sve što je očevo i njegovo bejaše, a što je njegovo i očevim nazivaše se. I ništa otac nije govorio da je njegovo, nego da je sve sinovlje, osim jedine duše, pa čak i ovu u

Jer sve što je očevo i njegovo bejaše, a što je njegovo i očevim nazivaše se. I ništa otac nije govorio da je njegovo, nego da je sve sinovlje, osim jedine duše, pa čak i ovu u Bogu i s Bogom njemu predao beše, jer takva je bila pokornost

A uz to čujte veliko milosrđe njegovo n bogato davanje sa milošću: U Svetoj Gori ima manastir Svetih Apostola, koji se zove Karakal.

Apostolski ćemo kazati: ,Jer Bog nije zaboravan da zaboravi trud i nagradu dela slugu svojih, koji učiniše u njegovo ime, posluživši svetima i svima ništima̓.

A ovaj čuvši ovu reč, koja je prolazila kroz njegovo srce kao koplje, promeni se, pripade, i sam s blagorodnima poče moliti svetoga govoreći: — Ne ostavi nas u ovaj čas, o

mericom u pustinji, nego je hteo da se postavi na veliki svećnjak da prosvetljuje mnoge, i radi toga ga promisao dovede u njegovo otačastvo zbog toga razloga, i uputi ga da se pokori moljenju brata.

Bojeći se dugoga puta, razrezaše utrobu njegovu i sav drob izbacivši i telo njegovo presolivši donesoše svojoj kući. Taj višerečeni Strez posle smrti cara Kalojana beše gonjen od cara Borila, koji beše

Znađahu ga zagorski ljudi i k njemu mnogi dolažahu. Hoću, pak, ovde da ispričam njegovo bezumlje, iako dužim povest. Obogati se mnogo, tako da se o njemu može zgodno kazati: „Ugoji se, odeblja i raširi

A veselje njegovo smrt beše čovečja. a malu, dakle, krivicu prestupnika na smrt osuđivaše, i niz onu stenu strašnu visi nom, sa one

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Druga je osobina ovoga varoškog stanovništva njegovo vizantijsko ili grčko-cincarsko pravoslavlje. Vera je ovde bila od većeg uticaja nego u drugim balkanskim oblastima.

On je vrlo savesno obavestio svoje saplemenike o misiji koja mu je poverena, i na tome se svršilo njegovo posredovanje. Iz podsmeha su ga prozvali „katolikom“.

Tako je čisto mijačko veliko selo Smiljevo, nedaleko od Gopeša kod Bitolja. Njegovo stanovništvo je iz pomenutih napuštenih sela i još iz sela Rosoke. Smiljevo je istoga tipa kao i sela susednih Aromuna.

Do 1912. godine Mramor je bio glavno razbojničko i pljačkaško središte. Njegovo se stanovništvo obogatilo otimajući zemljišta od svojih suseda i time što je ono jedino iskorišćavalo prostrane paše i

pre 150 godina ovo je bilo srpsko selo sa moravskim stanovništvom: ali su ga malo-pomalo istiskivali i naselili se na njegovo mesto Arbanasi, poreklom sa Kosova, iz Drenice i iz Metohije.

Takav je na prvom mestu Podgor, i inače najplodniji deo pološke kotline. Njegovo je dno sastavljeno od mnogobrojnih planina. Brze i jake reke sa Šare služe za navodnjavanje.

Neka nam je dopušteno da, radi više pojedinosti, uputimo čitaoca na njegovo delo. Bez sumnje se zbog ovoga nižeg društvenog položaja i ovoga prostačkog i čisto materijalnog života kod njih

Bitno njegovo nastojanje je bilo potčinjavanje vere i verskih organizacija političkim ciljevima monarhije. Policija, pa i vojska, su

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Mačak Tošo najzad se jedva usudi da se makne u svome džaku i da se obrati bijelom mišu, koji je sjedio šćućuren uz njegovo bedro.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Šaputanja su samo nagoveštavala neverstvo, ali mi nisu kazala i ime zavodnika, a ono je tu, tu je u mojim rukama, tu je njegovo ime! (Grčevito gužva u pesnici pisma.) Tu je! LjUBOMIR (osećajući se nelagodno, sleže ramenima).

RINA: Da, tako je! ANTA: I on je otišao, upravo nestao je. Sutradan nađeno je kraj Dunava njegovo odelo, u kaputu su nađeni njegovi dokumenti, čak i lična legitimacija i stvar je bila jasna.

NOVAKOVIĆ (čita): „Na pitanje našeg saradnika ko je onda mogao biti davljenik na kome je bilo njegovo odelo, pri kome su bili njegovi dokumenti, gospodin Marić veli: „Mislim da će to biti moj bivši nadzornik na građevini,

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Jednom sam, popevši se na drvo blizu bolničke zgrade, video njegovo lice blizu rešetaka. Bilo je blago i odsutno, pomalo nalik na mamino kad priča kako sam kad sam bio mali, uvek

Nisam mogao da se ne setim Vlade. Njegovo ljubavno polje bilo je ovo groblje, kao što je to i za većinu karanovskih frajera.

Tako će svet postati divan. Putovaće se na Mars, Veneru i druga čuda, a brige koje je njegovo doba poznavalo biće svedene na nulu. Dan odmrzavanja biće dan njegovog novog rođenja.

To nije bilo neobično. Ljudi su menjali organe kao što su se u njegovo doba menjali delovi garderobe. Onda je neko predložio da mu izvade creva, jer su nepotrebna: jela su pilule koje se

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Šljahtec tanak, visok Poljak, meri gospodara Sofru; istina, mali mu je, ali mu se dopada drastičnog izraza glava i njegovo držanje. Držao ga za neku felu konjaničkog šljahteca.

„Ta život ne traje hiljadu godina!” — to je njegovo. Pa ima para. Da je svećom tražio, ne bi bolju našao; ona mu sve odobrava, ta njegova Sara; veli, da još jedared na svet

Pa beo prsluk, pa šaputle, venecijanski sat oko vrata, pa njegovo elegantno držanje, — svi na njega gledaju. Pa kad se „angažira”, s kakvom gracijom pravi korake do igračice, pa onaj lep

Pa nije ni čudo, Šamika je već u Košici sviranje dobro proučio, a u Veneciji do savršenstva doterao. Pa ono njegovo talijansko „tremolo”!

Već je izgubio nadu da će se ikad Šamika oženiti i da će od njega unučad dočekati. Padne mu napamet: s mukom stečeno njegovo imanje u čije će ruke doći? Strese se kad se pomisli.

Šamiki se sve prošle godine premeću po glavi; hoće silom da se uvuče u negdašnje, staro njegovo osećanje, još kad je prvi put u Š. bio. Ne može, već je sve prošlo. Pa kako će sad Šamika živeti?

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

gorkost smerti vižu...“ Golog do pasa, ponesoše čoveka zatim do tih dveju, živih, pravih, obala uzane reke, kojom je njegovo telo trebalo da otplovi do daleke, druge strane poljane, a nad kojom se nadnelo pruće, kao grane vrba...

Pod svom opremom, meso njegovo bilo je sasvim zgužvano. Njegova proseda, žućkasta kosa, oštra kao čekinja, i njegovi barusavi brci još podrhtavahu.

Ta žena kod rešetke prozora bila je pripala njemu. Bio je u to potpuno uveren. Ležaće sa njim, ljubiće njega i izgovaraće njegovo ime, tepajući. Umirala ona od požude za onim, ili ne, ne može ga stići.

granice, došao je Isakoviču ulak, sa zapovešću kneza virtemberškoga Karla Evgenija da ide neposredno za Vuičem, jer će Njegovo Visočanstvo Princ izići pred vojsku da vidi one Srbe koji su tako verno služili pod njegovim ocem, pokojnim, slavnim

čakšira, zbunile, i potresle, bile su uspomene na Princezu Majku, udovicu pokojnog Karla Aleksandra, koja je, u njegovo doba, bila mlada žena.

li, posle njinih pobeda, Marija Terezija uspeti da kruniše svoga muža u Nemačkoj, bila mu je šesta briga, kao i njima njegovo proizvodstvo za potpolkovnika.

se, više nego ikad pre, na svoje vojnike, nije imao na kome da iskali svoj gnev i gorčinu, što se sve dublje upijahu u njegovo telo. Čekanje, mesecima, na čin potpolkovnika, načinilo ga je grozničavim i on je, sad, jasno video bedu i ostalih.

Ništa nije postigao, ni u ovom ratu, kao ni ostali, i sve to njegovo hodanje i seljakanje samo se jednako nastavljalo. Do dna međutim, u sebi, osećao je da je nemoguće da sve to tako prođe, i

Aranđel tad ugleda koliko je visok, bos, u crnoj mantiji, raskrvavljenih grudi, i vide njegovo lice, samu kožu i kost, sa velikim očima, grozničavog i zamagljenog pogleda.

Trgovanje njegovo, novac njegov dat na sijaset mesta, njegov ponos, činjaše mu se, sad, potpuno izlišan i bez vrednosti za njega, koji se

Ništa nije postigao ni u ovom ratu, kao ni ostali, i sve to njegovo hodanje i seljakanje samo se jednako nastavljalo. Do dna, međutim, u sebi, osećao je da je nemoguće da sve to tako prođe i

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

⁶ Devojke dorasle za udaju najčešće gataju da bi doznale ko će im biti suđenik. One žele da saznaju njegovo ime, lik i status.

koga ona voli)’, tu jabuku zakopa pod streju i govori: ’Kao što će ova jabuka trunuti tako neka trune njegovo srce za mnom; kao što ova streja kaplje, tako neka njegovo srce za mnom jada!

i govori: ’Kao što će ova jabuka trunuti tako neka trune njegovo srce za mnom; kao što ova streja kaplje, tako neka njegovo srce za mnom jada!

mladog meseca bacaju u vatru seme bunike i govore sledeću magijsku formulu: „Kako puca seme na vatri, tako neka puca njegovo srce za mnom.“²⁵ Nije, inače, uvek lako izvršiti ono što stoji u receptu za ljubavne čini.

Tako, na primer, „crna i povelika kosa na prinovi (detetu) predskazuje njegovo siromaštvo“⁵⁹. Negde, pak, veruje se da ako žensko dete ima kosu na glavi odmah čim se rodi, biće u životu srsćno.

⁵⁷ Poštuje se ne samo kum, već i cela njegova porodica, čak i sve ono što čini njegovo vlasništvo. Narod veli: „I kumovskom plotu treba nazvati dobro jutro“.

od svake pomoći, u radosti veselje i sreća, u žalosti uteha i razgovor; i pomozi, Bože, da dočekam i da venčam i opet i njegovo da krstim!“ Gosti, držeći ruke na grudima, poklone se kumu i kažu: „Nek je srećno i dugovečno; daj Bože, daj Gospode!

magijskih zabrana kojima je cilj da se spreči otežavanje ili onemogućavanje razvoja govora odnosi se na malo dete, njegovo ponašanje i postupke prema njemu.

Problem uzroka poslovica rešio sam tako što sam njegovo jezgro uzeo najveću i najbolju zbirku naših poslovica, a to je čuvena Vukova zbirka.

godine: „Dvije glave ženske (vrede) za jednu. kokošku.“²⁶ Kada Crnogorac kazuje strancu koliko ima stanovnika njegovo selo ili pleme, on žene i ne broji, nego samo muške glave, pa veli: „Ima nas trista pušaka.

Najdrastičniji način na koji muž pokazuje da je apsolutni gospodar svoje žene jeste njegovo običajno pravo da sudi i nesmetano kažnjava ženu kada je „neposlušna“.

MITSKO-MAGIJSKI (SAKRALNI) MODEL DETETA I ODRASTANjA U mitsko-magijskom shvatanju čoveka i vaseljene, dete i njegovo odrastanje u zrelo ljudsko biće imaju značajno mesto.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

drage volje odgovorili, prvo čovek pa onda žena, kao pred sveštenikom što drugi čine, da će zajedno sav život proći, njegovo mesečinom obasjano vilinsko polje i njegove urvine.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

godinu. Dobro je kad čovek vuče za sobom neku žicu dok silazi u prizemlje; nikad se ne može izgubiti u životu: njegovo srce vezano je za antenu na krovu.

i trošenja tamo gore, u onom oblačnom gradu na koji neprestano pada smog — osećao se kao sopstvena ljuštura koja nosi njegovo ime, prezime i osmeh pun najskupljih džeket-navlaka. — Jutros... — odgovori kad su ga zapitali kad je stigao.

svetla, i on se zaustavlja na prostoru na kome je donedavno stajala kuća, sada samo betonski prah sa tragovima kipera. Njegovo crno odelo prekriveno je česticama tucane cigle. — Odakle ovolike ptice odjednom? – pita se Pufko. A još nije jesen!

čudan miris, koji sigurno nije poticao iz njegovog grada, i još čudniji način igranja, u kome se devojka priljubila uz njegovo telo za nijansu čvršće nego što su to dozvoljavala pravila gimnastičke sale za igranje.

Za sve. on je ozbiljan i pouzdan, neko ko stoji sa obe noge na zemlji! Njegovo društvo ne veruje mnogo onima što lete (sem ako nisu piloti ili priznati umetnici).

odjedanput, on vidi kako u četrnaest brušenih ogledala njihovom stolu prilazi učetrnaestostručeni čovečuljak iz fotelje. Njegovo lice pobledelo od mržnje i besa slaže se divno sa pogrebnim nedeljnim odelom. —Ljiljana, idemo kući!

sa grižom savesti zbog toga što si, igrajući s onim volom od bivšeg vaterpoliste, pomislila kako bi bilo lepo osetiti njegovo žilavo, dlakavo, teško, tamno telo na sebi i što nisi dovoljno hrabra da to i izvedeš!

U tom trenutku, ka njima krenu šef sale. Zažmurila je od užasa što je otkrivena dok joj se približavalo njegovo strogo, nepomično i dostojanstveno lice sveštenika. Ko zna na kakav će ga težak posao vratiti zbog nje?

Kada bi šetao ulicama, deca su već izvikivala njegovo ime (to se u toj varošici smatra izuzetnom šalom i zove se prozivanje), pa se sakrivala u kapije i bašte.

Tapšali su ga pokroviteljski po ramenu i bili zabrinuti za njegovo zdravlje, koje obilno poljulja manija gonjenja. Najzad, onoga dana kada dođoše da mu čestitaju šezdeset i sedmi rođendan,

Preneli su ga helikopterom u jednu uglednu beogradsku kliniku, gde je sledećeg dana umro. Ispunilo se njegovo proročanstvo: aleja kojom je šetao danas nosi njegovo ime. On, najzad, ima celu ulicu, istina bez kuća.

Ispunilo se njegovo proročanstvo: aleja kojom je šetao danas nosi njegovo ime. On, najzad, ima celu ulicu, istina bez kuća.

Matavulj, Simo - USKOK

— No, dosta s vašim oracijama! — reče pukovnik, opet oštro. Očevidno ne trpljaše staroga „San-Markina“ i njegovo bezbrko lice pod parikom!

a to je, bojao se njegove kletve, ali je, mimo druge, više cijenio vladičinu hrabrost i vojvodsku vještinu, nego njegovo isposničko mučenje i svetost njegova života!

k njima, da ih posluži vinom, pa, ne htjevši prekidati Janka, ostade cijelo vrijeme iza Krcuna, naslonivši ruku na njegovo rame. Kad Janko završi, ona pruži čašu Mrgudu.

Srce mu se stište od pomisli da više neće vidjeti svoju dragu Ludmilu, svoga zeta, njihovo dijete, koje nosi njegovo ime!

— Jednom se nađe u planini ubijen čovjek. Njegovo brastvo uzalud je tragalo za ubicom, uzalud je nagađalo, ne doznade ništa pouzdano.

oblači „tursku“ odjeću; ne govorahu ništa, ali im na licu čitaše još veće užasavanje što je prešao u „grčku jeres“. Njegovo su pismo doista već primili i doista su uvjereni da ga je šizmatični vladika preveo u „istočnu šizmu“, da je obred

A po crnogorskoj ćudi, Marko je činio da se u svemu ogleda njegovo glavarstvo, njegova neograničena vlast, te je sjedio odvojeno, važno upredao brkove, gradio se duboko zamišljen i čisto

Kad bi njegovo samovanje suviše upadalo u oči, onda bi se ponovo družio s omladinom iz brastva, najradije sa Jolom Markišinim, Markišom

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Komenski je mislio da sve što se deci predaje valja i da se pokaže: njegovo je delo bogato ukrašeno gravurama. Tako se, na samom početku, ukrštaju vaspitna namera i ilustracija, dve neizbežne

Svet je to što je, neposredna čulna predstava; golo postojanje jedno je od najvećih čuda, pa je izlišno tražiti njegovo više značenje. Dečji svet je svet bez Boga.

Sa njihovim se izučavanjima dečji pesnik može upoznati, ali ta vrsta obaveštenja teško da će uticati na njegovo nadahnuće. Ali ona nam mogu pomoći da se oslobodimo nekih zabluda, što nije nevažno.

Od zeca se, u dečjoj pesmi, traži da bude ono što jeste: zec. Njegovo puko prisustvo daje pesmi dražest, a u život unosi nadu. Kao da je to malo!

1978. ZMAJ I Kod Zmaja najpre pada u oči bezmerna, nesuzdržana otvorenost, okrenutost ka drugima. Njegovo je delo uvek računalo na čitaoca, te, svesno svog uticaja, brinulo čitaočeve brige.

Strašni roždanik slepovođe Mališe ovakvu sudbinu proriče seljaku: Golemo će biti stradanje njegovo, a niko to neće ni čuti, ni znati, ni razumjeti.

Lukić je apsolutno dečji pesnik, u tom smislu što njegovo opredeljenje kao da nije stvar izbora; drugog puta nije bilo. U dečjim pesmama on je našao mogućnost da iskaže svoju

Posle godinu dana, ispostavilo se da takav časopis nije potreban našoj sredini: novac, nužan za njegovo održavanje, uskraćen nam je. Posečena je jedna plemenita sadnica, a korov je, dakako, nadživeo, i sve do danas buja.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Kurcbek, iako je Srbima bio i verski i nacionalno pouzdan, Stefan Novaković u materijalnom pogledu nije imao uspeha, i njegovo preduzeće ubrzo je došlo u krizu.

