Upotreba reči njim u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

sam, dokazivala sam mu da ću ga ja umeti skriti, da ću ga negovati, da niko na svetu neće znati gde je i šta bi s njim. A kad rana prođe, onda ćemo zajedno da bežimo... Ali sve beše badava! „Ranjen sam, trag mi je uhvaćen, Grlice...

Kad nas je video, on se izdiže malo i pruži ruku da je celujemo, moj pobratim priđe ruci, a nevesta za njim... Kad je nju video arhimandrit, on ostavi nastranu brojanice, lice mu se zažarilo, a u očima mu se rasplamtaše želje i

Eno i g. kapetana! Vidiš gde razrađuje ljude ko će na koju stranu. Ja pogledam bolje i vidim kapetana, a za njim tri-četiri do zuba naoružana pandura za koje se moglo kazati da su odista lepi ljudi! Ali g. kapetan?

Stojna je zamišljeno gledala za njim. Posle ode i ona tamo; pa kad je sve onuda pregledala, a ne nađe ništa što bi joj pažnju obratilo na se, zamisli se, a

Obradović, Dositej - BASNE

Ona je dobro znala da orao zecove i lisičiće rado jede. Ko joj reče s njim družiti se i u komšiluku stajati? No holo slavoljubije! Kolike je pametne obespametilo i ostrovidne oslepilo?

„Je li, to li se zove pametno deliti? Počekaj malo, da te naučim pameti!” odovori mu srditi lav, pak onda tresne s njim o zemlju i raspara mu trbuh. „Deli ti sad”, rekne lisici.

Mogaše ga lasno spačati, no videći podalje jelena, pusti se za njim. Zec se probudi i pobegne, a jelen uteče. Onda se lav vrati k zecu, al' nađe mesto čisto.

Vtori krat ustraši se, no ne tako kao pre. A treći raz toliko se oslobodi da pristupi i s njim poznanstvo učini.| Naravoučenije Različne stvari čine nam se strašne jer ih ne poznajemo, koje potom črez

U prizorju sretne ga jedan mršav kurjak. Da udari na njega, — ne sme, videći ga velika i zdrava; namisli dakle s njim poznanstvo učiniti; pozdravi ga i upita daleko li je naklonjen. Ovi mu kaže svoje namjerenije.

| 38 Pas, lav i lisica Lovski pas vidi izdaleka lava i potrči za njim. Lav se okrene, stane, pak rikne. Pas se uplaši i po6egne natrag.

Magarac pomisli da lav od njega I beži, pusti se za njim i udalji se od petla. Onud lav skoči na njega, i da mu poznati ko je lav, ko li magarac.

Ko je nemilostiv k skotu, nemilostiv će biti i k čoveku, samo ako mu se vlast nad njim da. A kad čovek ima neke dužnosti k životinji, koliko više mora imati k sebi podobnom slovesnom stvorenju?

tu; no videći ga na visini, kaže mu da je ona od starine imala veliko prijateljstvo s njegovim rodom, i da bi pada i s njim zagrliti se i pocelovati.

Čemu smo privikli i što smo iz detinjstva naučili, to i tako hoćemo da bude i da ostane, ako će svet propasti, i mi s njim. Video meliora proboque, deteriora sequor: Vidim što je bolje i pripoznajem, a za gorim idem”, — veli bedna Medeja.

Pticolovac pritrči, zakolje ga, pak s njim u torbu. Onda oni drugi kosovi reku mu: „He, lukava i zla glavo, kad je tvoj grad taki, nesrećni će biti oni građani

od prve prevare, zašto poznati koga još ne poznajemo, to nam je vesma polezno, znajući kako ćemo se unapredak s njim vladati, Zato naša poslovica veli: „Ko me brzo prevari, hvala mu.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

i drhtanjem, vatru podražava Ona je praznik, nedelja usred leta Kroz krov bez crepa vidim njen prozor u lozi Pred njim se drvo, s krošnjom od sazvežđa, pali Moj vranče, sutra je ujak u njenu varoš vozi Spavaj, moj vranče, svi su konji

Hoće da ga oduva u Nemačku! Dunav besni, dunav raste, dunav kipi! dunav ključa, kao da pod njim gori! A gore, visoko nad košavom, duva i zviždi vlažan severozapadnjak!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

moj otac Aleksa, zbog toga što je tome Hadži-Mustafi mlogu građu za kasarne niza Savu slao, poznavao se i živio s njim dobro, zato ode k njemu i požali mu se na taj aginski ferman.

” Moj otac ne htene ostati, nego se vrati kući u Brankovinu, a za njim Lazar Ilić iz Jabučja i Petar iz Rakara, a oni drugi ostanu, te su svi išli na Francuza vojevati, kao Mali Janko,

No kad vi tako hoćete, to je za mene lakše. Ja ću mome bratu, vidinskome veziru Pazmandži-oglu, jedno pismo pisati i s njim se pomiriti, moje vojske umaliti, a samo carski grad čuvati, i onda baš po hatišerifu carskom nijednu aspru više od

I dvorili su po običaju Aganlinom, jer pred njim niko nije smeo sesti, pa i sama ulema, tj. starci s belim bradama morali su svagda pred njim stajati.

starci s belim bradama morali su svagda pred njim stajati. Pošto su tako neko vreme dvorili, rekne im Aganlija: „E hajdete sada na konake svoje, pak sabaile ujutru vi

A ti ako nećeš i neki kmetovi, a vi idite u Valjevo Poreč-Aliji, pa se sa njim zatvorite, a mi ćemo jemačno doći na vas; a znajte da je jači car i sav narod nego tvoj Poreč-Alija”.

kmeti bez silaja koji će ga dočekati; a vi ćete knezovi na Vračaru dočekati ga sa vojskom usulile, a i ja ću s njim u ordiji doći, i pročaja. Mi od Mačve naredimo kmetove da ga na Drini dočekaju.

Onaj: „Horošo!” po ruski reče našem kočijašu: „pojdi za mnoju”. A on pred nama a mi za njim, do u traktir zovomi „Novi Pariz” blizo dvorca.

konje potrsmo, ru̓o poderasmo, a kod kuće naši poslovi propadaju, a mi smo gotovi kad god pođe na vojsku, mi ćemo s njim, itd. No ako ̓oćete nam opredeliti štogod plate, mi ćemo opet mu služiti i verni kao i pre biti”.

Đorđe sviju nas vrhovni vožd, a vi njega čuvate kao jedan amanet narodni; i koji odsad ne bude u najvećoj opasnosti sa njim, veće od njega odustane, taj će se zvati izdajica narodni, i mi ćemo onoga, koji bi ga izdao u čem, iznaći i ufatiti,

Sad sprema se Sirčić, a sprema se Ali-paša Vidajić. Sirčić s ove strane Drine, i sa njim njegov sin Ali-alaj-beg; i Musta-beg iz Novoga kapetan i drugi Krajišnici drže stranu Sirčiću.

„Kaži da će Turci da udare.” Pop Galonja ode, i tako sve s puta uklone. Zovnu mene u čador ̓alaj-bega. Dođem, sedi sa njim moj poočim Musta-beg, novski kapetan, oba puše i ćute.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

kijanja, pa mu je jednom čak i zapretio da će mu omlatiti o uši i čibuk i simsiju, samo ako još koji put zadimani pred njim. Taman Paja zadimio već uvelike, dok ti stade dreka gazda-Rake iz kuće: — Pavle! Pavle!... Bolje! Bolje!

Na pakost njegovu prvi je komšija gazda-Raki, i dosad se već nekoliko puta svađao i sudio s njim po opštini, sve oko potre, pa eto i sad mu se nekako izmakla nazimad te uvukla u njivu Rakinu. — Ah, goni u obor!...

Onako osorljivo, kao što mu je već običaj, nazva boga, pa hajd' onamo ka kmetovu stolu. I ne upita se s njim, nego odmah poče: — Ama, Stevane, jesi li ti kmet ovde? Jesi ti glava u ovoj optštini? — Jesam, gazda-Rako...

Odmah udariše jedan s jedne a drugi s druge strane puta, da ih Raka ne opazi, pa u stopu za njim Pomrčina beše gusta, a on nije baš toliko oštra vida da ih smotri. Uputio se pravo njihovoj kući, a govori sam.

Počesto ošine volove — hita kući, daleko mu je... Dok eto ti trči za njim jedan omalen gospodin u šubari pa viče: »Stani, brale! Hej, brale stani!« i maše na nj rukom da stane.

Uzme pređu i ono malo ribe pa hajd nasipom Ide tako polako, ide... Dok se obre pred njim crn pop! Asli crn kao ugljen, a lice i sve mu zaraslo u samu bradu. »Daj mi te bukagije da ti skinem!

Priteže, kosti mu pucaju. Popne se na kola, ne mogu volovi gotovo da maknu. Puca onaj jastuk pod njim, kao da je natovaren vodenični točak. Dođe već da se svisne od tereta. Svoga ga mrtvi znoj probi...

Kapetana ćete lako poznati. Na njemu je najnovija uniforma od sve uniformisane vladimiračke gospode. Za njim na tri koraka uvek ide jedan dugačak pandur s pištoljima i jataganima za pojasom, a o pojasu mu visi čitav vašar od

Kao čineći se svemu nevešt, istupi malo na stranu, pa zađe za vajat. Za njim pristaše i dva opštinara. — Ama ti ništa, Đuko, ne ruča, vere mi — reći će jedan od njih.

— Kad reče u varoš — i ja sam baš jutros iz varoši, pa uz put sustigoh kapetana, te pođoh amo s njim. Ja sam kupio za moju čeljad nešto šećera — mogu vam dati, kad baš hoćete... Makar ja opet išao kastile za to u varoš.

« Utom sva četiri opštinara i kmet, te za vajat Đuki. — E pa dajde, Đuko — reći će jedan od onih što su maločas s njim već uredili posao.

Ustade i kapetan, zahvali im na dočeku, izgovori nekoliko veoma poučnih reči, pa pođe. Dok mu priđe kmet i za njim dva opštinara s glavom šećera. — Gospodine — počeće kmet — nije baš u redu da odeš od nas tako prazne ruke...

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Ako je ko dobio padimak od nekog Crnobarca, to je tako pristajao uza nj kao da se s njim rodio. I sam besni Marko Štitarac zazirao je od toga.

— I pop, i kmet, i... svi!... — Pođi sa mnom — reče Kruška. I vrati se nazad. Marinko je išao za njim. Turčin je bio vrlo ljut. Krivo mu što ga tako brzo prozreše.

sklanjao se od njera; bežao je da na senku njegovy ne stane; a kad je baš morao progovoriti s njim, govorio je preko srca i ljutio se bez uzroka. Više u njemu nije gledao jarana nego krvnog dušmanina...

I naumi da sve kaže Lazaru. I, baš na Ilijindan, oko velike ručanice, srete se s njim u šumi. — Jarane! — reče. Lazaru pade mraz na obraz, ali mu ne bi na ino. On se odazva. — Akobogda? — U šumu!

I što je on nju više gušio, tim jače je ona izbijala, jurišala na njegovo srce i borila se s njim po čitave dane i noći. Tu beše detinjstvo, i pažnja, i ljubav njihovih roditelja, i one slatke i mile uspomene.

Sunce je bilo na velikim zarancima kad je došao u kolo, gde je mislio naći Stanka i zavaditi se s njim. Stanko je već bio tu s Jelicom. On ce topio od milina... Raj pravi čoveka anđelom.

i tada je bio kadar svašta učiniti... Neko ga, sa straga, udari po plećima... On ce okrete. Za njim je stajao Marinko: — Zar momci plaču? — upita on zajedljivo. Lazar odmahnu glavom. — Moj sinko!...

Trčao je što igda može, jurio je kao da ga besi gone... Čuo je da puca grane za njim, pa mu se učini da ga neko vija. Beše zaboravio da je kraj njega bio Marinko...

Beše zaboravio da je kraj njega bio Marinko... Mislio je da se sve selo diglo za njim u poteru... Nije imao kuraži da se osvrne; bojao se stići će ga, osvrtajem će izdangubiti!...

U tom slatkom zanosu zaboravi i gde je, i šta je učinio, i šta sad radi... Najedared se nešto prolomi nad njim, nešto što mu odjeknu u duši kao grom nebesni; nešto što ga zaprepasti i prenerazi, što mu prekide taj lepi nit snova

Nikoga kod njega, nikoga oko njega, nikoga nad njim sem straha... On mu se jedini naturio za prijatelja. I on naže da pobegne od toga prijatelja... Jurio je i jurio.

I on pusti korake... Ali... najedanput zastade... Na nekoliko koraka pred njim poče pucati granje, kao da neko ide. On diže glavu i vide pred sobom čoveka...

Dučić, Jovan - PESME

Tako selica jato gladno, Sve more prešavši zračio, Padne po trnju: za njim hladno, A pred njim nemo i mračno. POBOŽNA PESMA Na čemu zidam crkvu, na čem? Na steni, pesku ili blatu?

Tako selica jato gladno, Sve more prešavši zračio, Padne po trnju: za njim hladno, A pred njim nemo i mračno. POBOŽNA PESMA Na čemu zidam crkvu, na čem? Na steni, pesku ili blatu?

Triput sedi vitez ka plemiću plavu Juriša, dok baci mač skrhan u travu, I dok pod njim pade teški konj proboden. Tad dade mladiću kćerku punu čara, I sa sebe dare velikoga cara: Zlatni pas za Serez i

Njegova stara krv zagrevala je jaja pod njim, u kojima su se polako začinjala tri crna života. Dvestagodišnji gavran svu noć sneva mutni san o nečem što je bilo pre

Od toga u opnama jajeta pod njim prenuše se i slatko zatreperiše tek začeti životi... Tri mala nova srca zakucaše uzbuđeno i udariše neodoljivo u

Raspeti Spasitelj drži visoko svoje krvave ruke pred mračnim prostorima. Gromovi padaju nad njim i ispod njegovih nogu, odnoseći čitave spratove razbijenog granita, koji se s hukom ruše u crnu vodu što tragično huči

Za njim su uplovili svi zarobljeni brodovi sa vojskovođama neprijateljskim, okovanim u železo, i s plenom za republiku i za njegov

Ali je pseto poznalo svog nekadanjeg druga. Ono mu je dugo lizalo stope, i urlalo nad njim s pištanjem i sa suzama. Jer žena ima instinkat spola a ne instinkat prijateljstva.

SVETAC Noćnim putem, belim i prašljivim, vraćao se svetac iz grada u planinu gde je bila njegova koleba. S njim je išao samo njegov mršavi magarac koji nije jeo ništa ceo dan dok je svetac govorio učeći ljude milosti i strahu od

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Nisam čuo ništa što je Joca govorio s njima. Nisam ni osetio kako sam se vukao za njim iz sobe u sobu. U meni je bilo sve neodređeno, vlažno, mekano, kao ona cicvara što je bolničar skide jednom s obraza.

Jer ona je uteha i život! Eto. Ja tako volim čiča-Đorđa i tužim za njim, ja vidim, ja poimam, ja osećam svu njegovu nesreću, i sâm sam nesrećan i bezutešan.

Sve ličaše na razlupanu skupocenu porcelansku vazu. On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi ćutećki kao u nekom svečanom sprovodu.

Nemu grunuše suze. Oberučke je dohvati za glavu i poljubi: — Hodi ovamo! Ona uđe za njim u sobu. — Sedi tu! Ona sede na klupicu, đeda na krevet. — dede malo komi taj grah! Ona komi grah.

Oboje ćute, ništa ne govore, samo srce čini svoje i dan osvaja. — Hajd sad ovamo! Ona pođe za njim u konjušnicu i položi kako joj on kazivaše svima konjima.

Za njim kmet, za kmetom Aksentije Smiljanić, a za njim svi ostali po redu i starješinstvu, i svaki dariva dijete. Kad se svi izre

Za njim kmet, za kmetom Aksentije Smiljanić, a za njim svi ostali po redu i starješinstvu, i svaki dariva dijete. Kad se svi izrediše, Ikonija izbroja dva dukata u zlatu i

Još malo se vidi kroz oblak od prašine kako se kola kreću. Već okretoše Zebićevim šorom, a pop i za njim sav narod ne miče se s mjesta i ne odvaja očiju. Kad već kola zamakoše, pop obrisa oči i pogleda po narodu.

Naročito ga je to crnilo što ga pop ama ni u usta ne uzima. Niko se nije s njim družio, osim jednog Jerotija Kovačevića koji ga je zaklanjao i branio. Taj je Jerotije čak i išao njemu.

— reče on. — Ko? — Učitelj! Pop dahnu dušom: — Srećan mu put! — Šta? — reče Aksentije. — A Mara? — A? — I ona s njim! Pop se zanese, i a da padne nauznak, a seljaci ga prihvatiše. U taj par Pavao izleti iz avlije s kolima i s konjima!

— A šta ćete s njime? — Vi meni njega poklonite, a šta ću ja s njim, to ja znam. Ona se usiljeno nasmeši. — Ako ćete da ga odsečete, evo vam ga. — Zasad ništa.

klavir i svirao Krönungsmarsch iz Prorhet-a28 Kad sam uveče došao kući, sretnem Maksa koji iđaše niz stepenice i za njim amalina koji mu je nosio stvari. Prošao je pored mene gledajući sebi u cipele. Tri dana je otkako je se to zbilo.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— Brzo, gospodine, brzo! — žuri ga Arkadija i poleti na vrata natrag crkvi, a pop Spira za njim. Obojica lete pravo crkvi.

njome pokrivati i testo za kiselu štrudlu i krofne, — pa se krenuo pop-Ćiri prekoputa, malo poviše »u šreh«, a za njim popadija i kći Juca. »’Ajde, veli, da malo posedimo; rano je još za leganje!« — O, o, o!

Uvek je pod njim bilo brbljavih pataka i pačića i druge živine, a na njemu dečurlije koja se častila dudom. Popadiji nije nikad potrebno

« — dere se pátak gotov na svađu, pa čujući zamuckivanje domaćinovo i misleći da je neko od živine voljan da se svađa s njim (jer pop Spira je imao i luksuznih stvari, koje nisu za jelo, kao na primer Gágu, jednog glavatog gavrana, grdnu

Sad se lepo vlada, i svi su s njim u kući zadovoljni, a naročito pop-Spira. On se odobrovoljio i ne traži više njegovu krv.

kišbirova, najmlađeg i po starosti i po godinama službe kišbirova, videla je lepo kad je pop-Spira ušao u kuću, a pred njim ušao jedan stran čovek, i odmah je to raportirala gđa-Persi. — Eto! Šta sam rekla! — reče ljutito gđa Persa.

I kako to da se samo strefi da je baš sad njegova čreda, a ne Ćirina!? Pa ga sad onaj zgrabio lepo, pa pravo kući s njim! Hu, otrovala bi’ se, a držala sam k’o u vosku! — Zaboga, mamâ, a što se vi toliko krenkujete!

I sam pop Spira, koji je uvek naglašavao da pravi roditelj ne treba svoje dete pred njim samim da hvali — ovde je odstupio od toga principa, i pohvalio gužvaru. — Dobro pečena, pa masna, e, to vredi!

— A mi, bogme, nismo ’teli da čekamo limun, nego se krenuli sami — reče gđa Persa kad je ušla, za njom pop Ćira, a za njim Melanija. I taman je izrekla to, a ona se trže, pa nastavi: — Ah, Izvinite! No, lepo ćemo izgledati.

To je primetila i Melanija, i sluteći buru, približi se Peri tako blizu da je, razgledajući s njim zajedno album, kosom svojom dodirivala obraz Perin.

(Spiro, treb’o si videti, a ja ti ne umem sve kazati!) Špacira se s njim ispred kuće, a iznela veliku loptu što je na prezent dobila od onog Švabe kapetana sas lađe »Maria-Anne« pa se lopta,

a on il’ primi ponudu il’ se učtivo izvini, klanja, rukuje, i odlazi, a ona sa poluotvorenih vrata stoji i gleda za njim, sve dok ne savije u drugi sokak; a kad savije u drugi sokak, a on još jedanput pogleda na vrata, a ona još stoji i

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred klisarnice da se odmori od prepojavanja, ona stala pred njim. — Koje dobro, Nazo? — upitao je on. Ona ga pogledala, uplašila se i htela da pobegne ali se opet, zbunjeno, vratila.

Vejka ga je zvala „čičom“ i uvek noseći njegove torbe, išla za njim, da mu je na ruci, da umesto njega, kad Taja ili ne može, ili neće, mrzi 1 ulav — šenut, uzet ga da preko grobova ode

I, da li od starosti, ili od gladovanja, zemljosa. Odelo poče da mu se raspada i vuče za njim u dronjcima i krpama. A drugo odelo više mu nisu ni donosili.

Popa, ako je dobre volje, prišao bi, prepojao bi mu ih, on bi ga tad ljubio u ruku, metanisao za njim; a ako nije dobre volje, ne bi ni gledao, već bi drugima prepojavao koji mu plaćaju.

I čist. Kao da nije radio, zajedno s njima sukao užeta. Očistio se, oprao i sklonjen od ostalih, jede samo hleba. Pred njim ništa drugo do testijica vode. Pitate ga: — Zašto samo suva hleba?... Šta drugo ne jedeš?

I, nekako izmučeno, bolno, prilazila bi mu, šireći ruke kao da joj ne utekne. I tako išla za njim stešnjavajući ga u kakav kut dok ne bi došla do nj, uzela za ruke, odvela u njegovo sobče, tamo vodom osvežavala,

Trese se, drhti, a uvek golih grudi, raskopčanih čakšira i raspasanih pojaseva koji se za njim vuku... Što god naiđe uz put: krpu, prut, kakvu tuluzinu — sve, jednako drhteći od zime, sa onim istim plačnim izrazom

Kad mu je mati bila živa, ona je išla s njime. Naročito zimi, kad se od kuće iskrade, ona potrči za njim. I, bilo na putu, bilo čak ovamo, u varoši ako ga sustigne. Stigne ga, zaustavlja i plačno kori: — Zašto, sinko...

Majka, dok on ne dođe do varoši, juri i sama za njim. Ali kad ovaj uđe u varoš, zaređa po čaršiji, maalama, ona ne sme. Poznaju svi nju i njihovu kuću.

i poznati, sklanjajući se od sveta, brižno, preplašeno, trudeći se da joj ne izmakne, po nekoliko dana ide tako za njim. Čak i po selima prati ga, juri za njim. To, dokle je ona, majka mu, bila živa.

Čak i po selima prati ga, juri za njim. To, dokle je ona, majka mu, bila živa. A posle, snahe, braća mu — ispočetka i one ga gledale, ne puštale, stid ih

Po njemu, čim se on ukaže s kraja ulice u kojoj mrtvac čeka, za saranu zna se već da onda za njim ide pop i drugo što treba. Takav je uvek. Niti ga ko zna od, čega živi, gde stanuje.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Posle dvogodišnjeg kalfovanja u svojoj varoši ostavi svog gospodara. Gospodar je osobito za njim žalio i pobojao se da mu neće trgovina natrag poći. No, Ljuba je morao nešto i sveta probati.

Vrati se kući. II Ljuba je kod kuće vreme dobro provodio. U matere je ostalo nešto imanja; daće se valjda s njim što činiti.

Čika-Gavra ide na put, pa dođe kod Peršunovića i s njim se dogovora. Ovaj zove i Ljubu, ali Ljuba se zahvaljuje. Kaže da bi on njih želeo videti u O., u svojoj kući.

priđe mu da ga poljubi, a otac opet njega zagrli; no, to parče platna tako je bilo jako uškrobljeno da je u poljupcu s njim oca zaklao. — Ekscelent vic! Dođe kafa. Frajla se digne, pozdravi goste, pa ode u drugu sobu.

