Upotreba reči njen u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

O, viđala sam ja njega! Pa i njen otac zna za to, i opet mu ne brani, baš i kad joj u kuću dođe... Sve, dakle, komšike tvrdiše jedno: da je staroga

Đošina majka gleda do koje li igra njen sin. Kakva li je i čija?... Ali ga nigde ne vide. Tek docnije, kao kradom, vukao se kroz gomilu sveta, a kad je došao

Možda nisu ni pospali? Ha! Ha!... Stojna zacelo nije zaspala!... Ta tu je ona divota iz Gruže, tu je njen Milan!... I on se u muci grohotom smejao...

Ali kad joj je starac sve ispripovedao, kad je razumela sve o čemu je njen otac tolike noći budno razmišljao, onda se razli po njenim snežnim obrazima ona tanka rumen što istinitije nego sve reči

Obradović, Dositej - BASNE

je običaj, zato je moram nositi: ja sebe čuvstvujem da bih bez brade mogao biti episkop kako god i s njom, no sad za njen atar ja ne ostavih moju eparhiju.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

u vetru pucketa Sve, šýmom i drhtanjem, vatru podražava Ona je praznik, nedelja usred leta Kroz krov bez crepa vidim njen prozor u lozi Pred njim se drvo, s krošnjom od sazvežđa, pali Moj vranče, sutra je ujak u njenu varoš vozi Spavaj, moj

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

slatki, pravi i ljubezni zemljaci”; i ona nas ljubezno pozdravlja prišestvijem, i kaže, da se i ona vrlo raduje što je njen muž svoje zemljake vidno itd. Sad dâ nam dozvati majstore da nam kola opravljaju, koja za četiri dana jedva biše gotova.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

– A ako te on zaprosi? – Odbiću ga! – Ako te tvoji budu terali? Ona mu pogleda pravo u oči. Stanko je video njen odlučan pogled. — Kazaću im da ga mrzim! — A ako te budu naterali? — reče Stanko i upilji u nju.

Kad je pojedincu dotužalo, on se digao u goru. Puška je pukla, ali je njen odjek više plašio nego hrabrio... Nije tu čoveku stalo za njegovom glavom; srce se cepalo kao dronjak, a suze kamenile

Dučić, Jovan - PESME

srebrne suze u mutnome oku; Kraj nas behu mrtve ruže i vrbene, Padalo je veče na vodu široku Stare jedne reke. Njen je korak bio Kô korak samoće, nečujan i setan. Besmo tako tužni; nas tištaše tiho Isti jad bez suza i bol istovetan.

kada lišće pane, Kad zaplaču hladni vetri obalama, Kao uspomena na pomrle dane, Bleda i u crnom, javiće se nama. Njen će mirni korak da žalosno prati Šum jesenjih voda.

I mora svetlosti sjaje i trepere, Vek za vekom tone u prostranstva sjajna — A njen bol i život ostali su tajna Za beskrajni prostor i večite sfere.

no sve žene, Čija će lepota biti tajna svima, Što je kao božji dah u prostorima, Koji ne dotače nikog osim mene. Njen čar da je moje veliko otkriće; Da mirno prisustvo te čudesne žene Ne razume više niko osim mene, Osim moje večno

zlata, Niti za poljubac u zakletvi; sama, Mučki kao zlotvor, ušla je na vrata, S nožem, ne u ruci, već u zenicama. Njen je plašt sunčani možda tkivo laži; Laž s tih usta kaza reč najdublju njene Strašne misterije; no dok udar traži, Sve

Sluša sedu gospu samac u te sate Stari knez Getaldić, njen ljubavnik prvi. O vratu mu visi krst Anuncijate, Međ prstima burmut uzbuđeno mrvi. Pre triest godina...

Eva je za to vreme sedela u senci topola pored jednog zelenog izvora. Njene su kose padale po sočnoj travi, i njen je sluh bio opijen ritmom vode iz vrela, koji je bio pun požude.

On je još nosio na svom palcu njen teški prsten. Tada se zacereka kao bludnica, i zaplaka tiho, kao kraljica. JEVREJSKA PESMA Njene su oči kao dvoje

Njene reči su tihe, i kad ona počne da ih izgovara, to izgleda kao padanje zvezda na jezeru Genezaretu. Njen je korak blag, i ona ide oborenih očiju, misleći na svoj zlatni pojas, svoje paunove, i hladnu mesečinu koju je jednom

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Sve miriše na proleće, izdašnost, plastičnost; ali to što ona sedi kraj Đorđa, i njegov pogled i njen pogled, to ju je opet dizalo visoko gore u zrak ideala.

— Kad joj pogledah u oči, videh nešto ogromno veliko, ali ne razumem ni ovolišno! — Idi, ako ćeš! — reče ona, i njen pogled razdvoji Crveno more. — Idi, ako ćeš! Bog ga ubio ko ti u tom stane na put!

One behu upravljene na sveca i na nebo. Tamo gore beše nešto što je ona videla; tamo njen Bog kog je ona gledala i koji je nju gledao.

Ja gledam te od njega učim što mogu više engleski, pa posle kazujem njoj. Njen brat lajtnant je onako isto otužan. On je presrećan kad može da nas uverava kako jedva čeka da se opet digne krajina

Dobro, pobratime. Ti ne znaš da me ti sâm uvlačiš u nekakav roman. Sad sam i ja počeo da motrim na svaki njen postupak prema meni. Ti si, upravo, kriv što sam počeo da se interesujem njome, pravo da ti kažem, više no što bih hteo.

Drugu partiju ja sam se usiljavao da dobijem, pa valjda stoga i previdim njen kolut koji sam morao pojesti. Kad sam već sâm micao, ugledam da ona ima damu, turim je na krajno polje i pokrijem je

— Zasad ništa. Samo da ja znam da je on moj, a? Ona klimnu odobravajući glavom. Ja uzeh njen prstić i počeh ga milovati.

To je obrazovana devojka. Svirala je vrlo dobro u klavir i govorila francuski i engleski. Njen je otac profesor na univerzitetu i nije žalio ni truda ni novaca da vaspita svoje dete.

Bio si strašno namrgođen. Pušio si i prošao pored nas. Nisi ni boga nazvao. Ja razgrnuh njen crni šal i sakrijem od tebe lice u njega. Dakle ja sam sve svršio, ja imam ženu koja me voli.

Pogled njen beše vlažan, hladan kao prva zimnja kiša koja se neprimetno hvata u led. A tamo iza očiju nešto bezgranično šuplje, gde

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Sve izlenjirala i ispisala, slatko dete moje. Piše k’o kancelarista kakav; isti njen otac! Ko je uzme, slatka, taj će bar znati da ima jednu dobru virtštafterku. — Râno moja, znam.

« A baš joj se dopao čim ga je spazila, učtiv pa smeran, pa kosu razdelio po sredi; isti k’o njen popa pre tolikih godina kad je svršio bogosloviju karlovačku i bio u nju zaljubljen pa joj pevao: »Ah, Venero, užasna

— Eto, šta ja kažem! Čim sam čula za onaj njen san, odmah sam kazala i pomislila da će to biti neka nji’ova huncutarija. Udesili oni to sve još ranije.

To je želela i molila boga da doživi, pa onda ne mari da sklopi oči. Međutim njen zet Palčika, otac maloga Savice, veli da baba to samo tako kaže; uvek ona ima izgovora i razloga da se što više zadrži

zdrava, ide u crkvu na sva jutrenja, sve službe, sva večernja i sve pogrebe, — pa tako i danas tim pre ide što će njen Savica da osvetli familiji obraz.

Onaj njen pogled ostade mu duboko u srcu. — Kako pitomo gleda, pa kako je samo smerna i stidljiva... — I vama se to dopada!?

« Gđa Sida nije mogla to da trpi, smetalo joj je, upravo kvarilo njen dojakošnji red i naviku. I ona je naučila svako predveče da sedne na klupu pred kućom i da se javlja mimoprolazećima i

baba Savka, kočoperna baba, pa pripovedala svojoj komšinici, drugoj jednoj babi, kako joj se juče na noć prisnio njen pokojni Lala. — Doš’o pa stao prid mene, — pripoveda Savka, ali ni nalik na onoga živog Lalu.

! Zar bi njen odgovor na pesmu bio slabija pesma, samo da je smela dati od sebe glasa? Srce joj je udaralo u grudima, kao pijan

— Od koga slatka? — Ta od gđe nataroševice. Njoj je g. suprug njen Kipra sve iz akta pročit’o kaže ona. — Ona to kaže!! Ona!!! Ta ja sam joj, slatka, sve kazala! — Dakle, istina je!

kad god su ga poslužili kod pop-Ćirinih breskvama duranclijama, njemu odmah padnu na um Julini crveni obrazi); pa njen miran i dobroćudan, njen detinjast pogled, — sve mu se to dopalo, i padalo na pamet kako bi to lepo bilo kad bi svega

kod pop-Ćirinih breskvama duranclijama, njemu odmah padnu na um Julini crveni obrazi); pa njen miran i dobroćudan, njen detinjast pogled, — sve mu se to dopalo, i padalo na pamet kako bi to lepo bilo kad bi svega toga bilo i kod Melanije,

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

A groblje nije daleko. Ono je odmah tu, blizu, do varoši. Ograđeno zidovima, sa crkvom u sredi od koje se samo njen ugnut krov i krst vidi. Veliko je i prostrano groblje! Kažu: da se četrnaest kolena ludi tu isposaranjivalo.

U klisarnici stanovao je klisar i klisarica. Upravo klisarica bila je pravi klisar, a muž njen, neki miran, slabunjav čovek, samo je kopao grobove a ostalo, što je najteže: otvaranje, zatvaranje, čišćenje crkve,

Muž joj, kao što u ona vremena dolikovaše jedincima i naslednicima bogatih očeva, tako i njen muž, sevdišući i pijući umro rano te ona usred cele, velike, čuvene kuće ostala sama sa dvoje dece.

Dâ se otrov da ga dobrovoljno popije. Ali, šta će s decom. Da su deca sirota, onda bi ih uzeo deda, otac njen, da ih čuva. Ali tolika imanja, bogastva. I svet bi kazao da je on uzeo decu da čuva da bi im prigrabio imanje.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— pita čika-Gavra. — Moja Persa ima šildgerehtikajt, pa onda veliku trafiku i sav dućan je njen; pored toga ima sedam motika vinograda, jedno na drugo vredi devet hiljada šajna. — A šta ima dete? — zapita Gavra.

Dođu u S i ukvartiraju se kod negdašnjeg Ljubinog gospodara udate kćeri. Njen muž Joca Parković bio je Ljubin prisan drug, zajedno su bili kalfe.

trgovcu, i to zato da ako bi se ona, tojest gospođa Makra, ipak udala, da ne bude Paulinin muž veći gospodin nego njen, jer onda bi do te nezgode mogla doći da bi u jednom istom društvu mogla Paulina u pročelju sedeti kao gospođa, a

E sad, kad je baron neće, kako će je gazda čovek uzeti, kad ceo njen miraz za dve godine na nju potroši. A kad nestane, a onda — ded’ razvenčaj se!

, na radost svoje matere, koja već nije ni verovala da će se njen Ljuba ikad oženiti. Tako je Ljuba cilj svoj postigao: nije se oženio sa manje od hiljade. I čika-Gavra se usrećio.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

ono trebalo upamtiti radi prepričavanja) da je neka, naročita blesava, tupost sve više i više preovlađavala i postala njen jedini izraz. — Ama jel'te molim vas lepo, zar je baron Gizel zbilja s one strane?

Ali su ubrzo i još pre venčanja nastali česti nesporazumi. Njega je grozno mučio njen temperamenat, živ, bujan, i nemiran, pun tople strasti, sav vreo.

Često je špijunski motrio svaki njen pokret i petnaestog dana od venčanja podigao na nju ruku, onu njegovu tešku seljačku ručetinu.

Tursko odvratno ropstvo i ponižavanje žene sprovodi se u celoj kući i svaki njen korak ocenjuje on po onim orijentalskim nazorima svoga oca. Niti voli zabave, ni sport, ni koncerte, ni pozorište.

Ti dva puna meseca lečiš jednu ogrebotinu. Napregnut i nagnut prema njoj kao da hoće da se uveri: je li to zaista bio njen odgovor Hristić se iskrivi, iskezi pa tako nagrđen podiže pesnicu. Zubi su mu cvokotali.

Ona druga baba, ogreѕѕe, i sama ide u Vrhovnu Komandu. Tamo je njen sin u štabu, oko menaže, a žena mu razvila barjak u Beoradu. Sad ona ide sve da kaže, pa kud puklo.

— Raspitajte se sami. — To je samo jedna gadna intriga. — Možda... intriga... I njen zvonki smeh zatreperi hodnikom. A voz je već bio u peronu.

A tetka je zavolela Aleksija zato, što je on zavoleo njenu Natašu, njene oči i njen vazduh. Taj čudni mladi čovek bio je njihov zajednički idol. I ta kuća, bez muške glave, dobila je u njemu sve.

— Ne, ne vredi, ne vredi tako, brani se — vikao je Aleksije koga je njen smeh dražio do besnila. — Od čega, mili? Pa šta to? Mili, polako da ne čuje mama!

Tako živimo sad, baba njen unuk od ćerke student, i ja, nas troje, nas tri buduće plakate. I ova baba, koja će od nas troje prva visiti na zidu

Priznajem: mrzim i babu i maloga, na smrt ih mrzim. Jer ta smežurana babetina živela je nekad i bila mlada a ovaj njen unuk tek ima da živi.

Samo je len, pipav, bezživotan još njen korak. I sve se grozno raspada, a ona ide polako, dremljivo, mrtvo. Zato i ja umirem, trulim, raspadam se.

Afrika

Ona je inače vrlo obrazovana, tiha fina dama, doktor je medicine i njen je muž mnoge svoje godine posvetio crnima. Svi koji se umešaju u naš razgovor smatraju da bi uistinu bilo ispod svake

Mešam tu vodu sa vinom donetim iz Basama, da bih ugušio njen ukus, ali se na sve to gadim sve više. Celoga dana ova mešavina vode i vina bila je moj san i moja uteha; sada, vidim

Taman sam se obukao u najlepše belo odelo kojim ću iznenaditi gospođu Bede, kad mi njen boj donese pismo. Mesto u jedanaest ja ću u osam časova moći poći za Mankono.

Masa slepi, ostaje bez nosa, ušiju, prstiju, čitavih udova. Bolest podla, jer je bez bola; zaglušna; njen tok ne može se predvideti. Crnac koji nosi zatvorene ožiljke po deset godina, odjednom se jedanaeste sav raspadne.

Prelazimo preko rečice koja se zove Crna Volta; njen izvor je samo na dvadeset do trideset kilometara odatle. Udružena tek u Gold Kostu sa Belom i Crvenom Voltom, ona

Žena koju dodirujem za rame, čineći se da je slučajno, naslanja se potpuno na mene. Volim njen miris palmovog ulja i ambre koji me je nekada odbijao. Sada sve što imam miriše na to i raduje me.