Venclović je preveo njegovo veliko delo Mečъ duhovnый (1666) i nekoliko njegovih crkveNih beseda.10 Među ostalim stvarima preveo je sa poljskog i

Da bi se u delu znalo šta je od Kozačinskog a šta je njegovo, on je to naročito zabeležio. Tragikomedija Kozačinskoga sama po sebi nije mnogo vredela, i Rajić joj svojim

On pominje i strane istoričare, grčke, mađarske, ruske. dubrovačke, ali njegovo poznavanje tih pisaca je slabo i nepouzdano. Pišući ovoju istoriju Jovan Rajić je imao da savlađuje mnoge teškoće.

ISTORIČAR. — Najvažniji posao Zaharije Orfelina jeste njegovo istorijsko delo Žitіe i slavnыя dъla Gosudarя imperatora Petra Velikago, samoderžca vserossійskago, sъ prepoloženіemъ

Nek̓ posvećeno bude prečesno ime njegovo večnom vospominaniju i visokom počitaniju čuvstvitelni, blagodarni i dobrodjetelni srdaca srpski sinova!

i 1771. proveo je u Skradinu, gde su ga Srbi doveli za svoga propovednika, potom u Mlecima, u Zadru i Trstu. Sve to njegovo bavljenje u Dalmaciji imalo je velikog uticaja na njegov dalji rad.

Kao i za celo njegovo doba pitanje vere izgleda mu osobito važno. I u ime »čiste evangelske i apostolske crkve« on u srpskom društvu prvi

Adrijatičeskoga Mora do reke Dunava«, uvodi u srpsku narodnu zajednicu ne samo pravoslavne no i katolike i muslimane. Njegovo rodoljublje je razumno i široko čovečansko. On osuđuje nacionalnu nadutost, isključivost i mržnju na druge narode.

Uopšte uzev, on je dobar pisac. On priča živo, živopisno i zanimljivo, i njegovo živopisno pisanje podseća na intimne razgovore koje vode stari i dobri prijatelji.

IV. OPŠTI POGLED NA NjEGOV RAD I NjEGOVO MESTO U SRPSKOJ KNjIŽEVNOSTI Dositej Obradović je novator i inicijator kakvi se retko viđaju, jedan od onih ljudi

I to mu je možda najveća i najtrajnija zasluga. Njegovo delo ima u prvom redu praktičan i utilitaran karakter, ono ima više života i stvarnosti, počiva više na iskustvu no

Milićević, Vuk - Bespuće

razliježe njegov veseli smijeh, kao da zazveketa njegova sablja koju je on pasao sa tako mnogo uživanja, kao da se pomoli njegovo vedro, nasmijano lice sa blagim, dobrim pogledom; vazda izbrijan, dotjeran, namješten, utegnut; sa namazanom, pažljivo

bratu koji je bio nemaran, dosta neukusno odjeven, često neobrijan i zarastao u bradu koja je još više zamračivala njegovo lice.

A on ga je samo gledao, zavaljen u naslonjaču, gledao u njegovo lice puno veselja i obijesne radosti za avanturama i uživanjima i sve mu se to činilo tako prazno i pusto.

molio ga da utješi jadnu mater, neka mu oproste, zaborave na ovo očajno djelo, jer, završavalo se ozbiljno i tužno njegovo pismo, bolje je i glupo umrijeti nego glupo živjeti.

Samo pred starijima od njega razvlačilo se njegovo natmureno lice, puno ponizne i pretjerane ljubaznosti; njegovi gvozdeni i čvrsti pokreti omekšavali su, njegov jak,

prase, da ih gosti po nekoliko dana i da ih ne pušta da odu trijezni; a kad bi oni otišli, ponovo se zamračivalo njegovo lice, on je još čvršće stezao svoju kesu, ostajao sam, stekavši povjerenje i naklonost, postajao još tvrđi, ljući,

mu je donosila jelo i kasnije počela da se brine za neke stvari po kući, starajući se da mu ugodi, ne razumijevajući njegovo mrko lice ni ćutanje.

i ljubav, i molbu, i preklinjanje, pozdravlja ga radosno kao brata ili prijatelja, s uživanjem ga prati kako raste kao i njegovo srce u grudima, kako malo po malo prekriva nebo, kako se primiče, prilazi, spušta.

ih i prijeteći im, govoreći kako je sasvim drukčiji češki radnik; i kad dođe na svoju vječnu omiljenu temu, Češku, njegovo se lice ponovo razvedri, glas mu posta blaži, a oči se dobrodušno rasvijetliše ispod rijetkih trepavica.

Ona ostavi svijeću i iziđe. On ga svuče, baci ga u krevet, ne mareći za njegovo mumljanje, i pokri ga. On odmah poče da hrče.

onda protabaju hodnikom njegovi koraci i miris cigare prodre kroz pukotine od vrata; začuje se još jednom ispod prozora njegovo kašljanje ili kako odzdravlja svojim pogrješnim naglaskom, i sve se to najednom izgubi i u kuću se vraća stari mir.

I kad sve zastane i zamre, kad nastane u njemu jedna čudna mrtva tišina, on osjeća u sebi njegovo zadovoljno disanje. Gavre Đaković osjećaše da ga se boji, da strijepi pred njim i da ustupa kad pokuša da mu se otme ili,

Sremac, Stevan - PROZA

Javno mnjenje bilo je, istina, na njegovoj strani, ali je to bila slaba vojda za uvređen ponos i srce njegovo, kad su ti isti profesori i dalje ostali na svojim mestima u školi i čekali svoje periodske povišice, i, kao za pakost,

Kad nema što iz novina da čita, on im onda čita jednu knjigu: Šta da se radi? koju je mehandžija, na navaljivanje njegovo, morao kupiti, i kojom je obično pokrivao slatko od ruže, na što se, naravno, učitelj jako ljutio kad bi to video.

Na zidu patron školski, Sveti Sava, ispod njega visi Pelagić; to jest, ne visi Pelagić, nego neko njegovo Moralno ogledalo, i ispod njega sedi Maksim za stolom, na kome beše svega što se na učiteljevom stolu obično nalazi (sem

Znajući svoga sina, njegovo je načelo bilo da je sin njegov uvek kriv, i, prema tome, da profesor vazda mora imati pravo.

Radičević, Branko - PESME

! Odneše nebu, doneše mu jade, To kaže lice, o Bog ti ga ne dô! — To kaže lice to njegovo bledo, To kažu oči one ukočene.

Biće zora, gle to veče, Kô njegovo rumenilo, Eto, eto, da proteče, Eto, već se izgubilo, Već sumrače, eto noći, Ta ga neće već ni proći.

momci priskočili —: Tamo ispod stene gole, Ukraj mora gleni dole, Tamo ona strašna smesa Od kostiju, krvi, mesa, Njegovo je telo, jao, Ko li bi ga sad poznao! Beše divan, zgodan, gledan, Šta učini časak jedan?! Zgroziše se i zgledaše.

Ni tu je nema. Šta to mora biti — U sjeni valjda je? On ide tamo. Al' nije njemu kao što je bilo, Jer ako srce njegovo i kuca, Kô što je malo pre tu kucalo, Toliko silnom ljubav to i čini, To kuca ne kô da će štogod naći, Neg kao da

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

fronta, pravio se da „zna u sat“, ali kasnije se ispostavilo da on umije samo ponešto oko male kazaljke, pa je njegovo određivanje vremena ispadalo, otprilike, ovako: — Još samo kolik za jedan nokat pa će podne.

— Hm, Radojica! — otrovno frči stric i od jeda bježi napolje. Baš će sveti Petar slušati svakakvo goveče i njegovo baleganje — pljes, pljes! — ko krava. Do proljeća je djed naučio svog najmenika Očenaš i Bogorodice djevo.

Sveti Rade Lopovski, aha-ha-ha! Pomeni samo njegovo ime, prekrsti se, pa slobodno u tuđi tor. Oho-ho, čuješ li ti ovo, Rade, stari moj đogate?

Po selu se proču kako je Sava ne samo ukrao nego i uvrijedio američkog predsjednika Vilsona i njegovo veličanstvo, kralja, jer ih je, kažu, strpao na neprilično mjesto, u krmeći svinjac, a u njihov okvir postavio faličnog

Na njegovo iznenađenje, djed je odmah pristao, i jedne nedjelje evo ti njih dvojice uz kamenit put, pravo djevojčinoj kući.

Da i ne pominjem njegovo veličanstvo, koje isto tako ... Munižaba briše vjernopodanički hladan znoj i hukće: — Vala, da mi je znati ko to

Poznat je seljacima odranije kao kalajdžija, pa se brzo navikoše i na njegovo novo zanimanje i prozvaše ga kratko i jasno: Otpadnik. — Ej, djeco, evo ide Otpadnik.

Nisam imao kad ni pitati, ne znam gdje mi je glava. Miloš uhvati intendanta ispod ruke i povjerljivo se nagnu nad njegovo uvo: — Znaš li ti, druškane moj, da se njoj, preko pisama, udvarao sam Napoleon? — Ma ne može biti!

Pod tom smirenom razlivenom vodom ćutalo je njegovo djetinjstvo sa svim svojim tajnama, nestašlucima i neponovljivim čarima.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

I to posle obilne večere! MUSA: Jadno mu je njegovo dobro. Zar ga ne vidiš kako je ufitiljio? Što bi se smejo tako glasno, da nije nazor?

MUSA: Ne bih ja dao moje blago za njegovo! SULjO: Koje, bre, tvoje blago? Buđavu čizmu pod glavom, konjsko ćebe kojim se pokrivaš, leb udrobljen u kišnicu?

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Ali, da li strah, uzneverenost, zabezeknutost ili nešto drugo? tek on oseti umor. Znoj ga poče probijati i njegovo crveno, mesnato lice podnadu se.

Dimitrija ustrepta i zažmuri. Odjednom se njegovo lice preobrazi. Mišići oko jagodica, donja usna, podbradak, sve to zadrhta i ustrepta. — Todo! — šanu on.

Oko pojasa beše mu prazan „redenik“ od kuršuma, a do nega veliki, kasapski nož. Njegovo crno, mesnato i podbuhlo lice, sa vodnjikavim očima i velikim ustima, beše tako surovo i silno, da se čovek nehotice

Sutra je Đurđev-dan! Veče. Na nebu sija mesec, a ja sedim na pragu i pratim njegovo jurenje preko oblaka. Prosula se ona slatka, puna čežnje, mesečeva svetlost, te sve obasjala i obavila mekotom i snom.

Ni s kim se ne prepire. Otac mu da pobesni. Jednom ga istukao na mrtvo ime i isterao. Otada niko nije smeo njegovo ime u kući da spomene. Mati mu, sirota, da presvisne od tuge i srama.

Tetka svekrvi ne može da odreče, zameri se, već saže glavu. Kleknu do svoga brata čiča-Tome, nasloni se na njegovo koleno i gledajući stidljivo u svoj kut, čupkajući bošču, zapeva milo, drhtavo, iz dubine...

I čak im bilo milo njegovo druženje s njihovim Mitom, jer su bili uvereni, da ga on neće pokvariti. Taj je Ariton držao bakalnicu na kraj varoši, u

beše poređano cveća, šimšira, i to varaklisanog, te se varak caklio i od njega je sad žuto, izduženo, malo podbulo, njegovo mrtvo lice odudaralo još oštrije, bleđe.

Greh je bio to misliti. Bilo u bašti, kući, svuda, svuda je bio on; sve je bilo njegovo. Uvek ga je gledala, bio je pred njom isto onako koščat, suv, naročito oni njegovi puni, crni brkovi, koji su mu još za

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Takvo njegovo shvatanje osobito jasno došlo je do izražaja u pozivu za pretplatu na proširenu zbirku pripovedaka (izdanu 1853): „Opros

A takvo mišljenje zaista nije samo njegovo; ono je prilično opšte. Nalazimo ga i kod ostalih kritičara i esejista, po školskim udžbenicima, i uopšte kod

se podvrgnu istovremeno i ostale vrste narodnog stvaralaštva, rezba i građevinarstvo naprimer; bolje će nam poslužiti njegovo isprobavanje na individualnoj, umetničkoj književnosti.

Kad dođu u grad, sav se grad slegne kao na čudo. Car koji je sve njegovo junaštvo gledao s planine, dozove ga preda se pa mu da svoju kćer, te s mesta u crkvu pa ih venčaju i učine veselje za

kojeg je prije tri godine dao zatvoriti i kojega ona kroz duvar opaža kako diše i duvarove kreće, izvede, i da ogleda njegovo junaštvo.

Lovac padne pa mestu mrtav, i društvo njegovo kada ga posle nađe, ne znajući ko ga je ubio, odnese ga kući i ukopa. Posle toga žena ovoga lovca obesi njegovu pušku o

i pogleda u kanun, pa reče Jevrejinu: — Ni od kakva mileta ne može biti Turčin do od Srbina, a ovaj je kmet Srbin pa njegovo oko vrijedi koliko tvoja oba. Pušti neka ti izbije i to drugo oko, pa onda izbij ti njemu jedno.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

KUM: Najpre je žrtvovala rođeno dete za ljubov svoga muža; zatim se na zahtevanje njegovo rastavila od njega i stradala kao niko njen; najposle se sama žrtvovala za njega. MAKSIM: Ho, ho, ho!

Ovaj njegov nepristojan odgovor bude povodom, te iziđu Književne zabave, gdi se od časti i njegovo Zemljeopisanije, izdano u Beogradu za mladež osnovni učilišta (koje je Popečiteljstvo Prosvješčenija zabranilo), u

Pa kad god vam treba štogod važno pisati, da samo vašu glavu na njegovo čelo metnete. POZORIJE Z. (ISAJLO, PREĐAŠNjI) ISAJLO: Gospodin doktor. Ovo su mi dali, da vama predam.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

šta da vidi: pred njegovom kućom leže dva mrtva vuka, koji, su se u međuvremenu dokusurili dokazujući svoje pravo na njegovo originalno krzno. Znate li šta je tada kazao zec? Ne znate? Pa i otkud biste znali!

u kožnjaku, što je ispljuvao deda Gavrila kao prokletog buržuja, uzimao redovno lekcije iz jedenja nožem i viljuškom, a na njegovo učenje engleskog jezika u lingvističkom centru potrošeno je toliko magnetofonskih traka da bi se u svečanim prilikama

o tim ludim danima moga prvog bekstva u životu, osim da od tog vremena uvek spavam sa budilnikom ispod jastuka — njegovo kucanje podseća me na onaj časovnik iz kupole pod kojim se tako lepo nina-nanisalo.

mlađa pokoljenja, ona što dolaze posle mene, neće imati sigurno prilike da upoznaju Jerotija Topa, zvanog Brku, niti njegovo delo, trebalo bi u tu svrhu balzamovati njegov veliki nokat sa malog prsta (stvar koja je prikovala moj pogled i duh)

Pošto mi je ukratko izneo nekoliko poučnih primera iz svog života, drug Top razvezao tome kako su u njegovo vreme mladi odlazili ne znam ti ni ja gde, negde gde je bog reko laku noć, a ne kao danas —svi žele da ostanu na

na onom usponu, kao fildžani za kofijanović a naš tip svež ko rosa, svež, mislim, kao moj matori u ponoć kad mu dođe njegovo vreme.

Kad već nisu mogli da ga otkupe, jer je bio stavljen pod zaštitu države, želeli su bar da dobiju njegovo potomstvo. Za svako... ovaj ... spavanje sa njim, poljoprivredno dobro „Volopromet“ naplaćivalo je tri hiljade dolara.

Tako njegovo bekstvo u drogu načisto propada. Ali što jes, jes, mogli smo do mile volje da mažnjavamo tvrdo kuvana jaja, to je istina

za maman veće za čitava dva broja (nikada joj ne zapamti broj), tašna za mene, naravno, ona koja je bila moderna u njegovo vreme!

ukokani kao sam vrag, mislim— do daske i obratno, a onda pronađe nekog nesrećnog čistača, pa se, kao, interesuje i za njegovo zdravlje, kao, baš ga to zanima, kako je čistač i kako živi i sve, i koliko mu je plata, i kako mu izgleda stan,

Pola — kaže — kako mi je samo poljubio ruku na balu „Kola srpskih sestara“ 1923, na šta ja napravih reverans i, na njegovo pitanje: Pa, kako je lepotice?“ — odgovorih: „Zahvaljujem blagorodno, Veličanstvo!

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Draga moja, ovo nije onaj mladić koga vi tražite; onaj se zove Batić. MARIJA: O, gospodaru, dobro ja poznajem njegovo lice. JELICA: Ovo je baron Golić, moj budušti suprug. MARIJA: Baron Golić, vaš suprug! Dakle i vaš suprug?

MITA: Kad si magarac bio... BATIĆ (čita): „Ljubezni Aleksa“... Aha, tu smo! MARIJA: To je njegovo pravo ime. ALEKSA (oće da mu uzme pismo): Vi znate kakva je kazna za onoga koji tuđa pisma otvara i čita.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

U šumi ovoj, ko zna da sluša, besmrtno diše narodna duša, herojsko srce njegovo kuca i vidik blistav do sreće puca. U njenoj sjeni oporo se rađa čudesna sprava, čarobna lađa.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Od ujutru do uveče, on je samo lovio ribu i popravljao mreže. To nije bio čovek koji misli na ljubav. Njegovo srce je bilo čisto kao ova voda. Pipo nije slušao šta govori njegov otac.

— Ne znam na koga mislite? — Mislio sam da je samo jedan stari ribar ovde. Zaboravio sam njegovo ime. — To bi mogao biti takođe tvoj otac! — reče jedan od njih onome drugom. — Sigurno; on je odmah sa gostima.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Kroz otvoren prozor vidim spava gospodar s rukom na balčaku. I njegovo telo je mač jedan kažem i dižem oči. Gore se beli posteljina u kojoj je spavao bog.

Slovo nek ostane u slovljenju ili neka se vrati u sam prostor Slova. No šta je njegovo tamo? Je li daleko, il je u središtu što kuca u nama, radosno i neiskazano?

Hvala onome što dolazi pucketa njegovo stopalo u šumi preko granja Hvala mu ako će da se vrati hvala svakome ko naše govore prekine ili skrati i ko nas

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Ono je, znaš, crtao neki Rus, crtač u Katastru; crtao je svoje stablo, jer je praunuk kneza Beljajeva, pa je uzeo njegovo stablo, izbrisao sam kneza Beljajeva pa metnuo pokojnog Matu; a tu gde ja visim, visio je unuk kneza Beljajeva.