Hajd’ unutra! — Molim vas, libe muter, nemojte me tamo voditi, to je čovek mizerabl. Ja se ne znam s njim razgovarati. On mene ne razume kad ja govorim o fortepijanu, o operi; pa me još boli prst. Molim, ostavite me tu!

Ako što čuješ za Čekmedžijića, nemoj ništa verovati, mi samo šalu s njim provodimo; treba mi takav neotesan grk! Znaš da sam ja uvek za vospitanje i karakter davala.

Vidi se da nema ni u čem oskudice. U prvoj sobi što je sa sokaka veliko je od kože kanabe; nad njim visi starinsko, ali lepo ogledalo; sto nije nov, ali je lep, od orahovine; na ormanima šolje poređane; kreveti lepo

— Pa ćemo probati! — Vi, kako ustanete, najpre se razgovarajte s njim nasamo, pa ako ustreba, a vi me zovite; ja ću donde ovde ostati. Čika-Gavra iziđe.

Za snažan duh velik udarac! Kako da se pod njim ne sruši! Rogozić se tek sad bacio na čitanje, a brzo shvata i pamti. Smisli da se u malom krugu velikim pokaže.

— Ćuti, Mico, znaš šta kaže Nemac: „Wer schіmpft, der kauft”. Zato se rado s njim ispod ruke iz crkve pratiš. Bekrija, bekrija, ali, najposle, koji jurat nije bekrija! Badava, kad mu dobro stoji!

Marko je promenom tom iznenađen. Pozove k sebi Svilokosića. Ovaj mu odgovori, ako ima s njim posla, pismeno nek raspravlja. Marko se čudi smelosti toj od Milivoja; ta od njega gotovo zavisi, bez njega nikud.

Babonja je više smatrao Jeftu za klijenta nego Alku, jer je onaj plaćao. Marko ode Babonji da s njim ugovara. Babonja ga savetuje da ne tera.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

smeška se, malko bled, gleda nervozno levo i desno. — E dobro, kuda je prošao? — Knez Miloševom. — A žena jel' s njim? — Nju ostavio, jedva mu se dala prilika... — Užas, ljudi, propali smo konačno.

I ponovo i još dublje pod njegovim nogama ugibao se onaj istrulio patos. On pažljivo oslušnu kako za njim zveckaju zvrčkovi niklenih mamuza pa ga obuze neko snažno osećanje pouzdanja i čudno neko zadovoljstvo slično onom kad se

neopisano sladostrasnog osećanja on je hitao da se što pre sastane s Jurišićem, pa da, bilo kakvim povodom, otpočne s njim razgovor o ženi va koju je morao misliti, koju je morao uznositi i o kojoj morao je govoriti bilo s kim.

Urednom je žestoko izlivala tugu i lud bol za njim, kad je posle mobilizacije, naglo otputovao i pitala se: da li veruje sebi, da li je moguće da on nije više tu, pokraj

Hristiću zavodniše oči i kad baterija iščeze putem on ponova uze spuštenu telefonsku slušalicu i prinese uvu. Pred njim, u dvorištu, jedan veliki petao šarenog i rastršenog perja, praćen kokoškama, kljucao je šepureći se i tražio mirno

Zatim naredi da se skine telefon i dva vojnika pođu zajedno s njim, pošto pronađu jednog meštanina koji će im pokazati najkraći put do crkve.

koji unakažuju dušu, nosio one slutnje i sve ono tužno iskustvo u nekoj mutnoj nadi: da se mračna propast što je pred njim zjapila, ipak nekako može izbeći...

pisaćim stolom, zlovoljan i rasejan, ne znajući šta će i kuda će a osećajući samo da neka tamna budućnost stoji pred njim, skicirao je odgovor na sva postavljena pitanja u onom strogom, neumitnom i punom strašne pretnje zvaničnom aktu.

Njegovo pismo bilo je njihova amajlija, njegova slika ikona a njihov susret s njim najveća svečanost života. Iz malog cvetnog dvorišta, uvek o velikoj, zvezdanoj svežoj i mirisnoj noći, tražio se njegov

Pa kad je rupa i za poslednje oruđe bila iskopana, onda komandir a za njim dva vodna oficira, priđoše i celivaše izlizane cevi. Za njima redom, jedan za drugim, poljubiše onu cev i vojnici.

i nespretno omače zadnjim nogama i, otisnuvši se grozno i grunuvši grudima u grudi onog čoveka, sruči se zajedno s njim preko ivice mosta u onaj bezdan. Čovek koji je poleteo prvi, kao neka bačena krpa, pade u vodu i potonu.

to tako neprestano te on oseća kako mu se zbog ovoga počinje da muti u samoj glavi i kako se onaj živ crn konac pred njim, onaj vijugavi crni crv, kao penje u sam njegov mozak i tu počinje onako isto da radi i da se komeša.

Afrika

Eno u dnu dvorišta žena gola, samo sa „panjom“ oko bedara da bi njim držala dete na plećima. Jednim drvenim maljem tuca proso u visokom drvenom avanu. Prva gola crnkinja.

17 „ Dakar. Jedno veče puno uzbuđenja. Pred njim dan vreo koji upija svu plavu boju neba i mora. Sve je u belim isparenjima.

je urođenik u stanju da svojim čamcem pogodi trenutak kad jednim prostim pokretom može sa leđa talasa, umesto da siđe s njim u dubinu, skliznuti na i dalje mirnu vodu.

Čovek, boreći se još sa evropejstvom, kao čovek koji samo što nije zaspao, pruži im galantno svoj rubac da bi se njim izbrisale između nogu.

Prilazio je hitro, češući se jednom rukom po glavi, noseći u drugoj usko kratko veslo. Za njim dođe drugi i onda treći. Svaki je doneo veslo za sebe. Ljubazni, veseli, oni me pozdraviše i povedoše odmah reci.

Odmah od sela, nadnoseći se nad njim, počinje gusto zelenilo banana i kakaoa. Sve to bogatstvo pripada mladim ljudima velike Monge, koji su se pre četiri

Bojim se da ne zadocnim i energično skraćujem razgovor s njim da bi pošli. Sretamo šefa Monge koji je potegao pešice iz svog sela da bi mi doneo na dar tri bela ptičija jajeta; ja

i prostotom, sa svim onim što ga čini jednim od najveličanstvenijih ljudi koje sam sreo u životu, da mi se rastanak sa njim učinio beskrajno tužan.

Gde god nije okean; od tri stotine kilometara nad ekvatorom, do tri stotine pod njim, bez izuzetka i svuda, bilo to ostrvo ili kopno, širi se nepobedno carstvo gustoga i večitog bilja: prašuma.

Od trenutka kada sam se kod Švajcarca upoznao sa njim, karakter moga putovanja sasvim se izmenio. N. je direktni potomak duka od Berija i maršala D.

“ Ja sam primetio dve stvari dok je on govorio; naime, da je njemu neobično stalo do toga da pođem sa njim, svakako samo i jedino društva radi, i zatim da moj Švajcarac pomaže njegov predlog samo reda radi, sa: „Da, to je,

Njegovo društvo, očito, bilo mi je neprijatno. Tako sam ja primio da sutra, u rano jutro, pođem s njim u pravcu Ferkasandugua i Đavale. Odmah smo izišli u šetnju s namerom da docnije uzmemo i Švajcarca za večeru.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Ili ću ja dostići što želim, ili će se Janja drugojače okretati! POZORIJE 5. BIVŠI, JANjA (naglo stupi, za njim) KATICA JANjA: Ej, nestrećnu Janja, ej nestrećnu Janja! KATICA: Ali, zaboga, šta se dogodilo? JANjA: Mi bio bog!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

A, sem toga, želi i to, da sutra, na egzercirištu, ta landmilicija, pred njim, paradira. A želi da vidi i Mahalu, gde je došlo do nereda.

Gledao ga je začuđeno. Iako dugih stopa, i nogu, taj čovek je stajao pred njim, ipak, vrlo lako, otmeno, i, kad je Garsuli prišao, Pavel je brk svoj pogladio. „Pravi lepotan“, pomisli Garsuli.

Našao se u oblacima mirisa od loja, znoja, luka, kože, i baruta. Za trenutak mu se učinilo kao da se ta gomila, nad njim, sklapa. I on se bespomoćno osvrnu, da vidi, gde je ostavio Engelshofena.

Za njim se orilo, kao zavijanje vukova: „Nećemo da budemo pavori!“ Kad su njegova kola htela da krenu, neki su se bili bacili na

Ja, sie denken wohl dass ich ihnen das Geld soll auf die Reise geben, nein, sie bringen keines.“ Osramoćeni sa njim zajedno, i zbog njega, oficiri, iz njegove okoline, i sami su se bili razišli, kud koji.

Osluškivao je sebe samog i gledao u samoću. Kad je profoz otišao, sa fenjerom u ruci, Pavle je video da sa njim, na zidu, ostaje samo njegova senka, u mraku.

Kad je profoz otišao, sa fenjerom u ruci, Pavle je video da sa njim, na zidu, ostaje samo njegova senka, u mraku. Nad njim je bio ceo Temišvar, tolike tvrđave, kasarne, toliki ljudi, konji, ali niko čak i ne zna gde je, a da mu dođe, i da

Garsuli je bio obavešten da je Pavle ohol, odličan konjanik, udovac, i primetio je da, pred njim, nije uzeo čak ni stav „mirno“, nego stoji u stanju „voljno“, bezobrazno.

Naprotiv, Pavle je bio snužden i nije se više nadao da sve to može da se dobro svrši. Pred njim se ukaza misao da bi bilo bolje da iz Turske nisu ni izlazili, a da je, sasvim sigurno, zlo, što su u Austriju došli.

njegove mlade, pokojne, žene, pojavi se tako, u tom providnom, plavom mraku zatvora, i on je vide kao da stoju tu, pred njim, u zidu. Priviđenje mu se učini tako jasno, da je poželeo da joj priđe, pa se diže, podnadulim nogama, zaraslim u čizme.

Nikoga nije bilo u zatvoru sa njim, sem – bar se njemu tako činilo – njegove senke. Mesecima, dakle, ta mlada žena, koja mu je umrla na porođaju, nije u

Zar je trebalo da se pojavi jedna nakaza, kao taj Garsuli, pa da ga seti da je ona postojala, da je sa njim živela, da nije nikakva utvara?

Teodosije - ŽITIJA

I kada ga primiše s velikom ljubavlju zajedno s blagorodnima njegovim koji su došli s njim, i kada bezmerna radost i veselje i veliko pirovanje behu učinjeni zbog dolaska vazljubljenoga sina k roditeljima, i kada su

Ali Vladika zapoveda da se i ovo lako prezre, i krst uzme na rame, i da se za njim usrdno ide, i sve lako podnese, na stradanje njegovo za nas ugledajući se.

A kada nasta noć, i blagorodni što se s njim veseljahu pospaše, sa malo svojih ljudi koji su čuvali tajnu njegovu, za vodiča Boga sa inokom ima jući, begom bežeći

Rekoše: — Da se ne šali s nama i da se nije ka ocu vratio? A potražiše i monaha koji je bio s njim i ostale njegove sluge; i ni njih ne našavši, govorahu: — Kakav nas je užas snašao? — Kamo se dede gospodin naš?

župana, vladara srpskoga, sa svakom žurbom neka se vrati ocu svojemu, da ne bi kako otac njegov, zbog žalosti za njim, ljubav prema nama promenio u mržnju, pa ćeš sve nas i mnoge ožalostiti.“ I tako otpusti vojvodu.

Iguman odobri molbu njegovu, poslavši s njim bratiju iskusnu u ovom njegovom traženju. Sa njima poklonivši se u svima manastirima i po svoj pustinji prošavši bio je od

se i od sviju blagoslov primivši, bosim nogama dade pokoja od putnog napora, ljubazno ugošćen sa onima koji su bili s njim.

i po pustinji razdavaše, zidajući palatu, koja se ne vidi ali veruje, caru ocu, na nebesima, gde se sada zajedno s njim nastanjuje. Vrativši se u svoj manastir Vatoped, po pređašnjoj službi držaše se.

Kada je stigao u mesto zvano Milopotam, napadoše na nj razbojnici i uhvatiše njega i one koji su bili s njim. A pravedni se zbog ovoga ožalosti, ne zato što su ga uhvatili, nego zbog toga što su mu prekinuli put te neće dospeti

A razbojnici oni posle, došavši k sebi, govorahu: — Šta nam to bi da zaneti ispustismo ovoga mladića i one s njim? Nego, ili bejaše čarobnik ili je zaista bio čovek Božji, te ga Bog sačuva da mu ništa ne napakostismo.

i kada su se popeli k starcu, videše i božastvenoga mladića gde sedi s njim, i kada su od starca izmolili molitvu i blagoslov, zapovedi im starac da sednu i sve što je sveti starac imao y ćeliji

molitvu i blagoslov, zapovedi im starac da sednu i sve što je sveti starac imao y ćeliji — pustinjsko voće vareno, i sa njim masline i hleba predloživši, ljubazno ih ugosti, a duše njihove nasiti mnogim dobrim rečima.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ako nepoznat čovek dođe u kuću metohijskog Srbina, ovaj će početi sa njim govor arbanaški, da ne bi odao svoje poreklo.

Sa njim je isti slučaj kao i sa uticajima mediteranske klime, koji idu uz Vardar na sever i sve više i više slabe. Stara južno

Još se i sada sećaju Jovana Opute iz sela Bituše, koji je umeo da ulije strah Turcima, tako da su se pred njim dizali na noge i pozdravljali ga kada je na konju prolazio. To je bio bogat stočar koji je imao više od 2.000 ovaca.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Ja samo priđem komadu slanine, dodirnem ga brkom i — hop! njega nestane. Šta se s njim desi, nek sam đavo zna. Tek ti samo čujem svog čiča-Trišu: — Ovamo, razbojniče brkati, kamo slanina?!

Za njim pojuri i Kruškotres urlajući: — Čekaj da ti ja izmjerim jaku za vratom! Stani da ti dam šareni torbak! Tako su, praće

“ U nekim ižvrljanim i teško čitljivim tragovima pisalo je različitim rukopisima: „Ovuda je prošao zec... i za njim dva psa... Tu gdje ima velika mrlja, okliznuo se lovac s komadom prasetine u torbaku.

— Aha, drži ga, drži ga! — podrugljivo povika za njim Tošo. Čiča Trišo je vidio iz mlina završetak te velike borbe, a kad je još prepoznao i svog Tošu, skočio je od

je čak i do medvjeda Kruškotresa Kukuruzovića, koji je važno progunđao: — I ja sam pola dana jurio čiča-Brku da se s njim sprijateljim, pa nikako nije išlo. U čiče su bile previše složne noge.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

ALjOŠA: Ne to. Ja ne hoću da joj kvarim sreću; ona tako srećna tamo sa njim. Zašto da joj kvarim sreću? PAVLE: A mislite da je srećna?

RINA (dolazi i upućuje se pravo njemu; staje pred njim, ali bez hrabrosti i onoga ponosa koji je ranije imala): Ja bih htela, Pavle, da se objasnim s tobom.

(Ode naglo, zalupivši vrata za sobom i ne osvrćući se.) RINA (sagledav sad tek svu istinu, cikne za njim): Pavle! (Klone u stolicu kraj izlaznih vrata i zajeca.) Zavesa PRVI ČIN Ukusno nameštena soba Milana Novakovića.

Eto, tako mi je kazao gazda Ristić, koji je lično s njim razgovarao. RINA: Alo! Alo! Gospodin Novaković? Kako, još nije došao u kancelariju? (Nervozno ostavlja slušalicu.

ANTA (ustaje): Dobro! Da pođem! RINA: Dođite i vi s njim. ANTA: Da, da, to se razume. (Ode.) VII ANA, RINA RINA (zvoni). ANA: Molim! RINA (rasejano): Ovaj...

MILE: Dok ne posrče kafu, do deset otprilike. RINA: Ko će to da sačeka, ja moram što pre s njim govoriti. MILE: Madam Salev, susetka Lidočkina, na istom je spratu, ima telefon; ako želiš?

NOVAKOVIĆ: Sad na putu, sreo sam se sa gospodinom Tadićem i on mi kaže: video ga je, razgovarao s njim. Nisam dotle ni sanjao zašto me zoveš. ANTA: I ja sam ga video! NOVAKOVIĆ: Baš video? ANTA: Ovako kao što vas gledam.

(Ode.) SPASOJE I SVI (zapanjeni pogledaju se među sobom). SPASOJE (prvi se pribere i vikne za njim, iako je Pavle već otišao): Ali i mi hoćemo da živimo!

SPASOJE (prvi se pribere i vikne za njim, iako je Pavle već otišao): Ali i mi hoćemo da živimo! Anto, potrči za njim i dovikni mu: i mi hoćemo da živimo; i mi hoćemo da živimo!

SPASOJE (jedva čujno): Zbogom! PAVLE (ode). XV LjUBOMIR, SPASOJE SPASOJE (gleda za njim kao čovek koji ne zna šta će i odakle će poći; najzad prilazi vratima Vukičine sobe i dovikuje): Ljubomire! Ljubomire!

LjUBOMIR (cinički): A šta sam trebao da radim, da li da i rukopis strpam u grobnicu i s njim sahranim? SPASOJE: Dakle, znači ti ne sporiš, ti u stvari priznaješ. LjUBOMIR: A vi možda nalazite da je to zločin?

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Dragana i Jasmina popeše se za njim u auto koji zatrubivši uskoči u treću brzinu. Bio sam siguran da ih čitavo Karanovo čuje.

bio čas matematike, a dugački Vlada Hadži-Nikolov ličio je na sve pre nego na profesora matematike, tako da se za njim redovno vukao čitav oblak curetaka i mirisa jeftine kolonjske vode.

On se svakako oseća kao sopstveni spomenik, ali to mi ne bi smetalo da se pentram s njim koliko činjenica što sam kratkog daha koji mi je ostao kao posledica jednog zapaljenja pluća.

Na početku romana on je bio u zenitu slave: išao je na turneju, žene su jurile za njim a klubovi se otimali. On sam, i mimo fudbala, bio je vešt: imao je uvek više novca nego što je mogao da potroši i to

” Pravoj Vesni nisam smeo da kažem ni reči o tome, jer objašnjavati nekom da si ga ubio zato što nisi znao šta s njim dalje da radiš u romanu, nije naročito prijatno.

Hej! - povukao me je za rukav. Tek tada sam ga primetio. - Da ti ne gori nešto? - panovio je i nasmejao se, a za njim se nasmejalo i onih nekoliko gološijana poređanih po klupama. - Možda i gori! - rekao sam.

Sveže obrijan hodao je po gradu kao da mu u lice svetle reflektori, a devojke su se osvrtale za njim. Ovce! - Žao mi je, Galac, veoma mi je žao. Nadam se, još ćeš imati vremena od odgovaraš!

- Mislim! - rekao sam, a hteo sam još da dodam da ne mislim da idem s njim, ali nisam imao vremena za to. S dnevnicima pod miškom nastavnici su već ulazili u razrede.

Pratio nas je sve do skele ponavljajući: — Videćete vi već svoje! — Za njim je tapkao mali milion balavaca, ali njih je čovek mogao i da ne uzme u obzir da nije bilo Sulejmana i onoga čime nam je

Ovo, možda, nije bilo u vezi s njim, ali je ličilo na njega. — Garda se predala! — skočila mi je Rašida na ramena i zagnjurila me, a onda me je kao

Ručala je s dragom rođakom Šarlotom. Bio je prekrasan onaj rolat i sufle OD jabuka, znate. Mali Emilijan je lud za njim. Ostavih jabuku i komad hleba u kabanicu i osmehnuh se. Znao sam da će ih pojesti dok ja budem u vodi.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Nad ogledalom lik svetog Nikole, patrona gospodara Sofre, a pred njim ozgo visi na srebrnom lancu veliko srebrno kandilo. Dalje na desnoj strani na duvaru dve velike slike.

Pa kalajisan šešir, cilindar, dole uzan, gore širok, kao izvrnut kotlić. Gospodar Sofra rado se s njim družio i k njemu je odlazio kartati se „friše fire“ ili „marijaš“.

Armicijaš naloži da se kola ne maknu, nego kogod nek dođe s njim u kancelariju, da se iskaže šta ima u kolima, jer ako vina ima tu, zlo po putnike.

— Oj, čertovski Čamčo, otkel ti prišel? Ljubi se s njim, stari su znanci. Čamča je „švercer” osobito na vinu. Već armicijašu u kolima je bio poznat glas Čamčin, a Čamča mu

Šamika poljubi oca u ruku, a otac njega u čelo i obraz. Sedne, pa ode. Otac pred kapijom dugo za njim gleda. Šamika otputova. Šamika je bio dobra srca, ali samo nešto mu u karakteru falilo, i to važno.

No Pera nije imao za trgovinu volju. Do krakovskog puta moglo se još s njim kojekako, ali posle, nikako s njime na kraj.

Reši se za Mletke. No pre nego što će granicu preći, promenio je banke u lire. Još jedan iz Nemačke s njim putuje, ali ovaj tek nešto štrbeka talijanski, a Šamika baš ništa. Dođu do Udine.

Tako spreman krene se. Dugo je putovao, ali ipak srećno se vratio. Otac ga već željno iščekuje, čezne za njim, jedva čeka da ga vidi. XV Kad je Šamika otputovao, gospodar Sofra brojao je dane, mesece, iščekujući sina.

Kad god Šamika počne igrati, a on s tom igračicom juri za njim, hoće na petu da mu stane. Ne zna se koji je bolji igrač od njih dvojice. To je Pera Kirić, brat Šamikin.

Najpre, naravno, gospodar Sofra pretstavi Krečara Polačekovima, no Polaček ga već poznaje i bez toga; imao je već s njim posla. — Nego znaš, Sofro, kakvu je komediju opet izredio Čamča? — Kakvu komediju?

” Žene i deca smeju se, pa idu za njima kao na komediju. Dobošar ide u drugi sokak, i Pera za njim na konju, pa kako dobošar izvikne, on opet to isto, za njim, pa svugde tako. U tri sata drži se munta u Perinoj avliji.

Dobošar ide u drugi sokak, i Pera za njim na konju, pa kako dobošar izvikne, on opet to isto, za njim, pa svugde tako. U tri sata drži se munta u Perinoj avliji. Tu su već koji će muntati. Tu je Čamča.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

NIŠTA 12 III DAN I NOĆ, PROTICALA JE ŠIROKA, USTAJALA REKA, I U NjOJ, NjENA SEN 28 IV ODE VUK ISAKOVIČ, ALI ZA NjIM ODE I FRUŠKA GORA 38 V ODLASCI I SEOBE NAČINIŠE IH MUTNIMA I PROLAZNIMA, KAO DIM, POSLE BITAKA 52 VI PROŠLOST JE

Tako mu se i ostalo što je bilo tamo, napolju, na kiši, javljaše u širom otvorenim očima, u mraku: obronak brega i pod njim Dunav, sa čamcima šajkaša, kojima će se navesti na vodu. Nepregledni vrbaci i ritovi, modre ledine i crveni šibljak.

Pre dve nedelje, plačući, bila je došla za njim i na obalu Dunava da sa njim provede i poslednju noć, pred polazak. Ostavivši dve svoje ćerčice u selu, došla je bila da

Pre dve nedelje, plačući, bila je došla za njim i na obalu Dunava da sa njim provede i poslednju noć, pred polazak. Ostavivši dve svoje ćerčice u selu, došla je bila da stanuje, poslednja dva dana,

Konj se tresao pod njim, kao pod buretom. Prskajući blatom drveće, travu i pse oko sebe, nagnao je konja nizbrdo, ka Dunavu.