Zove se Me. Njen zaručnik je bio tako dugo na putu, da kada je došao da je vidi, zatekao je na umoru. Mladić im je preveo prvu pesmu.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Svi su o tome u porodici Isakoviča znali i svi su joj se, zbog toga, i smejali. Njen muž je, katkad, govorio – ali samo u šali – da će je oterati natrag, ocu, senatoru Stritceskom, u Novi Sad.

Ajde! Ajde! Vrime je! Triba ustati. Znaš da će Pavla da vode!“ Ona je govorila, kao što razmažena deca govore. Njen muž je, međutim, čkiljio, zevao, tako da ga ona poče, za košulju, da vuče.

Kad je videla da će joj muž ponova da zaspi, ona poče da ga udara, jastukom, i da se kikoće. Grudi su joj se tresle. Njen muž se onda prenu, ustade, i, u svojoj dugačkoj košulji, bos, pođe prema prozoru, da ga otvori.

Njegova žena, na to, iziđe iz vode, a njen muž poče, u istoj vodi, da čuči i da pere noge. Soba u kojoj je prve klase lajtnant Petar Isakovič, sa ženom,

crnu krinolinu, uzjahala, uhvativši se, smejući se, za grivu, pa bi projurila prva, a kao vezana na konjskom vratu. Njen otac, senator Jakov Bogdanovič, imao je običaj da kaže: „Kud mi Bog dade Tatarku!

„More, imao sam cara Davida, za provodadžiju!“ govorio je njen muž i uživao u ženinom glasu. Nasamo, to dvoje je ludovalo, iako su bili već pet godina u braku.

Skamenio se, tako reći, od te slike u zatvoru, i te uspomene. Činilo mu se da čuje njen šapat i da oseća njenu ruku, koja ga, po potiljku, miluje.

Ona je znala da se posle posete Garsulija i hapšenja Pavlovog svi nalaze u velikoj opasnosti i da joj, možda, ni njen otac, senator Stritceski, neće moći, a možda ni hteti, pomoći.

Muve su letele između nje i njenog muža, ali dok ih je ona trpela nepomična, njen muž se branio rukama i trzao, kad bi mu sletele na nos, ili u uši.

Pa i sad dodade: „I to ću ti rijeć, Petre! Ako Pavle ode sa ovoga svita, ja neću preživjeti!“ Kad njen muž to ču, on se trže, razrogači oči i pogleda je, trudeći se da joj uhvati pogled.

“ Obe su žene volele Pavla, kao što žene brata vole, ali u glasu i očima te mlade žene bilo je nečega što njen muž nije mogao, ni da oprosti, ni da razume.

Tanka u pasu, a široka u ramenu. Njen rođeni otac, kad bi sa njom imao muke, jer je bila svojeglava, rekao bi: „Nije to žensko. Arnaut je to!

Teodosije - ŽITIJA

kao u starini Liju Jakovljevu, da ona koja je ppe pađala ne rodi više na vreme, zbog čega ju je vređao i koreo muž. njen, oboje u skrbi i žalosti zbog ovoga, jer im je duša veoma žudela da dobiju još jedno čedo, noću stavši na molitvu

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ovaj tip preovlađuje u moravskoj Srbiji; dao joj je značaj koji ima i još odsudno utiče na njen razvitak. Dinarski su doseljenici ušli u staro kosovsko-metohijsko stanovništvo ne izmenivši njegove psihičke osobine;

Srbi iz drugih krajeva su još u početku Ustanka u Šumadiji osetili njen izuzetan značaj i shvatili da će oni postati zemlja nacionalne misije.

Ova je država stvarno napredovala u svima pravcima, naročito u moralnom i u intelektualnom pogledu; njen ekonomski polet bio je znatan.

Jedan od najznatnijih, Mehmed Sokolović, obnovio je 1557. godine srpsku patrijaršiju i proširio njen delokrug preko njenih ranijih granica, gotovo na sve oblasti koje su u etničkom pogledu pripadale srpskom narodu.

Odvojena od vardarske doline planinama Rodopom i Pirinom, Bugarska nije sa njom vezana, i njen je ekonomski život upućen na drugu stranu, na tračka i crnomorska pristaništa.

Prespansko-kosturska grupa Ova je kotlina veća od struško-ohridske, ali veći deo njen pokrivaju Prespansko i Malo jezero. Osim na severu oko Resna nema nigde oko jezera većih ravnica.

je zatvorenija prema istoku, prema predelima u kojima prevlađuje srpsko stanovništvo, nego prema Arbaniji, i ovakav njen etnički položaj imao je vrlo znatnih posledica.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

se u lepu U oblu plavooku U lakomislenu beskrajnost U beonjaču se njenu Sav prometnuo Jedino ga ona razume Zagrljaj njen jedini ima Oblik njegove želje Mutave i bezdane Senke je njene sve U sebi zarobio Slepo je zaljubljen I nikakve druge

Nušić, Branislav - POKOJNIK

I lepo je živela i sa ovim mužem i živela bi verovatno još i dalje, ali, jednog dana, posle tri godine, vrati se njen muž živ iz ropstva. RINA (pretrne, skoči i gleda ga pravo u oči).

NOVAKOVIĆ: Pa razume se da ćemo biti strpljivi. SPASOJE: Idite lepo kod Vukice u sobu, tamo je i njen verenik, pa se zabavljajte, a meni ostavite da brinem i vašu brigu. Izvolite. (Rini, prateći je.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Za sestru koja je to samo upola (njena majka nije i moja majka, ali je zato moj otac i njen, što je očigledno po dužini naših nogu i crvenilu kose i pega!

- Kako bi bilo da proverimo? - odmahnuo je glavom za Baronicom rekavši da je njen otac možda i bio baron, pravi baron, misli.

Onu drugu zvao sam Stanika. Mama je rekla da će mi ispeglati odelo kada dođem. Da li je danas njen red? Juče je bio utorak; znam to po sarmi. Stanika je šugava ako u utorak ne skuva sarmu. Mamin red na mene je sutra.

Obuhvatim šakom Rašidin dlan. Njen obraz bio je sasvim blizu moga, osećao sam njegovu glatku mekotu i pomerio se sasvim malo, očekujući da će se ona

I nije se mešala, bar ovoga puta nije. Bila je na konferenciji do pola deset, jer je njen aktiv imao sastanke jednom nedeljno. Ona je zadužena za staranje o majkama i deci.

- rekoh. - Ona je to samo ranije bila, kao i ono kako su sluge trčale ispred šesteroprega da načine mesta za njen prolaz u crkvu, nije izmišljotina.

bila, kao i ono kako su sluge trčale ispred šesteroprega da načine mesta za njen prolaz u crkvu, nije izmišljotina. Njen otac, još pre nego što su se naše majke rodile, prokockao je vinograde na ostrvu Crnih bisera, a onda, kad već više

U devet njen otac se vraća sa dežurstva a ona dotle mora da potrpa one najmanje u krevet. Na snahe što se toga tiče ne može da

Njeni su imali krdo dece, a otac joj je bio građevinski radnik koga su svake subote uveče Neda i njen četrnaestogodišnji brat mrtvog pijanog izvlačili iz kafane.

Fabrika mog očuha bila je malo po strani i njen je dimnjak nadmašivao sve kuće, pa čak i tornjeve crkava. Naša gimnazija, sagrađena u nekoj mešavini gotike i baroka, sa

šapnuo sam a zatim video kako se pojavljuje nešto kao veliki crveni svitac. Rašida je šapnula da je to njen otac, pa me uhvativši za ruku, naglo povukla ka trskama.

Nećeš stići pre jedanaest! - dodala je, a glas joj je zvučao brižno. Upitah je misli li da je to njen otac nas tražio na nasipu. Reče da ne zna.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Bio je valjan, ugledan čovek, sekao je svinjsko meso u svojoj maloj kućici, i porodicu ranio. Sada njen sin Đoka seče meso, i tako životare. Jedno pre podne, obučem se lepo, pa idem upravo u kuću Tatijane Uglješine.

Da je vidite, ne biste je poznali. Starca bi još lako zadobili, on vas ima u volji; al’ taj demon pop, taj njen stric, sve je pokvario. No tu još ima pomoći. — Kakve pomoći?

A šta će mnogo da se sprema? Sad opet padne na pamet Šamiki da, ako dovede devojku, njen otac može podići proces, pa će se i njegov otac u to uplesti. Nešto drugo predomisli.

Boji se da se gde ne zameri. Šamika je tek „galantom”, ništa drugo. Frajle sve zbunjene: jedna drži da je Šamika već njen, druga tako isto, pa i treća, pa tako dalje.

Tako kaže njen otac. Frajla Juca — živa ili mrtva, ili njega — ili nikog. Bila je odvažna. Kad nije ništa pomoglo, frajla Juca nategne

Da uzmete Jucu? — Jest, da uzmem Jucu. — A ne vidite da je Juca pola u grobu? — Moje je srce njen grob. — Boga mi, ja vas ne razumem. — Ja vas razumem. Mislite, tako bolesna devojka ne može se udati.

Jucina duša hoće jedan dan da po volji živi. Ta Šamika je dvorio za vreme bolesti Jucu bolje nego njen rod. Iz Talijanske donašao joj smokve, narandže i limunove.

Kako otkucne, a neko kapiju otvara. Ona misli da je njena verna baba, kojoj je ključ predala. Nije, to je njen brat. Brat kad vidi da nema ključa u bravi, ode u sobu i skoči kroz pendžer.

); borila se o prestiž sa kraljicom Brunhildom koju je njen sin Kloter II osudio na smrt i dao da bude rastrgnuta. fura — teret, tovar prtljag Hasna — korist, dobit hegede —

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Lepotica na glasu, prolepšala se još više, u prvoj godini braka. Koža njena i kost, smeh i dah, kao i njen pogled, imali su neki gladak sjaj što je svetleo u njoj, dok je nosila čedo u sebi.

U noći, pak, čekao ga je pakao. Njen zagrljaj, njeni bezumni napadi, njeni dugi, neumorni prsti. Njena lepota, kraj vatre, nadzemaljska, njen pogled i njen plač.

Njen zagrljaj, njeni bezumni napadi, njeni dugi, neumorni prsti. Njena lepota, kraj vatre, nadzemaljska, njen pogled i njen plač.

Njen zagrljaj, njeni bezumni napadi, njeni dugi, neumorni prsti. Njena lepota, kraj vatre, nadzemaljska, njen pogled i njen plač.

Zatim, kako se priča da je njen muž, oberkapetan Vuk Isakovič, odveden iz Pečuja, vezan, u Temišvarsku tvrđavu. Tamo ga je baron Engelshofen jednog

Pa da je rat u Nemačkoj već uveliko započeo i da njen muž sa vojskom i nije u Pečuju, već se javio bratu, prošle nedelje, iz neke varoši koja se zove Radkersburg.

Tako se gospoža Dafina Isakovič upoznala sa Zemunom i Zemun sa njom. Nikuda nije izlazila i mnogo je plakala. Iako je njen odnos prema svetu bio tako prost i običan, zemaljski, odnos njen prema deveru, kao i prema mužu, nije bio ni tako

Nikuda nije izlazila i mnogo je plakala. Iako je njen odnos prema svetu bio tako prost i običan, zemaljski, odnos njen prema deveru, kao i prema mužu, nije bio ni tako običan, ni tako prost, već prilično nadzemaljski.

Želeći da što pre dobije njen pristanak, on je obasu poklonima, pokušav dvosmislenim rečima i ljubaznošću, da mu ona da kao neki znak.

Kao srebrom trgujući, on je hteo da meri njen pristanak, ali ga ona nije dala meriti. Ni jednu jedinu malu reč, ni jedan jedini mali znak.

Brat mu je daleko i, kao taj muž, daleko je i njen očuh, ćosavi Hristodulo, koji mu još uvek duguje za neki duvan. Ni pop, ni njegov ortak Dimče Diamanti, neće moći da mu

Voda, trščak, pesak, nebo, sve je to bilo daleko. Pa i taj Zemun, koji je želeo da sve sazna, i njen muž koji se možda neće ni vratiti. Ona je bila tu, blizu. U kući sve leglo. Zaspalo.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

suđenog’ te trave i korjenje ostavi pod jastuk i na njima prenoći pa koji joj se tu noć momak usnije, veruje da će biti njen.

“¹² Devojci koja čezne za udajom svakako nije svejedno ni to kakvog će društvenog statusa biti njen budući muž (siromašan ili bogat, udovac ili momak, star ili mlad, koje profesije itd.).

Tako, recimo, „na Veliki petak prije sunca pomete devojka kuću, odnese sveće na raskršće, kud i njen momak prolazi, napravi od smeća na tri mjesta tri krsta govoreći: Kako se god ovo smeće melo i smelo, onako se i N. N.

Sa dušom se rastavio, sa mnom se sastavio.“ Ljubavna magija, videli smo, često nije bezopasna: njen cilj je da postupcima privoli na ljubav željenu osobu ili — da joj donese ludilo (čak i smrt)!

U Bosni svekrva baca žito na mladence „da budu plodni i da im ljetina bolje rodi“.¹⁷ U Crnoj Gori mladu, pri ulasku u njen novi dom, posipaju žitom „da bi unela dobar plod“.

⁷³ Ako ide bilo kuda noću, mogu nju i njen porod ugroziti zli duhovi ili može da „nagazi“ na „sumuvile“, pa da joj se od toga oduzme ruka, noga ili da onemi, a

Izvođenjem magijskih rituala i pridržavanjem tabu-propisa, porodilja i njen muž stiču psihičku sigurnost i iluziju da čak i u ovoj kriznoj, opasnoj situaciji, koju realno teško mogu

⁵⁴ Najčešće se jednostavno govori o detetu rođenom u „košuljici“ (bez obzira na njen izgled i boju), kao i osobinama i sudbini takvog deteta.

Kobnom psihološkom dejstvu kletve doprinosi ne samo njen gramatički oblik, već i njena sloboda, raskošna „retorika mržnje“, dobro prilagođena cilju kletve.

„nečista“ i manje vredna, dužna je da se strogo pridržava izvesnih pravila i tabua patrijarhalne kulture koji regulišu njen odnos prema muškim pripadnicima ove kulture.

Kada se uda, njen socijalni ugled je formalno veći od ugleda devojke, ali u samom početku, kao mlada (nevesta), ona u tuđoj kući ima,

³⁸ Dečje tradicijske igre, kao neodvojni deo narodne kulture, nose na sebi njen pečat. U njima dete aktivno koristi mnoge svoje sposobnosti (motoričke, čulne, intelektualne, jezičke), ispoljava

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Najzad i na njih stiže red i oni mogu da čuju kako peva Imperio Argentina, kako njen glas na sedamdeset i pet obrtaja stiže iz zrelih pomorandži, ole-bikova i Granade u kojoj cvetaju granate; čini im se

A, ipak, sanjali smo Evropu! Koncem pedesetih godina mladost još nije bila izuzetna privilegija kao danas; njen teror nastupiće tek kasnije, kad i mi postanemo sredovečna đubrad.

Uvukli smo se na prstima u njen sobičak kroz neke tamne hodnike i prostrane sobe, u kojima se čulo meškoljenje spavača u snu, i tada, pošto je navukla

Ne mogu ništa da obećaju dok ne vide o čemu se radi. Pošalji svakako! Njen tata pripada najvišim... Svakako si čuo? Kako da ne!