AGATON: Pa ono sam govorio kad sam se nadao, kao i vi. TRIFUN: More, kakav pošten, znam ja dobro njegovo poštenje. TANASIJE: Bio je to, braćo moja i sestre moje, jedan običan zelenaš. Zamislite, od mene je naplaćivao kamatu.

AGATON: A šta? TANASIJE: Kaži ti meni, Agatone, ima li dokaza da je to njegovo vanbračno dete? AGATON: Znaš kako je, Tanasije, kod tih stvari dokaz je dete.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Oko mene svi su spavali. Čobanin je dremljivo posmatrao vatru i s vremena na vreme podsticao oganj. Celo biće njegovo odisalo je beskrajnom ravnodušnošću, koja je najzad prešla i na mene, i san me počeo hvatati.

I komandir je uvek pod sumnjom da nije dovoljno vodio računa. A to mogu lako da mu i u ocenu stave, i time je njegovo napredovanje za dugo vremena obustavljeno... Konj stenje i komandir očajno gleda kako životinja grize zemlju.

Uhvatih se za jednu alku, raširim noge, konj promače, a ja se prebacih na most. Eto... jedva izvukoh čitavu glavu. Njegovo pričanje prekide ponovo neko krkljanje na onoj obali...

Iz njegovih grudi se prolomi krik: — Gospodine potporučniče, moj je brat tamo. — Pomoćnik na njegovo mesto! Top grunu, cev se trže unazad i ašov lafeta se zari u pesak.

Puške zapraštaše. Netremice sam gledao u osmatrača na mitraljezu. Ali njegovo lice je bilo kao skamenjeno, dok mu se na donjoj usni pušio prilepljeni pikavac.

Bila sam kao u groznici. Htela sam prstima da je rijem, ne bih li doprla do njega... Njegovo ime ne pročitasmo nigde. Austrijanci su potrli sve tragove prilikom bežanja. Možda nevoljno.

Nešto krcnu... Otvoriše. Sestra vrisnu i pade. Mene prihvatiše. Vidim voštano lice... njegovo čelo... usahle oči... iznad desnog oka rana. Usta poluotvorena... Ruke opružene... Džepovi izvrnuti.

— Dajte mi njegovo ime! Ađutant se uzvrda. Poče da pipa po džepovima, kao da nešto traži. Onda napravi zbunjeno lice i reče: — Gospodine

Ostatak čete je izginuo. I oni su se vratili na položaj. — Njegovo ime? Osetio sam laku drhtavicu pred ledenim glasom komandanta divizije.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Celo njegovo držanje odavaše običnog seoskog leventu, koji ne radi teže poslove, a živi bolje od seljaka. Vazda je odeven kao da će na

— Molim oprostite... Ja, znate, ’nako... stade mucati preneražen ćato. Jadno njegovo ranjeno srce!... Na prvom ljubavnom koraku morade naići na ovako uniženje...

Samo tihi, lagani uzdasi po kadšto odaju njegovo nemo prisustvo. A oko njega sve jedno isto: suton, žubor, jecanje... Odjednom se oboje trgoše, ustadoše i pođoše dalje.

Čudi se kako je rđavo protumačila njegovo saopštenje o onoj učiteljici. To je nevaljala ženskinja, i ona je morala biti kažnjena.

A za to vreme njegovo se milo gnezdašce rasturilo. Roditelji pomrli, sestre se razudale i svaka za sebe savila gnezdo, braća se rasturila po

Sad se već Ljubica odistine naljuti. Ovo njegovo stalno i odlučno držanje beše joj teže od svega : pisar dođe za časak dva, pa ga posle nema po nekoliko dana, a ona ni

Na licu mu ispisana živa radoznalost, ali se jasno čita na njemu i gorko sažaljenje, prekor... I opet rekao bi da i njegovo lice veli: »Šta ćemo, kad nam je takva sudbina !

Ko je umro ?... dreknu Gojko razrogačenih očiju, stegnuvši starca za rame, gledajući zažarenim očima u njegovo lice, da bi otud još pre odgovora pročitao strašnu vest... — Ona, bratiću, ona... učiteljka.

Ali joj se onomad otvoriše oči, kad stade živa žena između nje i njega i s pravom položi ruku na njegovo rame, a on, onaj besni i razuzdani policajac oborio glavu, pa ni prosloviti...

Gojko odmah dođe, ali mu i lice i celo ponašanje beše suviše službeno; njegovo lice kao da pita: »Šta želi gospođica učiteljica ?« Ljubica mu odmah priđe i, klimnuvši glavom, promuca: — Izvinite...

Prelesna djeva kuša postojanstvo zaljubljenoga junoše, baca ga u tamnicu, muči ga, pa kad se uverila da njegovo srce kuca samo za nju, pruža mu ruku!... Ha-ha-ha... A on, šmokljan... U tom se vrata otvoriše naglo, i Stojan uđe.

otvorenim, velikim, crnim očima i ona se upi, zagleda se u Gojka, primače mu se još bliže, vrlo blizu, tako da oseti njegovo disanje.... On samo gledaše, začuđen, šta se to događa i očekivaše nešto strašno...

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Pod krmom je zazidan običan motor, što se loži petrolejem. Taj motor neprestano lupa i njegovo lupanje se čuje po vodi, na milje daleko. Sva je barka masna i strašna i zaudara od ribe.

Poneku sirotu ženu ti neprekidni pogrebi toliko uzbuđuju, da nam dovikuje ružno i da nas proklinje glasno. Psuje i njegovo veličanstvo – a ja koračam uštogljeno. Nisam čuo.

Uspeli su da ga popularišu. Sve je ovde njegovo i niko još nije uspeo da ode dalje od njega. Možda, malo, Pikaso. Na zadnjoj izložbi bila je njegova Leda sa labudom.

Jedan sveštenik prilazi mi, govori mi, hvali se. Ali njegovo ugojeno lice budi u me ni bes, i ja mu ređam Molijera, Rasina, Monteskiea, Rusoa, koji su ove crkve nazivali: „mauvais

Da je Žefarović umro, prebedno, u jednoj kolibi, to je, za njegovo doba, prirodio. Međutim, kampanja, noja se vodila protiv Uskokovića, kao agenta Austrije (!

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Ona vide samo beo pokrov, u koji beše umotano telo njegovo, i venac od crvenih ruža, što mu obvijaše glavu. Sa strahom, da je ko ne opazi, uze one ruže iz groba i, plačući,

i, zaprepašćen, vide kako mu od odela vise samo krpice i dronjci, a po golom telu poniklo perje pepeljastobelo, kao njegovo brašno.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Ko bi sve i popamtio! Od svakog sam samo za po jedno njegovo odlikovanje zapamtio, a već sve izređati bilo bi nemogućno.

Razumete li? — Razumem. — E, lepo, sad pazite dale: kako je on vrlo bogat, to zaželi da ima dece, koja će naslediti njegovo veliko imanje, i usled toga dođe do vrlo rđava života između njega i njegove žene.

” Ostavim ga i htedoh prići drugom, ali me njegovo lice bez ikakva izraza odvrati od tog ludog, bezuspešnog pokušaja. Odjednom, čuh neki ljutit glas: — Šta to znači?

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— »A šta bi mu ti radio?« pitam ga ja. — — »Ehe, 'nako viđeo bi on njegovo dobro jutro«. — Tako to mi rekli pa prošla i godina.

Na zlo njegovo, u istoj četi bio je i Ljubiša, te se sva slava svršila »vrontom«, a da nije ovoga svedoka, — ode ti naš Đokić na ručak

Dakle i ja?«... Ali mu još beše neverica da se to odistine događa. Pošto njegovo lice i ćutanje jasno kazivaše da on ne može dati nikakva odgovora na ovo pitanje, Čiča zamoli profesora da ga pita što

Otkud on ovde? Pomislim da to nije kakav nov kolega. Ali bi onda on trebao da mi se prestavi, a međutim njegovo ponašanje pokazuje, da je on ovde na svom mestu. Priđoh mu i upitah ga učtivo: — Smem li znati za vaše ime?

— Dete, sve je u ruci samoga Gospoda Boga, i kao što vele svete knjige, niko se ni čim ne može zakleti da je njegovo... ali tek ja posejah ovu pšenicu, i ako me božji ugodnici podrže, rad sam da je u svoj ambar saspem i da svecu od nje

— uzviknu čiča Pera posle ovoga čitanja. Najzad mu izrekoše presudu: osudiše ga na robiju. Posle godine dana dođe njegovo pismo kući mu.

oči pesničicom, zevnu jedared pa htede opet da legne, ali kao da se nečega seti, trže se, pogleda jasno po sobi i njegovo vedro nevino lice naoblači se... »A-a ... ono sinoć!... Gde je mama, ko će mene da obuče?...

Kako će to biti?... I potekoše mu niz obraščiće vrele suze, — vesnici prve gorke tuge, koja polako obavijaše njegovo bezazleno nevino srde... Jadniče mali! Ovo su ti samo prvi jadi...

zebe od puta, kojim mora neminovno poći... A smrtno zvono grmi svečano, i njegovo brujanje odjekuje sumorno preko prljavih krovova, i gubi se tamo daleko iza prvih brežuljaka, što su opkolili prostrani

A njoj nije bilo ni malo krivo što je otac ne voli. Nije na to navikla, nije znala za njegovu ljubav, pa joj je i njegovo ponašanje bilo obično. Za onim što nigda nismo imali, ne možemo ni žaliti...

za načelnika okruga.....« a u takom slučaju Kaja se nada da će na njegovo mesto doći neki mlad, neoženjen pravnik, i onda već sigurno je kao dva i dva četiri, da bi ona odmah postala kapetanica.

da premeste u užički okrug; i zaista posle mesec dana iziđe ukaz, kojim se on premešta po potrebi u užički okrug, a na njegovo mesto dolazi takođe po potrebi službe načalnik I kl. iz K...skog okruga V... G...

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Tada nije ništa iz novina čitao, samo ono njegovo. Ako ko čita te novine, Sreta bi seo prema njemu, pio kafu i ravnodušno sedeo, ali mu se ne bi ništa izmaklo!

More, imaš sinove, pa ti je još do đavolstva!! Ako te čuje baba Petrija?!« — A Čiča Trifun razvuče ono njegovo smežurano lice, pa ne znaš da li se smeje ili plače.

« »Ćir-Tašulino«, biće opet odgovor. — »A onaj zabran tamo, i one njive i one lepe livade?« — »Gazda-Tašulino; sve njegovo.« — »A ima li duga gazda Radisav na imanju?« — »Pa imaće neku stotinu dukata; duguje, znaš, ćir-Tašuli.

bila kod njega — da se sanitetskim terminom izrazim — sobarica, pa on nije nikako trpeo da se tako izobličava nijedno njegovo mlađe, a najmanje Gizela za koju se on neumorno trudio i Argusovim očima pazio da ne da povoda takim razgovorima.

! »Ustaj živi, bori se, ne kloni!« — te su reči pesnikove užljebljene u srce njegovo i ništa ih nije u stanju istrti odande, ništa!

da će onako najbolji biti, eto, sad da reknemo da čiča Milisav neće više da je predsednik, pa da treba drugoga na njegovo mesto... pa šta misliš ko bi nojbolji bio? — A nijesam ti, boga mi, gospodine, nikad o tome ni mislio!

laž i gadna kleveta, samo da se i na taj način škodi gospodinu ministru prosvete, jer je otud-odovud pa sve nekako pod njegovo područje i »vjedomstvo« spadala, bilo kao rođaka i »domostrojiteljka« u manastiru, bilo kao »vešerka« u selu, odnosno

— Bolje što nisi. Neće ni njegovo doveka! — Ama i ja to velim! Neka ide, a što veliš, neće ni njegovo dovjeka biti, a dotle; Odiđi, grbava vjero, kumim

— Bolje što nisi. Neće ni njegovo doveka! — Ama i ja to velim! Neka ide, a što veliš, neće ni njegovo dovjeka biti, a dotle; Odiđi, grbava vjero, kumim te bogom velikijem! — Dosta mu i ovoliko.

Ime njegovo, to jest Mićino, čuli ste, čitaoci, već toliko puta, i ja vam se sad moram izviniti što vam ga nisam u svoje vreme pred

Kao odličan radnik na preobražaju, držim da je zaslužio da se malo više sa njim pozabavimo, jer i njegovo je unekoliko delo ovo novo vreme koje nastade u selu. Sve novo! Novi ljudi, nov red, nov život u starom selu.

A ljudi ka’ i ljudi, trpeli dok se moglo, to njegovo tirijanstvo; sve ka’ vele: ne daj, bože, gore! E, pa i njima jedanput dogore do nokata, pa vele — tu Mića zavali fes —

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Uzme li se u obzir rečeno stanje, I samo njegovo postojanje Sumnjivo je (u trenucima nekim svojim I ja sâm sumnjam da postojim).

Da l bi nas u ovim prnjama, jao, Uopšte, kao potomke, prepoznao? Njegovo potomstvo danas pije Sosa-Solu ispred Stambol-kapije, A praunuk — muka ti da ga vidiš! — Pita ga: „Who are you?

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

ugledao i raspoznao tu larvu, Šmit je toga trenutka uvideo da se zaključak italijanskih naučnika ne može održati. Njegovo rezonovanje bilo je ovakvo: nije mogućno da je ta larva, dugačka 75 milimetara kao i one u Mesinskom Zalivu, doprla iz

Dotadašnji Šmitovi radovi, njegovo otkriće jeguljine larve u vodama ostrva Feroera i posledice što su proizašle iz toga otkrića, učinili su da danska

Ostrvo je šumovito i puno potočića, lepih livada, vinograda i njiva zasađenih duvanom. Njegovo najveće mesto San—Rok, sa 6000 stanovnika, vezano je sa ostalim naseljenim mestima pored zapadne i južne obale ostrva

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

U njega se ona tu, u crkvi, slušajući njegovo pevanje, naposletku i zagledala. Ko zna kako se upoznali, kako i gde sastajali.

Tek se počelo primećivati kako, čim bi on iz pevnice opazio da je ona u svome stolu, odmah bi onda njegovo pevanje toliko postajalo zanosno, toliko i on u svoj glas počeo da unosi, ne, kao što dolikuje molitvi, svetoj reči

koja, naviknuta, odavno bi zaspala, ne bi nikako mogla da zaspi, jer bi jednako dopiralo do nje odozgo, kroz tavanicu, njegovo pocupkivanje. Pa tek, kada bi tetka otišla, da ga leči!

Pa tek, kada bi tetka otišla, da ga leči! Sofka nije tačno znala u čemu je bilo to lečenje, samo bi se onda jasno čulo njegovo jaukanje i vriskanje: — Vodice, mori! Vodice, veštice! Umreh za slatku vodu! Auh!

I ako sve to njegovo iznenadno raspoloženje, ta bujnost, ne bi bila prekinuta slučajnim dolaskom nekoga ili ma čim drugim, onda bi i mater k

nje najviše radi njega, oca joj, efendi-Mite, jer, ma da ih je on ostavio, ipak ga oni još toliko poštuju da eto sada njegovo jedinče i ljubimče gotovo što na rukama ne nose, i kao kap vode na dlanu ne čuvaju.

je „njihovom“ Tonetu, pošto su samo njemu smeli da se povere; pošto samo on ne bi pričao i iznosio svetu da je to njegovo, da je od nih sasvim kupio, nego će, po običaju, pričati kako je uzeo tobož od njih pod zakup.

sa račvastim kožastim stablom, a do same kapije binjektaš koji je bio istina propao u zemlju, ali mu se još blještalo njegovo mramorno teme. Sve to njega još više uplaši.

Marko, kao uvek, sišavši sa alata, uđe pravo u ono njegovo skoro dozidano sopče. To je sopče bilo malo, snisko, gotovo zagušljivo; pod nepatosan, gola zemlja, te novi ćilimi od

I tada se poče sećati. Tek tada bi joj jasno i ono njegovo zaprepašćenje kad je vide, a posle onda ono neskidanje oka sa njega, pri tom večiti trepet punih mu usta i ono na mahove,

Lepota i mladost za vreme je. Što Sofku gotovo prenerazi, to je što u njegovu glasu zazvuča to kao njegovo sopstveno iskustvo, jad, gorčina.

A to što je daje za mladoženju koji je još dete, to nije baš toliko strašno koliko je strašno ovo njegovo: što on eto mora sa tim Markom, seljakom, da se prijatelji, da se ljubi, sa njime da živi.

Pandurović, Sima - PESME

U njegovo telo, čvrsto, zdravo, živo, Mnogi je mladić nožem ureziv’o Ime drage svoje, tužan, u samoći. A on je verno čuv’o ta

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Prva pomisao, vidjevši ga, bila bi: čudne muške snage! A zatijem plijenilo bi ti pogled njegovo lijepo lice na kome odsijevaše junaštvo i dobrota.

ga oni pred njim već izdaleka dozivlju, i Bog zna, koliko bi on tako stajao da nekoliko studenijeh kapalja ne padoše na njegovo vruće čelo.

Pogled joj sinu nekijem čudnijem izrazom, kao da je tijem pogledom htjelo prostrijeljati njegovo prostrano čelo, ulećeti u mozak, te podjariti i okupiti tinjajuće i raštrkane misli domaćinove.

Gospodar isti osmjehnu se i ljubazno pogleda svoga veseloga đakona. Vladika sad zače pitati svakoga redom za njegovo brastvo, za čeljad u kući, za djecu naosob, o potricama, o ljetini itd.

svojoj djetinjskoj naravi, naklon bješe da vjeruje; a s druge strane prednavaše mu se blago lice Pavlovo, njegove šale i njegovo lijepo pseto. U to ga i sanak obuzme pa mu se u snu nastavi trzavica. Sjutradan Jan je bio zlovoljan i nemiran.

Zatijem zametni govor o grofu i ponavljaj njegovo predavanje, jali čitaj knjige što bi im on poslao. Tako provedoše zimu. U nekoliko prilika umal’se djeca ne odaše.

