Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— reče on odsudno. — Da mi je tako nešto! — reče Kruška. — Da mi je da se njetko zavadi, pa da ja mirim!... Tako bi vidjeli da sam ja čovjek!... Marinku se nasmeši brk. On pogleda Krušku pravo u oči.
Ali pomrčina kao testo. Obilaziše oko hana — nigde nikog. — Dalje! Dalje! — vikao je Turčin. — Njetko jest! Potraži! Potraži!... Momci su tumarali po pomrčini, ali se ništa ne ču sem vetra. — Nema nikoga? — Nikoga!
— Jao! — dreknu đedo, i nestade ga u valima. — Što to bi!? — upita preplašeno jedan. — Meni se učini da ga njetko svuče. Na drugoj šajci dreknu drugi... Vazduh se poče prolamati od piske i jauka.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Evo i za čaušem... (kakav je da je, naš je), doš’o njetko i donio nješta: mrvicu kruha, zalogaj smoka, od komarca pržena rebarca, od mušice dušice, u rešetu rakije, da se gajdaš