— način na koji je skakala u more sličan letu pljosnatog kamena kada se odbija od površine vode; njen prvi izlazak na Terasu u pratnji majke, i ono leto kada je prvi put došla u baštu »Jadrana«...

noge mulatkinje, njeni blistavi zubi ispod ružičastih napućenih usnica — bičevi njene svetle kose u letu u okretu igre —i njen prvi silazak u »Labirint«, njen strah od tog tako otmenog mesta i livrejisanih kelnera; sećao se i vremena u kome je

ispod ružičastih napućenih usnica — bičevi njene svetle kose u letu u okretu igre —i njen prvi silazak u »Labirint«, njen strah od tog tako otmenog mesta i livrejisanih kelnera; sećao se i vremena u kome je počela da vlada platoom za igru,

Bilo nas je četvoro, a svi smo manje-više bili zaljubljeni u Andreu, koja je došla da vidi šta je ostalo od nas. Njen Francuz se zvao Marsel.

Pufko se zaljubljuje u onu koja gazi asfaltom, Bel Ami, kao i obično, u njen odsjaj. – Šta misliš, kada bi htela? A? – Kako te ne mrzi... — odgovara Bel Ami.

Njena leđa i njene mišice bili su na samoj ivici zrelosti. Bel Ami je danima izdaleka pratio njen hod ulicama, poznavao je način na koji nosi knjige ili zabacuje kosu nervoznim pokretom glave, a nekoliko puta njene oči

joj je hiljadu sitnih anegdota koje je čitao u novinama, hvalio se svojim poznanstvima sa slavnim ličnostima, a njen somotasti pogled lagano se nalivao divljenjem. Bilo je to pravo malo čudo.

— a odmah zatim zagnjuri svoju glavu u njen kaput, osetivši se potpuno bezbednim. Sve to vreme nepoznata devojka je pevušila melodiju njihove poslednje igre.

Matavulj, Simo - USKOK

Materine crne, svijetle oči, a očeve plemenite crte, nježnije, razumije se, ogledahu se na mladu licu. I njen nos bješe malčice kukast nad malijem ustima, iz kojih blještahu zubi.

Janko je mamio dijete, a ono čas gledaše njega nepovjerljivo, čas se pogledom obraćaše tetki, pa valjda na njen mig, otide k uskoku.

Dokle sam bio na robiji, slala mi je šezdeset fiorina na mjesec; više nijesam htio, jer mi nije trebalo! Njen je čovjek osrednjeg stanja, osim svoje plate ima malo imanje. — Koje bi u našoj zemlji bilo veliko, ja mnim — doda Krcun.

Kad se svatovi primaknu djevojčinoj kući, onda iz nje izide njen barjak, biva, prvijenac i barjaktar, a to ću, kao što znaš, biti ja prekosjutra.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

ODLOMCI U TRI ODJELENIJA DJEJSTVUJUĆA LICA: U prvom odjeleniju MLADOŽENjA PROVODADžIJA DEVOJKA NjEN OTAC MATI KUMAČA U drugom odjeleniju MLADOŽENjA PROVODADžIJA DEVOJKA OTAC MATI TETKA U trećem odjeleniju MUŽ ŽENA NjEN

OTAC MATI KUMAČA U drugom odjeleniju MLADOŽENjA PROVODADžIJA DEVOJKA OTAC MATI TETKA U trećem odjeleniju MUŽ ŽENA NjEN OTAC MATI PROVODADžIJA ODJELENIJE PRVO PROSIDBA UGLED 1.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

neposrednog poetskog osmišljavanja: fabula uvek teži izvesnom logičnom redu i toku, ograničavajući na taj način oblik. Njen podsticaj može biti puka igra reči ili kakva druga, sasvim iracionalna situacija — dečja pesma oko tog nadahnjujućeg

Dete se njenom pozivu odazvalo, što nije nevažno; ali njen život je počeo pre te veze, nezavisno od nje. Postoje, doduše, i one dečje pesme koje se izravno i izrično obraćaju

dečja pesma stane odveć da računa sa složenijim iskustvima, čim se neposredna igra reči i slika zameni suvim mozganjem, njen elan slabi, i iščezava ona čar zbog koje joj i obraćamo usrdnu pažnju.

školska klupa za olovku je presto, tu nađe, ponekad, tišinu i mir, kraj nje je uvek rezač sa oštrom sabljom njen ađutant-oficir.

Vinaverova Pantologija najbolja je kritika Popovićeve Antologije, i, više od toga — njen humoristički pandan, naopaka projekcija. dečji pesnik parodira u drugom pravcu; cilj mu je drugi.

Tolike reči u kojima sikće glas S pohitale su da se podsmehnu Sosi, da opišu njenu psihologiju, sav život njen. Sve je tu: naš svet u Trstu, na trgu Ronte Rosso, pa neprijavljivanje kupljene robe na granici, onda fotografisanje na

Dečja pesma svemu se smeje, ili se bar osmehuje. Svemu, a naročito stvarima preozbiljnim. Njen sam početak je u osmehu, u veselom otkrivanju neobičnih značenja i veza.

Samo postojanje neke rime, njen puki blesak, za Ršumovića je znak da je u jeziku nešto sazrelo, daje povod za pesmu pripremljen, i da treba poći za tom

Ako išta, Zemlja zaslužuje podrobno ispitivanje; svaki njen kutak dostojan je obožavanja i ljubavi. Pre četiri stotine godina, u vreme kad je delo nastalo, takvi su poduhvati bili

objasnila je zašto nikada neće zaboraviti pusti provincijski vašar na koji ju je, jednog zvezdanog praskozorja, odveo njen deda. Za nju su cirkus, ringišpil i lutka najlepša čuda ovoga sveta.

za njen praznik i za moju srećnu budućnost, nadahnutu njenom ljubavlju... ... A mi, ponosni, nesalomljivi, koračali smo s tobom, za

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

I KNjIŽEVNE PRILIKE U PRVOJ POLOVINI XIX VEKA 89 NACIONALNO-KULTURNI ŽIVOT SRBA U UGARSKOJ 90 SRBIJA I NjEN NACIONALNI I KULTURNI ZNAČAJ 91 ŠTAMPARIJE 94 PROŠIRIVANjE KULTURNO-KNjIŽEVNE OBLASTI SRPSKE 95 UČENA

Pred 1848. Srbi su jedna od nacionalno najsvesnijih i najnaprednijih narodnosti u Austriji. SRBIJA I NjEN NACIONALNI I KULTURNI ZNAČAJ Za dalji napredak srpskog duhovnog života i srpske književnosti od presudnog značaja je

Oslobođenje Srbije od 1804. do 1813, njen samostalan državni život za doba Karađorđa učinio je preokret u srpskim duhovima.

do 1844) i živo učestvovao u ustavnoj borbi kao »pravni savetnik ustavobraniteljske stranke«, kao »učitelj i prorok njen«. 1845. Građanski zakon stupio je u život, i 1846. došavši u sukob sa Vučićem, vratio se u Novi Sad. 1847.

i 1853). Kao svoju akademsku besedu štampao je u Beogradu 1889. Pogled na poeziju i njen uticaj na čovečanstvo. Od njegovih prevoda vrede pomena: drama Napoleonъ Bonaparta (1850) od Aleksandra Dime Oca i

To je prva srpska žena koja se ogleda u originalnom književnom radu i njen život poetičniji je no njeno delo. III ROMANTIZAM KULTURNE I KNjIŽEVNE PRILIKE REAKCIJA POSLE 1848 1848.

Mihaila, Omladina, osumnjičena da je bila duhovni podstrekač toga dela, bila je progonjena u Srbiji i u Vojvodini, i njen rad je bio za neko vreme zaustavljen. Ali omladinske skupštine se stalno drže: 1868. u Velikom Bečkereku, 1869.

Oni shvataju istoriju kao i nemačka istorijska hajdelberška škola: da je njen zadatak da diže nacionalni ponos. Istorijsko osećanje bilo je uvek vrlo živo kod Srba, narodna poezija sačuvala je sve

1848, kada je buknula buna u Mlecima, narod oslobodi Tomazea iz zatvora. Pošto je proglašena republika, on postane njen ministar prosvete, potom ode za poslanika Mletačke Republike u Pariz. Kada su Austrijanci 1849.

Iz narodne poezije uzeo je mnoge figure i ukrase, kao i njen neposredan i prost način izražavanja. Karadžićev Srpski rječnik tako reći uči napamet, sam skuplja za Karadžića i narodne

On je u tom dobu za Ujedinjenu omladinu srpsku ono što je Hajne oko 1840. bio za Mladu Nemačku, njen književni zastavnik i osvetnik, i sav svoj veliki talenat stavlja u službu ideja slobode i pravde.

ljubav prema masi narodnoj, i svome velikom rodoljublju davao je realan, socijalan oblik, ljubav prema narodu svodio na njen pravi oblik: na ljubav prema puku.

Sremac, Stevan - PROZA

srcu bio, i prelazi u stranku koja jedino radi na spas otečestva, i koja je jedina u stanju da Srbiju dovede, veli, na njen pravi stepen.

razgovor s gospodinom Pajom, jer je opazila da je Jovi već otišla mašlija na rame, a to je bio pouzdan znak da njen Jova sada ništa nit’ vidi nit’ čuje. — Izvol’te vina, gospo’n-Pajo. I domaćica zvrcnu blago po nosu g.

Kaja je, znaš, delovotkinja, to jest delovođa, u ovdašnjoj Ženskoj podružini i ima trideset dinara mesečno, zato i njen potpis vredi, izvestio me Spasa knjigovođa.

Lepo ga je bilo i videti tako obučena. Bela, čista košulja i gaće, jelek, u džepu od jeleka vazda Švajcarska i njen ustav, a ispod jeleka varoški prsluk, opasan tankom tkanicom, za kojom zadevene behu jedne dvojnice, malo kraće od

I dokle god on ne dobije drugu glavu, on će pre svoju dati, nego što će dati ovu, na kojoj je sad lepo obeležio svaki njen deo latinskim imenom i rimskim brojem, da čisto čovek ne može da veruje da je ta glava pre tri godine bila na ramenima

Radičević, Branko - PESME

“ Tako Mila, — zaman je zborio, Uzaman je njen Stojan korio, Ona opet: „Nikad, oh nikada Više mi te ne ima nazada.

Al' kad vide da ne može tako, Domisli se, obrte inako, I naredi lažne glasonoše, Te na dušu svoju potegoše: E njen Gojko na ograšju pade, Al' se Cveta prevarit ne dade: „E pa dobro, dad' njegovu glavu, Da je vidim mrtvu i krvavu,

20. I kad bi god ja vrulu donesao, Od Omera i Mere krasan poj Uvek bi glas njen peti podigao, A nju bi pratjo vrulni zvuče moj; Maleni tica lik je onda stao I vir je ustavio žubor svoj, Nemirni

Tavnina dođe, odo drage kući, I moje srce telo mi je pući. 44. Nje više nema — to je bio zvuk, U njen kad ja unišô bija dom, Straovito me dirnuše tad uk Iz vedrog neba, kao strašni grom, Vesela moga ubi sav on puk,

— dođe već i pladne, Sunašce zađe — eto nojce ladne, Po dola već se i po brdi spusti, I brda, dole, pokri mrak njen gusti.

Sad ona gura natrag vranu kosu, Njen obraz bled — to čini valjda mesec Što svoje zrake na nju sada baca. Nemirno gleda ona tamo-amo, Meneka čeka — brže,

Zaman čase ukraj nje on gubi: Samo milo sa milim se ljubi, A nikome ono milo nije Štono ote srcu najmilije. Njen Mileta krstu perjanica, A Taj pred njom kleta izdajica; Onaj mlado srce joj osvoji, A otmičar jako pred njom stoji.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Znam ...ne govori. Ja još uvijek osjećam na sebi njen pogled, kos i nepovjerljiv. To u meni i sad pulsiraju i luduju mojih uznemirenih četrnaest godina.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

— Ne, ne! Eh, što si bedan! — veli ona blago. Pa da bi me umirila, ostavlja rad i leže sa mnom. Ja se zgurim u njen skut, grudi joj otkrijem, zavučem ruke u njene smežurane, tople pazuhe, i, tako zguren, osećajući na čelu njen dah i

zgurim u njen skut, grudi joj otkrijem, zavučem ruke u njene smežurane, tople pazuhe, i, tako zguren, osećajući na čelu njen dah i dodir toplih joj usta, polako zaspim! A ti? Beše svakog dana kod nas.

Ruka mi se dotače njenih toplih grudi, klecnuh, stisnuh je; glava mi klonu više njenog ramena, te moj obraz dodirnu njen, i ne znam ni sâm zašto šapnuh: — Paso! Ona se trže, strese i osvesti.

Ali mati Stojanova poče je paziti, jer se njen Stojan, kao dete, najradije sigraše s njom. I zato je zaklanjaše od slugu, ne davaše joj težak rad, te se ona docnije

A svetlost je obasjavala svu: njen vitak stas, široka ramena, lepo razvijeno i zažareno lice s vrelim ustima i crnim, tamnim, dosta upalim i užagrenim

kô lud po kući, strina tiho, ugušeno, pisnu; Stanoja kad ču strinin pisak, oslušnu, da se uveri da li je zaista to njen, pa brzo ostavi rad, baci sekiru i uputi se k njoj u kuću. — Ne, Stanojo! — viknusmo mu mi iz našeg skloništa.

— poče on pokorno. Pa uze torbicu, saže se polako, prekrsti se, i kao najveću svetinju otpoče skupljati njen prah. Ruke mu 1 50 drhtahu, a ponekad tek vrcne suza niz umrljano mu i zemljom posuto lice. — Što plačeš, more?

Zato tada ni iz sobe ne izlazim. Ne da se bojim nje, njene grdnje, nego teško bi mi padao tada onaj njen plačljivi prekor lica, kad bi me gde jedva našla, uzela za ruke ne prekorevši me, već dovela kući, čak i zaklanjajući

Svi ućute. Samo tetka, srećna, nasmejana, onako isto zasukana i ulepljena testom, ulazi. — A, lale — dira je njen brat čiča Toma — ovo ti je jelo zagorelo! — Tugo, tugo! — prepada se ona.

Cela njegova porodica, jedno preko drugoga, naizmence i — naposletku, povrh sviju, on, muž njen. Oko krsta bi upaljene sveće tiho gorele. Lelujali bi im se njihovi laki plamenovi.

Istina s malo bora, ali naročito tada, kada joj oči pocrvene i podnaduju se od plača, i ne vide se. Pa taj njen plač bio je tako dubok, uzdržavan, pun grcanja...