Jan ćaše sigurno izdržati, da se ne dogodi nešto što pomjeri njegovo strpljenje. Živio je naime u vremenu kad, iz ljubavi jali iz mrzosti, svačiji pogledi, svačije misli, bjehu usredsređene

“ Mladić umuknu. Nastade opet mrtva tišina. Na licu njegovijeh brastvenika viđaše se da živo prate njegovo pričanje. Svaki se zapio kao da očima gleda događaj; srdžba, u jednakoj mjeri i na isti način, kako je momak nizao

“ odgovori mladić, prekrstivši ruke na prsima. Vladika poglednu đakona, a ovaj otrča u manastir. Riječi i držanje njegovo odavahu iskrenost. „Glava je ništa prema duši, pazi se!...“ „Sve na moju dušu što slažem jali izvrnem, Vladiko sveti!

“ Ljudi se digoše i posjedaše uz duvar. Janko poče čitati. Mali Milun stade uz njegovo koljeno svijetleći mu i piljeći i on očima u pismo. Ženske se zbiše u ćošak, prema ljudima.

Založiše u brzo. Adolf toliko što je okusio. Janko nije ni dohvatio, no se šalio i smijao. Ostali ne dijeljahu njegovo veselje, misleći da je na silu, ali on im kaza ukratko sve, prestavi im budućega zeta.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Ne staje on na trulu dasku. Ni vratiša, ni platiša. Nijesu mu sve koze kod kuće (na broju). Njegovo svako jaje dvožuče. Obosio po glavi (oćelavio). Ovčije runce, a vučje srce. Od toga brašna nema pogače.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad dođe u grad, sav se grad slegne kao na | čudo. Car koji je sve njegovo junaštvo gledao s planine, dozove ga preda se pa mu da svoju kćer, te s mesta u crkvu pa ih venčaju i učine veselje za

Posle toga ostanu u njezinu dvoru još tri dana u veselju, pa onda pođu k ocu njegovome, i udese te noću dođu u njegovo selo.

Lovac padne na mesto mrtav, i društvo njegovo kad ga posle nađe, ne znajući ko ga je ubio, odnese ga kući i ukopa. Posle toga žena ovoga lovca obesi njegovu pušku o

kojeg je prije tri godina dao zatvoriti i kojega ona kroz duvar opaža kako diše i duvarove kreće, izvede, i da ogleda njegovo junaštvo.

Sveti Sava - SABRANA DELA

“ (Mt. 11, 28-29) I zatim, veličajući smerne duhom, obeća im da će videti lice njegovo, a gladnim i žednim obeća nasićenje, a uplakanim obeća utehu beskonačnu. (Mt.

Pošto smo već dovoljno s Bogom ovo rekli o duši njegovoj, lepo je da kažemo i o onom što je najbolje za telo njegovo, i o hrani uzakonimo i o drugom životu u sastavu manastira, o čemu treba ne manje da misli onaj ko hoće da umnoži svoj

A ovako da bude njegovo postavljenje: kada dođe vreme svete službe, da se oblači svetitelj episkop i sa drugim časnim jerejima, i da dovedu onoga

za što ne smatraše, i krasota života ovog kao dim mu izgledaše, a Hristova ljubav rastijaše u njemu i razgorevaše srce njegovo kao dom njemu spremljen i sasud prečisti Duhu njegovom Svetom, pošto se nekim useljenjem u um njegov uselio Hristos i vodio

(Jn. 15, 12) A ko od njih odstupi od onoga što sam im naredio, gnev Božiji da proguta nega i seme njegovo!“ A ja sam na sve to rekao: „Amin!

“ (Ps. 150, 2) I ovo rekavši, odmah, prebožastveni duh svoj ispustivši, usnu u Gospodu. A ja, pavši na lice njegovo, plakah gorko dugo časova, i ustavši, blagodarih Bogu što sam takav kraj video ovog prepodobnog muža.

150, 1-2) jer ćeš blažen biti svuda. Zato i blaženi glas izrekao jesi.“ I potom, prepodobno telo njegovo uzevši sa počašću, i postavismo ga nasred crkve, kao što je običaj.

Pevaše prvo Grci, potom Iverci, zatim Rusi, za Rusima Bugari, potom, opet, mi, njegovo stado sakupljeno. Minuvši, pak, vreme liturgije i okončavši se služba sva uobičajena, celivaše svi prepodobno telo.

I ugledavši pogodno vreme da se to izvede, i došavši otvorih grob blaženog starca, i nađoh časno telo njegovo celo i nepovređeno, koje je bilo tu u grobu osam godina.

Neka vam je znano o ovom blaženom ocu našem i ktitoru gospodinu Simeonu, od rođenja njegovog pa do kraja: Rođenje njegovo bilo je u Zeti na Ribnici, i tamo je primio sveto krštenje.

A evo, i po uspenju njegovom prečasno telo njegovo dvaput se sahrani — prvo u Svetoj Gori, gde i usnuće njegovo bi, i opet otud uzet bi i prenesen ovamo, i sa velikom

A evo, i po uspenju njegovom prečasno telo njegovo dvaput se sahrani — prvo u Svetoj Gori, gde i usnuće njegovo bi, i opet otud uzet bi i prenesen ovamo, i sa velikom počašću i krasnim slavoslovljem drugo bi ovde polaganje u grob

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

MILE: Mogu ja i nešto bolje da uredim. Sad je smenjen jedan frakcionaš, i to zadrti, a znaš ko dolazi na njegovo mesto? Ilić, drug Ilić, odličan kadar, proveren! Išli smo zajdno u zanatlinsku...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Ne znam, ili mi je bilo milije gledati ga ili slušati. Bio je odveć blagoobrazan i krasnoličan čovek. Njegovo govorenje bilo je sasvim podobno mudrovanju srca njegova, prosto, nepritvorno, jednim slovom, duša, srce i govorenje pravo

i ljupko šu-ščenje i igranje s dolinom potoka, veselo različni[h] ptica pojanje, krotko i prohladno vetra dihanije, i njegovo s lišćem premetanje, daju ušima jednu tako slatkoslišnu muziku, da dovode čoveka u savršeno zaboravljenje sebe i u

Nakratko, nađem u njemu mojega istoga babu Nikolu. Njegovo govorenje metalo me je u udivljenije; No poznavajući ga čistosrdečna i pravde ljubitelja, nisam mo|gao ne verovati mu.

Ime i vospominanije njegovo biće mi, dok sam god živ, drago i ljubezno. Nazivao se je Teodor Milutinović. ZAKLjUČENIJE PRVE ČASTI Pre nego dođem

Iz Slavonije pređemo u Horvatsku, i nedaleko od Garevice dođemo k domu i bratiji mojega druga, gdi njega sve srodstvo njegovo, braća, sestre i snaje, tako veselo dočekaju kao da je iz nekakova ropstva utekao. Ovo je ujesen bilo.

potčinjen biti, budući da je Sveti Spiridon patron Korfa, a ovi je bio mirski sveštenik, to jest episkop oženjen, ibo u njegovo vreme monasi jošt nisu bili sasvim preobladali.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

KAKO PJEVALICA LIJEČI 107 XI DVIJE SILE KOJIMA PODLIJEŽU LjUDI 119 XII FRA-JERKOVIĆ XXV 141 BAKONjA FRA-BRNE NjEGOVO ĐAKOVANjE I POSTRIG І SVETA LOZA Dalmacija ima: šest biskupa, četiri mitronosna opata, šest kaptola, deset

Za njegovo vrime umra je jedan mladi Jerković u manastiru kao dijak, a drugi Jerkovića ditić pobiga je iz manastira, te se samo tr

u svetloj lozi i kako je vrijedno znati koliko treba da čovjek ima pa da bude najbogatiji u Zvrljevu, čujte šta je bilo njegovo: Od nepokretnijeh dobara Kušmelj imadijaše: kuću pod pločom, petnaest lakata dugu; uz kuću naslon; pod kućom vrt i

U cijelom Zvrljevu ne bijaše djeteta koje ne bi imalo biljega od Bakonjine ruke, ali i njegovo tijelo, bješe puno možulja, ama se nikad ne uteče ocu da ga on brani, nego se svetio sam, koliko je mogao, i trpio

kad bijaše ljuta, a Bakonji ne samo što nikad ne reče grke riječi, no ga je zaklanjala u svakoj prilici, i onda kad je njegovo galijotstvo bilo i suviše očito.

— reče fra-Brne. Šunda odgurnu brata, pa stavši na njegovo mjesto: — Unkrantko jen ovo: min nenćemo dan vondiš Bankonju un mananstir! — Taa-ko? Vi nećete?! A ko meni zapovida?

— Taa-ko? Vi nećete?! A ko meni zapovida? Kljako oturi Šundu i stane na njegovo mjesto: — Mi ti ne zapovidamo, niti možemo, ali krvi mi Isusove (a ona je priskupa!

Bakonja osta četiri nedjelje sa stricem u vinogradima, i svijem seljacima omilje i njegovo se ime razglasi i dalje od župa sv. Frane. Pa onda opet nasta mrtva jesen i nastavi se jednolični život manastirski.

, pošto je kuća sjenovita („mnogo sinovita“). Fra-Pinjata povolji sinovcu, a njegovo pismo pošlje fra-Piriji, dodavši sam kako bi dobro bilo da braća očate bdjenje za pokoj Škorančine duše.

Ali to mu se samo trenom priviđe, jer na njegovo pitanje šta se osamio, onaj poče svojim vječitim: „Je li ja, je li?“ — gledajući glupo.

Govoreći o jatacima sudija nastavi: — Šve na Radeka! Šve na Radeka, a druga galijota šine kraja na njegovo konto! — veli on. — A di je to Radeka?... Može on arivati tu, tu, tu, na švo mišto?

A poznaješ li Tetkina brata? Di li je to njegovo dite, taj novi dijak? Jedva čekam da ga vidim... Bakonja pobježe, jer ču iza sebe glas strica Čagljine.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Sići će s kola i ići peške. Vratiće se u Palanku. Sačekaće dan. Htede strah da poveri Toli, ču njegovo zviždukanje, pa glasno reče: — Rađaš gazdama sluge!

licejac, velikoškolac... Ne, nije isto, ne, to više nije njegovo, nije ni on više onaj, nije odavno, godinama, još pre Pariza, mnogo ranije, seća se, pa toliko puta je mislio o tome,

i jede hleb sa sofri na kojima su nekad hajduci urezivali svoju žetvu, istim nožem klali Turke i sekli hleb ali... njegovo je to. Aćimov je on sin. Njegova krv i strast. Neka otac i živi u zabludama seljačkim.

Jučerašnja svađa s njim sada više ništa nije značila. Nije ni mislio o njoj prilazeći visokom plotu koji je delio njegovo bogatstvo od Toline sirotinje. Mora da mu se izjada na Vukašina. — Što ne preskočiš ovamo? — reče prilazeći mu.

“ Htede nekako drugačije da sedne, a snaga otkaza sporim i mutnim željama. Tavanica se spusti niže, nad samo njegovo čelo, i lampa je u njega zakucana, pa se njiše i dimi, i bole ga oči u umornoj dreci kafane, kojoj kraja nema.

Ti se sećaš koliko sam te molila. Nisam zaspala a da te nisam molila, šapuće slušajući njegovo buncanje i Tolinu zvonjavu koji se slivaju u veliko topolovo korito u koje je sipala vrelu vodu. ...

Vršak i njegovo smeđe dno, od strujanja, činilo joj se — mleka, naježili se sitnim bobicama, sličnim semenu divlje metle.

Dlanovi joj pobegoše s lica. Desna ruka zastade u Đorđevoj kosi. Suv busen divljeg ječma. Njegovo disanje grebe joj nadlanicu. Prvi put je ovakav došao kući.

— viknu iz ugla najozlojeđeniji Prerovac. Aćim se trže, strogo i upitno pogleda apsandžiju: njegovo lice i glas ništa ne kazuju. Onda se okrenu onome što je viknuo: on grize usne i preti glavom. Zaplakaće od jeda.

„Ti i ja bićemo od danas prijatelji“, nastavio je Aćim stojeći, čvrstim glasom koji je samo za njegovo uvo podrhtavao. „Možemo biti prijatelji, iako nismo u jednoj stranci. Na izborima će narod da.

Opet samo kratko jeknu, da otera iz sebe ono što je krckanje hrskavice i mokro šištanje. To njegovo, to što traži da se otkupi, makar marjašem. Desnu ruku pobode u sneg da opere krv.

Jedno smo ja i on. Besmisleno je svo to bežanje i trganje. I moje i njegovo. Zar ja ne mogu da budem ništa drugo do ono što sam po rođenju? Hajdučki sin. To sam ja. Ledeno huči česma.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— Uh, što je šaren svet! — otvori jaje oči i osmehnu se blistajući od radosti, dok je vetar nežno doticao njegovo čelo, a ptice u letu zastajale da mu se dive. — Takvog jajeta nije bilo, niti će biti!

— nasmeja mu se, a mladić reče: — Zašto je ne bih našao? Lepoticu rođenu iz kamenog jajeta iznenadi njegovo uverenje da je sve moguće.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

u kojem je bila i biblioteka; što je taj Konak porušio u znak svoje svakovrsne moći i dao da se na istom mestu zida njegovo zdanje?

Zagledan, na uglu svoje i Kapetan-Mišine ulice, u nebesa, Gospodar Jevrem mora da prizna, i sad sklon istini, da je njegovo, Jevremovo, povlačenje sa vlasti, tri godine kasnije, 1842, više ličilo na bekstvo nego Miloševo, više nosilo oznake

Kneževo je ponašanje izazivalo uveravanja koja je Gospodar-Jevrem, sebi uprkos, rado slušao: da je baš njegovo, Gospodar-Jevremovo, da sad, u poslednji čas, uzme stvar u svoje ruke.

Ali baš u taj čas su ga obavestili da dole, u sobi za primanje, na Njegovo Sijateljstvo, Gospodara Jevrema, Predsednika Sovjeta ustavobranitelja, čekaju član tog istog Sovjeta Avram Petronijević

Otuda oko podne, kad polazi od ugla Francuske, Gospo– dar Jovan je uvek pomalo uvređen: u ulici koja nosi njegovo ime nema vi drveta, ni travke. Prava i bez senke, ulica vodi na Kalemegdan, sav od senki.

Izgleda da ljudi sve manje umeju da kažu šta misle: gomilaju nerazumljive, valjda činovničke, reči. Kao „nemačkari“, u njegovo vreme, ali ovo je drugi svet.

Onda, vrati se u svoju senku, tamo. SIMINA ULICA Danas bi se reklo da je Sima Nešić simultani prevodilac; u njegovo vreme zvali su ga Sima terdžuman. Razlika i vije tako velika, jer terdžuman je tumač.

Svako prepodne, oko deset sati, Sima terdžuman stoji na uglu Simine i Kapetan-Mišine ulice, gde je u njegovo vreme, po prilici, prolazio sokak što je delio srpsku policiju od turske.

Sada, i to je bez značaja. Njegovo ime je ostalo sačuvano, ali ne kao vlastita imenica nego kao prisvojni pridev, ispisan belim slovima na tamnoplavoj

A zlomisao se, i ne samo u njegovo doba, lako ovaploti u nečiju pogibiju. I u svojoj smrti Vasa, ne retko, oseti zadovoljstvo što je nestao pre no što su

Kao da je pred njim neka prepreka-nevidimka. Nije to ni sećanje, njegovo, na zidine Stambol-kapije koje su bile tu a kojih sada nema; nije to vi nesećanje prolaznika, koji i ne znaju da su te

Možda bi, zagledan u Knežev lik od bronze, mogao da ga upita da li je taj uklesani lik vladara koga je njegovo doba promašilo jedan od pravih, jedan od onih koje bi i Mihailo bio sklon da prihvati, ili nije?

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

I struja ljubavi prve obuze njegove grudi; I žarki, čudesni plamen zapali njegovo lice; On diže visoko čelo, i kose zabaci bujne, I strasno, nesvesno, divlje, udari u njene žice!

Zatim: kako kruži Kroz vasionu celu isto biće, I kako sve se u nj stapa i sliva, I svi poznamo njegovo otkriće U času kad od dvoga jedno biva. I reč'ma punim tajnog, nejasnoga, I nesvesnoga - svest ću ti zaneti.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Znam ja silu moga sopernika i njegovo postojanstvo strašno, al' se kunem svijetlim oružjem i mojijem nepobjednim štitom, sa hrabrošću mojijeh vojvodah,

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

To me je iznenadilo, ali se brzo prisetih: Levenhajm je, kako mu njegovo ime svedoči, bio Jevrejin i zbog toga su prodaja i kupovina njegovih dela bili zabranjeni, a uništeno sve što se zateklo

Da bih onamo dospeo, valjalo je, kao u slučaju Pitagore, uživeti se u njegovo doba i njegovu okolinu. I za to su bile potrebne razne studije.

“ Učenici odmeriše još jednom stas učiteljev i njegovo stopalo i sazidaše u mislima zid označenog oblika. „Pa morao bi ići ceo dan pored tog zida“, reče jedan od učenika.

zadocnjenje rasprostre strah i trepet po celoj zemlji, svi upiru svoj pogled u iscrpeli Nil i u stubove koji pokazuju njegovo vodostanje.

U te dana je proleće kao što znam iz vlastitog iskustva, lepše no u kojegod bilo drugo njegovo doba, a boravak na obalama Trakije najugodniji.

“, reče on samom sebi. Jeste, to je on bio. Gledajući oko sebe, postade mu to jasno. Njegovo rodno mesto, Stagira, beše bedna jedna palanka u Makedoniji.

No pre toga htede još da pogleda izbliza sve ove građevine koje ga potsetiše na njegovo ništavilo. On se približi Partenonu.

„Zašto da očajavam? Budućnost stoji još preda mnom, a ja sam još mlad kao rosa!“ Pri ovim lepim rečima, njegovo se lice preobrazi.

Kad, pri kraju dođe red na Aristarha, on položi svoju desnicu na njegovo rame i reče mu: „Hvala ti, sinko moj!“ Princeza pogleda zahvalno na svoga oca, a njena maćeha stisnu besno svoje

bi se Aristarhos svakodnevno očigledno uverio kadgod bi se opšetao oko velikog bazena, smeštenog u muzejskom parku. Njegovo kretanje po krugu imalo je jasnog odbleska u prividnom međusobnom položaju stabala, posađenih po parku.

