Upotreba reči njemu u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

A posle?... Poslednji list je te žalostive knjige tužan: na njemu su nacrtane visoke jele, mračni borovi, hrapavo stenje, a u podnožiju toga kamenja... grob i mrtvačka glava...

A ima li Srbina da te ne zna? Vekovi protekoše kako po dubini srca našega riješ i svaki koren u njemu, iz kojega bi sjajnija budućnost iznići mogla, svojim oštrim zubima podgrizaše!...

Meni izgledaše mnogo lepši nego pre. Više sam puta po njemu molovao apostola Pavla, i svakome se dopalo to mudro i ozbiljno lice; svaka crtica na njemu beše puna izraza; svaka je

Više sam puta po njemu molovao apostola Pavla, i svakome se dopalo to mudro i ozbiljno lice; svaka crtica na njemu beše puna izraza; svaka je pripovedala o večnom mraku podzemnih tamnica, o mučnoj samoći, koja se u vlažnome hladu

pa koji tim tužnim poljem prođe, lako će pogoditi da se tu pod zemljom grle otac i sin... Pa ko zna, možda je njemu milije bilo ono dete pod zemljom, negoli mi na zemlji?... Za njime je plakao, a nas ljubio... Tajna je to!...

Hteo ga je i popa Tanasije oteti, da njime vodicu sveti, ha, ha!... Kakvi sam kačamak kuvao u njemu! Baš bi ga i gospodin proto mogao kusati. Jedanput sam opekao usta, ha, ha!

To je bilo marta meseca, a maja ga sahraniše... Lep je to mesec, taj maj!... I groblje je u njemu lepše: na svakom grobu cveta po jedna ruža, a bosiljak svojim tužnim mirisom miriše.

na njegovom grobu beše sve tužno: crna, skoro iskopana zemlja pokrivaše mrtvaca; čelo glave prost, neofarban krst, na njemu jedan venac od smilja, žut kao što mu je i čelo bilo kad su ga u grob polagali; do njega beše jedan peškir privezan...

Ja ne znam šta mi je bilo, ali sam sva zadrhtala i ni o čemu nisam mislila do samo o njemu: on nije bio više preda mnom, a ja sam ga opet videla; nije govorio, a opet mi se više puta činilo da mi, kao neki

To je čudno, ali je istina!... Na njemu beše kaput beo kao sneg, a na glavi nošaše od paname šešir. Ja tako gospodski obučena čoveka donde nisam videla.

Kad je jednoga dana čiča Marko došao, njemu pođoše suze na oči, pa samo što uzdahnu: „Maro! Haj, moja dobra Maro!“ A ona ga pogleda, al’ kao da ga nije ni

te bi i njemu nestalo — pa kud će onda?...“ Kad je video da me njegov odlazak uznemiruje, a on me je, nežno po uvelome licu milujući,

Obradović, Dositej - BASNE

Po malo dana pastiri su pekli na polju meso, ot kojega orao ugrabi parče s prilepljenim na njemu ugljenom. Po slučaju taaa vetar duvaše: upali se orlovo gnjizdo, spadnu dole orlići, polak poprženi.

Bedni kurjak stane kurjački drečati, a lisac k njemu: „Kako si svirao, komšija, tako sad igraj! Naravoučenije Ovo isto biva ljudma kojih um nije prosvešten čistom

boji silnoga, nit seljanin plaši pred spahijom, gdi se siromah bogata ne stidi, niti pošten čovek mari što nepošten o njemu govori, i gdi javni nepošten žig na čelu nosi.

No da dođemo k našej basni. Lav ovde predstavlja nepravedna i silovita čoveka kome ništa nije pravo ni pametno što njemu nije na korist. S takovim besovesnim i beščelovečnim zverom pravdu tražiti, to znači: sebi pogibal na glavu navlačiti.

jedno: u svim nemačkim i rosijskim vladjenijam niko se dobar, ni hristjanin ni Turčin, soldata ne boji, no gleda u njemu čuvara svoga; a u turskoj zemlji, koliko je dalje od Carigrada, toliko više bedni hristjanin pred agom i njegovim

13 Lav i bik Star lav sretne mlada i jaka bika, i ne uzdajući se javnim sraženijem pobediti ga, pristupi k njemu kroško i, prijateljski pozdravivši ga, kaže mu da je zgotovio veliku čast, i moliga da mu u gosti dođe.

Ali može pomisliti ko: što će danas izedenom jagnjetu pomoći ako sutra kurjaku kožu zderu? Jagnjetu ništa, njemu je svejedno: ta ga kurjak izeo ta čovek, zašto ni jagnjetu ii kurjaku nije nikakvo ponjatije o pravdi i o nepravdi dato,

Upazi nedaleko ovcu, pak je počne moliti da se smiluje o njemu videći ga u takoj nevolji, i da mu donese malo vode. „Ja bih to lasno i pado učinila”, — odgovori ovca — „no ako si i

kad legne na smertnu postelju, sav razdrpat od svoje sovjesti za nepravde i zla učinjena, niti će ga ko žaliti nit o njemu soboljeznovati, no svak će reći: eto čovek koji nije položio boga pomoštnika sebi, no upova na sebe i na nepravdu svoju.

Onda ovi, izdaleka stojeći, rekne lavu: „Nepravedno moje otimaš! Neće ti probitačno biti”. A lav k njemu, smejući se: „E baš! Zar si je ti s pravdom stekao ili od prijatelja na dap polučio?

je ko više od otečestva primio | i uživa, i koliko više otmenosti od njega iziskuje, toliko mu je više dužan služiti i njemu na polzu živiti.

No on nam se ruga tako nami pohljepstvujući, on nas za budale drži i vara nas. Ništa za to, to mi i želimo. Ako li bi njemu palo na um da on za ljubov istini drugojače postupa, da nami protivoslovi, što mi utvrždavamo da on odriče, i što mi

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

nesanici i tami Dok nebom vetar nosi ploveće krošnje šljiva Dole diše moj vranac, vran se presijava, Šta li to njemu sna i spokoja ne da Leti vetar pun sena, moj vranac ne može da spava Čuvaj se vranče da te ona ne pogleda Došla

Sve iznad njih se zapalilo! Gledamo taj plamen visoko iznad goleti, gledamo taj plamen, - u njemu još ničega nema!

Kapu zabacio, siv šinjel ogrno, ide pred konjem i peva, a ne zna da nosi mašinu koja neće šiti ono što se njemu, zlatnim koncem, šije, nego ono što se njozi šije, crnim koncem, u sumračje crno.

Mi izgibosmo ne bismo li izašli, a neka budala pogibe da uđe! Koja li je hajka njemu za petama, kad u ovu sklanja glavu?

luka lađama carskim; četvrti vrh je kula, sa Dunavom u jednoj puškarnici; peti vrh se vidi kad prođeš četvrti, u njemu leže carska sokrovišta; šesti vrh je petom na istoku i, prepun tankih kula po bedemima, vidi se sa svih strana, iz

istoku i, prepun tankih kula po bedemima, vidi se sa svih strana, iz svih daljina; sedmi vrh se diže na zapadu, u njemu svetli Stefanov carski dom.

na vreme, demonstranti, mašući državnim i antidržavnim transparentima i trobojkama, jašu i na njegovom konju, i na njemu!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

) Ovo što ću sad da vam pišem, pričao mi je moj otac Aleksa da su njemu njegovi stari pričali, a on nije zapamtio: — Kad su same spa’ije s carskim beratima u Srbiji bile, uzimali su od svakog

zbog toga što je tome Hadži-Mustafi mlogu građu za kasarne niza Savu slao, poznavao se i živio s njim dobro, zato ode k njemu i požali mu se na taj aginski ferman.

da idu svaki u svoju nahiju i da narod dobro paze, i da ne dadu nikome ni najmanjeg zuluma da narodu čini, no da se njemu obaraćaju. To je bilo oko 1794. godine. Međutim, otišle age i subaše po selima svoje običajne danke i desetke kupiti.

Knezove držao je kao svoje sinove; kad su god došli k njemu, po običnom poklonenju postoje malo turskog običaja radi, pak im zapovedi te svi posedaju, i kafu im dade, i, kako mi

Sad ću da vam pričam o meni, pa ću posle opet nastaviti o mom ocu, što mi je pričao, i što sam ja o njemu i onom vremenu zapamtio. Hajde da vam najpre kažem kako sam knjigu učio.

” On se kao poznaniku prikuči, a Turčin ispod skuta opali pištoljem i malo ga preko rebara rani, i košulju na njemu zapali.

se kako je vezir preko hatišerifa podigao porez i kako već sirotinja ne može da daje, niti ima otkud, i kažu da je i njemu poznato, ̓odajući po eparhiji, kako i on svoju dimnicu jedva može pokupiti.

a mitropolit Metodije uzjaše na konja, te ti u grad veziru, i kaže mu kako knezovi hoće da uzmu od njega hatišerif, i da njemu (veziru) donesu, da po hatišerifu porez udara a ne više, zato neka se pripravi šta će im odgovoriti i pročaja.

februara 1804. godine) javim se majoru Mitezeru, moga oca dobrom prijatelju, i mome poznaniku, jer me je otac često k njemu slao. On me odvede kod obršterova konaka, da me ne vide Turci (u parlatoriji). Pita me šta radimo.

Naopako ga došao! Kako dođe, poče pitati: „Šta je to, i šta hoćete vi?” Ja odma počnem veseo i njemu predikovati, kao i onima što sam pređe kazivao: kako je Hadži-Musta-pašin sin poslao svoga bimbašu i ferman da tučemo

(Neki pogrešno pišu da je to slao neki beg iz Birča ili Leskovca.) Odatle odma pišem i Živanu buljubaši, i njemu sve kažem za Musta-pašinog sina bimbašu, i opširno mu javim, nego da on čas pre povede vojsku u Babinu Luku Grmićima,

mi opet o Crnom Đorđu, da se tukao sa Turcima na Drlupi i na Sibnici, a o svemu tome niti on nama što piše, niti mi njemu, no samo po rečima ljudi znamo.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

A ima valjda nedelju dana kako mi mal zatiru, a tebi ni u uvo! — dere se Raka. — Čuješ, Simo! Daj ti njemu četiri vreće pa nek legne ta kavga — reći će Stevan. — Četiri vreće! — dreknu Raka i pljesnu rukama.

— Imamo — ja! — odgovori Radan već izlazeći iz strpljenja. — A ima li dece? — Ima dvoje-troje... — Pa to ste njemu kupili glavu šećera? — Jes̓ — njemu. — E, e, vi̓te, to je lepo — kad seljani vole tako svoje starešine. — Lepo je.

— A ima li dece? — Ima dvoje-troje... — Pa to ste njemu kupili glavu šećera? — Jes̓ — njemu. — E, e, vi̓te, to je lepo — kad seljani vole tako svoje starešine. — Lepo je. — A kupili ste za vaše pare? — Nije.

— Je li to Uzloviću? — upita onaj što je bacao popa. — A njemu skotu — ja! — E kako te Uzlović zakačio u svoje kandže, ne iščupa ga se ti šale!

Sad, vere mi ni sam ne znam šta ću... Idem često kao lud. Što god uradiš, podaj njemu. Ni oda šta ti vajde nije... Radi, skapavaj, gledaj pa podaj drugome neka ti izede, a ti opet živi kao skot!...

Ama da rekneš da je što šušnulo... ništa! Ide on opet najlak nasipom, ide... Dok ti njemu spade s leve noge jedna pranga. On je uze u ruku pa pođe malo brže.

Učini se Petru da iz vode izlete i pade na nasip. Zatrča se pravo njemu, a sve veće raste, raste, raste... i okreće se isto kao radiš; dojuri već do njega, kad — al̓ opet onaj crni pop pa

»Otkud sad dete ovde?« pomisli Radan, a obuze ga sumnja. Dete plače jednako. Pogleda opet, a ono se spušta k njemu: maleno detence, kao ćupić... crni se; u mraku ne može ni da ga vidi dobro. »A što plačeš, mali?« upita ga Radan.

« Ono se trže i strpa glavu šećera u torbu. On se opet okrene napred i ošinu volove... Dok ti se navali njemu nešto va leđa, pa sve teže, teže... hoće da ga zavali natrag. Matni se rukom na rame, kad ali — šapa!

Jedva se malo osvrte, nema deteta da sedi u kolima. Volovi zapeli pa siplju, kao da je kamenje natovareno; njemu opet sve teže i teže... Već opaža kako mu nokti od onih šapa probili gunjac, pa već dohitaju u kožu.

Dakle, kad je god sabor kod n-ske crkve, dođu i gospoda iz Vladimiraca na sabor. Kapetana ćete lako poznati. Na njemu je najnovija uniforma od sve uniformisane vladimiračke gospode.

— uze ih hvaliti Đuko i potapka obojicu po ramenu. — Samo ne znamo, kako kapetan. Da li je njemu bilo po volji? — reći će na to onaj drugi. — Kako nije! — poče dalje Đuko, hvaliti.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Danas je to selo veliko i ušoreno. Ima u njemu preko tri stotine poreskih glava; ali u ono doba jedva da beše pedeset kuća. Ama iako je bilo malo, bar je valjalo!

Zato ga Crnobarci prozvaše „Kruška”. Tim su ga imenom među sobom zvali, pod tim imenom pričaju o njemu, pa ćemo ga i mi tako zvati. Da kažem još: i on je znao da ga tako zovu, i sam se katkad tako nazivao.

Ali, kao da od svega toga ne može biti ništa. Ljudi ostaše hladni prema njemu. Bilo je nešto u onom prijatnom licu što je neprijatao dirnulo ljude.

Gde je njegov život, tu je moja smrt; gde je meni dobro, tu je njemu nesreća! I te popine reči odbiše ljude od Kruške... Premišljao je Kruška i dan i noć šta to može biti.

Ta, samo srce lupa i gurka ga napred... k njemu!... I kad to smotri Lazar, a u njemu se nešto poremeti... On je dotle voleo Stanka više nego oba brata; a otada Stanko

Ta, samo srce lupa i gurka ga napred... k njemu!... I kad to smotri Lazar, a u njemu se nešto poremeti... On je dotle voleo Stanka više nego oba brata; a otada Stanko mu poče izlaziti iz volje.

Više u njemu nije gledao jarana nego krvnog dušmanina... Stanko to ne opazi. On upravo i nije mogao ništa opaziti. Negove su oči

On mu priđe bliže i, posle običnog pozdrava, reče: — Mnogo sam premišljao da li da ti kažem, pa najposle velim ako njemu neću, ja kome ću. — A šta to? — upita Lazar preko srca. I Stanko mu se ispovedi. Iznese mu dušu i srce kao na dlanu.

Sama ga duša zaboli, a srce da mu iskoči iz grudi... Kadar je bio na četu udariti... Iza jednog grma — prema njemu — pojavi se čovek. Kako ga muke behu obuzele, on ga nije čestito ni video a toli poznao. Čovek taj beše Marinko.

Sve do toga trenutka Lazar se kolebao; sad je bio rešen... Davno i davno, još u prvim časovima ljubomore, javljala se u njemu ova misao, ali je on sam odbijao i prituškivao.

I ko je taj Stanko?... On da je drug, prijatelj, da je pravi jaran, on ne bi prkosio onako kao on njemu jutros: „jarane, ti si dever; tako smo rekli!... I uskipe mu bujna mlađana krv... — Nije dever! — riknu on.

Prvi put, te noći, dahnu on dušom... Mesec mu osvetli šumu, a njemu kao da svanu. Zastajaše ovde-onde ne bi li našao kakvu putanjicu da se njome uputi. I posle malog tumaranja nađe je.

Dučić, Jovan - PESME

BOR Golem i mračan, neveselo, Stoji, bezimen kao travka; U njemu huči gorsko vrelo, I noću prespi jedna čavka. Usamljen večno, strašna grmen, U prvi sunčev trenut sjanja, Niz

To je bilo pre dvesta godina. Stari gavran, uspavan sada u gnezdu, oseti kako se u njemu uzbudi sav bes instinkta, i kako navali krv kao vetar i kao plamen.

Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo. Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi?

Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo. U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči.

U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči. I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti

Kad je u ulici tog grada srela jednog stranca, poznade u njemu svog prvog ljubavnika iz negdašnjeg svog kraljevstva. On je još nosio na svom palcu njen teški prsten.

Ona se ushiti lepotom čoveka, baci zlatni pojas u travu, i, opijena, pruži ruke prema njemu. Proveli su tu noć u šumi, gde je putnik najzad zaspao dubokim snom pored mlade žene koja je bdila.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

I što mu se mi više približavasmo, pogled se sve više bližio tavanu. A lice! Na njemu je bilo nešto tužno, pa — ne umem vam drukčije opisati — pa veselo! Poverljivo, blago, kuražno, pa desperatno.

Oni nemaju svoga bolećega, nemaju... majke! Ali onaj, onaj čovek! Ko je taj čovek? Šta me to toliko vuče njemu? Šta je to tako silno i strašno, pa ipak tako neodoljivo slatko u njemu?

Ko je taj čovek? Šta me to toliko vuče njemu? Šta je to tako silno i strašno, pa ipak tako neodoljivo slatko u njemu? Je li to pobeda, jad, nevolja, čemer, što me vuče njemu, a ipak me tera iz njegove sobe?

Je li to pobeda, jad, nevolja, čemer, što me vuče njemu, a ipak me tera iz njegove sobe? Zar ja nisam video stotinu slepaca, pa ipak me nijedan nije potresao više od kog groša!

— A on? — rekoh ja Joca mi pogleda u oči: — Broj 17? Njemu, brate, mi činimo samo ono što je u nas reč „utehe radi”.

Ja ću ispričati svoja sećanja o čiča-Đorđu i sve ono što mi je mati pričala o njemu, o Đorđu Radojloviću. Ne brigajte!

Od to doba i majka je morala raspitivati za njega, i evo svega što se o njemu znalo: Đorđe je tada počeo parčetariti, ali kad se pokupi veresija, on poče opet za se raditi.

Usiljavao sam se da „dođem u vatru”. Ali kad pogledah Jocu, ja se začudih. Nekaka mračna tajanstvenost bila je na njemu. Tako mi je bio promenjen, da sam izgubio svu volju za „disput”.

To je Joca doktor! Gle kako zaljubljeno gleda u nju! Poznajem, poznajem! Znam sve! Eno onaj isti ozbiljan pogled na njemu, koji sam juče opazio i kome sam se čudio! Dakle to li je! Naravno!

Kao udavljenik, video sam za trenut ceo svoj život, ne izuzimajući ni moj jučerašnji san, ni Jocu u njemu. Ponudili smo ih da sednu. Mama ih posluži, a ja sam, opet, Đorđu pravio i palio cigare.

Đorđe je pričao prvo i najviše, a, valjda iz kurtoazije, o mome ocu — o njemu je mnogo pričao, i moja je mati gutala te priče.

!... da otkud ti nećeš da učiniš njemu sve što čovek može učiniti, pa daješ — čisto me sramota da kažem — pa daješ srce njegovoj ćerci?

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

On niti ga seje, niti okopava, pa opet njemu dobro; njegovu kukuruzu ne može da naškodi suša. Zato se i govorilo po selu, kad neko za nešto ne mari: »E, — vele —

Ali to mu ništa ne smeta (ni njemu, pop-Ćiri, a ni pop-Spiri),2 da posle sedne za sto i da sa ostalim gostima jede redom sve, ne htevši, valjada, kao

Ta, boga mi, šta tu vazdan, a šta me je tu okupio! A njemu onda pune oči suza, pa samo namešta pojas i ćelepuš, pa samo kaže: »No, no, kaže on. Kud ti opet ode!

Eno i sad visi na njemu sijaset nekih stvari, samo da radi k’o i drugi sretni satovi. Sve to obešeno uz jedno i uz drugo đule. Šta ti tu nema!

i popije tako satljik vina i holbu vode, prođe po dva sahata, a zatim se digne, plati i pokloni se kafedžiji i ovaj njemu, i iziđe iz kafane trezan k’o što je i ušao.

Uvek je pod njim bilo brbljavih pataka i pačića i druge živine, a na njemu dečurlije koja se častila dudom. Popadiji nije nikad potrebno bilo da izađe na sokak i da krivi šiju i levo i desno da

se video lep hodnik u kome su ujesen pop Spira, Arkadija i Žuža krunili kukuruz, a leti, kad su velike vrućine bile, u njemu je pod komarnikom spavao domaćin sam glavom.

Pravi Nojev kovčeg! Bilo gusaka ugojenih tako da, kad ih pop Spira vidi onako u perju još, a njemu pođe voda na usta; pa luckastih ćuraka i među njima glupi i uobraženi ćýrak, zodovoljstvo komšijske dece.

Sa godinama se razvile u njemu pogubne i opake duševne osobine. Bio je nepouzdan. Pravi skup sviju poroka, a između sviju dva najpagubnija, porok

Bio je užasna lenjština i čmavalica. Po njemu su se slobodno mogli ne samo pacovi nego i miševi do mile volje šetati i trčkarati, on je samo sebe sklanjao.

Kakav mu je samo ćelepuš sama svojom rukom napravila, prvi vidljivi znak nežne naklonosti prema njemu. — S tim se nije šaliti, — produžuje gđa Persa.

A posle, verovatno je još i stoga da je nešto na tu formu moralo biti, jer što bi to baš njemu pevali, kad prođe, onu danas već jako raširenu i poznatu pesmu: Sad pulgeri postali švaleri, Al’ ne smedu noćom da

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Svuda upaljene sveće, tamjan. Na svakom grobu beli se prostrt čaršav, a po njemu poređano jelo, piće. Čelo groba kleče starije, matere, a u stranu mlađe: žene, sestre.

ne bi posle još više smejali kad bi morala da mu pred svima, na očigled, odvaja od onoga što je za sebe naprosila, i njemu da daje. Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više.

On, čak, nije ni prosio. Njemu se na noge donosilo. Čim ko umre, to se zna, da odelo, u kome je umro, to mora njemu, Taji, da se pošalje. Njegovo je to.

On, čak, nije ni prosio. Njemu se na noge donosilo. Čim ko umre, to se zna, da odelo, u kome je umro, to mora njemu, Taji, da se pošalje. Njegovo je to. A on bi uvek još tražio: — Što već svi ne pomru?

Taja je međutim jednako jeo, mljaskao, i gledao ispred sebe. Videlo se da je i njemu teško da se reši. — ...’ajdemo si! — još jednom se, preplašeno, usudila Vejka da ga pozove. — Neću kod tebe!

Ali ga žena toliko volela da ga nije mogla gledati da tako on trpi, posti, gladuje, već je radila, ponova služila i njemu davala te on pijući, valjajući se, i ženu i kćer oterao u grob. VI BEKČE — ...Ha! Zort!

Sve ih po imenu zove. Svaku poznaje i od svake prosi. Čak kad neka njemu ne pruži, već do njega kome drugome prosjaku, on se izdiže, grabi joj iz ruku i meće u svoju torbu.

Čak i kad se mesec od mutna neba ili oblaka ne bi video, on bi opet k njemu u pravcu, u kom bi se nazirao kroz oblak, išao, lutao.

A sav u bradi, kosi; sa golim rukama iz odrpane košulje i golim kolenima iz starih čakšira koje se jedva drže na njemu. I, tako kradući se, zazirući od svakoga, ide i jedva čeka da nađe i zavuče se, sakrije u koji kut, ćošak.

Zar mi te opet ti nakolnici uplašili. Ne boj mi se, ne boj. Evo, ja, ja idem... utišavala bi ga idući k njemu. I, nekako izmučeno, bolno, prilazila bi mu, šireći ruke kao da joj ne utekne.

Prvo njemu da odnese ručak, večeru i sve što treba, pa onda sebi... I to joj je bila kao kazna, ispaštanje. H JOVAN — A, a...

A obično i ne čeka da mu se dâ, već čim uđe, zaleti se po dvorištu i pošto pokupi sve po njemu krpe, pruće, vraća se. I tako, drhteći, skupljajući, juri iz kuće u kuću, iz maale u maalu.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

momak na glasu. Do njegove dvadesete godine slabo je što o njemu u varoškoj hronici zabeleženo. Mati mu je ostala udovica, a Ljuba, prošavši kroz manje škole, postane šegrtom trgovačkim

Ljuba bi rad u nečem većem sreću pokušati. Pored malo novaca, malo posla, a mnogo sreće — to se njemu u glavi vrzlo. Žitarska trgovina, to je dobra trgovina.

— Šta će mi taj bekrija i kartaš! — govorili su devojački očevi o njemu. Ali, ipak Ljuba, ma da je kakvu naklonost prema kakvoj devojci osećao, kad je došao do rešenja, iskreno joj je

Baš je dobro došao. Pita ga Redić: — Poznaješ li, brate, nekog Ljubu Čekmedžijića iz O.? — Vrlo dobro. — Šta sudiš o njemu? — O njemu mnogo se može suditi. Čega radi pitaš? Valjda zbog trgovine? — Ne, zbog ženidbe. Rad je moju Soku uzeti.

Pita ga Redić: — Poznaješ li, brate, nekog Ljubu Čekmedžijića iz O.? — Vrlo dobro. — Šta sudiš o njemu? — O njemu mnogo se može suditi. Čega radi pitaš? Valjda zbog trgovine? — Ne, zbog ženidbe. Rad je moju Soku uzeti.

Čega radi pitaš? Valjda zbog trgovine? — Ne, zbog ženidbe. Rad je moju Soku uzeti. — Pa dobro, što hoćeš da reknem o njemu? — Ima li što? — Ima nešto. — Al' on kaže da ima dve kuće i gvožđarnicu?

— Već gore ne može biti; ne bi' dao za njega ni moju sluškinju. — Hvala ti što si me osvestio; sad ću ja njemu onako lepim, političkim načinom otkazati. Zevalić se nije mogao duže baviti, pa je otputovao.

Ljuba ode u svoj kvartir, a majka brže bolje k njemu na razgovor. Ljuba iskreno ispovedi da je devojka lepa i miraz da nije rđav — nije šala tri hiljade forinti srebra!

Posle podne šeta se Ljuba sa frajlom Ankom, njenom malom sestrom i mamicom. Njemu se Anka dopada. Istina, bila je vrlo bela u obrazu, a Ljuba bi voleo da je malo rumenija, ali opet nobl izgled ima.

Šta će sad Ljuba? Da ostane tako nalako u platki? Ne! Ljuba mora svoju čast da spase. No, kako? Kao god što je Redić njemu pisao, tako će isto Ljuba Belkiću pisati. Jedno jutro dobije Belkić pismo na pošti i čita ga. Poštenorodni gospodaru!

Ljuba bi voleo da Ružičiću nije dala, al’ opet stiša mu se duša, samo kad je i njemu dala. Jer misli: i meni je dala buket, i njemu je dala; on nju neće, a ja hoću; dakle, biće opet moja! Vrate se kući.

Jer misli: i meni je dala buket, i njemu je dala; on nju neće, a ja hoću; dakle, biće opet moja! Vrate se kući. Baš su se dobro proveselili ono veče.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

i popne se na jedan od onih sanduka onde, ispred nekog dućana, pa da svu onu svetinu rasturi prosto sa nekoliko reči. Njemu se činilo da bi se sva ta jadna gomila odjednom razišla kad bi joj on prosto kazao ovo: čuj ti dugouha gomilo, ej vi

Idite kućama i spremite se, rata mora biti! Samo se njemu činilo da on to ne bi kazao onako obično, nego bi nekako grozno zaurlao snagom one vere koju je osetio čim je vest o

Jest, cela je to celcata, istina i sav je ovaj naš čovek ovde dole u tome. Hiljadu puta lakše je njemu poginuti nego regulisati jednu običnu, malu menicu od nekoliko stotina dinara.

Na njegovom belom i bolesnom licu drhtale su setno paučine briga. Nešto se događalo u njemu. Ali on osta nepomičan i ako osetio Hristića. I tek docnije: — Šta je? upita on natmureno i bez volje za razgovor.

okaj Jurišić ništa od toga neće da razume nego smesta osuđuje i to na jedan brutalan, njemu svojstven, uočljiv način koji vređa.

A sad se i on često buni, protestuje, svađa s komandirom i priznaje da i u njemu ono staro oduševljenje malaksava. A sve bi to trebalo reći tome Jurišiću kad bi on bio kao drugi ljudi i kad bi se čovek

A sve bi to trebalo reći tome Jurišiću kad bi on bio kao drugi ljudi i kad bi se čovek njemu mogao poveriti. Razumeo bi on tada, morao bi razumeti šta znači to ostaviti ženu, stvorenje od devetnaest godina,

Pa jest, imaš je! E pa brate, i stari su ti bili junaci, eto tvoj otac, čitava se čuda o njemu pričaju na javoru, pa deda, pa svi. Onda zaviruje u onaj zavoj i pita: — Parče granate, šrapnel, šta li je?

Sve se u njemu bilo utišalo i tako ostavljen na miru, nediran, on je verovao da je onaj njegov zločin ostao njegova najdublja tajna sa

pa je tražio da gnušanje pred tom optužbom izrazi na način koji bi ostavio utisak da je zadovoljenje jedino što se njemu duguje da pribavi.

Imala je mnogo poznanika i svi su joj se iskreno divili. I ako je po nekad ono i htela, da bi njemu ugodila, nije mogla.

— Ne znam da li bezumno, i ne znam da li ona vas voli. — Ja to znam. — A ja znam... — Šta znate vi? I dok je u njemu užasno rasla sumnja, ona se nasmeja koketno i zagonetno, baš kao da je nešto znala, pa se ustezala da otkrije.

Afrika

On o tim plantažama baš razmišlja određeni broj sati. Po njemu je to jedini način la čovek dođe do odluka, jer lenost misli sprečava čovečji rad više no lenost pokreta.

Vuije da su na njemu nađene čitave vrste potpuno nestale flore; to je jedan od vrhova Atlantide, spone između Afrike i Amerike.

S vremena na vreme ajkula seče ravnu pučinu svojim oštrim leđima. Razgledamo brodski dnevnik. Evo kako u njemu izgleda naše plovljenje do danas: 8 dec. polazak iz Marselja, 6 časova uveče.

To bi dalo svu veličanstvenost viziji arhipelaga na njemu. Sve bi bilo skoro irealno, i tako bi ostalo i u uspomeni, da jedno jedino ostrvo, najmanje, nije se odjednom sasvim

Gledam mađijsku igru nagih tela onih koji tovare ugalj; upadaju u snažno osvetljeni krug reflektorov, vrte se u njemu sa prepunim korpama i izleću kao u igri mušica oko svetiljki. Pučina 6,00 nad Ekvatorom.

Ali se događa i njemu da promaši, a tada ne vredi više nikakvo znanje plivanja, pod snagom talasa, koja i gvozdene šipke uvija kao hartije.

što se meni samo činilo, već naročito što tako širokogrudo zaključuje on koji je, da upozna koji kraj sveta, provodio u njemu po dvadeset i trideset godina. Ova vrela noć je noć Badnje večeri.

Ja pogađam tugu i pijem u zdravlje dece koja su večeras bez njega oko božićnjeg drveta. Njemu su oči pune suza. On ne žali, kako kaže, što su njegovi bez njega, već sebe što je bez njih.

Sve je misterija i sve je ilogizam u njemu. Niti je crnac savršeno „prelogičan“ kao što tvrdi Levi Bril, niti je identičan nama; niti je onakav kakvim gi vidi

Što više tatuaža na njemu, znači da su mu fetišeri više plemenskih tajni poverili; da je u njemu više duha plemena no u drugih.

Što više tatuaža na njemu, znači da su mu fetišeri više plemenskih tajni poverili; da je u njemu više duha plemena no u drugih.

Mučenje najzverskije produžava se do duboko u noć. i dva sina žrtve uzimaju nažjivljega udela u njemu. Mladići na ovom novom iskušenju provode po više godina, za koje vreme prelaze više stupnjeva.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

doktorom Pekarovičem, o srebroljubiju besedeći, njemu tvrdo obećao Tvrdicu napisati i, ako vredno bude, pečatnji predati.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Još više, da će Rascijani hteti da budu napoličari, u ulozi zemljoradnika. Njemu je izgledalo opasno, što su u Temišvar dovedeni rascijanski pukovi iz rata, da ih tu razoružaju i razdele po

Pošto ga je feldmaršal‑lajtnant dočekao tako, ni Garsuli nije imao obzira prema njemu i predade mu pisma kao s neba pa u rebra.

Starac ostade presamićen, prebledeo, i kao da je drhtao. Njemu se, u stvari, naređivalo da Temišvar ima da preda Garsuliju.

Da bi njemu, Engelshofenu, eto, zagorčao poslednje dane.“ Garsulija je, međutim, ćutanje starca dovodilo do besnila i on je počeo da

Proletnji vetar je tako umilan. A Sunce, nas ljude, tako lepo grije; kako nas lepo grije! Njemu se“, veli, „zatvorenici čine malo bledi, barusavi, neočešljani, i nenamirisani. To ne valja.

nije više oficir ćesarski, nego kapetan u vojsci imperatorke Elisavete Petrovne i zadržan mimo zakona i njegovog prava. Njemu je rečeno da će biti kasirovan i da može ići kud mu je volja i on je apšit, iz vojske, dobio, bez ikakve krivice.

Niti će biti vojnici. Garsuli nije bio glup čovek. On je znao da, jedan čovek, ima samo ograničene mogućnosti. Njemu je bilo stalo da se legalno pitanje u redu reši, a šta će biti posle, o tome neka Engelshofen lupa glavu.

Bio je gologlav i disao je teško. Kad je ugledao Grka, on zastade i zadrža na njemu pogled svojih velikih očiju, nekoliko trenutaka.

Dok bi njegovi vojnici trčali na vodu, kapetan bi legao u travu i čekao da se svi napiju i njemu donesu. Imao je u takve dane izraz kao da spava i to je bilo sve. Nije se tužio.

Tamo su nepregledne zelene utrine, Begej, vrbaci koji su zapupeli i procvali, plavo nebo. Njemu se činilo da u mislima oseća kako trava zeleni, kako drveće pupi, kako se nebo plavi.

Nikoga nije bilo u zatvoru sa njim, sem – bar se njemu tako činilo – njegove senke. Mesecima, dakle, ta mlada žena, koja mu je umrla na porođaju, nije u njegovim mislima, u

Taj forpost, na ruševinama jedne turske karaule, bio je opkoljen rovovima, punim vode, a u njemu je bilo mesta samo za jedan top, jednog oficira i dvadeset bombardera, koji su bili lotarinški naseljenici.