— Pa, od straha što se ona ne obzire na nj, pada i on do nje na grob i počne, gurajući se u njen skut, da plače, jeca. Ona ga i ne gleda, kuka, nariče. Kao uvek, spominje njega, pokojnika, muža; ređa njegove želje.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Tako se za srpsku književnost začedila narodna pripovetka. Godina 1821 označava njen rođendan. Te godine, počev od 8 novembra, Vuk je u Dodacima za četiri broja Davidovićevih Novina Srbskih u Vieni,

Ima narodna pripovetka još jednu osobinu koja nam je posebno draga; to je njen najčešći unutrašnji motiv, onaj koji je izaziva, a taj je — kako da se srećnije i dostojnije proživi ljudski vek!

književnosti, tim pre ona ne može biti od značaja za narodnu pripovetku stvaranu redovno u improvizaciji, pri čemu je njen stvaralac ispredao i svoju misao i oblik za nju. 4.

Kad iziću na čardak onda carević stane pitati sestru svoju ko je njen čoek za koga se ona udala, a ona mu odgovori: — Ja sam se — veli — udala za cara zmajskog, i moj je čoek zmaj, nego,

Ona ga razbijaše da im nije vajde bježati, jer će ih stići, no čoek njen primora je, pa počnu bježati, a Baš-Čelik brzo ih stigne pa poviče: — Čekaj, ja ti više ne praštam!

Maćeha je za neko vrijeme pazila svog pastorka kao i sina, ali kad on malo poodraste pa postade bolje momče no njen sin, ona ga omrze. Svakog dana nagovaraše mu oca te ga je tukao ko bog đavola, bez ikakve krivice.

Otac se obradova kad ga vidje ko malo dijete, jer se bijaše pokajao što ga je otjerao, a maćeha i njen sin se tek pozdraviše. Maćeha se grdno bojala da joj ovaj ne otjera sina sa imanja.

Ona i njen sin pođoše napolje, a on ih zamoli da polože što magarcu. — Jest, sada ću se brinuti i o tvom magarcu! Nema sijena!

Kad ti maćeha i njen sin spaziše ispred magarca čitav plast najljepšeg sijena, odmah pojuriše unutra, pa kad tamo vidješe onolika gospodska

Poslije večere duže razgovarahu, pa onda njemu i ocu namjestiše tu da spavaju, a maćeha i njen sin odoše u drugu odaju.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

je žrtvovala rođeno dete za ljubov svoga muža; zatim se na zahtevanje njegovo rastavila od njega i stradala kao niko njen; najposle se sama žrtvovala za njega. MAKSIM: Ho, ho, ho! gola laž, izmišljotina! NIKOLA: Zašto, to može biti.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Prolepšala se, postala nekako blaga, izgubio se onaj njen čuveni cinični smešak u uglu usana, a najlepša stvar na njoj su i dalje njene pegice — sada ih ima još više, jer je po

—“Kilimandžaro je snegom pokrivena planina, visoka 19.710 stopa. Kažu da je to najviša planina u Africi. Njen zapadni vrh Masai nazivaju — Božja Kuća. Uz sami zapadni vrh nalazi se sasušena i smrznuta lešina jednog leoparda.

je nekako dovoljna sama sebi, hoću da kažem, čovek bi, gledajući je, prosto poželeo da se malčice i sam ubaci pod taj njen stari kaput — kuću. Jednostavno, njoj nije bio potreban neki „Čamac“ na Adi; svoj brod je nosila stalno sa sobom.

oženio se Šveđankom i ona mu kupila zubarsku praksu — dvanaest miliona franaka; ima kuću (šest miliona), a samo njen venčani prsten koji mu je poklonila koštao je dva i po miliona, da ne govorimo o njenoj venčanici, kupljenoj kod Kardena

— Baš me zanima ko li će to biti? — pita se matori. — Molim? — kaže rasejano maman. — Mislim, ko će biti taj njen muž? Maman izigrava kockicu leda: — Baš me briga: biće to njen muž i gotovo! — Onda, ostaje još jedna stvar...

— kaže rasejano maman. — Mislim, ko će biti taj njen muž? Maman izigrava kockicu leda: — Baš me briga: biće to njen muž i gotovo! — Onda, ostaje još jedna stvar... nastavlja matori. — Kako će me zvati?

za ruku, i to tako nekako kao da drži ruku na nekoj pepeljari punoj opušaka, ili na dopola popijenoj čaši, a onaj se njen momak sve nekako smanjivao, sve se više i više smanjivao, jadnik, i uskoro — trebalo ga je tražiti ispod pepeljare ili

Gledajući neprestano onu tašnu u zubima psa, matori upita gospođu da li njen ker možda ide u školu? — Ide, ide ... — prihvati dama štos, i ne sanjajući šta se iza brda valja.

Kola nisu luksuz, nego potreba —kaže tata. (To, njen muž!) čovek je, dok lupiš dlanom o dlan, izvan grada, u prirodi! Za taj novac „Ford“ je sasvim pristojan automobil.

I zamislite, to vam je koštalo samo ... Mogli bismo da jedno veče izađemo zajedno?“ Prva veštica oseća da dolazi njen trenutak, pa se ubacuje u konverzaciju: „I, što je najvažnije, čovek tamo može lepo da se parkira!

Neka nova veštica procvrkutaće vam još s vrata da je starog „Zanusija“ iskopao njen muž lično na tavanu svoje prababe Antikvitet! „Oni seljaci nisu ni sanjali šta imaju na svom rođenom tavanu!

Ostali su paf! Hoću da kažem, malo je ko, sem nas ukućana, navikao na njen sistem mišljenja. A šta da kažete za onaj njen čuveni komentar o sahrani Paraskeve Furnjajić, kada je priupitala mamu

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

- Kyća naša mala u zvuku traje, mada raspadnuta; a miris njen mi, crnilom od zala, došumiv krepak, zlati se i brčka od jutra ranog pa do docnog cvrčka.

Jezera suva - nebo izmaknuto. Nutrinu krpim - gušim se od ljudi: u mutljag-telu ona dršće, ludi, a prašnik njen se žuti izasuto. Da savest smirim, guknulo bi veče a radost bila i mrtvòrođenče. Jezera suva - nebo izmaknuto.

Četvrto pevanje Zemlja je miris bratoubistva, pletivo jeze koje se para. Poredak njen je pismo nepisma. Odiše s njiva zlokrv ratára.

rod mi šumovi šta znače, šta sjaj sa Drine kad se s Cera plavi, a šta tišina kad joj slog se sruši, a jastreb njen se začuje u tmuši.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Kamila plovi, pustinjska laća, mornarsku glavu visoko drži. Zavičaj njen je peščano more gde vihor praši i sunce prži. Kamile-lađe oduvek brode kroz pustoš vrelu, morem bez vode.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Vi radite za markizu čiji muž ima lovište na Manjem? — A ne, to je njen sin koji ima tamo lovište. Stari markiz je umro još pre no što sam se rodila. — Oni žive stalno ovde?

Marija, ogromna i lepa žena, velikih, crnih očiju, donese sanjivu Fereru na rukama; Izabela joj se držala za suknje. Njen muž, krčmar, bio je čovek mali, mršav, crven i uzbudljiv.

Kakva nesreća naš život, ako ga gledamo s jedne strane. Žalim vas uistinu... Pomilovao sam je po kosi. Njen lik sasvim beo na mesečini izgledao je nepomičan, ćutao.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

U zasenak njen Po uskoj stazi ja se budan krećem I slušam šumor kroz duboki mrak I gledam zemlju, okićenu cvećem I žudno pijem

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Izmakao pogledu ptica; ni noć ne bube mi ne dolaze u ćeliju koju sam sebi sagradio, ni sveću ne palim da me njen pogled ne bi posmatrao, ni knjigu ne otvaram. Zidovi su mirni, zemlja se ne miče, zvezde ne vidim.

Zato je provala mnogih reči u svet: apokalipsa, kraj sveta. Jovan Bogoslov je progutao knjigu da bi sasvim saznao njen sadržaj, i da ne bi govorio. Objava istine i njeno uništenje, idu zajedno. Zašto je tako? Treba umreti u istini.

kog niko da pogleda neće ona nežno uzima u nedra zemlja je najveća pokroviteljka uvek pristaje da bude odozdo al njen pol je tajna inače bi svako mogao da je ima ona se čudi našim saborima i našem neznanju da lije jezik u misli ili

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

VIDA: Nemojte dvaput da kažete, ali... Kad je čovek malo izbliže pogleda. Meni je baš pao u oči njen nos, isti pokojnikov nos. SARKA: E, baš si potrefila, prija-Vido, ako je počemu drugom, a po nosu...

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— A, to ne!... Možeš da viriš kroz ključaonicu. Narednik se vrati. — Izvolite, možete ući. Samo, tamo je njen brat od tri godine. — To si ga ti uveo! — razrogači oči Aleksandar. — Nisam, bogami... dete je bilo tamo.

A oni se ubijaju kao zverovi. Ko može da ubedi ovu majku da je njen sin trebalo da pogine... — Pa ništa! — upade opet Aleksandar. — Da nisu poginuli, oni bi pomrli.

Koliko su puta njih dvoje govorili, kako bi rado umrli da si samo ti živ i zdrav. Ti si se vratio. Njen je san sada ostvaren. I, od onoga časa kada te je videla, ona se preobrazila.

— Ih! — plesnu se Aleksandar po čelu. Dok je ona nudila sve redom, mi smo, usplamtelih očiju, pratili svaki pokret njen i, kao preporođeni, smejali se neprestano. — E, baš mi milo što smo živi!

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Gojko se usudi da je pogleda, ali se odmah trže i obori oči, jer oseti na sebi njen vatreni pogled. — Videćete, nastavi ona, u školi nemaju ništa: u prvom razredu ni table, ni računaljke, ni stola,

Ona se preobrazi: oči se veselo zasvetleše, obrazi se zarumeneše; ona se sva predala tome poslu, koji je i njen... Tu su joj sve misli, cela duša... Deca odgovaraju : po neko već shvatilo dobro celu majstoriju i odgovara pravilno.

Samo gleda, gleda u ovu pognutu figuru, koja se u sutonu nejasno ocrtava, i čini mu se da svaki njen uzdah odnosi sobom po jedan deo njegova teškog bola, a na duši mu ostavlja tiho, prijateljsko saučešće u tuzi svoga

pusti decu i, brišući maramom oznojeno i zažareno lice, priđe k pisaru, koji već beše ustao i vrlo učtivo prihvati njen pozdrav. Iziđoše oboje napolje i sedoše u hlad.

Disanje nečije sve bliže i toplije i odjednom... vrele usne sa oštrim brkovima padoše na njen usijan obraz i tako ostadoše...

Tako nekako dođoše crkvi, i ona vidi sebe u beloj sjajnoj haljini, sa vencem na glavi a pored nje pokunjio se njen budući muž, Gojko učitelj, pa zvera oko sebe...

Pisar se odbrani, a ona kidisa na Ljubicu... Začu se samo jauk Ljubičin od bola, pa onda njen histeričan vrisak... Pisar se prenu: vidi da ovako neće nikad biti kraja skandalu, pa dohvati ženu za ramena i izgura

»Sve izgubih, što god sam imao !«... Evo ovoga plota... eno vratnica... nije nikad do sad odlazio u njen stan. Šta je to?... Ne čuje se kukanje ... Noge mu se odsekle on trči preko dvorišta, ali mu se čini da mili kao bubica.

Eto, kroz desetinu dana... čim dođe Uskrs... I on stade žudno gledati u njeno lide, očekujući sa strahom i zebnjom njen odgovor.

Još nije mogla verovati da je to sve u istini svršeno, da je onaj otresiti, pametni i lepi čovek njen muž, da su sve ove zgodne i lepe stvari u sobama, — njene stvari, da je to njeno gnezdo !

Dosta je bilo! uzviknu ona i pogleda majku, koja brižno preletaše pogledom preko zidova, izbegavajući njen pogled. — Baš si divno namestila! reče joj sestra, gledajući po stvarima i nameštaju, raspoređenom po sobi.

Vrisak... Ali otkud, od čega ?... Neko je vrisnuo, uplašio se... Ili je to ona vrisnula ?... Da li je to bio njen glas?... Ona se jedva diže, i lagano pođe selom kroz mračne i krive sokake.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Gondola jedna ćutke je skrije u bezdane vode Venecije, samu, umornu, razočaranu, na karnevalu. I kad tu njen gitar zazvoni, od pesme što plače i voli, svu vodu, zvona, i maske, tamo, noć toliko zaboli: da ućute i pitaju

Bila je to velika paćenica celog života i umrla je pre nego što sam mogao da stignem iz inostranstva. Pošto je njen otac bio i neka vrsta cenzora Pančeva, ona je, u mladosti, imala svoju stolicu prvog reda, prilikom gostovanja

Kad bi otvorio vrata, proderao bi se: „Andžela!“ Andžela je bila naša, vrlo lepa, sobarica, i njen je zadatak bio da baruna, napitog, spusti u kadu kupatila. Barun bi tamo pevao dok ga san ne savlada.

na račun nadmenog, samouverenog bugarskog generala Ratka Dimitrijeva, još mi zuji u ušima, ali ne može da se štampa. Njen je refren glasio: „Ej, Ratko, Ratko! .... te bratko!

Videh i moju igračicu Romildu Morpurgo. I njen smeh bio je prestao. Sve se bilo promenilo. Jedan vazdušni brod, iz Italije, (Città di Jesi) pokušao je da bombarduje

Ne vlada. Nemojte misliti da se zatrčavam. Ona je rešila sirijsko pitanje, i vodi sad veliku turkofilsku kampanju. Njen rad protiv Nemačke je sjajan. Neverovatno tačno ovde u čemu je nemačko pitanje.

A kad umorno srce moje ućuti, da spi, uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti. FINISTERE i njen stas, brak, poljupci, bura što je tako silna bila, priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas, dok, iz prošlosti,

poljupci, bura što je tako silna bila, priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas, dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.

Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan, nego neki kormoran, divljih i crnih krila, što viče: zrak svake sreće tone u Okean.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

a Anđeo smrti primao im duše i odnosio Bogu a mrtva tela njihova ostavljao zemlji, vraćajući joj tako, po obećanju, prah njen. RAZBIJEN KRČAG Živeo je na Istoku, u drevna vremena, jedan čovek po imenu Agaton.

Noćnu tišinu ne remeti ništa, Ko mrtva avet pustinja se čini — Samo njen uzdah sa tiha noćišta, Daleko od svog doma, u tuđini.

Četiri vetra dohvatiše Svileno tkanje belje od snega— Svaki je za se hteo Dragoceni njen veo— I, bijući se, pocepaše ga U končiće i vlakna, Pa u burnome letu Rasuše ga po svetu.

Hoćeš?... Siroče: Poklona ćeš mi dati? Gospođa u crnini: Daću ti haljine, cipele moje ćerčice, daću ti njen krevet... bićeš kod mene... Siroče: (Hvata je za ruku.) Kod tebe? Gospođa u crnini: Jeste... Ostavimo grobove na miru.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

gospodine, neću ostaviti, jer to mi, najzad, nalaže dužnost koju imam da činim prema našoj miloj otadžbini kao sin njen.