Ali u njegovim zrelijim godinama pokleknu to njegovo ubeđenje. Istina, Aristoteles beše nesumnjivo oštar posmatrač i dubok mislilac, ali osrednji geometar; na tom polju, nije

Jer kad je svoj heliocentrični sistem izradio u svojoj potpunosti i saopštio ga svojim kolegama, oni odbaciše njegovo učenje, a njega samog ismejaše što se usudio da bude pametniji od Aristotela.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

A ja sam s divljenjem gledao u njegovo izmučeno lice i puno bora čelo po kome su, ispod šajkače, neuređeno padali pramenovi njegove crne kose, pa sam mislio:

muka uspeo sam da ga položim na postelju u istoj onoj sobi u kojoj smo razgovarali one večeri, na dva dana pred njegovo venčanje. Nije se micao. Zaista mnogo muke beše me stalo dok sam ga izneo i položio u postelju njegove spavaće sobe.

Niti ga kadgod napušta veselost, niti kazne ima koja bi mogla da pokoleba njegovo lepo i vedro raspoložene. Jer šamar, vezivanje ili zatvor, Sekula Resimić smatra za neizbežno vojničko sledovanje isto

preko puta mene, žmuri komandant, natmuren, strog, strašan, a pored njega uvrnuta mala lampa čkilji i pomalo osvetljava njegovo crno lice i retke, mačorske brkove.

Šumadijske čarape, dabogme. Jer to je njegovo, originalno, isključivo njegovo, a on to godinama nije video. Eto zato je plakao.

Šumadijske čarape, dabogme. Jer to je njegovo, originalno, isključivo njegovo, a on to godinama nije video. Eto zato je plakao.

U ime onoga koji nas poziva na mir, oni nas vode u ratove. Mi svi ratujemo u ime njegovo, jedni protivu drugih. I Nemci za vezu s Bagdadom, i Rusi za Carigrad ili ni oni ne znaju zašta, i mi za more, i drugi

grada, ozgo, svu noć je slazilo zlosluto urlanje ostarelog nekog arnautskog psa, i kurjačko, muklo i duboko zavijanje njegovo s brda ispunjavalo nas užasnom jezom.

Odjek jedinog krika što je pustio od sebe bio je strašan, kao predan sudbini, kao neko odvajanje duše od tela, pa niz njegovo patničko lice linuše krvavi mlazevi brzih, detinjih suza.

Sve kuće poznajem, ali ljude, bogami, ne znam. Idem pravo dedinoj kući. Volim više [od] svega njegovo ogromno pošumljeno dvorište: lepše je i ugodnije od javnoga vrta. U njemu je i najviše mojih uspomena iz detinjstva.

svoj mili pozdrav, i sve živo, zamirući, odgovori u nežnoj, drhtavoj sreći, još sanjivo sve se pružalo suncu, očekivalo njegovo milovanje.

Ćutali su. Njegovo ukočeno lice grčilo se uvek u onoj užasnoj napetosti i jadu. Disao je teško, ubrzano, kao da se s najvećom mukom penje

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

ja uvijek mislim slikovno), vidim ga o mom lijevom boku, i nešto nižeg od mene: stupamo tako, zajedno, rame uz rame, i njegovo je desno rame malko niže od mog lijevog. Ne mrzim ga. Možda ga čak pomalo i volim.

Još sasvim nejak, prenoćio sam uz njega jednu noć. (Tad je već spavao sâm u sobi; bakici je narušavalo san njegovo hrkanje, a on, činilo mi se, kao da naumice nije htio da odustane od njega, nalazeći u hrkanju naročitu draž od

Pooslije njegove smrti naslijedio ga je sin, nezanimljiv osobenjak i šutljivac bez šarma, povučen i utuljen neženja; a njegovo tuđenje od društva i samotarstvo nisu imali baš ništa od one unesrećene, nijemo patetične izdvojenosti koja na dječake

Morila me pitalica: je li to stoga što smo mi ovdje nekakav privjesak svijeta, njegovo slijepo crijevo? Ili se i u drugim stranama kugle zemaljske „događajem” zove samo ono što dolazi izdaleka, dok se

U hodu se nemarno klatio, a u trku se razmahivao rukama i rešetao glavom. Sprijateljilo nas je odmah i njegovo smiješno lice. — Hm! Bućko! I opet sam prasnuo u smijeh. Otada, Bućko je postojao.

U samom središtu gdje se začinje vrijeme, gdje se iz ruku vječnosti odvija njegovo klupko! I tad bi se raspjevala bezimena nostalgija.

i od nje neranjiv, kao što kirurg mora da bude neosjetljiv prema svom zanatu i kao što vojnika ne smije da ranjava njegovo vlastito oružje. Inače to nije pravi, istinski kirurg, inače je to nespretan vojnik, vojnik za nevolju i od nevolje.

Ono što se iščekuje teži da postane potreba, nasušna potreba. Pa kad to iščekivano izostane, njegovo odsustvo, ona praznina, zna katkad zauzeti u nama veliko, veliko mjesto. Tačno onoliko koliko je zapremalo iščekivano.

Zato je ropkinja iz pobijeđenog plemena mogla da se potitrava s pobjednikom, da utječe na njegovo životno djelo, da drma temeljima njegove države, a sudopera je uspijevala da zablista na najrafiniranijem dvoru i da se

Po nemogućnosti svog cilja Prometej i biva Prometej. Nemogućnost posvećuje njegovu borbu, neuspjeh kruniše njegovo djelo, jednako onako kao što za dobričine „konac djelo krasi!” Ne, nije to izmišljaj malaksalih, izrođenih.

u proljetna predvečerja pod krošnjama kestenovih drvoreda, uvijek s maramicom na očima, a prolaznici su se osvrtali na njegovo neutješno šmrcanje, koje mu je potresalo ramena.

Zar i vjerovanje u dobro ili zlo, u ljepotu ili rugobu života, u njegovo bogatstvo smisla i punoću sadržaja ili u njegovu pustotu i besciljnost, i tako dalje i tako dalje, nisu samo dijalektički

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Kmet razvuče vilice u širok glup osmeh i, kao da je za taj slučaj potrebno i njegovo mnjenje, odgovori: — Ako će, ako će; to baš i ja velim. Šta tu nega, »šule-mile«, no pritegni psa, pa nek pucaju kosti..

Radovan se više i ne vrati u selo, nu produži s Đuricom pravi hajdučki život. Njegovo učešće u onom napadu bilo je tako jasno, da mu nije ostalo više nikakva druga izlaza.

Ali njegovo pronicljivo oko opazi promenu na Đurici, i on se stade domišljati šta to može biti. Jednoga jutra, kad Đurica i Radovan

Starac se namršti i planu gnevom, ali se u rečima uzdrža da ne izazove mladića, jer je pojmio njegovo duševno stanje. On mu samo reče ozbiljno: — Kaži ti meni, kako će to da izgleda: hajduk pod keceljom! — Šta ti govoriš!.

I odavde ga upućuju k Vuju; i jataci, kad im se za štogod obrati, prvo se izveštavaju o Vujovu mišljenju i volji; a on — njegovo mišljenje niko ne traži, njegovu želju niko ne čuje, na njega niko, bez Vujove reči, ne obrće ni glave.

A sad ga obuzme hladna jeza kad pomisli, da mu svakoga časa mogu oduzeti i odvesti to jedino njegovo blago, da je mogu zatvoriti, mučiti i šta je još ne može snaći u pandurskim rukama...

Usled toga postade Đurici nepouzdano i njegovo selo, jer Marko samo vrebaše priliku da dozna za njegov dolazak, u čemu ga pomagahu rođaci i neki momci, naročito

Ne, kumim te Bogom... Pantovac ga samo gurnu levakom, pa opet produži, ne osvrćući se na njegovo očajno zapomaganje. Kad navrši trideset udaraca, odujmi, a Đurica priđe i saže se nad Sretenom, pa mu prevuče oštar

— Ama što vi, ljudi, ne udesite sa njim, pa da se zna šta je njegovo, a šta vaše. Nek se zna njegov deo od stotine, pa to mu je, a vi se posle sa nama kusurajte — reče Jovo.

— reče sreski šumar, i prenese pogled preko svojih slušalaca, da bi se uverio : dele li i oni njegovo mišljenje. — Moj otac, kao seljak, dao mi je vaspitanje kako je mogao — obrte se učitelj apotekaru — i ja sam učio

« Samo apotekar pokazivaše, da ga ova pojava ne začuđava, jer njegovo lice dobi izraz kao da je hteo reći: »E moj brate, da ste videli ono što ja znam !

Đurica slatko spava posle sinoćne pijanke, videći u snu čitav harem varošanaka, koje se otimlju o njegovo milovanje... Ali kroz san oprezno uho hajdučko čuje neki hod pred kućom, i kad iznenadni gost lupnu na vrata, Đurica

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

DOBRA HVALA 370 KAD SE HARČI, NEK SE HARČI 371 E LIJO, SAD SI DOLIJALA 372 ZET U PUNICAMA 373 KLINČORBA 374 SAMOUK I NjEGOVO PISMO 375 UČITELj I UČENIK 376 CAR I DIJETE 377 TI ĆEŠ SVIRATI 378 ZNAM I JA KAO BOG, DA SMIJEM KAZATI 379 MENI JEDAN,

Kad dođu u grad, sav se grad slegne kao na čudo. Car, koji je sve njegovo junaštvo gledao s planine, dozove ga preda se pa mu da svoju kćer, te smesta u crkvu pa ih venčaju i učine veselje za

E, šta će, jadnik, i ovome caru kaza sve što je bilo, i kako su ga sluge uhvatile, i do njega dovele. Caru se dopalo njegovo pričanje, oprosti mu život, i reče: — Idi četvrtome caru, u njega je zlatna kći; nju mi dovedi i ja ću ti dati zlatnog

Bez tog klička biće jabuka još ljepša, stoga se car naljuti, otkinu kličak, kad, na njegovo veliko čudo, nesta mu iz ruke zlatne jabuke, a pred njim se stvori lisica, koja očas odskakuta za svojim pobratimom.

Lovac padne na mesto mrtav, i društvo njegovo kada ga posle nađe, ne znajući ko ga je ubio, odnese ga kući i ukopa. Posle toga žena ovoga lovca obesi njegovu pušku o

kojeg je prije tri godine dao zatvoriti i kojega ona kroz duvar opaža kako diše i duvarove kreće, izvede, i da ogleda njegovo junaštvo.

Valiju jasprešu smače, a na njegovo mjesto postavi poštena čovjeka. Kad je Bošnjo primio pare, pođe da još štogod pokupuje u Stambolu.

i kakav je, on bi imao dušu reći da ovi ćinterac što je na mene, i ove papuče, pa i ono magare na kome sam dojahao — njegovo je. — A da čije no moje sve troje! Sad sam mu sve, efendija, uzajmio, jer drukčije nije htio doći. — Aman, efendija!

SAMOUK I NjEGOVO PISMO U jednom selu u Hercegovini nekakvo momče samo po sebi naučilo čitati i nešto žlje pisati, pa kad umrije pop

Petković, Vladislav Dis - PESME

Videh kako narod istoriju daje Kraj neznanog sela, doline i krša: Pobode zastavu, neka se leprša U ime njegovo i za vaskrs raje, Za suze Kosova i za sve vapaje.

I dok sunce greje Veliku Srbiju, Na Kalemegdanu dok cveće miriše, Srpče stoji tako, suze mu se liju, I njegovo srce ovako uzdiše: “O velike zemlje, o Srpski Narode, Kada će i za te doći život pravi?

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Isto tako ozbiljno utiče na arterijsku cirkulaciju i trebalo bi ga uživati što ređe, utoliko pre što je njegovo štetno dejstvo sporo i neosetno.

U jednom od samrtnih trenutaka, za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli, nesigurnim glasom.

Moj drugi projekat je bio da konstruišem prsten oko ekvatora, koji bi naravno slobodno plutao, a njegovo okretanje kočile bi sile reakcije i time omogućavale putovanje brzinom od hiljadu milja na sat, što je železnicom bilo

Možda nisam obratio pažnju na ostale, jer sam pažljivo slušao njegove argumente, pošto me je to njegovo epohalno delo o zračenju, koje sam čitao kao student, podstaklo da se posvetim elektrotehnici.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Za vreme recitovanja njegovo suho i naborano lice bi ozarila neka naročita svetlost; to je bilo lice proroka po mom sećanju.

On me je lako uverio da je zvuk u stvari treperenje tela. Njegovo objašnjenje bilo je u skladu sa srpskim pesničkim izrazom koji kaže: ”Moje srce treperi kao milozvučna struna na gudalu

” Njegoševe stihove dobio sam od jednog srpskog pesnika koji je bio moj katiheta u Pančevu, prote Vase Živkovića. Njegovo ime nikad neću zaboraviti jer je ono draga muzika u mojim ušima zbog uspomena na ono divno prijateljstvo koje je on

- Imaćete još mnogo što-šta da naučite iz američke istorije - odgovorio je nadzornik tonom koji je trebalo da pokaže njegovo visoko znanje. - Da, zaista - rekao sam ja, to i nameravam da učinim čim naučim bar malo engleski jezik.

Meri ujužnom Merilendu i Virginija. Posle godinu ili više dana, kada sam prvi put čuo za brod ”Mejflauer” i njegovo pristajanje u luci Plimaut Rok čudilo me je zašto mi ”vila” nije nikad pričala o tom velikom istorijskom događaju.

sa broda mesto koje je nazvao Trenton i rekao mi je da brod prelazi preko mesta gde je Vašinggon prešao reku delaver. Njegovo znanje geografije nije bilo tačno, što sam otkrio znatno kasnije.

Kristijan je ponekad uspevao da napusti hotel i da me prati na mojim dugim traganjima za poslom. Njegovo dobro poznavanje grada mnogo mi je pomoglo u bržem snalaženju u Njujorku i u otkrivanju šta je šta i ko je ko u velikoj

” To njegovo obožavanje knjiga naročito se pojačalo kada sam mu govorio o Džemsu Vatu i njegovim mitima sa parnom mašinom. A to sam sazn

Džimove izreke su bile kratke i pametne i nikada nisu izbledele u mojim sećanjima. Džima su svi voleli u fabrici, a njegovo lepo mišljenje o meni mnogo je popravilo moj položaj.

Možda je Džim, među mnogim mojim crtežima koji su stajali u ložionici, video njen lik i njeno ime, pa otuda i ono njegovo upozorenje. Jednog ponedeljnika Džejn nije došla na posao.

To njegovo političko i filozofsko shvatanje, zasnovano na slepim predrasudama, stvorilo je između njega i mene jaz koji je svakog da

”Da li se to može nazvati koleškim životom?” - zapitao me je začuđeno kapiten brucoške momčadi. Njegovo ponašanje nije mi bilo čudno jer on je bio dete bogatih roditelja.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Tih dana gospodaru Veljku stiže od Spasoja uputnica na pet zlatnih lira; piše mu da mu ih na njegovo ime daruje Cvijeti, a ona, kako ih primi, neka krene na put.

A njoj je dosadno kod njega; zadirkiva je i kinji, i ništa je ne zanima njegovo: ni život, ni razgovor. Isprvice se radi toga izijedala i silila se da bude mirna, ali s vremenom uvidi da je sve

zahvatilo i osvijetlilo je, a sa suncem odnekle doletjelo je sijaset sitnih bića što unaokolo lepršaju i zuje i na njegovo osvijetljeno lice nalijeću i jednako zuje...

— Ali, čovječe, daj se razlogu! Niko vam ne kreće u sveca... — Onda ča je bilo i potriba metnit drugoga na njegovo pristolje? — nabaci svoju Bukalo i izvadi iz usta lulicu.

Kad sam sam, i radim i bogu se molim!” . I sada se spustio mir na njegovo biće i duša, upokojena, zaboravlja na selo, kao utapa se u toplini i vedrini dana; regbi da je i ona dio toga dana kada

— odvrati navlaš prezrivo žena od njega. — Idi gdje si dosada bio! — Morača! — javi se paron Zorzi, i njegovo glatko, posvema obijano lice, sa isprekrštanim crvenomodrušastim žilicama, čisto zadrhta i sav mu se život strese.

I zagleda se u njene duboke, ognjevite oči .. . — Morača. proklet sam! Ne mogu bez tebe.... Žena osjeti njegovo meko, ćudljivo, raznježeno draganje i pomisli: „I u Strasnu nedelju ne može biti bez mene!... .

Pavle, ispivši svoju, sede do njega i naruči jednu litru na svoj račun. Pijući njegovo vino, Ilija oseća nekakovu tegobu u duši, užima se, ali — kako će drukčije?

—Čega se plašiš? —Ubićeš me! —Ne boj se... Pij! Arnaut se priže, i, dok žurno pije, njegovo se gornje telo u brzoj vodi ocrtava i prelama.

po naređenju, vodi zarobljenika u Prizren, jer ga je vojnička patrola zatekla u planini sa punom puškom, mada je njegovo selo ranije bilo umireno i razoružano. U prvi mah Milivoj se ljutio na nj.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Mimogred ću se dotaći triju oblasti i pomenuću tri dovoljno izvesna imena. Pomenuću, naravno, pre svega Frojda i njegovo insistiranje na različitim verbalnim omaškama i snovima, dakle na onoj oblasti u našem svakidašnjem životu koja izmiče

On se kod nas pomalo neobično pojavio, i pod neobičnim imenom. Svima nama je poznato njegovo ime, samo što se uglavnom ne zna šta ono stvarno znači. To je, razume se, takozvani beogradski stil.

19“22). Crkva je, dakle, telo Isusovo, ali alegoristički. I dok je jevanđelje samo protkano ovakvim alegorizmima, njegovo Otkrivenje je i kao celina i u delovima, sve do najsitnijih pojedinosti, do najmanjih slika, u stvari jedna alegorija.

na Žepi“ takođe usmeravaju naš pitalački pogled ka središnjem liku, a to je most, tačnije: pobude koje su podstakle njegovo podizanje, sâm proces nastajanja mosta i, na kraju, njegov izgled i život „u kršu i divljini“.