Teodosije - ŽITIJA

Predlažemo reč o mužu, ne pišući o njemu ono što nije, ni da ga mnogim pohvalama više ukorimo nego pohvalimo; već, ako i ono što jeste jedva mognemo izjasniti

Roditelji, pak, njegovi, ocećajyći natprirodnu, bezmernu ljubav prema njemu, nesitom dušom uvek na njega gdedahu, a i velmože njihove sa njima govorahu da će on biti najbolji među braćom svojom.

Kada je iparh pročitao pismo, veoma se ožalosti zbog toga, jer je veliku ljubav gajio prema njemu. i pošto je vojvodu s blagorodnima ljubazno počastio, odmah napisa pismo protu Svete Gore, govoreći: „Pošto stvar nije

A mladić razumevši čvrstinu odluke ovoga muža, reče k njemu: — Ako hoćeš, ljubazni moj, ti bi me mogao ostaviti na miru, i znam, kako si moćan, da možeš stići i umiriti gospodina

Pocle y neko vreme odahnuvši, gore ka njemu uzdižući pogled i klanjajući se, davahu mu oproštajni pozdrav, i milostivo sa suzama koreći ga i prebacujući mu,

Ti što si prevario oca, prevario si i nas, a misliš li da ti se valja Boga bojati? Ovo i mnogo drugo od gorčine srca njemu izgovorivši, molitvu i blagoslov od njega izmolivši, i uzevši tužne haljine, odlažahu kući.

A ovo poslaše i da razda onima koji žive prepodobno i koji dolaze k njemu. A otpisaše mu sa strahom i bojažljivo, stideći se da ga nazovu sinom, nazivajući ga ocem i učiteljem, molitvenikom,

k starcu: — Hrista radi, oče, reci nam, da li je ovaj mladić doista tvoj učenik, jer danas neko preslavno znamenje na njemu videsmo?

I opet roditelji svetoga napisaše njemu picmo, moleći i nagovarajući ga da dođe i da ih vidi, govoreći da će se opet moći vratiti svome manastiru.

A kada ovo reče (držali su da to biva po višem naređenju), i svi njemu rekoše: — Neka bude volja gospodnja! i odmah dozva svojega sina Stefana.

kući, mnogi od njih ostadoše u manastiru i protiv volje prepodobnoga, koji nije hteo da ožalosti siva samodršca, a oni k njemu govorahu: — Kod tebe, u zemaljskoj vojsci, prvo smo kroz tebe zasijali, i postavši blagonaročiti, bili smo svetodršci,

A starac slušajući ovo, mnogim suzama natopljen bivaše, ali ga zbog velike smernosti i pokornosti prema njemu nije smeo nazivati sinom, nego grleći ga i ljubeći njegovu svetu glavu govoraše: — Da, gospodaru moj, da, srce moje, i

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Tako i obrnuto: stanovništvo istog dijalekta pokazuje katkad velike psihičke razlike, pomoću kojih se u njemu izdvajaju jasno izražene psihičke grupe.

Svi Crnogorci Stare Crne Gore smatraju Miloša Obilića kao svoga duhovnog pretka, i ne samo da misle o njemu i da mu se dive, već ga i sanjaju.

Pesma kaže: „Car je Mehmed Stalać osvojio, ne osvoji dobra ni jednoga“, osvojio je grad, ali u njemu nije zatekao ništa od onoga što je želeo: ženu, oružje i konja vojvodinog.

sve zvučnijim i obuzima ga gnjev; desi mu se da baci i skrha svoj instrument da bi izrazio silna osećanja koja u njemu izaziva jaka želja da popravi nepravdu. Slušaoci su dirnuti u najosetljivije žice, gotovo užasnuti.

I to ga ponekad vodi žestini; ostalo je u njemu nešto hajdučko, kao što to nalazimo u šumadijskom heroju Karađorđu, sinu te zemlje, ličnosti doista titanskoj.

Beogradski universitet se svojom naučnom vrednošću uzdigao na visinu universiteta zapadne Evrope. U njemu postoji vrlo čvrsta volja da se snažno doprinese naučnom razvitku.

Ovo ime ne pripada ni stanovništvu ni kraju sa određenim granicama. Njemu odgovara psihički tip koji se sreta u mnogim dinarskim oblastima, naročito u Starom Vlahu.

I zaista, ja sam osetio zauzimanje Sali-pašino. Nikada ga više nisam video niti šta o njemu čuo. Radio je, dakle, iz čiste i proste ljubavi za čoveka „naše krvi“.

Ovo je doprinelo da se u njemu održe i još više razviju krepkost i snaga dinarskih starinaca i doseljenika. Zemlja je puna sunca i svetlosti.

Živelo je u miru, lična i materijalna bezbednost su gotovo uvek bili van opasnosti. I na njemu samom se vide znaci civilizacije koja stalno i pravilno napreduje.

Čifčije se naviknu da varaju svoga agu i da potkradaju trećinu ili četvrtinu od zemljoradničkog prinosa koja njemu pripada. U nekim krajevima konkubinat između hrišćanskih žena i Turaka nije bio mnogo zazoran.

Oko kuća nema ni njiva ni livada ni voćnjaka. Ljudi ne žive od proizvoda okolnog zemljišta već na njemu samo stanuju. Žive i izdržavaju se od pečalbe: svi idu, počevši sa decom od 12 godina pa do ljudi od 50 do 60 godina, u

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

led za nekim kockarom i najzad oglas jednog domaćina koji javlja da je u krčmi izgubio dobar glas i moli svakoga ko o njemu nešto zna da mu odmah javi. — Hajde onda da i mi nešto slično sastavimo za moga dobrog mačka — reče čiča Trišo.

po čelu, sastaviše ovakvo pisanije: OGLAS I PROGLAS Iz koga će svaki čovjek koji ovo bude pročitao saznati šta je u njemu napisano, a napisano je baš ono što dolje piše, a dolje piše ono što ćeš pročitati, i ništa drugo.

što se nalazi u sivom džaku i voli slaninu, sir i ribu, a džak ćete poznati po tome što ne voli ni sir, ni ribu, a u njemu se nalazi jedan šaren mačak.

Može se izvratiti, i onda liči na izvraćeni džak, a kad se ne izvrati, liči potpuno na samog sebe. Ako je prazan, u njemu baš ništa nema. Iako je iščezao, nema nogu niti mu trebaju.

— pita on. — Ima samo to da je neki čovjek ostavio na obali moje rijeke neki džak — veli vodeni miš. — E, onda je u njemu posigurno nešto za jelo — objašnjava poljski miš. — Biće, valjda, neko žito ili, možda, čak i samo meso.

Čitav dan i noć Miš prorok propitivao se za mačka Tošu, ali mu niko ništa ne znade o njemu kazati. Najzad, kad je već posumnjao da je čiča Brko bacio Tošu u vodu, neki mu seoski miši sutradan dojaviše da se u

Želim ti drugi put bolju sreću! Kad ugleda svoje prijatelje, Šarov od radosti uze cičati i valjati se. I njemu Miš prorok pregrize uže oko vrata i tako mu dade punu slobodu, koju siroti Šarov nije imao još od ranog djetinjstva.

Hajdemo Šarove! — A možda mene neće primiti? — zabrinu se Šarov. — Kako da neće! — povika Tošo. — Njemu baš treba neko ko će čuvati mlin od onog lopova Žuće, koji mu liže brašno.

“ Mačak Tošo, opet, njuškao je oko rupa poljskih miševa i po raznim znacima, samo njemu vidljivim, čitao spisak ukućana. „Ovde živi poljski miš Živko Brkić sa familijom i sa hromim ujakom Cijukalom.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

baci pod noge I zagnjuri glavu u šake A ovaj je zategao svoj pogled Zategao ga od palca do palca Pa hoda po njemu hoda Prvo polako posle brže Pa sve brže i brže A onaj se igra svojom glavom Hitne je u vazduh I dočeka je na

vidi PUSTOLOVINA BELUTKA Dosadio mu je krug Savršeni krug oko njega Zastao je Težak mu je teret Sopstveni teret u njemu Ispustio ga Tvrd mu je kamen Kamen od koga je sazdan Napustio ga Tesno mu je u sebi U rođenom telu Izišao je Sakrio

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

KAD UVEČE DOTERA KOLA U GARAŽU KOLEGE O NjEMU PRIČAJU SVE NAJ, NAJ, ALI MU JE NAJDRAŽE KADA KAŽU: — E DANAS SI VOZIO KAO PRAVI ZMAJ!

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Jutros, međutim, zatekao sam ovaj stočić, koji je inače zaključan, otvoren i u njemu sve ispreturano, kao što vidite. I AGENT (prilazi ženskom stočiću sa pisanje, na kome je jedna fioka izvučena i

da, da, obratite se njemu. XII MARIJA, PAVLE MARIJA (dolazi): Gospodin Novaković. PAVLE (trgne se i uzruja): On? MARIJA: Ja sam rekla da vi.

RINA (dolazi i upućuje se pravo njemu; staje pred njim, ali bez hrabrosti i onoga ponosa koji je ranije imala): Ja bih htela, Pavle, da se objasnim s tobom.

RINA (sedi prema njemu u raskošnoj jutarnjoj haljini): Opet si nešto umoran, opet neki oblačak. (Ustaje, zađe mu za leđa i zagrli ga).

NOVAKOVIĆ (čita): „U Beču sam odseo u jednom hotelu u blizini Univerziteta i dva-tri dana sam sedeo u njemu, obuzet svojom brigom.

obične naučne vrednosti, već je to jedna naučna revolucija u oblasti hidrotehnike po novim metodama rada koje su u njemu iznesene. ANTA (zadivljen): Kako ti to naučno govoriš?

NOVAKOVIĆ (nervozno): Pa zato, zaboga, govorimo o tome, a ne o „Iliriji”. SPASOJE: O čemu? RINA: O njemu, o pokojniku. On može svakoga časa naići; svakoga trenutka kad se otvore vrata, ja zastrepim.

SPASOJE (zbunjen, ali kao pribra se): Pa... neka dođe... NOVAKOVIĆ: Da, ali pitanje je kako ćemo se ponašati prema njemu? SPASOJE: Kako? To je tako prosta stvar.

iz životne zajednice proizilazi iz neminovnosti procesa kome se sve pojave u prirodi potčinjavaju”, ili želite da ja njemu prosto kažem: „Ti si, brate, umro!” SPASOJE: Pa ovo je mnogo jasnije.

Je l' postoji on? SPASOJE: Pa on kaže da postoji. ĐAKOVIĆ: E, to je ono, vidite, a njemu se u ovakvom slučaju mora verovati. SPASOJE: Pa, dobro, zar vaša moć logike ne može nekako da dokaže da on ne postoji?

I ja, pravo da vam kažem, mislim takvu ponudu da učinim njemu. SPASOJE: Kome njemu? NOVAKOVIĆ: Pokojniku. SPASOJE: Da ga umolite da povede brakorazvodnu parnicu!

I ja, pravo da vam kažem, mislim takvu ponudu da učinim njemu. SPASOJE: Kome njemu? NOVAKOVIĆ: Pokojniku. SPASOJE: Da ga umolite da povede brakorazvodnu parnicu!

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

bila crvena, a to je i sada, ali samo u neznatnim otpacima oko ušiju i potiljka, on se pitao zar je to moralo baš njemu da se desi. - Šta mu se desilo?

- Šta mu se desilo? - gurnuh u lakat Vesnu koja je nešto čitala u uglu, a ona reče da se nije desilo njemu, on je na putu u Beograd prošao kako treba.

Mangup sam ja. Stojim u trpezariji kraj ogledala i u njemu pri odblescima sunca gledam svoju crvenu kosu, svoju šašavu njušku s pegama i ogromne, nečim kao začuđene oči, misleći

Upitah ga šta je to što postoji, a on reče da nema vremena za prazne priče: njemu je jasno koji je mene đavo odveo da slušam trabunjanja onog šašavog popa, a i zvono za ulazak profesora u učionice već

Pogledah na svoj sat, ali taj kao i uvek nije radio tačno. Na njemu je bilo dva minuta do zvona. Cure su već počinjale da udešavaju kose, jer je posle ruskog bio čas matematike, a

Karanovo nije verovalo u pisce, najmanje u one koji su u njemu mogli da izniknu kao neke nakazne gljive. Za Karanovo su, kao i za mnoge druge, uostalom, pisci osobe koje su uspele da

sam znaš: Neda i Rašida biće varane dok ne nalete na nekog druga direktora kome će ono što bi drugi mogli govoriti o njemu biti najvažnije, a žena samo neophodan dekor.

Dole, na trgu, oko vodoskoka koji se ponašao kao filmska diva i radio onda kada se to njemu htelo, sedeo je čitav čopor penzionera, tek sazrelih udavača i frajera koji su im se naslanjajući im se na klupe -

On nije dužan da hrani sve bitange ovoga sveta. Ono što je on hteo da mi kaže o ratu i stradanjima u njemu istina je, najkrvavija i najsvetija: on neće dozvoliti da joj se neko smeje.

Za trenutak videh jaku crvenu svetlost, a onda sam već bio na njemu. Jasmina je kasnije pričala kako sam hteo da ga udavim, ali mislim da to nije tačno.

Najednom, a da zapravo ne znam ni zašto, bio sam srećan što postojim, što postoji ovaj nasip, ova pruga na njemu, močvara ispod njega i na malom jezičku suvog zemljišta Rašidina kuća s dvorištem punim višanja i dece.

Zatim smo stigli do asfaltnog druma koji je povezivao Karanovo s Beogradom i na njemu nije bilo ni žive duše. - Spremi za sutra ono pismo! - nagnula se prema meni i nekako me kao poljubila.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Pa jošte na „kazatelnom” prstu, na desnoj ruci, veliki zlatan prsten, u sredini veliki crven „karnijol”, a na njemu izrezano sidro, „kotva”, pa s jedne strane pismo S., s druge pismo K., znači „Sofronije Kirić“.

Pa kalajisan šešir, cilindar, dole uzan, gore širok, kao izvrnut kotlić. Gospodar Sofra rado se s njim družio i k njemu je odlazio kartati se „friše fire“ ili „marijaš“.

Ko bi ga video pred dućanom kako u „janklu” izviruje mušterije, ne bi rekao da je u njemu tako jaka duša. Pred dućanom i u dućanu izgleda kao Grk, Cincar, kao domaćin gospodarski gostoljubiv, izvan kuće

Tu je video kako lađarski konji vuku triest i više lađa. Žalosni konji. Ovaj prvi koji se obično zvao „ledingeš”, njemu je lako bilo, on nije ništa vukao, samo je prethodio i vodio. No ostalima je bilo teško, i što više ostrag, to gore.

Pa niti je kakva veća strogost prema njemu u početku upotrebljavana. Doduše, Pera je rad bio i dalje ići u školu, za trgovinu nije imao volje, ali očina volja bila

Kad sam potukao te lopove, imao sam na sebi običan jankl. Hoću li se u njemu? — Nipošto. U dolami! I moler je za dolamu. Gospodar Sofra reši se za dolamu.

Sad armicijaš ponudi Čamču da ostane preko noći, s kolima zajedno, i da društvo pozove k njemu. Čamča ne dâ, opiše mu svoje drugove, pa će s njima da izredi komediju.

Posle toga odavde se krenu dalje. Putovali su tako još dva dana i dođu u selo V. Malo selo, no u njemu veliki spahijski dvorac, tu sedi bogati grof. B. Otsednu u jednoj čivutskoj mehani. Nema ni štale za toliko konja.

Sofra se smeje. — Prsten nipošto, no sablju. — Zašto? — Šljahtec kad navuče prsten, mora na njemu biti izrezan nemeški grb, a kod tebe je lenger; vidi se, pa će odma’ poznati da si „kupec”.

Kad mu je već sasvim dosta bilo, oprosti se i izljubi sa gospodarom Sofrom, pa će njemu Čamča počast učiniti, kao što je on pred ručak gospodaru Sofri učinio, uzeo ga ispod ramena i, pomoću gospodara Sofre,

Kad je otac došao, a svi od radosti kliču: „Došao je otac!” „Došao je gospodar!”, a Pera na to tek: „Pa onda?” Njemu su još i sada noćašnji kečevi u glavi.

se sasvim oporavio, idu Čamči u kanapu, pa jednako ga o tom putu zapitkuju, pa muka mu je dok ispravi ono što je Čamča njemu na revanš dometnuo. Gosporad Sofra pregleda dućan, mehanu, podrum i sve. Ište od Pere račun kako je manipulisao.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

ask.rs. 2010. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Miloš Crnjanski SEOBE Sadržaj I BESKRAJNI, PLAVI KRUG. U NjEMU, ZVEZDA 5 II ODOŠE, I NE OSTADE ZA NjIMA NIŠTA.

U NjEMU, ZVEZDA 129 SEOBE I BESKRAJNI, PLAVI KRUG. U NjEMU, ZVEZDA Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblac

U NjEMU, ZVEZDA 129 SEOBE I BESKRAJNI, PLAVI KRUG. U NjEMU, ZVEZDA Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve naniže.

I, u njemu, zvezdu. Jednom zasta u tom ljuljanju i hujanje mu u glavi presta, tako da oseti da je budan. Ležao je u mraku širom otvore

I kao da je to prvo, jasno sećanje uma bilo neki nečujni poklič, njemu se učini da mu trče, jedan po jedan, svojim strašnim trčećim korakom, pod šubarama, sa svojim dugim puškama, i

Kiša sitna padala je i, za trenut, u svitanju, video je pse što pojuriše prema njemu, konje i sluge pod dudovima, a na drugom kraju utrine, kod obora, čitavu onu gomilu što se sinoć tu bila razmestila.

Ni u njemu zvezdu, kao u snu. Trčeći kraj konja i uplakanih žena, koje nisu puštane dole, do čamaca, ljudi su se okupljali, dovikujuć

Seobe mu behu dosadile i nemir koji se ni u njemu, kao ni u svim tim njegovim ljudima koje je vodio, nije stišavao. Bio je prošao sa porodicom, duž Dunava i duž Tise,

I zagleda se tada u daleka brda iza kojih se sad pomaljalo Sunce. Kad na njemu zablista srebro, on se oseti čio i lak, i kao da nema tela.

Navlačeći svoje crvene čohe, njemu se potpuno učini da se to oblači neko drugi, a ne on, i da će to neko drugi sad izići, nakinđuren, iz te sobe, a ne on.

podbulom licu, u kom se još tresao bes i očaj, bio je miran i nepomičan još samo njegov pljosnati, veliki nos i na njemu dve krupne suze. Uzalud mu pritrčaše i pokušaše da ga umire, uzalud ga položiše na šezlong duž zida, kao kladu.

Naprotiv, brat mu se činio sretan čovek, a njegova ljubav prema toj ženi nešto neshvatljivo drugima, a njemu samome sasvim jasno.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

¹⁷ Najbrojniji su u ljubavnim činima postupci koji imaju za cilj da magijski neposredno privuku momka, da u njemu izazovu željenu promenu, tj. da ga opčine, zaslepe i zalude.

krajevima: na primer, u Gornjoj Pčinji ove žene dolaze na Vražji kamen — tu se provlače kroz šupalj kamen, ostavljajući na njemu neki prilog (vunu, čarape i sl.).

“²⁶ Zanimljivo je i to da se negde smatra da nije ceo utorak nesrećan, nego da ima samo jedan zao čas u njemu, ali nezgoda je u tome što se ne zna koji je to čas.

Veza petka sa podzemnim, mračnim silama vidi se u izrazu „crni petak“. „Doći će i njemu crni petak“³⁷, navodi se kod Vuka u smislu: zadesiće i njega neko zlo.

Dete rođeno u subotu biće nesrećno, smatra se u mnogim srpskim krajevima. Ko se rodi u ovaj dan, njemu će se „priviđati“ natprirodna bića, kažu u Gruži.

Da bi dete zadržalo ove natprirodne sposobnosti i moći, njemu se mora sačuvati košuljica, odnosno mora je uvek nositi sa sobom.

Obred zadajanja je, po svemu sudeći, veoma star i u njemu su sadržana verovanja karakteristična za animističko-totemističko poimanje sveta.

⁷⁷ „Ime je u Hrvata i Srba ono, kako koga zovu po njemu samomu, i prezime, kako koga zovu po ocu“, kaže Maretić.⁷⁸ Davanjem ličnog imena detetu ono se priznaje za individuu

Dok leži pored deteta, porodilja valja da je uvek (naročito do krštenja) okrenuta licem prema njemu, jer mu inače mogu „noćnice“ nauditi.

³⁵ Kada dete ne može da zaspi, njemu se još i ugljevlje gasi, a i baje: „Duva vetar preko visokih gora, širokih polja, velikih voda, klasastih ječmova,

cilj da se spreči otežavanje ili onemogućavanje razvoja govora odnosi se na malo dete, njegovo ponašanje i postupke prema njemu. Dokle god dete ne počne da govori, „ne valja mu davati mesa od pileta koje nije propevalo“, jer neće progovoriti.

’“24 U slučaju pomenute nevolje, detetu se još, kao magijska pomoć, mesi kravaj. „Ispečen kravaj iznesu pred dete, a njemu dadu drenov prutić. Žena s kravajem veli mu: ’Baci leskove, uzmi drenove!

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

O PRAŠTANjU Ja nisam bog. Samo je on moćan toliko da prašta, samo o njemu ne govori niko da je slab kad oprosti i da je krivcu saučesnik, da je babun kad pomiluje babuna, samo kad on podiže

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

sve one lepe žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru »Terazije«, dok je bio još nov novcat i dok se u njemu služilo vruće mleko u čašama optočenim srebrom.

uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo. Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata.

Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.

Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.

Da niste slučajno negde videli moj džemper? Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim? Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži. VI Traži se jedna reč.

se zaustavlja tačno iznad njegovog ptičije kucavog srca, koje je i ne želeći dospelo u svet ubica i ubijenih, tačno na njemu nesrećniku — on je, dakle – šuga! Šuga. Šuga! Šuga! Šuga!

Gledao ih je kao neko čudo. Još je imao toliko toga da ispriča da nije mogao ni da pomisli kako se ista stvar može i njemu dogoditi jednoga dana; nije ni sanjao da će ga možda jednog jutra mrzeti da priča i da neće imati čemu da se raduje, da

Kidao je zaneseno prstima lažne žice od konopca na svom kontrabasu od kartona, uživljavajući se u neku samo njemu poznatu melodiju, i ja sam je čuo: bilo je u njoj grmljavine zvuka i reči koje dopiru do dečaka kad ne uspe da se uvuče

i topota baletskih patika po bini, izdvojim za sebe onaj mukli zvuk zategnutog konopca koji dobuje po kartonu, i u njemu je bilo neke obesti, pa onda neke tihe sreće, neke luckaste, neke šašave sreće, neke sreće.

I dok je automobil okretao oko starog pozorišta, to svetlo se ponovo odnekud pojavilo i ponovo je u njemu iskrsao mladi kontrabasista Sead, smešeći se na nevolje i na sirotinju: osetih da me tog časa njegova drska, lažna muzika

po Bel Amijevim živcima poput pelivana — da bi čas kasnije izmislili nekakav blesavi vic, pa su se cerekali dok se njemu kočio vrat od gledanja iskosa u devojku koju je izabrao, plašeći se da mu ne klisne u sasvim drugi kraj sale, gde bi

zabacuje kosu nervoznim pokretom glave, a nekoliko puta njene oči u prolazu zadržaće se duže nego što je prirodno na njemu, nasmešene i ispitivačke (ili mu se to samo činilo?

Matavulj, Simo - USKOK

Dešavalo se da princip nosi vodu ulicom, a da ga najuglednija gospoda i gospođe pozdravljaju klanjanjem! Priče o njemu raziđoše se po cijeloj Boci i po najbližoj crnogorskoj nahiji, Katunskoj.

Bješe postariji, orlujskoga nosa i dugačkih povijenih brkova. Po njegovu držanju i njegovijeh zemljaka prema njemu, poznavalo se da je od većih glavara.

On bješe najmlađi Njeguš koji je išao na Cetinje, kad ga red dođe, da služi vladiku gospodara. U njemu se ogledaše sva oriđinalnost crnogorska.

— pita pop. Bjegunac promrmlja nješto nerazumljivo. Krcun kresnu i drugom, te vidješe na njemu izlinjao građanski kaput. — Prerušio se, da-ti! — reče njeko. — Ama, ljuđi, ovo je on!

Na krilu joj sjeđaše zdravo muško dijete od nepune dvije godine, golijeh nožica, jer na njemu ne bješe druge odjeće do košuljice.

— Elamo, vaistinu! — odazva se stara Krstinja i stade prema njemu. Krcun i Pero zapjevaše jednakim glasovima, jednak zastajući i udarajući o slogove: „Vi-no pi-ju po tri

Kad je ležao u najtežim ranama, kad svi mišljasmo dođe mu kraj, on se kezio kao ovo sad! Jer, što je njemu bog dao veselo srce, ni toga već nema na svijetu! Ako ćeš da se smije od sada do zore, sve ovako...

“ Ali odgovori: — Ja mnim da je u redu da otideš i k njemu; sutra ćemo se dogovoriti. I on je kavaljer „Svetog Đorđa“. — Šta to? — zapita ih knez.

Tu se Stijepo Mrkov uhvatio u koštac s njekim mladim visokim francuskim oficirom, koji mu odsječe dva prsta, a Stijepo njemu glavu... — A mlad i zgodan bješe, te mi ga je i danas žao — reče Ćoro bez smijeha, iskreno.

Janku se činilo da sanja. Osim sviju čuda, koje bješe doživio toga večera, njemu se učini da su se ti ljudi pred njegovim očima odjednom preobrazili.

stezi, koju je držao domaći pop, naduven, nemio čovjek koji vršaše službu duhovnika u njihovoj domaćoj crkvici, a njemu, starijem bratu i mlađoj sestri bješe učitelj, gotovo u svemu domaći starešina.

isti što je sad u Kotoru, pa reče: „Na prvom mjestu, stoga što si od kuće koja je uvijek bila vjerna caru, koja je njemu dala mnogo dobrijeh službenika; pa stoga što ti se odbija na mladost, donosim ti carevu milost!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

(Soba muževlja) MUŽ (sedi ia pregleda jedan protokol), ŽENA stupi ŽENA (trči k njemu): Otkad te nisam vidila!... MUŽ: Ima čitavo po sâta. ŽENA (zagrli ga): Slatki moj Svetozare!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

čemu ne odlučuju, pa je i razgovor o njihovim željama i potrebama, mogućnostima i težnjama, uvek usmeravan od odraslih; u njemu, razume se, ima dobrih namera, moralne odgovornosti i plemenitog nadahnuća, ali, isto toliko, licemerja,

Jan tako tumači i motive Rusoovog interesovanja za decu: „Ne osećajući se prijatno u ljudskom društvu, ne nalazeći u njemu bližnje po svojoj slici i prilici, on je uspeo da shvati kako se oseća taj drugi stranac u društvu, dete.

Vaspitna tendencija Dečja književnost otkriva svet i neposredne odnose u njemu, imenuje stvari i bića; u tom smislu, njena vaspitna uloga je neosporna.

Ulivati detetu neprikosnovenu ljubav prema roditeljima, bez obzira na to kako se ti roditelji prema njemu a i inače ponašali, ili ga učiti bezrezervnom poštovanju svih odraslih, ili mu nametati slepi patriotizam, znači

Izneću neka zapažanja do kojih sam došao razmišljajući o ovom predmetu, i upoređujući ih sa onim što je drugde o njemu napisano.

To, kao što rekoh, ne znači su deca oduševljena predlogičkim stanjem svoje svesti, da u njemu uživaju, ili da nastoje da ga sačuvaju.

Kad bi zec prešao na katoličanstvo, možda bi prema njemu imao više milosti. Nadahnjujući, dobri duh zeca prepoznao sam i na jednoj graviri iz XVI veka; nju sam, krajem

Zec protrča plašljivo da se skrije u žitu, njemu preko ramena. Al začuđen stade, kada spazi da mu sada nije ni do kolena.

Novembra 1978. dopade mi u ruke jedan broj; u njemu nađoh prilično lošu pesmicu o zecu, potpisanu mojim imenom! Uznemirih se: ko se to poigrava sa mnom, i sa mojom

U to, široko polje mogućih i stvarnih dečjih potreba, dečja književnost je unela znatnu zbrku. Ona se u njemu pojavila kao Ersatz. Stvorili su je loši pisci, držeći se dobrih, na prvi pogled uverljivih opravdanja.

Zbog takvog, samopregornog avangardnog žrtvovanja za veliku stvar, od kritičara se traži da prema njemu bude posebno obziran, da mu gleda kroz prste. On je predvoditelj o čijem se radu ne sme suditi strogo i otvoreno.

In-fans, na latinskom, znači onaj koji ne ume, ili ne može da govori. Detinjstvo je, po svemu što o njemu znamo, naporno i srećom prolazno razdoblje. Deca nemaju nikakvih ciljeva po sebi.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Auguѕt von Kotzebue PREDGOVOR Nastojeće pozorije nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina; i čitatelji će se iz gdikoji opština

Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

traži svoja prava, stupa u vezu sa predstavnicima srpskoga naroda, kojima pomaže u nacionalnim tražbinama i koji u njemu počinju gledati svetovnog gospodara srpskog naroda, predstavnika ideje o srpskoj autonomiji, Srbi mole za njegovu

Ne samo da se taj jezik sasvim odomaćio u crkvi i školi no zato što su celi naraštaji učili školu na njemu, zato što se na njemu propovedalo i knjige štampale, što se smatrao za otmen jezik, počelo se njime i govoriti.

samo da se taj jezik sasvim odomaćio u crkvi i školi no zato što su celi naraštaji učili školu na njemu, zato što se na njemu propovedalo i knjige štampale, što se smatrao za otmen jezik, počelo se njime i govoriti.

I zato on stvari predstavlja ne onakve kakve jesu, no onako kako njemu treba. On je lakom na novac, nema obzira i ljubavi za istinu, sebe naziva mitropolitom, što nikada nije bio, poziva se

Za života, i dugo posle smrti, Rajić je bio precenjivan. Dositej Obradović pisao je o njemu: »Naš Rajić, predrago i prečasno ime«; za Pavla Solarića on je »načalni pisatelj naš«; za Gligorija Trlajića on je

Ruski pisac Andrej Kajsarov, koji ga je video u Trstu 1805. godine, piše o njemu: »To nije običan čovek.« Izvesno je da kod njega ima više no što bi trebalo popustljivosti, gotovo poniznosti

Razvijan pod svim tim uticajima, Dositej Obradović nije postao originalan pisac. On nema dubljih i svojih ideja, i u njemu ne treba tražiti jednog samostalnog mislioca i tvorca filozofskih sistema.

On bole no iko poznaje srpski narod, jer je živeo u njemu, i to u svima krajevima njegovim, i ono što je propovedao odgovaralo je lično proučenim prilikama i stvarnim potrebama

Blagodareći njemu srpski narod oslobađa se duhovnog jarma svoje teokratije i »vsekonečnog i plača dostojnog beslovesija«.

Za prosvetni razvitak srpskoga naroda on je bio jedan od najznačajnijih ludi, i u njemu treba gledati tvorca suvremene narodne prosvete srpske.

« Prosveta se tako malo ceni da je okolina VELIKA ŠKOLA U BEOGRADU IZ 1808. kneza Miloša, 1820, uspela ubediti ga da njemu kao vladaocu nije potrebno da zna čitati i pisati. 1836.

Krajem četrdesetih godina Karadžićeva pobeda je potpuna, mlađi naraštaj se okreće k njemu, i romantizam kao škola javlja se u srpskoj književnosti.

Milićević, Vuk - Bespuće

Tek zavitlalo se nešto u njemu, zaigralo, zabolelo ga, steglo ga, streslo ga i tjeralo ga dalje, dalje otuda, iz toga bljutavog života u kome se gušio

dan, pun modrine i svjetla, uvjerio se da se nalazio u svojoj kući, ponavljao tu riječ, naglašavao je, i ništa se u njemu nije maklo, zaigralo, potreslo.

Spustio se s kola, osjećajući sloj prašine koji se bio nahvatao i nalijepio po njemu. I u jednom trenutku zastrijepio je od nečega.

Milan je to osjećao, ne buneći se nikad protiv oštrih bratovljevih riječi koje su padale češće, i poštovao i volio u njemu brata koji je stariji i pametniji.

Sjeća se, jednog dana, Milan je bio zaboravio da govori njemu, i pričao je veselo, s mnogo vjetrenjaste, lakomislene nemarnosti, o svemu, o lumpovanju, balovima i ženama; iznio pred

Milanove oči sjale su i lutale po tavanicama i kad se najednom njihove oči sretoše, njemu se jezik zaplete, pričanje posta smeteno i zbunjeno i naglo se završi, gotovo prekide. On ućuta i gledaše preda se.

sav drjemovan i u krevetu, otvarao jedno pismo iz Ugarske, na kome je vidio bratov rukopis, on nije ni slutio što će u njemu da pročita.

jednom, a ona će da se neprestano muči, to umiranje nju će vječno da boli, njezina rana vječno da krvavi, strašnije nego njemu. — Ubio! — tupo i iz dubine, s nevjerovatnom teškoćom u izgovaranju, kaza ona.

On je dobro znao da ga mrze i da ga se boje; njemu je ta mržnja godila i on se njom ponosio, govoreći o njoj sa rijetkim zadovoljstvom, pri čemu se na njegovom licu javljao

Uživajući glas da je jedan od najstrožijih i najsavjesnijih činovnika, njemu je bilo lako da radi na svoju ruku i da steče prilično imanje; gomile tužaba bile su pisane i dizane protiv njega, ali

ženi, otkako mu je prva umrla, i njegova srdžba i bijes i udarci ne padahu više u kući, gdje je sve gledalo da samo njemu po volji uradi i ugodi.

Da vam nije mrsko što dolazim? reče i okrenu oči prema njemu. On se malo osmjehnu i razumio je. Ne, nije mi mrsko, — reče i pogleda je blago. — Ja volim da ti dolaziš.

Sremac, Stevan - PROZA

A kako se pre toga nakostrešio i naoružao kad je pošao k njemu da mu očita onako kako on ume, onako njegovski; poneo i revolver tvrdo rešen da mu skreše revolver u grudi: dan-dan!

na nj za poneku izgubljenu stvar, i stoga je školovanje u osnovnoj školi ostavilo vrlo tužne i pomalo ružne uspomene u njemu.