To je, bar za danas, glavni njen zadatak. Neka upadaju neprijateljske čete, to nisu tako važne stvari; ali, glavno je da mi paradiramo po ulicama uz

— Ta ona dosad nije slikala ništa; ali, ko zna, može se očekivati uspeha. S njom će ići i njen muž, moj pašenog; i on je izabrat za državnog pitomca.

mu zaklopljena knjiga, a ono napamet govori lekciju iz botanike: „Ova korisna biljčica raste po močvarnim predelima. Njen se koren u narodu upotrebljava i kao lek...” Starac diže glavu.

— Huuu! — učini strina, s rukama pod pojasom. — Šta ti je? — pita stric. — Huuuuu! — beše njen odgovor. — Valjda crkva nije rat, pa da mi tu hučeš i gledaš me kao da me ispraćaš na vešala, a ne u božji hram!

— Sad, u ime boga, da počnemo!... Vaš je zadatak, kao protivnika vladinih, da vladu napadnete najoštrije i da osudite njen politički rad i pravac politike i spoljne i unutrašnje.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Preskoči samo preko jendeka, priđi onoj granatoj dunji nasred vinograda, osetićeš njen čudnovati miris; lezi pod nju i gledaj, kako ti se nad ustima vije opušćen grozd od čardaklije...

Čuješ pesmu i žuriš se tamo, na drugi kraj, na glas njen. A tamo se rasturile desetine devojaka i momaka, šiparica i dečaka u dugačak, prav lanac.

— Davno sam ja, Milo, pripevana i opevana. — E, al' mi nećemo za Gaja. — Pripevajte je za Zuka, veli njen Gajo. — Neka, neka, prvo ćemo tebe za Sandulinu Đuku, odgovori mu Anđa i pripeva ga za nju, pa mu se posle stadoše

Masa narodna je kao šumski požar: kud se ona krene na zlo, tu ostaje sve uništeno. Pa ipak je mnogi njen pojedinac ovako ništavan, kao ovaj Đokić...

Šta je bilo u nesvesnom detinjstvu, ne zna; ali od kad zna majku, večno joj je pred očima njen slabomoćni izgled, njen zabrinuti, gotovo plašljivi pogled...

Šta je bilo u nesvesnom detinjstvu, ne zna; ali od kad zna majku, večno joj je pred očima njen slabomoćni izgled, njen zabrinuti, gotovo plašljivi pogled...

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

prikazana čitaocima, i čija bi se uloga pokazala tek u ovim sledećim glavama, i dela njena opravdala onoliki opis njen u glavi četvrtoj. Ali kakvom merom merite, onako vam se i vraća!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

SUŠA Voda je gola. Njen sjaj ponosni Proguta muvu, senku i klas. I sastaše se, u tajnosti, Mesec, izvor i tužni pas: Nek kiša uskladi

Iz knjige to ne nauči! Slušaj kišu, njen romor, Ili vetar kad huči, I čućeš odgovor. Početak je u jednoj bubici Koja živi u Donjoj Stubici, Može je videti

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

sa mlečcem, ili ženku sa ikrom, niti njen izbačen mlečac ili ikru. Pa kako onda jegulja postaje? pita se stari bradati kaluđer.

Atlantski Okean je, uopšte, bogat u morskim strujama. Kao početak najznatnije među njima, Golfske Struje, smatra se njen izlaz iz Floridskog Moreuza.

I sasvim je mogućno da i kolevka jegulje bude u isti mah i njen grob. Drugu je hipotezu mnogo teže primiti, ma da nije nemogućna.

Za evropsku jegulju, do danas najbolje proučenu, kazano je, u ovome što prethodi u čemu se sastoji njen roman. Američka se razlikuje od evropske po broju kičmenih pršljenova.

ostati nerazjašnjene i ljudskim shvatanjima nedostupne Misterije počinju još od same kolevke jeguljine i prate je kroz ceo njen čudnovat i romantičan život dok se i sam završni akt toga života ne pretvori u jednu veliku, do danas nerasvetljenu

Te spoljne prilike bile bi: temperatura vode, njen salinitet, osvetljenje itd. Lako se vidi da se to ne može primiti kao objašnjenje.

jednu vrstu takvih radijacija, ne bi mogla biti njima orijentisana ka cilju prema kome je pri okeanskom putovanju upućuju njen instinkt i neodoljiva prirodna težnja za održanje rase?

mesta, ili pored njih, nigde se ne zadržavajući i hitajući dalje ka Atlantskom okeanu i morskim dubinama, u koje je vodi njen instinkt i gde je prvi put ugledala svet.

brzinu struje pri izlasku iz Meksikanskog zaliva, njenu širinu i podmorsku debljinu, pa je prateći je približno odredio njen tok, mestimično proširavanje i sužavanje, njeno razgranjavanje po okeanu sve do susreta sa Labradorskom hladnom Strujom,

Rakić, Milan - PESME

Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane Stvara, kosti lomi ko da su od stakla... Smrvljenog me pusti kada zora grane Iz crnih dubina razjapljenog

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Znalo se da on nikoju, kad po imenu zove, ne zove za kakvo dobro. Sigurno muž njen nešto skrivio. Ili novac, što je uzajmio od njega za radnju, nije vratio; ili nije ga ni uložio u radnju, već ga slagao i

zato, što ga bajagi toliko voli, jednako laže za nj i ovoliko ga uporno brani, kao da ga samo ona voli, kao da je samo njen sin, i samo mu ona dobro želi. A zna kada je noćas došao. Čuo ga je.

toga što njega žali, da bi se on tom lupom probudio, uznemirio, rasterao mu se san; nego zbog toga da ne bi čuo kako njen sin u zoru, i u nedoba dolazi. I večito u toj kao svađi, grdnji i neslaganju sa sinom, tako starac i umro.

I ko zna kada, kako, tek izgleda da je s njime počela grešiti. I jedino taj njen greh sa umobolnim deverom mogao je da objasni posle onoliko trpljenje i podnošenje od muža, Kavarole.

On, sigurno osetivši taj njen greh, kad bi došao kući, toliko bi besneo, činio čuda, pokore. Dolazio bi kući zajedno sa javnim ženskinjem.

A opet taj njen muž, nekadašnji sluga, „tetin njihov“, kako se sâm zvao, iz kuće im nikako nije izbijao. Ponosio se što im je rod, što

što je red i kao što dolikuje kući, toliko bogatoj, otišao, pored Soluna, čak u Carigrad, da što više putuje i uči taj njen deda i baba tada nikako nisu bili kod kuće.

bi, mećući je na minderluk, klečeći ispred nje, uzeo njene ručice da obvija oko svoga vrata, svoju glavu da meće u njen skut i da je gleda nekim tako širokim, čudnim i dubokim pogledom.

Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki, ima da zablagodari što joj se opet vratio on, njen muž i njegova ljubav.

Taman! Treba onda još i on, njen otac, slučajno da naiđe, zatekne je takvu, ili da čuje da je takva, ovlaš i kako ne treba obučena, pa kako bi onda

jača, koja se ne rađa često, ne vene brzo, sve lepša i zanosnija biva i od koje se pri hodu i pokretu oseća miris njen. Sve se to tačno zbilo i ispunilo.

Čuje se svirka. On, njen mladoženja, kao završavajući poslednje vesele, već umorno ali veselo, nestašno i razdragano se izvija, zanosi i prati

Pandurović, Sima - PESME

14 NEMIR 17 ALILUJA 19 NAŠI PEJZAŽI 20 U KOLEVCI SNA 21 JULSKO VEČE 23 SVETKOVINA 25 NjEN ODLAZAK 28 SA SVOJIMA 30 SENKE 37 TIŠINA 38 BOLESNO

Sumnja u ljubav — najteži nam jad — Min’o, i čase blažene ne muti. Iz prošlih dana ljubav i znak njen – Spojenost srca — ostala nam još; Naš život ovde svetao je tren, Srdačan, krotak.

Gle! očima im trepti rosa nemo... NjEN ODLAZAK Ostavila si duh prošlih vreména U odajama svojim onog dana, Kad su te nemo od tvojih dracena, Ruža i

lopi, Bezbroj ideja, nada, nežnosti gde mi leži; To je mistika što mi i um i srce topi I tupi ritam smrti — zaborav njen što sveži Umornu svest mi, koja otrov saznanja popi.

Noć! – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – K’o problem žića noć se širi tija; I duh njen kanda mraznim zrakom bludi; Obalom pustom nêmo se razvija Poema smrti i ljubavi kobne; Ja vidim njenu sliku kako rudi

Posetićemo i njen tužni grob, Grob naše prve ljubavi, gde znam Da ću samo teški, pocrneli kâm Videti, da tužan, zaboravljen, sâm, Čuva

Pozdravlja te uvek tvoj... i tako dalje. SAMOUBICA Uspomeni davnašnje prijateljice Gle, to je dakle njen poslednji stan... Kako sam bolno i sumorno prenut!

Ili će uvek sve biti tek plen Surove smrti; a večno roblje Života neće stresti lanac njen, K’o sante leda ni Sever ni Jug? Jer svet je tužno, preorano groblje, Zaborav večit, neželjen i dug.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Cijela soba disaše nekom vanrednom tišinom i zbiljom. Taj njen svečani izgled, začinja je miris od tamjana što je napunaše. To je bila prijemna soba Gospodareva.

Janko obrnu listić, a u tome pogled mu se ote put Stane, a njen put njega, te im se pogledi sukobiše. Jedanak oboje oboriše oči, a lica im porumeniše. A što! zašto?

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

). Poređenja su vrlo ekspresivna frazeološka građa i s pravom ih treba ubrojati u njen ponajvredniji deo kao stilska i poetska sredstva višega reda.

i kraljica izići iz pećine i vladati svojim dobrim narodom, a zlatno platno koje otka, prostrijeće po svojoj zemlji kuda njen narod bude išao.

“ JERINA I ĐURAĐ BRANKOVIĆ Narod užičkog kraja veruje da ni Jerina, poznata kao „prokleta“, a ni njen nesrećni muž despot Đurađ Branković nisu umrli, nego zbog počinjenih grehova za svog života vezani su jedno za drugo

(Grmljavina i njen odjek) 226 — Kroz slamu ide a ne šuška? (Zrak) 227 — Majka rodi mene, a ja majku? (Voda i led) 228 — Mrkonja i

“ Na to doteraju tovar do vodenice i vodeničar veže kobilu, ali ga ona udari nogama i ugine, a njen vlasnik za njom kuka.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

“ Kad iziđu na čardak, onda carević stane pitati | sestru svoju, ko je njen čoek za koga se ona udala, a ona mu odgovori: „Ja sam se“ veli „udala za cara, zmajskog, i moj je čoek zmaj, nego,

“ Ona ga razbijaše da im nije vajde bježati, jer će ih stići, no čoek njen primora je, pa počnu bježati, a Baš-Čelik brzo ih stigne pa poviče: „Čekaj, ja ti više ne praštam!

te radosti i toga veselja, što je činio! A onu babu što je nju učila, što je ona i njen muž obdari, to otac trojinom a one ministre, što su kazali da može otac kćer uzeti, sve pogubi. 9. TRI PRSTENA.

Onda okrene u plač i jauk svaki dan. Jedan put dođe joj u san neko i kaže da ne plače više, biće njen sin veliki kao jablan.

Kad i devojka pođe kući, srete je njen mladoženja i kaže joj: ako ne će kazati da je je on izbavio, da će je ubiti, pa joj je sve jedno.

Stanković, Borisav - JOVČA

Znaš onog njenog. Možda ga se i sećaš: kad je bio mali dolazio je i on ovamo, igrao se sa decom. Pa sad eto taj njen sin...

Da ti nije teško? VASKA (ponizno, stidljivo ali ubijeno i bolno): Ništa mi nije. JOVČA (u izgovoru njenom oseća bol njen, i u bolu neki veliki, nem, gorak prekor njemu): »Ništa«? (S gorčinom): Vidim ja, vidim.

MLADEN (odgurne ga snažno i s odelom odlazi). JOVAN (vraća se bliže): Srećan si, Mladene, srećan što si njen, što nju dvoriš, služiš i što, kad je oblačiš, možeš rukom da je dodirneš; što noću, kad spava, možeš, koliko hoćeš i

Eh, kad bih ja bio njen, na tvom mestu! Ali, šta i meni, kod mojih snaška, fali? Moje mesto još bolje, još lepše. Ja bar nisam željan, ne trpim,

se sva u čitanje »kosti«, tumači mu šare na njoj; sasvim mu se približila te zajedno sastavili glave i zure u prst njen koji šara po kosti i tumači znake): Evo, gazdo, evo ga to drvce... a evo odovud kao neki mlaz...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

I ona bi svaki dan po jedan sat što grečeski čitala, koji jezik ona i muž njen vesma ljubljahu. I tako bi se provodilo vreme do obeda, to jest do dva časa po poludne.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Neki, mnogo dragi, što ih vežu lanci, Zure iz mog tela kao iz apsane. Ko mi sprži travu: njen zeleni smiso? Ko mi splasnu vode pa stojim sred mulja I udišem vazduh koji sam već diso?

Ćosić, Dobrica - KORENI

Kolona rabadžija uđe u selo; pod koševima ćute psi; rabadžije stadoše da se dovikuju; neko započe pesmu, pa umuče; njen tmoni odjek zasu sneg, krupan i gust. — Tebi kao milo što meni noćas propustiše glavu?

A moj otac? Luka Došljak, vodeničar... Simka uđe s naručjem drva. On izdaleka spazi njen umor zgusnut u podočnjacima, zagleda se, ni ona više nije negdašnja, pomisli. Ona nije kriva. O tome neće s njom...

i podrhtavaju, da se otkinu kao najkrupnije kapi mleka, i on gubi svest u paćeničkom uživanju, koje Dugo, dugo traje. Njen korak po podu razlikuje od Đorđevog; vidi joj tamne tabane, zna kako se svlači i oblači, vidi ruku na svim mestima na

Aćim je bezdušnik i zverka, a ja sam ni u šta utraćio život, šaputao je i urivao pesnice u pšenicu, glasno udišući njen miris i miris luka. Napipao je kesu, prstima gnječio dukate, a oni su bežali i pevušavo cičali.

Pored njega, u njen potkorućen ležaj brzo se uvuče stud, jeziva kao odran čovek, i on vide Mijata kako se, dugačak i mršav kao ker,

Aćimu je mati više puta pričala: pod ovim bagremom, Vasilije, prvi njen domaćin, oštrio je noževe. Bio im je starešina, ali je svim Prerovcima koji su polazili za njim on oštrio sečiva za

struji ljut miris crnkaste sluzi što od noža ostane na tocilu, od trenja vina i varnica, jer mu je mati pričala: njen prvi domaćin Vasilije, kad oštri noževe, zavrne rukave i nogavice, umoči nož u ćup vina, raskorači se, „junici može da

Neće nijedna s goljama i vašljivcima. Ako je Đorđe mali i neugledan, ako joj je i dušu pojeo od Božića pa naovamo, njen je to čovek, njen je domaćin. da je sada ovde... opet je otišao radi tih prokletih izbora...

Ako je Đorđe mali i neugledan, ako joj je i dušu pojeo od Božića pa naovamo, njen je to čovek, njen je domaćin. da je sada ovde... opet je otišao radi tih prokletih izbora...

i posrebren Hristov trbuh, gadljivo ispila bajatu i mirišljavu vodicu, koju joj je kaluđer pružio u zemljanoj ćasi. Njen umoran i jecav uzdah dugo je puzio po kamenim rebrima crkve. Majka je sačekala na vratima, zanjihana i pogurena.