Mnogo kasnije Crnjanski je u jednom intervjuu naveo i njegovo ime: Miloš Birimac. Birimac nije književni lik, nego stvarna ličnost, koja se na dvatri mesta pominje u Itaki i

Ili bar nije samo to. Čarnojeviću su u romanu data tri svojstva koja nam olakšavaju prepoznavanje. Hajppe je to njegovo poreklo: on je Dalmatinac. Otac mu radi kao pisar na faru.

mali, individualni, ali svakako moderni – i čisto pesnički – mit o izgubljenom raju, kakav se i kod Disa naslućivao. Njegovo naličje čini nam se značajnijim od njegovoga lica.

poruke, onda se povremeno moramo spuštati sprat niže ispod savremenoga stanja prirodnog jezika: moramo osluškivati njegovo slikovno, simboličko i mitsko bilo.

predmeti konstituišu kad se kroz „pukotine“ i kroz granične sfere savremenog jezičkog sistema izvuče i na savremeno njegovo stanje projektuje slikovni, glasovni, odnosno značenjski supstrat na kome današnja jezička suštastva počivaju.

polemičke jarosti svesno i uporno obrazlagao zbog čega neminovno, nužno mora doći do izmene jezika srpske poezije. Njegovo učešće u polemikama bilo je nesebičnije i strasnije zato što je i ulog bio značajniji i drugoga kova: uverenje koje

Taj rascep prirodnoga jezika na njegovo neutralno, opšte komunikaciono, normativnostandardno i na kraju, dakako, racionalno jezgro i, s druge strane, na

U tom smislu je razumljivo njegovo nastojanje da „muziku reči“ vrati, da je povuče u unutarnji jezički prostor, gde postoji iskonsko i reverzibilno

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

KALENIĆ: Sasvim! Zapiši, ujka-Vaso, da se Jovi pop-Arsinom da služba kako bi se državi dala prilika da iskoristi njegovo znanje. ŽIVKA: A šta bi ti, teča-Panto? PANTA: Pravo da ti kažem, Živka, meni mi za mene nije.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

pesništvo: Stanković, mogli bismo reći, piše „u razlabavljenom obliku, u stilu nepravilnom i mutnom, često spletenom”, njegovo je delo „dolazak primitiva u visoko kulturnu sredinu i među visoko kulturne tekovine”.

Razume se da na taj način dobijamo obaveštenje i o svojini govora: saznajemo ko govori, da li je to što govori njegovo ili je tuđ govor, odnosno u čije se ime nešto imenuje tako kako se imenuje.

] A vi sada, tamo po kući, spremajte i udešavajte. ” Njegovo vi isto je što i Todorino on, ali pošto je Mitin govor upravan, autor sa svoje strane dodaje u zagradi žene, pa

se zato do u tančine opisuje kako se kreće od dvorišne kapije do svoje sobe: „Pa onda, kad Mladen zatvori kapiju, ono njegovo dolaženje, približavanje česmi, kući. A mrak, sumrak.

U sižeu razvijen, paralelizam Sofke i kuće tako je - kao nagoveštaj i njegovo ispunjenje - prebačen do na sam kraj romana. Što pisac u siže unosi, tome on u romanu svakako daje na značaju.

Ali čim primeti da se približio svojoj kući, celo se njegovo telo u magnovenju ukoućuje. Proplamsaj ne sasvim čiste savesti - zbog žene koliko i sina, jer skriva požudu prema

U drugom slučaju prostor se opaža subjektivno, što odgovara imaginiranom mestu (položaju) koje zauzima neki lik (njegovo telo); otud i imenovanje pomoću zamenica (egocentričkih reči, upućivača) oni, ovi.

Proticanje vremena u romanu, međutim, znatno više zavisi od razvijanja sižea. Zato prvo njegovo primetno usporavanje u Nečistoj krvi počinje zajedno s poremećenom ravnotežom u Sofkinoj porodici: naglim siromašenjem,

154 Bez obzira, dakle, na piščevu prepoznatljivu početnu zamisao, i bez obzira na izvesno njegovo povođenje za ondašnjom književnom modom, u Nečistoj krvi je, svejedno, prevagu odnelo ono što je i inače specifično za

I, naravno, to što samo u doživljaju lika postoji, i čemu on ne zna ni uzroka ni svrhe, niti zna šta je, teško da se u njegovo ime ičim može prikladnije jezički izraziti nego zamenicom.

U jednoj drugoj pripoveci, Oni, nalazi se valjda najzanimljiviji primer. Junakova bolest na smrt, njegovo tiho umiranje, paralelno se daje ili, bolje reći, metonimički se povezuje s gubljenjem lične volje pod pritiskom očevog

A njegovo unošenje u naslov i uvodne i zaključne glave upućuje da to može biti središnji simbol romana, naime onaj čije se značenje r

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

OD Sereza do Vasjata, n od Debra do Ćustendila spominjano je njegovo ime i pronošena hajdučka slava. Sinovac čuvenoga Lazara Ćaje, svoga oca je sahranio u pravoslavnom groblju, a

Kačanik, Demir-Kapija i veliki putovi ka Serezu i Bitolju bejahu njegovo poprište. Njegove pustolovine vlast je gledala kroz prste, jer se odlikovao u svima ratovima i ugušivanju pobuna, da mu

Vidi to kapetan, pa ga nešto štrecnu. Zagolica ga bezobzirna taština. Prvi je on čovek sad u Gori, u Brodu, mora i njegovo dete u poslednjoj svečanoj povorci kroz selo biti kao knez. U zlatu i na hatu kao valijin sin.

Ukoliko se više spominjalo njegovo srpsko prezime u nameri da se on nešto omalovaži sa svojega davnašnjega porekla, utoliko ga je pritiskao stravičan

Nasmejano arnautski, ljubazno i pobratimski primili Košutani zbunjenoga Jablana. Njegovo vojničko odelo uzeli za domaćinova sina, a njemu dali neke stare drehe arnautske, uzeli mu pušku i časovnik — da mu to

I ja se setih i zadivih. Čudni starac ne pita samo za moje zdravlje. Široko i daleko ide njegovo pitanje. Pita on jesmo li još živi svi što smo pod Turcima, je li živa Srbija, kamo pri pitanju okrenu glavu, te da li

No kad je sutradan došao kući, video je pokor i sramotu. Njegovo stanište, do juče veliko kao kakav dobar zaselak, porobljeno, popaljeno i nagrđeno.

Arnautin se pomače i pop sede na njegovo mesto, pa pozva domaćinova sina da mu skine čizme. Onda podvi noge, uspravi se gospodarski, izvuče poslednju kutiju

Bio je tamo ceo medžlis i puno naroda, državni činovnik i sreski imam. Na njegovo čudo naredili da se njegove žene obe otkriju. „Šta su ti ove žene?“ — upitali ga — „Supruge“. – „Obe?

Mesto kicoškoga ćurčeta običan kratki mrki gunj šarplaninski, na nogama veoma jednostavna plitka obuća. Njegovo lice smerno, izraz dosta mekan, u očima nekako splasnuo onaj njegov poznati jedak osmejak.

Čudo. Taj izraz je bio toliko mek i primiren kao da taj nekadanji silnik hoćaše da progovori kako je sve besmislica: i njegovo nekadanje silništvo i protino junaštvo i osve– ta, i Lazar i Murat, i cika pušaka, i jeka gusala i laute, i brda i

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Jedan pije jer ga znade, drugi pije da ga proba. Isto s’ pije kad se pođe, kâ što s’ pije kad se uđe. Gazda pije: njegovo je, — a gost pije jer je tuđe.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

MITAR: Aa, filozof je ovo? Zašto vi ne date momku što je njegovo? RUŽIČIĆ: Heleno moja, tvoje (hm, hm) lice vozgrjevat moje (hm, hm) serce.

Miljković, Branko - PESME

me ne sprečava da otputujem u sebe ko u nepoznato, gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava naći ću svoga dvojnika n njegovo zlato. Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim. Reč smrt!

moj plamen I tako se opijamo svojim životom i pepelom Miris cveta je miris njegove buduće smrti To miriše njegova senka njegovo ime Toliko proslavljeno u vazduhu Toliko traženo u rečnicima Taj iskren miris nežna magla u glavi Kaže da je osećanje

Krakov, Stanislav - KRILA

Stresao se. Voda je podizala uvis duge malje, od kojih mu noge izgledahu kao obrasle mahovinom. Potom se saginjao, i njegovo se meso od hladnoće i stida crvenilo.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Kako mesečine još nema, njegovo preplanulo lice i ruke izgledaju sasvim crni prema odelu, da ga sa uživanjem slušam kako laže po dva sata. Gospođica N.

Razgovor sa jednim gospodinom koji baš uzima svoj tuš iza zaklona. Niko ga još nije video ali se njegov lik i njegovo telo ogledaju u njegovome glasu, prelivanom šumnim slapovima. Pogađa se da je sed, dežmekast, kože izborane klimama.

Daje nam jednu ruku koja sveže odiše na sapun od badema i kolonjsku vodu. Njegovo umorno, izbrazdano, debelo lice gleda nas žmirkajući i ljubazno, dok druga ruka već traži po stolu virđiniju i ne može

Vuije sedi preko puta mene tužan. Njegovo lice izgleda odjednom još mnogo starije i umornije, išibano više klimama i godinama.

Toliko je njegovo nedovršeno voznesenje glasom bilo jedna stvarnost u ovoj noći. Iskrcasmo se pod samu ivicu šume. Vazduh je, iako bez

Fransis Bef dobija nastup srdžbe što je dobio još dva gosta. Tek posle kratkog nesporazuma razumem njegovo očajanje, ne što dobija goste, već što mu ih sudbina ne raspoređuje pravilno: tako da ne padnu svi istoga dana, a da ih

U manastiru inače ničega nema; nijedne stvarčice, nijedne tkanine. Njegovo jedino bogatstvo je divna vizija sa krova na crnačko selo i na velike kamene masive koji se dižu odmah iza sela.

Kažem mu da imam revolver (u stvari bio je uvek u kovčegu); njegovo lice dotle smešno–uplašeno, razvedri se, i posle toga me više ni on, niti ostali bojevi, ne puštaju iz vida.

Ali one će kao juče, kao pre dva dana, kao uvek, iskočiti odmah zatim kroz njegovo oko, ili uvo, ili kroz njegov nos, ili pupak, divnije, mlađe i svetije no što su ikada bile.

Treba znati koliko je crni čovek plašljiv, živčan, pa da se zamisli njegovo stanje kada ga izvedu iz jame. Tek tada nastaje velika svetkovina, u kojoj ovaj, još uvek vezan za žrtvu, ima da igra.

Kada se vratio u sobu, izgledalo mi je više no ikad da je i lukav i propao. Njegovo društvo, očito, bilo mi je neprijatno.

a istovremeno, jedino što sam čovečanskoga video u njemu, izuzev čežnje la digne pravi dom usred savane, bilo je to njegovo staranje. Ceo dan izdiranje na marmitona, briga gde je, hrabrenje ovoga ljubaznim rečima. Mali je bio Lobi, tj.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

GLAVAŠ: Dakle, za sina traži kćer? I ti si pristala?... STANA: Pristala?... Ta to je trâmpa! A njegovo je dece oboje: Sina mi može svakad ubiti, Mene smrviti, ćerku ljubiti; Gospodar on je!... Mi smo robovi!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Izgledalo je kao da će ovaj samorani, nemoćni starac skoro pomeriti pameću, toliko je bilo njegovo očajanje. Odvedem ga u mehanu i jedva ga nagnam da se malo založi zalogajem hleba i okrepi čašom šljivovice.

Da potpomognu njegovo kretanje, Turci pustiše sa svoga desnog krila do Morave dosta jaku konjicu, za kojom se kroz kukuruze provlačio dosta

se okrete meni: — Kažite mu da ću ga dati pod sud, streljaću ga, obesiću ga — nevaljalca, ženu jednu; jest, žena, to je njegovo pravo ime.

Baš do mene, uvijen u šinjel, prućio se po goloj ledini doktor Vladan, pa krkti, duva i šiče kao kakav parni kazan. A njegovo otomboljeno, zaspalo lice, čije crte nikad nije grčila i omračavala nijedna »buntovnička« ideja, nikakva »protivzakona«

Slušajući njegovo duboko hrkanje, koje se na daleko razleglo, pomislih u sebi: ovo je pravi san pravednika; bože moj, kako tvrdo i

Tek posle dugih navaljivanja otac M. jedva pristade da mi tek »po što-šta« pripriča i njegovo kazivanje otpoče ce ovako: — Da uzmemo malo poizdalje. Ti se sećaš, da je pri kraju 1874 god.

Rađajući se, dete razdire utrobu svoje matere i njegovo rađanje neminovno je uvek praćeno krvoprolićem. Tako je isto i u razviću ljudskih društava.

u istoriji i preživeo ce, sazre novo mlado društvo, nov svet, tada nastaje društveni prelom, novo ce društvo rađa i njegovo je rođenje uvek praćeno krvoprolićem.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Osvanuo je šesnaesti septembar. Njegovo izlaganje prekide kapetan Radojčić: — Sad stani. Zapamti gde si stao: „Osvanuo je šesnaesti septembar.

kao grogromovnik Ilija iz... oblaka. Pera poče da se ljuti što je „Fikus“ dao znak kada je on podigao nogu. Njegovo lice je uvaljano u prašinu što se izmešala sa znojem, i kao da je poprskan blatom.

Onda obliznu papir, zalepi i zavrnu krajeve. Njegovo lice je izgledalo kao saliveno od čelika. Stavio je cigaretu u usta, i počeo da pipa po džepovima.

Kingiri mingiri. A ovo, bato, kad rolne, osećaš kao da te diže u nebesa. — Ha! — veli ponosno Kosta. Njegovo lice je ozareno i vedro. Izgleda kao da je tek sada našao pravi smisao svome životu. — Hajdemo!... Posilni!...

— Sve je gotovo! — saopštio sam mu malo nesigurnim glasom. Komandir zaćuta. Onda se nakašlja. Lice njegovo kao da se zgrči, a oči blesnuše. Prelete pogledom preko vojnika i progovori odlučnim glasom: — Drugovi, u ime Boga!

Oko desne noge imao je beo zavoj. On uđe ćuteći i osloni se na zid. Stajao je na jednoj nozi. Njegovo lice grčilo se od bolova. — Ima li još koga gore? — Nema. Ja sam poslednji.

Svetlost se razli. Komandir razmače ciglu kojom je bila zatvorena puškarnica i pogleda. Njegovo lice se grčevito skupi, i kroz stisnute zube glasno jauknu. Odmače se i nalakćen na ivicu rova obuhvati glavu.

kingiri mingiri. Sunce mu njegovo, nisam znao da govori engleski. Vidim ja da on njoj pokazuje zemunicu. Ženska poče da se koleba, i kao pođe.

— Eks! — naređuje Bora. Radoslav taman prinese čašu ustima, kad ugleda brđane sa naperenim puškama na njegovo odelo. — Neka spuste puške. — Kad vidim dno čaše — odgovara Bora. I preko volje ispili su vino iz velikih čaša do dna.

— Pazi ga Leka! — diže se Bora, priđe mu teturajući se i zagrli ga. Kapetan Leka našao se u čudu. Njegovo iznenađenje bilo je još veće kada je ugledao vojnike koji su stajali uza zid. — Je l’ te, bre?...

Osetio sam neku zavist, i dođe mi da ga odgurnem i zauzmem njegovo mesto. Uzdržao sam se... Luka udari šakom o sto. — Samo si ti mogao da budeš takav „amza“!

— pitala me Arleta. Objasnio sam joj. Njoj se više dopala crna jaka. — Prirodno... Sve što je njegovo, mora da vam se više dopada — dirao je Toma Arletu, gledajući je podsmešljivo.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Nego nas stiže ubav viteže Uzbašić Jovo, društvo njegovo za njim ustopce; u Suboticu junak Radisav i šereg mu sav svu prate braću čak Baseviću, sa Segedinci, dobri vojnici.

Pita l' tebe tko za mnje: „Znaš li ono tko je?“ — „Dosad“ reci, „nije g' vid'lo oko moje; Neverno, čula sam, njegovo je srce.

A što mene ljubi ono Momče mlado golobrado, Zlo ako je, njegovo je. Da pokojno Sablja-momče Tako samo mene ljubi K’o to Momče golobrado, Ne bi moglo ni u sanu Mene tako uplašiti

i arm.” brodskoj: njegovo ime biće štampano tek u Sočinjenijama pjesnoslovskim, o kojima je bio obavešten verovatno tek iz ovoga Objavlenija.

Osobito poslednje njegovo djelo, Putnici, nosi na sebi pečat savršenstva ove slavjanske epohe njegove. Između pjesnika kojima je mlada krila

” I još dalje, u neprekidnom preterivanju svojih mladih godina: „Kad čovek poslednje djelo njegovo, Putnici, pročita n sa životom njegovim sravni, ne samo da tu njega kao u ogledalu nalazi, no čudesnim njekim

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Al’ nije đavo — Tvoj dever, gospo, Kanda je uzô mesto njegovo, Te po večnome mraku lutajuć Na otpor sprema ludu svetinu. JELISAVETA: Moj dever?... Staniša?... KAP. ĐURAŠKO: On!

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Š.). Sudac (ustade): Davide, čuj sad! Zakon osuđuje... David: A kamo ono: U Ime Njegovo? A, ne, gospodine! To ništa ne pripoznajem! Ja se držim reda i zakona!

Nemoj te vi misliti šta mislite! Ako ne čujem ono: U Ime Njegovo, odma' idem na Okružni Sud. Sudac: Pa eto, Davide, u ime njegovo zakon osuđuje Jolpaza Davidova na dvadeset...

Ako ne čujem ono: U Ime Njegovo, odma' idem na Okružni Sud. Sudac: Pa eto, Davide, u ime njegovo zakon osuđuje Jolpaza Davidova na dvadeset...

Nije tako, već 'vako: Slavni sud u Ime Njegovo osuđuje Jolpaza Davidova iz sela Meline, kotara Banje Luke, okružlja Banje Luke, zemlje...

De-de, gospodine, nastavi, da čujemo! Sudac: Slavni sud u ime njegovo osuđuje Jolpaza Davidova, stara dvadeset i dvije godine... David: E, 'vala vi za to!

E, 'vala ti za to! De-de, gospodine, dale. Sudac: Slavni sud u ime njegovo osuđuje Jolpaza Davidova, stara dvadeset i dvije godine, oženjena... David: I za to 'vala. I to sam zaboravio kazati.