»Vredan k’o krtica, miran k’o bubica«, izražavali bi se o njemu. I kao svako umiljato jagnje, sisao je dve ovce. Od nadležnih bi dobio lepu reč, a i pri isplaćivanju liferantu, ili već

bliži) kod Riste puškara u dućan, i otimaju se i nadmeću ko će pre dobiti »slovo«, a Jova ima gotov šablon, pa piše po njemu.

Posle ove svoje štampane izjave poslao je Jova i nekoliko dopisa. Ovi, istina, nisu bili štampani, ali njemu je dosta bilo i to kad je među »Odgovorima uredništva« našao nešto i na svoju adresu. Stajalo je: »g. J. M. u H.

Poslato ćemo upotrebiti docnije, za sada još ne možemo zbog nagomilanog materijala. Bratsko pozdravlje!« A njemu je toliko i trebalo. Tek neka se zna »da u tom i u tom mestu živi Petar Ivanović Bopčinski«.

S ponosom je prolazio naš Jova pored komšija, koji, kako se njemu činjaše, pucahu od zavisti, jer su već juče znali da ima pečenicu, a sada videli i ćurana. I to kakvog ćurana!

Jova ne da nipošto, hoće on. Diže se užasna vika. Jova veli da je to domaćinov posao, a Kaja opet njemu da on neće to znati, da je njegov alat pero, a ne veliki kujnski nož.

Izgledam u njemu k’o Talijan kamenorezac. Čarale mi oplete i podštrikava. Da vidiš samo! Ovako što samo ovaj đida nosi.

— Al’ nisu lepše od mojih! — reče Paja i ne osvrćući se na uznemirenost gospoja Kaje. I sad opet njemu naspelo da se pohvali svojim čarapama. — A vidiš li, priko, ovo? Nije kome je rečeno, već kome je suđeno.

Poče se kao kroz maglu prisećati svega onog što se desilo o ručku; mnoge slike mu iziđoše pred oči. I njemu dođe nešto teško, pade mu neki teret na dušu.

I Jova se sada dade u tugovanje i zaćuta. Gleda po stolu i vidi izobilje na njemu, ali se seti da se kaže da »nije svaki dan Božić«, i da ima mnogo mučnih dana preko godine.

Radičević, Branko - PESME

“ Ove reči — slatke strele — Minuše mi grudi bele, Skoči mlada, njemu stigo, Digo krčag, ruku digo, Ruka drkta — krčag dole — Ode na dve — na tri pole.

“ Al' mu evo bono pade Ujedanput čedo krasno, Bono pade, ne ustade — Zađe njemu sunce jasno. Ala jadan čupa kose, Gruva svoje mlade grudi, Vetri vapaj njegov nose, Oće skoro da poludi.

Tužan ide on na groba De počiva njemu mila, Svaki danak dugo doba Suzā onde lije sila. Ali nije sve do groba Oko suza prolevalo, Jer i nji je blago

III Opet gone danci dane, I godine godinice, Bele njemu kose vrane, Brazde njemu glatko lice. Al' opet je preveselo Vavek njemu čarno oko, Opet nosi vedro čelo Kao

III Opet gone danci dane, I godine godinice, Bele njemu kose vrane, Brazde njemu glatko lice. Al' opet je preveselo Vavek njemu čarno oko, Opet nosi vedro čelo Kao mladić on visoko: Ta on ima

Al' opet je preveselo Vavek njemu čarno oko, Opet nosi vedro čelo Kao mladić on visoko: Ta on ima krasna sina, Pa ga gleda pun radosti Pa se seća

“ Veli jad je njega stiskô, Zamuti se njemu oko, Glavu nosi od sad nisko Ranjen' otac preduboko. Tešku ovu boljeticu Nije jadan preboleo, U lednu je nju

Ko silazi ono tuda, Da l' mi oči dobro vide, Da l' to vranac njegov ide, A na njemu, Bože moj, Da l' je ono dragi moj?

“ Pa polete pred miloga, A on klonu s konja svoga — Ao jada iznenada! Glava njemu razbijena, Ruka desna salomljena, Kroz zavoje krvca lopi, Jadna moma ruke sklopi: „Pa zar tako, dragi moj!

ona sinoćke prošeta, Zar si mi se baš uzalud, mila, Tako lepo danas okitila, Zar ti nesi to prosula cveće Da po njemu moje zlato šeće? Cveća krasna vidim ovde sila, Al' najlepši de si ostavila?

Spavaj, brate, tu sanak slađani, Kiti, cveće, grob njemu lađani, Ta sve mu je možda ovog sveta Ugrabila ova raka kleta, Ta od sviju njegovi milina Sada njemu ostala jedina,

cveće, grob njemu lađani, Ta sve mu je možda ovog sveta Ugrabila ova raka kleta, Ta od sviju njegovi milina Sada njemu ostala jedina, Sve nestalo, sve ga je izdalo, Ti jedino verno mu ostalo, Mlogo teo, mlogo započeo, Čas umrli njega

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Međutim, jedino je prema satu oduvijek imao neko posebno strahopoštovanje gledajući u njemu tajanstveno biće koje živi svojim zagonetnim životom, čistim i mudrim kao kod kakvog drevnog pravednika.

U našoj kući, otkad se zna i pamti, nikad niko nije imao sata, nit je ko znao da po njemu čita vrijeme. Moj stric Nidžo, kad se vratio sa Solunskog fronta, pravio se da „zna u sat“, ali kasnije se ispostavilo

— Prodadosmo, braći Jovanićima. — Je l mu bilo žao ostaviti mater? — Bogami, jest i njemu i njoj, rzala je tri dana. — Oh, grehote, ljudi moji.

— Kako samo ovako spretnom konjčiću možeš reći da je paripina ...Ugađaću mu, jašta neg ugađati. Kom bi drugom ako njemu neću. Načiniću mu nešto, ima da vidiš. — Ih, ti kao da čovjeku praviš samar, tako govoriš.

Gost je prošivao stelju od samara, a djed je pažljivo gledao u njegove ruke. Njemu koji pod bogom ništa nije znao načiniti svaka je majstorija izgledala kao nedokučiva premudrost pred kojom bi naprečac

Pomenuše mjesec. — Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih ja. — Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec.

— Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za ...ne bira čime će.

čudo i pokor on je saznavao posljednji, prekasno, kad to više ni za kog nije bilo ni neobično ni sablažnjivo, a njemu se tek valjalo prilagođavati.

Mijesi česnicu dolje u slami, a odozgo, ispod žrvnja, brašno sve purnjavi po njemu. Pred tim skarednim prizorom djed je već gubio glas, mahao je i šištao kao gusak.

E, ne znam kako je njemu ime. Za ljubav svojih seljačkih mušterija, skoljenih svakojakom nevoljom, grešni bradonja odstupao je u slikanju od

davno još, bio neki Simo Starčević koji se naimao kod starijih ljudi, oženjenih mladim ženama, svojom neprilikom, pa o njemu nikla popijevka: Blago ti je Starčeviću Simi, jaše konja i ljeti i zimi.

Vidiš da je bolestan i da neće još dugo. A novajlija se nekako otprve udjenu pod skut djedu, pa se samo njemu obraća za svaki posao, čak i za onaj za koji se pitaju isključivo domaćice. — Striče, da odnesem kravi napoj, a?

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

” HUSO: Da hoće da se opkladimo ko će brže bogatiji da sagradi grad! Pa da se ovako podelimo: njemu najbolji carevi neimari, indžiliri i haznadari, njemu sav kamen, pesak i japija, svi čekići i mistrije i libele,

Pa da se ovako podelimo: njemu najbolji carevi neimari, indžiliri i haznadari, njemu sav kamen, pesak i japija, svi čekići i mistrije i libele, ašovi, budaci, crepovi i krečane, svi nadzornici,

Ko toliko pazi na red i obraz, na stid i smernost i uzdržljivost, ko Hasanaga? Sedeći ovde, ja sam njemu obraz čuvala, onako kako je on tražio da se čuva! Zar zbog toga da mi dete oduzima?

Još sam se jedino tebi od jutros nadala. I Hasanagi se treba smilovati. Ako se pomeo, nije se niodčeg pomeo. Njemu je uvek moralo biti najteže. Hasanaga je gušio pobune, još će se pričati u kolikoj krvi.

On nije imao dokazano ono što su tebi još pradedovi dokazali. Što je tebi sigurno, njemu nije. On i u snu mora da strepi, da osigurava.

Zna se kakva je ovo igra. Tu ti se nikad ne zna šta se zna. Ko nešto ne zna na vreme, teško njemu! Ako se nešto krupnije nije zamutilo između age i bega, evo glave!

Što njemu veća vajda, tebi šteta. Toliko valjda znaš. Ne baviš se ovim poslom od juče. Traži on dobar kamen za svoj temelj.

HASANAGA: E, kad bi on mogo sve ono što oće! JUSUF: Nije reč samo o njemu. Reč je o onom koga on traži za zeta. Ko zna s kim ćeš imati posla. HASANAGA: Ništa on meni ne može.

Svak od njih misli da mu je Alah sluga, da Alah nema drugog posla nego da njega opravdava, da njemu daje za pravo. Oni ti kroje Alaha prema sebi, ko da je Alah košulja.

Muškarčina! A kad sam tebi govorila to, to za kosu, ruku, glas i pokrete, kazao si mi da je potuljen! Njemu ste se i pred slugama smejali. BEG PINTOROVIĆ: Ako počnemo tako da razgovaramo, ne vidim na čemu ćemo završiti.

HASANAGA: Šta ja imam njemu da se pokazujem? JUSUF: Ko kaže njemu? Ko zna ko je već čuo šta traži Hasanaginica. Sad svi čekaju šta ćeš ti da

HASANAGA: Šta ja imam njemu da se pokazujem? JUSUF: Ko kaže njemu? Ko zna ko je već čuo šta traži Hasanaginica. Sad svi čekaju šta ćeš ti da kažeš.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

I kad on, Dimitrija, ču Todino silno jecanje, plač sviju žena pa čak kijanje popino, njemu se nešto smrče, usta ga zasvrbeše i pognuv glavu, odbacujući od sebe rukama nešto, pobeže čak iza kuće, samo da ne

— Šta je, crni Dimitrijo? — A-a-a... — krklja on i trese se. Njoj se sažali kad ga vide takvog. Naže se k njemu, sunce joj obasja kosu, lice; suza zasja u njenom lepom oku i ona ga uze za glavu i privuče k sebi.

— viknu tako silno i uplašeno, da se prepadoh. Dok sam živ taj uzvik slušaću. Samo ne mogu da ga opišem, kako u njemu nečega i prestrašenog, i bolnog, i očajnog bejaše. Beše đipila.

— Ti si, gospodine? — šanu a neki nov, stran, ponizan, učmao i bezživotan tvoj glas prepade me. U njemu ne beše ni traga o kakvom osećaju, toplini i bolu. Kao da si me sad prvi put videla u životu, takav beše tvoj glas.

— A zar ti nećeš da je ispratiš? — Ne mogu, Boga mi, gospodine — poče se pravdati. — Imam rabotu. Moram njemu da odnesem ručak, a posle u nadnicu. — A gde je on? Ti poče da mucaš. Beše ti neprijatno i stidno.

Ne može! — viknuše ostale. — Stani, oh stani! — šapuće ona očajno. Mati metnu ruku u ćupče, pa kad vide da u njemu nema više kita, šanu joj nešto, ona skoči, uze od devojčice ono ćupče i poče prskati vodom iz njega sve ostale.

Ali mora da se uzdržava, čini se silom stroga i uvek gruba prema njemu, jer ko zna šta bi onda bilo, da ne radi tako? Ali sve uzalud.

Slušala je, strepila, a ništa nije mogla da radi. Misao o svome grehu, što je o tome, njemu, Stojanu, mislila, pamet joj obuze i svu ispuni neopisanom tugom i strahom.

— Oh dosta, dosta! ... — Kao i sebi i njemu poče besvesno šaputati Cveta, onako poklopljena, zgurena, stiskajući prsa i gušeći se od suza i navrelih osećaja.

Ali ma ko da ga naljuti, čim bi strina pristupila njemu, metnula ruke na rame i blagim glasom zamolila ga: — Stanojo, što si ljut? Nemoj. Ajde učini — to i to!

Skupljaj pamet, jer ti nemaš nigde nikoga. Sâm si. Nemoj da piješ. Zbogom i — oprosti mi! Pogledah strica, a njemu se oči ovlažile, trepavice od nadošlih suza podnadule i brk mu igra.

Radio je, cepao drva, klao, kopao grobove, i sve što god bi mu se naredilo. Leto, zima, njemu je bilo sve jedno. U iscepanim čakširama, nekim pojasima i krpama od ko šulje provođaše dane.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Blago nama, mi ćemo bit’ majke I rađati CESARU junake. Za sav rod naš mi ćemo g’ moliti, Sa suzami NjEMU govoriti. Svetla kruno, JOSIFE VELIKI, Prostri milost TVOJU na rod srpski. Obrati lice i TVOJ pogled blagi!

Vrlo malo! A opšti prosti dijalekt svi znadu i na njemu svi, koji samo znadu čitati, mogu razum svoj prosvetiti, srce poboljšati i narave ukrasiti.

Kostić, Laza - PESME

pođite do javora, pobratima onog bora, što ga stuži i cacyši neiskazom veljih muka Kosovkina bela ruka, te je njemu ruka mala grdne jade zaveštala; a kad guslar po njim gudi, iz javora jade budi, iz tamnice jadi lete da se braća jada

da imam sveta vina, pričestio bih te, al' putir mi je srce, pun krvi nesite; po njemu ti je, dušo, sva duša razneta, a u njoj sveta tajna ljubavnog zaveta.

Al' moje je srce sveže, proleća se njemu smeše, pa kada bi lišće velo, pa kada bi samo htelo po mom srcu da poleže, svaki listak što bi pao kô cvetak bi

Na Olimpu je pirovanje, čast, međ bogovima njemu u propast; peharima se zlatnim kucaju, od otkucaja gore pucaju, a čovek beži neda'nimice u gudure, u mračne

mu pluć; al' čim naraste — opet onaj smej, nijedna reč, već smej i opet smej — da pukne silan od ljutine Zej de njemu smejom prkosi junak, a on još na to svoj da daje zrak!

I rekoh vam, u pozorištu smo. A pozorište? Zar to nije hram? U njem se služi žrtva ljubavi. Iako se u njemu ne slave bogovsko-ljudske strasti Hristove, iako mu ne svetli sunčev plam, al' u njem trepte jasne zvezdice, samrtnih

Kad mene Turci ukradoše mladu, ukradoše i njemu jedinu nadu, jedinu milost kob mu uze preka, i odreče se milosti svake i svakog leka za svoga veka.

Na njega samo, roba doveka, na njega samo, samo na njega, nebeskog gnjeva sve gromove prospi, ne prosti njemu, il' nikom ne prosti! Jer nikog ne mož' gora kletva snaći, do zajedno s njime u raju se naći?

Jer nikog ne mož' gora kletva snaći, do zajedno s njime u raju se naći? Oh, zato, bože večne milosti, ne prosti njemu, il' nikom ne prosti!

grudi vadi svile komad žuti, na svili je sitan vez; — taj je vezak što zamuti Samsonovu bistru sves': — šaren vezak njemu niže jedno lišce, a pod lišcem sitno piše po komadu žute svile: „doveče si u Delile!

Pa sve zbog jedne žene! Žene zar? — U tamnici junaka sviju car, i glava, snaga, nada roda svog i božji narod i u njemu bog. U tamnici?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Kad su ušli u tamni vilaet i išli po njemu, sve su pod nogama osjećali nekako positno kamenje, a iz mraka nešto poviče: — Ko ovoga kamenja ponese kajaće se, a ko

Kad bude neko doba noći, zaljulja se jezero, on se jako prepane kad vidi da nešto od sredine ide upravo njemu: to je bila aždaha strahovita sa dvije uši, pa juriš na njeg učini, no on potegne nož i udari je i glavu joj odsiječe,

Otale pođu svih devet i carević deseti. — Hajde, — vele mu — ovdje ima jedan grad i u njemu car sjedi, otale se mi hranimo već ima tome više godina.

čuje, brže potrči p caru sve javi, a car mu dade mnogo novaca, pa brže pošalje svoje ljude da sva tri careva sina njemu dovedu.

carstvu, a onoj dvojici starije braće reče car: „Ako hoćete, i vas hoću oženiti, pa vam dobre dvore sagraditi“, no oni njemu kažu da su oženjeni obojica, i cijelu mu istinu otkriju, kako su pošli da sestre svoje traže.

jednom car pođe u lov, a njemu kaže: — Ostani ti tu kod dvora i evo ti devet ključeva, čuvaj ih kod sebe; možeš — veli — da otvoriš tri četiri odaje,

u avliju i onda ga srete đevojka a on pogleda i poznade svoju sestru najstariju: ruke šire, u lica se ljube, a sestra njemu govori: — Hajde, brate, sa mnom na čardak.

— Dobro došao, šurače! — veli sokolovski car. — Bolje tebe našao, zete! — odgovori njemu carević, pa odmah sednu večerati.

Car joj reče: — Ja bih najstarijeg ti i srednjeg brata ubio, a najmlađeg ne bih; njemu bih i u pomoć svakad pritekao kad bih mogao.

A taj njemu odgovori: — Bolje tebe našao, zete! Pa odmah sjednu večerati. Za večerom se razgovaraju o svačemu, i naposljetku carevi

A ona kad vidi brata, brizne plakati, pa njemu oko vrata. Posle se uzmu za ruke pa u zmajev dvor; u dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, ona

Ona kad vidi brata, brizne plakati pa njemu oko vrata. Posle se uzmu za ruke pa u dvor. U dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, onda mu

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Svršila kao naopako. Kako si metnula onaj pepeo? SOFIJA: Kao što si kazao. MAKSIM: Onde je njemu mesto. Nisam li sto puta govorio, da se meće pored odžaka. SOFIJA: Ja sam čula: u kraju do oluka.

MAKSIM: Šta marim ja za svet? U mojoj sam kući ja gospodar. SOFIJA: Teško svakom onome koji ne mari šta svet o njemu govori. MAKSIM: Kuvati se neće! SOFIJA: Ali ja oću! JEVREM: Pravo, snao! MAKSIM (Jevremu): A šta ti tu?

Žena je u kući mlađa, to svaka pametna treba da prizna, i kao takva dužna je uvažavati i počitovati svog muža, njemu pokoravati se i za starijega držati.

se ličnost izbegla, nuždno je da Spasić ne bude glavna rola, nego jedan njegov đak, koji se iz njegove Geografije učio i njemu podražava.

Svaki koji doznao bude, gdi leži istom doktoru razum, neka se njemu prijavi, pa će dobiti 100 talira.“ (ISAJLU) danas izilaze novine. Idi brzo, neka se ovo stavi, jošt ima vremena!

Tek što su tele novine izići, ja dođo. Novinar se nasmejao kad je čitao, jamačno pomislivši na 100 talira. Ali ja njemu kažem da vaš razum i više vredi. DOKTOR: Razum je iznašo pronađenje pečatnje.

Dok su ovi gledali kako će razum spasti, skupe se od svi strana doktorova deca, koji za svoje suštestvovanje samo njemu imaju blagodariti.

Da i njega zakopadu! Oho! Lonac! Na moju dušu, novci! (Ustane.) Hm, novci, i novci moga komše. Njemu su jamačno izlišni a meni od najveće potrebe. Tako je ovaj svet nepravo ustrojen.

Koja bi pametna žena to natovarila? Pa zašto tako širok fistan? LjUBA: Nego kao tvoj, da se sapinjem u njemu. STANIJA: Moj nije bezobrazan. Ne valja, ne valja. Fale ljudi: „Tako je u Beograd, tako je u Beograd“.

LjUBA: Ja sam molila moga babu da mi naruči jedan, pak kaže dobar je i onaj stari. Čisto me je sramota već da u njemu idem. PIJADA: Pa tvoj nije ruzan. LjUBA: Već skoro je izišo iz mode.

Idem da perem sudove, pak nek ide opet dva groša, bar se provodim fajn. (Odlazi.) LjUBA: Vidiš majka, ćirica, pa se i njemu dopada teater. STANIJA: Ama koje je to čudo?

STANIJA: Šta je to? LjUBA: Kad se momak u devojku zaljubi, pa joj kazuje kako je miluje, i ona njemu odgovara. STANIJA: Pa to slušaju ljudi? LjUBA: Katkad ima po šest stotina, i bilo bi više, da je soba veća.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

“ — i više se nikada nije pojavila na njemu. Umesto toga, držala je govore da sam ispala šašava na matorog i da smo nas dvoje depresivni manijaci koji neprestano

glumac u tom filmu, Sule je, naravski imao pravo na svog dublera, jer je režiseru i ostalima bilo neprijatno da na njemu mere svetlo dok pripremaju snimanje i te sisteme! Ali jest, oćeš vraga! Kako naći nekog sličnog Sulencetu!

portret pokojnog deda Gavrila (1878—1965), čoveka koji me je na neki način uveo u književnost, jer je baš zahvaljujući njemu moje ime prvi put objavljeno u novinama na završetku uokvirene čitulje „Ožalošćena supruga, sinovi, kćeri, kumovi,

Toliko sam se bila raspričala da sam sasvim zaboravila na Mišelina. Okrenem se prema njemu, kad imam šta i da vidim — on nina-nana! Ujutro me probudi neka strašna škripa.

Pozajmljivao mi je tako, na primer, godinama „Politikin zabavnik“ i nikad nije pravio pitanje ako na njemu ostane po koja mrlja od masti i aleve paprike.

Taj čovek je, naime, znao sve o meni, a ja o njemu ništa! Bio je nešto kao krunski svedok svih mojih ljubakanja pred kapijom, njega su pitali da li me poznaje i gde

se potisnutih želja — eto šta mi je kazao taj prosedi tip, koji bi mi se jako dopao, samo da mi nije nešto smetalo na njemu!

Kazala sam mu još da, mada imam samo osamnaest godina, poznajem sve trikove koje upotrebIjavaju njemu slični, a između ostalog i onaj fazon, kad sretnu čoveka na ulici pa ga kao malčice postrance pogledaju, onako iskosa,

Usput sam se pomalo, kao, raspitivala o Predstavniku. Najviše podataka o njemu dao mi je njegov šofer, inače doktor čiste filozofije. (Kao da uopšte postoji i neka prljava filozofija!

Tako, na primer, kada neko u društvu spomene Lava Tolstoja, on se neće istrčati i početi da priča bez veze o njemu pre nego što sve pažljivo ne ispita. Najpre lepo potraži Lava u „Bremu“, a tek onda uzme reč.

Hoćeš li da ga opisujem dalje? — Na časnu reč, takav tip bi mi se dopao već na prvi pogled! Ima nečeg u njemu. Mislim, ne bih imao ništa protiv toga da naša Ana i on ... — Nisam još završila! — reče maman.

s makazetinama, priča bakuta (cik-cak), pa kad oduzeše učtivom tipu te tačkice, kao predstavniku poraženog sveta, njemu ne ostade ništa drugo nego da zbriše, to jest, hoću da kažem, da ubije tutanj, mislim, preko crte — ali jest!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

o nalonj tresne krnj polijelej. Posluje pošast poslove dnevne. Jaukne ovčar s vrha Kicelja: njemu je blago tmuša izjela. Tinja rukopis titlasto satkan. „Sije pisah az!“ - pisar zavapi.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

“ Bolje da si pevala onu staru pesmu: „Druge moje, ne budite lude!“ Tako ja mislim. A sovet moga prijatelja?... E, njemu je mesto ovde. (Savije pismo i mešne ga u džep.) Ali sad kud ću? Oće skoro da me izda zanat.

Gledaj ti nje, jošt bi izrekla da ja star ne razumem, nego ona, jučerašnje dete! Sinko, ja sam ti dao soveta; ako se po njemu ne uzvladaš, sam ćeš biti kriv.

) Kako ti se dopada taj baron, Jelice? JELICA: Ah, tatice, kanda ga je neka cauberin rodila! Usred Beča nema njemu ravna! MARKO: On mi se vidi mudra glava biti. JELICA: Ah, tatice, taj vam zna kur praviti!

I ja sam mu govorio da primi tako važnu službu, ali on nikako neće. Njemu je najmilije kad može ići od varoši do varoši, i kad se ljudi dive njegovim sposobnostima.

Što se pak gospodara Batića tiče, njemu na svaki način mora biti žao; ali kad pomisli da je gospodična u Beču vospitana, to će se lako moći skloniti da drugu

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Prošla je mala Crvenkapica. Starino lovče, gdje ti je puška? Evo jezera, pravoga raja, na njemu utva vatrenih krila, tu junak čeka troglava zmaja, nad njim se voćka čarobna svila.

Ko će junaka od sna da budi? Blista u gori, pod samim vrhom, vrelo pod jelom tankovrhom. Markov je Šarac na njemu pio. Sa biljur-češljem tu sjedi vila, orao pada krvavih krila; tu nam se Marko prestavio.

Koga li svjetlo Mačkovo mami i ko bi noćni uhoda bio? Na njemu ćurak, ni nov ni stari, pa tamno crven i sav se žari, tinja u snijegu i čudno sijeva kao da vatra dogorijeva.

Oj, ko-ko-ko, ej, kako to!“ Pod prozorom u tom, koraka meka, dopuzi Lisac, nečujna sjen, na njemu šešir, i torba neka, a glas mu mio i zameđen: „Pjetliću dragi, pjevaču jasni, zeleni repe, fesiću krasni, pšenice

“ Natisnu Lisac što može jače, suvoga granja sve stoji lom, na njemu torba ludački skače i Pijevac skače zajedno s njom. Preskače Lisac prepreku mnogu i bježi — brže od svojih nogu.

Nad njim je okvir u vedroj boji, brezova kora, srebrna svijetla, u njemu slika velika stoji mačkova druga, pokojnog Pijetla.

„Be, ja sam jagnje, ime mi Kudra, gdje li je moja Mamica mudra, vreba me šuma i zubat vuk.“ I njemu Mjesec pomože rado, u bliskom toru osvijetli stado, a Kudra skoči. „Eno mi kuće, Mamice eno i čika-Žuće!

Sada mu meca opasno prijeti, sprema se, kaže, da mu se sveti. Kraj bukve leži njivica prosa, po njemu, jutrom, sija se rosa kao da blista kamenje drago, pa vrapci Ćosi mira ne daju, od same zore podižu graju: „Uh,

Na kome moru, poznato nije, uz otok neki zaliv se krije, od strašnih bura spas; u njemu živi ribica lijepa, ribica mudra, zlaćanog repa, u nje je ljudski glas.

Večeri jedne, u suton meki, do kule čamac doplovi neki, u njemu dečak viti srdačno ruku starini pruži: „Ribaru dobri, više ne tuži, ja ću ti mladost biti!

sunčana žega sa sviju strana legne vrh grana, prlji ga svega, hrastova sena na zemlju sleti, na trn se svije, po njemu leže, čuva ga, krije, dok sunce žeže, do prvog daška večeri sveže.

Tu ti se rađa vesela Japra. Potok-jarence skače i đipa, na miru nije ni jednog trena, po njemu igra senka od vrba, blista i trepti odeća-pena. Brzicom oštrom ko munja šiba pastrmka smela, vatrena riba.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Svaki narod zasebno paziće na sebe neprestano, da se to na njemu ne zbude. Kao što svaki čovek pazi la ne dobije groznicu, ili još bolje da ne dobije nervozu u kojoj se, i bez spoljnih

Zamislite, ja sam danas kod vas, na vašem ostrvu, koje je jedinstveno u svojoj prostoti i lepoti. Ničega na njemu nema što bi mi bilo tuđe ili što bi me činilo tuđinom.

Odjednom se zaleti u cvet, zariva se duboko u njega, buši jogunasto, strasno, skoro brutalno, sebi mesto u njemu. Celo njeno telo je u radu, čvrsto, teško, zadihano.

kao kakvo živo biće, koje podnosi veličanstveno silovanje, trpi, drhće na tankoj stabljici od upornoga rada što je u njemu; od toga drhću i zeleni listovi iznad cveta.

Sinoć su govorili da bi moglo doći do rata. Čak deca u Eskaloni... Verujete li vi to? Njemu sinuše OČI: — Ako bi bilo rata i ako bih iz njega izišao živ, nikada se više ne bih vratio na jezero.

To nije bilo englesko, već skoro kastiljansko ime. Mislite li da biste u tom slučaju poznali u njemu nekog od svojih poznanika? — Sumnjam. Ja sam poznavao vrlo malo Engleza.

Ali ja nisam ništa poverovao. Ja sam znao koliko je on dobar i koliko bi njemu bilo nemoguće da učini tako ružnu stvar.

Možete provesti pored njega još dvadeset godina, ništa podrobnije o njemu više nemate da saznate. Osvrnuo sam se na tu stranu. Čovek je govorio na rđavom francuskom, ali ubedljivo.

Vodimo ga, vidiš. — Baš ljubazno. Pozdravite Pipa. Žena je moja išla jutros kod Lonje i donela mi o njemu vesti. Bolje je da mnogo ne jede. — To kažem i ja. Najzad, zašto meni svi to kažete kao da ga ja hranim!

Sedam u prvi čamac koji se njiše na vodi i gledam. Ne odvezujem ga. Šta čini sada što danju po njemu gamižu ljudi! Šta čini što su tu logorovale rimske i mavarske vojske, ginuli legionari a San Diego, okružen pticama i

Samo ja ne vidim pre svega pred sobom vodu nad kojom vlada noć, ni svetiljke jezera. Ne vidim šta je na njemu živopisnost, već šta je postojanje i stvarnost. Svim svojim bićem: da to nije predeo preda mnom, već deo prirode.

Ljubičast, goreći od fosfora kao buktinja, na vrhu jednoga oštroga brega, gradić i seoce u njemu. Precizno ocrtane kule, krovovi, zvonare. Uz njih ližu beli plameni. Šta je taj gradić?

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

I kada je izdahnuo, Nagrada mu sindžir beše; No ako mu oduzeše Carsku slavu i slobodu, Krepka volja opet osta, I to njemu beše dosta.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

On izmiče prividu sličnosti sa Ničim. Svemoć Ničega prema njemu je, sluti se, prava nemoć. I samo zato što postoji svet koji je svet, i stvoreni svet ima svoju malu svetost, i

Očekujem novi sabor k njemu ide možda ta devojka što nosi čabrove s vodom i kazuje kako se zove bilje kakav trud i zvonak govor daleko li je

rujno da ugasi žeđ mrtvacima sunce je urna puna žutog vina glava puna snage lik koji se obraća živima petao na njemu vidi krestu jagnje — čelo bojno orao zna daje to kljun neoboriv z a zmiju je to pobeda zmijskog cara za čoveka —

od Rtnja, Ozrena i Zapadnog Venca ostaje goli greben noć bez petla lelek koji se sam sebi smeje i jezik mučen u njemu nada: neće morati da govori sve ispočetka.

s gorskog dvora bolestan i mrk oči ne odvaja od zvezda vode ga dva mladića o čija se ramena oslanja neki vide u njemu božansku ribu koja izlazi na suvo drugima se priviđa u Topoli gde se klanja očevom prahu on samo zna nezdrave snove

ljudi imam svoju kvotu izbavljenja javite se vi ne znate šta je sve na kocki moj raj je mali no liči na zemlju biće u njemu dovoljno neprijatelja i borbe za sva moguća prava da ne govorim o raskoši polnog života kad nema druge kontrole osim

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Možemo uzeti za primer Trifuna. TRIFUN: 'Ajd' baš da čujemo? AGATON: 'Ajd' izvol'te dati njemu da upravlja imanjem? 'Ajde, dajte mu... TRIFUN: Ne znam zašto ne?

AGATON: Veli: možete, ali bolje: strpite se; pokojnikova je želja bila da budete strpljivi. SARKA: Lako je njemu mrtvom da bude strpljiv.

AGATON: Nisu to duhovi, Sarka, nego budilnik. SARKA: Ju, kakav budilnik? AGATON: Pa taj što sediš na njemu. SARKA: Šta imam da sedim na budilniku; nikad u životu nisam sedela na budilniku, pa sad ću.

Te ti ja njemu odmah onako od prve: zahtevam u ime cele familije da se odmah otvori testament. PROKA i TANASIJE: A on?

nije da ga molim, nego zahtevam, pa poče da mi vrda: te pokojnikova želja, te četrdeset dana, te ovo, te ono. Ali ja njemu: po zakonu ne moram da čekam četrdeset dana i neću da čekam! Tako ti ja podviknem njemu. VIDA i SARKA: A on?

Ali ja njemu: po zakonu ne moram da čekam četrdeset dana i neću da čekam! Tako ti ja podviknem njemu. VIDA i SARKA: A on?

VIDA i SARKA: A on? AGATON: Poče on opet da vrda; te paragraf sedamdeset drugi, te pedeset šesti, a ja njemu: a sto četrdeset sedmi, a sto četrdeset sedmi, gospodine? Kad to ču, a on prosto preblede i zbuni se. VIŠE NjIH: Pa?

SVI: Kad? AGATON: I tu poče da vrda: pa dobro, gospodine Agatone, možemo ovih dana. Ne, bome, podviknem ti ja njemu, nego ja zahtevam još sutra. SVI: Još sutra! AGATON: Nego šta! PROKA: Pa je l' pristao?

” TRIFUN: Pa sad već ostavi to što je on tebi kazao, nego šta si ti njemu kazao! AGATON: A ja njemu: nema zakona koji zabranjuje, niti ima zakona koji propisuje da se familija može useliti ili

” TRIFUN: Pa sad već ostavi to što je on tebi kazao, nego šta si ti njemu kazao! AGATON: A ja njemu: nema zakona koji zabranjuje, niti ima zakona koji propisuje da se familija može useliti ili ne useliti u pokojnikovu

AGATON: Počnem ja, znaš, s njim razgovor o testamentu, ali onako izdaleka i vešto, da se on ne seti. Velim ja njemu: pošto ste vi pisali testament, to sve okolnosti govore da je vama testament donekle poznat. VIŠE NjIH: A on?

Gle ti kako on to nama!!... PROKA: Ja tražim da Agaton prvo kaže šta on traži; da čujemo šta on misli da njemu pripada? SVI (sem Simke): Jeste, to da čujemo! PROKA: Hoćemo da čujemo, pa prema tvojoj meri sebi da odmeravamo.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Noćas, tek oslonih se malo na fišekliju onoga Izvorca, a on se ritnu, ćaše zube da mi istera. Ni njemu nije lako. U blizini Koceljeva sretosmo dugačku po vorku volovskih kola, na kojima su ležali ranjenici...