Kuda će? Sve su je nade izneverile. U njenoj praznini nestade i zvonjave i ona se sva zgrči pred plač. Strah prereza njen bol, i ona, ponesena zvonjavom i još nečim, brzo iziđe iz sobe u uzbunu svitanja zimskog jutra. Ne sumnja da Tola zvoni.

Od Božića ni ja ne spavam. „Prerovci su ga prezirali i ismejavali. Mati je bila domaćin kuće, a on je uvek bio njen sluga i vodeničar. Kao da joj nije bio muž i čoček.“ Setio se razgovora između njegove majke i njene sestre.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

PTICA 60 CRVENA ŽABA 64 MALI VOZ 68 VILINI LEPTIRI 70 ZLATNI TANjIR 73 PRINC OBLAKA 77 Duša je sanjala; svet je bio njen san.

Ubrzo se toliko proču da su ludi iz daleka dolazili da vide i kupe njen vez. Mogle su da žive udobno, gotovo srećno.

Na njenom licu stražari su, prvi put, videli osmeh. Zbunjena i srećna, nastavila je da veze. Nikada tananiji nije bio njen vez. Ali, još više od veza slikara je očaravala lepota Zlatoprste.

Jednoga dana on je naslika kraj jezera s rascvetanim lokvanjima. I ne sluteći da je to njen lik, Zlatoprsta prenese sliku na svilu.

Od te noći lice joj je postalo još prozračnije, još nežnije, kao što je prozračan i nežan bio njen vez. Tim vezom ona je iščezlom mladiću govorila sve što rečima nije mogla da kaže.

Majka će se tek pred veče vratiti s posla. Kad bi bar imala psa ili mačku? Ah, koješta! Gde u njen tesni kavez da stanu pas i mačka? Jedva sunčeva zraka ponekad zaluta, zaigra po zidu, kaže: — Ulovi me, ulovi!

Ali već nakon nekoliko trenutaka njen strah preraste u sažaljenje. Ptica je jedva disala. Šta je mogla osim da joj previje krilo i nahrani je mrvicama hleba?

« šapnu sebi, kad onaj glas ponovo reče da mu se žuri. Devojčica u čudu raširi oči: na prozoru je bio njen vrabac, a kraj njegovih nožica blistao je neki maleni, okrugli predmet nalik semenki lubenice, sav zlatast.

Jedino se još u kosi devojčice osećao njen miris, a zatim i on iščeze. TATAGINA DECA Na samom okrajku grada, tamo gde ulice prelaze u njive, pa u svetlu dubinu

Jedva ju je još razlikovao od trava i svitaca, kad ču njen glas: — Ne brzaj! Srebrna ruža te čeka. — Gde da je tražim? — Kod Riblje Glave!

« —pogleda ga, osmehnuvši se, a talas zadrhta od nežnosti. Od toga trena njen lik nije ga napuštao ni u snu ni na javi.

Šta taj smera? Najzad i Crnoglavka dolete i pođe u izviđanje. S nestrpljenjem se čekalo na njen izveštaj, ali ona je, nadletajući Ferfelinu, jedva jedan časak ostala u vazduhu: toliko su joj krila bila stara i

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

zaborava koje njega kao da ne dotiču, zapreteno ono dublje pamćenje zbog kojeg bi se rado povukao pred Kneginjom: ovo je njen kraj, ne njegov.

Istina, pred kraj bio se jako nagomilao. Počeo je čim je shvatila da mladić koji je tako obično izgledao, njen muž Miloš Obrenović, ima neobičnu unutarnju snagu. Ta se snaga činila opasna a najviše se otkrivala u njegovom pogledu.

Slutnja oštrih ivica, nemilosrdna, izrovala je preostalu radost: taj čovek koga voli bio je njen neprijatelj. Kao da je pogodio šta je pomislila, Miloš se nasmešio nežno, vrlo nežno i otišao.

Miloša, koji je to opazio, možda je zabavljao baš taj njen grč, kao što ga je zabavljala i nadmoć koju je sticao nad Ljubicom: uvek je mogao, lako, da izazove u njoj radost ili

Za svaku obavezu imala je vremena, u svakoj nesreći bila je sapatnik. Ugled joj je bivao sve veći, a sa ugledom i njen uticaj kod Kneza: bio je naučio da je čuje.

Ali, bilo ih je. Iskušenje je ušlo pravo u njen Konak, sa Tomom Vučićem Perišićem. U Beogradu je počinjao oktobar 1837, sav od prosenjene toplote.

nedelju posle razgovora sa Vučićem, tek što je, sa GospodarJevremom, stala uz Ustavobranitelje, pokazalo se: razboleo se njen prvi sin, dete nad kojim je strepela i pre njegovog rođenja, naslednik.

Nije vredelo: znala je da leka nema. Ostvarivao se njen najveći strah: njeno je dete imalo da ispašta njenu krivicu a lepa Petrija, posle dvadeset godila, dolazi po svoj dug.

Neprikosnovena u svojoj nadmoći Pirinčana je postala legenda. Pričalo se da je, kad je građena u XVІІ veku, u njen temelj živ uzidan osuđenik koji je bio mučenik za svoju, hrišćansku veru i, valjda, neki svetac.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Kao uspomena na pomrle dane, Bleda, i u crnom, javiće se nama. Njen će mirni korak da žalosno prati Šum jesenjih voda.

svetova kraj nje blude miriade; I mora svetlosti sjaju i trepere, Vek za vekom tone kroz prostranstva sjajna, A njen bol i život ostali su tajna Za beskrajni prostor i večite sfere!

Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane Stvara, kosti lomi, k'o da su od stakla... Smrvljenog me pusti kada zora svane Iz crnih dubina razjapljenog

zabruji pesma silnih zrikavaca, Neviđenih, skritih pod velom magline, Ja volim tu pesmu bezbrojnih srdaca. Njen smis'o mi biva jasan čisto oku: I dok, stojeć' usred zrelog vinograda, Iz napuklog grožđa struji miris vina, Razumem

Sumnja u ljubav, najteži nam jad, Min'o; i čase blažene ne muti. Iz prošlih dana, ljubav, i znak njen - Spojenost srcâ - ostala nam još. Naš život ovde svetao je tren, Srdačan, krotak.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Čujem glase besmrtne muzike i nebesnu njenu armoniju koja sladost blagodatnu lije; glas njen moju dušu zabunjenu božestvenim streca elektrizmom.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

karijere, uvideo sam da se svaka pojedinačna nauka može shvatiti i prozreti do dna samo onda, ako se upozna i njen postanak i postepeni razvitak do njenog savremenog stanja.

Evo me već ovde. Pala je noć. Cela varoš spava dubokim snom pravednika, jer je njen vaspitač Pitagora, svojim ličnim primerom moralne čistote i telesne umerenosti, stvorio u njoj drugi poredak no onaj

Kad pokrije sve plodno zemljište pored reke, a još uvek pridolazi, onda se njen suvišak odvodi, za kasniju upotrebu, naročitim kanalom u jezero Meris, na čijoj se obali nalazi slavni Labirint, sa

Zabezeknuto posmatrahu učenici tu veličanstvenu nebesku pojavu, a Pitagora im reče: „Vidite li njen savršen geometriski oblik? Prebrojte njene boje, pa ćete i opet uvideti da je svet carstvo brojeva“.

A priroda je beskonačna! Građa vasione, njen stav, život prirode i njegov smisao ostali su našim filozofima u nedokučivoj daljini“.

Tu saopšti ovo svoje stručno mišljenje: „Kod Antikire raste lekovita jedna biljka; njen koren, razdrobljen i metnut u nos, izaziva jako kijanje, pa tim osvežava i leči svaki iznemogli ili oboleli mozak.

On položi ruku na Aristotelovo rame i reče mu: „Primljen si u moju školu. Uveren sam da ćeš postati njen ponos i njena slava“. Sedamnaest godina beše Aristoteles učenik Platonov.

Dvorana beše visoka i prostrana. Njen patos, prekriven divnim mozaikom, imao je oblik pravougla čije su strane stajale u racionalnoj razmeri 2:3.

Pogled mu pade na njegovu tablu koja je visila tu blizu njega na zidu, otetura se do nje i zgrabi jedan njen krajičak. On beše spasen.

Potražih i njenu sliku i nađoh je posle dugog traženja. Kad sagledah njen portret, izrađen po jednom antičkom zlatniku, ja pretrnuh: ona beše ideal ženske lepote kakav sam zamišljao, a među

Jedan od njih razmota trubu i poče na glas čitati njen tekst. Odmah posle uvodnih reči, upućenih kraljeviću Gelonu, dođe na red ono mesto koje sam maločas naveo: „Ali

Na njoj se videla jedna jedina poluga koja je bila jedan i po puta duža no poluga pretstavljena na prvoj slici. Njen desni kraj nosio je svoj stari veliki teret, a levi kraj onaj novi teret, jednak polovini velikog.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

“ „Ne, šta me se tiče njen otac?“ „Časti mi — uzviknuo sam oduševljeno i glasno da njegova sestrica utrča u našu sobu — ja uživam kad čovek otme

— Šta hoće ova napast od žene? Ja njoj ništa nisam kazala, ona neka ćuti. — Jest — doda njen muž. — Gde putuje žensko samo? Da si moja ja bih te ubio, rđo kusa...

Rekla mi je: da se stidi od mene, da ništa sigurno nije znala o mom dolasku, da je njen život čemeran. Zahvaljivala mi što sam došao, a on me je pozvao samo na njeno navaljivanje, te da se zajednički

I kako bi se drukče moglo raditi za njeno dobro, za njen progres, za njeno cvetanje? Evo ti baš slučaj Italije, kad se pozivaš na Makijavelija.

I svestan kako važno mesto zauzima Francuska u Evropi, on je hrabar da je ne ponizi i dovede u pitanje njen položaj u budućnosti. I on, najzad, gine da bi dokazao Nemcu kako nije rival za potcenjivanje, već da mu je dorastao.

I ljubi mu rumenim i vrelim usnama čelo koje se vedri. A kad se rastanu, o, nov život koji će doći ispuniće njen, sav od slatkih uspomena na neobičnu ljubav ovu u crnom paviljonu, u kome je ona bila srećna kad su svi drugi patili,

i vidim kako njena bleda senka proleće preko onih bezbrojnih krstića i zvezdica što ih je nekad, danima i noćima, njen pažljivi pogled milovao, upijao, grlio i mazio.

Otkud samo istrajnost one nade? Otkud ona vera da će sve ono proći i da će nastati lepši dani? Šta je održalo njen razum?

svetu — a umesto svog sitnog, ništavnog života; a posle radosno da umre, uverena da je ono život od vrlina, a ne ovaj njen i miliona drugih raspalih u gnojavoj truleži.

Dakle tako, ništa osobito i naročito, sve dok njen otac, i protiv svoje i protiv svih nas nade ne zadobi jednu vrlo zavidnu situaciju u Beogradu.

Tako mi je bar pisala verenica, to jest da me očekuju s radošću, jer su sva obaveštenja koja je njen otac dobio o meni i posle kojih se odlučio i dao svoje da, na koje sam poduže morao da čekam, bila izvanredno povoljna.

I kad se to svršilo i stala teći samo bistra voda, i pogled se njen razbistri. Tada se povuče kod istog onog zaklona starinske kuće i nasloni na zid, odakle se tek usudi da pogleda gore.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Pa opet — začudo! — i pored trpkih misli koje katkad upućujem na njen račun, čini mi se da sam, potajno od sama sebe, u dnu duše, zahvalan toj i takvoj baki, i da ne bih želio da je bila

VI Majka mi je bila iz nešto boljih pučkih redova. Njen otac je imao mali mlin za buhač i uživao glas mirna i čestita čovjeka.

U blagovaonici je preko čitavog dana boravio, kao njen tihi šumski duh, moj bolešljivi stric. Bio je nekoliko godina mlađi od mog oca: između njih dvojice umrla su dva brata,

Zamišljao sam kao da je njen prilazak najavljen potmulim udarom gonga negdje u njegovoj nutrini; i čisto sam naprezao sluh ne bih li se i ja

— nije dopirao njen uzdah. Jednom, u predvečernji čas — dobro se sjećam tog sutona — dok su se topli otkucaji zaljuljanih zvona talasavo

U njoj je prije mnogo godina umro jedan bakin brat, njen miljenik, još mladičak. Od sušice. Baka ga je, ne znam iz kog razloga, bila uzela k sebi u kuću; valjda da joj bude

Moja zapeta napregnutost rasplinula se kao čudom i razbila se o njen tihi osmjeh i krotke oči. Jednom njezinom riječju, Bućko je bio stvoren.

Oni xoće da sve spoznaju opipom — prsti tih slijepaca sa široko otvorenim očima — i da iz svake mrtve stvari izbave njen živi glas. Ruka mi bojažljivo posegnu, kao da iščekuje neko otkrovenje, i prsti taknuše žice.

Katkad sam je se čisto bojao i očekivao sa strepnjom njen čas, a katkad sam je želio, da me zaodjene, zagrije i izliječi od neke unutrašnje zimice koju sam u sebi osjećao.

Smrt pripada samo stvaraocu. Njen dah je ono što podaje jedru punoću životu, kao što mraz podaje žar obrazima vabeći iz dremljivih dubina bića na

jedru punoću životu, kao što mraz podaje žar obrazima vabeći iz dremljivih dubina bića na površinu ključ tople krvi. Njen obraz je ono što ljudskim djelima daje preplanulu boju zrelosti.

Svaka je filozofija samo izraz datog načina osjećanja, apriornog i uslovljenog uprav onakvim psihičkim ustrojstvom kakvo njen tvorac u sebi nosi.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Kad je Stanka u kolu, Đurica se retko hvatao. Voleo je da je posmatra sa strane, da uoči svaki njen pokret, svaku osobinu čudnoga joj stasa.

To beše malo pogurena starica, zbrčkana lica, zelenih lukavih očiju. Padaše u oči njen kukast nos i tanka, šiljasta, napred isturena bradica, koja je, dok je Mara devovala, bez sumnje, ulevala neobična i

otpadnica od kuće od roditelja, od sela i celoga sveta; znala je da toga časa ukopava svoju mladost i budućnost, da je njen život bio, pa prošao.

I ona će sa mnom... Istina, ko zna gde li će ona ?... Možda će i u raj ?... A jeste luda, pôs joj njen, U malo ne kidisa na čoveka! ... Vidiš, i to se mora narediti, mora joj se nešto učiniti da drugi put to ne radi.

— Što ću te lagati, zar je meni milo! — odgovori ona i začudi se, kad se on namršti na njen odgovor. — Što ti nije milo ? — reče on čudeći se. — Zar smo mi za to... i našto će nam deca, kud ćemo ih ?

u početku stavljao pitanja više iz radoznalosti, tek da vidi šta će ona reći, držeći da je to sve obična šala, ali čuvši njen ozbiljan i odlučan odgovor, nađe se iznenađen i začuđen. ...