Nije me Bog za to stvorio, pa et'! De-de, gospodine, da čujemo. Sudac: Slavni sud u ime njegovo osuđuje Jolpaza Davidova, stara dvadeset i dvije godine, oženjena, iz sela Meline, kotara Banje Luke, okružja Banje Luke,

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

'Ajd' kaži mi: koji ti je taj Đoka? MARICA: Apotekarski pomoćnik. ANĐA: Apotekarski pomoćnik? Zato njegovo pismo miriše na promincle! MARICA: Baš si pogodila! ANĐA: Svejedno, na šta bilo, tek miriše.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

To je jedna dinamična freskoslika Srbije 13. veka. Njegovo delo je prvi srpski roman. Teodosijevi junaci uvek su u stanju povišene osećajnosti, koja se prenosi i na čitaoce.

koje je neposredno posle bitke (1392) napisao patrijarh Danilo treći u veoma negovanom stilu "pletenije sloves". Njegovo delo sadrži sve elemente kosovske teme potonjih spisa i kosovskog mita usmene poezije.

zemljoradničkom kalendaru, prema vremenu setve i ubiranja plodova, slede prirodni ciklus i vezuju se za položaj Sunca, njegovo rađanje, jačanje i umiranje.

v., prvi moderni srpski pisac. Dositejevo delo ima dvostruku osnovu: njegovo lično iskustvo, poznavanje naroda, putničke doživljaje i dodire s drugim narodima, s jedne, te njegovu ogromnu lektiru na

istorije nastali su Njegoševi dramski spevovi Gorski vijenac (1847) i Lažni car Šćepan Mali (1851), od kojih je prvi njegovo najbolje delo. U Gorskom vijencu ogleda se ceo pređeni put i čitava epoha u kojoj je nastao.

Prvi je među srpskim piscima počeo da se interesuje za primitivne i egzotične kulture. Njegovo najobimnije delo Dan šesti (1960) jedini je moderni roman o povlačenju preko Albanije.

Selimoviću, Boško Petrović (1915) posle pesama i pripovedaka prvi roman Dolazak na kraj leta objavljuje tek 1970. Njegovo najznačajnije delo je, međutim, impresivni Pevač I-II (1980).

Najkrupnije njegovo delo je romaneskni niz Zlatno runo I-VII. (1978-1986), gde se u prikazanoj istoriji jedne porodice ogleda sudbina

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I niko se nije pokazivao da zna za to njegovo piće. I zato je otac pred babom uvek radosno, od sveg srca činio se mali, ne on da je domaćin kuće, gazda, da donosi.

Ne. Već mirno, sigurno se spava, odmara. Pa onda, kad Mladen zatvori kapiju, ono njegovo dolaženje, približavanje česmi, kući. A mrak, sumrak.

Da ne sedi uzaludan, da štogod ne slomi dok se ne večera, naterali ga da piše, uči. Njegovo okruglo, dosta zdravo lice vidi se nagnuto nad tablom, a čuje se kako po njoj škripi pisaljka.

Toliko čudan da je čoveku čisto bilo neugodno to njegovo suvo, snuždeno lice, pametan, poguren hod, gledanje ispod sebe, uneseno, smerno.

Zna da je otac kod njega dolazio, pitao ga, tražio savet. I da ona zna šta u stvari znači taj starčev dolazak, to njegovo traženje pristanka. I već je bila drukča, mekša.

ponova poklopila po razboju i plakala, plakala ne za sebe, već za nj, za njegovu mladost, za njegovu čistu suvu snagu, za njegovo crno pametno oko... Za Mladena, njenog, milog, slatkog brata Mladena.

Čim mu je teča ušao i on video ono njegovo belo, žensko, rasplakano, ali zbog njega uozbiljeno lice, Mladen samo reče: — Umre! I siđe s njim.

Bio je pitom i pun neke svežine, one poljske, a međutim lica kao u devojke. I što Mladena najviše dirnu, to beše ono njegovo ponašanje čim uđe, pojavi se još na pragu.

Čita a gorčina ga davi. I, po nesreći, uvek naiđe na psalme koji se s njim podudaraju, njegovo iskazuju: »Zarobljen sam, Bože!« I tobož od pobožnosti pušta na volju [suzi, bolu]. Čita psalme, vapaje, bol.

I ne znajući da to zato čini, jednako se vukla, išla, kao da ima tobož još šta da ponese, jednako čekajući kao na to njegovo rešenje, da i on s njima ode, ne ostaje sam, u sigurnoj, jasnoj smrti. A da mu kaže? Ko sme da mu kaže?

Suv, nem, star, spečen i gord. Znalo se njegovo šta je. Kad će ustati. Koliko će proći dok se obuče, umije, da ga onda čeka spremljena kafa, spremljene, očišćene kao

svuda a da za to vreme svi u dućanu, i brat, i sluge, stoje nemi, ukočeni, čisto da ne dišu, da se čuje kako šušti njegovo džube i udaraju zrna na brojanicama. Posle će u crkvu. I tamo, u crkvi, moralo je biti kao kod kuće.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

B. ima u sebi izvesnu supranormalnu snagu (tome je svakako mogla doprineti i narodna etimologija koja njegovo ime dovodi u vezu sa »bog«).

Ta njegova osobina vidi se i iz njegovog imena, kod nas i inače (ili je dala povoda da se njegovo ime načini: »etimološko« sujeverje, v. Marzell u Handw. DA, V 1298). S.

(kojega je bilo u svakom vinogradu), tako da se njegovo seme rasulo na sve strane ŽSS, 139 id). Za seme od s. dobijeno na taj način drži ‹se› da je lek od probadi i glavobolje

ko pod njim zaspi, mora da se onesvesti; opasno je ako njegova senka pada na kuću, i zato ga nisu sadili u blizini; kad njegovo stablo dostigne debljinu vrata onoga koji ga je posadio, taj mora umreti (GEI, 9—10, 115 id). Bavljenje pod o.

(kome su ograđeni mladunci), a i na još jedan način: dugim lancem koji je vezan za stožer sapne se konj noću i prati se njegovo kružno kretanje, pa »gde se lanac prekine, treba tražiti ovu travu«, koju mnogi hajduci imaju u dlanu i zato lako

Ćipiko, Ivo - Pauci

No nije druge, blagu treba dati njegovo, ili ga smaknuti! Uveče, na prelu, poveo se o tome razgovor. Preldžije sjede uz vatru, pale lule i gledaju kako plamen

To on, kao što i drugi seljaci, vrlo dobro znade, a i čini mu se pravo što od gospodara uzajmljeni novac troši na njegovo vino.

— ljuti se Petar. —I to je meni fuk! — odgovara Vojkan. — Znaš čije je to? Gazda—Jove, bolan, kao i što je i tvoje njegovo... Jednaki smo, brate! ...

Nazdravlja popu Vrani kao poštenu čovjeku, darežljivu, prijatelju naroda; njegovo je mnijenje: ko nije pošten čovjek, nije ni dobar sveštenik; zato neka bog poživi poštenjačinu popa Vranu, današnjega

A Radin najstariji svjedok veli: — I ćorav vidi da je njegovo: otac mu branio i očuvao, i njemu ostavio, pa da je sada općinsko?

Za nima stigoše dvoja kola krcata robe. Veli da je ona žena, „šinjora” gazdina, a dijete njegovo kopile... Bog bi ga znao! — A mi mišljasmo da se kuća gradi za školu, — opazi kovač. — Kakova škola?

Kome će ostaviti svoje grdno blago, kome podijeliti zemlje?... Zar da sve ostane onome kopiletu... A ko zna i je li njegovo? I dugo učini mu se kao da gleda pred sobom ono dijete, zaogrnuto djetinjom kabanicom, kako skače po njegovoj oranici...

lampiona, već žurno iziđe iz varoši na veliki put, koji se je provlačio uz morske uvale i najposlije uzbrdicom vodio u njegovo rodno selo. Mali dio puta jednako se žurio, zatim uspori korakom i pođe polakše.

Ubrzo i on više ne osjećaše nikakovo poštovanje prama spoljašnjim obredima. Njegovo vjersko nagnuće ležalo mu je u njegovim čuvstvima, i ono se jednako budilo i skrušavalo na dogledu elementarnih

Gledaše je i gledaše, nu ona se ni ne osvrnu na nj. Nanovo u dnu duše pojavi se silna tuga i još se jače namršti njegovo razjađeno lice. I pivo bijaše preslabo da razagna očaj. Naruči žešćeg pića. Domalo plamen lizaže mu uz obraze.

On ga je još od djetinstva od srca volio. Njegovo obično nasmijano lice imalo je u sebi nešto primitivna, privlačiva. —Hoćete li se vratiti?— upita ga povjerljivo.

Nu osjetljivo njegovo biće danomice otkrivaše i upoznavaše u okolišu u kojem boravljaše vječite istine. Javljao se život, pa bi mu se on u

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Doroteja sam zatekao na kupanju. Najpre sam ugledao njegovo mršavo kljuse kako kunja privezano za jovu. Kraj kljuseta, na tri-četiri koraka dalje, ležao je samar preko koga je bila

U početku je ćutao i pratio svaki moj pokret. Katkad bih spazio njegov zlobni smejuljak koji je još više borao njegovo zbrčkano, ćosavo lice. Bio je valjda zadovoljan što je neko još grđi n nakazniji od njega došao u manastir.

Mi nismo izdržali, dakle, takođe nismo izdržali: grohot je rasparao manastirsku tišinu. Njegovo ogorčenje je raslo. Bio je ismejan i poražen.

Voleo sam Ćirjaka i divio sam mu se kao čoveku, mada sam sve vreme verovao da je loš živopisac i da njegovo delo ne vredi ništa. Ne znam pouzdano zašto, ali ta vera me nije napuštala.

razboleo pred Dorotejev dolazak, ali on se eto stalno u poslednjem trenutku izvlačio, i evo ga gde hripa i kašlje, čujem njegovo krkljavo disanje i zacenjivanje, kao da ga gledam dok pljuje goleme, okrugle, balave lopte ispljuvaka, posle čega vavolji u

Ne može u takvim trenucima da se obuzda, pa je zaludno sve njegovo poznavanje ratne veštine. „Ne mogu poveriti ljude čoveku kome nije stalo do života.“ I Pipac mu nije čovek po ukusu.

jer je neprilično jednoga vojnika nazivati tako pogrdnim imenom, pa su izbacili iz imena Dandara slovo n, tako da je njegovo krajnje ime ostalo Dadara.

Čitavih deset dana po Prohorovoj smrti ja sam pretraživao livadu, tražeći u travi njegovo čuveno raspeće jer sam video da ga na mrtvom Prohoru nema.

Negova glava nije oklembešena, već uspravna i moćna, u njegovim crtama i borama nema memle, njegovo telo nije ruina iz koje je ishlapeo život. Prohorov Hristos je bog.

Čime da se zaštiti kad su protiv njega i njegovo i njeno telo, te dve mlade zveri koje drhte od strastvene želje za spajanjem. Gospode, daj mu snage da otrpi.

Nekog mladića, novajliju među strelcima, zahvatila je panika kad je video kako njegovo rodno selo nestaje u požaru. Naredio sam da ga odmah odvedu i zatvore da ne bi unosio nemir i strah među ostale.

Najpre, Dorotej je običan monah, obučen u staru izveštalu rizu. Nema na njemu ni trunke sjaja i gizdelinske kićenosti. Njegovo lice je blago, mekih crta, deluje čedno i nedužno.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Kao sveštenik smerni svetloga Kroniona, On propoveda pravdu i za nju gine on; Kô vihar, s božanske rize i pesma njegovo šumi U strašan dan i čas. Umreće istine ljudske, i more stoleća tavni' Pokriće grobove njine.

Proleće je stiglo. Više plave reke Sve njegovo društvo leluja se eto... Oni žurno stižu od sveštene Meke, I dovode leto. Na obali pustoj, o pravedni bozi!

Pred gordom caricom cveća Nežno te njegovo lisje na skromnost i tunu seća. Psiheja, bludeći plačna, kad ljubav nebo joj uze, U cvetne čašice ove lila je najdraže

Ja ću, bez mile nade, I odsad njega zvati I s tugom spominjati Njegovo slatko ime. Ja ću, u vedre dane, Bludeti kroz poljane; I u svom bonom sanku, U noći i uranku, Doveka biću s njime.

I struja ljubavi prve obuze njegove grudi, I žarki, čudesni plamen zapali njegovo lice, On diže visoko čelo i kose zabaci bujne, I strasno, nesvesno, divlje udari u njene žice.

Po kakav propali plemić, Il' bekrija svirač, sa špadom i gitarom, Društvo je njegovo bilo. Jer on je voleo pesme, A njih je skitnica svirač pevao s ljubavnim žarom Bijući u gitaru.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

pre sto dvadeset i tri godine, na egipatskoj obali, između mora i jezera Mareotisa, temelje nove varoši, koja je dobila njegovo ime.

Devet godina iza toga, kada je on zanavek sklopio svoje orlovske oči, raspalo se njegovo ogromno carstvo, koje njegove vojskovođe podeliše između sebe.

No, najveći polet Aristarhovog duha bilo je njegovo učenje da Sunce stoji, a da se Zemlja kreće u krugu oko njega, obrćući se, pri tome, oko svoje ose.

Ovaj je prolazio kroz njegovo teme i udarao u zenit. Eratosten razmišljaše: U momentu kada se Sunce ogledne u Sijenskom bunaru, ono će se odavde

Eratosten nije, verovatno, ni video onaj bunar koji mu je pomogao, pri njegovom merenju Zemlje, niti je, lično, našao njegovo otstojanje od Aleksandrije; on nije konstruisao ni onaj instrument kojim je svoje merenje izvršio.

poslednji veliki aleksandriski astronom Klaudios Ptolemajos u zavidnom položaju iznad svih astronoma staroga veka. Njegovo glavno delo „Veliki zbornik Astronomije“ ili „Velika Sintaksa“, nazvano kasnije, stapajući arapsko „al“ sa grčkim

On je, nesumnjivo, velika ličnost; njegovo prisustvo daje kočijašu pravo da juri bezobzirno kroz najgušće gomile sveta i da šiba prolaznike mesto svojih konja.

Meletius IV srednjega je stasa, ali ga njegovo dostojanstveno držanje, otmen gest i zvonki glas čine znatno višim. Njegova nošnja, crna svilena mantija i kamilavka, ne

Sve je to bilo zbog toga što je moj spri odjurio toga dana u lov za onom astronomskom divljači. To njegovo odsustvo dokazuje jasno njegovu egzistenciju, no još više njegovo prisustvo.

To njegovo odsustvo dokazuje jasno njegovu egzistenciju, no još više njegovo prisustvo. Jer na veče toga dana, kada sam se povukao u svoju sobu, moj spri se vratio iz lova, ali bez plena, sa

Osećao sam jasno kako se približujemo plenu, već sam čuo njegov trk, pa onda njegovo umorno daktanje. Meni nešto škljocnu u glavi, moj spri zalaja, skoči na plen i zgrabi ga za vrat. Upalio sam svetlost.

Granica moga podivljalog parka je, kao što sam već rekao, sam Dunav. Njegovo ogledalo leži, doduše, i pri najvećem vodostaju, dobra tri stasa ispod moga zemljišta, ali to ga ne sprečava da on ovo,

Stanković, Borisav - TAŠANA

Eto, hadži Rista tek što nije došao. Bar za njega znaš. On godinama, to se zna, to je njegovo: da je ovde, da dođe, posedi, razgovori se...

Šta je, gde je, taj »on«? Kakav je, odakle je? I zašto me odmah nisi zvala, odmah mi ime njegovo kazala? (Trza se, kajući se): Ali, jesi, zvala si me, toliko puta si me zvala, a ja sve mislim da nije baš tako.

I to njegovo ludilo da ga jednako potpaljuju i da će on živ izgoreti, to ga jednako drži. I zato moram gotovo celu noć ispod njega to

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

” I tako iz najsrećnijih dana njegova života ostade čoveku ime Kosta Zemljotres. Naravno. nije se ljutio. Od njegovo troje zdrave dece je potekao izraz. S nekom sujeverom je negovao tu reč.

” Ima u Srećku nešto čudno. Zanimanje njegovo, to je sramota, ali niko to ne kaže, i svi ga vole. Ljudi sa mnom teraju zbog toga sprdnju, a njega niko ne dira.

Ako Srba moradne napolje, i on će! Nego ću valjda isterati naše dete, a Švabu metnuti na njegovo mesto. Bog s vama, gospodin Joksime! — Gospodin Joksim se smeje kao čovek siguran u svoju stvar.

Nemoj tako naprazno da govoriš, Srbo! Grehota je i zbog pokojnog Lazarića. On vas pomaže i izdržava i sa onoga sveta. Njegovo je, Srbo, sve što jedemo i trošimo, to ne zaboravljajte duše njegove radi, a i vaših duša radi... Idi sad, teško mi je...

dim, samo dim. — Dim se potvrdi i kad je testament Pavlov otvoren, i u njemu pročitana želja Pavlova da se telo njegovo prenese u Nemačku (Nemačka je već tada imala nekoliko krematoriuma), da se tamo spali, a pepeo prenese u rodno mesto i

Ali je srećna. Stefan njen na sve ljude u okolini utiče očaravajuće. Pravdoljublje njegovo i snažna mudra njegova reč rešavala je kao mađijom stare sporove između teško zavađenih, spasavala nekoliko puta očajne

Bio je to čovek, da kažemo još jedared, visok, krupan, malo tetak, i neobično velike glave. Njegovo čelo, obrazi, i crna gusta brada, to je bio čitav peizaž. Imao je stručnog znanja daleko više no što je morao da ima.

priznati, diskretan je čovek; a Mimić, Mimić nije nekakva važna ličnost, ali njega, Bože prosti nekako brani ono divno njegovo dete.” — brbljivac odjedared umuče, kao da je sam sebe pecnuo u vrlo malu svoju važnost, pa možda i u srce.

— pita doktor. — Budu odrasli, onakvi kakve ih ti bolje poznaješ nego ja. Ti ulaziš u kuće kad njegovo veličanstvo bol zavlada, i vidiš „heroje” izbliže, nego ja. — Pa šta je to onda? svet natraške?