— viknu usplahireno komandir diviziona, — Eno ga! — uzviknu vodnik četvrte baterije, i priđe komandiru da i njemu pokaže. Komandir odmeri brzo regletom skretanje, i odmah se okrete bateriji: — Trideset hiljaditih levo. Plotun zdesna.

Svi su pošteno priznavali da im nije bilo prijatno. Samo se Tasa telefonista hvalio kod posluge drugoga topa kako njemu nije ništa bilo, i kako ne treba da se plaše kad je on među njima. Tanasije se provuče između točkova i sede na lafet.

Naredite da se odmah iskopaju zakloni za ljude n budno osmatrajte most. Ako primetite ma kakav pokret na njemu, ne čekajte moju komandu, već gađajte odmah. Ja ću biti na osmatračnici.

Bili smo gotovi da skočimo na njega. On kao da razumede, pogleda upitno sve redom, pa onda u Rajka. — Njemu! — povikasmo gotovo uglas. On se pridiže, obuhvati njegovu glavu i ostatak vode sruči mu u usta.

Odmah ih dozovi i uspostavi vezu sa baterijom. Hajd sad odmah... A-ja, naredio je komandant da se pri polasku javiš njemu. Vojnici su mi usrdno pomagali da se spremim.

u njenu kuću, pa se raspilavio kao da je domaćin — jadao se Aleksandar, stežući vilice pri pomisli na mladu seljanku. Njemu je sada dvadeset i pet godina i, onako sirov i bujan, po cele noći pretura se u mračnoj i vlažnoj zemunici,

— A, jest... Molim te, ja to njemu pričam, a ne tebi... I ja čekam, razume se, dva dana da dejstvuje lek, pa ti se obrijem, napuderišem, uzjašem

Kažem joj da je to možda bio drugi, ali ipak molim je da ne pravi neprijatnosti ni „njemu“, i rekoh joj da sam gotov da joj kupim papuče. A zamisli šta mi kaže: „Kratko je samo papuče za ovu bruku.

— I ja mislim! — kaže Aleksandar, zavijajući cigaretu. — A vala naposletku izmenjasmo dobro misli: on nama, a i mi njemu! Dođe i komandir i reče da ćemo u toku noći promeniti položaj.

A Krsto u hodu sjaše s konja, prikrije se iza vrzine i, kada je vepar bio prema njemu, iskoči, jednom rukom ga ščepa za njušku da ne ciči, a drugom mu zabije kamu u vrat.

Moj je konj posustao, jer sam gotovo dvanaest časova na njemu a i naramkuje na jednu nogu, pošto mu je potkovica ispala.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Čobančad, videvši putnika u varoškom odelu, pođoše k njemu, ali prišavši blizu, stadoše. I oni se začudiše neobičnu izgledu njegovu.

»Kakvo li je ovo čudo ?« kao da se pitahu njihova lica, ali oni ćutahu dok im se putnik ne približi. Njemu zaklecaše noge, stade da baca poglede u stranu i, ni sam ne zna kako, priđe lepoj mladoj devojci, skide šešir i ne

Gojko ode te razgleda svoj novi stan, pa se vrati sa odlučnim zahtevom: da se njemu odredi naknada u deset, a učiteljici dvadeset dinara mesečno. Nastade pravi lom.

On ga čak smatra za toliko prosta i neotesana, da i ne gleda u njemu kakvog konkurenta pred Ljubicom, ali tek mu je krivo kadgod ga vidi, a naročito kad stane da se uvija oko učiteljice.

I to on oseti samo za jedan mig, dok uze šljive sa njene ruke. Nu Gojko nađe da treba i njemu što reći, da je nezgodno ovo dugo ćutanje, pa se obrte saputnici: — Vidite tamo daleko...

»Kakvo zlo, misli ona dalje : samo tek da se tako kaže. Zabrinuti i opterećeni zlom ljudi ne smeju se tako veselo, a njemu smeh ne silazi sa usta. More, slavan je život, slatko je živeti !...« — Pa ne hvalite se, gospođice, početkom u radu.

k njima sa celom svojom školom, pa će tako zajednički držati ugledna predavanja, ali prethodno zahteva da oboje odu k njemu u goste i da provedu zajedno ceo nedeljni dan.

Nekakav đavolast, detinji osmeh pređe joj preko usana i ona baci pogled na Gojka, onako u koso, ne osvrćući glave k njemu. A Gojko se pognuo, pa meri očima svaki svoj korak.

Šta će... da se skloni od zla; bolje mu je. Sad će i on izići. Kažem ti ja, bratiću, ne boj se ti. Njemu baš nemoj zube pokazivati, onome znaš... nego onako niz dlaku. Laži ga polako dok ne uhvatiš za vrat, pa onda o zemlju.

Gojko ispi pa odmah vide da se i Pera i Ljubica nešto smeše i gledaju njega. Baš će biti da se njemu smeju. To ga opet zbuni. — Kakav si to drug, bolan... Nećeš sa koleginicom da se kucneš! reče mu pisar — Zaboravih...

Pojavi se na pragu i Gojko, ali drukčiji, sasvim drukčiji. Na njemu lepo novo odelo, nov crn šešir, kosa ošišana, brada »štucovana«, pa ni nalik na pređašnjeg Gojka.

Istina, i sad se jasno opaža njegova karakteristična nesrazmera, ali ko se već navikao gledati ga takvog, njemu on sad izgleda sasvim otresit, pravi mladoženja. Ljubica podiže glavu i pogleda ga za časak.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ Snaha njemu tiho odgovara: “N’jesam rasla bora gledajući, Već tvojega brata čekajući!“ 76. Šta se beli gore na planini: Da

81. Okolo dvora jasenje, U ovom dvoru veselje, Mladi se Petar ženjaše, Svu braću zove na svadbu, Sva braća njemu dohode, Petar im vino služaše, Braća mu čašu primahu, Sve dobre čase spominju; “Sve ti, brate, u čas dobar bilo!

Ko li bi mi vodice doneo — Dala bi mu moje čarne oči. Ako bi mi ladak načinio — Ja bi njemu verna ljuba bila.“ Ona misli niko je ne sluša; Slušao je ovčar od ovaca: Rogozom joj snoplje povezao, Od leske joj

Jeli tebi mila moja duša? Jel’ ti tvrda moja desna ruka?“ Mara njemu tiho odgovara: “Vjeruj Jovo, i srce i dušo! Draža mi je, dragi, tvoja duša, Nego moja sva četiri brata; Mekša mi

je tri zelena venca: Jednoga je sebi ostavila, Drugi svojoj drugarici dala, A treći je niz vodu pustila, Pa je njemu tijo besedila: “Plovi, plovi, moj zeleni venče!

Knjigu piše paša Alipaša: “L’jepa Maro, bi li pošla za me?“ S Bišća Mara njemu poručuje: “Da me prosiš, ne bi pošla za te, Da s’ oženiš, bih se otrovala!“ 121. Srdo moja, ne srdi se na me!

Asan-aga niz Užice sađe, Gledale ga užičke devojke, Gledale ga, pa su govorile: “Mili Bože, da čudna junaka! Na njemu je zelena dolama, Izvezena od suvoga zlata.

“ A đevojka milostiva I iz srca žalostiva, Dade njemu i obadva. Ljubi oči željno momče. 140. Oj ti Cveto, lepo cveće, Bog ubio majku tvoju!

“ 194. Mislila sam (o zlu ne mislila!) Što bih dragom od milosti dala. Ja bih njemu vezen jagluk dala, To je dragu odveć malo dara; A da bih mu boščaluka dala, Sirota sam u majke đevojka, Mnogo mu

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Kaže da čizme treba da se oprase, da kožuh zableji... GINA: Zablejaće u njemu, jadniku, majčino mleko! BLAGOJE: Čizme da se oprase? SIMKA: Hoće da kaže, čizme od svinjske kože!

Ne zna se da li je vreba, ili je njom opčinjen. Sofija oseti njegov pogled, okrene se prema njemu, primeti ga, i krikne. Drobac joj polako priđe.) SOFIJA: Što ste me prepali! DROBAC: Plivaš i po noći?

Možda se Filip žrtvovao da spase toga Sekulu? VASILIJE: Zbog čega da ga spase? Šta je njemu Sakula? SOFIJA (glumi): „A šta je, Hekuba njemu il on Hekubi?

VASILIJE: Zbog čega da ga spase? Šta je njemu Sakula? SOFIJA (glumi): „A šta je, Hekuba njemu il on Hekubi?” JELISAVETA: Da je tamo bio neki policajac makar sa minimumom pozorišnog obrazovanja, do toga ne bi

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Osta nam jedino krv. Oj. Ona je naš strašan ponos. GROTESKA Zidajte hram beo ko manastir. Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir. A na hram dižite crnu sfingu naroda mog.

Nek se sve zvezde što jezde osvrnu za smeh čudovišta tog. Zidajte hram beo ko manastir. Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir.

Zidajte hram beo ko manastir. Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir. NAŠA ELEGIJA I boli nas. Gračanice više nema, šta bi nam takovska groblja?

Na mome licu bledom miriše tama bela: osmeh mog razočaranog tela. U njemu je očaj, u njemu što prezrivo odriče ljubav svemu, svemu. GOSPOĐI X. Ne pomaže ni muž, ni dete, ni glasovir.

Na mome licu bledom miriše tama bela: osmeh mog razočaranog tela. U njemu je očaj, u njemu što prezrivo odriče ljubav svemu, svemu. GOSPOĐI X. Ne pomaže ni muž, ni dete, ni glasovir. Za vas je u grehu mir.

Onda se reših da ubuduće budem među prvima, Bio sam među prvima. Temišvar je tada naglo rastao i karuce su u njemu trčale na gumenim točkovima, a bilo je među njima, već, i prvih auta.

To je bio profesionalni klub fudbalera i moj najbolji drug u njemu bio je metalac Sidon. Ja sam u njegovom društvu upoznao i jezik, i kuću, i porodični život radnika.

Battuta“, kao neko oličenje Nečastivoga. On nas je, sve, nabadao na floret, kao da je floret čačkalica, a mi njemu nismo mogli ništa, ama baš ništa.

„Narodnjiki“, kao što sam i ja bio, divili su se seljaku. O njemu su stvarali jednu idealnu, i idealiziranu, sliku. Naivnu. Ja sam selo upoznao u detinjstvu.

Malo je trebalo pa da već tada, zauvek, ostanem u njemu. Naime, pred polazak u Beč, ujaku, u Eksportnu akademiju, ja sam se bio zadržao kod brata u Novom Sadu.

Ponoć je, pustite me da nazdravim, i ja. Prospem li vino po belom vašem čaršavu, ostaće na njemu rumen vinograda. Prospem li vino, zamirisaće beo čaršav kao sneg po žitu nevidljivom, ali niklom, i ozelenelom.

U zdravlje te prostitutke koja ga je izdala. Nek moje vino polije ovaj čaršav beo, da ne vidim na njemu njeno bledo lice, kad se pokajala pred Sudom i pala pred njim na kolena. A on joj se smejao besno, lagano, banaćanski.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Gospod progovori: — Anđeli moji, delo moje još nije gotovo. Njemu još nešto nedostaje pa da bude savršeno... Hoću, danas, da stvorim čoveka — biće razumno, biće koje će slaviti moje

Tada Bog zapovedi Anđelu smrti da siđe na zemlju. I njemu se zemlja u suzama molila da je ne dira. — Ne plači, zemljo, i ne žalosti se! Ja ću ti ovaj prah vratiti!...

Na putu se spotakne o koren jednog debelog drveta i padne. Krčag mu ispade iz ruku, lupi o kamen i razbije se. U njemu planu gnev svom žestinom.

Negova dobrota pročula se nadaleko. I mnogi, koji su patili od istih ili sličnih neduga, dolazili su k njemu da ih nauči kako da i oni postanu onakvi kakav je postao on.

Stranac je u neobičnoj nošnji: na njemu beo burnus privezan crnom vrpcom oko čela. Iz belog platna gleda mlado lice, bledo i spokojno.

i silan, pa se najposle toliko osilio i poneo da je počeo i samom Bogu da prkosi kako je on, po sili svojoj, ravan Njemu, Bogu Svemogućem. Ljudi, podanici njegovi, mnogo su se bojali svoga cara.

Jedno je samo starac molio mušicu: da njemu ne ulazi u Nos. Mušica mu obeća to i ode od njega. PRIČA O ĐAVOLU Isterao u proleće seljak kravu na pašu.

Još dok je bio u pustinji, sve je iz dalekih krajeva dolazio k njemu na pouku i blagoslov. Jedanput ga narod iz Rima pozva da im dođe u prestolni grad za episkopa. Starac se poplaši.

Svet se raziđe... Nikog ne beše: Onesvešćenu Mater odneše— Kraj Raspetoga osta sama Od Njemu vernih ljudi i žena— Ona, grešnica, Magdalena. Kraj njegovih je nogu klekla— Rumena krv je iz njih tekla...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

s onim pandurom, moram i to napomenuti, video sam gde vuku u zatvor jednog što je ukrao cipele u nekoj radnji, a i njemu o vratu orden. „Kakav mu je ono orden?“ — upitam pandura. — „Ono je orden za zasluge na prosvetnom i kulturnom polju!

„Čudan slučaj da se tako zvala i ona uzvišena, viteška zemlja predaka mojih!“ — pomislih u sebi, ali njemu ništa ne rekoh, već ga upitam: — Čime vas mogu služiti, poštovani gospodine?

Publika se raziđe, a ja priđem momku s rečima: — Ako je moguće, javite gospodinu ministru da jedan stranac želi njemu. Momak se, čim ču reč „stranac“, učtivo pokloni i uđe u ministrov kabinet.

Ja sam ga tešio zbog takve strašne nepravde koja se čini prema njemu. Zatim sam razgovarao sa jednim bogatim trgovcem, koji mi pričaše mnogo iz svoje prošlosti; a od svega toga sam

zbog ovih poslednjih nemilih događaja, zaželim da čujem šta o tome misli ministar vojni, te se još istog dana uputim njemu.

U prilogu ./. šalje se Savetu akt direktora ....ske gimnazije da u njemu prouči gramatičke oblike, sintaktičke i stilističke osobine, pa da ga sa svojim mišljenjem vrati što pre Ministarstvu

Dijalekti našeg jezika III Direktorov akt 1. Poreklo i istorija akta 2. Osobine jezika u njemu prema osobinama starog stradijskog jezika u starim poveljama...” I tako dalje. Ko bi još mogao sve to i popamtiti!

udžbenik i učenici ga nabave, a tek sutradan donese ministru drugi udžbenik neki njegov prisniji, i, razume se, treba i njemu učiniti.

Starac očajno uzdahnu, odgurnu ljutito hartije i glava mu klonu na grudi. Prema njemu, na drugoj klupi, sedi jedno đače; u ruci mu zaklopljena knjiga, a ono napamet govori lekciju iz botanike: „Ova korisna

— Nemamo. — Koliko ih svega imate? — Zasad nemamo nijedan! Ja se zaprepastih od čuda. On to primeti, pa i njemu bi to čudno. — Šta vam je to čudno? — upita me. — Slušam da ste doneli zakon o...

Poneše te stvari kao kakve svetinje. Kufer je, razume se, i bio svetinja, jer je u njemu sigurno sudbonosni ugovor; upravo, u tom kuferu beše, ni manje ni više, već budućnost, srećna budućnost cele jedne

To ne može biti druge nego je vrlo pametan — zaključiše i ostali, pa uzeše opet zagledati stranca i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobično jake pameti.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Daj, dijete, visoku stolicu i jastuk. — Daj mi tronožac, molim te; ja najvolim uz ognjište na njemu sedeti. — E dobro, dobro, ali bez jastuka ne dam. — Tako vi je to kod nas adet.

Otkud tebe đavo stvori tuna, šapće on. — A, lišče matori!... viknu Tanasijeva baba, pa poleti k njemu. Nastade džumbus.... U toj najvećoj larmi, velika gomila komišine uleže na dva mesta i zašušta jače.

To je petao iz najsiromašnije kuće, mršav, a hitar i okretan, k'o vidra. Njemu se nije teško nakaniti. Dok je se samo javio, već mu se odaziva drugi, a ovome treći, pa sve jači za jačima, dok,

Sad nije mislio ni o čemu, već je gledao u ono najveće crkveno kube i na njemu jabuku, kako se sija na mesečini. Pade mu na pamet, da se baš na onaj prozor od kubeta, koji je prema njemu, meće

Pade mu na pamet, da se baš na onaj prozor od kubeta, koji je prema njemu, meće barjak o narodnim praznicima. »Kako li se popne onde?

I onaj veliki divit na njemu, koji je bio crnji i odvratniji od duše svakoga đavola, u kome su našle grob silne muve i komarci...

Ali malo zatim, kad to stanje dostiže vrhunac, nasta, prirodno je, reakcija, i njemu bi lakše. Za nekoliko trenutaka oblada njime neko duševno zadovoljstvo, kome se i sâm začudi.

Čas za časom izbija, a on još stoji i puši... Najzad poče da oseća, kako čitava reka tuge poče da juri u njemu i da ga plavi svega.

On nije na to obratio pažnju. Tek kad kola saviše u njegovu ulicu i kad već behu prema njemu on se trže. Odmah je poznao, da je to »Golanfer«, hajduk — kočijaš. Zaustavi ga: — Jesi li ti, Golanfere?

Kad je došao iz vojske, nije se mogla opaziti na njemu nikakva promena. Isti govor, isti pokreti, sve — kao što je i pre bilo.

A lanac se, bez šuma i govora, tiho i oprezno, steže sve više, i mi u njemu verugamo se preko krša i gudura, preko rudine i trnja, čas na brdo, čas u jarugu, i sve više i više zebemo, očekujući

Naročito mu pažljivo razgledaju odelo i oružje. Ono im se čini neobično, i ako ničeg neobičnog u njemu nema. Najzad se nađoše koji ga poznaše. — Madžarević! — uzviknu jedan. — Jes', on je, — potvrdiše drugi.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Na desnom zidu, od publike pa do vrata, mali etažer na tri sprata i na njemu šoljice, čaše i još pogdekoja sitnica. Na sredini sobe sto sa kupovnim čaršavom i oko njega stolice.

Pa ono je već javna stvar... Visi ovako, evo ovako, na prozoru, a onaj ćosavi potporučnik pod prozorom. Ona, znate, njemu sve ovako, ovako, ovako. (Pokazuje gestove rukama.) A on njoj sve ovako... Kao u pozorištu. PAVKA: Ju, ju, ju!

Ilić petlja i ne može da sastavi kraj s krajem, a tebi se, gazda-Jevreme, pomalo i preliva; njemu plaćanje najahuje na plaćanje, tebi primanje najahuje na primanje. JEVREM (buni se): Nije baš tako...

SRETA: Ama, de, ostavi, tako je kad ti ja kažem! E, pa lepo, kad je tako, otići ću njemu pa ću mu reći: deder, daj kantar da izmerimo to tvoje narodno poverenje, pa da ga se ti, brate, pred tvojim biračima

Otkud to dvoje idu zajedno: špiritus i politika? SRETA: E, al' da vidiš kako sam ja njemu odgudio. JEVREM: Je l' dopis? SRETA: Dopis, dabome. Jesi li čitao koj' put dopis sa potpisom „Rišelje”? JEVREM: Jest!

” JEVREM (zadovoljno): Jes' jes', to ti njemu, to! (Spazi mu (plakate u džepu.) A šta ti je to? SRETA: Koje? JEVREM: To crveno? SRETA: A ovo? Pa to je ono.

JEVREM: Dabome, lako je njemu kad unapred zna da će govoriti. A otkud ti znaš da je divan govor? DANICA: Eno mu i sad stoji na stolu.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

i prijateljima — i kome (selu) još nije palo na pamet da traži od ministra da se proglasi za varošicu iako je bilo u njemu četiri Cincarina i dvaput toliko špekulanata, a tim je već, naravno, kazano da ima i kafana i mehana I magaza, te

Ali on ne čita pesnike, nema ni vremena ni ukusa za te besposlice i poslastice besnih ljudi. Uteha mu je u njemu samom, u njegovoj svesti i savesti.

A naš Sreta beše svojski i istinski odan svome poslu. Pedagog-fanatik, čovek novoga pravca, progresista. Da je po njemu samo, uredio bi on svoju školu da je ne bi bilo u svih pet delova sveta.

Pa je tako i radio. Ređa se tako satljik za satljikom, i njemu sve crnji i bedniji izgleda položaj toga staleža, i on oseća i vidi nekako lepo da se to društvo ljulja, da ne stoji na

Tada nije ništa iz novina čitao, samo ono njegovo. Ako ko čita te novine, Sreta bi seo prema njemu, pio kafu i ravnodušno sedeo, ali mu se ne bi ništa izmaklo!

On prema njima kao otac, a oni opet prema njemu kao deca. — Kakvi sakati i nakazni pojmovi, pomislio bi često tada Sreta u sebi; kao i da nije bilo Devedeset treće i

kad uzme pod mišku kakvu knjigu, pa se upusti u kakav razgovor, a u razgovoru sve upleće strane reči, a pogledaš: na njemu gunj, tozloci i opanci, a ti se zbuniš; kad ga pogledaš, vidiš: seljak, a kad zine da govori, i ti vidiš da je to

A to se videlo i po njemu. Nos mu se tako jako crveneo da jednom umal’ zbog njega, ili bolje reći zbog njegove boje, nije glavom platio.

Gazda Đorđe je ugovorom tako vezao stolara koji ga je gradio, da je ovaj štetovao na njemu. Na kelneraju behu poređane mnoge stvari.

GLAVA PETA Koja je iz počasti prema ćir-Đorđu samo njemu posvećena; to jest, samo će o njemu govoriti, pošto je on odmah posle Srete, glavnoga junaka, a uz Miću »Oficira«,

GLAVA PETA Koja je iz počasti prema ćir-Đorđu samo njemu posvećena; to jest, samo će o njemu govoriti, pošto je on odmah posle Srete, glavnoga junaka, a uz Miću »Oficira«, jedna od najglavnijih ličnosti u ovoj

žene) namerio i možda rđavu sliku dobio o gazda-Đorđu, to sâm spisatelj smatra za dužnost, i uzima sebi slobodu da i o njemu koju rekne, kad je već o tolikima, pa i o samom onom Krsmanu dripcu, rekao.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Sad, kada je pao, Dođe mi ga žao. Kad zaplače dripac, Kad ga stegne škripac, Znaj, to se, kratkovek, U njemu rađa čovek. JEDAN AFRIČKI POGLAVICA Jedan afrički poglavica Ima pantalone bez nogavica.

Od kuće ponesu lončić — tako plav, da ga naslikaš! — A u njemu sinoć skuvan paprikaš, Dokupe hleba, praziluka, kafe, malo šećera, I to im je doručak, i ručak, i večera!

A Rudnap, kad se čita odostrag, postaje brkati pandur ... Ko da se suprotstavi vremenu kad se ludo zahukti? Njemu nisu po volji proizvodi, nego produkti.

Prošeta, spokojno, u razdanje, Jer u to doba spavaju svi — Lovci i lisice, ljudi i psi — I to su časovi kad livada Njemu, i samo njemu, pripada.

u razdanje, Jer u to doba spavaju svi — Lovci i lisice, ljudi i psi — I to su časovi kad livada Njemu, i samo njemu, pripada.

Odbaci s leđa teški kaput I skliznu u suvo lišće, na put. Razbij ga; u njemu, ko u gnezdu, Naći ćeš krakatu, mlečnu jezgru: Četiri skakača, četri džambasa Koji se drže oko pasa, I plešu, u

Izroni katkada, plav, Iz magluština mutnih Kupušnjak — širok splav, I zec, u njemu, kô putnik. OKLOPNICI Jutros maglena se stušti jesen, I po stazama prosu se kesten.

Koliko je tu isprednjačio Nemac, koliko zaostao Sloven? Gde stoji Karađorđe, a gde je, prema njemu, Betoven? Karađorđe je po Mišaru gonio hordiju, — i to koliku! — Dok je Betoven, na miru, stvarao Heroiku.

Krov zavičaja, Mesečev tavan, Na njemu jarmovi, rogovi, Zatalasana visoravan — Kolibe, debla, stogovi, A rubom neba — bogaze Kud sazvežđa samo prolaze.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Ono je zanimalo i Aristotela koji je, misleći o njemu, nalazio da je to nerešljiva zagonetka, kao i pitanje o tome na koji način jegulja završuje svoj život.

Taj brod, pored sve svoje majušnosti, odigrao je značajnu ulogu u rešenju problema jegulje; njemu je bilo suđeno da naiđe na mesto koje se tražilo i da time omogući rešenje problema.

je bio na starom Struškom daljanu, ali se može računati da će biti obilatiji kad se, posle izvesnog vremena, šupljine na njemu ispune peskom i muljem. Daljan je svojina Banske uprave Vardarske banovine.

tražeći hranu, imaju naročito podešene organe koji ih sprečavaju da upadaju u mulj iz koga bi se teško izvukle i po njemu se kretale.

na brodu »Hassler« naročito je značajna po tome što je ona do danas najbolje proučila Sargasko more i život u njemu.

Ali, larva i jeguljica ne putuju po dnu mora ili po njemu bliskim vodenim slojevima, već se drže površine vode gde imaju i bolji vazduh za disanje, a gde se ti gasovi ne osećaju.

On je, u cilju ispitivanja geološkog sastava Grenlanda i meteoroloških prilika na njemu 1929. godine poveo u severnu polarnu oblast jednu naučnu ekspediciju koja je imala da pređe veliki, težak i opasan put

Od tada se više ništa o njemu nije saznalo. U leto 1931. godine otišla je na Grenland jedna ekspedicija koju je vodio brat istraživačev, profesor

Ono iznosi oko 40 kvadratnih kilometara, i na njemu je varoš Hemilton. Za njim, po veličini, dolazi ostrvo Sen-Džordž od tri kvadratna kilometra.

Usput je pribavljeni naučni materijal već bio sređen i predat onima od saputnika koji će dalje na njemu raditi. Mi ostali tu smo se srdačno i drugarski oprostili i rasturili svaki na svoju stranu.

000 stanovnika. Na njemu su čuvena kraterska jezera, okružena bujnom vegetacijom, sa mnogobrojnim vrelim izvorima i termalnim kupalištima.

Loveći i sami u blizini toga bogatog ribolovnog mesta, mi smo se na njemu naročito zadržali da posmatramo veliki lov tunjeva.

Rakić, Milan - PESME

Kraj mene strči zarđala džida, A njemu, svakog časa, noga kleca, I zato što smo starinskoga vida Rugaju nam se raskalašna deca. Neka ih, Gospo.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Đe izdajnik bolji od viteza? Kakvu sablju kažeš i Kosovo? Da l' na njemu zajedno ne bjesmo, pa ja rvâ i tada i sada? Ti izdao prijed i poslijed, obrljao obraz pred svijetom, pohulio vjeru

SERDAR JANKO Hajd, vladiko, i to obidimo, ma zaludu, nȁ ti božju vjeru! Što se crnim zadoji đavolom, obešta se njemu dovijeka. Oni će nam i bez vjere doći, među nama stati nadébljati; kakve su ti oni poglavice, nazivlju se carevi sinovi!

VUK MIĆUNOVIĆ Krst i topuz neka se udare, kome prsne čelo, kuku njemu! Jaje zdravo dobije slomjeno. Što uzmognem, čućete hoću li!

Sav ih narod gleda kad odoše; a oni ti stube, te uz crkvu: na oltar se od crkve popeše i na njemu krst zlatni metnuše. Krst zasija kâ na gori sunce, i sav narod na noge ustade, časnome se krstu pokloniše.

Njegova se kuća ugasila, u nju neće kokota pojati; a evo je nasred njega šuplje kâ da si ga šilom prošupljio, a po njemu dvadeset grobovah, i nijedan nije izvan kuće. SVI GLEDAJU ONO PLEĆE I ČUDE SE KAKVO JE.

dvoje đece tvoje ludo, siročadi? Što će jadni đed ti Bajko, moj Batriću, koji te je odnjivio? teško njemu! Proste tvoje ljute rane, Moj Batriću, al' neprosti grdni jadi, kuku rode! e se zemlja sva isturči, Bog je kleo!

Kakav nauk, takvo i čitanje! Da sam ima boljeg učitelja, te bih i ja danas bolje čitâ. Kâ je, da je, o njemu se bavim. Ko će bolje, široko mu polje! VUK MIĆUNOVIĆ Ja ti ne bih predavao bira, da se slušam, zrno dađavolje.

Već vas viđu pod sjajnim pokrovom, čest, narodnost đe je vaskresnula i đê oltar na istok òkrênŷt, đe u njemu čisti tamjan dimi. Slavno mrite, kad mrijet morate! Čest ranjena žeže hrabra prsa, u njima joj nema bolovanja.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

podići, opraviti; ili, još gore i opasnije, ako bi trebalo krvnika, nasilnika smeniti, znalo se da se za to mora k njemu doći.

se gore, u onoj nameštenoj sobi, videlo kako prvi ljudi iz varoši celu noć presede dogovarajući se, a naposletku uvek njemu ostavljaju da to izvrši, kako on hoće i nađe za dobro. On bi to brzo izvršivao.

Ne toliko tada ljut i besan na njega, sina, koliko na nju, na tu njenu tobož toliku ljubav prema njemu, te zato, što ga bajagi toliko voli, jednako laže za nj i ovoliko ga uporno brani, kao da ga samo ona voli, kao da je

Taj čivluk bio je na puškomet daleko i čovek se mogao, naročito leti i s jeseni, tako tiho i sveže odmarati u njemu. Bio je usamljen, iza polja, sa kulom u dubini zelenila, a okružen svuda zidovima i redovima visokih topola, koje su

Ali njega to brzo zasitilo, te opet nastavio svoj stari način života. Kao i pre, kada je bio neženjen, moralo se njemu isto tako gore, odvojeno, nositi, i ručak i večera.

Suva, duguljasta, malo koščata lica ali svagda stegnuta izraza očiju i usta i sa malo visokim čelom i jednom po njemu nabranom, poprečnom borom, ispod kose. Ispod čela su bile njegove uvek umorne, uvek upola otvorene oči.

Ali o prodaji osobito njemu, efendi-Miti, nije se smelo pomenuti. Voleo je i pristajao na sto puta gore pozajmice, uzimanje novca pod interese od

On, Tone, imao je samo da njemu donese novac i da to niko ne dozna a sve ostalo bilo je sporedno. Ali posle oslobođenja došli su sudovi i parnice.

Celog dana, vesele i srećne, dočekuju goste. Čak i svirači dođu i odsviraju. A na pitanja o njemu, efendi-Miti, mati bi odgovarala: kako joj je baš pre neki dan poslao novac; i dolazio čovek da joj kaže kako on još

I to naravno prodala je „njihovom“ Tonetu, pošto su samo njemu smeli da se povere; pošto samo on ne bi pričao i iznosio svetu da je to njegovo, da je od nih sasvim kupio, nego će, po

Mati, kao uvek pred svima tim očevim glasnicima, stade preda nj, prekrstivši ruke na pojasu i s malo nagnutom glavom k njemu, da željeno i s puno poštovanja sluša šta joj je muž poručio i naredio. Sofka ode u kujnu da Arnautinu skuva kafu.

A Sofka je znala da je to, pored ovoga, i zbog današnjeg očeva glasnika. Ma da otac po njemu nije kazao da će doći, ona je ipak po tome slutila, nadala se da će ih možda sada, za Uskrs, pošto nije toliko vreme

Pandurović, Sima - PESME

kada U veče, sve kad snom mrtvačkim spava, Izvadit’ mogu s bolom srce svoje Iz koga lipti krv (puno je jada); Na njemu tvoj je urezan lik. I tada plačem, i radost me divlja Obuzme celu, zato što se patim Zbog tebe. Zbogom.

U novom svetu dobro nam je sad, A svet o njemu dobro i ne sluti. Sumnja u ljubav — najteži nam jad — Min’o, i čase blažene ne muti.

Ja mrzim naše jednoliko vreme Bezbojno, sivo, i u njemu duše Skomračne, sitne, pakosne i néme, Što se u ropstvu svoga straha guše.

Jer osećam da u času zlom Dom se mirni pretvara u hram; Znam, i njemu brzo ide slom — Slom, al’ s njime treba biti sâm.

i vedrih i tužnih, Kraj ognjišta svoga, mi utešno znamo Da u svetu jedan prijatelj postoji Nepromenljiv: dom naš, i u njemu svoji. JOŠ MALO...

bila ljubav neizbežna, U životu tmurnom jedan zračak mio, — Nešto što zaborav nije nikad skrio: On meni ponos, ja njemu duša nežna. PISMO PRIJATELjU Jovanu Raduloviću Šta da ti kažem, prijatelju mladi?

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Debele verige zabrujaše te most sa velikom lupnjavom pade. Veseli vlasi jurnuše u grad i razmetnuše tragove po njemu. „Ono znaš, vidite, ja sam znao da nije ništa“, reče konte svojima, „ali opet znaš, vidite, svašta mi je padalo na um.

Curi na krilu sjeđaše muško djetešce od tri godine, golijeh nožica, jer na njemu ne bješe do košuljice. Dijete uhvatilo se rukama za njezina bujna njedra, a glavu prislonilo na njeno gr’oce, te je ona

stranci, kao što bješe Marmon Bonapartov maršal, i u naše dane ingleski veliki državnik i pisac Gledston, pisali su o njemu, riječima koje će povijest i tuđim narodima dohraniti! Taj velikan ne poznavaše veličinu svoju.

Taj velikan ne poznavaše veličinu svoju. Bijaše prost u svojim potrebama i navikama. Njemu se istinito mogu primijeniti oni stihovi: „Ne resi ga ni srebro, ni zlato, Nego krjepost i mantija crna; Ne prate ga

Jan smjerno stupi pa zastade. Kao da si ga žeravicom posuo po bjelutnome licu, tako se zarumeni. Na njemu bješe prosto ali veoma čisto crnogorsko odjelo, a za pasom ledenica.

Kako ga lijepa djevojka ugleda, ona cikni od radosti i zapljeska rukama. I njemu srce zakuca te kao da bješe okrilatio poleti uz neke široke stepenice, u dvor.

Djevojka trčaše k njemu raširenijeh ruku te se zagrliše i priviše jedno uz drugo. U taj mah uđoše u dvoranu tri čovjeka i jedna žena.