I kao da je to bio jedan drugi svet, tamo se nije ništa događalo. Ovde, nad njim, graktale su vrane, dole, pod njim, svetlucale su široke tame i svetlosti vode.

I kao da je to bio jedan drugi svet, tamo se nije ništa događalo. Ovde, nad njim, graktale su vrane, dole, pod njim, svetlucale su široke tame i svetlosti vode.

Nesreća kao da je bila ostala iza njega, pred njim je bila samo ta daljina, zarasla gustom travuljinom, od koje se malaksava. Bio je miran.

Svet je išao za njim, ne usudiv se da ga zaustavi. Tad, iznenada, kad krmača zastade, on se stropošta na nju i preturi.

Njegova je manija bila da kažnjava, kroz izveštaje. Voleo je da propusti puk, pa da pošlje za njim prijavu, napisanu čistim i oštrim slovima, šiljatim kao igle, pa nek mu drugi onda deru kožu s leđa.

Dok je nad njim pročitana kazna, sa hartije sa koje su visili veliki, crveni pečati, pod zastavom, uz lupu doboša, osuđeni je zgrčenih

U žurbi i gađenju da što pre udare, dva reda vojnika izudarala su jedan drugog, pomešavši se u klupče nad njim, kad je pao.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

momak hoće da ga zavoli devojka, on svoju izabranicu, dok su u kolu, dodirne glavom zaklanog petla, i ona mora poći za njim „kao što kokoška ide za petlom“.

mari za nju i njenu ljubav, koja se oseća nesrećnom i nemoćnom da izmeni svoj položaj, a pri tome ne može da se pomiri sa njim, lako će poverovati da određeni ritualni postupak ili izgovorena magijska formula u posebnim, mističnim uslovima, na

Tako, recimo, trudnica nerotkinji „metne pod pojas hlebnog kvasca, te prenoći s njim, pa ga drugi dan pojede“.³⁸ U Hercegovini veruju da će, ako trudnica dâ nerotkinji „kroz plot tri puta zalogaj mesa iz

„vretenom, kosom, srpom, nožem ili kakvim oruđem, jer će joj dete, kad odraste, od tog oruđa poginuti, ili će se s njim samo ubiti“. Ako trudna žena preskoči pušku, onda će dete biti kratkovido (a puška će dobro gađati).

“⁷⁴ Ponegde se čuva pupak sve do smrti čoveka čiji je, da bi se tada zajedno sa njim sahranio. Devojčici, međutim, pupak ne čuvaju, da ne bi ostala „vezana za porodicu“, odnosno da bi se udala i otišla

sa babicama ne samo porodilja i dete, već i bilo šta drugo što je na izvestan način povezano s novorođenčetom, što je s njim ranije bilo u fizičkom kontaktu.

„Kad dijete spava, pa se u snu posmejkuje, vele: ... kraj njega stoji anđeo i šali se s njim. U toj šali kad mu rekne: ’umrijeće ti otac’, djetetu i nije toliko žao, već nastavlja smijeh, ali kad mu rekne:

U selima jugozapadnog Stiga, na primer, kada dete prohoda, majka sipa za njim vodu, da bi ono „išlo brzo kao voda“.²⁷ Kada dete prohoda, često se vrši obred presecanja traga, užeta ili tovara, da

Ovaj šareni štap svuda se zove momčanik. Momak kad pođe na sabor ili kakvu drugu svetkovinu ponese ga i s njim igra u kolu. Ako su čaklje ostale slobodne, on će jednu zadenuti za pojas, a štap će mu kraj bedra visiti kao sablja.

’ Bog se sažali, pozva sve životinje i naredi da se svaka pred njim okoti. Najpre se ojagnji ovca. Bog uzme jagnje i baci ga preko neke vrlo visoke kule.

Najpre se ojagnji ovca. Bog uzme jagnje i baci ga preko neke vrlo visoke kule. Ovca samo beknu za njim, ali ne potrča a jagnje kako pade s onu stranu na zemlju, dočeka se na nogama i dotrča materi.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

najveći od carske gospode da blago primi roba, da mu sama gospođa carica umornom doda vode; da, dokle hajka za njim napolju hara, rob mirno prospava noći na dvoru cara.

O OBORENOJ CRKVI Ko na vojsci obori crkvu, da se hrtovi napuste za njim, i da se obesi o prvom hrastu. Ako se grane na hrastu slome i odreši se vezano uže, da se grešnom vojniku tome u

O PIJANICAMA Ako čovek u piću nanese vlastelinu uvrede i sramote, da se s njim pođe do prve velike reke, ili gde je duboka bara obrasla u vodenu travu i okreke, kuda se šuljaju belouške zmije, gde

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

»harleja«, Dule Kalpiš, predratni automehaničar, sastavi potpuno novi motocikl snage petsto kubika i pojavi se sa njim na prvim trkama oko grada.

Video sam ih u filmu »Rat i mir« (američka verzija); bez veze, odmah sam znao da ga ne voli, da je sa njim samo onako.

krug Kosovskom i vraćala se ponovo u red pred Kinotekom — videlo se da ne ume sama da šeta ulicama i da joj je lepše s njim, makar i u redu.

Završila je s predjelom, prešla na ciganski kotlet i mešanu salatu. Eh, Žuži! Kazala si mu sigurno da gubiš vreme s njim, kad stigoste do pite od jabuka. Nisi to smela da mu kažeš! – A šta bi sa tim vremenom'? – Mogla bih da se udam.

septembra odveo Pol Šefer u Brisel, ali se posle ispostavilo da je peder i da mu je bila potrebna samo kao alibi, a za njim je došao Tomas Hartvik, već oženjen i na ivici ludila od pića, a za njim jedan argentinski slikar u Parizu, Antonio

i da mu je bila potrebna samo kao alibi, a za njim je došao Tomas Hartvik, već oženjen i na ivici ludila od pića, a za njim jedan argentinski slikar u Parizu, Antonio Diego Garsija, pa italijanski glumac iz koprodukcija Roberto Bali, i svi

Možda do jeseni? BOING, BOING Napred je koračao vodič — Stonjanin, spečen starac lisičijih kretnji, za njim mladi čovek, na kraju, posrćući, stjuardesa koja je stalno zaostajala zbog visokih potpetica.

— reče sanjivo stjuardesa. — Rimski boing u tri. Boing, boing! Dok su se spuštali niz kamenjar, napred stari vodič, za njim čovek, stjuardesa slomi potpeticu. – Zar ti nisam rekao... - zausti mladi čovek. – Oh, prestani, molim te!

Privukao se na vrhovima prstiju vratima kupatila i naglo ih otvorio. Ona ga je očekivala. Stajala je pred njim umotana u prekratki ručnik od frotira i nameštala kosu pred ogledalom.

Bel Ami više nije imao gde da skrije glavu —došla je na red vežba na karikama i kolona se vrtoglavo smanjivala pred njim dok su se karike opasno primicale.

sve dalje i dalje, i mi za njim: omlitaveli bivši igrači klisa, a za nama naša deca; mole da i njima damo da se igraju te čudne igre, a mi im vičemo:

Nisu bile najbolje, ali su bile prijatne. Četrdesete su još daleko. Imao je osećanje da su najbolje stvari tek pred njim. Kada je stigao tamo, nisu bile. I tako, proslavio je četrdeset i prvi rođendan, a lagao je da mu je trideset devet.

Matavulj, Simo - USKOK

A kad ga jednom na obali oslovi sâm general i poduže s njim ostade, tada se rasplamti južnjačka mašta Kotorana, još više Kotorkinja.

Zločin kakav doista nije učinio, jer kako bi onda jedan glavnokomandujući s njim razgovarao!? Biće da je uvrijedio kakvog velikaša, mnogo većeg od sebe!

vremena vezuje Katunsku nahiju (a preko nje i svu Crnu Goru i Zetu) s Kotorom, toliko je star, da je, po svoj prilici, njim išao i car Dušan iz Zete u grad.

se pločani pervaz održao, ali to je kamivao, koji, što se većma penje to opasniji postaje, jer na mjestima okomito pod njim zjaju stravične urvine, te da se kome nezgodno noga oklizne, survao bi se dolje i pao na dno razdrobljen!

On bješe priznat kao čovjek koji „umije hodit“, a to je, da umije štedjeti snagu i na vrijeme se odmarati. Za njim se uputi brkati Rako Mrgudov, pomlađi od popa, a obojica „pečena čela“ i „dobre puške“, kako se u Crnoj Gori kaže za

Dim iz njegova čibuka povijaše se za njim kao kakva tanana bijela, koprenasta zastavica. Puščane cijevi pred njim blještahu na mahove.

Dim iz njegova čibuka povijaše se za njim kao kakva tanana bijela, koprenasta zastavica. Puščane cijevi pred njim blještahu na mahove.

Puščane cijevi pred njim blještahu na mahove. Bremena za njim, na pognutim ženskim leđima, napominjahu vâle, koji bi se neprirodno valjali uz brdo jedan za drugim!

Ha, pope Marko, sokole, šeni! Pop ubrza koračanje, svi ostali za njim. Kad stigoše pod golemu pećinu što zja u brdu nad putom, pop stade, hitro snimi pušku, nategnu je i viknu: — Ko si?

On... princip! Na to se i ženske načetaše oko bjegunca. Knez viknu: — Mak’te se, da ja s njim prozborim! Gomila se razdvoji: — Jesi li ti Rus, prijatelju? — Ne. Čeh. — Šta je to: Čeh!?

— E, pa dobro ni došâ, ko si da si. Ko nam na vjeru dolazi, oni čas naš je! Koga nevolja prićera u ove litice, s njim, vaistinu, dijelimo koru hljeba i čuvamo mu glavu koliko i svoju! Kad te dobra sreća na mene namjerila, moj si gost.

Momak donese pokoljenak, veliku bocu kantunaču vina i stolovatu čašu. Knez ustade i za njim svi. On se prekrsti i izgovori: — Da se sa strahom pomolimo i poklonimo gospodu bogu i bogorodici, blagome Hristu,

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

DEVOJKA (nasloni glavu na ruku, pa se zamisli). MATI: Ajde šta si luda. Poznajem ja, ti ćeš biti srećna s njim. DEVOJKA (kroz plač): Niti znam kakva mu je kuća, nit ima li što, nego ajd pa prsten.

- Ja ti kažem, ćerko, možeš ga vući za nos kako ti je volja. MATI: Eto ti oca, ukloni se u drugu sobu dok se s njim razgovorim. DEVOJKA (poljubi je u ruku): Slatka mamo, kako sam srećna što me Marić prisi! (Otide.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Kroče je tu bio u pravu, a s njim, u nas, Bogdan Popović (1863—1944), Jaša Prodanović (1867—1948) i svi oni kritičari koji su osetili da s dečjom

To samo znači da je za pronicanje njenih figura dovoljno i dečje poimanje stvari. Ona s njim donekle računa, odnekle ga usmerava, začaravajući dete prividom potpune razumljivosti, igrom, ritmom, jezikom.

Za njim skoči drugi, treći A za trećim i četvrti. Po ćilimu belom skaču Jedan drugom na krkaču; Premetnu se preko

II Svako se detinjstvo, i dečaštvo, iznova s njim upoznaje. Zmajeva pesma ulazi u nas pre i nezavisno od imena pesnikovog, koje je, u prvi mah, nerazumljivo,

i zaveštanje detinjstva, čim se razveje opčinjenost tom tajnom, umetnik ropski pristupa svetu odraslih, i, u dijalogu sa njim, pokazuje neprimerenu naivnost, ili joj se, u odbrani, nemoćno podsmeva.

I kad deda umre, pesnik će se još dugo s njim susretati, prepoznavati njegov dah u lelujanju žita, osluškivati njegovu reč u svim važnijim situacijama životnim, jer

U susretu s njim ova vizija sveta dobila je određeno filosofsko usmerenje: mudrost trpljenja, odricanja i nadanja duboko je obeležila dečje

U žestokim, dečjim sudarima sa pojavama i stvarima naše je otkrovenje života, naš kratki i trajni susret s njim. Ćopić te utiske ne ugrađuje u neku jaču konstrukciju traganja za izgubljenim vremenom; on ostaje u granicama lirske

VI Sve je prošlo, detinjstvo i s njim mogućnost boljeg sveta, ali ostadoše veselo srce i lijepa riječ, pa se možeš razgovoriti u svakoj nevolji makar i

U Lukićevim pesmama odista peva i oseća dete, pa vam se učini da se pesnik i ne vraća detinjstvu, već misli i govori s njim, iz njega. Lukić je, u tom smislu, rođeni i nepopravljivi dečji pesnik.

Posle sam se, godinama, sretao s njim na različitim poslovima. Što sam ga bolje upoznavao, sve više sam ga voleo, i poštovao.

U poslednje tri godine, svi moji dani u Beogradu počinjali su kratkim telefonskim razgovorima s njim. Sednem, u razdanje, za radni sto, i znam: od ljudi koje volim, jedino je on, u tom trenutku budan. Okrenem 684-798.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ZELENIĆKA: Šupljikac došo? Pa nema ni iluminacije! LEPRŠIĆ: Čini mi se, slabo smo i s njim pogodili. Hteli su ga sjajno dočekati, kao što se pristoji, ali on dođe inkognito, i jošt i je karao što troše novce

NANČIKA: Poslao je jednoga da je prosi. ŽUTILOV: Šta je on? NANČIKA: Doktor; čovek vrlo fini. Ja sam se s njim razgovarala, i svi kažu da će biti fizikus ovde. ŽUTILOV: To je dobro. Novaca valjda ne traži.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

godine u Modri, Karlovcima, Požunu. 1779. upozna se u Trstu sa jednim ruskim arhimandritom, i sa njim u društvu prođe Italiju, i iz Livorna morem otide na grčko ostrvo Hios, gde je kao učitelj talijanskog jezika ostao

Ne samo Srbi, koje su ga uvažavali kao narodnoga mudraca, no i stranci koji su sa njim razgovarali, imali su taj isti utisak. Ruski pisac Andrej Kajsarov, koji ga je video u Trstu 1805.

1816. postao je neka vrsta sekretara lordu Gilfordu, bivšem guverneru Cejlona i engleskom peru, i sa njim je putovao po Italiji i Austriji. Poslednje godine proživeo je u velikoj oskudici.

On je dao primer, i za njim su došli učenici koji su posao nastavljali. Odmah za njim Vuk Vrčević je stao opisivati život srpskoga naroda u

On je dao primer, i za njim su došli učenici koji su posao nastavljali. Odmah za njim Vuk Vrčević je stao opisivati život srpskoga naroda u Hercegovini, a Milan Đ. Milićević u Srbiji.

Tada se sukobio sa najvećim svojim protivnikom Jovanom Hadžićem. Hadžić je dvadesetih godina bio sa njim u dobrim odnosima, ali kada je prešao u Srbiju on se stavio na čelo onih koji su radili protiv Karadžića.

Milićević se kao pripovedač javio odmah za Milovanom Đ. Glišićem, u isto doba kada i Laza K. Lazarević, odmah za njim došli su novi pisci kao Janko Veselinović i Simo Matavulj, — i pored takvih pisaca on se nije mogao održaTi kao

Milićević, Vuk - Bespuće

ljubavlju, osjećajući jednom strašnom boli njegovu ranu, preživljavajući stotinu puta njegovu smrt, umirući zajedno s njim teškom i mučnom smrću, očajavajući što nije jača od nje i što se to desilo tako daleko, tako daleko.

Gavre Đaković ne sjećaše se da ga je iko volio, osim žene i djece mu, ali svi su strepili pred njim i bojali ga se. On je dobro znao da ga mrze i da ga se boje; njemu je ta mržnja godila i on se njom ponosio, govoreći o

— I predade se svojoj sudbini, misleći da izbije malog Ilicu što mu je ovog objesio o vrat. On već pomišljaše da se s njim zavadi i tražaše samo koju riječ.

Poslije se pokaja. Biće uznemiren, Možda ima još neko s njim kad je uzeo dvije sobe. Uostalom, i onako su mu novci bili na izmaku; oni će ga se malo ticati.

Ali činilo mu se da je bio neko po strani ko ga je gledao. Kad je ulazio u kuću učinilo mu se da čuje kako su se za njim polagano otškrinula jedna vrata. A zatim se korio što misli o takvim glupostima i bio nezadovoljan sa samim sobom.

Sreo ih je jednog jutra u hodniku, mašio se za šešir i htio da prođe. Inžinjer ga zaustavi, pozdravi se s njim i diže čitavu galamu svojim govorom, smijehom, glasom koji je odjekivao i lomio se kroz kuću.

I pred njim kao da se rađa nov život o kome nije nikada mislio ni snivao, mlad, svjež i krjepak. On ipak sjutradan ne izađe iz

bile te vatre i groznice; on je bio gotovo prebolio i zaboravio nešto za što je mislio da se možda nije za njega ni s njim rodilo.

Pa kad je pokušao da ga uhvati, da ga iščupa, on je osjetio njegovu snagu; on je osjetio kako je to biće usko sraslo s njim, kako ga ono i sačinjava, da to nije nitko drugi do on, Gavro Đaković, da on nosi godinama to biće u sebi, da ga

Gavre Đaković osjećaše da ga se boji, da strijepi pred njim i da ustupa kad pokuša da mu se otme ili, kad se uhvati s njime u koštac, kako ga onaj slama, mrvi, satire i obara,

s glave svoje crvene kapice pozdravljajući ga, ni na žene ni devojke koje mu se uklanjahu s puta i šaptahu nešto za njim.

Pred njim se crvenio zvonik male i zdepaste crkvice, sa koga se mjestimice sljuštila boja i goli lim upijao sunce i zaslijepljivao

Sremac, Stevan - PROZA

bio on šegrt, kalfa ili sam gazda, i ovaj se nađe na sokaku praznih šaka, pa jadan čovek, ni sam ne zna kako se to s njim desilo!

Prepisuje lepo i tačno, izradi sve što mu kaznačej da, i ovaj je s njim zadovoljan, a tako isto i publika. »Vredan k’o krtica, miran k’o bubica«, izražavali bi se o njemu.

Tu je dočekivao seljake. I dok mu Jova piše molbu il’ žalbu, seljak sedi i s njim zajedno troši piće mehandžiji; zato je svaki mehandžija rado primao »gospodin-Jovu advokata«.

«, ili: »Ene, ala ovome upade sekira u med sa sve držaljicu! Ko će sad s njim! Premeštaj po potrebi; ala će da zgrne dijurnu!«, pa zaćuti tek i zamisli se.

Švabi je to osobito laskalo što se tako brzo i dobro upoznao sa jednim kraljevsko-srpskim beamterom, da je s njim bio »per-tu«; a i našem Jovi dopalo se sve kod Švabe, i njegova mala ženica Katika, a još više voleo je da čuje kad

A Jova se polako na prstima vrati od vrata, pa stane iza Kristijana, koji ga ne vidi, pa se tek odjedared previ pred njim. — A ko blatila moja kafa, a, Švabo? — pita ga Jova. — Ja platila, — veli Švaba. — A ko pila kafa? — pita Jova.

i večeras nije hteo da pribegne oružju, a mogao ga je prosto puškom ubiti (jer Jova je dobro gađao), nego se baci za njim cepanicom.

polako obešenoj pečenici, koju teško da bi mogao dohvatiti, i Jova ga sva tri puta užasnom larmom dočeka i baci se za njim motkom, koja ga malo dohvati, tako da mu neće skoro pasti na pamet da dođe Jovi.

Ne znam samo čiji je, a ja bi’ lako s njim. Da l’ nisi ti otkud doznala? — ’Ajde, ćuti tu pa spavaj! — obrecnu se Kaja, i Jova ućuta.

Šta je dalje s njim bilo, doznaće čitatelj ako bude dobar i strpljiv pa pročita do kraja ovu priču. S ponosom je prolazio naš Jova pored

Na koje se kolega pokloni i utrapi domaćici tepsiju, a ova mu otpozdravi, pokloni se i rukova se s njim tako smerno i stidljivo, upravo mlitavo, kako to samo naše domaćice umeju.

— E, sad, priko, ’ajde jedno »Mnogaja ljeta«. Da mi pomažeš, a ja ću započeti. Zapevaše. Najpre domaćin, za njim domaćica, da spase pevanje, a za njom polaženik, da izvede pevače na pravi put. Ali baš time upropastiše pesmu.

Radičević, Branko - PESME

“ Ovaj beži, onaj za njim struže. Srpče jadno podobno će biti Da dušmanu britku sablju siti, Neće biti sokolova oka, Niti pleća kô stena

“ Tako zbori, pobra s puta svraća, Pa sa njim se stranputice laća. Laki konji, a prelepo doba, Ala lete pobratima oba!

Veselo im oko i oruže — Kud su nagli, ljubazivi druže? Eto jezde i zbore o Gojku — Da l' će sa njim po Cvetu devojku, Spremili se, pa od puste želje Pohitali njemu na veselje?

dalje, i zaman bejaše, Već za njega zapitati šćaše, Al' eto ga, eto sivog tića, Ide Stojan i vodi vrančića, Za njim stupa ljuba verenica, Tužna jadna kâno robinjica.

tu mu konjic rže, On iz misli preteških se trže, Te pogleda nebu ka istoku, Gleda bolje, ne veruje oku: Crvēn pred njim, kâ da nebo gori: „Šta je ono — zar već zora zori?“ Još oslušnu — da li štogod čuje?

Te proklinje koja ga rodila, I za take muke odojila, E kroz pakâ do neba ulega, Nebo pred njim, a ne mož' u njega. Oh kada bi vreme vrnut mogâ Do onoga časa zlosretnoga Kad je prvom divnu ugledao, Čini mu se:

“ Tale ode — osta bojna vika, Osta za njim od pušaka cika, Daleko je već junak umakô — Što će Hajka kukavica jako?

Gledni žive, gle krasnih junaka Na sve strane cika od pušaka, Svatovi su — gle pustog čauša, S njim čutura, ta svatovska duša. Hej čaušu, ovamo i k meni! Ma ko s' ovo, pobratime, ženi?

I ugleda i razvedri lice, Pa zaklikta: „Za mnom, družinice!“ Milun mače, drusto za njim krenu, Pohitaše stazom po kamenu.

raskrhano, Ponajviše na jednojzi strani, E tu bezdan strahotan zinuo, Pravo leglo smuka i zmajeva, — Često nad njim sunce jarko sjalo, Ali još mu dna ne sagledalo.

ko kujina, Svud popala garotina, Oganj gori baš na sredi, Kraj njeg' jedan mačak sedi; Veći mačak od teleta, Pred njim ruka od deteta, Na ugljenu on je drži, Prevrće je, pa je prži.

ga svuda I pozdravljaju g' mlogobrojni kljuni; I dalje vrelo zveči kojekuda A međ sobom cveće s' nježno buni: Sa njim bi ono ići dole telo, I pita se, od zefira bi li smelo. 31.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Jednog dana, neminovno, s ivice nekog brežuljka, pred njim će u nizini praznički bljesnuti modra Una, granična rijeka podgrmečkog kraja, a tamo, s druge strane — ehej, mili moj!

Obično je najteže domaćinu, koji mu zapovijeda i plaća ga, i onome ko s njim najviše radi. Najlakše je dječurliji. Njima je najmenik uvijek zanimljiv, pa još ako zna pričati i voli se igrati, eto

— Bježim od pljuska! — gaknu nogati baja. Varakam se ovako s njim čitavog božjeg ljeta otkad znam za se. — A koji si ti? — opet će djed. — Ja sam ti neki Rade s Brdara, hodam po najmu.