Gle, šušti i bruji tu ta planina, nosi se šum njen jednačito i tiho, slažući se u divlju, neobičnu svojevoljnu melodiju...

Pred Đuricom se samo pretvarao da nije ni znao za njen dolazak. — Koja te voda donese ovamo, Julo ? — viknu on, kad je opazi. — Eto nam sad, pobratime, društva....

Stanka mu ispriča ukratko, isprekidano, bez veze u mislima, noćašnji događaj. Kapetan u malo reči pojmi njen položaj, pa htede da se koristi ovakim njenim stanjem radi dalje istrage, te je prekide: — Pa veliš: on ti sam kaže da

— Kam’ ti žena, bre, da te obiđe?... Ala joj sevaju oči, pos’ joj njen! — viče mu jedan pijan žandarm. — A, hoće da ostane udovica — nastavlja Mitar. — Udaće se ona, ne brigaj ti...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

— moj neka bude vrh od njegove čizme, a tvoje neka bude sve ostalo, pa na čiju stranu pretegne, neka bude i Petar njen.

Kad iziđu na čardak, onda carević stane pitati sestru svoju ko je njen čoek za koga se ona udala, a ona mu odgovori: — Ja sam se — veli — udala za cara zmajskog, i moj je čoek zmaj, nego,

Ona ga razbijaše da im nije vajde bježati, jer će ih stići, no čoek njen primora je, pa počnu bježati, a Baš-Čelik brzo ih stigne, pa poviče: — Čekaj, ja ti više ne praštam!

Devojka sedi kraj izvora, a delija legao na njen skut te zadremao. Čim stiže naš junak, poteže topuzom i udari junaka tri-četiri puta po glavi.

— Ne beri ti brigu, sinko, — reče mu tatko, pa odoše da je prose. Kad su došli u njen dom, nameriše je samu. — Pomozi bog, momo! — reče otac. — Kako na koga, — reče devojka. — A imaš li oca?

Zatraže od nje pare, a ona im reče da je skoro došla, da ne zna gde su, no da će im kazati gde je njen svekar, pa neka njega dovedu, on će im dati novaca. Hajduci učine tako, nađu svekra u šumi i ucene sa hiljadu žutica.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Potajna slabost i žudnja ka sreći, Skrivene misli u boji ljubavi, Njen pogled nekad sve što znade reći, Još jednom samo da je da se javi.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad: Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet, I njen pogled što me gleda kao iz cveća, Što me gleda, što mi kaže da me oseća, Što mi brižno pruža odmor i nežnosti

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas; Ne znam mesto na kom živi ili počiva; Ne znam zašto nju i san mi java pokriva; Možda spava, i grob tužno

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas. Možda spava sa očima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan života, I s njom spava, neviđena,

Opticaj smrtnih obmanom se sliva. Nestanak ljudi da l' je i njen ćivot? Da l' tajnu ona svevečnosti skriva? Il' njome samo uvijen je život. 1904.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Ali ne treba prevideti da su svi oni veliki eliminatori koji pomažu prirodi podupirući njen okrutan ali pravedan zakon da opstaju samo najsnažniji.

Moja turbina je dostignuće sasvim različitih karakteristika. To je radikalno odstupanje u smislu da bi njen uspeh značio napuštanje starijih tipova prvobitnih pokretača na koje su potrošene milijarde dolara.

Svojim uzemljenim predajnikom sam proizveo iznenađujuću pojavu i trudio sam se da utvrdim njen značaj u vezi sa strujama koje se prostiru kroz zemlju.

decembra 1914. godine. Predložena Liga naroda nije lek. Naprotiv, sudeći po mišljenju nekih poznatih ljudi, njen učinak može biti upravo suprotan.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Rado je recitovala psalme. Poznat joj je bio i život svetaca. Njen omiljeni svetac bio je sveti Sava. Ona mi je prva objasnila životnu priču ovog izuzetnog Srbina.

Rado je recitovala psalme. Poznat joj je bio i život svetaca. Njen omiljeni svetac bio je sveti Sava. Ona mi je prva objasnila životnu priču ovog izuzetnog Srbina.

Poslušao sam njen savet i ostatak puta sam uvek pazio na moje šarene torbe i žuti kožuh. Slika Budimpešte, kad smo joj se približili

To se vrlo dopalo starijoj gospođi. Gospodin, njen muž, raspitivao se o zemljoradnji i gajenju stoke. Na sva pitanja sam spremno odgovorio pozivajući se na oca kao na svoj

U ovome sam video njen pokušaj da mi pokaže koliko ceni moj običaj da idem u crkvu i da me ohrabri da u toj navici istrajem.

Uvek je bez greške zapakivala pakete sa keksima. Zato nisam nikada ni kontrolisao njen rad. A i što bih to činio, kada sam znao da će sve biti u redu.

Možda je Džim, među mnogim mojim crtežima koji su stajali u ložionici, video njen lik i njeno ime, pa otuda i ono njegovo upozorenje. Jednog ponedeljnika Džejn nije došla na posao.

Tvornica u Kortland ulici bila je u neku ruku koledž a Džim njen katiheta. Ona je imala i svoga profesora o kome bi trebalo progovoriti koju reč.

U to vreme Kolumbija Univerzitet je uživala vrlo lep glas u veslačkom sportu. Jedan njen tim baš je tada pobedio na utakmici u Henlijevoj regati i njegova slika mogla se videti u svim ilustrovanim novinama.

Ona je imala dve krave i puno kokošiju i patki, a prodavala je puter, jaja i živinu. Njen sin Kristifor prodavao je po kućama u Paseiku, Belviju i Njuarku u Nju Džerziju drva za potpalu.

Ona se dobro brinula o meni, a ja sam je snabdevao sa dosta drva kojima je njen sin trgovao. To je bilo iznad njenih očekivanja.

Primećivao sam ovu grozničavu aktivnost, ali kako nisam shvatao njen smisao, ostao sam po strani. Ponašao sam se kao stranac, a ne kao jedan od brucoša, koji su, po mišljenju samih tih

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Ona se časom zbuni, ali odmah se smisli i kao da nije njen posao, krene napred. —Biljet amo! — zavika mornar i ustavi je. Žena se učini nevešta. —Odlazi!

Ali on se ne odazva njenoj djetinjoj ljubavi. Nešto nevolja, nešto zlo srce, a nešto i njen neograničeni nagon privrženosti, ozlovolji ga prvo vremena.

Još jednom, na pošljednjoj željezničkoj štaciji, prvo no što se otisnula u veliko more, zapazi nešto što je sjeti na njen siromašni kraj i, ganuta, živo ga se sjeti.

— Bilo bi dobro da nas zima zajedno nađe, izbaci on i ne miče se. Vidi se da je odlučio da dočeka njen odgovor. Ali ona ne može da se odluči, i zasve da je on kod nje, ne može da se otme svojim mislima.

Ali njen glas i jauk djece nosi vjetar daleko u natušteni prostor i gubi se u šumu oluje. A neće da pada pljusak, da ubije vjetar

Ovako u samoći, pred otvorenom pučinom, snažno i shvatljivo utjecaše na me njeno pričanje. Njen cio život gledam pred sobom, i učini mi se tako jednostavan i prirodan da mi ništa prijekorno ne pade na pamet.

Smjestiše se jedno do drugoga. Danguba ubrzo zakunja; ona ga gleda i pomalo pijucka iz tikvice. Kunjajući, osjeća njen pogled nad sobom, i nekoliko puta opazi njenu ruku da se lagano vuče oko njegovih obraza, kao da hoće da ga miluje, ali

Dođe mi na pamet njen udovački život... Iza muževlje smrti bješe joj ostao na brizi taj sin. Da njega i sebe prehrani, odluči se da služi po

Curicu obli laka rumen stida i, zahvaljujući, osmehnu se na nj. Njen glas zamami ga, pa besvesno pokaza joj kretom glave da pođe za njim. Curica posluša.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

pesnici od simbolizma pa nadalje nastojali da poeziji vrate izgubljeni „ugled“ upravo tako što su pokušavali da izmene njen položaj, njenu funkciju u kulturi.

Čoveku, naime, teško pada kad vidi kako nam se pogled na našu sopstvenu kulturu – na bilo koji njen deo ili na sve njene delove skupa uzete – muti pod pritiskom dnevne politideologije i državnopravnih rešenja, kojima je

Vrlo je važno odrediti donju i gornju granicu književnosti zato što se na taj način omeđuje njen zaseban semiotički prostor u kulturi. Razume se da je jezik medijum književnosti.

Najmanje što sada o književnosti možemo reći jeste da ona ulazi u kulturu kao njen sastavni deo, kulturu koja podrazumeva prirodni jezik, ali je nad njim nadograđena.

Iz tako očigledne tvrdnje – koja izgleda kao truizam – da je književnost tesno vezana za kulturu kao njen sastavni deo, proističu, ipak, važne posledice za proučavanje, ali i za predavanje književne umetnosti.

Kad započne priča, uključuje se njen sopstveni časovnik; kad se ona završi, taj se časovnik zaustavlja. Andrićeva novela je tako organizovana da čitalac,

bi trebalo bliže razmotriti onu radnju ili priču u Andrićevoj noveli koja se, u školi, obično prepričava kao sadržaj. Njen su sastavni deo, dabome, likovi kao učesnici radnje.

Tu istu borbu naslućujemo i u besprekorno izvedenoj noveli „Most na Žepi“. Njen skladan, uravnotežen i čvrst ukupni kompozicioni sastav – sam po sebi nas vodi ka poretku koji ljudski um uspostavlja.

Poznat je, a moglo bi se sada reći i glasovit je primer pesme „Najsentimentalniju o sitosti legendu“ (1921). Njen početak (a), koji se u variranju ponavlja i na kraju (b), Milan Bogdanović je odrešito otklonio kao pesnikovo

Jer je iščezao njen lik. Lik što protkiva svu pesmu, izgleda jedinu ispunjenu ljubavnom čežnjom. Uostalom bolnom i pesnički prefinjenom

se, prema tome, reći da se između pesnika i sveta takođe nalazi – i to s pojačanom ulogom koju u poeziji ima jezik kao njen medijum – jezički međusvet: jedna gusta mreža jezičkih znakova koja se teško razmiče.

se da nije posredi puka metrička shema nego i sve što sa njom u prisnoj povezanosti ide: sečenje rečenice na stihove i njen prelazak iz stiha u stih, vođenje sintaksičkointonacionog niza tako da se oblikuje strofična celina, izbor motiva i

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

NINKOVIĆ: Ja. ŽIVKA: Vi? A je l' gospa Nata bila otmena? NINKOVIĆ: Još kako! ŽIVKA: A ko je bio njen? NINKOVIĆ: Opet ja. ŽIVKA: Pa, kako to... vi to onako redom? NINKOVIĆ: Čim kabinet da ostavku, i ja dam ostavku.

ČEDA: I ja sam mu to kazao, ali on kaže: „Da je poštena, ne bi ona primala ljubavna pisma od mene!” ŽIVKA (njen gnev prelazi u bes): Kuš! Ubio te bog da te ubije, pseto lajavo! Da nisi više pisnuo, ili ću te stolicom po glavi!

Vi svi znate kako ona ima dobro srce. Ali smo zato mi pozvani da poštujemo nju i njen dom, koji je u ovome slučaju ministarski dom.

Molim dotičnu personu da se ne iskašljuje! VASA: Sojo, ne iskašljuj se! DACA: Zbog nauke, dabome. Ona i jedan njen drug zajedno su se spremali za maturu, pa zavukla se deca u sobu i po ceo dan učila, ubiše se učeći. Pa posle...

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

prolaze kroz splet tanano razlučenih obzira: sledovao bi joj otrov, ali će deca ostati sirote; decu može preuzeti njen otac, ali bi mu s njima došlo i golemo bogatstvo, što se pogrešno može tumačiti; mogu je udati za najneuglednijeg

nego što nas upravo njome Stanković pomoću nekoliko karakterističnih postupaka uvodi u svoj osobit književni svet. Njen je sklop temporalno zasnovan: napred se daje sumorna slika savremene varoši, uboge i bezdušne, da bi se nabrzo jednim

A sa takvom se ulogom, razume se, mora saobraziti unutarnji sastav rečenice, njen sklop: da se u njoj kao u malenome sočivu odraze nagoveštaji osnovnih odnosa iz pripovedne freske koju pisac odmah

pokušaja da se dokaže suprotno - najveća (invarijantna) jedinica jezičkog sistema koja po prirodi stvari ulazi u njen naučni predmet, a sa strane teorije proze teško se utiru putevi ka otkrivanju primamljivog izomorfizma među tipom

jezik odnosi, ne možemo a da ne primetimo sa kakvom se pažnjom u ono vreme posmatrala sintaksa, i kako se jako isticao njen značaj; a u umetničkome sklopu visoko je stavljana srazmernost delova, uravnotežena i čvrsta kompozicija, koja je inače

je, naime, što se nesigurna sintaksa - baš zahvaljujući činjenici da Stanković nije umeo, mogao ili hteo da prihvati njen kanonizovani oblik - lakše i spontano saobražavala sa zahtevima pripovednog teksta, sa silnicama koje u njegovome

otuda u dugoj polovini rečenice sve računa sa njene tačke gledišta: idući otpozadi, prvo ona, pa njena majka i na kraju njen otac.

osobi do pola rečenice govorili u trećem licu (ona), a otpola u prvom licu (ja) pošto smo se potpuno preneli u njen položaj.

Ostala je bar još jedna mogućnost: da se rečenica dadne u junakinjino ime i kao njen govor. Tada bi glasila: „Više se znalo i pričalo o mojim čukundedama i pramdedama nego o nama samim: o ocu mi,

Postoji, sem toga, i druga, konkretnija potvrda. Sačuvani su, naime, tragovi geneze same rečenice. Najraniji njen zametak nalazimo u prvoj verziji romana, pri samome njenom kraju, gde je Sofka, usamljena i zahvaćena jakom erotskom

Taman! Treba onda još i on, njen otac, slučajno da naiđe, zatekne je takvu, ili da čuje da je takva, ovlaš i kako ne treba obučena, pa kako bih onda

Taman! Treba onda još i on, njen otac, slučajno da naiđe, zatekne je takvu, ili da čuje da je takva, ovlaš i kako ne treba obučena, pa kako bi onda

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Kaludrani su bili u gradu jedne subote i na trgu saznali od čudno zadovoljnih Arnauta da se njen muž. a njihov seljanin Miloje Krasić poturčio.

Nikad Bogdana nije mogla ni sanjati da je njen Miloje postao tako bedan Mustafa, ne silni novi Turčin, no onaj pravi pravcati Mustafa Ciganin koji po Kolašinu

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Detić reče: „Dobar veče!“ Pa odgovor čeka njen. „Dobar veče!“ moma reče, — Stid je zavi u rumen. Al’ ka’no što, ne znaš kako, Od pupoljka bude cvet, Njene prve

Ti načini moju ženu tja i caricom, Al’ i tim se njene želje ne zajaziše. Sad bi htela da t i sama dođeš u njen dvor, Ti da dođeš da joj služiš, da joj robuješ; Čim zaželi štogod, da joj stvoriš, doneseš!