On se uputi k vratima, pa se obazrje put djevojke. Ona ciknu, te potrča k njemu, i on naglo poteče k njoj... Grozota! Mjesto da se usne sastanu s usnama i stopê u topli cjeliv, udari ga nešto

„A šta si to snio majčiću? Lijepa glavo, ela nam to pričaj!“ njemu će Krcun. „Rad bi ti, Krceta, da je zborim a da ti jedeš, jer nijesi zlopitan iako si lakosan.

Janko započe ponovo da siplje iz svojega izdašnoga srca. U nekijem časovima zaista mu vrijaše u njemu, a tad mu same riječi letijahu iz usta.

Mišan je opet pričao njemu sve što čuo bješe od Krcuna. Brzo razabraše iz uzajamnog povijedanja da je dogovor i ista namjera sastavila Njeguše i

Kad se od njih rastade bješe već sunce naglo. Djeca u gomili pođoše put sela, obzirući se put stranca i brbljajući o njemu i njegovu psu.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

razumeti u prvome redu sintagmu1 ili čitavu rečenicu (Žedna bi te preveo preko vode, Kicoš je na ušima, Što je ruha na njemu je, što je kruha u njemu je, itd.) koja u govornoj službi ima širu i stalnu upotrebu.

ili čitavu rečenicu (Žedna bi te preveo preko vode, Kicoš je na ušima, Što je ruha na njemu je, što je kruha u njemu je, itd.) koja u govornoj službi ima širu i stalnu upotrebu.

v) govorni izrazi za izuzimanje i ograđivanje, kojima se ko izuzima ili ograđuje, kad je reč o čemu nepoželjnom (Tamo on njemu, S oproštenjem, Ne budi od mene rečeno, Ne budi primijenjeno, Ne bilo ti zapoveđeno, Po suncu hodio); g) govorni izrazi

Ovako im je ime dao Vuk St. Karadžić, njihov najzaslužniji skupljač. Po njemu, kad koja poslovica hoće da se rekne, u narodu se obično pre toga kaže ili doda: „Štono (ima) riječ“, „Štono stari

); v) meteorološku (o dugi, babinim jarčevima i dr.); g) kosmogonijsku (o nebu, suncu, mesecu (naročito o slikama na njemu), Vlašićima, Kumovoj Slami i dr.); d) religioznu (o nebeskoj hijerarhiji); đ) istorijsku (o sv.

“ (Led, grad i cigančići), „Koliko je polje namereno, / Na njemu su ovce nebrojene, / Pred njima je rogan-čoban, / A za njime Lasak Pasak?“ (Nebo, zvezde i mesec).

“ (Nebo, zvezde i mesec). Predmet zagonetke je odgonetljaj. On je najčešće zaodeven figurativnim izrazom. U njemu je sva draž odgonetanja, pa i korist, naročito u slučajevima „kad ih zadavač ne otkrije, nego navodi pogađače da sami

Ne bi ga poljubio ni kroz devet ponjava. Ne vjeruje ni svojim očima. Nema na njemu valjane ni dlake. Nema ni dve vijuge u glavi. Nema pameti ni koliko pače. Nema četvrte daske u glavi.

Kaluđer videći veliki sirac voska, i znajući da svijeća ona što u takijem događajima preteče, ostaje njemu, poviče na đaka da donese s konja ular, da oko njega od svega onoga grade svijeću.

Šerbetašče, pone, zakon ti! — Srete nekakav bijesan Turčin kaluđera na putu, pa pritjera k njemu konja i poviče: „Šerbetašče, pope, zakon ti!“ Kaluđer, kao zaplašen, odgovori: „Hoću, gospodaru, hoću“.

— Rekla mati djetetu, kad je ovo počelo plakati, videvši da kum kao gost jede jaje, i tražilo silom od matere da i njemu zapreće u pepeo na ognjištu — i ispeče. Okolo, bogo, u kuću, đavole!

“ kao da muž ne osjeti da je ona slaba vida, nego da reče da ona njemu vrača; ali on opazi šta je, pa joj reče: „Minulo je mene svako dobro kako sam ja tebe uzeo“. Naše žene brašno krale.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

127 43. SOLOMUNA PROKLELA MATI. 128 44. LAŽ ZA OPKLADU. 129 45. KRALj I ČOBANIN. 131 46. KO UMIJE, NjEMU DVIJE. 133 47. DVA NOVCA. 134 48. SVE, SVE, ALI ZANAT. 136 49. MEĐED, SVINjA I LISICA. 137 50. LISICA SE OSVETILA VUKU.

Kad stigne mrak, a ja onda zavežem na dlaci jedan uzao, pa ostanem na njemu da prenoćim. Ali šta ću sad bez vatre! kresivo sam imao, ali nema drva!

e, a ispr..e tefter; kad ga ja otvorim, a to u njemu piše: meni pogača, a ćosi g....“ Onda dijete ustane, pa uzme pogaču i otide kući, a ćoso ostane gledajući za njim. III.

Ali već kad sam došao dovde, ajde da vidim, šta će reći!“ Pa se onda uputi k Solomunu; a kad dođe k njemu, on stane lijepo sa svojim konjem, pa ga zapita, šta će, a čovek mu kaže sve redom šta je i kako je.

Što ću sad?“ A Turčin, kad to čuje, brže bolje ustavi volove, pa strči k njemu: „Šta je more Ero? Šta je?“ — „Od mene do Boga miloga! eto odoše mi konji, a ja ostado za vodom.

Kako đavo zaroni, a sv. Aranđel prekrsti rukom more, te na njemu postane led od devet aršina debeo; pa onda spopadne sunce i pobjegne k Bogu, a svrake stane kreka.

Đe naš crvenko leži, onđe nikad trava ne niče. 32. Žuto mače pred Bogom plače. 33. Zagrmlje veliki grom, a prema njemu mali grom, đe se sastaše, tu se slaptaše. 34. Zakla vola bivola, izudi ga na udiće, svaki ud vola dade. 35.

100. Rastov trup, ljeskov prut, a u njemu ognjen junak leži. 101. Rogom pije, rogom jede, rogom Bogu slavu daje. 102. Sav mrkonja leži, a pleće mu odi. 103.

(Jedna | gobela u kao a druga iz kala), 44. (Laž za opkladu), 45. (Kralj i čobanin), 46. (Ko umije, njemu dvije), 47. (Dva novca), 48. (Sve, sve, ali zanat), a ostale su sve ženske.

(Divljan) poslao mi je G. pop Vuk Popović iz Risna; 45. (Kralj i čobanin) i 46. (Ko umije, njemu dvije) pisalo mi je 1835 godine po naredbi pomenutoga popa Vuka u Risnu jedno đače iz Srpske škole; 11.

On opet reče da hoće, i okladi se s njima: ako ne pojede da im da svoju kijaču, ako li pojede da oni njemu dadu sve što je gvozdeno na njihovijem plugovima.

Idući tako nađe u polju jednoga čoeka đe je upregao u ralicu dva vola te ore, i došavši k njemu zapita ga eda li ima što za jelo.

Sveti Sava - SABRANA DELA

I ovo je vest koji čuh od njega i povedam vam da je Bog svetlost i da tame u njemu nema. Ako kažem da zajednicu sa njim imamo, a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istinu.

Ko sačuva zapovesti njegove, u njemu prebiva, i ovaj u njemu.“ (І Jn. 3, 22-24) Jer „straha nema u ljubavi, pošto savršena ljubav strah izgoni, a ko se boji

Ko sačuva zapovesti njegove, u njemu prebiva, i ovaj u njemu.“ (І Jn. 3, 22-24) Jer „straha nema u ljubavi, pošto savršena ljubav strah izgoni, a ko se boji ne usavršava se u ljubavi.

U njemu toplom ranivši se ljubavlju i pokrenut božastvenim Duhom, ču preslatki glas kako govori: „Ko ne ostavi sve i za mnom ne i

“ A vi odgovarate: „Bog neka te spase, časni oče!“ I zatim vi njemu sa umiljenjem kažete: „Moli se i ti za nas, oče sveti, da se izbavimo od strasti i sablazni zloga!

je pričešćivati se i života, kao što reče i sam Hristos: „Ko jede moje telo i pije moju krv, u meni boravi i ja u njemu“. (Jn. b, 56) I zatim: „Ako ne jedete telo moje i ne pijete krv moju, nemate života u sebi“. (Jn.

Tako je veoma korisno otkrivanje svojih grehova. Nadalje odvažni smelo potecimo ka njemu. Naređujemo da svakodnevno ispovedanje ovako bude, to jest samom igumanu ili onima koji bi mu se činili da su pogodni

Ako li se ko od vas, o teško njemu, nađe da zbog ovoga gneveći se izazove slučaj, ili odlaže obaveze, ne čeka zapovesti igumanove, i nije na ukazanom

osim pod jedinom sveopevanom Bogorodicom Nastavnicom i molitvom preblaženog i svetog oca našeg koji igumanuje u njemu.

ovo, ili da učini pod nekom vlašću, bilo od crkvenih ljudi, ili od svetovnih, ili sam iguman, ili ko od bratije u njemu, pokrenut demonskim iskušenjem, da je kriv ne samo božastvenom telu i krvi Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista i

crkvene, nego da to čini bodro i opominjući se blaženog proroka koji vapije: „Rabotajte Gospodu sa strahom i radujte se njemu sa trepetom!“ (Ps.

O, vi, dakle, teško zlom i pogibeljnom, pre suda zlo izabraste, i naneste toliku štetu ne toliko njemu, nego i sami sebi, a sa vama i drugima, a kao onom i samima sebi pogibelj sa njim pokazavši!

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

” JAGODA: Pusti sad taj kamen, oću da prođem! (Izlazi) MILE: Kod njega ulazim bez lektimacije! Njemu je astal prepun telefona, pa artije, sve sami materijali, i to umnoženi, šapirografisani!

CMILjA: A i ja, budala, verujem, pa sipam! IKONIJA: Naučilo to da ljude obrlaćuje, pa više veruješ njemu, nego i svojim rođenim očima! (Umorna, uplakana, neuredna, držeći u ruci džemper koji se vuče po podu, ulazi Jagoda.

Stanković, Borisav - JOVČA

Ti, kao što znaš, kad mi dade one pare da otvorim dućan, trgovinu, ja od tih para odvojih i dadoh i njemu, mome zetu, njenom mužu, njegovom ocu.

ANĐA Jeste. JOVČA I njivu već upola načeo? ANĐA Jeste. JOVČA I dućan prazan, ništa u njemu ne radi? ANĐA To ne znam. JOVČA (plane): Pa šta ti znaš? ANĐA (sva ponikla, zajeca).

Gotovo šapatom): »Ne daš je drugom!« VASKA (izlazi iz svoje sobe, unezverena; kad vidi Jovču pođe brže k njemu s bolnim osmehom): Oh, tato, gde si? (Ljubi mu ruku, klekne, klone, zagnjuruje mu glavu na grudi.

JOVČA (u izgovoru njenom oseća bol njen, i u bolu neki veliki, nem, gorak prekor njemu): »Ništa«? (S gorčinom): Vidim ja, vidim.

I kaže Stojmen: Ništa, samo stoji više kuće, ne mari što vetar i njega i konja zanosi da obori. I što žešći vetrovi njemu čisto milije. I samo gleda u njenu kuću kako vetrovi oko nje zavijaju, ulaze unutra i, možda, šibaju je, šibaju...

(Gleda u »kost« pa u Jovču, naginjući se bliže njemu): Jedan fidan, jedno drvce od svih najubavo, najlepše. JOVČA (postaje uznemiren, nateže bocu, puši dublje).

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

sovet premudroga Pitagora — da se k sebi vratim da u sebe dođem, i da razmislim otkud sam na ovi svet došao, što sam u njemu činio i kud mislim poći.

Šta sam u njemu činio? I kud ću iz njega poći? Ovo, dakle, razmišljavajući, rad bi[h] da nisam sasvim na svetu nepolezan bio; rad bi[h]

niti malena niti malo potrebna stvar človeku na svetu; o ovom poslu može se reći kako god i o vospitaniju, sireč, da o njemu zavisi sve naše blagopolučije u celom tečeniju života.

i bespristrasno pisanje na zlo tolmačiti, primajući za obidu i obličenije običaja u kojim | je on vospitan i koji se njemu dobri čine, znam da će me osuditi i o meni zlo govoriti. Ja sam i to predvidio i nisam se tome nenadao.

Ko se zadovoljava samo kao ovca ići za drugim ovcama, pravda da njemu nije potreba ni misliti ni rasuždavati. Ukorenjenije stari[h] običaja podobno je korenju veliki[h] drva; za koliko

Toliko sam malen ostao po ocu sirota, da jedva ga pamtim, no rasteći, koga sam god čuo o njemu govoriti, nije ga niko bez uzdisanja spominjao, koliko Srblji toliko i Vlasi, dobrim bratom Đukom nazivljući ga, žaleći

koliko Srblji toliko i Vlasi, dobrim bratom Đukom nazivljući ga, žaleći što je mlad umro, i želeći da njegova deca njemu podobna budu.

i to dobro pamtim, da moje mlado detinjsko srce krepko bi želilo da i sam njemu podoban budem i tako ljubov i milovanje drugi[h] ljudi da zaslužim.

učinio [je] osobito poznanstvo; kazao mu je da je naumio, kad se dobro izučim, oženiti me i zapopiti, preporučio me je njemu krepko i svoju preporuku često bi potkrepljavao časteći ga i kupujući mu na dar kad fajn šešir, kad par svilenih

večernja i sve što se god u crkvi posluje ne bi moglo bez njega biti; mlogo bi puta čredni pop bez nikakva praznika samo njemu za [h]atar morao u crkvu doći.

nešto načuo, no da bi rad, za veće uverenije, od mene o svemu izvestiti se Ja vidim da mu smej ne ide od srca i da u njemu imade nešto usiljena i lukava; no sa svim tim, poznavajući moju nevinost i ne videći ništa česa bi se plašiti mogao,

često dolazio viditi me; porazgovorio bi se sa mnom i pitao bi me kako mi je; i ne upažajući u meni želju da se k njemu vratim, posovetovao bi me da sam veran i poslušan, dao bi mi koji grošić, pak bi otišao.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

B. priporučuje redovnicima posli sebe da spominju na maloj misi imena tih ljudih... Još se pripovida o njemu u Zvrljevu da je lipo piva uz gusle, po vlaški i da je moga dozvati čovika na jednu uru dalečine, tako je jak glas imâ.

Pošto je ovoga vijeka sveti čin bio u grani Brzokusa, a Kušmelj bio starješina u bratstvu, mi ćemo o njemu, i njegovoj porodici progovoriti napose, u ovoj drugoj glavi.

— A tvoje će se isto brojati, kâ uvik, dujo, ali je dobro da nas čuješ! — veli Kljako. — Taa-ko!... — A njemu, šta će biti od riči? Zašto se jidi, ako mu je duša mirna? — veli Rdalo. — Taa-ko!...

Crkva je svojim obijeljenim pročeljem prilijepljena uza nj. zid manastirski nije zaklačen, te se vidi u njemu četvrtasto kamenje, okruglo, ploče, škrilje i komadi opeka.

? — uzviknu Barica, pa koliko je bila vesela natoči čašicu rakije i ponudi Kenju. A knez se uputi k njemu, viknuvši: — Daj krunaše odma! — Šta? Da vratim?... Knez ga ščepa i naredi Barici da izvadi talijere.

pojasa, grbasta nosa i krupnijeh očiju, koje je izbuljio gledajući ljudsku lubanju, te se činjaše da se čudi on njoj a ona njemu; najzad, njeki koštunjav i napolak goli svetac, kleči u vazduhu, visoko povrh jedne gomile ljudi, a raširio ruke i

To je trajalo samo njekoliko minuta. Ako bi Bakonja i stigao na vrijeme da sluša odgovore đakona, to njemu bijaše sasvijem kao turski, toliko je mogao razumjeti.

Bakonjine su oči sjaktile, prateći svaki pokret prutića, a kad bi se vršak toga prutića k njemu obratio, te on dao maha svome zvonkome glasu, tada bi sinule oči Tetkine. — Bravo Jerkoviću.

Štij ovaj libar, sinko, dan i noć, i ladaj se po njemu, zarad spasenja duše svoje. Amen! Đakon ga ponovo poljubi u ruku, pa to isto učini svakome, ponavljajući istu čestitku.

— Ali, može biti da baš njemu utrnuše zubi stoga što si ti ija nezrila voća? — reče Dundak, kome se, kao i svoj manastirskoj čeljadi, zakačila u

— Šta je? — pitaju ga. — Ajme meni! Vidija sam ga... — Koga? — zapita Srdar, pa skoči i stade prema njemu. — Ja ne znam... fra... može biti, učinilo mi se... Srdar izađe, psujući. Za njim poteče Tetka.

Na njemu bješe ječerma sa jošte njekoliko ilikâ, a ne može se raspoznati kakve je masti. Kožna mu pašnjača sva načičkana pulama,

Ćosić, Dobrica - KORENI

I tiho čim se miševi umore. Samo u jesen šapuću kace pune šljiva. Tada ja. slušam, ćutim i gledam svoje nebo. I na njemu dva bela, zagrljena meseca.

Oduvek su te šarene oči izazivale nelagodnost u njemu. Sad se postideo i zato što ga gleda odozdo. Stajao je nekoliko trenutaka, rabadžije su lunjale po dućanima i svi su

na putu, uz teško roktanje svinja i škripu kola, pretvorio u ćutljivog i strogog gazdu, koji je mladića dobro pamtio i o njemu, pod mesečinom, oblacima i zvezdama, po kiši i vetru, često i dugo s podsmešljivom tugom mislio.

Samo mu nikada nije video lik. A šta sada? — zanjiha glavom. Pomračina obavi sve puteve i sva putovanja u njemu. Crne šume naleću na njega, u očima trnu i opet se pale retki i bolešljivi mehanski fenjeri, po njemu se zanose skele,

Crne šume naleću na njega, u očima trnu i opet se pale retki i bolešljivi mehanski fenjeri, po njemu se zanose skele, pretovarene i škripave, sve obale Morave i Dunava samo su strah, nade su odavno potonule u glibavim

Posle, u krevetu, dok bi njene ruke nervozno i otuđeno tumarale po njemu, ležao je na boku nepomičan, s dlanovima među nogama, i ubrzo počinjao suviše glasno da hrče.

U zoru, kad bi se Đorđe preokrenuo na poslednji san, ona bi se iz inata i ljutnje, vrela i opuštena, prostrla po njemu. I sve vreme dok bi ga grčila na sebi, šaputala bi: „Dosta si spavao, dosta si spavao.

se obradovao one godine, nedelju dana pre no što su se sreli: dve zasede su pucale na njega i ubile konja pod njim, njemu su samo okrznuli list na levoj nozi, dobro se seća, Vukašin ga je uplašeno gledao, i ruka mu je drhtala, on je znao

“ — „To su moji poslovi“, odgovorio mu i namrštio se, iako je drugo osećao. Te godine, kad je zapazio bradu na njemu, prvi put je pomislio na žene. „Samo da mu prva ne bude za pare.

Najpre bi Vukašin njemu do sitnica polagao račun o svom životu u varoši i o školi, a zatim bi on njega obaveštavao o događajima i promenama u

Zavuče se u senjak i ćuti. I ne odaziva se. Vukašinu preturi večeru, podmuklo ga gurne u baru i isprlja mu novo odelo. Njemu sam uvek lepše kupovao. To je moj greh. Uvek sam ga izdvajao, a sâmo drvo ubije vetar.

Drukčiji je njemu ovaj, svake godine isti dan. Mogao je bar pare da zatraži. — Konji će pokidati amove! — kaže Nikola, ponovo promolivši

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Umesto nje pojavi se na vodi zlatni obruč. Starica s ribljom glavom sedela je na njemu kao na prestolu, i rugala se: — Stigni me ako možeš!

Plačko u čudu raširi oči: pravo prema njemu letela je riba s crnom prugom na leđima, i mahala perajima kao rukama, zovući: — Požuri, Plačko, požuri!

Dečaci su ga slušali kao začarani. Više im se nije činio ni tako malen. Neki su već u njemu videli diva, ali dečak, svejedno, nije rastao.

Sunce je već kvasilo stopala u moru i rasle senke drveća. Nije ni primetio kako prema njemu kroz prozračno plavu vodu počinju da se penju grane korala. Trže ga tek riba koja mu se na dlanu preobrazi u zlatoperku.

On je pusti da padne u vodu i zagleda se za njom, zapanjen: iz belog, svetlucavog peska pružali su se ka njemu rumeni prsti korala između kojih su promicale zlatne ribe. »Gle!« —reče sebi. »Pa ja sanjam!

U zidu, kraj peći, cijukao je miš. Na jakoj mesečini crneli se sastavi dasaka na podu, a pravo ka njemu, kao srebrna zmijica, jurila mesečeva zraka, smejući se: — Ulovi me, ulovi! — Ko je još zrake lovio?

— Misliš? — nasmeja se Taško Oraško i pruži mu plod oraha, sav od žeženog srebra sazdan. — Ja sam u njemu, čuvaj ga, mogu dolaziti samo noću... — Kad se probudim, ničega neće biti! — uzdahnu starac. — Ali kako znam da sanjam?

Jaje i samo poverova da čudesnijeg od njega nema, ali nešto u njemu nije mu davalo mira. — Hoću napolje! Dosta sam čamila u tebi! — ču jaje kako iz njega neko gunđa i začudi se.

Ali ako je otmeno da drugima sviraju muzičari za vreme svečanih večera, što ne bi i njemu svirali? Zaprepastio ga je i razočarao izgled malih svirača. — Pa, to nisu svirači! — uzviknuo je. — To su deca.

Drugi ga, odlazeći u svet, zarađuju. Treći otimaju. Ali, sreće u njemu nema! Poslednje starčeve reči jedva je čuo. U ušima mu je brujalo: odlazeći u svet, može se postati bogat.

— Obmaneš li me, od rođenog ćeš života bežati! — momak ispusti mrežu u talase i morska vila nestade, ali njemu se činilo da još dugo nad površnom mora odjekuje njen glas, opominjući ga da ne zaboravi šta je obećao. — Baš je glupa!

Ko zna koliko je vremena prošlo dok nisu ugledali ostrvce u rumenoj svetlosti pred večerja i upaljeno oko svetionika na njemu? — Uskoro pristajemo! — reče kapetan, a u istom času poče se burkati more. Zagrme odnekuda. Iskoči munja iz talasa.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Zaista je dosta ubedljivo delovalo Vučićevo uveravanje da njemu koji je uvek, kao što se zna, bio od onih što su najbliži Knezu, teško pada što sa Knezom više nikako ne može da se

Onda je sledeće godine kada su Ustavobranitelji već dobili bitku, u njemu iznenada iskrslo pitanje: nije li ova bitka vođena koliko za Ustav toliko i za Vučića?

neba i zemlje: tada se GospodarJovanu činilo da više nema sebe, da nestaje i već je deo tog prostora koji je svuda; u njemu se taložio mir a on se rasipao u ništa.

Imali bi, zaista, o čemu da progovore. Jovan bi da pita svog imenjaka, mlađeg gotovo čitavo stoleće, da li je i njemu išla ona jeza uz kičmu kad su ga napadali kao besnog psa? Jeza, ne od straha, od zgranutosti.

Jeza, ne od straha, od zgranutosti. Njemu, Gospodar-Jovanu, jeste, jedan jedini put: u avgustu 1842, u Žabarima. Išao je na Vučića i vučićevce a znao da gubi.

Išao je na Vučića i vučićevce a znao da gubi. Nije mu bio od pomoći ni onaj hajduk u njemu, ni diplomata, najmanje mestozastupnik. Imao je deset hiljada ljudi, a bio je sam.

iza i oko njega, sivkasta i gusta, ulazila mu je u krv, u dah i slegala se u nekom pramraku što se, svuda, otvarao u njemu.

Približili su se Beogradu, prepoznao je, pod Avalom, šumu kroz koju je često jahao. Odjednom je iz te šume ka njemu doprla neka vedrina, Jovan je pogledao u majska nebesa sva od isprepletanih bleskova i osetio da nije, još, sve

Zna šta će mu, u prolazu, reći ta mlada luda: da je njemu, sada, lako da odmahuje glavom, jer imao je ceo vek i neku deceniju više da razmišlja o svemu što se dogodilo; njemu

je njemu, sada, lako da odmahuje glavom, jer imao je ceo vek i neku deceniju više da razmišlja o svemu što se dogodilo; njemu mladom terdžumanu, nije bilo tako lako, ni tren nije imao za razmišljanje. Samo je imao da bude spreman na sve.

ULICA VASE ČARAPIĆA ILI VASINA ULICA Vasu Čarapića, koji se rodio u Belom Potoku, zvali su i Zmaj od Avale. U njemu i jeste bilo nečeg zmajevskog: sav jak, bio je tako lakog hoda kao da ga nose velika krila; glas mu se daleko čuo a

Taj bronzani ustanik kao da je sav celovit i u odlučnosti i u prostodušnosti, a takvog sebe on ne pamti: u njemu jeste oduvek bio zmaj, ali je oduvek bio i čovek i on nikad kije bio baš siguran koji je jedan a koji drugi; oni su

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Teško mu se, teško rastaviti; Ali šta će, kada mora biti! Za njih srce njemu mlado tuče, Ali nešto iz daleko vuče... ............................. .............................

Čedo s' budi, pa me gleda nemo; Gledamo se, pa se zaplačemo; Pa i njemu, ka' očajnik kleti, Zborim reči, reči bez pameti: - „Ne sme nam umreti!“ J.

Srpska momo, sele moja mila, Ti mi nesi groba ni vidila, Ta ni groba, ni na grobu cveta Tuđa noga po njemu se šeta. Srpski doli, puni rajska čara, Srpske gore, željo moja stara, I potoci što žubore tudi, Mrtvo srce još za vama

- Ta uvek smo mi na njemu! Groblje j' zemlja kôm se hodi, Groblje j' voda kôm se brodi, Groblje, vrti i gradine; Groblje, brda i doline; Svaka j'

vrisak prolomi tišinu nemu; Korintska Hetera lepa ugleda svirača bledog I po stepenicama svetim bezumno polete k njemu. Hiponik poznade Helu. Kraj kipa Izide blede, Ona u bolu pade. U hramu tišina vlada...

U novom svetu dobro nam je sad; A svet o njemu dobro i ne sluti. Sumnja u ljubav, najteži nam jad, Min'o; i čase blažene ne muti.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Ad se zove, car mu je Satana, mračna duša, neba nenavisnik; zlo je njemu jedina utjeha, on se sa zlom vječno obručio; zlu je žertvu prinio veliku, šesti dio nebesnog voinstva: lišio ih

nad prestolma prvijeh angelah; ma je ono milione putah od svakoga veće i sjajnije; mirijade sjajnijeh sunacah o njemu su svetijem pravilom za svijetle vlase povješane, liju svjetlost u opširnu sferu.

“ „Izabrano moje tvorenije, ti si sunce među duhovima, samo tebi jedan je podoban; - reče njemu tvorac svemogući - ja sam jedan koji stvarat mogu i koji sam svemogućstvom vjenčan; jednome je sve pokorno meni u

" Mihail mu tihim glasom reče: "On je tebi jednome izvjestan; evo kako ja o njemu mislim: šar nebesa prestolodržnoga najsjajni je i najveći, zna se, - sredina je on prostora svega.

Digoše se dva vjerni vojvode, na zefirna polećeše krila među svoje blažene polkove. Satanini zloumišljenici idu k njemu s opšteg dogovora: Alzzenk, Ilzhud i Alzavalg gordi, Obenizrem i Jaobaz zlobni, zlome caru tešku krunu daju, s

Popa, Vasko - KORA

stane da skiči Hitnem joj jednu kost Uglovi stanu da kevću I njima hitnem po jednu kost Pod stane da zavija Hitnem i njemu jednu kost Jedan zid stane da laje I njemu hitnem jednu kost I drugi i treći i četvrti zid Stane da laje Hitnem svakom

stanu da kevću I njima hitnem po jednu kost Pod stane da zavija Hitnem i njemu jednu kost Jedan zid stane da laje I njemu hitnem jednu kost I drugi i treći i četvrti zid Stane da laje Hitnem svakom po jednu kost Prazna soba stane da urla I

našeg čela Putujemo iz tela Ćutanjem koje vuku Pogledi naši ludi Između očnih kapaka Stežem ti nagi pogled Bol u njemu da zdrobim 10 Kako dugmadima ovim Tučanim da gledamo Smeje nam se tama Kosama nas bičuje Kako jezikom

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Ovo što sam ovde o svom poslu saopštio dovoljno je da se vidi kojima sredstvima sam se u njemu služio. Glavne ličnosti ovoga spisa odabirao bih tako da bih njima, kao glavnim stanicama, obeležio razvoj prirodnih

- davno je to bilo - Hefestos načinio i predao Tetidi štit što ga je skovao za njenog sina, brzonogog Ahila, bile su na njemu urezane i nebeske zvezde.

Pitagora je proprati pogledom. Ona uze pravac ka jugoistoku; to ožive u njemu davnašnje uspomene. „Takvom sam lađicom“, reče on poluglasno, „pre trideset godina krenuo u Egipat“.

Jedan od njegovih učenika, Glaukos po imenu, a najmlađi od svih, primače se kao kakva mačka njemu „Pričaj nam, učitelju, o Egiptu!“ „Ta pričao sam već!“ „Ali ne nama najmlađima!

Talesovo ime posta poznato i slavno u svim grčkim krajevima. Moji učitelji govorahu mi često o njemu kao jednom od sedam mudraca cele Grčke.

Pisac njegov, nazvan Ahmes saopštavao je u njemu da ga je sastavio po uzoru starih spisa, napisanih za vreme Amenemheta III, sagraditelja slavnog Labirinta.

Ispitao sam i u drugom jednom pravcu sistem brojeva i našao u njemu divne harmonije, sa kojima ću vas postepeno upoznati.

Oni opaziše i prepoznaše u njemu nekoliko pljosnatih riba, zvanih romboji, videše dosta sivo-plavih leđa morskih štuka, sve više i više crvenih barbuna

Kao princip života i kretanja, duša pripada nižem svetu postajanja, i u njemu ostaje dok opaža i žudi za predmetima čula.

Dva različita puta vodila su ga napred: naučno razmišljanje i iskustvo. On pođe spočetka prvim od ovih puteva. Da na njemu ne bi pokliznuo, već hodao sigurnim korakom, stvori svoju nauku o zakonima ispravnog mišljenja, svoju proslavljenu logiku.

Platon je pogrešio što je prezreo izvor iskustva i nije hteo da se na njemu napoji, nego se povukao u svet čistih ideja.

No baš zbog toga što ne beše laktaš i razmetljivac, ja sam ga naročito zavoleo. Ali neka me to osećanje ne spreči da o njemu donesem pravedan sud.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Ona naže nekoliko gutljaja pa je pruži drugom studentu, ali on odbi. — Druže, — nagnu se ona prema njemu i govoraše sasvim tiho — i sama nalazim da je to dobra knjiga.

I tako se opet setih pobratima na kome se zaustavih, pa jednog trenutka osetih čak dužnost da o njemu mislim kad već idem da ga vidim. I celoga toga dana na putu ništa drugo i ni o kom drugom nisam ni mislio.

Dakle dve i po godine docnije, jednoga dana, dobijem od njega pismo kojim me poziva da neizostavno odem k njemu, ako sam onaj stari; da mu je moja pomoć neophodno potrebna i da ću, možda, žaliti ako se ovom pozivu ne odazovem.

Ja utrnuh pa se okretoh njemu sa pogledom koji je pitao. A on videći me zabrinutog pokaza rukom: — Samo drži levu stazu i ne brini, gađaju put.

A mislim znam i ja. On zastade pa spusti stvari na zemlju. — Kod gospodina Nikole Glišića? A šta ste vi njemu? — Rođak. — Gospodina Nikolu — reče nosač podižući stvari i sumnjivo vrteći glavom — mučno da ćemo naći kod kuće.

Jer po znacima moralne pometenosti koje sam na njemu primetio, prilikom prošlog viđenja, ništa drugo i bolje nije se od njega moglo ni očekivati.

Šta, vraga? Ako ne bude crk'o, kao što on govoraše za svoga kuma i njemu neće biti rđavo. Jer zabadava se nije govorilo: kako je na frontu imao veze sa nekom Engleskinjom koja ga je, dok je

Uostalom, kako mu da Bog. Ima jedna stvar samo: njemu ovamo više mesta nema, on ovamo više nema šta da traži. I samo zato javno ovo pričam, što znam da među vama ima

Na raportu je zbog bezbrojnih grešaka, kao: pljačkao posle borbe, provalio doboš i u njemu držao pokradenu pilež iz neprijateljskih kuća, tukao kaplara, zadocnio na maršu, kockao se, izgubio maljicu i šatorsko

nanjušiti neprijatelja, prvi dokučiti dragocene podatke i prvi se vratiti na svoje mesto, kao i da je patrolska služba njemu omiljena stvar. A omiljena mu je stvar zato što se on iz nje nikad nije vratio praznih šaka.

seljak iz okoline, uze njegovu ruku svu mokru od suza, pa ga, celog puta sagnute glave, odvede svojoj kući da se o njemu stara.

I punu godinu dana brinuo se o njemu očinski kad ga, po navršenoj sedmoj godini, upisa u osnovnu školu kao svoga rođenog sina.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

U tom hodniku, dakle, počeo sam živjeti. Za oblačnih i besunčanih dana, u njemu nije bilo igre. Hodnik bi navukao sjenu na svoja stakla i pogasio svoje jabuke.

V Oca nisam upamtio. Ali iz pričanja (i, možda, još više, iz prešutkivanja) koja sam o njemu iz djetinjstva upamtio, kao i po njegovim brojnim fotografijama iz raznih doba života koje sam u albumima prevrtao,

Gledam na nj s uviđavnošću i s otpuštanjem, kao da sam ja njemu otac. A ponekad, opet, kao da sam mu stariji, i razumniji, brat.

Sjeo bih na klupicu držeći je objema rukama čvrsto za zapešća i zureći joj u lice sav željan da u njemu opet prepoznam i nađem dobro poznate bliske crte, ono ljudsko u njima, na koncu.

nemira i strasti, s njegovim vječitim nespokojstvom i besprekidnim motanjem i treperenjem i svjetlomrcanjem čuvstvovanja u njemu. Tada nam se ljudske jedinke, sa teretom svojih duša, kreću kroz prazne, puste prostore, kao u knjigama Dostojevskog.