Zar da bude primljen tamo neko koga on, Nidžo, nije pronašao, omirisao ga, pogađao se s njim, svađao se, pa tek onda ga predočio djedu Radi da ga i on vidi? Ne ide to nikako.

Ne ide to nikako. Zar da padne tako s kišom, iz oblaka, a ti s njim pravo u kuću? A ja sam baš bio za ovoga „iz oblaka“ i s radosnom strijepnjom pratio sam kako sve više jenjava stričevo

mladih dana, pričalo se, jednom je, obnoć, spazio nekog čovjeka kako iskače kroz prozor od njegove žene i nadao je za njim grdnu viku jer je mislio da se radi o nekom lopovu.

djedu za utjehu, a nama, djeci, na radost, donijeće ti đavo u našu kuću bradatog ikonopisca skitnicu i, zajedno s njim, prosjaka invalida Stanka Veselicu s njegovom drvenom nogom.

koga sam znao, svetog Brcka-Prcka, ali se sjetih kakvu smo grdnju zbog njega izvukli i ja i stric Nidžo, koji me je s njim upoznao, pa pametno zaćutah, valjda prvi put u životu. Uzeo sam sliku sa sofre i obradovano graknuo: — Ovo đed Rade!

Ovako, Rade je njihov, pa taman ako se i posvetio, lakše će se s njim izići na kraj. Jedino brat Sava kao da se nije uzbudio zbog čitave te naklapalice oko djeda.

pronađeni su sakriveni u potkrovlju Savina svinjca, i to je bio dovoljan razlog da žandarmi uzmu staroga preda se, pa s njim u svoju kasarnu, u zatvor.

Izvedren i ubijelio, čak i podgojen, on stiže jednog predvečerja našoj kući, nađe djeda na drvljaniku i s njim se dvaput poljubi. Čak i zaplakaše starci, ali sve onako u tišini, ništa ne zboreći.

On i niko drugi. Sad sam ja njemu namirisao njegovu antidržavnu dušu. Deder, Đurajica, u podrum s njim, pa nek tamo smišlja što mu drago, a mi ćemo se ovdje potpregnuti da istjeramo ovo naše.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

I Hasanaga, kažeš, potpisao? I sad je sve u redu, možemo i da pevamo, imamo ilmi-haber? A šta ću s njim? Pokaži mi taj ilmi-haber, Alaha ti! Može li on na ranu da se privije? Mogu li taj ilmi-haber da podojim?

Slobodno se posluži. Raskomoti se. Ja ću za momenat. (Daje znak Jusufu i s njim se odvaja u krajnji ugao scene) HASANAGA: Šta misliš? JUSUF: Mislim da pristaneš. HASANAGA: Da nije sumnjivo?

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

pojasi se otkače i vuku za njim te dižu prašinu... Samo šajkača i kosa ostaje onako kako ih namesti. A i drugi su ga nakarađivali.

— Hodi ovamo, gazda Stojane. — Okrenu se on onome koji iđaše za njim. — Hodi, sedi malo. — Sad, sad! — ču se. I nesigurnim koracima, upadajući s jedne i s druge strane međe, ukaza se

Stojan kao da se uplaši od njegova nagla odlaska, jer se i on brzo diže i pođe za njim, ali se opet vrati, sede, i uze da čupka suvu travu, slušajući Cvetine udarce motikom.

— Cveto, dođi, ili... — I htede da se digne, ali se trže iznenađeno, kad vide nju gde dođe i naže se nad njim. — Što si došô? — upita ga ona prigušeno. — Ja?! — Zagrcnu se on i uplaši.

dođoh da te vidim. A ti, eto, baš kad hoćeš, neću više, neću... zbogom! Ona mu ne pruži ruku, da se s njim rukuje, nego se odmače od njega i reče oštro: — Zbogom. Idi. — Eh, ljutiš se ti!

Uvek samo ćuti, radi, dopušta materi da radi s njim šta hoće. Ni s kim se ne prepire. Otac mu da pobesni. Jednom ga istukao na mrtvo ime i isterao.

— Sedi! — rekao mu mrko i pokazao mesto DO sebe na minderluku. Stojan, kao uvek, samo stao pred njim. — Neka — odgovori mu — Mogu i da stojim. — Sedi do mene, sedi ko što priliči mužu, domaćinu!

I, osećajući se kriva, očekujući udarac za to, samo je zaklanjala glavu i mučila se da pred njim ustane. I, ne znajući čime da se izgovori, poče ga moliti: Nemoj, bolna sam!

— Idi! zove te — reče Stanoji, a on sede na stoličicu do vatre zavaliv glavu u ruke. Stanoja uđe, a vrata za njim ostaše otvorena. — Stanojo! — ču se otuda iznemogao strinin slab glas. — Skupljaj pamet, Stanojo, mene neće biti više.

Na našoj kapiji uđe zanoseći se, sa zavaljenom šubarom, naš č’a Jovan, ortak i pobratim pokojnog oca, a za njim, tiskajući se, svirači. — Ovamo, — govori im on i pokazuje na našu kuću. — I u ovoj se kući pesma poje.

Još samo sneg što ne pada. Napred ide šegrt, nosi fenjer, osvetljava nam put. Za njim moj otac, visok, u čohanoj koliji, pognuo se i pridržava svoju majku, moju babu, koja geguca i spotiče se, za njima mi

Izgledaše da više pevaju iz milostinje prema Tomči, kako ne bi opazio da on nije za njih, i da zato oni pred njim ne mogu onako kao pre svojski da se vesele. A i Tomča je to kao osećao.

Kostić, Laza - PESME

ga stuži i cacyši neiskazom veljih muka Kosovkina bela ruka, te je njemu ruka mala grdne jade zaveštala; a kad guslar po njim gudi, iz javora jade budi, iz tamnice jadi lete da se braća jada sete, da se sete, da ih svete!

od tih želja kleti' pridela je nojca veo bledi, bledi veo sadi-mesečine, hoće nojca komarnik da gradi, da se pod njim ljube dvoje mladi'. Komarnik je razastr'o čini, već odavna čeka noći nema, već nad šavom umorna zadrema ali tebe nema!

Badava! svaka vrsta, svaka seća reč na onoga junaka jaganjastog što umrtvi svoj život besmrtni da njim oživi grob. Prevrnem list, prevrnem i drugi, pred očima mi glave prolaze kô lubanje koštane mrtvačke; sad evo već

dobar veče! otpozdravim mu ja, i da me vidi da se ne plašim, bajagi stanem šaliti se s njim: Pa otkud tako dockan, bogati, zar i ti noćnik, i ti bekrija? Al' to je valjda tvoja tragičnost?

U skupštini kad se graja digne na glas mudre reči, mora da se um pritaja kad se ludost pred njim peči, u žestini okršaja vetrenjača mnoga zveči, kad je glavi drugo mesto a trbuh se za sve brine: sećam te se vrlo

Na Lovćen-kapi zamagli se hram, oblačak nad njim, crni jedan pram, sijevnu munja po tom pramenu, kâ da su slova u tom plamenu, lijepo čitam što mi piše plam: „Dok na tu

Vajaoče Minadire danju, noću nema mira, danju, noću pohodi ga kralj Ramsenit od Misira. Danju, noću pohodi ga, s njim dolazi Valadila, da i ona vidi de će večni sanak da odsniva.

Al' moja je žestina uzalud kad vidim već, kad vidim i kad znam. da j' onim žarom planula mi grud što gori njim en' onaj sveti plam, ipak bi samo zato gorukô, da bolje vidim — grdna porugo! — da bole vidim srama našeg mrak.

” I okupi kosu vojnu, nožicama po njoj krojnu, stade seći pram po pram; pa podiže rukovetak, njim će svoj da kiti kletak, svoje sreće mali hram; i već uze ređat breme od ljubavi pregoleme po svom telu i odelu, po

Poslani se vraća sluga, za njim vode jednog slepca, stade dreka Filišćana: „Ubijte ga, jednog štenca!” Jedan oca, drugi sina, svaki druga žali

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Pred njim je bila jedna česma, na zlatnom čunku izvirala, i tako saljeva se pred njim u jedno korito zlatno. Blizu njega stoji jedna

Pred njim je bila jedna česma, na zlatnom čunku izvirala, i tako saljeva se pred njim u jedno korito zlatno. Blizu njega stoji jedna maštrava ukrašena dragijem kamenjem.

Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa

kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa dočeka careva sina te ga proždere.

Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo a to ne bio zec nego aždaja, pa ga

iza grada, a zec skoči iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo a to ne bio zec nego aždaja, pa ga dočeka te proždere.

Onda i treći sin pođe u lov, ne bi li i braću našao. Kako iziđe iza grada, opet skoči zec iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu.

A carev sin ne htede ići za njim, nego pođe da traži drugoga lova govoreći u sebi: — „Kad se vratim, naći ću ja tebe“.

Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Kako aždaja iziđe, uhvati se s njim popojaske, pa se ponesi letnji dan do podne.

Sutradan carev sin opravi se opet, i pođe s ovcama upravo k jezeru. A car pošlje za njim dva konjanika da idu kradom da vide šta on radi, te se oni popnu na jednu visoku planinu otkuda će dobro videti.

ne daj! A psi skoče te za njim, pa ga stignu, i odmah ga rastrgnu, ali iz vepra skoči zec, pa nagne preko polja, a carev sin pusti hrte: — Drži!

zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga dočeka u ruke pa zavitla njim čak na treći hatar. Zmaj kad to vidi, začudi se: „Kakva to sila goni od mojega dvora!

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Čitajte, učite, pak ćete se prosvetiti. Osvime! (Uđe u sobu, za njim Manojlo). PUTNIK (gledi dugo za njim, pošom Šaljivcu): Ne znam šta ću da mislim o ovom čoveku.

Čitajte, učite, pak ćete se prosvetiti. Osvime! (Uđe u sobu, za njim Manojlo). PUTNIK (gledi dugo za njim, pošom Šaljivcu): Ne znam šta ću da mislim o ovom čoveku. ŠALjIVAC: Ukrali su mu razum.

Ali su ovo novci tuđi. — Tuđe prisvojiti, znači s njim simpatizirati. — Šta je simpatija? Naklonost koju dva lica k jednoj istoj stvari osećaju.

U kraju stoji fortepijano; a u pročelju kanape, više njega veliko ogledalo a pred njim astal i naokolo stolice.) 1. VUČKO (stupi) VUČKO: Ja!

Da se čudiš, majka, kako su slobodne. STANIJA: Kud će veće slobode, nego kad devojka uvati momka za ruku, i sas š njim se vitla po kući. LjUBA: A kad ga rukom uvati ispod pazuva, i š njim ide u šetnju? STANIJA: Što, što?

LjUBA: A kad ga rukom uvati ispod pazuva, i š njim ide u šetnju? STANIJA: Što, što? LjUBA: To je, kad nećeš da te vodim na bal, da sve vidiš. STANIJA: Što da idem?

STANIJA (ustane, pa gledi): Kuku! Za moje vreme idjaše muž napred, a žena za njim polako. LjUBA: Ono nisu muž i žena, nego jedno je momak, a drugo devojka. STANIJA: Pa devojka vodi ga pod ruku!

Ne igra srpsku igru, nego se grli sas momci, vata se za ruku, besedi više ona, nego on; ide sas š njim sama; prevrće okama, skita se noću s majkom joj, i svaki bezobrazluk.

Kad je pitaju, oće li da pođe, ona kaže, kako njojni stariji urede. LjUBA: Kanda će oni s njim živiti. STANIJA: E, moja kjerko, stariji su pametniji, pa znadu šta je za devojku; a ona je mlada, luda.

STANIJA: Vikam te. Taj te tvoj sluga prosi. LjUBA: Pa šta kaže bába? STANIJA: Oće da te da, da ne šuruješ sa š njim. LjUBA (vesela): Ju! Idem odma da javim Pijadi. STANIJA: Kako bi devojka isprošena išla po sokaku?

On je naš drug. SELjAK: I moga magarca brat! Nijedne vere! MARKO: Magarac je naš. Ti nemaš s njim ništa. SELjAK: Sad ću ja vama dati! MILOŠ: Ti otoič nisi hoteo magarca za tvoga priznati, je l’? SELjAK: Jeste.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

O, sačuvaj me, bože, zle žene! (Otide.) SULTANA (jošt se otima): Puštaj me, ili ću svisnuti! TRIFIĆ: Oćeš za njim na sokak da trčiš? SULTANA: Makar u pakao! TRIFIĆ: Sultana, ti si mene jako uvredila.

(On napred, Stevan i Persida radosni za njim.) POZORIJE 6. (Soba kod Srete.) SULTANA (u postelji spava) SRETA (dobro nakvašen, stupi) SRETA: Moli se ti Bogu

pri komandiranju vojske, opazivši iznenada svoga bivšeg učitelja, koji je strogo s njime postupao, klobuk s glave pred njim skino. Ovo neka se i sa mnom zbude!

Lalić, Ivan V. - PISMO

suvom doku sa ostatkom snasti, Eksponat iz kog vetri miris čaja; Timaren brižno, ali lišen sjaja Otkad Zemljotresac nad njim nema vlasti.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

i neke trebalo da popustite jednom putujućem glumcu i dozvolite mu da vas poljubi u kućnoj veži (šta li ono beše s njim?

Inače, ujedam! Autor GLAVA I Ana susreće pisca ove knjige i čavrlja s njim u ogromnim količinama. O hvatanju slatke ptice mladosti, o starom kečupu i pisanju bez veze.

Ne traži pomoć od svoga svemogućeg tatice koji već sebe vidi u ulozi spasioca. Ne zarezuje ga! Ne bori se s njim! Nema sukoba generacija i tih fazona, iz časopisa za izludele nedeljne preživare. Nema ničega.

Umalo me nisu odveli otorinolaringologu. Da li je to normalno? Jedanput sam bila s njim u pozorištu. Znate li šta mi je kazao posle deset minuta? Kaže: znaš li, kaže, zašto ne podnosim teatar? Zašto?

Ali šta? Onaj fini gospodin me nije više slušao, već prilazio nekom drugom finom gospodinu i rukovao se s njim i bogzna kako, a zatim je, pokazavši glavom u mom pravcu, kazao da sam „slatka mala divljakuša“! Kako to da shvatim?

kasnije sam počela da skačem kao luda od radosti, mislim, onako bez veze, osećajući nekako da i sam stari Marks, a s njim i veoma ozbiljni Engels, navijaju odnekud odozgo za mene i, kao, smijulje mi se iza onih svojih dugih, sedih brada.

Kad sam se najzad vratila za sto, zatekoh Mišelina, bledog kao krpa. Pred njim je stajala neka ružičasta hartija. — Pročitaj ovo! — reče i gurnu mi tu stvar preko stola.

Šta je bilo s njim? Jedan ga novinar otkuca da je skroz-naskroz truli buržuj,zato što je uvek nosio kravatu, brijao se dva puta dnevno, a

Majke mi. TASS, APF, MENA, ROJTER, UPI, TANJUG plaču za njim. Moja bakica najviše voli TANJUGA. Ona je godinama mislila da je taj TANJUG apsolutno najbolji jugoslovenski novinar.

Strani izlagači na sajmu načisto poludeše za njim. Kad već nisu mogli da ga otkupe, jer je bio stavljen pod zaštitu države, želeli su bar da dobiju njegovo potomstvo.

Za svako... ovaj ... spavanje sa njim, poljoprivredno dobro „Volopromet“ naplaćivalo je tri hiljade dolara. Kroz njegov stajski apartman prođoše najdivniji

Zajedno s njim, kujnu ispunjava i oblak vinskih mušica. —Duni mi u lice! — vrišti maman. —Zar čovek čak ni nedeljom ne može da popije

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

(Pokloni se i otide.) ALEKSA: Dobar mladić. On je moj bedinter, no ja ga tako rado imam kao da mi je od familije. S njim sam od veće časti moje putešestvije soveršio. JELICA: To je virklih najlepše kad čovek čestitog mlađega ima.

JELICA: Ax, Gott! Kako je meni! ALEKSA: Sluga sam nižajši. (Odlazi.) MARKO i JELICA (prateći ga, za njim). (Zavjesa) DJEJSTVO VTORO 1. MARKO stupi, malo zatim JELICA MARKO: Hm! To mi je vrlo čudno!

6. MITA, PREĐAŠNjI MITA (za sebe): Kog vraga, našla ga je. MARIJA: Evo, i ovaj je s njim zajedno oko mene obletao; sad me neće ni on poznati. MITA: Ja? Gospodin baron, tko je ova persona?

Aleksa! ALEKSA: Da te đavo nosi! (Naprasno iziđe.) MARIJA: Ah, ja opet moram za njim! (Odlazi.) MITA: A ja? Tolika muka samo za jedan ručak, i to je magareći posao! (Otide.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Od koga bježi, kuda li žuri? Pogledaj samo ko li ga juri! Vidiš li za njim strašnoga brku! Šumom se šulja lukavi Ćoso, mudrijaš teški, nema mu mjere.

Evo jezera, pravoga raja, na njemu utva vatrenih krila, tu junak čeka troglava zmaja, nad njim se voćka čarobna svila. Ponoćna jeza i sati hudi, jezero vrije i neman gudi. Ko će junaka od sna da budi?

Odjednom — gledaj! Trista mu muka! Eto ti pred nas rogatog vuka! Repina duga za njim vijuga...“ Raspričan Mačak prede bez kraja i preko lule nemarno pljucka, oči mu pune zelena sjaja.

Za njim je širok, raspuhan rep, priznati valja, prilično lijep. Neznanko tajni, lopovska duša, podiže glavu i prozor mjeri,

“ U gustoj česti u času tom škljocara stara grunu ko grom, nad morem lišća diže se dim. „Mačak je blizu, ovamo s njim“ – trže se Pijetlić i diže viku iz torbe stare: „O, kukuriku!

Izići brzo, ljubi te brat!“ Prevari Pijetla zakletva ta, napolje klisnu u skoka dva, zgrabi ga Lisac, pa s njim u torbu. „Sad sam ti, Pijetle, skuvao čorbu!

Veseli odsjaj kao čigra iz peći skače, zida se maša, po razapetom krznu igra lukavog lisca Mudrijaša. Nad njim je okvir u vedroj boji, brezova kora, srebrna svijetla, u njemu slika velika stoji mačkova druga, pokojnog Pijetla.

bliže priđeš — od srebra dvori, po njima mudra starica šeta; nad krovom plavi vije se dim; tu živi Mjesec i baka s njim. Od sinoć Mjesec kod kuće nije, a baka čeka... prolaze sati...

Ua! S neba je pao! Čitave noći zvijezde je krao! Pogledaj za njim — blista se trag!“ Potrča Mjesec brže neg oči, kroz vrata šmugnu, u krevet skoči, a svraka opet galamu stvara:

“ Tako se Sunce pozdravi s drugom, u kola skoči, zavi se dugom, za goru krenu četiri hata, rumena magla za njim se hvata.

“ Trže se Mjesec, bake se plaši, sada će misli, početi boj, pa brzim skokom niz nebo praši, a za njim sipa zvjezdani roj.

Skitnica unuk leti bez krila, niz brdo tutnje tabani vrući, a za njim viče bakica mila: „Ne bježi, dušo, neću te tući!

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Pa kad se videlo šta je omladina Saragose, razume se, pitalo se i ko sam ja. — Vi poznajete N-a? — Radio sam s njim pre nego što je postao sekretar. — Izgleda da je to čovek neverovatno energičan. Čula sam da je pravo čudo.

Krčmar skide ubrus koji je imao vezan oko vrata, obrisa njim usta, i spreman na razgovor, odmače se malo od stola. — Verujete li vi, gospodine, da će biti uskoro rata?

— Možda! Dokle god čovek čoveka nije video, nije razgovarao sa njim, dok ne može da ga zamisli; naročito dok ne može da zamisli da i onaj drugi ima svoje zanate, decu, brige, da je

— Ja sam stranac. Očevidno da bi čovek hteo da razgovara, ali se usteže. Svejedno mi je da li ću govoriti s njim ili ne, ali mi je strašno dosadno da mu pomažem u počinjanju razgovora. Ćutim.

Vidim da je neko udario po štapu, da se daždevnjak sigurno nadao u begstvo i da su se svi za njim zaleteli. Zatim ostade samo plavilo vode, neba, i irealnost obala.

Dok sam govorio s njim, video sam ga takođe, istovremeno, i kako leti iznad nas nad gradićem, raširenog crnog ogrtača.

Reklo bi se oštri pisak sirena. Kao da objavljuje požar, nesreću, sudar. A za njim opet ćutanje. Ćutanje, ćutanje. U njemu ima ipak nečega strahovito bolnog, ljudskog, čovečanskog i vapijućeg: u tome kriku,

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

vesela stada Bezbrižno pastir mlad u zvučne dvojnice svira, A njegov kosmati pas, podvivši repinu leno, Korača upored s njim. Koprena dubokog mira Uvija polja i ravni.

Pusto počiva Tulbe i nad njim orlovi kruže, A vetar poljanom duše i guste leluja ruže, Spomenik prošlosti burne, stoleća Minulih davno, Osamljen

Njega munja ne udara, nit' sekira oštra seče, Pastir pod njim hlad uživa čekajući blago veče. On je nik'o povrh groba udovice neke mlade, Što je silni janičari isekoše u komade.

Njega munja ne udara, nit' sekira oštra seče, Pod njim sam se odmarao u spokojno majsko veče — Srce mi je uzimala gorka srdžba, teška seta, I u duši prezir'o sam nasilnike

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Sa brda je narod vide o sečivo na mome vratu i goluba u letu za njim. Posečen bih, i golub mi zastade u grlu, crkvi se s ramena slivala krv.

i želja da se popne na presto, mislio je, jedina vredna stvar jeste da se Bogu postane zet i da čitava zemlja pod njim bude u njegovoj spavaćoj sobi. Tek onda se može biti dobar a da se sebi ne naškodi.

je bila u Palestini Kantakuzin Dimitrije sedi na vrhu nrda za stolom pod šakom žubore grčka mora u guduri pred njim slovenski govor zvoni ko u rudniku grupmen Gospa prilazi stolu prvo o večnom danu onda o noći sneva i priklanja se

se slike u lažne vidike i fosfor svetluca u smeću ko svici severni vetar je pozvan da pretesteriše drvo znanja za njim orači vredni iz najboljih škola preoravaju misleno tkivo sveta ustima se uštavljuju kože vosak se topi otvara se

Sunce se rađa poslednji put ga šalješ da se pod njim lude skupe nula se otvara stvar beše tako kratka uskoro sve će biti bezdan i blaženstvo Nije li susret s tobom

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Ovuda se ide na gornji sprat. (Pokazuje na stepenice.) Gore je pokojnik i umro. (Pođe ka stepenicama i svi za njim.) SARKA (Gini, koja opet zaplače): Eto ti sad, pa zašto kog đavola sad plačeš?

(Ode.) DANICA (uzima ponovo služavnik). POJAVA VII PORODICA, DANICA AGATON (izlazi prvi iz sobe, a za njim svi ostali.

) Ne znam zašto bih ih čekala? TETKA (ode s Danicom). POJAVA IX PORODICA AGATON (dolazi iz zadnjih vrata i svi za njim): E, eto, videli ste. VIDA: Bogatstvo, pravo bogatstvo. TANASIJE: Taj je znao zašto je živeo.