Njegova druga žena nije ga dala spustiti u grobnicu gde je sahranjena prva njegova žena, i prvo njegovo dete, sin, koji je umro kao malo dete, nego ga je položila u novu grobnicu, njegovu i svoju — tobože.

Voleo je samo, uostalom kao i njegov otac, da se „jedno njegovo zna”: čaša, bolje dve, tri čaše piva nedeljom i praznikom, i debela diplomatska cigara: „pušiš, pušiš, i ne možeš da

Kad neko star onemoća, ili umre, dovesti na njegovo mesto Grka gotova čoveka, da odmah uskoči u sedlo. A možemo imati dece, pa opet da ne budemo ni živi, ni Grci.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Dobri sveštenik radovaše se da će se njegovo proročestvo ispuniti. Jer ko bi smeo posumnjati da on neće veliki nekada vojnik biti? A teneris assuescere multum est.

Tko će njegovo položenije opisati? On sožaljivaše svoga ljubimca Velimira da nije kao junak nego kao žena hodio, i u svom entuzijazmu

Ima li u torbi leba, sira, pečenja i malo vina?« — Ovo pitanje voprositelju ni najmanje čest ne čini, ono pokazuje njegovo nevježestvo i nepoznavanje romantičeski knjiga. Jer kad su iroji i stradalnici u romanima jeli?

— Srpska poslovica: »Dok se mudri namudrovaše, ludi se naživovaše« temeljnija je nego njegovo japundže. Sad ajd’mo k Romanu.

i čisto je uskom nekom putanjom jašeći zadremao, kad najedanput osobiti neki s leve strane šum njega probudi i vnimanije njegovo na sebe obrati.

sirječ na sreću se osloniti, i svojej Rozinanti da ona put izbere ostaviti, ukaže se s leve strane neko suščestvo koje njegovo vnimanije osobitim načinom na sebe obrati.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Po toj novoj biografiji, pokojnik se nije zvao Stojan, nego Spira; on je pogrešno nosio prezime Antić, jer njegovo je prezime u stvari Nikolić.

Ja ne znam šta je dalje bilo, sećam se samo da sam čuo udarac motke o leđa ministra prosvete i čuo njegovo očajno: „jaoj!“.

divljenja, on je u životu najviše u upotrebi na proklamacijama, partijskim zborovima i pri izjavama ljubavi, pa zato smo njegovo značenje vrlo lako shvatili.

Zamislite oduševljeni narod koji ovako pozdravlja svoga krala: „Živelo Njegovo Veličanstvo Uzprtezen I i Njeno Veličanstvo Uzprtezenovica!

E sad, zamislite vekove koji su pred nama, kada će istorici početi da beleže i to kako je Njegovo Veličanstvo Prestolonaslednik Njukanuka ispekao na ražnju Njegovo Veličanstvo Kralja Oca Putafutu i zajedno ga, sa svojom

nama, kada će istorici početi da beleže i to kako je Njegovo Veličanstvo Prestolonaslednik Njukanuka ispekao na ražnju Njegovo Veličanstvo Kralja Oca Putafutu i zajedno ga, sa svojom kraljevskom vladom, pojeo da bi mu mogao naslediti presto, ili

Njegova čupava kosa izgledala nam je kao prašuma u kojoj stanuju divlje zveri; njegovo čelo ličilo nam je na uzorane misirske ravni; nos kao nedostižni vrh Himalaja, a dve reke, koje su se izlivale iz

MATEMATIKA — Ja bih vas molio, gospodine doktore, da dete svestrano pregledate, jer počinje već da me brine njegovo stanje. — Šta je to, dakle, što vas brine; kakve ste promene zapazili na njemu?

Njegova darežljiva ruka blaži svaku bedu i jad; njegovo plemenito srce saučestvuje u svakoj nevolji. On je već mnogu suzu utro, mnogi bol olakšao, mnogu bedu ublažio; njega

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Spustiše ga na zemlju. Nespretnim rukama peremo njegovo lice i ružičasta voda juri preko odela... Pojavi se sveža rana kao uzorana brazda na levoj slepoočnici.

Paćeničko lice njegovo okruživali su crna brada i brkovi. Iako je na putu bilo mnogo sličnih fizionomija, ipak je ovo lice privlačilo moj

Ali se umeša brzo Dušan: — Ne zna još. Sad će doći komandant sa spiskom. I zaista komandant se pojavi. Njegovo, inače crnpurasto, lice bilo je tamno.

Nad gotovo zaravnjenom humkom ukrstili su dva pruta, koliko da mimoprolazeća vojska zna da tu počiva hrišćanin. A njegovo ime?... Čin... zvanje, jedinica?...

a kao disciplinovani vojnik, stao sam odmah na gledište komandanta puka... Svi prsnuše u smeh. — Sunce mu njegovo, a goreg bašibozluka vojska nije mogla da rodi! — dodaje Dušan. — Večito raskopčan i mastan...

Navikao je Mića da gleda uniformu srpskog vojnika, a sada najednom vidi nešto sasvim drugo. Englez opaža njegovo ljubopitstvo, pa ga jednom rukom pomilova. Ali Mića se namršti i pribi se na moje grudi.

Ostali vozovi se ras prštaše. Prednji vozar jedne zaprege pade. Jedan podnarednik pojaha na njegovo mesto. Preko ranjenika pređe top. Vozari razmahnuše bičevima. Ranjeni konj se prope i pade među ostalu zapregu.

Na zemlji je ležao i jedan koji je bolovao od malarije. Uviđao sam kako njegovo telo bukti od velike vatre. Lice mu upalo, usne pomodrele i ispucale.

Otvorio sam oči. — Alorѕ, camarade, ça va?1 Ugledao sam kapu francuskog oficira. Ali sad već vidim i njegovo nasmejano lice, živahne oči. Smejao se. — Vouѕ étiez tgèѕ gaі!

Čujem gde govore da je bio artiljerac. S teškom sam se mukom pridigao da pročitam njegovo ime na listi. Pisalo je: „Milutin Janković, rezervni artiljerijski potporučnik...“ Zaneo sam se.

Petrović, Rastko - PESME

Tako svako njegovo čulo određeno za primanje utisaka, udvojeno je pored orijentacije i funkcijom: Za otvaranje, na tom mestu, celog bića

me po čelu i užagrenom uvojku A ja sam sumnjao već grozno i obuzimao me bes: Odrastoh iza vrata, skriven, zagledan u njegovo moćno Ognjište Sve što razaznavah tada beše da sam usamljen Pokatkad savladan pokrivah ranama svojim ovo poprište No

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

— uzviknuo je i brkati poglavica zlatne sunčeve vojske. Odjednom je sve postalo jasno: i patuljasti rast mališana, i njegovo odbijanje da sledi sunčev hod. Ali, otkuda maslačak u polju suncokreta? — Maslačak?

Uzalud sopstvenu kožu razdire — ne silazi. Pokuša još jednom, ali se maska i ne mače. Vila je sada njegovo lice — kako bi se i pomerila? Sav užasnut, potrča Drvoseča ka žbunu gde je ostavio vreću s licima.

Prisloni Drvoseča masku na lice, nadajući se da će, možda, ovo poslednje lice ranija lica izbrisati i vratiti mu njegovo.

Odluči Drvoseča da ga nađe, pa makar išao do kraja sveta! Ali, na njegovo pitanje o Neznancu u crnom ogrtaču ljudi su slegali ramenima.

Ko zna koliko je tako išao, koliko planina i reka prešao. Ali, niko Neznanca sa crnom kapuljačom nije znao, niko njegovo pravo lice nije mogao da mu vrati. Niko mu više ime nije znao, čak ga je i on sam zaboravio.

— prođe mu kao udar groma kroz srce. — Ne shvata ništa, nema ni razuma, ni duše! Čovek može da žrtvuje ono što je njegovo, ali ima li prava da žrtvuje nekog ko mu veruje, ko ga voli?

— reče. — Ja sam bio i ostajem Belutak! Tako more, ribe, morska ježica, zvezda i koralna grana prvi put čuše njegovo ime, a reka svoje izgubi. — Šta je to belutak? — podiže obrve morska kornjača. — Nešto za odelo ili nešto za jelo?

Micko će dolaziti. Više neće biti sam! Uze Radan patuljka na dlan i samo što ne kriknu od čuda: Micko je imao njegovo lice, na isti se način smešio, mrštio, prekrštao ruke. Kako to do sada nije opazio?

»On, sigurno, zna gde žive MuDri starci!« — pomisli mladić. Ali, na njegovo pitanje Mesec ni obrvom ne mače. — Ja nisam čuo za Zaboravljeni Grad! — reče. — A ni o Mudrim starcima ništa ne znam.

Tek u zoru četvrtog dana reši se mladić da ga probudi. Ali, samo što dotače njegovo rame — starac se pretvori u pramen dima, a vatra u zemlju utonu, kao da je nije ni bilo. — Neka je i dim, zadržaću ga!

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

(Svilojevića u pesmama), kojem je poslednjem posvećena i vrlo lepa pesma XVII veka Popivka od Svilojevića, koja opisuje njegovo legendarno junaštvo... One još pevaju mađarske bojeve s Turcima, bitke na Varni (1444) i Kosovu (1448) naročito“.

Ono što u pesmi naročito odlikuje Momčila jeste njegova ogromna fizička i moralna snaga. Kad je Vukašin obukao njegovo odelo, izgledao je kao kepec prema džinu.

koji je pisao posle 1463, a tako i dubrovčanin Crijević (Cerva, Tubero 1455—1527) po izvorima iz naroda koji su u njegovo vreme bili na raspoloženju.

On pljačkašima udara sramotno obeležje — da se izdaleka vide i svuda poznaju. Samo njegovo ime ispunjava turska srca samrtnim strahom. Duboko u planini „sedi na drumu široku“ I drži pušku preko krila.

Ironija sudbine je htela da za nekoliko desetina merica žita izgubi glavu čovek koji je, kao malo ko u njegovo vreme, zadao jada Turcima“. I godine 1612.

Osvetio je na taj način ne samo svoga oca nego i sve druge ljude koji su trpeli uvrede od Turaka. Njegovo mladalačko junaštvo je kroz vekove pozivalo ljude na herojske poduhvate, na borbu za odbranu ljudskog dostojanstva.

Homer, na primer, slika (u Ilijadi) Parisovu opremu prikazujući njegovo opremanje. Na isti način naš narodni pesnik prikazuje Grujičino odelo i oružje (u pesmi Novak i Radivoje prodaju

neprijatelju: kad je, naime, Ahil ubio Hektora i počeo da skida oružje s njega, dotrčali su Ahejci i stali da gledaju njegovo divno lice i uzrast, ali bez udarca kojeg nijedan ne pristupi k njemu.

za megdan i plače: oseća da je vrlo star, da se ne može ni konja držati, a teško mu je da pod sedu glavu služi Turčinu. Njegovo osećanje nemoći je potpuno; ono ostaje takvo čak i onda kad sin jedinac polazi u neravni boj.

), Kravcov kaže: „Sve te odlike epa kao žanra određuju njegovo mesto u istorijskoj poetici. On živi u određenim istorijskim i socijalnim uslovima, on je poetska forma zasebnog

On je nastajao, razvijao se i izumirao paralelno sa razvićem, procvatom i raspadanjem feudalizma. Njegovo dalje održavanje, žilavost njegove tradicije uslovljeni su stepenom očuvanosti elemenata feudalizma u drugim istorijskim

Po sebi se razume, ma kako znatnog roda bio, pa čak neka je i carskog roda ovaj pridvorni pevač, ipak njegovo stvaranje ne može biti van opštih zakona stvaralačkog procesa.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— povika prvi vođa družine Jovanče i njegovo lijepo crnpurasto lice radosno zablista. Igrao je izvijenim sastavljenim obrvama i u osmijehu pokazivao sjajne bijele

Svi se dječaci naprečac uozbiljiše. Sjenka davnog hajduka prominu sjenovitim Gajem. Bljesnu njegovo srebrom okovano oružje. Nešto zaškripa duboko u šumi. Zar to ne vuku glomazan turski top da gađaju hajdukovu kolibu?!

Koliba je, u stvari, bila njegovo djelo, pravljena po njegovom planu, i zato je on, kao i svaki pravi stvaralac, posmatrao svoju tvorevinu s mirnim

— A ti si naš komandant — prekide ga Mačak. — Ti treba svuda da si prvi. Kad mu drug pomenu njegovo komandantsko zvanje, Jovanče odjednom prestade da bude običan dječak iz četvrtog osnovne koji se plaši mraka, pećine i

Stric i već je zamišljao sebe kako, teško ranjen poput starinskog junaka, leži pod jelom zelenom, a Lunja se naginje nad njegovo lice i tiho pita: — Hoćeš li mi rane preboljeti? Na raskršću započe zabrinuto savjetovanje.

— pitao se poljar Lijan provlačeći se kroz visoke kukuruze. Kao da daje odgovor na to njegovo pitanje, iz daljine poče da odliježe potmula tutnjava.

Od toga dana poljar Lijan poče redovno da noćiva u šumi. Po čitavu noć čulo se iz kolibe njegovo glasno hrkanje kao da diše kakav stari zmaj. Rano ujutru dizao se i kroz šumski sumrak tapao prema izlasku iz Gaja.

— ozbiljno dodade Nik. Stric samo ućuta. Morao je priznati da njegovi drugovi imaju pravo. Iznenada se rastuži. Njegovo, u osnovi dobro srce, žalilo je iskreno za svojom dobrom drugaricom iz teških dana odmetništva.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Donosim ja mome gospodu Bogu, što je sa mnom, slavu i čast i dičim na veliko ime njegovo. PEVAČ U3 STRUNE Ti si moj život, moja hrana i odelo, moj pokrov i pristanak, moja slava i radost!

Jerno u to njegovo dobi već bijaše prestalo i utaložilo se hristjanskoj veri progonjenje. Izposatira on oko sebe ona poganska carstva

A sveti mučenik Merkurije ležaše u ćivotu u velikoj crkvi, i njegovo bojno koplje više ćivota mu stajaše preko čivija obešeno.

Sazida na njegovo ime lepu crkvu, i s desne strane suproć oltara, u duvaru načini mu mesto. Vrlo skupo ukrasi mu ćivot i tamo ga pošteno

To isto svome dobru zlokobi i voli zlo tegliti nego svoga brata u dobru gledati, kojano i na njegovo gospodstvo primače se od zlobne mu braće: videše Josifa iz daleka gde im na žetvu nosi ručak.

Ode i u gospodske Emoreove polate. A kad je smotre njegov sin Sihem Horeos, knez one zemlje, što je i grad na njegovo ime sazidat, kakva je lepa, vrlo za njom zaželi, uze je za ruku, odvede i uvede je nastranu u potaju, te je silom

Ta izvešćuje ti prorok kojino veli: — Zemlja je sva gospodinova, i svaka punost što god je na njoj, to je sve njegovo, i u ruci je njegovoj svaka stvar. I sva zemlja koja se ispunja od moje blagodeti svakim blagom, to je moje crpalo.

I jedanput, idući mu vodom, potopi se lađa i sve mu do novca ode iz ruke i njegovo i što je tuđe bilo kod njega. Pak sade leži zatvoren u tamnici radi ono tuđega dobra, a ja niotkud ništa ne mogu

i vladiki vsačaskih, te ovaki grad kogano je otkupio svojom krvlju, da ga onim preda u ruke, kojino ga ne poznaju, niti njegovo sveto ime veruju?« I oni mu na to odgovoriše i rekoše: »Jest doista tako.

O zlu poče Maksimu raditi a i s Madžari nešto imaše, neku zavadu za Herdelj. Provide sveti njegovo vragovstvo o čemu on šije, jer hoće da ga živa preda u ruke onome Amiri caru turskome što mu oca oslepio.

A ako li on druge uči a sam ne tvori, pod ništo je njegovo učenje te tko da ga sluša; tek u to mah trobonji i vetar mu glas raznosi štono se apostol Paval takvim učiteljem podnaša,

Što je oteto, ono je i prokleto. Mnogi se diči što ima mnogo zemlje, a ne seća se tome, da njegovo više nije krome tri aršina. Živu zmiju u nedri držeći. Svakome sav trud mu kroz grlo propada.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

U njoj je opis Manasija kujundžije, poznatog i pod imenom čapkun-Mane ili Manča, koji je — iako ova pripovetka ne nosi njegovo ime kao naslov — ipak nekako glavni junak ove pripovetke.

I po tag iskačaše pazar za niko vreme sprama esap!... Ama, — pa mi dođe ništo čudno! Ima si jedno sopče njegovo i nikoga ne pušta u sopče. Sam ga pometa s metlu. Ho, majka mu stara, i toj treba, vikam, da je niki ugursuzl’k!...

u odnosu na naš ženski svet, ipak, baš u isto to vreme, nije nalazio da je to tako strašno ako njegova mezimica, njegovo čupe Zone, nedeljom ode sa drugaricama na ćošak pred Kaloferlijski han ili na Bit-pazar, gde igra oro; ili u neku

nju neprestano mislio, prirodno je da je želeo i da je vidi, a još prirodnije da ju je čak izdaleka opazilo oštro oko njegovo, a znao je i sve haljine njene koje su boje, i izdaleka mu padale u oči.

Kudi mu stalež, a još više vladanje i povedenje njegovo. Počela je čak od oca Manina, Đorđije; ni njega nije ostavila na miru.

— Ako, sine, ako... — veli mu majka gledajući ga milo. — Toj si je njegovo petalsko znanje... — A naša „Trša“, ete, i „Kundaka“ opuštile žalio glavu...

Mori, za toj lasno. „Imaš si grbinu, samarice dosta“; ta i za Manu i ženenje njegovo lasno... — Može, ama sproti seb’ priliku.

pohitao radi materijala, a da će ga umeti obraditi, — to je već njegova briga, upravo, nije ga ni briga bilo za to, jer njegovo je pero i u Beogradu cenjeno bilo. Što on napiše, to je bilo napisano.

Što on napiše, to je bilo napisano. A i to mu je ne jedan rekao da je njegovo pero, kojim on piše, prosto jedna žaoka umočena u žuč, a i on sam se često s uzdahom izražavao da „piše krvlju srca

A koje mišljenje mislimo da neće biti na odmet kad od jedne takve osobe dolazi. I onda nije nikakvo čudo što je njegovo subjektivno mišljenje i osvojilo i brzo postalo objektivno i opšte mišljenje celoga grada..