To je kao jedno ponovno rođenje. Da. Sad me sve više zanima pejzaž, a sve manje ljudi u njemu; sve više stablo, ili pamučast oblak, ili boja neba, ili plavi obris brda u daljini, a sve manje čovjek.

Koliko li sam se samo napatio za onih pet-šest dana što sam imao sobnog druga! Na njemu sam vidio, uobličeno i vanjski uočljivo, moje rođeno unutrašnje lice, moju vlastitu zatajenu nutrinu.

I mada sam ja njega nastojao da unekoliko utješim, da ja njemu nešto olakšam, trpio sam možda ne manje nego on sam; i to, često, više zbog njega nego zbog sebe.

Ali njemu su stizali samo mrtvi predmeti: putem bi se na njima ohladio topli dodir njenih ruku, i do njega — vaj! — nije dopirao njen

portret bakina brata, ali nezavršen; činilo mi se da je istinitiji od onoga u salonu, nekako goliji, neposredniji; na njemu nije bilo osmijeha. Naivno sam pomislio da se osmijeh na slikama valjda naslika najposlije.

Svaki ga je dan upotpunjavao, svako mu je veče (jer o njemu sam najviše mislio pred spavanje) pridavalo nove crte i doprinosilo nove pojedinosti.

Mi djeca (jer ubrzo sam s njim upoznao i drugu djecu iz svojte i susjedstva i pričao im svaki dan poneku novu zgodu o njemu) često bismo mu se narugali, ponekad i obijesno, i bezobzirno.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Beše kao bor, koji je izrastao u čestaru, među pravim i jedrim cerićima. Zato se i popov pogled zaustavi na njemu. — A gle Đurice! Bolan, kako si porastô — reče popa blago, pa se obrte knezu: — Šta veliš?

Tada ga poznade celo selo, te se o njemu još dugo govorilo... II Prođoše dve godine posle ovih krstonoša. Đurica postade najkršniji momak, ali mu spoljašnji

Stanka ne znađaše ništa o tome, a on joj ne dade ni jedne prilike da se sama doseti šta se u njemu zbiva. Tako prolažahu dani... Međutim Đurica je i dalje živeo onako, kako je od oca navikao.

I ako se vazda nosio seljački, ipak i u njegovu odelu i držanju beše nečega, što vas prinuđava da ne gledate u njemu obična seljaka: on nije ni u čemu nalikovao ni seljaku ni građaninu, on beše sam za sebe.

na imućne stanovnike i, kao krvožedni vuci, klali nejač i pekli ljude, vraćali su se sa svojih pustolovina pravo k njemu i izručivali mu u krilo sve do poslednje pare, što su po skupe žrtve nagrabili.

obrva mu, oči mu zasvetle neobično i odlučno, i celo lice mu iskazivaše neku nemu i mučnu unutrašnju borbu, koja se u njemu zbiva, a on se stara da je savlada, da pobedi i uguši neko jako unutrašnje osećanje.

Đurica prekorači prag, pa stade žurno da namešta jelek, ali za nešto mu beše ruka zapela, ili se tako njemu činilo, tek on jednako savijaše ruku, mašući njome desno i levo. Kmet ga oslovi bez pozdrava: — Gde ti je majka?

Đurica najpre beše oborio glavu i gledaše nekud u stranu, ali kad pisar pomenu opasnu krađu, njemu zadrhtaše usnice, a preko lica mu pređe, kao senka od oblaka, neka laka, neosetna drhtavica, neki naročiti izraz

Pisar se gromko i slatko nasmeja, a kmet pocrvene. — Uh, pos' joj ženski, đe me orezili! Njemu sad beše teško da vređa ovu babu, koja mu je, kako je on tvrdo verovao, dete izlečila vradžbinom, ali ga još više obuze

On nije znao da je Vujo, odmah posle izvršene pohare, nekim naročitim, samo njemu poznatim načinom, stavio do znanja kapetanu, da su poharane stvari kod Đurice.

Đurica se prenu. Čitava bura osećanja probudi se u njemu, i za jedan mig beše na prozoru. Stade da sluša, ugušujući svoje rođeno disanje, ali mu u ušima nastupi čitava svirka

Otvori se i jedan prozor na gornjem spratu, iz pandurske sobe, i na njemu se pojavi drugi, bunovan pandur. Pogledavši na ulicu on se počeša po glavi, zevnu dobro i obrte se Radisavu, koji još

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Petar je neprestano išao napred, pa, idući tako, opazi pred sobom jedan veliki dvor, te se uputi pravo k njemu. Kad je došao do dvora, nije smeo odmah da uđe unutra, nego ode u jednu vrlo lepu baštu, koja je bila pored dvora.

U tom bežanju dođe on i do ono troje dece što behu okamenjena, pa brzo prekrsti štakom, a deca ožive, pa potrče k njemu.

odgovori starac. Sveti Petar mu onda reče: — Mene je poslao bog da mu te ovce prodaš, ako hoćeš. — Bome ne dam njemu ni za kakve novce, jer on je pustio mojijeh pet sinova da pomru od gladi, a nije im dao kruha, — reče starac.

Kad to sveti Petar čuje, reče mu: — Pa neka ti bude. — I njemu se odmah stvori kula, a sveti Petar odaždene ovce. Potom prođe devet stotina godina, a bog reče Petru: — Petre,

Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata.

Moj je otac zmijski car, pa hajdemo njemu, on će te dobro darivati. Nego nemoj se prevariti; što ti god uzdaje nemoj uzeti, nego mu išti prsten.

Kada ga provede kroz pećinu, dođoše na jedno veliko polje, a nasred polja veliki sto, a na njemu se zmijski car kurisao, a cijelo polje pritisle svakojake zmijurine.

mu ispriča šta je bilo i kako je bilo, kako je ovo momče kutarisalo i kako ga je pobratila, i kako ga je, evo, dovela njemu da ga za to daruje.

On jadan, žalostan, ubijen i prebijen, gladan i pregladan, savi se pa malko onako umoran zaspa, ama kada po njemu počeše crijeva krčati i gudjeti, probudi se.

Ta ja sam to i pripomogla da ti dođeš za nj. Nego, ču li me, hajde ti donesi oni njegov prsten da ja u njemu nešto proučim, pa će te deset puta više milovati nego dosada.

Davno se reklo: u žene duga kosa a kratka pamet, te ti i ona povjerova babi, pa izleće brže-bolje k njemu u odaju. Po njegovoj nesreći on bijaše zaspao, te mu ona ponajlak snimi prsten s prsta, a svoj mu namače na prst, pa sa

U mlađeg nema pogovora, nego bošču pod pazuho pa pobratimu u aščinicu. Kad je njemu sve kazala, niko srećniji od njega, — obuče se u ženske haljine, pa polagano za robinjom te ženi u odaju.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Mada sreća nema svoje lice, Njezin izgled osenčava nada, A njoj čovek ne meri granice, Pravi prostor tek u njemu vlada.

svojim — Padalo je ispred tvoga stasa, Ispred mene, pokrivalo dvoje, I širilo vidik našeg spasa, Da se dvoje tek u njemu spoje.

Sve što sam poznao, to je lice tvoje, I na njemu oči neviđene davno, Stare neke oči k'o misao što je. Al' počeh voleti tvoje oko tavno, I pravilne crte k'o pojavu

U snu svome nisam znao za buđenja moć. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije, Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan, Ja sad jedva

I dok idu sporo neizvesni dani, Napregnute pažnje svaki očekuje, Kako se privlači njemu gost nezvani, I kako ga zemlja mrtvog dočekuje.

Jeziva sablast propast njemu plete. Ja vidim danas, pri pojavi svake Nevolje, da se iz podzemnog mraka Zao duh diže, k'o mrtvac iz rake, Nad zemljom

Bolesne, blede, pospale tako Nada i vera, i bol utrn'o; U mraku ovom vidi se pak'o, Čovek u njemu, život u crno. I došli dani tegobni, mučni, Za ljubav, misli, za želje moje — K'o mutni, modri oblaci tučni Za nebo,

Onako mio, al' nešto bon: Odnekud ga nose uzburkani vali. Kad mu videh lice, ja osetih suze: Pružih njemu ruke, dubina ga uze. Ja opet sanjam. Došla mi kći, I dan veliki: sunce je greje. Ali i s njom mati. Srećni smo svi.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Zemlje zahvaljujući dnevnoj rotaciji Zemljine kugle naizmenično nošeni translatorno u smeru Zemljinog kretanja i suprotno njemu.

i često bi ostajao u slušaonici sat ili dva duže, zadavajući mi da rešim teške zadatke, u čemu sam ja uživao. Njemu sam objasnio leteću mašinu koju sam zamislio, ne kao izum iz mašte, već kao izum zasnovan na temeljnim naučnim

Kada sam mu rekao da dolazim sa parobroda ”Oregon” i da sam na njemu opravio obe mašine za osvetljenje, on me je pogledao i produžio bez ijedne reči.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Priča moje majke o njemu, i način na koji je ona to meni predstavila, stvorilo je u meni sliku sv. Save kao sveca koji je veličao vrednost

Priča moje majke o njemu, i način na koji je ona to meni predstavila, stvorilo je u meni sliku sv. Save kao sveca koji je veličao vrednost

Kao i ostali Banat, Idvor uglavnom živi od poljoprivrede i u vreme žetve u njemu vrvi kao u košnici. Stari i mladi, ljudi i stoka, svi se usredsređuju na žetvene radove.

Jedino odelo koje sam imao, nosio sam na sebi, a sestre su me ubeđivale da je moderno i da u njemu ličim na pravog varošanina.

Svaki novajlija je kod nas morao da prođe kroz strogi ispit i o njemu se nije sudilo po njegovoj veštini u nekom zanatu, po novcu koji ima, niti po njegovom odevanju već po njegovim ličnim

On je bio obavezan da kupi četke i boju, što će posle ostati meni. Ugovorje sastavio Kristijan i u njemu su bili jasni svi uslovi pogodbe. Takoje on delovao kao moj poslovođa, što ga je neobično veselilo.

Prvi put sam u njemu video pravog američkog mladića, baš kao što je ”vila” sa delaverske farme bila moja prva vizija američke devojke, a

Pokojni Mozes Tejlor Pajn bioje moj domaćin i njemu sam pokazao brest ispod koga sam doručkovao pre četrdeset godina.

Posle osam godina imao sam priliku da pročitam jedno svoje pismo upućeno majci. U njemu sam je hrabrio govoreći kako ću joj jednog dana pisati i potpisati se - ”student u Prinstonu”.

Što se voz više bližio Njujorku, sve manje sam želeo da se nađem u njemu. Između Nasau Hola (Univerzitet u Prinstonu) i Baueria postojao je ogroman jaz.

Po njemu, ni on ni Fred nisu znali ni umeli da kontrolišu tok svoga života. Džimove mudrosti o uzdržavanju u životu imale su na

Kada ga pokazah Bilhercu, njemu zastade dah i, gledajući ovog velikog pesnika, reče: “Ovo je jedini čovek u ovoj materijalističkoj zemlji kosačica,

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Na glavi joj kovrljak, obavijen maramom; na se je navukla haljinu, a preko nje sukneni sadžik. Muškić se tek zamomčio. Na njemu j e sve staro osim obilatih podvezanih potkoljenjača, u čijem su remenu umetnuta kositrena sjajna puceta.

U sviknuće našli su se pred gospodarevim dvorištem. Župan prikupljao je težake da s njima pođe u polje. Cveta priđe k njemu: —Uzmi i nas dvoje! —Ne treba! Ima nas dosta. —Nismo, valaj, na odmet. Dede, primi nas! —Što tražite?

U onoj vrevi i mešaniji Cveta se, potežući sina za sobom, jedva dovuče njemu. —Dvije cedulje za me i za ovoga, — i pokaže na sina. —Kuda ćeš? —U O... —Daj novac! — i pruži ruku. —Koliko?

Osvetli ga, spuštajući se na nj. Cveta poleti za tom svetlošću. Obuhvativši rukama krevet, prostre se po njemu kao da vidi na njemu svog čoveka i želi da ga ogrli. Deca se priljubiše uz njene skute. Kriju se u njih i plaču.

Cveta poleti za tom svetlošću. Obuhvativši rukama krevet, prostre se po njemu kao da vidi na njemu svog čoveka i želi da ga ogrli. Deca se priljubiše uz njene skute. Kriju se u njih i plaču.

Braća su s ocem taj dan redili duhan, da se bolje osuši; uto im se on javi i ponudi im da sređeni duhan k njemu donesu: on će ga kupiti i bolje no drugi platiti.

Na ulici čeljad se oko njega kupi: smiju se ludome seljaku, a njemu se čisto bliješti; nešto kroz zube smrsi, pa, postiđen, požuri odatle, da negdje izvan grada odahne.

Putem besvjesno stiska stari dževerdar i prsti mu grčevito po njemu igraju; htio bi da se umiri, no ne može. Razdražen je; sramota i poniženje biju ga i savlađuju.

Uto, kao da ga je sama napast nanijela, ugleda prama sebi na konju Osman—efendiju. Jaše i dolazi k njemu. Osjeti taj čas da mu se pred očima smrče; strese mu se život, a same ruke dohvaćaju dževerdar.

— i, ugledavši neimara, veli življe: ispričamo, videćeš, biće nam lakše! Oba, onako podražena i uzbuđena, priđoše k njemu. Mlađi uze riječ i ukratko sve ispripovjeda.

Dotle pak Mitar po pogledima i kretanjima braće dosjeća se da se o njemu vodi riječ, pa ne gubeći vremena, strugne nekamo.

u gradu, briše stakla na prozorima da se u sobi bolje vidi, jer svaki čas dolje iz dućana može da bane gospodar, a njemu je milo da je u kući što je moguće svjetlije.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

„Pesnik je sin harmonije“, a onda odmah dodaje: „njemu je dato da igra neku ulogu u svetskoj kulturi“. Tu je negde i većma uzvik i želja no što je gola konstatacija Andreja

Što se tragična devojka, nesuđena zaručnica koja „šeće po razboju mlada“, zove upravo Kosovka? Njemu je bilo neprijatno, ali ni meni nije bilo lakše.

On se manje ili više mitologizuje i kao mitologizovan može se vraćati, odnosno mi se njemu čas nesvesno čas svesno vraćamo. Takav značaj kod nas ima zasnivanje stare, srednjovekovne književnosti.

Ali ga pre toga ipak moramo proveriti. Njemu u prilog ide pored ostalog i to što ni Vuk „Anđu kapidžiju“ nije svrstao među mitološke pesme, nego u „ljubavne i druge

Ali kod nas, nažalost, dosad nije ispitivan odnos između književnosti i kulture, pa obično izbegavamo da o njemu govorimo, što je u Dučićevom slučaju nešto teže kad treba tumačiti i vrednovati njegovu poeziju iz vremena moderne,

Dugo je on bio poznat, dugo se o njemu pisalo i sudilo ne na osnovu ove, nego na osnovu druge knjige, iz 1908. A ona je sva u prelazu od parnasovstva, koje se

što njene slike, nošene ritmom i melodijom, grade jedno u sebi sređeno a potresno viđenje sveta i čovekovog položaja u njemu koje je isto toliko dostupno našim čulima koliko i našem umu.

Ništa u jeziku nije čista materija; sve je u njemu informacija. Vraćamo se tvrdnji koju smo maločas izrekli: nema poezije bez žive interferencije između dva različna reda

metričkoritmički u sebi zatvoren stih, nikada više njemu nije vratio, ali je zato reaktivirao svest o njegovome prisustvu. I učinio je to na jedinstven način u našoj poeziji.

odnosi i na one manje metričkoritmičke jedinice od kojih se on sastoji, neće nam biti teško da razaberemo kako u njemu osim kretanja unapred postoji i kretanje unazad, da osim čitanja unapred postoji i čitanje unazad.

Vremenskoistorijski kontekst neposredno se oseća u ratnim poemama, i o njemu se najpre i najradije govori, ali se pri tome ne dopire do unutarnje strukture Kulenovićevog stiha, nego se ističu

Nedostaci pre svega zato što se lako i brzo prelaze granice koje stih kao osobeni oblik postavlja: u njemu se reči podvode pod višu jedinicu, usmerene su u jednom zajedničkom pravcu.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Troja vrata. u dnu, desno i levo i jedan prozor desno. U sredini sobe veliki, zastrt sto, po njemu prostrte jedne stare očeve pantalone koje će gospa Živka prekrojiti za sina.

ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu. I kupuj, i prekrajaj mu, i nikad ništa na njemu celo ni dvadeset i četiri sata. SAVKA: Nestašan, mnogo nestašan!

ŽIVKA: Pa ne, al' kažem. DARA: Meni ni ovako ništa ne fali. ŽIVKA: Tebi ne fali, nego njemu. DARA: Njemu? ŽIVKA: Pa dabome... nema škole, ne zna jezike, ne može da pravi karijeru i onako nekako ne pristaje...

ŽIVKA: Pa ne, al' kažem. DARA: Meni ni ovako ništa ne fali. ŽIVKA: Tebi ne fali, nego njemu. DARA: Njemu? ŽIVKA: Pa dabome... nema škole, ne zna jezike, ne može da pravi karijeru i onako nekako ne pristaje...

PERA: Kako ga ne bih znao, poznajem ga vrlo dobro. ŽIVKA: Pa lepo, da li znate štogod onako bliže o njemu? Na primer: da li ima kakvu žensku s kojom je onako... kako da kažem... pa de, onako?... PERA: To ne znam, gospođo!

ŽIVKA: Ama, nemojte vi „ne verujem da je takav”. A kakav će da bude nego takav! Zar nikad niste čuli ma šta tako o njemu? PERA: Nisam, boga mi! ŽIVKA: Ne mogu prosto da verujem!

DARA: Rekla sam joj da sam udata, da imam muža, i da ga ne mislim napuštati. ČEDA: A šta ćeš da kažeš njemu? DARA: Kome njemu? ČEDA: Pa Nikaragui? DARA: Reći ću mu to isto. ČEDA: Sasvim!

ČEDA: A šta ćeš da kažeš njemu? DARA: Kome njemu? ČEDA: Pa Nikaragui? DARA: Reći ću mu to isto. ČEDA: Sasvim! Ona to misli tako, ako je ministarka, da pa izdaje

VASA: Kakvom Nikaragui? ČEDA: Pa onome što treba da uzme moju ženu. Vidite, ja se samo pitam: šta će njemu žena? VASA (malo u zabuni): Njemu? Pa kako da ti kažem: ima, znaš, ljudi koji uzimaju i ono što im ne treba.

ČEDA: Pa onome što treba da uzme moju ženu. Vidite, ja se samo pitam: šta će njemu žena? VASA (malo u zabuni): Njemu? Pa kako da ti kažem: ima, znaš, ljudi koji uzimaju i ono što im ne treba. Ima takvih ljudi. ČEDA: Ima!

(Ode.) IV VASA, ŽIVKA VASA (vrti glavom, nezadovoljan opasnošću koja njemu lično preti i gunđajući pipa se za nos. Zatim uzima sa stola cigaretu, stavlja je u muštiklu i pripaljuje).

ŽIVKA: Rotkve mu strugane! VASA: I to sam mu kazao. ŽIVKA: Šta? VASA: Pa to: rotkve njemu strugane. ŽIVKA: Misli on da mu ja ne umem i tu doskočiti.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

zaseban lik, i ne samo što opšti sa nama čitaocima, nego se obraća i junacima pripovetke, kao što se i oni obraćaju njemu nazivajući ga po imenu: Mile.

49 On je najmanje vezan za fonološku, malo i za morfološku, a najviše za sintaksičku ravan: u njemu je, s jedne strane, sintaksa prilagođavana potrebama jedne moderne književnosti, postala je složenija, elastičnija,

Drugačije je, međutim, kad se iznutra osmotri tekst: u njemu se kao u tekstu retko kog srpskog romana glas autorov - kako bi rekao Mihail Bahtin - gotovo neprestano smenjuje s

Svi se proučavaoci nepravoga upravnog govora slažu da se u njemu sa preuzetim tuđim iskazom čuva modalnost i ekspresivnost toga iskaza, ali nije dovoljno proučeno do kakvih sve promena

Stoga je opis slojevit, nabijen jakim, dvostrukim doživljajem (Sofkinim i u njemu odraženim Todorinim) i ne bez izvesne ironije, što ga - sve skupa uzeto - i čini vrlo dinamičnim.

Ključna je to rečenica koja najavljuje preokret u sižeu sa tragičnim posledicama po oba lika, Sofku i Marka: „Samo njemu, gostu, činilo se da - a to kao da gleda obrnuto, kroz sebe i iza sebe - otuda sa njine, Sofkine kuće, jednako gori

Stoga i možemo najlakše do njih doći, i rasvetliti ih, ako pred očima držimo ceo prizor i u njemu pratimo Sofkino kretanje.

razlike moguće, razume se, zbog položaja koje je junakinjino telo zauzelo: postoje tek u odnosu na njega i sustiču se u njemu.

P. ) ka čaršiji i ka gazdinoj kući, dok njemu, primetivši kako se već približava kući, bi nekako neugodno. Zato se kao ispravi u sedlu, odupre o uzengije”.

Pojava je, razume se, izvorno uslovljena govornom situacijom: govornik se obraća sagovorniku, sve meri prema njemu, pa je stoga za govornika ovo ono što mu je iza leđa, jer je njemu bliže nego sagovorniku; to je pak ono što je između

govornik se obraća sagovorniku, sve meri prema njemu, pa je stoga za govornika ovo ono što mu je iza leđa, jer je njemu bliže nego sagovorniku; to je pak ono što je između njih, ako već nije bliže sagovorniku; a što je još dalje od to

126 Čoveka zbunjuje nepoznat prostor; kad u njemu ne nalazi intuitivno prepoznatljivu a, najčešće, onu meru na koju se, još detetom, u kući navikao.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Ostaće i dalje crkva nepokrivena, a škole u podrumima. Vaj!... Njemu udari plamen uz obraz, pa brzo trže pištolj i opali na najbližega. Ali ne pogodi.

Ni glasitijega manastira ni Teskobnijega mesta u kraju. U njemu leže mošti Petra Koriškoga, koje su Kolašinci s teškom mukom i kradom preneli iz prizrenskih strana.

Osim u jednom načinu. Kad bi samo smeo da ga pomene. Njemu, Ivanu Vojinoviću, tiću od sokola, rišćaninu od rišćanina. Kad bi smeo?...

Mesto žutoga redenika oko pojasa, pasao je on ogroman starinski silav i u njemu dve ledenice i jatagan. Mesto uvedene u običaj martinke, o rame je vešao staru paftajliku, koja se još samo u

Čak ni pravoslavni sprovod ka večnoj kući nije mogao da gleda. A zla im nije tvorio. Ljudi su u njemu gledali čudnu zagonetku i mnogi se pitali: da li mu je krivo što se nisu svi isturčili, te mu se ne bi ničim

Njegovo vojničko odelo uzeli za domaćinova sina, a njemu dali neke stare drehe arnautske, uzeli mu pušku i časovnik — da mu to tobože sačuvaju od Austrijanaca...

Pop na brzinu iskapi nekoliko čaša, ali nikako da savlada svoje prve utiske i svoje razočaranje. Njemu se izjedna činilo da nije dovoljno hrabar i da će ovi Arnauti opet misliti da je strašljiva kukavica i rajetin.

U tome pogledu Ibar je bio potrebniji njemu no svima ostalim Čabranima. Ali sve to ukupno učinilo je da svet u njemu ne vidi jednoga mirnoga i u suštini čestitoga

U tome pogledu Ibar je bio potrebniji njemu no svima ostalim Čabranima. Ali sve to ukupno učinilo je da svet u njemu ne vidi jednoga mirnoga i u suštini čestitoga Arnautina, prostoga muslimanina koji je od te tako stečene vere živeo,

Gotovo bolje o njemu nije mislio ni sam Novica Prele– žanin, iako je znao za njegovu čestitost i česte novčane usluge...

Zna on dobro Selima Društinu. Zna, zna... Zato se staraše da prema njemu bude pažljiv i ljubazan i da mu kako ne pozledi ranjeno srce.

Teško njemu da to vidi s očima! Zato je prikrivao nekoliko dana jadnoga efendiju i onda ga krišom otpratio do mora. Srećno je uteka

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

I cvet mi bio cvetan, I zelen beše lug, I ja u njemu sretan, I drug mi beše drug. Nisu mi bile mučne Bratinske zdravice, I mogô sam podneti I malo slavice.

U mesto mirte nek’ ti Cvati, baš kâ i meni, Lavor, taj grki dar. NA GROBLjU Grobar je kopô grob — Obiknut njemu râd — Tri lakta uzduž dosta, U šir ni puna dva.

Tek u vremena pozna, Kad više nije mlad. Pa njemu kad ne vajdi, Drugima zbori tad: Slađi je dugi nâd Neg’ kratki iznenad. »Javor« 1884. HUKA... TRESKA... Huka...

On ne traži svetlost Da se njome snaži, Svetlost je u njemu: On toplote traži. Svetlosti je dato Da i kroz mrak sine Pesnička toplota Bez toplote gine. 1889.

Slika mu je tako divna — Dar je dar. Gledajuć’ je zaboravih Da sam star. Zanelo me što u njemu Tako živo sja, — (Opije me manja čaša Kamo l’ ne bi ta!

Tiho plovi brodić mali po pučini I nada se vedroj noći, mesečini. I brodari sećaju se doma svoga I u njemu roda svoga milenoga. Sad će u snu slatke pesme da zabruje, Jer se brodić zavičaju približuje. Laku nojcu vama, nama!

Potok teče dalje, dalje.. Šta je njemu zavičaj Njega more k sebi zove, Mio mu je poziv taj. A pod krovom naše sreće Beše momče, živi plam.

Ali ipak zato, dok traje Balkana I na njemu spomen starih, teških rana Kô i spomen dȅla, bratskom krvlju svȅta, Muški započeta; I dok traje zvezde, ma i za

Davnašnjih drugara: Ko ne metne novi šešir S širokim obodom, Da taj ne zna koračati Naprednijim hodom; Da u njemu nema mesta Višoj misli sveta; Da u njemu nema srca, A baš i poleta.

šešir S širokim obodom, Da taj ne zna koračati Naprednijim hodom; Da u njemu nema mesta Višoj misli sveta; Da u njemu nema srca, A baš i poleta.

— Sram je tad’ i mladost sama. Ta zar ljubav sa naukom Uporedo ne sme stati? Što se svačem srcu dalo, Zar se njemu ne sme dati? Ta zar da se ljubav krati Samo njemu... i to kome?... Pobratimu Brankovome!

Što se svačem srcu dalo, Zar se njemu ne sme dati? Ta zar da se ljubav krati Samo njemu... i to kome?... Pobratimu Brankovome!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

EVICA: Ali kad sam se tako naučila. FEMA: To te je naučio taj tvoj uja i drugi njemu podobni; no ja tebi kažem, devojko, uči se po modi govoriti ako misliš da ostaneš moja kći. EVICA: Meni je uja...

EVICA: Ja ne mogu mider da trpim, kad se zaptijem u njemu. FEMA: Taka drnda i ne može, nego koje su dobro vospitane. (Zateže se.) Ja mogu, vidiš, a tebi je teško.

(Na prsi pokazujući.) FEMA: Riftik, riftik, Ančice, ovaj prokleti francuski jezik zabunio mi je glavu. Sve o njemu mislim, pak u drugom moram da falim. (Pridene sat.

Gledaj, propali mu laktovi! EVICA: On ima novaca, majko. FEMA: Poznaje se na njemu, valjda je bio gdigod kočijaš. Komi fo, krmačo, nobles, to se sad gledi, a ne kojekakvo đubre.

FEMA: Misliš ti da je on gurbijan kao ti? JOVAN: Ajde, vidićemo. FEMA: Neće njemu više niko nogu skr’ati, (pokazuje kanape) tu je njemu mesto.

JOVAN: Ajde, vidićemo. FEMA: Neće njemu više niko nogu skr’ati, (pokazuje kanape) tu je njemu mesto. Propopo, Johan, donećeš ćilim da prostremo ovuda (pokazuje astal). JOVAN: A na šta ću posle ja spavati?

JOVAN: Ale pre pana boha, ne viđiće že me bije. MITAR: No, moja lepa sestro, ded sad! FEMA: Ja sam njemu sat poklonila. MITAR: Poklonila, a zašto da mu pokloniš? FEMA: Ja sam tela poći za njega.

EVICA: Ujo slatki, nemojte ga puštati, nije mala suma. Naterajte ga da nam vrati, daćemo i njemu štogod, je l’ Vaso? VASILIJE: Sto forinti. Samo da nam da. EVICA: Vidite kako moj Vasa dobro misli.

Krakov, Stanislav - KRILA

Kamenje vrisnu pod kopitama. – Ludorije. Rasturili se! Hoćemo li i u smrt ići poravnjati? Lako je njemu sa konja pričati. Gunđajući Mija prinese ustima grlić. — Potporučnik. Kakav je to bezobrazluk?

Svojoj debeloj ljubavnici dokazivao je kako godine, zapremina i zagrljaji u stepenima rastu. Uostalom njemu su novci potrebni. Gubio je stalno na farbulama. U predsoblju su zvečali zlatnici po stolu. — Ful. — Fus kuler.

Ruke su mu zadrhtale, i cepajući koverat otkide i komad hartije koja beše u njemu. Naže se nad malim komadom hartije, na koju pade mlaz svetlosti iz džepne svetiljke. — Dušane, na, pročitaj.

— Du—šane... ubiše... decu... decu moju... Dušan je klečao, i gledao sa užasom u belo meso i krv po njemu. Pritiskivali su zavoj na ranu, kad odjednom ugledaše pod raskopčanim pojasom kako iz ogromnog, krvavog otvora na

Teška crna kiša zemlje sruči se na njega. Žile nabrekoše na glavi, i zazuja krv po ušima. Neka je težina na njemu. Teško se podiže, i zemlja poče mlazevima da pada sa njega. Od nje su pune uši, oči, usta i odelo.

Ali su ih priče naročito radovale. Pominjao se izbeglički logor, i crno dete rođeno u njemu. Pričali su da ga je Saraj krstio. Igrale se karte i pušilo. Vojnici još nisu imali vaši, pa se niko nije bištio.

Trunuli su stotinama pred rovovima i po šumi. Smrad je bio težak, i hvatao kao zločinac za grlo. Svako je u njemu osećao budući delić sebe. Na sve je pala noć i poderani pokrov lišća.

Prvi put im telefon javi da je Kajmakčalan pao. Bulatović sa šakom vojnika i zastavom u ruci uzeo je prve rovove na njemu.

Ona su bila teška, puna noćne i jutarnje vlage. Čulo se kako u daljini grmi. — Kajmakčalan... ranjen sam na njemu, na jurišu, — mislio je ranjeni ađutant i bio je srećan. Glava njegovog suseda je u debelim zavojima.

Neko ga je prekoračio i ušao u sobu. Oči se Duškove raširile. Crna prilika išla je pravo ka njemu. Odjednom vide zamahnutu ruku nad sobom. — Au... dreknuo je i skočio u krevetu. Uzdrhtala ruka okrenula je dugme.

I on se hteo da pita: — Zašto se ljudi ubijaju... ali se nešto zbrkalo u njemu. Bol je bio neprijatan, ali se on setio kako baronica ima vitke članke, i kako bolničarke gledaju krvava, gola tela

Dodirnu njegove kose. Oseti topli dah poljupca. Ruka se zari pod njegov laki pokrivač. Usta su klizila u poljupcima po njemu. Osetio je poljupce na mršavim bedrima. Suludi zanos, već davno zaboravljen, obuze ga. I on pruži ruke.

Petrović, Rastko - AFRIKA

On o tim plantažama baš razmišlja određeni broj sati. Po njemu je to jedini način la čovek dođe do odluka, jer lenost misli sprečava čovečji rad više no lenost pokreta.

Vuije da su na njemu nađene čitave vrste potpuno nestale flore; to je jedan od vrhova Atlantide, spone između Afrike i Amerike.

S vremena na vreme ajkula seče ravnu pučinu svojim oštrim leđima. Razgledamo brodski dnevnik. Evo kako u njemu izgleda naše plovljenje do danas: 8 dec. polazak iz Marselja, 6 časova uveče.

To bi dalo svu veličanstvenost viziji arhipelaga na njemu. Sve bi bilo skoro irealno, i tako bi ostalo i u uspomeni, da jedno jedino ostrvo, najmanje, nije se odjednom sasvim

Gledam mađijsku igru nagih tela onih koji tovare ugalj; upadaju u snažno osvetljeni krug reflektorov, vrte se u njemu sa prepunim korpama i izleću kao u igri mušica oko svetiljki. Pučina 6,00 nad Ekvatorom.

Ali se događa i njemu da promaši, a tada ne vredi više nikakvo znanje plivanja, pod snagom talasa, koja i gvozdene šipke uvija kao hartije.

što se meni samo činilo, već naročito što tako širokogrudo zaključuje on koji je, da upozna koji kraj sveta, provodio u njemu po dvadeset i trideset godina. Ova vrela noć je noć Badnje večeri.

Ja pogađam tugu i pijem u zdravlje dece koja su večeras bez njega oko božićnjeg drveta. Njemu su oči pune suza. On ne žali, kako kaže, što su njegovi bez njega, već sebe što je bez njih.

Sve je misterija i sve je ilogizam u njemu. Niti je crnac savršeno „prelogičan“ kao što tvrdi Levi Bril, niti je identičan nama; niti je onakav kakvim gi vidi

Što više tatuaža na njemu, znači da su mu fetišeri više plemenskih tajni poverili; da je u njemu više duha plemena no u drugih.

Što više tatuaža na njemu, znači da su mu fetišeri više plemenskih tajni poverili; da je u njemu više duha plemena no u drugih.

Mučenje najzverskije produžava se do duboko u noć. i dva sina žrtve uzimaju nažjivljega udela u njemu. Mladići na ovom novom iskušenju provode po više godina, za koje vreme prelaze više stupnjeva.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Docnije Glavaševi momci. ISAK: U ropstvu život? Je l’ život to: Tiranu dvorit, njemu služiti, S jadom se svojim večno družiti, I ne misliti, i ne kušati, Samo slušati?... „Kolac mi daj!...“ Poviče on.

Mi smo robovi! Baš kao što mu zemlju radimo: Od svakog ploda njemu trećinu, Il’ polovinu ječma, pšenice; Oblѝzni l’ ovca, od volje mu je, Može uzeti oba jagnjeta! Al’ on je dobar...