Ja bih čak i voleo da mi se javi. Pravo da vam kažem, prija-Sarka, i voleo bih da progovorim s njim onako, u četiri oka. SARKA: Baš, prijatelj-Mićo, da te nešto zamolim.

AGATON (nailazi sa strane, za njim Simka. On ide kruto, jer je pod leđa od kaputa metnuo veliki srebrn služavnik koji donjim krajem viri).

(Ode.) POJAVA V MIĆA, AGATON, SIMKA MIĆA (gleda za njom, seda, pali cigaretu). AGATON (vraća se iz sobe, za njim Simka): Gle, i ti si tu? MIĆA (uvređeno): Kako to: gle, i ti si tu?

AGATON: Pa kad velite, 'ajd da pođem! MIĆA: A šta veliš, Agatone, kad se već onako upustiš s njim u razgovor, da li možeš nešto tom prilikom da ga ispitaš kako glasi testament? NEKOLIKO GLASOVA: Jest, jest.

AGATON: E, onda to menja situaciju. Nego, znate šta, ne možemo mi svi razgovarati s njim; ja mislim, bolje će biti da se svi sklonite i da mene ostavite. PROKA: Gotovo... Bolje je da ne vidi ovoliku gomilu.

(Polazi.) DANICA (prateći ga): Doviđenja! POJAVA XIV AGATON, SIMKA, zatim SARKA AGATON (dolazi iz svoje sobe, za njim Simka): Treba ih sve sabrati. SIMKA: Pa da zađemo po sobama. AGATON: Ček' da zovemo Sarku, neka ih ona sazove.

PROKA (radoznao, prgav): Govori već jedanput, kumim te bogom! AGATON: Počnem ja, znaš, s njim razgovor o testamentu, ali onako izdaleka i vešto, da se on ne seti.

se tako lepo ponašao prema nama, toliko se pokazao prijatelj da ja ne želim ništa da učinim pre no što se posavetujem s njim. AGATON (zagleda je): Pa to ovaj... ti kanda misliš celoga života da se savetuješ sa njim? SIMKA: A zašto da ne?

AGATON (zagleda je): Pa to ovaj... ti kanda misliš celoga života da se savetuješ sa njim? SIMKA: A zašto da ne? Pravo da ti kažem, Agatone, nije to baš tako rđava prilika. Mlad, vredan, ozbiljan.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Van toga sveta, on i ne poznaje drugi. Nabi kabanicu na glavu i uđe u kolibu, a za njim i ja. Ćutali smo... Čobani malo govore. Osamljeni po ceo dan, upućeni su na sebe i svoje misli.

A Tasa, onaj s levoga krila, sa opuštenom donjom usnom, razvuče usta u blažen osmeh, pa se nasmeja i potporučnik, a sa njim i cela baterija. Svi su bili na licu.

Odnekud izlete komandant diviziona, jašući na belom konju sa kusim repom. Za njim su jurili komandiri, ordonans-oficir, ađutant, masa podoficira, ordonanasa.

Ljudi se primiriše. Onda potporučnik Aleksandar pozva vođe odeljenja. Pred njim je škiljio fenjer. Onako visok, raskrečio Aleksandar noge, zabacio ruke na leđa, kapu nabio na desno oko i ljutito hvata

I kao tih jecaj prostrujao je glas: mrtav. — Pa gde ćete sa njim? — zapita neko bolećivim glasom. — A šta ga znam... umre sad na putu!

— Komandiri, napred! — začu se oštar glas komandanta diviziona. Komandir ode trčećim korakom. Za njim pođosmo i mi, ali se ipak zaustavismo na izvesnom odstojanju.

Plotun zdesna... Jedan zalutali kuršum zviznu iznad naših glava, te uvukosmo glave u ramena. Odmah za njim drugi pljasnu u drvo pored nas. — Ovaj kao da nas nišani — rekoh unezvereno Alek-sandru. — Ne boj se.

Mrzovoljno se dižu, kao da se nude ko će prvi. A kad punilac Rajko iskoči, onda hitro za njim poskakaše i ostali i zauzeše svoja mesta. — Na neprijateljsku bateriju... plotun zdesna!... Baterija je zanemela.

“ Mi smo ćutali. Stanoje pogleda upitno podnarednika, a ovaj manu rukom kao da veli: „Svršeno je sa njim, a ti čuvaj sebe.“ Ali izgleda kao da se sunce i ne pomera i kao da nas večnost razdvaja od noći.

Večernjača zablista. Trailo pomoli glavu, pa iziđe, a za njim i mi ostali. Dvojica poslednjih izneše lagano Rajka. Ali njegova glava i ruke bile su mlitave, očni kapci nepomični, a

Kola se zaustaviše iza austrijskih rovova. Sveštenik siđe prvi, ostali za njim. Onda on pođe laganim korakom, sam, držeći ispred sebe krst.

Napred pođe, uz uzane, vijugave stepenice, narednik, za njim ja, onda Tanasije. Tako do polovine tornja. Odatle su vodile uske lestvice, pored užeta za zvono, do onih prozorčića na

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Odjedared zalaja jedno pseto i iskoči iz dvorišta, za njim pojuri drugo, pa treće i oko umorna učitelja podiže se čitav urnebes.

je odmah udaljiti ga sasvim od sebe, ali se setila očevih saveta: da je ćata velika sila u opštini i da treba uvek sa njim lepo postupati.

— Jok, on samo u školi... — Što lažeš, bre, prekide ovoga drugi mališan: zar nismo sa njim sigrali mete na Vilinoj Kosi, kad smo ono išli ? — To je ’nako... kad nas je vodio u polje, a nije nas naročito učio.

Pa što je ovde ovako ?« Priđe joj Gojko, pa prvo liznu prst jezikom i prevuče njim preko table, potom se nasmeši i gle dajući opet u tablu, zapita je: — Kako vam se dopadaju novi đaci? — Divljaci.

« reče Gojko u sebi. On poznade pisara. Seća ga se dobro kad je stupio u prvi razred gimnazije, zajedno sa njim, pa videvši da ne može ni iz jednog predmeta da istera veću ocenu od jedinice, nestade ga.

skomandova on, pa se opet zgrči i, onako namršten, oborene glave, uđe sa decom u školu. Pisar pogleda za njim ironično, kao što obično gledamo kakve poluumnike, nasmeši se i mahnu glavom, pa se obrte učiteljici: — Šta je ovo...

Ljubica pođe za njim. — Hoćete li da idemo posle podne u Brezovac? Da pustimo dedu rano, pa da idemo. Gojko se iznenadi ; ovakav predlog

»Čudnovata je, baš!... premišlja Gojko deseti put jednu istu misao. — Ovamo sedi sa njim celo jutro, smeje se, šali se i sve onako... što ne valja. Ostavila decu samu...

Ali se to sve završi onim stereotipnim i malodušnim uzvikom: eh!... »I niko je ne prisiljava da sedi sa njim. Što, zar ne može ona ustati i reći : izvinite, ili već tamo... moram na rad, čekaju me deca. Kako sam ja ! A ona jok..

moram na rad, čekaju me deca. Kako sam ja ! A ona jok... nego sa njim tamo amo, pa celo jutro. I šta su imali toliko da govore? — Ludorije !... A ovamo sad gledaj je! ide kao ubijena...

Zna ona žene, pa neka im je najsvetiji izraz na licu... »najbolje će biti, pomisli ona, da govorim sa njim u povratku, sad kad pođemo.

— Neka, molim vas, nemojte... Blizu je, sama ću, odgovori ona odlučno, pa se pozdravi sa njim i okrete svojim pravcem. — Dobro... Laku noć !

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Ako si mi vodice doneo — I ti si se lađane napio. Ako si mi ladak načinio — I ti si se pod njim odmorio.“ 99. Nadžnjeva se momak i devojka: Momak pažnje dvadest i tri snopa, A devojka dvadest i četiri.

Danice, draga seko moja, Da gledamo bega Jovan-bega, Ima li što ljepše pogledati, K’o djevojke kako žetvu žanju, Za njim’ vežu momci neženjeni, Za njim’ šeće beže Jovan-beže, Te pogleda mobu nakićenu, Mobu gleda, a mobi govori: “Moja

gledamo bega Jovan-bega, Ima li što ljepše pogledati, K’o djevojke kako žetvu žanju, Za njim’ vežu momci neženjeni, Za njim’ šeće beže Jovan-beže, Te pogleda mobu nakićenu, Mobu gleda, a mobi govori: “Moja mobo, ne prosipaj klasje, Daleko

Ja ne gledam tavnoj noći doba, Nit’ moj konjic mutnoj vodi broda: Putem idem, za njim praha nema, Vodu gazim, za njim brčka nema.“ 137.

Ja ne gledam tavnoj noći doba, Nit’ moj konjic mutnoj vodi broda: Putem idem, za njim praha nema, Vodu gazim, za njim brčka nema.“ 137.

“ 211. Tri se snega pod planinom bele, Jedan lanjski a drugi polanjski, Pod njim Kata sama bosa šeta, Za njom majka kondurice nosi: “Dete, Kato, zebu li ti noge?

“ 235. Višnjičica rod rodila, više od roda, Pod njom sedi mlad gospodar i s njim gospođa, Pred njima je rujno vino i ogledalo.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

” Seti se odakle je to! VASILIJE: Omaklo mi se! I ne mogu stalno da pazim šta pred njim govorim! Gospodine podnaredniče, to je tekst iz jednog pozorišnog komada!

SIMKA: Onu rđu? GINA: Ko ga je ubio? DARA: Ko je da je, ruka mu se pozlatila! TOMANIJA: Sa njim su ubili i Anđu... SIMKA: Karamarković? DARA: Akcija je odlično izvedena! BLAGOJE: Kakva akcija?

GINA: Može on da kaže šta hoće, nije istina! SIMKA: Kao što nije istina ni to da sam ja imala nešto s njim! GINA: U to se ne bih zaklela! SIMKA (Filipu): Zbog čega mi se mešate u život ceo dan?

SOFIJA: Filip je visoko podigao drveni mač! VASILIJE: Pre će biti da se život njim poslužio i poigrao! A on... Nit je on znao koju ulogu igra, ni zašto, ni u kojoj predstavi!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

se u tim borbama u Vojvodini bio toliko oduševio komandantom srbijanskih dobrovoljaca, Stefanom Knićaninom, da je sa njim otišao u Srbiju i postao oficir u Srbiji. Komandovao je, na Drini, u ratu god. 1876–77.

Kad bi na letovanju, u banjama, neko seo na klupu pored ostarelog Paje Putnika i pokušao sa njim da razgovara, Putnik bi zapitao: „Je li gospodin Srbin? Onda nemamo šta da razgovaramo!

Na proslavi Dositeja, u Čakovu, prvi i poslednji put, sreo sam i Skerlića, koga je svet tada jako poštovao, Bio sam sa njim u istom vozu, u istom kupeu. Bio je u svečanom, crnom odelu. Meni je, sa svojim brcima, ličio na žandarma.

Zubranić je posle prešao na hrvatsku stranu, ali ne znam šta je sa njim bilo. On me je, pre nego što ću živeti u Rimu, naterao da čitam talijansku literaturu.

Njega je, kao mladog poručnika, u Skoplju, ubio jedan regrut koji je bio s uma sišao. Ubio je sa njim i četiri vojnika koje nije ni poznavao.

Nek moje vino polije ovaj čaršav beo, da ne vidim na njemu njeno bledo lice, kad se pokajala pred Sudom i pala pred njim na kolena. A on joj se smejao besno, lagano, banaćanski.

Ovu čašu poruci njegovoj. Bosiljku koji mu je nađen oko vrata. Plaču gorkom i jecanju koje se čulo cele noći, za njim. Banaćanskom bećarcu kojim ga ispratiše do kapije, kad je odveden pred Sud.

(„Der Mensch beginnt beim Baron“.) Jedini običan čovek je lekar u puku, Rumun. Razgovaram sa njim i on se, očigledno, cereka na to što me je snašlo. U tom društvu pazi se samo na to: kako jedu šparglu.

Ali sam dobro došao. On će na Pijavu, idućeg meseca, pa, ako treba da poginemo, zajedno ćemo. Iako ja stojim, pred njim, u stavu mirno, čini nam se kao da smo se vratili u detinjstvo i da se, vojnika, igramo.

Naši đaci su se uvek vraćali u zoru kući. Drveće, tada, i sad zarumeni, ali nema više onih koji stoje, gologlavi, pod njim, mlataraju rukama i govore o socijalizmu. Dugi i bledi Dalmatinci, koje su, često, izdržavale punačke gospođe, odoše.

Nastavlja ono što su pre, u početku futurizma, Trubeckoj i drugi počeli. Ali već oni koji idu za njim došli su do ornamenta.

Konjanik pod njim ima tup osećaj da mu vetar jaše za vratom, a pešak, da su mu svi udovi od sasušene gline. Zeleno nebo Baranje, kao

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Otvoriše se vrata i putnik jedan, mladić, uđe u krčmu, a za njim uleti svež noćni vetar. Stranac je u neobičnoj nošnji: na njemu beo burnus privezan crnom vrpcom oko čela.

Pekar ostade sam, zlovoljno sede na jednu nisku, tronogu stoličicu, obori glavu i zamisli se. — Ide svet za njim kao lud... — mišljaše pekar. — Kažu da i čudesa čini, ali ja u to ne verujem...

Teškim srcem odluči da o svom blagu podigne veliku crkvu, pa dozove starca da mu to saopšti i da se dogovori s njim. Starac dođe. Car ga uvede u svoje riznice i pokaza mu blago.

A gazda osta na mestu, gledajući dugo za njim, a potom se vrati u kuću da razmišlja o onom što mu je sluga rekao. „To je on govorio za moj život“, sinu mu u glavi.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Pogodim se s njim i sednem u čamac. Ribar dovesla do obale, primi novac po pogodbi i, pošto ja izađoh na obalu, on odvesla natrag.

Onaj što je došao prošaputa nešto s njim, valjda mu referisao šta se sve dogodilo. Šef se namršti i oporo me upita: — Odakle si, govori!

izvinim se gospodinu ministru što sam ga svojom posetom uznemirio možda u važnom državnom poslu, pozdravim se s njim, i pođem. On me ljubazno isprati do vrata. Sutradan sam posetio ministra policije.

moja postade toliko jaka da sam najzad, ne mogući objasniti ovo čudo sâm, morao prići onom starcu, te iz razgovora s njim doznam da je narodni poslanik i da mu je određeno u klubu da nauči govor, od koga je maločas ponavljao prvu rečenicu...

— Ja neću da predstavljam opoziciju, ja sam uz vladu. Predsednik se uze objašnjavati s njim nadugačko i naširoko i jedva ga privoli, pošto mu jedan od ministara obeća neku bogatu liferaciju gde se može mnogo

Ovo me jako iznenadi, te naročito nađem jednog od poslanika i povedem s njim razgovor: — Bez sumnje će kabinet pasti, pošto ostaje ista skupština? — upitam. — Ne.

slojeve društva da će posle jednog-dva časa cela varoš s pouzdanjem tvrditi da je on tu, da su ga ludi lično videli i s njim govorili.

Ustumarala se policija, uznemirili se ministri, pa trče na sve strane da se sa njim sastanu i ukažu mu poštovanje. Nema ga. Sutradan donose listovi da jučerašnja vest o dolasku Horijevom nije istinita.

Ali mu je baš zbog takvog držanja popularnost narasla tako da je svaki bio u stanju skočiti, što kažu, za njim i u vatru i u vodu.

svojski namršten, oborene glave, koraknu nekoliko puta, mašući dostojanstveno štapom ispred sebe, a masa krete za njim i viknu nekoliko puta: „Živeo!” Vođa koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade.

Što se mene tiče, ja ću za ovim mudrim vođom ići dok me traje. — Svi ćemo, svi za njim dok nas traje. Vođ je ćutao. Ljudi ga opet uzeše zagledati i šaputati: — Samo ćuti i misli! — Mudar čovek!

Mi moramo napred za ovim mudrim čovekom, jer on zna šta radi; nije valjda lud da sebe upropasti. Napred za njim! Ovo je najveća, ali možda i poslednja opasnost i prepona.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Čini se i sunca nema, ugasilo se, a za njim se, postepeno, primiče hladna ledena smrt... smrt bez vaskrsenja... jesen bez jarkih boja, bez poslednjeg oproštajnog

bi se dopao petomesečnoj kravici, gicne se nogama, nadigne rep i načulji uši, pa poleti preko čajira, ka' smušen, a za njim i ostalo društvo. Stoji trka besne družine, dok ne naiđe na šestomesečnog ždrebaka, što kunja na dnu čajira pod cerom.

Sivonja ga gleda i mrda levim uvom, a time mu kazuje, da se potpuno slaže sa njim, baš k'o naš kmet sa kapetanom... Kola prolaze, a za njima i goveda jure u potes.

Pevačice utanjiše i društvo se krenu. Uz put se sretamo sa drugim radnicima, te se društvo uvećava, a sa njim i veselje oživljuje. Devojke već otegle »oj Miljano« u troje, a momčadija počinje sa brojenicama.

Pavle ide napred, a kulaš polako kaska za njim. Rekom tišina, pa te čisto strah od nje, a mrak se već dobro spustio, te se gotovo ništa ne vidi.

A tamo po budžacima, otimaju se mačke oko buraga, sevaju i reže, dok se koja ne dokopa povećeg parčeta, pa klisne sa njim preko praga i nestane je u pomrčini....

— Pa et', 'nako, kad no beše kod nas kapetan Ivo, znate već svi: rđa k'o rđa, ama i mi poteglismo veliki zor pod njim. Znate već, 'nako, kako je pritez'o tabane našem Živku.... — A što lažeš, bolan!....

Prolazi ponoćno doba, a sa njim i njegove strahote. A kako je strašna seoska ponoć!... To je doba kad se pojavljuju najveća strašila na svet i rade što

A bučje još šapće i pod njim tiho, lagano žubori planinski potočak... oroni se neki kamen i skombrlja u vir — začuje se pljesak i dojek se razlegne

Vazda previjen, trlja ruke, obara oči, klanja se i klanja... razume se, ako je pred njim stariji, a ako je mlađi, — the, uostalom, to i nije bilo baš tako zanimljivo...

Povuče dim i pusti ga na prozor. Dim se izvi u visinu, proleti pored ćerčiva i ode napolje; za njim odoše i njegove oči.

crkve: vetar je jako duvao, prota se uhvatio za karniz od kubeta, a kosa i mantija, misliš, odvukoše ga sa crkve; pred njim nešto zagledaju dva inžinjera, a on pružio ruku, pa im nešto pokazuje...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Na sredini sobe sto sa kupovnim čaršavom i oko njega stolice. Nad njim visi sa plafona veća lampa. Palanačka soba iz osamdesetih godina, u čiji se stil uneo i ukus devojke koja je pogdešto

JEVREM (ispraćajući ga): I ne treba ti drugi! JOVICA: E, pa hvala ti, Jevreme! (Odlazi.) JEVREM (za njim): Pravo u dućan i nikom ni reči!

Neka baci akta u fioku! A ti, ovaj, gledaj lepo s njim. (Polazeći.) I nemoj da stegneš ruku. 'Ajd', odoh ja malo da omirišem čaršiju i da pustim tvoje ime u saobraćaj, neka

Razgovarala sam sve vreme sa gospodinom Ivkovićem, pa ne bih ni mogla da čujem i da sam htela. JEVREM: S njim razgovarala? A šta on onako kaže... o čemu ste razgovarali? DANICA: O vrlo važnim stvarima.

DANICA: Dobro, skloniću se! (Odlazi u sobu.) III SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI SPIRA (za njim Spirinica): Dobar dan, svajo! PAVKA: O, baš dobro... SPIRINICA: A znaš šta smo rešili ja i Spira?

Imam vazdan da vam kazujem. SPIRINICA: 'Ajde. (Odlaze svi u desnu sobu.) IV JEVREM, SEKULIĆ JEVREM (za njim Sekulić): Evo, iz ove sobe. Eto, taj orman zatvara vrata koja vode u njegov stan. SEKULIĆ: Baš u njegovu sobu?

DANICA (Ivkoviću): Ispratiću vas! IVKOVIĆ: Doviđenja (Odlazi i Danica s njim.) XI SRETA, JEVREM SRETA: Kada postavimo svaku stvar na svoje mesto, onda pravo da ti kažem, ovaj Ivković u tvojoj

DANICA (unela je služavnik sa rakijom i stala u stranu, očekujući kraj govora te da posluži). MARINA (izašla je za njim i stala na prag od sobe). SRETA (objašnjava se živo sa Jevremom koji ga ne razume).

Samo da se pozdravim sa Pavkom. (Ženi.) Kažem ja tebi da požurimo. (Polazi u Pavkinu sobu.) SPIRINICA (ode za njim): Ti meni kazao? A od jutros ti govorim... SPIRA: Kazao sam ti: 'ajde brže, a ti?

I bacaju se za njim mezetom, krastavcima, jajima... JEVREM (više sebi): A kafedžija sve to beleži! MLADEN (nastavlja): A njini uzeli drugu

JOVICA: Znaš kako je, gospodine Ivkoviću, ne možeš danas ni rođenom bratu verovati. Obeća pa vrdne. Kad si s njim u četiri oka, on ovolika usta na vlast, a kada se sa vlastima pogleda u oči, on ne ume da zine.

ovaj, ko to tebi kaže? DANICA: Ja što vam kažem pa ćete videti. Prvo i prvo: Ilić, bivši poslanik, nije glasao i sa njim preko četrdeset njih.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Ne smeš ni za živu glavu stupiti u polemiku s njim ni oko čega, jer će te zasuti i zatrpati masom citata, da ćeš se pokajati odmah.

kontrafu Pelagićevu, onu gde je namalan onako naslonjen na svoju radeničku ruku sa pogledom punim bola u očima, a pred njim namalane neke bukagije kako omotavaju zavijutak hartije na kome piše: »Pravda i sloboda u okovima«; ako se, to jest,

E, moraš i ti, i svaki, da se osvrne za njim kad ga vidi gde ide seljački a govori naučenjački!! Pošto je tako raspakovao i ponameštao uz pripomoć famulusa, sede

sve, pa čak i onog tamo neobrijanog u onom klopavom i raskokanom slamnjem šeširu, sa propalim perčinom, što se svi s njim šale, jer drže da imaju prava na to. Pa ga čak i kelner, onaj što je bio pre Zaca, nije vermao.

I svaki onaj koji ga je ma jednom samo počastio kafom ili rakijom, drži da ima pravo da se našali s njim. A šale, naravno, da su grube bile.

I to su svi gosti s njim radili. Je li se neki putnik samo dva dana zadržao u selu, već je držao da ima prava da ga dira i tovari.

Je li se neki putnik samo dva dana zadržao u selu, već je držao da ima prava da ga dira i tovari. Tako se s njim već uveliko šale i dva putnika koji su tu odseli od pre tri dana.

Odmah nabije šešir na oči, pa jala na vrata mehanska! Oni viču za njim, zovu ga natrag, vele da je sve to samo šala, i da je lud kad ne zna za šalu, — ali on neće ni da čuje, nego hvata

Zato i sada, čim se Sreten poslužio slatkim i počeo da srče kafu, priđe mu ćir Đorđe stolu, rukuje se s njim, pa sede za sto da se razgovara, motreći, naravno, u isto vreme svojim živim nemirnim očima na sve strane i

se postarao, pa on, kako na primer jedan što se kaže činovnik i gospodin, pa ide u kokošarnik selski seb’ na rezilak a njim gi pa na teret. — More — prekide ga Sreta — ni čašu vode nije dužan gedžo da mu da!