Sve mi se po glavi Vrze i krstari Krčmarica mlada I njen vojno stari. »Javor« 1886. ČUDNOVATO! „Pésnicom udri, brate, Udaraj makar kuda,“ Rekla mi jedna luda.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

JOVAN: Da joj čitaju molitvu. MITAR: I ona ti je zapovedila da se tako obučeš? JOVAN: Dakako. Ja sam njen pedinter. Sad moram sve drugojače urediti nego što je dosad bilo. Vidite ovaj orman?

Miljković, Branko - PESME

nisam izašao da su me zveri pojele i znah da će biti gorko da pričam o tome šta sam video i nisam video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh iz te šume što je zelenim čeljustima pojela svoje staze i izgubila se u sebi postoji jedna topla obala

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna ona ide tvojim tragom, al od sviju jedini je ne smeš videti. O sjaj na tebe njen dok pada nek je i sakriju Ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje. Spavaj, zlu je vreme. Zauvek si proklet.

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim toj reči čiju posedujem moć da je kažem. Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim pod čelom mi poledica i dan poražen. Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.

sunca Biljka sa korenom izvan ovog sveta Otvara vetar i ulazi u prazno ne kucajući Prodre kroz materiju i takne beskraj njen nagovoreni cvet Njeno biljno iskustvo: presipanje jednog sveta u drugi Zelene vradžbine biljni đavo cvet a ne svest Njena

me boga njena providnost Slična pticama koje preletaju mora (Konfuzne ptice ne shvatajući prostor) Njena bezbolnost njen cvet bez pamćenja lišiše je beskraja iako je delo dva sveta Iako eksploatiše jednu supstancu nimalo konkretnu u

sam svojim sećanjem dodirivao druge predele ali već imah dan i ljubav koju nisam tražio, 2 Ja čujem i vidim njenu istinu njen šljunak tvrd među zubima blag u srcu gde mi silazi po svetlost osetljiva zvezda.

Krakov, Stanislav - KRILA

preko žena, uleteli u sobe gde se parovi znojili u zagrljaju, uštinuli vlasnicu za debelo meso — jedan od njih je bio njen ljubavnik, — zadigli dve—tri tunike, i onda se povaljali po divanima i izlizanim foteljama. — Pi... ala miriše na ribu...

pisar stajao je pred čađavom kolibom komandanta puka između borova, niz koje se slivala smola, i žedno mirisao njen opojni miris. Ramena se neprekidno tresla, a usne se ponekad obojile krvlju.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Ona je inače vrlo obrazovana, tiha fina dama, doktor je medicine i njen je muž mnoge svoje godine posvetio crnima. Svi koji se umešaju u naš razgovor smatraju da bi uistinu bilo ispod svake

Mešam tu vodu sa vinom donetim iz Basama, da bih ugušio njen ukus, ali se na sve to gadim sve više. Celoga dana ova mešavina vode i vina bila je moj san i moja uteha; sada, vidim

Taman sam se obukao u najlepše belo odelo kojim ću iznenaditi gospođu Bede, kad mi njen boj donese pismo. Mesto u jedanaest ja ću u osam časova moći poći za Mankono.

Masa slepi, ostaje bez nosa, ušiju, prstiju, čitavih udova. Bolest podla, jer je bez bola; zaglušna; njen tok ne može se predvideti. Crnac koji nosi zatvorene ožiljke po deset godina, odjednom se jedanaeste sav raspadne.

Prelazimo preko rečice koja se zove Crna Volta; njen izvor je samo na dvadeset do trideset kilometara odatle. Udružena tek u Gold Kostu sa Belom i Crvenom Voltom, ona

Žena koju dodirujem za rame, čineći se da je slučajno, naslanja se potpuno na mene. Volim njen miris palmovog ulja i ambre koji me je nekada odbijao. Sada sve što imam miriše na to i raduje me.

Zove se Me. Njen zaručnik je bio tako dugo na putu, da kada je došao da je vidi, zatekao je na umoru. Mladić im je preveo prvu pesmu.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Da se vratim dakle na pričanje šta je bilo jutros sa ona 23 bataljona. Dok se vojska postrajala, njen komandant potpukovnik Karadžić nešto ce živo razgovarao s Komarovom.

do priznati tu istorijsku neminovnost revolucije, predvideti je kad se pojavi na istorijskom horizontu, spremati se za njen dolazak, stati na stranu novoga društva koje se rađa, i time olakšati porođaj i svesti neminovno krvoproliće na

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Strašan je taj crni ambiz, — Samo u grob u grob ne! Pa zar ja da prvi bacim Šaku zemlje na njen les! Ruka mi se natrag trza, — Taj običaj kuje bes.

Gde je „divlji“ običaj; Mesto groba kroz lomaču Jurne plamen, sine sjaj, Ja bih smelo potpalio Taj žrtvenik, odar njen, Da truležu, da gnjiležu Otmen plen. XVI Listaj, goro, listala Tužnima rad leka!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Vidimo reku... Crna reka. Ona, znaš, teče pravo na sever, pa onda skreće desno, na istok. Naišao sam sada na njen istočni krak. A-ha! Naredio sam kaplaru da dopuzi do samog izlaza i osmotri levo i desno.

Uostalom, posedećemo malo pa ćemo otići. — Otići?... Onda nije trebalo ni da dolazimo. To je njen zanat. Posao je posao. — Dobro, de, daćemo joj nešto...

— Tada sam je pogledao izbliza, u ono staklasto, nepomično oko. Učinilo mi se da njen pogled prodire u mene. — Ja sam dopratio svog prijatelja... Sada čekam da iziđe. — Ah, on zna gde mu je kuća.

Očekivao sam posle toga da ide. Ali ona me je gledala netremice. Iako je nisam posmatrao, osećao sam njen prodirući pogled. Bilo mi je neugodno. Povukao sam dvatri dima iz cigarete, i onda sam se digao. — Vama je neprijatno?

Sav sam drhtao. U nemoćnom očaju okretao sam se da vidim nema li kakvog izlaza. Trgao me njen vrisak. Jedva sam imao vremena da je dohvatim za ruke. — Pustite me... pustite me! — govorila je kroz stisnute zube.

U tom momentu bio sam vrlo srećan što ću sa tom malom ostati nasamo. Njen lik počeo se sve više upijati u moju dušu, i ona je postala, takoreći, sastavni deo moga duševnoga života.

Aman, ljudi!... Ima li čega tragičnijeg i bolnijeg?... Njen otac, petokatnica, ponoćno doba, sve je to meni bilo u tom trenutku neshvatljivo i ništavno prema svemu onome što ljudi

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

proizilazilo, u mnogim pravcima zaostajala ispod rezultata već dostignutih u vremenu koje obuhvata ova Antologija, njen zadatak nije da na toj, sa književnoistorijskog gledišta odista krupnoj činjenici kompulsorno inzistira.

u Karlovcima, baš u Brankovim Karlovcima, tačno u godinama Brankova đakovanja u njima, a od koje ovde beležim samo njen daleko najčedniji odlomak: Falile se karlovačke frajle Da je lepa u Karašu trava.

poezija, sa mnogo unutrašnje ravnoteže i kada bez mnogo ekonomije, čak sa srpski bezgraničnim rasipanjem ekonomičnosti. Njen tihi govor bez mnogo superlativa — poređenje sa kamernom muzikom nije, čini mi se, nimalo neumesno —, njen preciozna i

Njen tihi govor bez mnogo superlativa — poređenje sa kamernom muzikom nije, čini mi se, nimalo neumesno —, njen preciozna i barokni jezik i stil, oprezna postupnost njihova napuštanja, čine je takvom.

Na čast Nemcu Nemica I te plava vlas. A Englezu Britanka I njen gordi stas: Meni dajte Srpkinju, Za nju sejem, žnjem za nju, — Veli srpskog oca sin, Pravi srpski sin. 1840.

Orfelin je u istoj štampariji štampao još jednu pesmu u posebnoj knjižici, u šesnaestini (12H8,5 sm), a na 16 stranica; njen naslov glasi: Gorestni plač slavnija inogda Serbiji, svojih carej, knjazej, voždov, gradov že i zemelj lišenija, i na

Srećom, ja sam imao njen prepis: Vasa Stajić mi je krajem 1940. god. poklonio tekst Gorestnog plača koji je, na trn lista kancelarijskog

MELODIJA K PROLEĆU (str. 44). Pesma je štampana u zasebnoj knjižici, u Mlecima, 1765. godine; njen puni naslov je: Melodija k Proleću koju za 1765. ljeto sočinivši pri želanju mnogoljetstva vsjem predstavljajet Z. O.

Georgiju Petroviču posvećena. U Venecii 1804, 8-na. Knjižicu nisam imao u rukama, jer se nijedan primerak njen nije sačuvao; ovde se donosi tekst iz Dositejevih Dela, Bgd 1911, 364. O njoj v.

1864, knj. 109, str. 96; njen naslov je onde: Na molbu Vuka Stef. u Beču smišljena 1814. januar. 11. za njegov kupferštih u prvoj pjesnarici.

u Golubici dosta su česte kod naših pesnika ovoga doba, ali je posebna zanimljivost ove Mrkaljeve još i u tome, što je njen autor čak i jednu ovakvu pesmu pisao vođen mišlju da će se ona možda moći pevati.

Već Matici da idemo. Nju nam treba pomagati, Na njen oltar žertvu dati. Da nam sine sjajno sunce I ozari srpsko lice! Dajte! Nos’te!

Bojić, Milutin - PESME

Videh je u reci u dan pun i vreo, Gde se prozri, suncem prožmana do srži. I Gospod bi pijan kraj nogu joj mreo. Njen dah, me kô vetar iz pustinja prži.'' Zaćuta, jer pred njim crn se veo smače. Vide Porok kako rog dvogubi drži.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

biografija, konstituisana književnim delima svetog Save i Stefana Prvovenčanog, kao poetizacija savremene istorije i njen ideološki tumač, svoje najpotpunije ostvarenje dobija u Životu svetog Save od hilandarskog jeromonaha Domentijana

Kraljica Jelena je idealna majka i vladarka, u starosti uzorna monahinja. Ona je literarni pandan Nemanji (1316). Njen stariji sin, kralj Dragutin, iako je prestupom prema ocu oskrnavio srpski presto, nije negativan junak; on se iskreno

delatnost, u prvom redu obredna poezija, koja je čitavo vreme pratila uspostavljanje svetačkih kultova, a s njom i njen sastavni deo, kratko žitije. U drugoj polovini 14. veka ona dostiže svoj vrhunac.

veka - nesporan je nastavak hajdučke epike, ali je njen osnovni idejni oslonac poezija o Kosovskom boju. Mahom ju je oblikovao jedan od najčuvenijih narodnih pevača Vukovog

Izvanredan poznavalac usmene građe, s osećajem za njen oblik i njenu funkciju, Vuk Karadžić je, iskazavši opisnom terminologijom suštinu ovih kategorija, preduhitrio

U književnost ulazi regionalna tematika, a u njen jezik prodiru dijalekatska obeležja. Zaljubljeni u stare patrijarhalne odnose što su nestajali, realisti su s poznavanjem

Iako je termin uzet iz nemačke književnosti, upravo u ovo vreme kontakti s njom i njen uticaj osetno slabe. Samo u srpskim zemljama koje su se tada nalazile pod vlašću Austro-Ugarske (Vojvodina, Bosna,

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I naslutio je. Ali mu najteže bi kada jednoga dana dođe njen otac i, kao uvek, snebivajući se, bojeći se da mu nije na dosadi, zadržava ga od njegovih, drugih, važnijih poslova a

I bio spreman. Čak se nadao da će njen otac doći da ga, pre no što je udadu, pita, savetuje se. Ali ne radi čega drugog, već pitajući ga za savet, u isto

Da je prvo tu bilo svršeno. Da je, po običaju, prvo tu, kod babe i matere, njen otac dolazio. I kao probajući, nije glavno bilo taj prosilac, već da time, pitajući za njega, tražeći savete, kao

Pili su i prosili njenu zaovu za njegovog brata. Njen svekar, izvan sebe od radosti što mu kći u takvu kuću odlazi, što mu kao on i ona tri trgovca došli, učinili čast, da

— Tate, mi odosmo! — veli mu snaha i prilazi ruci. Brat mu, njen muž, on iz svoje nove kuće pravo s majkom odlazi na kapiju.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

drvetu: sva druga probali su, pa se lomila, a b. je izdržala«, zato se plod njen ne jede, ali se ni grančica ne sme upotrebljavati ni za šta (St. Dimitrijević).

U narodnoj medicini v. ima veliku primenu. Voda u kojoj je njen plod i koren kuvan ili potopljen pije se od vodene bolesti (ŽSS, 308; 309; GZM, 4, 164); takođe i rakija u kojoj je

G. u verovanjima ima često isti značaj koji i jabuka. Kao i kod Grka (‹Sofrić, 77; Hehn, Kulturpflanzen7, 245›), njen značaj erotički je, i zato se upotrebljuje u ljubavnim vradžbinama.

pa ih baci na dve strane puta kuda će proći momak; i kad prođe, ona ih opet sastavi i nosi sa sobom, pa će momak biti njen (GZM, 6, 657). Ako takvom d.

ENDIVIJA Endіvіe (cіchorіum endіvіa). Endivija, štrpka. U latinskom tekstu Luіćeve Ljekaruše njen sok preporučuje se da ga našte srce pije onaj koji pljuje krv (ZNŽOJS, 14, 68).

na Novu godinu ujutru, pred kućnim vratima, zagrize i prema prvome koji tuda prođe zaključuje kakvog će zanimanja biti njen budući muž (іb., 467; Schneeweiѕ, 137). Na Božić ujutru baci devojka j.

J. pomaže protiv groznice (i to naročito njen drugi rod, SEZ, 13, 437); u tom slučaju na njoj se rado »zapisuje« (Karadžić, 4, 1903, 203), i to pokatkad Solomunovo

Iz krvi koja je pala na zemlju iz Božjeg malog prsta, iznikla je loza, i zbog toga se njen rod uzima za pričest. Đavolu to bude krivo, pa htede da i sam stvori još bolju lozu, i odseče sebi prst, ali iz njegove

, 511; 532), trbobolje (ib.). Njen koren obično se potapa u rakiju. LIPA Lіnde (tіlіa). Lipa. Reč je praslovenska. Šulek, Rad, 39, 12. L.

Metvica, metica drobna; poljačak (Šulek). U latinskom tekstu Luіćeve Ljekaruše preporučuje se njen prah (pomešan sa ječmenim brašnom) kao lek od crvenog vetra (ZNŽOJS, 14, 108). MIROĐIJA Dіll (anethum graveolenѕ).

prilikom kakvog novog događaja u porodici, a »naročito u onom sudbonosnom trenutku kada mladu uvode u novi dom i u njen novi kult«. U Rimu je tada mladoženja bacao orahe da bi odobrovoljio pretke.

S obzorom na gotovo božansku vrednost p. i na njen visok značaj za ljude, nije čudo što se ona čuva i magički osigurava, naročito pri setvi i žetvi.