Jer i to moram čestitom veziru javiti. A možda ga i ja poznajem, te bih ti umio nešto o njemu pričati... STANA: Bolje da osta večno nekršten! Al’ šta ćeš?

Majka te moli, pašo svemoćan, Povrati rumen licu bleđanom, Po bledilu ga neću poznati. A još da više njemu naliči, Na ramenu mu glavu postavi, Ako ćeš roblje da se zaklinje Golemom snagom svoga tirana, A ne da viče strašnom

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Koliko ih ima koji žude za ovim mestom, i koji bi na njemu možda bolje poslužili no ja, i njih ne nađoše, već baš mene! I to gotovo nasilno!

— Zatim me gurnu laktom i reče mi poverljivo i polako: — Ne rugam se ja veri, već njemu. Mrzim popove. Svi su ti neka prenemagala i šereti.

desetak konjanika i pošlju me da ih razmestim na raskrsnicama po selu da tu motre i svakoga koji traži đenerala odmah k njemu upute.

Na buimirskom visu, na putu što vodi iz Aleksinca preko Katuna u Niš, počela se proređivati šuma i juče su osvanuli na njemu turski topovi. Neprijatelj već kuca na kapije Aleksinca.

Šumatovački šanac — to je običan dosta mali redut koji kao da još ne beše sasvim ni dovršen. U njemu je tada bilo 300—400 vojnika druge klase, kragujevačke brigade, naoružanih prednjačama.

naš Prugovac i tolike pozicije, ona je u muhamedanskom zanosu jurila Aleksincu, uverena da će još večeras konakovati u njemu. Sa visa Turci su neprestano prosipali jaku vatru.

su rov napustili naši strelci, a Turci, spuštajući svoje levo krilo da opkole šanac, zauzmu ovaj rov, načičkaju se u njemu i otud su se spremali da nam grunu s leđa i boka.

Komarov otkide list iz svoje beležnice, napisa na njemu nešto i dade mi da prevedem. Taj je listić i sad kod mene i na njemu stoji ovo: »Komandantu drugoga korpusa (pukovniku

Taj je listić i sad kod mene i na njemu stoji ovo: »Komandantu drugoga korpusa (pukovniku Protiću). »Major Velimirović, posle bitke 11.

kako je cela priroda: i polje, i šuma, pa rekao bi i samo ono plavo nebo klonulo od ljudskoga zora i besa, onda se u njemu budi nemoćan gnev i srdžba protiv opustošavajućih ratova. Pa još ako je posmatralac uz to i revolucionar, tj.

Sad pak, pošto su Turci zauzeli Zaječar i dobro se utvrdili u njemu, ova je divizija postala izlišna na Timoku (kad se s te strane nije mislilo prodirati u Srbiju); stoga je upućena

bi se mogla opisati ona povorka ocećaja, što saleće čoveka kad pođe pred puščane i topovske metke, od kojih je svaki i njemu namenjen.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

izmislio nisam, Tu si bila i ti, a bio sam i sam, — Pa ako mi rečeš: je l’ njoj bilo milo, Živo ću ti kazat’ kako j’ njemu bilo. LXV Ne vidi me, ja je smatram, Bogu s’ moli, — Ne moli se kâ što uči Đak u školi.

Vidiš, draga, a slavujak, Njemu peva srce, duša; Oh da divne melodije, — A leptir ga sluša, sluša. Zanela ga divna pesma, Zanele ga slasti njene,

Sad mu babo Misli da je Kraljeviću Marko, Pa bi sinu Da ulije Sve svoje junaštvo; A presuda biće brza: Na njemu je carstvo. Kakvo carstvo!? Jok! — na bolje Čuvam ja svog sina: Neka bude ’Vake volje Uvek, i bez vina.

Čedo s’ budi, pa me gleda nemo; Gledamo se, pa se zaplačemo; Pa i njemu, kâ očajnik kleti, Zborim reči, reči bez pameti: „Ne sme nam umreti!“ V Nit hoće vode, nit hoće leka.

Grob je i to, al’ na njemu Duša moja crkvu zida. Grob je i to, i na njemu Od bola je piramida. Kad ja umrem, bol će pasti, Al’ će s’ bršljan

Grob je i to, al’ na njemu Duša moja crkvu zida. Grob je i to, i na njemu Od bola je piramida. Kad ja umrem, bol će pasti, Al’ će s’ bršljan širit’ jače, — A ostaće možda duže Nego ploče

“ I tog je glasa tako Rajski utešna moć, Od glasa tog se vedri Žalosti moje noć! I čitav vrt se stvori, U njemu cveća šar, — I ja po vrtu hodim I berem cveće, star.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

A kad se već ustane... i potrči, čovek tada oseti blizinu smrti, a to saznanje nadjača sve ono što je misaono u njemu, zagluši čula, pomrači svest i onda se juri besvesno... To sam ja sve preživeo. Bio sam sad u sigurnome zaklonu...

Vojnici se razilazili da svrše nuždu. Bojović ih ne žuri da se vrate što pre. Izgleda mi kao da je i njemu stalo do toga da se koji trenutak duže zadržimo. Vojnici se vraćaju... Mesto me ne drži.

Sitno i beznačajno. Objasnio sam ljudima: — Jedan za drugim u pravcu onoga ćuvika. Kada budemo prema njemu, skrenite nadesno, i u streljačkom stroju pravo naviše. Išli smo ćuteći, žurno, jedan za drugim.

Potporučnik Milan, moj drug iz puka na početku rata... Odavno se nismo videli. Ali na njemu nije bilo nikakvih promena, sem što su mu, ne znam iz kojih razloga, nadenuli ime „Kica“.

A njemu sve upali. Lekari su tako zakidali Branku jednu bolest za drugom. Izračunao je on da će pred istek bolovanja biti potpu

Šta me snađe — mislio sam. Kao neko poslušno đače išao sam za komandirom, tešeći se da je i njemu, valjda, život mio kao i meni. Od rova se odvajala uska krivudava saobraćajnica i protezala se još dalje napred.

Ona zavali glavu i zažmire. — Donesi šoljicu potporučnika Dragomira — reče komandir posilnom. — U njemu smo izgubili dobrog druga. Ali umro je lakom smrću. Stajao je iznad rova — komandir se obrati Draganu.

Drugi, držeći se za opasač prvoga, a odupirući se petama, privlačio se brzo k njemu. Na taj način cela kolona pomerala se kao gusenica i za kratko vreme provukli su se ispod daščica.

A sem toga, i komandir je živo biće. I njemu je potrebno malo razonode. On će brzo svršiti sa smotrom, i za tu jednu noć, koliko je važila dozvola, obići će

Obojica nakrenuše i praznim čašama lupnuše o sto. — Džamiću, skuvaj četiri kave! Ali požuri — naređuje Radoslav. Njemu kao da je laknulo kad je čuo da se oni žure, i obrati im se razdragan: — Kad ćemo jednom da se proveselimo kao ljudi

— čudi se veterinar. — Ja ne mogu da razumem te ljude. Zna da će mu škoditi, i opet... — Pusti... Nije to njemu prvi put. Na položaju nema šta da pije — branio je Bora Kostu. — Veliš, neka istera ćef! — smeje se Radoslav.

— More, idi vidi šta je sa njim! — reče Radoslav. — Možda je zaspao? — brine se veterinar. — Eh... sefte je to njemu!... Prošetaće se malo, pa će doći. Pio sam ja sa njim toliko puta... A, vala, ljudi, u kakvom paklu živi taj gore...

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

prikaz neprekinutog pesničkog razvoja uokviri u celinu jedne slike, koliko je to sa našim mršavim današnjim znanjem o njemu uopšte moguće; ne dopušta dakle ova knjiga da poplava našeg nemara sasvim otplavi ovu najpouzdanije našu baštinu.

I Branko Radičević je, tako, složeniji nego što bi naše nedovoljno znanje o njemu želelo, i više je „naslaga“ u njemu no što bismo na prvi, površan pogled slutili.

I Branko Radičević je, tako, složeniji nego što bi naše nedovoljno znanje o njemu želelo, i više je „naslaga“ u njemu no što bismo na prvi, površan pogled slutili.

razvijale sporo, a zbog Vukova prisustva i temperamenta pri temperaturi ne baš uvek akademskoj; ali, zahvaljujući baš njemu uvek tako da se glavno pitanje nije moglo zabašurivati ...

Mislim da je to pesništvo tačno ono što je o njemu već jednom rečeno: pre fermentacija poetičnih stanja i raspoloženja, sirovih i primitivnih, nego prava poezija,

u ovoj Antologiji njemu je stoga i poklonjena izvesna čak izuzetna pažnja (kao što je i inače, a iz razumljivih razloga, kriterij pri odabiranju

Naš XVIII vek, posebice građansko pesništvo u njemu, a preko njega i dobar deo čitane naše predbrankovske poezije, još su čuvali, i uporno, te ranije nesumnjivo daleko

Istina je u sledećem: Danas je još nemoguće valjano izraditi pregled razvoja srpske poezije u tome periodu. U njemu je toliko nepoznatih stvari i sasvim nejasnih pitanja (često ni dotaknutih), a toliko svakovrsnih i neočekivanih

No, bez obzira na poetske rangove, uzmimo beskrajno zanimljivu pojavu Jovana Pačića. Šta pouzdano znamo o njemu? Kada se ostavi na stranu ono anegdotsko u njegovu životu, a što je tako sveže, i bar u dva maha, iznosio Jakov

To je doba koje je verovalo u autoritete i klelo se u autoritete, i zato njemu pred očima kao ideal lebdi uzor. Veliki istraživački žar i nemir nevernika to doba neće zagrevati; eksperimentisanjem,

Slava Bogu jedinomu koji vlada sve tako, v nebje njemu predivnomu blagodarnost jednako, a želi se svima srećno vospjevati mnogoljetno: O zlatoje proleće! 1765.

Jastučić je gore lež'o od golubja perja, I na njemu Did sedio posredi iverja; Iverija sirječ svojih već satrenih str'jela, Koliko je u kovčešcu ispjevanih djela.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Što laska i kazuje Đavolskim smehom uveravajuć: Da je u njemu milost božija, Pod zemljom da je baš pravi raj. Zašto bi varô?... Ako ne zato Da mu izvrše paklen umišljaj?

VL. VAVILA: Dobar je bog — I mi ćemo se njemu moliti Da slabe sile dužda mletačkog Kreposti svoje tvrdim oklopom U svakoj bedi verno zakloni.

STANIŠA: Eno meseca — Ko muslomansku pomoć zatreba, Njemu se mora smerno klanjati: A ja je trebam... Dakle, meseče, Poslušaj molbu sina gonjenog, Otrovnu kaplju Ivan-begovu —

BOŠKO: Nemamo više otaštva! STANOJLO: Serdaru sedi, mi ga nemamo! BOGDAN: Bez otaštva smo, babo, ostali, Otkad u njemu žena voljkuje, Otkad se gazi sveta sloboda, Otkad se podlost smeje svetinji, Otkad nam, babo, tebe prognaše — Nema

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Sjutra će se njegov Jablan bosti s carskim bakom. U njemu već odavno bukti, plamti želja: da se Jablan i s Rudonjom pobode. Preklinjao je kneza, da mu ispuni želju.

— trže se starac i obrnu se djetetu. Mali je šutio i umorno, iznemoglo koračao za kravom. Od suve studeni na njemu se bijaše sve nakostriješilo i ukočilo.

vladike visokih tendžerastih kamilavki, beskrajno dugih i širokih rukava i oblaporna srca na žutu jaspru, svraćale su njemu i blagosiljale dom njegov i torove njegove. I on im je davao mnogo, premnogo, ne brojeći, ne ustežući se, punom šakom.

se očajno otima, ali se sve više umara, malaksava, snaga ga ostavlja, izdaje, a onaj mali rasplamćeli prkos dogorjeva u njemu, gasi se. — Ideš li, rode?

U njemu se bijaše rasplamćela divska snaga, svi mu se živci napregli. Posrće, pada, ustaje, zanosi se i jezivo osjeća kako se b

A meni moj mili i dobri narod pomaže, pa i ja njemu šta mogu i kako mogu... Pomogô bi' mu, Bog zna i moja napaćena duša, i drukčije kad bi mogô i znao...

Pomela i' je mećava kad su se vraćali iz čaršije, na 'voj planini. — Nađoste li para pri njemu? — upitah ja Dulu. — Našli smo dvadeset i pet vorinti.

ama, čojek je čojek. „Turk pezevenk, bre!“ — zakrpati na muktara kad iziđe preda me. Cepti na njemu ćurak, kô da ga je groznica u'vatila.

Za pripašajem se ispriječile dvije zeke i 'andžar, ima u njemu aršin. Kad se okrene škripne oružlje, a ćurčina se oko njeg' zasalampija.

Mićan ih pogleda mrko, debelo, pa mirno, kao s nekom tugom nastavi: — Ćud je njemu njegova kriva, ćud! On će šjeđeti s tobom, razgovaraće se, bratski će se ljubiti i grliti, onda će skočiti i

Jedva ga umiriše i svladaše da ne podvrisne: „Stoj! Budi mene miran!“ Mićan im, i njemu i ocu Soproniji, natoči po čašu rakije.

— Pa, braćo, i jesmo vaši ako ste Srbovi — odgovara jedan, a cepti na njemu ođeća kô da ga je groznica u'vatila — Ama, ne bi' veli, rek'o da ste Srbovi.

Bojić, Milutin - PESME

— Sa svetinje brzo prah tajne je spao I osramljen idol drhtao je bludno: On je niskoj strasti ime Boga dao; Strast u njemu samo buktala je žudno. — — ''O, razbludna tajno, što ne osta tajna? Zar i ti morade rasvetljena biti?

Vekovima se vrh leševa klalo A zemlja, starog gospodarstva sita, Sve novo želi, da, kada bi palo I njemu mačem opelo očita.

Mi ćemo otići, noseći na šlemu Srmu vaših noći palu po granama, A kad Gospod dođe, poverite njemu Zvuk pesama naših ostalih za nama.

On gleda kako lišće kiša kida, On zna da to je predgovor opelu: I njemu sprema smrt odeću belu, No neće moći nikad da je skine.

I da usade u zenice tvoje Mirise, zvuke i zvezde i boje; I kô pobednik što gine na meti Uz šumni pljesak, kraj u njemu stečem I da ti njime pesmu sunca rečem Kad rastaviti usne znači: mreti.

More prolaznosti dan svirepo guta Hladno za bol duša što u njemu pluta. Strah me od samoće kad vreme korača. (1917) XXXVII Nemoj da se kaješ kad me budeš srela Na svetlome

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

ANĐA (čita dalje): „Postupiću tačno po uputstvima koja si mi u njemu izložila”. JEROTIJE: Divota! Tvoja ćerka šalje uputstva!

U mojim je rukama, gledam ga, a ne znam šta u njemu piše. Ne možeš da izdržiš, pa to ti je. Slađe je meni pročitati tuđe pismo no pojesti tri porcije sutlijaša sa

Al' ume, brate! Eto, onaj drugi, gospodin Žika, celog će života ostati siromah. Njemu dosta kad mu ponudiš litar-dva vina. Al' ovaj jok!

Sad sam se rešila: čim mi progovoriš makar jednu reč o njemu, da razbijem što mi prvo dođe do ruke. Drukče ne mogu s tobom da izađem na kraj. ANĐA: Pa ne govorim ja za tvoje zlo.

Upamti i slobodno kaži ocu, bruka mu ne gine! ANĐA: Gde bih mu to kazala, pobogu, dete! Ne bih ja to njemu smela... MARICA: Ako nećeš ti, ja ću mu kazati. ANĐA: Nemoj, bolje nemoj. Naljutićeš ga, pa još gore.

MARICA: Dobro, čula sam! (Uzbuđeno otvara pismo i čita potpis.) Boka! (Glasno.) Hvala ti, Joso! JOSA: A ja onda njemu rekoh... MARICA: Dobro, čula sam. Idi sad, Joso! JOSA: Pa ići ću, dabome!

Žika je dežmekast, a velike čupave glave, podbulih očiju i debelih usana. Na njemu visi izveštalo prljavo odelo, prsluk mu kratak tako da mu se košulja pod njim vidi.

Gospodin Milisav je srednjeg rasta ulickane kose i ufitiljenih brkova. Na njemu je bivša oficirska bluza sa rasparanim znacima i čojicama od kojih se trag još poznaje.

Tasa je omalen, povijenih leđa, sedih brkova, ćelav. Na njemu dugačak izlizan redengot i prljave i iskrivljenih štikala cipele.

Dužinom levog zida rafovi i u njima fascikule. Na svakoj veliko slovo „F” i razni brojevi. Ispred tih rafova sto i na njemu grdna knjižurina (registar) i delovodni protokol.

Po stolu još i gomila akata. To je sto g. Milisava pisara, a onaj desno, sasvim napred, sto je Žike pisara i na njemu je još veća gomila akata, pritisnuta komadima od cigle. Kancelarija uopšte prljava.

ov. meseca traženo. Spisi nađeni pri njemu oduzeti su i zajedno sa dotičnim licem biće pod strogom stražom sprovedeni u Beograd. Sveza Pov. U. broj 4742”.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

U njemu se odražava pojmovni svet kojim je ovladalo neko društvo, ali on ujedno utiče na mogućnosti daljeg razvoja kulture, olak

Doduše, pojavile su se i u njemu izvesne razlike i u izgovoru, kao u srednjevekovnom latinskom u zapadnoevropskim zemljama, ali su se kod Slovena te

Iza tog nagoveštaja humanizma ipak nije došlo do šireg usvajanja tog pokreta; puteve k njemu uskoro je presekla turska invazija. Sve do 15. veka jedini društveni sloj sa širim obrazovanjem bilo je sveštenstvo.

Tu Nemanja najpre izlaže svoju državotvornu teoriju o vlasti koja je njegovim precima i njemu data od Boga da bi štitili srpski narod.

dok je Sava, poštujući kanonske propise kao monah, polako pripremao svetački kult očev, napisavši najpre službu njemu posvećenu i radeći na ostalim potrebnim spisima.

Ali za ubedljivost Nemanjinog lika i živ emotivan odnos prema njemu, koji doživljava i savremeni čitalac, ima se zahvaliti iskrenoj Savinoj ljubavi i divljenju prema izuzetnom ocu.

vlasti i od događaja koje opisuje, te može da postupa umnogome kao objektivan istoričar koji traga za dokumentom i na njemu gradi svoje obimno delo.

Ali i više od toga, Domentijan je izraziti tumač istorije kao više, nebeske volje. Stoga je po njemu istorija važnija od pojedinca, čak kad je on, kao njegov Sava, dat od Boga.

On je opisao život svoga učitelja (posle 1337), ali je u njemu obradio samo duhovni život i crkvenu karijeru Danilovu, a bogatu državničku delatnost prikazao proširenjem Danilove

vladara prerasta u lik ratnika i viteza, koji je, kako se prema nedovršenom životopisu Dušanovom naslućuje, upravo njemu i namenjen. Srpska proza se tako postepeno usmerava ka viteškom romanu.

"Vitez Janko, poznat celom svetu po svojim slavnim delima u Dalmaciji", kako ga karakteriše njemu savremeni nemački istoričar, zaista je bio u carigradskoj tamnici i izbavivši se bekstvom vratio se u svoju kulu u

moći, sticanju snage, odabiranju konja, i njegovim tragovima širom zemlje, koji "dokazuju" istinitost kazivanja o njemu ili o svetom Savi i Svetom Simeonu, koji se poput antičkih bogova, ili hrišćanskih anđela, pojavljuju u bitkama ispred

Jakšić, Đura - PESME

Dalje tvrdi stražar stari: „Braćo moja, graničari! Imam jednog pobratima, A u njemu vere ima; Pa mi dođe kradimice S one strane Tisovice, Potkaza mi turske zveri: Da su noćas u nameri Našoj kuli

Nastasijević, Momčilo - PESME

Kad umre čovek, i moje srce rušno je. Otkini zumbul s grudi, pogni glavu; vojnika hoće da zakopaju, a njemu tako se živelo.

4 I znam, i znam, srce gde kuca, od zlata ili tuči, nemo u njemu raspinje se Bog. Plakalo il’ pevalo, trnova za uzdarje plete mu se u potaji kruna.

Neka more i zemlja strepe, Reke nek pohvalom zašume I neka planine zaječe, Njemu svetlost dah je i bit, On krilima vazdušnim leti, Odelo mu bezdne mir.

Ti, čija ruka znala me odbranit. Bog mi bi uvek zaštita i grad I štit i kula oslobođenja. U njemu nađem ja sve što zatražim, On mi je spasenje i štit moj i zaklon, U strahu s verom kad zovem ga ja, Tad pruži mi

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Trem, ograđen direcima koji su držali gornji sprat, patosan starim izlomljenim pločama. U njemu se navek osećala vlaga i tmina. Svetlost u celom donjem spratu, spavaćoj sobi, dolazila je od prozora pozadi kuće.

Sve što nije moglo odmah da se troši. Čak i sam je Mladen za to već slušao da je u njemu bilo i para što ih je zakopala baba.

I za sve morali nju da pitaju, od nje da ištu. Ali i ona se o svima njima po kući brinula. O materi, ocu, o njemu, Mladenu, i mlađem bratu. Uvek da imaju ako ne najbolja odela a ono uvek čista, nezakrpljena.

ili ma ko koji bi došao da šta kod njih poište, obično kakav sud da se posluži i vrati, pa ne našav babu, pre bi se njemu, Mladenu, obraćao nego materi: — Mladene, treba mi (to i to). Ako li da uzmem? Čak ni to nju nije vređalo.

Prvo babi, pa onda mužu svome, ocu Mladenovom pa čak i njemu, sinu, Mladenu. Ona prema njemu, Mladenu, ne samo da se nije osećala starija od njega, kao mati, još manje ravna njemu,

Prvo babi, pa onda mužu svome, ocu Mladenovom pa čak i njemu, sinu, Mladenu. Ona prema njemu, Mladenu, ne samo da se nije osećala starija od njega, kao mati, još manje ravna njemu, nego čak i mlađa, niža od njega.

Ona prema njemu, Mladenu, ne samo da se nije osećala starija od njega, kao mati, još manje ravna njemu, nego čak i mlađa, niža od njega.

pošao ujutru u školu i ona, znajući da će on, kao uvek, prvo kod oca u dućan svratiti da mu se javi, ona bi ne po njemu, već samom njemu, Mladenu, poručivala šta joj treba iz dućana: — Mladene, treba mi (to i to), pa nemoj da zaboravite.

u školu i ona, znajući da će on, kao uvek, prvo kod oca u dućan svratiti da mu se javi, ona bi ne po njemu, već samom njemu, Mladenu, poručivala šta joj treba iz dućana: — Mladene, treba mi (to i to), pa nemoj da zaboravite.

pazar, još s kapije razuzurujući se, skidajući koliju, u isti mah vadio bi kesu i dodavao bi bilo materi, bilo njemu, Mladenu, već ko bi se tu u blizini našao, i davao je da ovaj pravo tamo, kod babe u sopče, odnese: — Na, odnesite

Već kada bi bilo vreme da se diže, počeli sa ulice da se čuju koraci komšija koji idu da otvore dućane, k njemu, u sobu počela bi tiho, ali svaki čas da ulazi mati.

Mladen uvek bi sa očima punim suza ulazio natrag u dućan. Odmah zatim odozgo počeli bi da navraćaju k njemu pokoji od stričeva, tetina. Izgovor im je navek bio: kako su bili tu, išli poslom, pa onako uz put navratili k njemu.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

l. zakopaju tamo gde je novorođenčetu, prilikom merenja, udarila glava (»Kad ti nikla, onda njemu naudile veštice«, ŽSS, 194). Pored porodilje mora biti b. l.

Grіmm, DO4, 1, 13). Mogućno je, međutim, da mi ovde imamo starinsku kletvu samim borom, odnosno numenom koji je u njemu, upor. sličnu kletvu sa drugim jednim magičnim drvetom, »gloga mi« (Vuk, іbіdem, i Sofrić, 23). Kod starih Grka upor.

drveta, i radeći svakoga dana pomalo dovrši ga na Badnje veče, može te večeri u crkvi, stojeći na njemu, poznati sve veštice (ZNŽOJS, 10, 55; Šnevajs, 8).

Đavo, kad je ukrao sunce, obesio ga je na b., da svetli samo njemu (SEZ, 41, № 163). Bukovo lišće upotrebljava se kao lek za oči (GZM, 20, 1908, 355). BUNDEVA Kürbіѕ (cucurbіta melo).

Iz bajanja i vračanja u vezi sa g. jasno se vidi da je g. smatran kao drvo senovito. Na njemu borave demoni koji su u stanju da pošalju bolest. Uoči mladog utornika vračara odnese pod kakav g.

Na njemu borave vile, i ko ga poseče, ili ošteti, ili opogani, dolazi sankcija (oduzetost, ili smrt); naprotiv, ko ga čuva, tome

u jednoj pripovetki Sigfridovog tipa u donjem svetu nalazi se j. i na njemu gnezdo mitske tice (SE3, 41, № 10, 337). JABUKA ‹Apfel (pіruѕ maluѕ). Jabuka (Sofrić, 108; Šulek)›. J.

U ovom poslednjem slučaju k. seme posipa se po postelji bolesnikovoj, te na njemu spava tri noći, i svako jutro ono na kome je spavao prospe se na bunjište, »da ga tice raznesu«. Kad što raste, npr.

Biljaka sa jakom spasonosnom snagom. U njemu se kupaju »zdravlja radi« (SEZ, 17, 533). Bere se ritualno na Biljani petak (Karadžić, Z, 1901, 121) i uoči Đurđevdana

Ne topi se i uopšte ne radi ništa o njemu u »rasipan« mesec i Bele nedelje (SEZ, 19, 11; 33). Sejanje i sve poslove oko l. rade samo žene (SEZ, 19, 361). Da l.

Jedan pobožan čovek, koji je tu blizu stanovao, uoči svog polaska na ćabu opere u njemu ruke, i kad ih je obrisao, ostavi peškir na lipu, ali posle zaboravi da ga uzme.

Uoči Cveti ide se »u brnduše«: ko se ujutru na Cveti u njemu ‹tj. u mrazovniku› umije, biće svež i rumen; ko to ne učini, biće cele godine krmeljiv (ZNŽOJS, 13, 309).

Ćipiko, Ivo - Pauci

— upade u riječ gospodar dosjetivši se o čemu se radi. —Ništa! — veli Vaso. — Biće čovjek zaboravan, i, prišavši k njemu, izvadi mu iza pripašaja topljeni bakalar. Čovjek mucajući progunđa nešto i ispričava se: — Zaboravio, da, zaboravio..

Preteče ga, a zanesen svojim snažnim mislima, ne osjeti prama njemu samilosti, već žuri, gledajući na planinu gdje ljeti sa stokom planduje, a gdje sada veselo snijeg lapta; vidi se kako

Pa da, ono što je tebi uradio tvoj pop Vrane, uradio bi i drugome... A šta nama, hrišćanima, želi, dao, brate, njemu bog.. . Neki od naših htjeli se upisati, pa ne htjede ih primiti, — veli: „Ovo je samo za moje župljane!

Ali i brat Ilija imao je iste namjere i jače ih je od brata Petra u sebi osjećao. Njemu je koristilo što je Niko još iz mladosti volio Radi nego ostalima bratučedima, i znao je tu Nikinu ljubav da upotrebi u

— Ha! Jesam li vam rekao? — veli Ilija. — Ostavlja sve mome Radi, a i kome bi nego njemu? —Potvrdio je glavom, — veli Krilo. —I čuo sam: „Radi” , — prihvati Ždrale.

— Meni je, onako mi djeca bila zdrava i živa, sto puta rekao pokojni Niko, dok je bolovao, kad bi mu natuknuo da su njemu moji sinovi što mu je i Rade, i mili mu taman kao i on; pa je li moguće da je na samrtnome času ostavio sve Radi?

Sin mu donosio preobuku i što mu trebalo, i prihvatao hajdučki dijel, što ga otac kući po njemu slaše. Po njegovoj smrti, braća se ne slagahu zadugo i nabrzo razdijeliše imanje u tri dijela.

Pomoći će njemu gospodin škrivan, nije šuplja glava: što on uradi, — onako je, neće njemu bilježnik u oči udariti. A domišljat je vrag!

Pomoći će njemu gospodin škrivan, nije šuplja glava: što on uradi, — onako je, neće njemu bilježnik u oči udariti. A domišljat je vrag!

Sunce šumu obasjalo, pa vršci mladih bukvica, rekao bi, upalili se po njemu, u prošarici isprekrštale se plavetne sjene i mirno opočivaju na mekom bakarastom sušnju.

Zaludu se cura svake noći trudila da svojim gurskim bijesom usplamti u njemu momačku vatru, topao dah... da, sa zabreklim zajedničkim snagama, kad se dvoje najare, kako je ona to u gonjanju sa

Nemirno pogleda na sve strane, a kad opazi Mašu gdje prema njemu ide, čisto se strese i nešto zaigra u njemu. —Mašo! —Rade! —Opet se sastasmo .. . —Pa da, kad se tražimo!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

živinske iznutrice s mlekom od magarice, po celi dan se užurbano muva po okolini i kopa po zemlji, tražeći korenje samo njemu znano. Ne pretrže se naročito u molitvama.

Kida im glave i, još tople, pohlepno ih ždere. Kad je Prohor saznao šta se o njemu priča, besno je prosiktao da zna ko je izmislio tu laž. Pokazao je prstom na mene.

Možda zato što su svi govorili o njemu da je svemoćan i da zna leka od svake bolesti. Ovaj koji je k nama došao vrlo je mlad, verujem moj vršnjak.

Pipcu i njegovom odredu strelaca palo je u deo da pronađu jarca bez belege, da se brinu o njemu do ivanjske noći, da ga hrane dunjicom i jedino njome, a Dadara je morao sa svojim kopljanicima pronaći negde u župi

Dadra je bio najpogodniji čovek za taj posao u čitavoj zemlji raškoj. O njemu su kolale glasine da je najveći đidija i kurvar između Žrnova na severu, Bučina na jugu, Atanasa na istoku, Kčeva na

ljudi, saznavši za svu tu bruku svoga gospodara i učestvujući u skidanju čini na ovaj ili na onaj način, zadržali prema njemu pređašnje poštovanje, da ne kažem divljenje.

Zatim vojnici opletoše krunu od trnja, staviše mu je na glavu i ogrnuše ga skrletnom kabanicom. Potom su dolazili k njemu i govorili: 'Zdravo, kralju jevrejski.' I još su ga udarali po obrazima.

“ On ne shvata, bedni ništak, da ja sve ovo činim za njega i njemu slične, za sve te maloumne jajare sa tupim čulima koja nisu u stanju da prime prosvetljenje božije.

Uhvatio se starac bezubim desnima za onu lelujavu tanušnu nit i ne umire. Ima u njemu neke čudesne upornosti da preživi, jače od ovog pomora koji se među nas uselio; žešće od trošnosti njegovog tela i

Neki su i sami poumirali čekajući da ga naslede na mestu igumana. Kao da je sve to znao. U njemu se probudio inat, zacenuo se od pakosti, spekao se i zategao kao tetiva na luku, ščepao se koščatim rukama za zemlju i

da ih smesta preselim na Kulu, starac se pridigao na laktove, pogledao me svojim tvrdim očima i odgovorio da je njemu i njegovim monasima gospodar sam Bog, da on drugih gospodara nema niti ih priznaje, i da će ostati tu u božijem domu do

kaluđeru dao po jednu odaju, ali Doroteju najlepšu i najsvetliju, odredivši mu najboljeg slugu, samo njega da pazi, da njemu ugađa, postelju mu prekrio raskošnim pokrivačem, lično nadgleda jela koja mu se nose.

Ilić, Vojislav J. - PESME

A da l' ga slušati želim - od šale barem da pita, Već uzev stihove svoje s bezbožnim ačenjem čita. Njemu je dosadan život. (bar tako u pesmi kaže), I kritičari, veli, svojom ga glupošću draže. „Kako da kaznim ljude?

i spreman po poslednjoj modi, Odmereno, s pažnjom, čak i ruke miri, Da u svemu budu pravilni maniri, Sve je „feš“ na njemu, sve čisto miriše, I salonskim taktom i milinom diše. 5.

Nek te, dakle, briga i tuga ne guši, No slobodno išti što ti drago duši.“ A Srbin će njemu: „O Gospode jaki! Ja bih željno iskô novina ma kaki', U kojima piše šta li dole rade, Kakve nove spletke pred izbore

I bludeći tako na jezero pade, Pa po njemu - jade! - kô zakovan stade: U jezeru plavom čudna moma pliva, Kakvu bolna duša u zanosu sniva Nebrežljivo plovi,

vrisak prolomi tišinu nemu; Korintska hetera lepa ugleda svirača bledog, I po stepenicama svetlim bezumno polete k njemu. Iponik poznade Helu. Kraj kipa Izide blede Ona u bolu pade...

pale, I tiran, pod carskim vencem, lukavo praštajuć svima, Surovo pogazi nogom sveštene zakone Rima Tada se nasuprot njemu podiže senator jedan.

I onesvešćen pade. Probuđen u pustom tremu, Dignuvši nad glavom faklju, rob jedan prilete k njemu, A odmah, za robom svojim, i sin se Katonov trže, I žurno došavši ocu, lekara dovede brže.

Napolju mrtvačka tama... Silvije bezumno viknu, Kad strašna, čudesna slika s mramornog podnožja sađe, I tiho pristupi njemu. „Čudiš se!“ uskliknu ona, Slazeći nečujno čista sa svoga mramornog trona. „Pa ipak, davno se znamo.

Možda je nekad u minulo doba Starica majka dolazila tune, I lila suze više râna groba, I zvala sina što u njemu trune. Plakala dugo i dugo ga zvala, Doklen i sama u grob nije pala? 10. Bog bi to znao!

Nekako on se zagleda u gradu U lepu Jelku, u nevino dete; Zaište, dakle, da je njemu dadu; A već delije počele da prete Pucaju noću, pod zaklonom mraka, Kroz uske rešme iz dugih pušaka. 15.

To beše svinjarče - Amor. Idući bodro i lako, Odeven u selsko ruho kravara pogleda tako Da ovaj pretrnu samo. Njemu se učini tade Da ovo lukavo dete sve tajne njegove znade, I razrogači oči.