« Tako vele seljaci i malo malo, pa čas ovaj čas onaj dolaze u sukob s njim. Krsti se čiča Milisav, pa se čudi čovek šta ga je snašlo. Ne može čisto da pozna svoje seljake; ni oni ni daj bože!

— Ama ne brini se ti. A je l’ sam mu se samo ja naturio. Gore mu napasti ne treba. A ja, znaš, onako lijepo s njim i opet ćeram svoje. Eh, okle sam ja, ne može on meni doskočiti! — Tako, tako!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Trolejbus sad juri, ne trepćući, Silazi na trg strelovito, pravo, Sunce, s njim, jezdi u istom smeru. I dok Žuća odlazi kući , Neko bi mogao reći: „Bravo!” Starom i dobrom kondukteru.

” I naglo, u kovitlac, Spusti se kao hitac Na padinu travnog predela (A zmija je, nad njim, lebdela.) Skačući po travi, sve kao Da pleše, on ju je čekao, Dok mu, nasred livade, Ponovo u kljun ne pade.

Čovek-vozač pse je odgurnuo u stranu, Oni trče za njim, dok ne sustanu, I umesto od čoveka da se odmore, Psi kevću na auta iz ljubomore.

GOST Prvi put je jutros u grad Došao jedan Lukac Mlad. A za njim, oko devet sati, Sunce je počelo da se zlati. Proleće je tajnu poruku Poslalo u grad po Mladom Luku: Za dva-tri

DANI Ponedeljak — seljak Pošao u Meljak. Utorak — ukorak Za njim, kao rak. Po sredi je sreda: Na dve strane gleda. Četvrtak — četvrti U mestu se vrti.

FEBRUAR U hladnom sumraku, kukurek Sam samcit, bdi u uvali. Zrak sunca, i s njim ovaj vek, U barici se plitkoj pali, Triput pali, tri puta gasi: To voda žmirka u sutonu.

Leto je pomalo neodgovorno, dok jaka zima donosi Mraz, a s njim usmerenost i ozbiljnost. U leto se posećuje selo u kojem je rođen Don Kihot, I jednim okom, na plaži, čita se Moma

Napred zvižduk, a za njim lupa Rasklimanih drvenih klupa. Zvižduk, taj urlik za daljinom, Poziv da se raskrsti s nekretninom, Na leđa

) — Te da tako zauvek raskrste s njim. Stvar jeste neobična, ali ti se Čitaoče, dragi, ničem ne čudi: Između Morave, Save i Tise Naiđoše dani ludi,

” „Ne mislim tolko na korist, već na Osvetu — slađa mi je nego šlag! Nekad sam sa njim bila srećna, A onda — celu stvar odnese vrag: To se desilo onog proleća Kad mu se izgubi svaki trag!

Treba ga dati nekom Turčinu, A Turci će znati šta s njim da učinu!” UVREDE MAGDE KALABE „Ovako sa stvorenjima treba oholim! Ja tlačitelja svoga tlačim! Pedeset dinara!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Ono iznosi oko 40 kvadratnih kilometara, i na njemu je varoš Hemilton. Za njim, po veličini, dolazi ostrvo Sen-Džordž od tri kvadratna kilometra.

Rakić, Milan - PESME

Jedanput srce na laskanje prista No više neće. Gledaj, sunce greje I krivudava reka pod njim blista Ko oreol na glavi starog Hrista.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita. Stopi se u meni strašću tvojom celom, Da sav iznemognem pod vitkim ti telom, I da duša moja najzad bude sita.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Evo tajna besmrtnika: dade Srbu stalne trudi; od viteštva odviknuta u njim' lafska srca budi. Faraona istočnoga pred Đorđem se mrznu sile, Đorđem su se srpske mišce sa viteštvom opojile!

Za njim jata prokletoga kota, da opuste zemlju svukoliku kâ skakavac što polja opusti. Francuskoga da ne bi brijega, aravijsko

komate razdrobiše carstvo, srpske sile grdno satriješe; velikaši, trag im se utro, raspre sjeme posijaše grko, te s njim pleme srpsko otrovaše; velikaši, grdne kukavice, postadoše roda izdajice.

Stiže sina materina kletva, pogibe mu vojska svakolika. Bježi Stanko uprav Bajazitu, da s njim jede madžarske nosove.

Pomislimo: ko će ono biti? Kakvi gosti? — Nije im vrijeme. Kad ali je ono stari Ozro i birani za njim Ozrinići. (Nije od njih nijednoga živa.

SERDAR IVAN Pita li te što za ove kraje? VOJVODA DRAŠKO Pita, brate, ne znam ni sam kako. Ja izidoh pred njim s Grbičićem, poklonih se kako mi rekoše.

Pojaš', Marko, tvojega Šarina, od oružja ništa ne uzimaj do tvojega teška šestoperca; njim Aliju zgodi među pleća, pa mu na čast Prorok i hurije!

Ne mogaše čovjek nigda znati al' je zgodni ali je valjasti, al' je mudri ali je ljubavni! Šest putah sam s njim na muku bio đe prah gori pred oči junačke i đe glave mrtve polijeću — jošt takvijeh očih gvozdenijeh ja ne viđeh u

Spomenik je vašega junaštva Gora Crna i njena svoboda! IZLAZI IGUMAN STEFAN MEĐU NAROD. I NOSE ZA NjIM DVA MOMKA MEĐU SOBOM JEDNU SINIJU I NA NjOJ DVADESET OKAH ŠENICE VARENE, IZMIJEŠATE ZRNIMA ŠIPČANIMA, NALITE DOBRO

Udarilo dvjesta haračlijah, poturice, ljuta Arnauta, na krvavu Radunovu kulu. Sam se Radun u kulu nagnao i s njim žena njegova Ljubica; žena mlada, ama soko sivi, puni puške svome gospodaru.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Juče sam bila tamo i rekoše mi: tek što se nije vratio s puta. I neću ja više da drhtim i da strepim pred njim zbog tebe; neću više da lažem i da te krijem.

Ali isto onako kako je umela da sačuva od sveta te svoje veze sa njim, tu ljubav, gotovo zadocnelu za njene godine, ali ne i za njenu lepotu i svežinu, isto je tako znala, kada se to htelo da

Čim Sofka poodrasla, umela sama da jede i sedi za sofrom, on, deda, naredio da i ispred nje na sofri, kao i pred njim i pred ostalim članovima porodice, stoji napunjen satljik vina. Samo ga po tom pamti, a više ništa.

Svi bi se tada oslobodili, a naročito mati joj, koja jedva dočekujući tu priliku da se i ona sa njim, najviše radi ostalih žena, štogod razgovara, šali, počela bi tobož Sofku kod njega da panjka: — Dobra!

i videći kako joj se kakav muški približava, po običaju, sakrivala iza kapije i, tek kada onaj prođe, onda da viri za njim. Kad god bi je bilo na kapiji, mogla se videti kako stoji ispred nje | slobodno.

Ako bi sa njim bilo još koga u društvu, koji je ne bi znao, ili bio čuo za nju, ali još je ne video, onda bi Sofka uvek za sobom, kad

I kad je ovako lepa u svakidašnjem odelu, kakva li je kad je obučena! Pa kako ona pred njim sada stoji smerno i kako bojažljivo raspituje o „svome čoveku“ grdeći sebe: što nije znala šta će joj poručiti i

Mati ga otprati do kapije, a Sofka osta u kujni perući šolje. Ali ona vide kako se mati, pošto otprati Arnautina i za njim zatvori kapiju, vraća polako i čisto teško dođe do bunara i Tu ostade dugo, dugo. Posle skrenu i uputi se podrumu.

Dečko ode. Kapija se za njim zatvori. Sofka vide kako joj se mati ne diže, već ostade tako jednako sedeći, gledajući zamišljeno u ispijene šolje kafe

Aman, gazda! — Đid, bre! — krkljaju oni. Konji im se propinju nad njim ali one, smrtno uplašene, beže ma na koju stranu. Dole Magda se uzrujala.

— Evo, na, Sofke! — poče je Magda nuditi njim, pokazujući glavom. — Ovo ti je poslala tetka Stoja i molila me, Bog zna kako, da te pozdravim: da uzmeš i okusiš od

I uđoše unutra. A svima je bilo mučno i teško. Mati, kao ukočena, išla je za njim. On se jednako okretao i unezvereno gledao po kujni, po redovima posuđa na rafu, unutra, po samoj sobi.

Pandurović, Sima - PESME

snagu I ostave nas, najzad, umorne, mirne, bône, Osetim i ja, katkad, čistotu srca blagu, Lajički život, al’ s njim i čase monotone, Otužne, duge, što mi pohotu krate dragu.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Primorci, koje put vođaše na lijevo, zaustaviše se malo, gledajući za njim. „Ko je ono?“ zapita neko momče. „Ono je serdar Pejo Grubanov s Njeguša.“ „A!

A danas više no obično, jer je red u pustoj kući badnjake prilagati!... Nije čuo kako ga oni pred njim već izdaleka dozivlju, i Bog zna, koliko bi on tako stajao da nekoliko studenijeh kapalja ne padoše na njegovo vruće čelo.

“ Za njim uđe drugi, za ovijem još dvojica, jedan za drugijem, svaki ponavljajući one riječi što ih je prvi izrekao.

Glavari sjeđahu svi naokolo; Vladika za zelenom trpezom na divanu, pred njim je ležalo nekoliko snopića artija. Tišina bijaše nastala. „Ne pamtim da nas se manje okupilo na ovaj god!

„Gospodaru, jedan, te dobar Katunjanin dolazi i š njim jedan ćesarovac, a ma ne od ovijeh, novijeh, (primorskijeh) ćesarovaca, no pravi, i’ sred Ćesarije.

“ „A ti momče, pošto želiš kod mene da ostaneš, ostani slobodno!“ Gospodar izađe a svi glavari za njim. III Sveti Đurađ jezdijaše na svome bjelcu put našijeh strana.

U taj mah uđoše u dvoranu tri čovjeka i jedna žena. Najprvi iđaše starac neki, debeo, obrivanijeh brkova; za njim pop latinski, noseći pod pazuhom gomilu knjiga; za ovijem momče neko, suhonjavo, žuta lica štapljući se krstom od drveta,

Padnuvši, oba gnjata prelomi. Lijepa cura, što potekla bješe za njim, vrisnu s trijema kad ga vidje slomljena. U hitnji baci mu iz njedara kao neki zapis obješen o trakama.

Ona gospoda i gospođe rukovaše se s njim isto preko volje, djevojka ga samo poglednu, ali jednijem pogledom iskaza mu toliko ljubavi i žalosti.

Sva ona vojska tisnu se za njim, psujući ga i gađajući ga iz pušaka. On je, jadnik, bježao što ga ikad noge nosahu, bijele i krvave pjene izlažahu mu

Lagani sjever zabridje gorom. Otaš glednu na više i ostali za njim. Sunce bješe gotovo do polak veba. „E, do sad bismo sigurni, a posad, bogami, ne“, započe četovođa.

“ reče polako Otaš. Iz gore iziđe, pa se ustavi na kraju ledine, jedan — brkati Crnogorac. Za njim još trojica. Onaj prvi poglêdaše na sve strane; vidjelo se da nekoga traži. „Evo nas Njeguši! Prilazite slobodno!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

(I ovo će se danas sutra zvati lane; U radina komadina; Nevolja oči nema; Ko kriva žali pravome greši; Koga nema za njim grob ne plače, itd.

Kad se oprosti s lisicom i pođe svojoj kući, onda lisica pristane za njim poizdaleka da vidi kakva je ta njegova kuća za kojom on toliko čezne i neće da ostane kod nje u lijepoj pećini na konaku.

da mu da; ali mjesto čarapa ili čega drugoga, izvadi iz bisaga buzdovan na sindžiru, pa onako iznenada potegne Turčina njim u glavu, te ga onesvijesti i obori s konja; pa brže bolje stane ga gaziti i biti buzdovanom po leđima.

Što se ti poljubi s njim? — Sekin vo kod njega na izoru bio. — Poljubila se neka žena s milosnikom na saboru, a drugarica je zapita, što se ljubi

majka i kćer na zavjet u nekakav manastir, pa, kad došli do blizu manastira, udari kiša te majka prva zagrne zubun, s njim se pokrije po glavi, a uz zubun podigne i košulju.

junak i veliki hajduk imenom Ramo, pa kada je veoma ostario i počeo već o štapu hoditi, pristala bi mala djeca za njim, govoreći mu: „Adže Ramo, dobar ti si“! — a on bi im na to odgovorio: „Hvala bogu, jer ne mogu“!

skinuo ular s Herove kobile, koju je Hero za sobom vodio, i metnuo ga sebi na glavu, pa on mjesto kobile išao za njim.

— Jesu, ćerce, oni te se našim kožama zimi ogrću. 17 Pitalo jagnje vuka, kad ga je oko vrata premetnuo i s njim bježao: — Kuda ćeš sa mnom? — Neću daleko. — A šta ćeš od mene? — Pritrpi se malo, znaćeš.

KUKAVICA Srblji pripovijedaju da je kukavica bila žena i imala brata, pa joj brat umro i ona za njim tako mnogo tužila i kukala da je bog pretvorio u ticu.

Ono što je bilo pred njim zemlje i prostora, on s Rudnika blagoslovi te nema papradi, a ne seti se da se okrene natrag, da i onu stranu

HERCEGOVINA Kad je Bog stvarao svijet, sveti Petar je za njim nosio u jednu torbicu zemlje, a u drugu pijeska, i, đe je Bog htio da bude polje, naredio je svetom Petru da baci izmeđ

Miš sazove mobu, Da mu požnje proju, I zakolje mrava — Debeloga brava! 2 Tri su zeca za guvnom orala, Lisica njim plugom upravljala, Brala sije, gavran krilom drlja, Golub kosi, golubica snosi, Pućak dije, a pućka se smije, A spuž

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad doćeram trag do mora, a to on otišao preko mora, a ja za njim tragom. Kad pređem preko mora, a to čovek uvatio moga čelca u ralicu, pa ore za sitnu proju.

“ Onda dijete ustane, pa uzme pogaču i otide kući, a ćoso ostane gledajući za njim. III. ĐEVOJKA, UDOVICA I PUŠTENICA Bio čovek neoženjen, pa ga jedni nudili đevojkom, drugi udovicom, treći

Kad se obazre Ero i vidi Turčina, đe trči za njim, a on onda bježi! Kad dođe pod brdom u jednu vodenicu, a on utrči unutra, pa poviče vodeničaru: „Bježi, jadna ti majka!

Kad gore, ali se more zaledilo, ne može na polje! Onda se brže bolje vrati opet na dno mora, te uzme kamen i njim probije led, pa onda poteci za sv. Aranđelom! Onaj bježi, a ovaj za njim! Taman kad sv.

Aranđelom! Onaj bježi, a ovaj za njim! Taman kad sv. Aranđel korači jednom nogom k Bogu na nebo, onda đavo stigne, te mu noktima iz tabana u druge noge

to čuje, on se trgne i skoči na noge, a Međedović već bacio svoj buzdovan pa bježi preko polja, a Brko se naturi za njim. Međedović polakši poizmakne pred Brkom, ali Brko nikako ne će da ga se mahne.

se on kaže, otidu te jave carici, a ona kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka, pa uzevši se s njim po ruke uvede ga u dvore.

” a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući a ždrebe uz kobilu.

” a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu.

Kad zmaj to vidi, začudi se: „Kakva to sila goni od mojega dvora!” pa se | vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući. Kad dođe pred dvor, iziđe careva kći predanj, a on se prodere na nju: „Ko ti je u dvoru?

Zmaj kad to vidi, začudi se: „Kakva to sila goni od mojega dvora!” pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim kući. Kad dođe pred kuću, iziđe careva kći predanj, a on se prodere na nju: „Ko ti je u kući?

Sveti Sava - SABRANA DELA

I ovo je vest koji čuh od njega i povedam vam da je Bog svetlost i da tame u njemu nema. Ako kažem da zajednicu sa njim imamo, a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istinu.

Ako li u svetlosti njegovoj hodimo i zapovesti njegove čuvamo, da je i sam svetlost, zajednicu imamo sa njim. I krv Isusa Hrista, Sina njegovog, očišćava nas od svakog greha.“ (I Jn.

I mi smo dužni za braću dušu polagati.“ (І Jn. 3, 16) „Ako zapovesti njegove sačuvamo, i ugodno pred njim činimo. Ovo je zapovest njegova da veru imamo u Sina njegovog Isusa Hrista i da volimo jedan drugoga.

A treba ga čuvati, i upravljati, i voditi i njim vladati još i hrisovuljama blaženih careva, kojima se slobodno i bez potčinjavanja bilo čijoj vlasti još tvrđe privezuje.

i naneste toliku štetu ne toliko njemu, nego i sami sebi, a sa vama i drugima, a kao onom i samima sebi pogibelj sa njim pokazavši!

A treba ga sačuvati, i podizati, i voditi i njim vladati. Manastir sveti ovaj sa igumanom poveravam onome koji vlada ovom zemljom, velikom kralju koji bude u nekom

I kada uđe u crkvu vladar i svi ovi sa njim, da se posavetuju i izaberu čoveka prepodobnog, koji će biti arhimandrit među svim igumanima i pastir stadu ovome.

život naš i smrt našu, i ko bude od nas živ k vama da se vrati, a koga smrt potrebuje, molitva vaša neka bude sa njim.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Vraća se Ikonija.) IKONIJA: Da mi je ko pričo, ne bi mu verovala! Stoji i govori, a pred njim nigde nikog! (Primeti Anđelka) Ja moram da sednem! Ćoro! jesi to ti? Nisi valjda pobego?

IKONIJA: Ćoro, ko zna šta je, nemoj dizlaziš! (Anđelko izjuri napolje, Cmilja i Ikonija za njim. Cmilja nosi otvoren kišobran i zapaljenu sveću. Zatamnjenje.) III SLIKA (Ulica pred kafanom.

Pa poduvati ga, majku mu, nisi bogalj! Daj da ga sklonimo s ove kišetine. CMILjA: Gde ćeš s njim noćas? IKONIJA: Gde ću, nego u kujnu! CMILjA: A gde će onda Anđelko? IKONIJA: Može u šupu, imaju neki sicevi!

IKONIJA: I jesi našla numeru, pa da kukaš! Nije on, bednik, dostojan tvojih suza! S njim bi se mnogo usrećila, nangro! Da mu nosiš po zatvorima cigare! CMILjA: Vidiš ti onog tamo? IKONIJA: Koga?

ISLEDNIK: Ja l ovde stanuje neki Anđelko Ćora? CMILjA: Ne stanuje, al tu je privremeno. ISLEDNIK: Imo bi sa njim nešto službeno. CMILjA: On leži u šupi, na nekim sicevima... Nešto je bolestan, nepokretan, — ne pomako se, dabogda!

ANĐELKO: Poznajem ga, al provizorno. ISLEDNIK: Jedno me zanima. Po puštanju iz kapezea, da li si s njim možda stupo u kontakt? ANĐELKO: Ništa ja nemam s tom vaškom ušljivom!

Zatim se naglo otrgne, gurne stolicu Isledniku pod noge, i pojuri prema vratima. Islednik, kad se pribere, za njim.) ISLEDNIK: Stoj, pucaću! Anđelko, ne budi lud, ne komplikuj! Stoj! U ime zakona, stoj!

Stanković, Borisav - JOVČA

Mita gotovo silom vuče Anđu za sobom; penje se, čisteći usput odelo i zagledajući se; Anđa za njim skrušena). JOVČA (kad ih smotri, paleći cigaru pokazuje im da priđu i sednu). MITA (pokloni se, sedne bliže).

da te pare nisu moje već da su to tvoje, od tebe, bato, pa samo da se ne obruka pred tobom, i ona, dan i noć je sa njim radila, pomagala mu je. I odužiše se, vratiše, pomogoše se i podigoše se. Ali pokojnik umre.

ono odmah kod nje da beži, i jedva tamo kod nje da ostane, jer zna da će ona, tetka, da ih krije, i oni tamo kod nje, s njim, da se vesele. A sada čujem: i propio se, pa ne samo to nego, što je najgore, poče i sa kafanskim ženama...

(Otvara kapiju.) Na kapiji se ukazuje napred Jovča, na konju, za njim još tri prijatelja, u bogatom prizrenskom odelu, na konjima. Za njima svirači i nosioci fenjera.

(Ulazi za prijateljima da ih tamo razmesti; za njim i svirači. Vrata ostaju otvorena, osvetljena.) SOFIJA (povlači se, odlazi u kujnu).

Kad vidi da je prazna, izbezumljeno, drugim glasom): Šta je? MARIJA (pribrala se već. Stojeći pred njim, osvetljena svećom iz ruke njegove koja drhti, rešena na sve, diže glavu i gleda ga, kao nikad dotle, pravo, dugo i

Naročito kad je ovakva noć studena, vetrovita, onda i duže ostane. Ide uvek moj Stojmen krišom za njim, tamo, znate, više Vaskine kuće. Sakrije se i pazi da mu se što ne desi; ima zlih ludi.

I niko ne sme znati. TOMA Samo Stojmenu, odmah čim dođe, kazaćeš i poslaćeš ga k nama. S njim ćemo zajedno. STOJNA (krši ruke): Oh, aman! ARSA But!

Pauza. Čuje se sve bliže larma, vika: O deda Jovčo! Deda Jovčo! Ulazi Jovča. Deca ga vode. Igraju se s njim. Vitlaju ispred njega. Jedni ga spotiču, drugi mu prikačinju ostrag razne stvari što na putu nađu.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

I PRIKLjUČENIJA Sadržaj ŽIVOT I PRIKLjUČENIJA DIMITRIJA OBRADOVIČA NAREČNOG U KALUĐERSTVU DOSITEJA NjIM ISTIM SPISAT I IZDAT 2 PREDISLOVIJE 3 OBZNANjENIJE 9 POČETAK GREČESKE KNjIGE 16 KAKO SAM POSTAO KAPAMADžIJA I

TO SAM I NAŠAO 36 ZAKLjUČENIJE PRVE ČASTI 47 ŽIVOT I PRIKLjUČENIJA DIMITRIJA OBRADOVIČA NAREČNOG U KALUĐERSTVU DOSITEJA NjIM ISTIM SPISAT I IZDAT II 53 PREDUVEDOMLENIJE 54 I PREČESTNjEJŠI GOSPODINE! LjUBIMEJŠI I DRAŽAJŠI MOJ! 56 II LjUBIMI MOJ!

I PRIKLjUČENIJA ŽIVOT I PRIKLjUČENIJA DIMITRIJA OBRADOVIČA NAREČNOG U KALUĐERSTVU DOSITEJA NjIM ISTIM SPISAT I IZDAT PREDISLOVIJE Slatka je stvar, i puna bezlobne zabave i utešenija, spominjati se svoji[h]

Što dete čuje, to uči i prima, kako god i svoji[h] roditelja jezik; što vidi da se pred njim svaki dan čini, tome mora naviknuti; tako prisvojava običaje, tako narave, tako sve misli i mudrovanija oni[h] s

I videći me odveć bojažljiva, da kako bi kom detetu firgaz ili ferulu počeo davati, ja bi[h] s njim zajedno počeo plakati, kao da bi imao posle njega nama[h] na mene red doći, dobri mešter, za izbaviti me od vsegdašnjeg

a kad bi mi palo na um šta su pustinjaci radili i poslovali, krepko bi[h] želio da se namerim na kog pustinjika da s njim odem u egipetske i u arapske pustinje, gdi nema stope čoveka živa.

Kako bi ko pošao u Senđurađ, Partoš i Bezdin, manastire nedaleko od Čakova, pošao bi[h] i ja s njim, s nakanom da nađem kakvu pešteru iliti pustinju i da tu ostanem; no, onde videći da kaluđeri jedu i piju kao i drugi

” Meni se činilo da je toga igumna bog poslao da me izvede iz Čakova, kao iz Egipta, i da spase dušu moju. Pošao sam s njim do Senđurđa.

Čudnovito zaktevanje! Bog mi je dao oči telesne da s njima gledam i vidim, i duševne, razum, da. s njim sudim i rasuždavam.

Narod valja savetovati i učiti, a ne srditi; silom se s njim ništa ne može učiniti. Narod je krotak i pokoran; krv će svoju do potrebe za svoje starije proliti.

uvodeći, a stare običaje uništožavajući, valja da dobro narodu dadu da pozna da je to njegova prava polza i da se s njim dobro misli. Svemoguć je jedan vladetelj u svom narodu kad narod savršeno pozna dobro namerenije svoga vla-detelja.

Mnogo ga je i mučno ga je složiti, kako si sam rekao. Zato valja s njim tiho postupati; dati mu da razume i da čisto pozna j šta mu je polezno, šta li nije.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Samo da znate koliko je puta s njim jeo, baš s njim za jednijem stolom, i u manastiru i po župama! S njim je i putovao. Dva puta idoše zajedno čak do Zadra!

Samo da znate koliko je puta s njim jeo, baš s njim za jednijem stolom, i u manastiru i po župama! S njim je i putovao. Dva puta idoše zajedno čak do Zadra!

Samo da znate koliko je puta s njim jeo, baš s njim za jednijem stolom, i u manastiru i po župama! S njim je i putovao. Dva puta idoše zajedno čak do Zadra!

To je najglavnije. Zatim se pobrini za moju ložnicu odma! Momak izađe, a za njim i Bakonja. Čagljina se nakašlja, omako kako se čini kad se hoće da privuče čija pažnja.

Povrh sijena sluga prostrije čiste plahte, koje izvadi iz bisaga, a svrh toga metnu pokrivače. Za njim bijaše uljegao Bakonja, pa se raskorači pred pragom, gledajući koso stričeve i rođake.

— Taa-ko! Dosta sad! — prekide dujo. — Mali će doći na ćud, ja se nadam, a ako li ne dođe, ja ću s njim natrag! A sad dosta i za dosta! Ti mu, Barice, spremi malo prtenila i što znaš, pa neka iđe sutra sa mnom. Taa-ko!

) kajaćeš se, ako ga povedeš, jer će te ovo dite osramotiti i nas sviju! — Taa-ko! A ja ću s njim natrag, ako ne bude za to. — Zlo je i da pođe! — reče Rora.

Kazâ ti je i Čagalj, i Šunda, i Kljako, i Rora, i ja, a kašće ti i sve selo, jer je sve selo na čudu e njim! Vidiš kako sad plače uz mater, kako se pripodobija! Siroma! A džigerice bi ti izvadija za krajcaru.

Na prednjem mjestu sjedijaše čovjek sa fesom na glavi, koji lijepo pozdravi: „Valjen Isus!“ Za njim, u košu, izvalila se dvojica kakve Bakonja nikad ni u snu ne usni (jer Bakonja nikad ne bi u gradu).

A onaj se pepeo šmrče da se osnaži vid. Onaj jezik što je slušao zove se talijanski i njim govore svi učevni ljudi. „Prke“ znači: zašto; „ši“ znači: da!; „že“ znači: jest itd.

Pak ćeš se izmaknuti i stajaćeš gologlav, jes me razumija? Taa-ko? — reče stric ne gledajući ga i krenu se pred njim, malo brže.

— A jesi li kad bija ovdi? — zapitaće ga jedan mališa, pošto ostaše s njim na trijemu. — A kako te zovu? — pita drugi. — Ime mi je Ive — odgovori Kušmeljić. — Al’ te zovu Bakonja!

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Kud skliznu taj svet? Kao da ode Tisom Odronjen, nogom, komad ilovače. Gledamo za njim dok voda ga rastače. Gle — stoji još sve to al s tankim obrisom: Tu je i porta i vrg i sinagoga I neki čudni osmeh

Ima za mene uvek reč nemuštu. On prvi šane onu miso suštu Od koje bežim ko od vatre, leda. Kad pođem za njim — osvanem sred blata. Strašno me drži, a neima šake. Ili me pušta nebu pod oblake, A kada padam — on me ne prihvata.

gmizati I onoj svojoj zmiji svirati Zar sad baš u taj mrak iz okola Izviti glas svoj poput sokola Pa kao kiša za njim levati Zar sad baš kad i evo svitanja Dizati glavu punu pitanja Nemeti ili opet pevati.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Nad njim, po asuri, šušti zrnasti sneg, škripe i krcaju kola trzana izduženim volovskim vratovima, sudaraju se rogovi u pomrčini

Svih petnaest godina života s njim samo su čekanje, stražarenje po mraku i kiši, nesanica što budno osluškuje lajanje prerovskih pasa na odocnelog

Takav glas ima samo kad mu grize vrat u onom svom ludilu. „Muški, muški“, zadavila se. Za njim kroz nezatvorena vrata ulete i vetar u kuću. Staje na korak od nje, spuštenih ruku, stisnutih pesnica.

Misliš, neće da dođe? Aćim očima pita Mijata i stoji pred njim zamišljen, bojeći se da sluga ne potvrdi ono u šta i sam mora da veruje.

Najviše se obradovao one godine, nedelju dana pre no što su se sreli: dve zasede su pucale na njega i ubile konja pod njim, njemu su samo okrznuli list na levoj nozi, dobro se seća, Vukašin ga je uplašeno gledao, i ruka mu je drhtala, on je

Trebalo je da razbije ono ogledalo, jer sada je siguran da bi mu sin tražio novac; jer s njim se ništa drugo nije dogodilo sem što je postao sudija beogradskog suda, i To njegovim, Aćimovim, zauzimanjem.

Pa je verovao da će on izmeniti život i doći pameti posle razgovora s njim, ovde u kući u kojoj se rodio, ovde gde su njih dvojica nekad razgovarali, i molio ga da uzme nekoliko dana odsustva i

Samo jedno... — promumla Đorđe i iziđe napolje, ne zatvorivši vrata. — Jeste, zbog tebe — šapuće za njim Aćim, u inat sebi.

Kasnije. Moram tiše da govorim.) Ja sam umoran, idem odmah u sobu. Neka, nemoj da ga zoveš. Pozdraviću se s njim kasnije, kad ostavim stvari. (Sa slugama? I s njima da se gnjavim.) Dobro sam, Mijate. Nisam ostario.

Ko je od toga imao koristi? — zastade. Seti se prizora s puta: ...Čovek nosi plehanu peć i veliki denjak stvari, a za njim idu dva mališana sa loncima u rukama i žena sa detetom u naručju. „Kuda ćete vi, čoveče, po ovakvom vremenu?

Često bi noću zaplakala u brizi za njim što je negde daleko u svetu, tuđem i mrskom, u svetu druge vere i drugog govora, misleći da je gladan, bolestan, kad

Grožđem mu i prozore okitila. Koliko je puta u umornoj tuzi, onoj pred san, onoj kad je sama, njim tešila sebe. Nekoliko sitnih vatrica silazi joj niz lice i kaplje u krilo.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— »Pa, ja to sanjam? — Đavolak protrlja oči. Umesto grbavice, pred njim je stajala lepotica. U ruci joj je bila ruža. Ona je prinese licu i začudi se njenom mirisu, pa je pruži susedu da

Vreća je bila lagana. Od čega se starica povijala? Dečak pođe niz stazu, starica za njim. Jedva je nekoliko koraka prešao, kad oseti kako vreća na njegovim leđima postaje sve teža. Šta li to nosi u njoj?

Leteli bismo kamo hoćemo, niko nam ništa ne bi mogao! Još i ne doreče Plačko svoju želju kad oseti da se s njim nešto čudno događa i htede da pobegne u ljušturicu. Ali, gle! Ljušturica tesna, pretesna — ni glavu u nju da zavučeš.

Visoko, više, još više, do trećeg neba, do sedmog! Uporedo s njim penjala se još jedna zvezda, a duboko dole treperio pustinjski pesak kradući sjaj meseca. — Pogledaj kako blista!

»Verovatno sanjam!« — pomisli i uštinu se za mišicu, ali ogromna Zlatna kraba i dalje je stajala pred njim, smejući se: — Zar si zaboravio šta želiš? Da nećeš da budeš car? — Ne — provali iz dečaka.

— Šta bih više? Tu, pod tim orahom, odmarali su se još njegovi pradedovi. Trebalo je da i unuci pod njim sede. Starac uzdahnu. Preli ga tuga kao ledena voda. »Ko će sedeti kad ja umrem?« mislio je. Nema dece na salašu.

Reka se, najednom, rastvori i on izlete, a za njim izlete čitavo jato ribica pretvorenih u vodene cvetove. Sve do sutona lepršali su vodeni cvetovi nad pritihlim vodama

Jato je jedva sopstvenim očima moglo da poveruje. Zar taj kržljavko leti? Leteli su za njim da se izbliza uvere, ali on je i najbržim letačima izmicao i kao srebrna strela nestajao u dubinama neba.

Uzalud su se najbrži galebovi trudili da ga stignu, da se s njim takmiče. Nije mu bilo do takmičenja. Čak je i lovio samo onoliko ribe koliko je odnosio majci.

— odmahivao je dečak rukom, pomišljajući: »Dobro bi bilo da se nasuče neki brod! Mogao bih, kasnije, s njim pobeći! Kad bi stari bar jednom zaboravio da upali svetionik!

Umesto trave iz zemlje je stršilo kamenje. Što se više penjao, bilo ga je sve više. Bio je gladan i žedan, a pred njim je bila visoka, strma stena. uz nju se moglo ići samo puzeći. »Pa dobro!« Princ stisnu usne. »Puziću!

— Crvena zvezda utonu u oblak, a princ se poče spuštati niz planinu, uveren da je sve samo sanjao. Kako i ne bi? Pred njim je bilo ono isto žitno polje, a u njemu žetelica kojoj se zlatna kosa lepršala na vetru.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Da se oproste s njim, prilazili su i prijatelji i neprijatelji. Prvih je bilo jako malo, drugih jako mnogo a svi su izgledali ganuti.

Svud oko njega su i hrast, i brest, i glog, a nad njim polako odmiče poslednja četvrt osamnaestog stoleća i klizi, iznad pašnjaka i pustara, ispod velikog neba nad Beogradskom

Koliko puta je on, za koga se govorilo da je pravedan kao sam Bog, u sebi iznenadio zlomisao prema onom koji se s njim u nečemu nije složio. A zlomisao se, i ne samo u njegovo doba, lako ovaploti u nečiju pogibiju.

Nije bio siguran da li se to on šali sam sa sobom ili se neko drugi šali s njim, ali je sve, još nevidljivo, osećao kao istinu koja se može opipati.

Kao da je pred njim neka prepreka-nevidimka. Nije to ni sećanje, njegovo, na zidine Stambol-kapije koje su bile tu a kojih sada nema; nije

novembra, Sava-kapiju. Sa njim je bio i Uzun Mirko. Uoči napada bećari su se, svi, zakleli između sebe da neće ostavljati jedan drugog u nevolji.

Sad se, od dvadesetpetorice, izdvoje sedmorica i pođu na zidine. Bimbaša Konda, za njim Uzun Mirko a onda oni od kojih su ostala samo imena: Petar Sremac (o kome se zna da je trebalo sekirom da razvali

Nije bio siguran neće li, jednog dana, ako to Turcima bude jako u volji, za njim, iz Kneževe kuće krenuti senka da ga sustigne, iznenada, u ponoć ili pred svitanje. To mu je bilo svejedno.

Išao je pored dućančića, kojih je bilo više nego ikad, a ničiji pogledi i ničiji šapati nisu, sad, išli za njim. Uzun Mirko Apostolović je bio star, nebo je bilo belo kao u proleće 1804, kad su, istim putem, pored Mehmedovog

Kad je prvi put pokušao, bio je mladić. April, nikako mek, podne, žega kao u doba žetve. Radio je na njivi. S njim se u poslu smenjivao Petar, rođak Strahinje Čupića, mlad čovek koji je želeo da se Stojan i on pobratime.

i kako ga već gleda neko nalik na vuka; i Stojan kaže, blago, da je našao ćup sa zlatnicima i hteo da ih podeli sa njim, Petrom, ali da sad vidi da nema s kim da deli zlatnike kao što nema s kim da bude ni pobratim, jer taj što ide uz

Vojvoda Čupić je, sve luđe, tražio smrt a ona ga je, sve brže, zaobilazila: očigledno je imala, ca njim, drugačiji raspored. U tih sedamnaest dana, vedrina mu se pokršila a svaka uloga postala besmislena.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

zlatu tepa; Al' ja bih proveo Čitav jedan vek, Tražeći lepše, Dičnije i slađe, Milije ime, Što još ne ču svet, da njim nazovem Moj rumeni cvet. J. Jovanović Zmaj XXI Sniv'o sam te, a ti puna cveća!

Na štapiću ide, kleca, Jad ga tišti, jad golemi; Za njim trče mala deca, On ih moli: Oprost'te mi! Oči su mu pune suza, Reči su mu pune jada, On se seća doba snage, On se

“ J. Jovanović 3maj XLV OTAC I SIN Jedanput ide stari Amidža, K'o neki sedi mandarin, A za njim tapka, trči, skakuće Junačke krvi najmlađi sin.

Badava! svaka vrsta, svaka seća reč Na onoga junaka jagnjastog Što umrtvi svoj život besmrtni, Da njim oživi grob! Prevrnem list, prevrnem i drugi: Pred očima mi glave prolaze, K'o lubanje koštane mrtvačke.

„Dobar veče!“ otpozdravim mu ja; I da me vidi, da se ne plašim, Bajagi stanem šaliti se s njim: „Pa otkud tako dockan, boga ti! Zar i ti noćnik, i ti bekrija?

stoje spomeni večni za rane njegovoj duši; On čuje potmuli ropot Jegejskog sinjega mora, I vidi galeba jato što nad njim se kliktanjem kruži.

stada, Bezbrižno pastir mlad u zvučne dvojnice svira; A njegov kosmati pas, podvivši repinu, leno Korača upored s njim. Koprena dubokog mira Uvija polja u ravni.

očaran hrli; Da vlasi ove to njega kriju Dok smrt se kroz njih s životom grli; Oh, šta bi dao, te suze sjajne Da za njim mrtvim 'vako se liju!

Da za njim plaču te oči lepe, Ta usta slatka njega da žale, Taj srebrn glas da njega doziva, Dok kose crne čežljivo pale, U času

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

duhe besamrtne srojilo je oko mene krugom, al' pogledi blagi i pronicni jednoga se s mene ne micahu, u njim' sjaše sveta simpatija.

udri, zajmi i nas strašnijem kricima iz nebesnog blaženog žilišta tragom našeg zloga prevlasnika, zlu pobjedu da s njim dijelimo. Sveto slovo premilosna oca nas s granice vječne pogibije svemogućom voljom zaustavi.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

„Očigledno!“ „Ako su oba ta cela broja deljiva sa jednim te istim celim brojem, mi ih smemo sa njim podeliti, pa dolazimo do razmere dvaju celih brojeva koji nemaju više zajedničkog delitelja“. „Svakako!“ „E, pa lepo!

završila, nomofilaks Grilus pozva značajnim, svečanim pogledom, popraćenim dostojanstvenim gestom, Hipokrata da sa njim pođe. U pratnji onih dvaju senatora, ostaviše zgradu Senata.

Pogružen stajaše Milon pred njim i ćutaše, jer je dobro znao da treba pustiti da se prvo izviče. A nomofilaks urlaše dalje: „Zar ti nije, nesretniče,

On koračaše sa svojom dugom palicom ispred sviju, za njim iđaše Hipokrates između oba senatora, za njima Antraks, vodeći svog magarca na ularu, levo i desno od magarca oba roba,

Tu zastade. Raskošno zdanije, stepenište i kapija Akropole, u punom sjaju svoje lepote, zastraši ga. Tu je pred njim stajao kao kakav prosjak koji se približio gospodskoj palati, ali nema hrabrosti da u nju uđe.

Tu zastade kao prikovan. Pred njim stajaše, na svom visokom postamentu, ogromna bakarna statua boginje Atene Promahos; desno od nje video se Partenon, levo

„Aristotele!“, začu on kako ga doziva neki poznati glas. On se obrnu. Pred njim stajaše, sav zajapuren i oznojen, Nikijas, dvorski činovnik iz Pele, koga poznavaše još iz ranog detinjstva.

Počeću sa Demokritom. Smešljivi filozof! - Zato što se na sve smejao, mislila je i sudbina da ima prava da sa njim tera šegu; ona od sedamdesetak radova Demokritovih nije sačuvala nijedan jedini.

- Kraljeva ćerka ne raspolaže slobodno sa njim!“ Ona ne razumede smisao njegovih reči, ali se priljubi na njegove grudi, srećna zbog njegove milošte i zaštite.

Čim naču ime mladog čoveka, on mu priđe, pokloni se ceremonijalno pred njim i reče: „Vrlo sam srećan, učeni Arhimede, što te ovde zatekoh!

Ta smena poziva možda je imala i ovaj uzrok. Delo tehnike je lep poklon savremenicima koji se njim koriste i u njemu uživaju, a delo nauke namenjeno je pokoljenjima i večnosti.

Osvajanje Sirakuze išlo je postepeno, kvart po kvart, a sa njim u korak njeno pljačkanje. Za sve to vreme seđaše Arhimedes u svojoj sobi, zabavljen dovršavanjem svog dela.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Ja ga zagrlih i plakah zajedno s njim, ali odmah zatim on se pribra i stade me umirivati: — Evo — pružajući mi jednu dopisnu kartu koju uze sa stola.

Sve živo okretalo se za njim posmatrajući ga i uživajući u njegovoj stasitoj pojavi vojničkog držanja. Ljudi nas pozdravljahu duboko skidajući šešire,

— Ali svi rekoše da Nikola koji se ludački kikotao treba da ide kući i da ja moram ići s njim. Mi smo se neko vreme opirali, ali, naposletku, poslušasmo.

Njegov komandir ne zna šta će s njim, pošto je iscrpio sve kazne svoje nadležnosti. On oštro pozdravlja komandanta, pa se naginje unapred, mršti se, kao

koji o Francuzima govore rđavo zato što ih neki šofer danas primi na svoj automobil, a sutra neće: smeje vam se dok za njim trčite. Treba biti pravičan. I još nešto: njemu je strast da govori za leđima, da šapne u poverenju.

Oficiri se nasmejaše iopraćajući ga, a ja izađoh za njim. Na istoku, prema gradu, jedan belasasto-svetli kaiš, koji se rastezao nad grbenom i s mukom uvlačio u crne i mračne

oštro strujanje i lomnjava u organizmu fabričkog kolosa, pomutilo ga je, pa se, ne razumevajući ništa od svega što se s njim dogodilo (s teškim osećanjem samo da je bez krivice ostao bez rada i da će to strašno pogoditi njegovu porodicu) okrenuo

da se jedno lice sa nečim podozrivim u ponašanju, u sivim čakširama i zelenim uvijačima oko nogu, podmuklo probija za njim kroz onu gomilu sveta, da ga prati u stopu, pa se trudi da ga ni za momenat ne izgubi iz vida.

od voska, bočicama, brkovezima, ženskim šeširima i svilenim bluzama, časovnicima i prstenjem, sve se to povuklo bilo s njim u jednom munjevitom zbrkanom pokretu i tako sve do potpunog mraka svesti. „Ali nije u tome stvar.

brzo nešto pisao, pa ga tapšao po ramenu i pustio ga da sedne i pije vode,; a on odobravao, sve odobravao i govorio za njim i kazao da poznaje, nego šta, sve one bestidne učesnike, a da je onog označenog dana bio negde oko parlamenta skriven

A kad se vratio odvojili su ga nasamo pa su mu okove ćuteći otkivali i baš kao da niko nijednu reč nije pred njim smeo da izusti.

A hučna reka onog sveta ostala je za njim, bučala, kikotala se i razlevala na sve strane kroz hiljade vrata velikih I niskih dućana, po kućama visokim i

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Po jednoj od onih čudnih djetinjih kontaminacija, još mi je i sada nerazdvojivo s njim vezan Miserere iz Trubadura, te ne mogu ni dan danas da se sjetim jednoga a da smjesta ne iskrsne i ono drugo: kad god

Jutros je rano upao k meni u sobu mladi doktor, svježa, nasmijana lica. Za njim, u otvoru vrata, dva bolničara u bijelim kapama. — Došli smo da iznesemo ovaj drugi krevet.

Tako, sad možete biti mirni; nikog vam nećemo uvaliti u sobu. Bolničari su pograbili krevet i iznijeli ga. Za njim je ostala praznina. Pozamašna, četvrtasta — taman onakva kakav je bio krevet.

Pozamašna, četvrtasta — taman onakva kakav je bio krevet. Tako biva uvijek kad nešto nestane: za njim ostane praznina onakvog oblika kakvog je bilo ono što je nestalo. Tako biva i kad nam neko umre.

krevet rastavljen, a preko njega presumićeni madraci; jedan kraj sobe potpuno ispražnjen, na podu velik lavor, a nad njim na plafonu mrlja vlage oko pukotine iz koje je za jačih kiša prokapavalo. A preko svega debeo sloj prašine.

dječaku; vidio sam njegove okrugle, začuđene oči, njegovu kudravu naježenu kosu, njegov kratki, naivni nosić; a pod njim tanka usta nestalna oblika, vječito nemirna, spremna da lakim prelazom prime izraz veselosti ili grimasu plača.

Mi djeca (jer ubrzo sam s njim upoznao i drugu djecu iz svojte i susjedstva i pričao im svaki dan poneku novu zgodu o njemu) često bismo mu se

i migoljenje, i treperenje onog silnog, grdnog, neuništivog osjećaja života u meni, i one strahovite, neutažive žudnje za njim.

Ali, na moje olakšanje, uskoro za njim izišla bi i bakica, dotjerujući na sljepočicama kosu što joj je provirivala ispod njene bijele kapice.

Za školjku, zajedno s njom umire nebosklon njezine sedefne kore. Za marvinče, s njim umiru samo jasle; jasle i rudo. Do Kolumba, s čovjekom su umirala tri kontinenta; poslije Kolumba četiri, a još

Ćaskao bih s njim. Ako uopće ima poezije, tad je poezija ono na što naša misao i naša senzibilnost naiđu lutajući pustopašicom.

Ali, za mene, nostalgija je praobrazac svakog osjećanja, njegov osnovni oblik, ili naprosto identična s njim. Ima nostalgija prema određenom i prema neodređenom, prema znanome i prema neznanome; a ove potonje su najjače i

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Napred iđaše krst i sa njim uporedo barjak, za njima medenica, pa onda crkvena i opštinska ikona uporedo, a posle toga sve po dvojica u redu.

Za njim, kao što je red, geguca opštinski birov... Veselje i pravo duševno zadovoljstvo, pomešano sa pobožnom zbiljom, sija na sv

Zaljulja se prvo kolo, za njim drugo i treće... Kad bi pri kraju ručka, Sreten povede Mačvanku uz sviralu, a Đurica uze cigane da mu sviraju Sitniš,

No sad je lako. Ovaj će prokazati ostale. — Hm, bogme ćete imati muku sa njim. Ne znaš ga kakav je paksijan... Mučno da će on što odati.