Sva gordost u njemu buknu na prodrzljivost njenu, On se na ugled seti, na čeljad i svoju ženu, Da, i na ženu svoju... Vatra ga obuze

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

To nije ni čudo. Astronomija nije roman koji može svako da razume i u njemu da uživa. Stvarno shvatanje i razumevanje njenih zakona pretpostavlja temeljna znanja iz matematike i fizike.

obali Dunava, pozlaćenog otsjajem zalazećeg sunca, uzdiže se, iz sočnih zelenih livada, lako pošumljeni brežuljak, a na njemu stoje razvaline nekog ponositog kraljevskog gradića; zovu ga Višegrad.

Ulazeći u ovaj prozirni plašt, Sunčeva svetlost rasipa se po njemu i bojadiše ga plavom bojom, koja se osmehuje u rekama, jezerima, i morima Zemljinim.

Odmorimo se i prikrimo se ovde da nas niko ne vidi. Na kraju ove aleje leži cilj našega putovanja, a njemu se smemo približiti tek kada nam izdišući plamen na njegovom žrtveniku dadne znak da su svi svetovnjaci ostavili ovaj

Po njemu vidim da su ivice tornja orijentisane prema nebeskim krajevima. Drugi instrumenti, većinom od bakra, raspoređeni su levo

Te nam zvezde izgledaju kao prikovane na nebeskom svodu i ocrtavaju na njemu različite figure, tako da ih oko samo od sebe vezuje u skupove ili jata.

Ko se rodio pri dobroj konstelaciji, taj će biti srećan celoga života, osobito ako i u njemu bude podešavao svoje poduhvate po konstelaciji zvezda i bude slušao savete astrologa.

U njemu se nalazi i malo ostrvce Antirodos, koje je zaklonilo jedno unutarnje pristanište, rezervisano za kraljevsku porodicu i m

Iz ovoga vode široko razjapljena vrata u ogromnu salu sa otvorenom terasom i dugim zastrtim stolom. Na njemu blistaju srebrni tanjiri i činije, zlatne kupe, crne zemljane amfore sa prekrasnim crvenim figurama.

Ulazeći u taj Olimp bogova nauke, vidimo da se u njemu ne štedi ni nektar, ni ambrozija. Glavni sto, a i sporedni, manji, pretrpani su gomilama svežega voća: narandži, banana,

kovčežić, najdragoceniji predmet celog persiskog plena, pitao ih je on, koja bi stvar bila najdostojnija da se u njemu čuva. A kad mu oni predložiše jedan ovo, drugi ono, odluči on sam: „Čuvaću u njemu Homerovu Ilijadu!

A kad mu oni predložiše jedan ovo, drugi ono, odluči on sam: „Čuvaću u njemu Homerovu Ilijadu!“ Ovu sam crticu, kao što ste videli, upotrebio u svome putopisu, no želim da joj dodam još jednu.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

primeru pokazuje snagu mladalačkih iluzija (želja da postane svetitelj), ali i značaj dobrog učitelja (mudri iguman u njemu vidi pametnog dečaka željnog znanja i podstiče ga da se okrene školovanju).

Ždral pri vodi tiho zovet, u kavezu cajzel pojet: O zlatoje proleće! Slava Bogu jedinomu koji vlada sve tako, i nebje njemu predivnomu blagodarnost jednako, a želi se svima srećno vospjevati mnogoljetno: O zlatoje proleće!

JUNAČKI ODGOVOR LjUBOMIR NENADOVIĆ Pružilo se polje ravno Polje dugo zeleno; A na njemu knez Danilo Pije vino rumeno. Prema njemu Omer-paša Razapeo šatore – Pa on šalje poslanika Da mi s'lavi pokore.

Prema njemu Omer-paša Razapeo šatore – Pa on šalje poslanika Da mi s'lavi pokore. Svi se grotom nasmejaše Knez Danilo najviše;

Na kitnjastoj lipi našoj Žuto granje ćuti, drema; Pod strehom se gnezdo roni, Jer u njemu laste nema. „Kud je ot'šla ta crnojka?“ Naš mališa čas pa pita; „Lasta, oče, nije dobra; Otišla je da se skita.

TEŽAKOVA PESMA U PROLEĆE JOVAN GRČIĆ MILENKO Zeleni se mio breg, Sve na njemu živo; Dosta ga je beo sneg Zimuske pokriv'o! Blagoslov je u zori, To je s neba dato!

Stanković, Borisav - TAŠANA

Ono je prošlo. Deda je on, kaluđer, Božji čovek. Da smo te njemu dali, sada bi i on bio baštovan, a ne ovo što je! STANA (pojavljuje se na vratima): Evo dede!

(ohrabrena): Oh, svi oni, i kad dođu, kao da su došli njega, pokojnika radi, da njega vide, da njega pohode, i kao njemu mrtvom da ugode.

I onda, i to godinama, jednako se samo gleda: da se prvi cvet njemu na grob iznese; prva kruška, jabuka, u pokoj njegove duše razda; prvi grozd, prvo vino, preko njegova groba prelije, kao

sam nekad kao dečko išao, radovati se, kad vidim kako se isti taj put proširio i povećao — isto kao i ja; drveće po njemu, koje je bilo nekada zasađeno, već iždžikljalo, izraslo sa po kojom suvom granom — isto kao i ja; planina nada mnom, u

Od kad je pokojnik umro i ja u crnini... SAROŠ (prekida je): Sada znam. TAŠANA (okreće se i pravo njemu u lice): Pa kad znaš... SAROŠ Sad znam, sad znam.

kardo, daj i ostavi meni Tašanu«, da bi mi te on dao, kao što bih ja, kada bih umirao i imao takvu ženu, samo je njemu ostavio. (Uzrujano): Ah! TAŠANA (zaboravlja se, razneženo): Lud si ti, lud! I dokle ćeš tako da si lud?

BEGOVI Saroše, gde si do sada? SAROŠ (ih ne čuje, jer ushićeno posmatra Nazinu igru koja je namenjena samo njemu). BEGOVI (bacaju Nazi kese i viču): Za nas igraj, Nazo! NAZA Jok, za vas ne, sal za Saroša! BEGOVI Aman, bre!

Pa znaš: parastos mom zetu, hadži-Stevanovom sinu, koji je umro pre tri godine. MIRON Njemu li? Kći tvoja ne sme dati parastos. MLADEN (začuđenije): Kako to, dedo? MIRON (značajno): Srete li Saroša?

Prvo njemu hleb da dâ, pa onda ona da uzme. Prvo njemu vode da dâ, pa onda ona da pije. Prvo njega da pokrije, ututka, utopli i uspa

Prvo njemu hleb da dâ, pa onda ona da uzme. Prvo njemu vode da dâ, pa onda ona da pije. Prvo njega da pokrije, ututka, utopli i uspava, pa onda sebe. I tako celog života.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Tačno je osetio majstor Kosta moć šora, i da ne može ni od dalje od šora. Ne samo da je u njemu ostao, nego je, nekako kad mu bi četrdeset godina, u tom šoru i kuću kupio.

Razgovarati s njim nije mnogo vredilo, ali tiha njegova pesma, uvek druga i druga, godila je kao melem. „Možda je u njemu propao neki talent?” reći će neko. „Propalo je tu više nego talent: nije taj momak kao što treba.

” Leti, na sedištu kraj nje, večiti štaubmantl, koji nikada ne oblači, samo sedi na njemu. Kišobran tamnozelen, ogroman, zakrpljen s debelom motkom i prebijenom kukom.

i prozvaše odmah, mati, na tuđinsku, Lietom, a Nola, na srpsku, Julicom, a Boško čas ovako, čas onako, kako je već njemu bilo dato da u zgodan čas stane na pravu stranu.

A stari mu je pametno odgovorio: da on često sedi u avliji na suncu, i poznaje senke svih ukućana, i da je senka, po njemu, gora još od ogledala. Malo pomalo, o senki je čuo Petar, pa Švabica, pa Mađarica, pa i Ljuba.

Imalo je na tim vraškim salašima nekog gospodstva, koje je palankama mnogo smetalo, a palanka njemu skoro nimalo. Gos-Toša je bio čovek popustljiv, povodljiv i darežljiv.

I to se razmaklo. — Jedan fikus na svaka dva prozora, dosta. Balkon na kući ogroman, kao neki vagončić, a na njemu nikada niko ne sedi.

A posle toga, to je tako daleko! ko zna hoće li još biti imanja, a ako ga bude, ko zna ko će sve biti na njemu!... Što je daleko, to je Božja briga, velim ja.

Župnik je govorio da su Rajnhart i njegova žena jedan primeran par, preporučivao njihov primer vernima, i tvrdio da su u njemu samome uteha i radost. Mladi župnik je bio omiljena ličnost među pravoslavnima.

I duševan i umiljat kakav je uvek bio. I jednostavan, kao gospa Nola. Prošao je kroz celu varošicu noseći zembilj, i u njemu vazdan travaka po koje je išao u obližnje nemačko selo s jednim drugom. — To je melem za glavu, Neno.

Sebična nisam; jedan Bog zna da nisam. Imanje ovo čuvam kao oči u glavi, a poješće ga 'ala i vrana; ja sam se na njemu samo hranila, ali što sam pojela to sam zaradila... Nikakvu radost mi ne da Bog, ne dadu ni ljudi.

I nije. Ali Srba dobro uči! I pametan je... kad hoće. — I kad može, gospođo Lazarić! — Jeste, krivuda u njemu nešto, ali je još mlad, a Nola još ima snage da se s njim ponese.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

počem je treću godinu potpuno prešao, odvede ga mati svešteniku o kom je gore reč bila, i preporuči sa suzama da bi o njemu brigu vodio, predstavljajući mu svoje stanje i nedoskudicu, i sveštenik, dobra srca i tako, a osobito ne imajući muške

No Roman i nije bio dete kao što su obična deca. U prvoj godini pokazao je on svima da osobita neka blagodat na njemu počiva. Da nije volšebnica kakva njega pod zaštitu uzela? — mišljaše mati.

koje su kod drugi nepostižime, vidi dare koje drugi sujetno traži, i razdaje po volji dostojinstva i devojke koje njemu po njenom rasuždeniju bolje nego mlogima pristoje; štaviše, vidio sam i takog vešati koga je mati kao oči iz glave

Ne samo u mestu gdi je on prebivao, nego 20 milja unaokolo pripovedali su ljudi o njemu kao o nekom čudu, krsteći se i diveći se je l’ mogućno da je to dete.

Vi ste njega, kao i ja, no ne sumnjam, boljim očima vidili, sljedovatelno vi ćete i bolje izvestije o njemu dati nego ja. Izvolte, dakle, vašima frajlicama drugaricama (jer drugi će slabo, mislim, o tom razbirati), ukoliko je

Na koju gođ stranu pogledi, sve je strano i njemu nepoznato. On u ovom magnoveniju zaboravi i na Burjama i na volšebnice; ništa drugo radio nije nego »kuda« vikao, i

Najposle kaže materi da njemu nije do njenog bapskog razgovora, jer on mora misliti. »Ej, teško si ga meni (misli u sebi mati), ali, ajde, moj je sin

»Da, da, ti samo misliš. Ovaj je svet idealizmus.« So tim ustaje i oda po sobi što brže može. Njemu šešir ne pokriva teme kao drugim ljudma, nego potiljak. Aljina mu o jednom ramenu visi; marama nemarljivo vezana.

magaraca priobretenoj mora malo leđa okrenuti, i da je prinuđen, il’ mu se oće, ili neće, glavu lupati i misliti. Njemu padne sad agina kći na pamet, predstavi sebi s kakvim je plamenom ona svoja čuvstva izražavala, i za vreme koliko bi

Ova je ljubov Petrarke, i drugi njemu podobni leptirova koji često za onakom devojkom umiru koja ji i ne poznaje. »Ta oće li taj vaš Roman jedanput svoju

Spočetka pomisli ovaj da je kakav divlji mačak koji se na dve noge k njemu približuje, no zamalo se uveri da je to Adamov potomak, i obraduje se nadeždom da će ga bar znati kud treba uputiti.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

se nikoga Do roditelja gromovnika VELIKI GOSPODIN DUNAV Veliki gospodine Dunave U tvojim žilama teče Krv beloga grada Njemu za ljubav ustani na časak Iz svoje ljubavne postelje Uzjaši najvećeg šarana Probi olovne oblake I pohodi svoje nebesko

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Ako život čovečji i ima kakav predgovor, on je tako intimne prirode da se o njemu uopšte i ne piše. Ali se meni predgovorom valja opravdati što sam preduzeo ovaj posao — pisanje biografije — kojim se

bunilo kada bi zatekao svoju ženu sa pozorišnim šlemom na glavi i kopljem u ruci, u položaju Palade Atine, ali su se u njemu pobunili zastareli pogledi našega društva kada ju je jednom zatekao u položaju spartanske kraljice Lede a slikara kraj

Celu zabunu u tom pogledu načinilo je to što me se oba pomenuta grada odriču i ni jedan ne priznaje da sam se u njemu rodio, već me potura onome drugome.

Znam da je jedan moj rođak zaboravio svoje prezime kad je napunio dvadesetu godinu i kad se okružna komanda nešto o njemu raspitivala.

Vele, kada čovek ostari, da se u njemu ponova javljaju nekadašnji detinji osećaji i, što više stari, sve se više vraća u dečji mentalitet.

“ Ali se vi po drugi put varate ako mislite da je to njemu dovoljno i da će vas sad već jednom pustiti da nastavite razgovor sa njegovom mladom mamom ili najstarijom sestrom.

To je struka za moj račun. Pregleda tuđe stvari, hvata šverc i zadrži sve što se njemu dopada. Posle tek vidiš on nosi šešir uhvaćen u švercu, a njegova žena svilenu haljinu opet uhvaćenu u švercu.

i zapetama i, moglo bi se reći, bio čak i njihov protivnik, došao je ovim komandantovim zahtevom u veliku zabunu. Njemu bi mnogo lakše bilo voditi celu noć borbu sa dvadeset i pet pograničnih bandita no razmestiti u svome raportu toliki

Da se izvuče iz teške situacije a i da odgovori zahtevu komandantovu, on previ jedan čist tabak hartije i na njemu ispisa deset tačaka i petnaest zapeta, pridruži to svome raportu i vrati ga komandantu s molbom da komandant, svojom

“ al' otkako smo čuli ime Artakserkses, napustili smo sve narodne brojanice pa se dočepali Artakserksesa i na njemu smo jezik lomili i kladili se.

Kondija bimbaša, Beše Konda iz malene Maćedonije, Iz male Maćedonije kraj Polomlja, Pa on gde god dođe vodi Tu su njemu brodi. Razume se da ovim divnim stihovima nisam uspeo oduševiti profesora.

Ni sa četvrtim dokazom o Zemljinoj okruglini nismo prošli sretnije, iako je očigledno taj dokaz najjači. Prema njemu, kad bi neko pošao sa jednog mesta i išao, išao, išao neprestano u istom pravcu, on bi na kraju krajeva opet došao na

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Evo na čakširama krv, svlačite ga — povika Luka. Položismo ga na zemlju, ali na njemu ne nađosmo rane... Ležao je on kao mrtav, gotovo bez svesti. — Ostavite ga malo na miru, to je jaka kontu zija.

A gde je udarilo? — zapita komandant vojnika. — Baš uz nas... — Otkud na njemu krv? — Jedan je poginuo, a ima i ranjenih... — A da nisi ti, bre, ranjen? — Nisam... — Otkuda ti krv na ruci?

— Ja ne znam arnautski. A zašto ga ti ne pitaš? — obrecnuh se ja na njega. — 3ato... pobogu, čovječe, đe ću ja njemu plaćat! — Ama, mi ćemo platiti. — Pa mi smo ista vjera, ne bilo te!... Škiptaru da platiš! — govorio je s prezrenjem.

“... Zamisli!... Da smo pod drugim prilikama, ja bih mu nos razbio za tu drskost da se ja njemu ispovedam. Sada ne mogu. A ne znam ni sam da mu odgovorim na pitanje. Govorimo...

Ali kad se omače jedan rudni konj, i povuče za sobom vojnike, a jedan pešak dobaci: „Drž ga, bre, za rep!“ — njemu prekipe, okrete se i opali mu šamar. I začudo pešak najednom zaćuta i zauze stav „mirno“. Sve češće zastajemo.

I uvek je na čelu puka. — Eh, lako je njemu, taj se užirio i utovio u komandantovoj kujni, a nije ga bila memla kao nas — jada se jedan iz četvrte baterije.

Dugačka kolona razvukla se mlitavo po nekom razrivenom putu, kao da su po njemu haubice „štepovale“. Konji sve češće padaju. Vojnici pretovaruju stvari na druge konje.

Bežala je pred navalom. Tamo negde oko Prizrena nađe muža i pridruži se njemu. Ali uz put ih napadnu Arnauti. Muž pogine, i više od pola bataljona. Nju rane. Ostatak bataljona se jedva spase.

Da se ne bi mnogo zadržavali, vojnici su vezivali po četiri konja. Napred je bio najjači. Njemu je za rep vezivan drugi i tako redom.

Vojnici leže već nemoćni i tek podignu samo glavu kad naiđe neki kamion, misleći da u njemu ima hleba. Prilazi obali luksuzni motorni čamac i izlaze marinski oficiri. Slikaju nas...

Svi su zaneseni gledanjem, te i ne odgovaraju šta se to dole zbiva. Tek kad izvukoše čamac, ugledasmo u njemu jednoga pešačkog potporučnika i pored njega ona dva mornara.

Okolo, među agavama, čuče seoski psi. Šator ađutantov padao je u oči svojim kupastim oblikom. U njemu je stanovao ađutant i tu se obavljala administracija celog puka.

Petrović, Rastko - PESME

nepomičnog strelca da luk zateže; Trulu mu kožu spiraju talasi pristižuć iz daleka, Kao meka dlaka il' runo, alga po njemu leže. Dok rascvetane kosti belinom sijaju snega.

nepomičnog strelca da luk zateže; Trulu mu kožu spiraju talasi pristižuć' iz daleka, Kao meka dlaka il' runo, alga po njemu leže; Sa dna jezera lovcu dižu se isparenja: Otrovan njima lovac malaksava, usamljen, bez leka; Kroz dušu otiču mi pesme

O jednu jedinu krušku u šljivaku, I vetar će mu njihati noge u mraku, Zbogom! njemu je dobro i da se obesi U zrelom nekom voćnjaku Sred mraka Bez zraka, Zamro.

Ko kaže da pušenje škodi mladosti? Sad su nam grudi eksplozivne, Kad prvi dim pustimo Ugledaćemo u njemu plameni poljubac, I dokle ćemo se odbaciti polazeći u raj!

Evo druma po kom gazimo puk ljudi, na konjima smo, mladci smo, stupamo krepki gvožđa volje: osvrnem li vam lice, na njemu osmeh, tuga i ćudi, ali upravljenom u napred značenje mora da je čudno bolje; beli se drum u beskraj sve više izmeđ

) o, ćut! o ćut! Pod vrbama sad peva, ko otac, mesec žut. Ah bože moj, šta je to za mene! Zar ceo svet, zar će na njemu sve to, jurnuti kroz zrak; Ja ne razumem, otkud se onda sudara vlak kraj jedne reke.

uvukla u ovo baš telo a ne u koje drugo, rođeno od moje majke; u koliko moje telo nosi u sebi doživljaje i saznanje, o njemu, moje majke, i pustolovinu moga oca itd.? Uznemirava me sve to koliko I očekivani odgovor za posle mog poslednjeg daha.

Život je još u stvaranju, te ni jedan zakon nije još ni dovoljno potvrđen ni završen, da bi se o njemu moglo postaviti pravilo: zato smo odagnali najzad relativnost, i uperili svoja tela u beskraj gde su bačena ispunjenja

Sa svakim dahom blaženstvo je više u meni, Il me u Njemu snađe nebeski brodolom, Zar u poslednjem času, kad besmo satrveni, Talas nas Njega preli ko blažen dah za dom: Iz

Bezvoljno njemu psovka pojuri, Ne znajući za ruku što pruža mi se iz detinjstva Da spreči taj kobni glas i spusti dlan na usta; O,

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Mogla bi s njom da popriča: možda zna nešto o oblacima, o cveću? Možda je nekada bila u gornjem svetu? Možda zna put k njemu? Lako je ribama: plivajući stižu do površine! Ali, tek što udahnu kaplju vazduha i povratak je neizbežan.

Sam u nebu, on se osmehnu maslačku samome u polju. Pozva ga da dođe k njemu: biće im lepše, biće im veselije udvoje! Mesec se spuštao sve niže da bi maslačak lakše stigao k njemu.

Mesec se spuštao sve niže da bi maslačak lakše stigao k njemu. Neka se ne plaši! Neka krene! 3ar je drugo mališan i želeo?

Očice trepću li trepću. »Mora da se i njima prispavalo?« — pomisli dečak, kad se žbun, iznenada, pokrete i zakorači ka njemu... Uzalud je zatim bežao. Žbun ga je sustizao, brzinom vetra, a iza njegovih leđa zgušnjavalo se drveće.

Zato ga niko nije video, niko ubrao. Zamisli se i sneveseli Vedran. Vreme polaska došlo, a njemu se ne ostavljaju ni grabić, ni breza. Ali, kako da se ocu i majci kao nakaza vrati, kao patuljak vek vekuje?

Naže se nad vodu i kriknu. Iz vode, kao iz ogledala, rastao je ka njemu lik visokog, prekrasnog momka. Jedva je mogao da poveruje da samog sebe u vodi gleda, kad iz jezera izroni Mesečev

Sam sred pustinje. Sam pod okrutnim okom sunca! Sam! U mirisu Cveta oseti se strah od smrti, ali ponos u njemu bio je jači od straha. Cvet se prkosno uspravi i reče Kapljici neka ide. Na trepavicama mu je blistala rosa. Možda suza?

Dečak je samo svojoj majci bio pametan i lep. Ostali su u njemu videli malo, slabašno, gotovo nakazno stvorenje. Ali, žena je verovala u svog sina.

Krilato belo siroče uhvati vrtoglavica od tih reči. Čas mu se činilo da to vesela livadska deca o njemu govore, čas da se prevario. Ipak, zajedno, s mrakom stiže i Belko mravinjaku.

Zar me ne teraju od sebe, ne preziru? Što bih ja brinuo o njima? » Ali, ljubav u njemu bila je jača i, samo što pljusak minu, a Belko se stušti ka mravinjaku. Oj kako je besnela reka!

Ali, čemu mravinjak, ako u njemu nikoga nemaš? Kao ledena voda oblivala je Belka samoća, kad začu neko dahtanje. Ko bi to mogao biti?

On će ponovo biti sam! Ali, bezrazložno je samome sebi nanosio bol. Dve mravice penjale su se ka njemu, osmehujući se, a na istočnoj strani neba rastao je mesec beo i krilat, kao najkrilatiji beli mrav na svetu.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

STANA (pokazuje Vaski): Eto v’iš... A tamo, s njima, i on je. VASKA (jetko): A, za njega, ne boj se! Ništa njemu neće biti. STANA Jest, ništa. (Pogleda na ulicu, odakle se čuje pored pesme i svirke i po neki pucanj iz pušaka.

Bojim se, videće me stariji, trgovci, ljudi... Ne žalim što troši, rasipa. Srma, svila neka je na njemu. Eno, hat mu leži. Sluge ga jašu, da ne oslepi od siline. A što on da ga ne jaše? Zar nema gde da izjaše?

(Odlazi i brzo se vraća sa sitom. Preokreće ga i stavlja nasred sobe. Klekne, i nagnuta nad njim počne po njemu da razmeće zrna. Mesečina jako prodrla u sobu. Okreće leđa mesečini.) Oh, ova mesečina!

(Preneražena odgurne sito): Ne, Gospode! Ne krv! Molim ti se, Gospode! Ništa njemu da ne bude, a sve na moju glavu! Sin mi je, čedo! Što rekoh da ne bude! Usta mi otpala, usta što izrekoše...

Tamo? I ja nje gova, Asanova? (Besno.) Zar on moj muž? On? Oh! (Grize ruke. Povodi se. Spazi kmeta, besno pođe k njemu.) Šta ćeš? Koga čekaš? Čekaš da me odnesu, vode? Čekaš da gledaš kako me nose?

Šantić, Aleksa - PESME

Sa talasa tvojih, kô ljiljan bijela, Pružala je njemu vila lovor-granu, Grijala mu srce na podvig, na djela, I konjicu plela grivu raščešljanu. Ona i sad živi.

To njemu kradom došla bi vila U velu kô pena što je; I sva kô jedna ruža je bila, A s nje dragulji siplju boje, Po njedru joj se

i tercine; Licu što ga lepšeg nije, Stvaram stance najdivnije; A da moja draga ima Jedno srce u grudima, Ja bih njemu, sretan ceo, Jedan lepi sonet spleo.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Nežnija je samo pesma o njemu i bratu Andrijašu, ona iz XVI veka, koju je Hektorović zabeležio, i u kojoj Marko smrtno rani Andrijaša, i ovaj mu na

Taj deo života naših predaka opisuju donekle i poneke istorijske pesme, ali su neistorijske njemu potpuno posvećene. Osobito veliko mesto u neistorijskim pesmama dato je religiji i teškom položaju žene.

da svome ubici preporuči svoju sestru Jevrosimu umesto nevernice Vidosave u želji da se rodi junak i čovek sličan njemu, a ne kukavica i zločinac kao što je Vukašin i Vidosava.

Ali ni M. Konstantinović, koji je ovo stavljao na hartiju negde oko 1499, ne pominje Vuka Brankovića kao izdajnika, a o njemu govori odmah zatim, bez ikakva znaka sumnje.

Nju ne uzima u obzir ni Konstantin Filozof. Po njemu, božja vonja je jedini uzrok tragediji: „I u prvi mah pokažu se jači oni što su bili s Lazarom, i pobeda se privi na

boja živio u neprijateljstvu s kneginjom Milicom i s njezinim sinovima Stefanom i Vukom radeći im o zlu kao i oni njemu, a sve zato jer je Vuk Branković htio poslije smrti kneza Lazara da postane gospodar čitave zemlje kojom je Lazar

1 Ja ću ovdje naznačiti o njemu ono što se slabo u pjesmama nalazi, nego se pripovijeda. Pripovijeda se da je Marko bio mnogo jači od ostalijeh

Naši preci su izabrali drugo. Iz njihovog ognjenog sna izrasla je gorostasna figura Marka Kraljevića. Kroz pesmu o njemu prestajali su da budu roblje.

Kroz pesmu o njemu prestajali su da budu roblje. Kroz pesmu o njemu kretali su se slobodno širom rođene zemlje, s kraja na kraj, i čistili je od uljeza, pljačkaša i krvopija.

Kroz pesmu o njemu dizali su se do gordih, slobodnih ljudi koji imaju smelosti da se usprotive caru i božanstvu. Ali to nije sve.

Ali uvek Austrija i Mlečići zaključivali su mir s Turcima ne vodeći mnogo računa o sudbini našeg naroda, i njemu nije ostajalo ništa drugo nego da u neprekidnoj borbi sam osvaja i brani svoje pravo na život.

On je jedan od naših najvedrijih junaka. Narodni optimizam dostigao je u njemu najviši stepen. Pesme o njemu za vreme turske vladavine imale su, svakako, izvanrednu podsticajnu moć.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

PSEĆA Odanost je pseća Od ljubavi veća Kad reži i laje Ne pitaj ga šta je Pre će u grob leći Nego li ti reći Njemu je u svesti Kako će ujesti UZEO SAM HARTIJU I OLOVKU Uzeo sam hartiju i olovku I nacrtao mišolovku U mišolovci

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Popravio je čak i stari školski globus, samo je na njemu zemljinu kuglu malo i suviše nakrivio, pa je ličila na pijanca, koji se upravo sprema da legne.

Toga dana svima je bilo žao napustiti logor i započetu kolibu. Nikolici je bilo najteže, njemu je valjalo ostaviti i kuju da čuva logor.

Ona pogleda po svima redom da se uvjeri uzimaju li oni ozbiljno to što Stric govori. Najzad zaustavi pogled na njemu, kos, ispitivački i mučenički pogled onoga koji strada i voli.

Tako se njemu bar činilo. — Pa deder, šta ćemo sad s Lunjom? — upita Jovanče. Dječaci su ćutali oborenih glava. Lunja i sama obori

Prenu ga tek prasak pušaka iz doline. Zadihani dječaci, Mačak i Vanjka, trčali su prema njemu i vikali: — Striče Lijane, striče Lijane, puca se na raskršću! Tamo su naši!

Stric skide šešir i u čudu se zagleda u dvije rupe koje su se odnekud otvorile na njemu. — Pazi šta je ovo? — Prosvirale ti ga ustaše! — odbrunda Nikoletina. — Bogami je ovaj dobro gađao.

— Ništa njemu nije, pretvara se! — oporo reče ona otresajući ljutito suknju. Ljut i posramljen, Stric se ispravi, sjede i razvika se:

Misle da je to središte ustanka u čitavom tome kraju i da se negdje u njemu nalazi štab partizanskog odreda. Iz daljine se čuje potmulo brujanje. Mačak prvi skače na noge. — Avion!

— Tamo nas bombarderi neće tako lako pronaći. Logor u Prokinu gaju ponovo oživje. Povazdan je po njemu bilo vike, trke, lupe i kuckanja. Pravljena je velika koliba za smještaj školskih stvari.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

iznutra rana, jer znaj to, da svakad ne mož' dobaviti Hrista krasti od njega svoje lekove sebi, niti je to u volji njemu miloj mnogoput ga podkradati!

Svirajka mu se zdruzga, — ali majstorija sviranju u njemu osta! Posahnuše zaperci, — dobra loza ne uvenu! POHVALA ŽENI Kano voćka dobrorodna i domaći sâd gospodski; koren je

SRCE ZARASLO TRNjEM Ta se tobože nadah i čekah moj vinograd da iznese grožđe, a međer, po njemu je trnje! Ama zato izvestiću vam što ću ja učiniti tome mome vinogradu: razbaciću mi oko njega obgradu, soboriću duvar,

vinogradu: razbaciću mi oko njega obgradu, soboriću duvar, ostaviću ga pusta, neobrezana ni opkopana; neka da svašto po njemu gazi i tre ga: što u njemu ko što nađe, neka grabi i raznosi! DUHOVNICI Ovo je sveštenikom rečeno, a nije kamenu...

njega obgradu, soboriću duvar, ostaviću ga pusta, neobrezana ni opkopana; neka da svašto po njemu gazi i tre ga: što u njemu ko što nađe, neka grabi i raznosi! DUHOVNICI Ovo je sveštenikom rečeno, a nije kamenu...

budžaci sobom, eda bi brže zgodila gde prozorac izletiti napolje — tako se je duša Danilova uzvrdala i uzmutila bila u njemu od anđelskoga straha.

I tetivo je na njemu nategnuo, te smrtne strele zapeo i gotove stoje. Teke isto ha! da ih pusti na nas i potuče nas mahom.

ČAST Dobro se o tomu smatraj i proberi se, velim ti, čoveče, za ovi prohodljivi vek, kako je svašto nepostojano u njemu: više sa zlom prohodljivo negoli s dobrom. I početak i dočetak plačljiv mu je.

More će se pred tobom razdvojiti i faraon-đavo u njemu će utonuti. Mana za jelo kano kiša s neba spadati će ti i iz kamena voda isticati i Amalik satrti se ne isto samo s

Ovo je vrelo sasma nasporno, te koliko se iz njega vadi ova živa voda, toliko se u njemu više prisporava, i bistrija ističe. A udilj stoji s vrhom puno mu grotlo.

A udilj stoji s vrhom puno mu grotlo. Negoli dohodite, i pri njemu kruto, ne posklizavo umom stojte, koji ste prežednjalo na suhu vruća peska prestojali mnogo vreme u svetskoj griži

A Jordan zaustavi se od izvora svoga i poteklo mu vrati se natrag, da nije duboka i golema voda dokle se u njemu krsti. Gore se zaigraše kano ovnovi, a hrastovi kano jaganjci ovčiji. Sva stvar strepeći se boji i drhće.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Kote samo obrte glavu pa se krišom nasmeja; valjda i njemu smešno dođe pri pomisli kakav bi smešan izgledao šegrt Pote kad bi zaista virio kroz plot u čorbadžijsku baštu i uživao

asker, na nepravedan sud, na nasrtanje na obraz i veru, i kaže da je doneo ključeve od kuće svoje i da ostavlja u amanet njemu čeljad i dvore svoje; ili neka prima ključeve ili neka pomogne vlašću svojom.

Miris ga taj zanosi i opija. Budi u njemu davne uspomene taj orijentalski haremski miris žutog dafinovog cveta. Pa se čorbadži-Zamfir seća dahireta i rešmeta, i

U dućan niko više nije mogao stati, zato u prvo vreme Mane nije držao ni šegrta, nego je sam samcit u njemu radio; pazario je i pazio da ko šta za vreme pazara ne pridigne iz dućana.

U njemu je pet dana radio, a šestog, u subotnji, pazarni dan, pazario s okolnim seljacima i ćurkastim seljankama i seljančicama, ko

Rodbina tek samo povede reč pred njim o njemu: „More ’oće, ete, da ga ženimo!“ A on obori glavu, gleda u stranu, stidi se, ali ne poriče, niti se brani.

“ Ne prođe mnogo a evo čorbadži-Tase. Bio je podalji rođak, padao joj kao neki dever, a ona njemu kao snaja. Na njega se Jevda obraćala uvek kad je u nevolji kakvoj bila i tražila pametna saveta njega bi pozivala, i on

(koje je na poklopcu jedne sedefli-kutije, koja joj služi još i kao neka mala „šparkasa“), pa se dugo ogleda u njemu i prći svoje rumene usnice i mali nosić.

Uživao je u trofejima kao svaki dobar vojnik; a takav jedan ne mali trofej bila je i ona pesma o njemu i lepoj Katarini i ona nova igra koja se uz tu pesmu igrala, — a taje pesma: Igra oro kod grobljište.

I sada se lepo vide ne njemu obe te periode pića: od piva je sačuvao trbuh, a od župskog vina stekao nos crvene kao bakar boje.

među njima, i drugo: što im daje pare na čuvanje ili na zajam bez interesa, pa on njima ne traži interes, a oni njemu, opet, ni glavno ne vraćaju...

posle ovoga ispričanoga u prošloj glavi, kad je izmećarka Zonina, Vaska, prošla kraj Manina dućana, a on sam bio u njemu, dobacila mu je u prolazu: „Bata-Mane, pozdravila ti se Zone!