IV Prvi put u životu Đurica se nađe u zatvoru, »lišen slobode« kako vele pravnici. Kad škripnu za njim brava, on u onoj polutami nađe slamu, na kojoj mu je valjalo boraviti i provoditi duge dane i noći, pa se onako umoran,

Zbunjen, uplašen, iznenađen svim ovim što se sa njim dogodilo, Đurica ni u prvo vreme pa ni docnije ne znađaše šta da misli, niti beše u mogućnosti da ma kakav pravac da

— Dete se ne bi moglo ovuda provući! — Otvaraj ! — viknu kapetan, i sva se ona gomila krete za njim k vratima apsanskim. Radisav otključa bravu i otvori vrata širom.

Na varoškom trgu nađe Simu kovača, svoga glavnog agenta iz varoši, progovori sa njim dve reči, pa ode u pivnicu kod »Evrope«. — A, evo nam trećega!

— zapita Vujo. — Nađoh; veli da može. — Dobro. Idi mu sad kaži nek dođe mojoj kući čim se smrkne, a i ti dođi sa njim. — Zar ću i ja... na posao? — Moraćeš; nema ko drugi.

— ono...« a to ono ne smede još da razgleda iz bliže, bar u pameti. Osećao ga je neprestano da lebdi nad njim, i znao je da se jednom mora kidati, da mora pogledati tome pitanju u oči, ali se starao da ne misli o njemu sve do

— Ovaj će ti biti pobratim i drug na svakom koraku, a dobro se znate obojica. Đurica priđe Pantovcu i rukova se sa njim. — Je li ti se dosadilo, pobro, čekajući? — zapita ga ovaj. — Bogme jeste; izludih od muke — odgovori Đurica.

I ja ti se, vala, poboljeh, ne radeći ništa. Đurica priđe onome drugome, te se rukova i sa njim. — Hoćeš i ti, Kojo, sa nama? — Pa... moram... Vujo tako reče, a baš sam imao neka posla — poče ovaj otezati.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Sigurno je moj otac meni nešto ostavio pod njim, kad se vratim da nađem i uzmem. I tako počne dizati kamen, da vidi šta ima pod njime; ali čim ga odiže, a smrt ispod

Smrt sad iziđe ispod kamena i potrči za njim. Petar bežeći stigne do one tri devojke, pa odmah prekrsti štakom, a devojke oživeše i počnu opet lomiti čiode, pa kad

— Tebi bih, — reče starac — ali camo ako nijesi s njim u kumpaniji. A sveti Petar reče: — Dobro, pa što tražiš za njih?

Nego nemoj se prevariti; što ti god uzdaje nemoj uzeti, nego mu išti prsten. Pa pođe pred njim. Mališa će te za njom, a ona ti ga uvede, pobratime si dragoviću, u nekakvu pećinu.

Kada mali pođe, a zmija, carska kći, pođe za njim. — Kuda ćeš ti? — upita otac. — Kako kuda? Idem sa pobratimom glavom po svijetu, kada ga ti ne htjede darivati onako

Tu badža naredi te ga baciše u rupu, a za njim baciše jednu veliku stijenu. Za njim bijaše pristala mačka i kuče, te po babinoj naredbi i njih dvoje za njim baciše u

Tu badža naredi te ga baciše u rupu, a za njim baciše jednu veliku stijenu. Za njim bijaše pristala mačka i kuče, te po babinoj naredbi i njih dvoje za njim baciše u jamu.

Za njim bijaše pristala mačka i kuče, te po babinoj naredbi i njih dvoje za njim baciše u jamu. Ako kome bog pomaže, ne može mu niko nauditi, te tako bi i njemu.

Sada opet ukresa pa naredi Arapima te odmah donesoše babu, pa onda izvadiše onu veliku stijenu što je baba za njim u jamu bacila. Najprije baciše babu u jamu — jala, dušo, drži se zubima za vjetar! — pa za njom zakoturaše stijenu.

se on kaže, otidu te jave carici, a ona, kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka, pa uzevši se s njim po ruke, uvede ga u dvore.

“ a kobila postane kobila kao što je i bila i ujedanput se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu.

“ a kobila postane kobila kao što je i bila i ujedanput se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu.

Petković, Vladislav Dis - PESME

gledam doba I sve što je nekad bilo, i sve što je oko mene; I čudna se slika stvara: neko more od pepela, Nad njim vazduh, paran krikom, kao da je smeh sirene.

PLAVE MISLI O što si, zašto zanela se tako? Zar ne ču vetar da o prozor bije, S njim moja slutnja, moja čežnja, nada, Strah u daljini? Znadoh da si mlada, I tako lepa.

Uz šuštanje lišća razdragano, glasno, Javljaju lahori da veče dolazi. S njim i suton ide, i šaptanje strasno Srećnog nešto sveta. Ti parkom prošeta.

Moji su dani danas jedne boje. Vidim da danas više nemam neba, Da moje oči za njim i ne mare; Vidim da meni još jedino treba, Da gubim mirno sve navike stare U vetru trulom što mi duh koleba.

SA KRINOM U RUCI Kada bude leglo pokolenje moje S njim ću i ja leći na krilo Vardara, Pod prostranim nebom otadžbine svoje, U odblesku duše velikog ratara.

doba izumrlih sada Za njom se kreće: nit ropće, nit cvili, Uvelo lišće šušti, tiho pada — Život nestaje, al' trag za njim mili. “Tako mi noći i prirode ove!”...

I besno pođe sve dublje i dalje, Neznano kuda za instinktom groznim. Dok su odjeci, što hod njegov šalje, Vukli se za njim po satima poznim.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Sećanje na ono što je on postigao činilo je svaki moj pokušaj bezvrednim u poređenju sa njim. Ma šta vredno da sam radio, samo je dovodilo do toga da moji roditelji još jače osećaju svoj gubitak.

Zdravlje mi se povratilo, a sa njim i krepkost uma. Kada sam se ponovo vratio rešavanju problema, gotovo sam zažalio što će se borba tako brzo okončati.

Skota (Charles F. Scott), sada profesora elektrotehnike na Jelu. Nisam ga dugo video i radovao sam se da sa njim malo porazgovaram u svojoj kancelariji.

To znači da telefonski pretplatnik može odavde da pozove bilo kog pretplatnika pa Zemljinoj kugli i da razgovara sa njim.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Kada sam mu rekao da nemam novaca kojim bi to platio, pozvao me je da pođem s njim i uskoro sam se našao ispred čoveka koji je no mojoj proceni bio vrlo visok činovnik.

” Složio sam se s njim, ali sam ga uveravao da je moj metod bio vredan rizika; potkresao je moju nadmenost i lažni ponos i naučio me da malo

Voleo je svet i svet je voleo njega. Znao je slabo nemački, ali je svako želeo da razgovara s njim. Čak i strogi policajac, doveden do besnila zbog bučnog pevanja američkih i škotskih pesama sa koledža kroz pospane

pevanja američkih i škotskih pesama sa koledža kroz pospane berlinske ulice, primirio se kao golubica, kada se pred njim pojavio mladi Škotlanđanin i pozdravio ga ljubazno.

Mojoj majci je bio poznat moj antigermanizam i nikad se nije s njim slagala. Jednog dana pošli smo u posetu mojoj mlađoj sestri kojaje živela nekih petnaest milja od Idvora.

Smejao mi se kad sam mu govorio o svojim sumnjičenjima i antipatijama; molio me je da ponekad provedem s njim sat-dva u njegovoj radnji i posmatram Nemce, njegove mušterije. Poslušao sam ga i stekao nova saznanja.

Jednog dana me je pozvao i rekao: „Dođi da vidiš mog komšiju!“ Pošao sam s njim i prvi put se našao pred carskom palatom i čekao da se stari car pojavi na prozoru.

On me je posetio u Berlinu, a ja sam mu uzvratio posetu i proveo vikend sa njim u Haleu. Ovo se dogodilo nešto pre careve smrti. Džeksonova majka i njegove dve sestre bile su u dužoj poseti Haleu.

Jedan od izdavača bio je Džordž Eleri Hejl, danas uvaženi direktor Maunt Vilson opservatorije. Imao sam sreće da se s njim upoznam u vreme kada smo obojica bili mladi ljudi.

Njegovi prijatelji u Americi i Engleskoj, koji su se dičili njim kao svojim pobornikom za stvar naučnog istraživanja, podržavali su je sa istim religioznim zanosom kao i on. Sada znam..

Čitavo naše preduzeće se prilagodilo ovom pronalasku, i kada bi on nestao, nestala bi i čitava kompanija zajedno s njim.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Oni su iz društva izostali, ne htevši s njim dalje ići, bili su morem i besanicom umoreni. Zastali su onde kao uklesani: niti se miču niti o sebi glasa daju...

Onako nezadovoljna, ona ode županu da je odvede gospodaru da se s njim namiri. Gospodara nađoše u sobi. Uze knjigu i stade da računa.

Biž'! Eto idu još dva gospodina, — i okrene se prema njima, ne slušajući Cvete. Prispije jedan viši činovnik i za njim neki trgovački putnik. Oba crvena i razigrana, sigurno su dolazili upravo s ručka. —Dajte mi biljet; znate, uz popust!

Još nekoliko čeljadi uzastopce ukrcaju se. I Cveta s Markom odluči unići, pa dogodilo se što mu drago. Lepo priđe s njim preko daske, htede zgodno da zakrene među svet, ali je najednom ugleda onaj mornar i upita za biljet.

Taj zakretaj teši je, — još se nada. Uprla je u nj očima, kao da će ga opčiniti. Naposletku mašina žešće zaklopota i s njim na pučinu zaokrenu. Zagazi naglo. Dim se suče i kida vazduhom. Cveta zamre. Netremice gleda za njim.

Zagazi naglo. Dim se suče i kida vazduhom. Cveta zamre. Netremice gleda za njim. Pred očima časom joj sinu bolesni čovek, nejač, kuća i mirni komšiluk. Htela bi da zove, zapomaže, ali je glas izdade.

Pa može biti da se s njim još neko krije, biće ih i više: Osmanova braća bogata su, neće štedjeti, samo da brata osvete.

—Ne bojte se! — govori braći. Sada će banuti žandarska patrola, pa će oni za njim .. A vi idite s ostalima na radnju! Braća, umirena, prihvatiše se posla.

U času se odlučio što da uradi: „Zločin je učinjen, ubojice su pred njim, a za ubistvo niko nije podnio kaznu: nije druge, valja ga predati zakonu” . Neimar ih povede k braći.

Mitra, ponoviše istu stvar po drugi put, a vođa, zadovoljan iskazom, uozbiljivši se, naredi im u ime zakona da pođu s njim. Zabrinuti i u strepnji što će se dogoditi, ostaviše rad.

svjetliju zraku što odozgo s prozora k njima dolazi da im navijesti da je nad njima negde javilo se sunce i — želja ih za njim vuče.

Svugdje dijete pristajaše za njim, bez njega ne mogaše da se snađe, a to njemu dodije i najednom naumi da je smetne s brige.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

kulturi verovatno nema drugog mita koji bi je koliko kosovski mogao da zatvori u sebe samu, a Vasko Popa je upravo sa njim želeo pesnički da se ponese, da ga reartikuliše u njegovome ljudskom osnovu kao iskonski čovekov poduhvat da svoje

Ispunjeno manastirima, crkvama i crkvicama, kao nijedan drugi deo srpske zemlje, Kosovo – i s njim Metohija, što redovno podrazumevamo – nije moglo a da ne opeva ta zdanja s blagovesnim linijama.

Kad se duša otrže od tjela, Pred njim prha zlaćena pčelica Da joj kaže pute u nebesa, U naselje raja božijega. Samo poređenje trmke i crkve Laza Kostić

možemo reći jeste da ona ulazi u kulturu kao njen sastavni deo, kulturu koja podrazumeva prirodni jezik, ali je nad njim nadograđena.

zajedno sa sokolom u letu, a to znači visoko na nebu pojavljuje, i obučena je u nebeska tela: Poletio siv sokole, Za njim Mara kapidžija, Suncem glavu prevezala, Mjesecom se opasala, Zvjezdama se zaklonila.

Ostalo je uglavnom isto. Nema potrebe da se ovde govori o putevima širenja Novog zaveta u narod, upoznavanja s njim, počevši od njegovoga čitanja u crkvi.

A paralelno s tim dobili smo moderan stih – i s njim poeziju – koji se sasvim odvojio od usmenoga, uvedenog posle Vukove reforme.

Čitalac, međutim, budući da zna kako je pred njim književni, a ne istoriografski tekst, gotovo intuitivno teži da ukupan opis shvati kao prenosiv, a ne kao doslovan.

Hajppe je to njegovo poreklo: on je Dalmatinac. Otac mu radi kao pisar na faru. Rajić čak s njim u epistolarnoj formi raspravlja o mogućim odnosima između Srba i Hrvata po završetku rata.

razgrađivanja sintakse koji je Rastko Petrović naveo, ako i nije u užem smislu očuđavanje, svejedno je uporedljiv s njim.

pa pesnik, umesto da prosto izvor sanja, on izvorom sanja: kanda pomoću njega, kanda u njegovom prostoru, kanda zajedno s njim, dakle s latentnim saznačenjima koja su pri upotrebi srpskog instrumentala verovatna/očekivana.

u nj, i odjednom imam tačnu senzaciju, iako je nisam izazivao, da je nebo poda mnom, a da sam ja sa poljanom nad njim, da se zemlja na kojoj se ja nalazim nalazi upravo iznad nebeskog svoda koji je beskrajno dubok ispod mene, i da sam ja

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

IV PREĐAŠNjI, RAKA, ANKA RAKA (gimnazista, ulazi bez knjiga i bez kape, sav podrpan). ANKA (ulazi za njim i nosi knjige i kapu). ŽIVKA: Iju, crni sinko, ti si se opet tukao? RAKA: Nisam! ANKA: Jeste, jeste, tukao se!

ANKA: Bio je na ormanu, ali ga je ovaj skinuo (pokazuje na Raku) kad se igrao s njim. ŽIVKA: Bog te ubio, da te ne ubije, opet ti! RAKA: Nije istina!

DARA: Jesi li ti razgovarao sa ocem?... ČEDA: Jesam, ali s njim ne vredi razgovarati. Njega je tamo neki ludi vetar ubacio u ministre, a nije za to rođen.

Je li gospođa kod kuće? ANKA: Jeste. VASA: Uostalom, za mene je važnije da li je zet Čeda kod kuće. Imam s njim da svršim jedan posao, po naredbi gospođinoj.

Imam s njim da svršim jedan posao, po naredbi gospođinoj. ANKA: Gle, a i ja imam s njim da svršim jedan posao po naredbi gospođinoj. VASA: Pa valjda nije i tebi i meni poverila jedno isto?

To nije naš otac pa da ga opsuje ko stigne, nego je to engleski otac! Ju, ju, ju, gospode bože, šta ću s njim! Vodi mi ga, Anka, ispred očiju, jer ću ga raščupati kao pile. Skloni mi ga ispred očiju! ANKA (odvodi Raku).

Provlačiću se kako sam se i dosad provlačio, ali mi je za ovo dete. (Za njim stoji Mile, dorastao dečak.) Nekako bog mu nije dao dar za školu – isteran je iz svih škola, i to za svagda.

RISTA: A šta to? ČEDA: Nisi trebao još da dođeš, dok mi ne svršimo taj posao sa njim. RISTA: Pa gospa Živka mi je poručila da dođem. ČEDA: Znaš, ne bih voleo da on naiđe pa da te zateče ovde.

Malo zatim pisar uvodi Ristu, koji je bez kaputa, a za njim dolazi cela gomila, izuzimajući Anke.) ŽIVKA (klone od uzbuđenja u fotelju): Nikaragua, crni Nikaragua, šta ćeš ti tamo?

Molim strane persone da se udalje iz sobe. ČEDA: Molim! (Odlazi levo.) DARA (odlazi za njim). ŽIVKA (gleda zaprepašćeno za njom, pa onda besno baca suncobran i šešir sa sebe).

Je l' tu Čeda? Molim te, reci mu nek dođe ovamo. Hteo bih da progovorim reč-dve sa njim. ČEDA (dolazi): Šta je, ujka-Vaso? VASA: Hteo sam, Čedo, da ti kažem.. Čekaj, šta sam ono hteo da ti kažem? Ah, da!

Isto tako i ja mislim. I ne samo to, nego ako da ostavku i ne bude ministar, onda nema smisla biti u srodstvu s njim. KALENIĆ: Pa jest!

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

bogatstvo, što se pogrešno može tumačiti; mogu je udati za najneuglednijeg čoveka u mahali, čak za slugu, ali će s njim doći i porod neželjena porekla; naposletku, zatvorili su je u kuću i doveli Paraputu da celog veka samo njega dvori i

iz dosadašnjeg izlaganja moglo bi se znati, ili barem naslućivati, da će njegov vidokrug biti vrlo blizak Sofkinome, s njim će se često podudarati i još češće ukrštati.

A da ovaj postupak nije slučajan, da Stanković za njim nije mimogred posegao, nego da nam kao karakterističan može nešto reći o važnim svojstvima teksta, za to dodatnu

Nije, međutim, uvek dovoljno jasno šta se tačno pod njim razume, jer se jednom odnosi na upotrebu jezika, drugi put na sav umetnički sklop teksta.

101 Otkako se pojavio zloslutni Arnautin, i za njim učestali očevi glasnici, junakinja - sada već odrasla, jer je naznačeno da je navršila dvadeset šest godina - najpre u

i kuće, koji je Stanković veoma vešto razvio služeći se postupkom lažne motivacije, bio prilično prazan kad se pod njim ne bi nalazile tananije veze koje utiču na junakinjino ponašanje.

lepotom koliko sa svojom hadžijskom samosvešću mora preći u taj niži seljački svet, mora sići u njega i poistovetiti se s njim.

Ni on nije u svom svetu, seljačkom, surovom, usred ljutih Arnauta; nego se približio varoškom i napola pomešao s njim.

Na primer, što hotimično čini, to unuku prikazuje kao da je nehotično i slučajno; svoju radoznalost pred njim zaodeva u nezainteresovanost; jedno ga pita, a htela bi da sazna nešto drugo; ne kaže šta želi, šta očekuje, ali se

Da li što ga kao sestra, mati [porodična ljubav] toliko žali, bdi nad njim, što ga toliko voli, ili kao žena, devojka [erotska ljubav].

odmah i lako čim se u četiri sledeća primera obrati pažnja na oštro raščlanjavanje kome su rečenice podvrgnute: (1) „Pred njim, / pre svega, / ćutala je, /isplakana, / sa jednim tajanstvenim osmehom”; (2) „Bilo joj je ravnodušno da li će to, /

će to, / na neki način, / doznati čak i muž, / tamo, / negde, / daleko, / u svetu”; (Z) „Prazno je dakle bilo, / pred njim, / zauvek, / i uzaludno, / za njim, / sve što beše prošlo”; (4) „Zato je trebao mlađi, / sa detetom, / da dođe, /

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Sačekali ga njih dvojica i pravo s njim pred ćivot Svetoga Petra, zatvorivši za sobom vrata. Prota Tomović odmah natakao epitrahilj, zapalio tri sveće, svakomu

Tup izraz bespomoćnosti obli mu lice kao svakom komu je svejedno što će sa njim da urade. — Pričekaj, Bogdana, ima za to vremena — promuca tiho i svojski. Smiri se... Došao ti je u kuću gost...

Kroz tri meseca, kroz tri godine: i hodže vele da tako piše u ćitapu. Spavaće sa njim u njegovoj odaji; njegova se žena neće od njega kriti.

— Jeste li svi zdravo, pope? — ređali su se njihovi poz– dravi sa bacanim mu cigaretama, dokle se pred njim ne načini čitava gomila. Dođe i krčag rakije sa malom zakuskom od sira i luka.

Jer je ono svakako teško ranjeno, kad ga je opet povuklo ovamo. Nema druge... Govoraše sa njim samo arnautski da bi ga na taj način odobrovoljio i raspoložio. A Selim to osećaše i beše mu drago.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Ja hartiji, leptir sveći. Znam, ne prkosi, — Al’ svoj tako kratak život U grob unosi. I tako sam s njim ratovô Čitav jedan sat, Dok i sveća ne dogori, I ja legoh spat’. Propade mi lepa misô; Tome nisam kriv.

Vreme sa blagim melemom svojim Zamaže zjâpe ranama tvojim. Al’ eto kresak, dim, Olovno zrnce s njim — I jedan gorak uzdisaj... Pa onda tiše, tiše, I nikad, Nikad više — Svemu je kraj. »Javor« 1888.

Pred njime leti gavran crn, Zloslutnik, brzolet, Al’ prestiže ga konjanik Taj kivni razbisvet Pred njim se strela otisla, Sva crna u svom zlu, Al’ jahač jezdi strelnije, Pak prestiže i nju.

Hvata sanak, sanak beži, U nedogled pred njim hita. Tare oči — a sve prazno... Tu prazninu pesnik pita: Gde je, gde je ona majka Što će svetu rodit’ Hrista?

se (tako knjiga piše) Apostoli s učiteljem Hristom, Vozili se po morskoj pučini; More mirno i glatko mu lice, Nad njim lete tice predvetrice.

Moji druzi krčiše mi puta, — „Ono j’ Rački! Sastani se s njim!“ To je bilo na sprovodu samom, Gde osećaj zagušuje reč.

Najgora je slabost što bez nužde kleca; Zato, ljudi, ljudi, ne budite deca. Mnogima je milo kad se pred njim’ jeca; Zato ljudi, ljudi, ne budite deca. Ne budimo deca, da se zaigramo. Ne budimo deca, da se pokikamo.

“ Sto si stigô, ali da li blagovati smeš za njim? Rado bi te sa tog stola poslužili, — ali čim? Tebi ne bi mio bio biftek, što nam s góre dat, — Bolje ostaj žedan

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

On će nju vospitati, on će nju nobilitirati; on će je načiniti kao pamuk. FEMA: Ah, kako će to lepo biti kad pođem š njim u špacir, kako će svaki za mnom pogledati. (Čepi se.) da, da, ja ću biti na desnoj strani.

SARA: Pravo, pravo zato se on zamislio. Vidite, madam de Mirič, šta mislite sada? FEMA (klekne pred njim): Ja moram ovako da ga počitujem. SARA: Oho, oho! Šta je to, madam de Mirič? Muški pred ženskima kleče.

EVICA: Nemoj ludovati, molim te, ko bi na onog bivola pogledao. Evo ga gdi ide, baš dobro. Idi se ukloni, dok ja s njim svršim. VASILIJE (strašivo): Evice, nemoj se šaliti, ti znaš da me to vređa. Ja ću biti blizu, jesi li čula?

Miljković, Branko - PESME

ponovo i drugačije reći Život još nije završen iako je prošao ZAMORENA PESMA Oni koji imaju svet Neka misle šta će s njim Mi imamo samo reči I divno smo se snašli u toj nemaštini Utešno je biti zemlja Ponosno je biti kamen Premudro je biti

Krakov, Stanislav - KRILA

Opružen na konjskom ćebetu major Milorad je tonuo u dremež kao u ponor. Fenjer je pred njim sanjivo žmirkao. Dolazak dveju prilika odjednom ga trže.

Prvi Njepor se podigao naoružan uvis, a za njim se dizali novi aparati i ronili u nebo. Eksplozije su već prestale, jer su tuđinski aeroplani bacili sav svoj razorni

Petrović, Rastko - AFRIKA