Upotreba reči njima u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

velikih živopisaca toliko je pročitao koliko je na srpskom jeziku prevedenih našao, pa mi je svakad pričao o njima i česta mi je sladio život tih velikih živopisaca.

Peti, najstariji, preživeo ih je, da za njima tuži i da drugima tugu pripoveda. — Dakle, večiti boli, večite muke! I moleri ih moluju, i spisatelji pišu, i ljudi

Za njime je plakao, a nas ljubio... Tajna je to!... Astronom gleda u zvezde. Je l’ mu ko sahranjen u njima?... Mi gledamo u zemlju... Ah, u zemlji nam je sve!... On u zvezdama gleda budućnost, mi u zemlji prošlost...

mi je srce veselilo, a dušu krepilo; ostaše samo uspomene na prošlost, pune tuge i miline, pune radosti i bola, te sad njima punim tužnu prazninu gorke sadašnjosti. Posle male počivke otac se obrnu meki. Oči su mu još od suza vlažne bile.

Gazde, popovi i druge ćifte raziđoše se, bledi i uprepašteni, a prezrivim osmehom gledala je za njima gomilica golih sinova koju ni elementi ne zaplašiše.

Ali kad dođoše goli sinovi, oni pogledaše jedan na drugog, čisto mereći svoju snagu; ali među njima ne beše nijednoga koji bi se bojao te strahote.

I nekoliko jastuka i drugih lakih sitnica iznesoše bujni talasi i igrahu se njima; panduri, koji su s one strane opasnosti stajali, vikahu: — Ljudi, jastuke iznosite!

“ Dva-tri žandarma navale na njega i terahu ga napolje iz dvorane... Jedan među njima udari ga kundakom u slabinu; on padne, a čiča Marko ga donese kući... To je bilo marta meseca, a maja ga sahraniše...

trže iz ukočenosti u koju me je neiskazana žalost bacila, i ja, savladana tugom, padoh na njegove grudi, pa sam tu na njima plakala dugo i gorko.

tavnice sa svojim uzanim prozorima izdaleka se vide; lice im je belo, okrečeno, ali onaj koji je za njih slušao, ili u njima živeo, tome se srce ledi... Ja sam sva drhtala, misleći na moga Aleksu...

neće uzdahnuti, neće zaplakati — nego će lepo podići ono teško gvožđe kojim su mu ruke i noge okovane, pa će se njima udariti u svoju sedu glavu i stropoštati mrtav pored jedinca svoga...

Ceo taj predeo uzvišen je, divlji, rekao bih da u tim pustim planinama i ne žive ljudi, a, ovamo, i sâm sam u njima proveo dve pune godine — mogao bih reći: dve tužne godine...

Obradović, Dositej - BASNE

Kako li ti nam ih je lisica pado dočekala, kako je s njima pred orlovim očima o hrast udarala, srce iz njih jošt živih čupala i proždirala, — svak to lasno pogoditi može.

su i sami podani prosvešteni i dobrodjeteljni, i znadu šta su oni svom caru kako opštemu ocu dužni, i šta je njihov car njima kako svojim sinovom i familiji dužan. Pitali su jednog starca Ingleza gdi ljudi najbolje živu.

Ovo su istine tako javne, a tako poznate, da nije potrebno o njima više govoriti. 8 Lav i zec Lav, tražeći što za ručak, upazi zdrava zeca u međi zaspata.

Valja slušati što drugi o njima misle i utvrždavaju. Pravda da je ne samo lav no i konj i vo mnogo jači od čoveka, no ne imajući čelovečeske hitrosti i

A one koje ne poznaje, ne misleći o njima nikakvo zlo, dozvoljeno je ne nagliti se, no čekati za moći po njihovom postupku i načinu življenja o njima suditi.

ne misleći o njima nikakvo zlo, dozvoljeno je ne nagliti se, no čekati za moći po njihovom postupku i načinu življenja o njima suditi. Dobronaravan i pravoserdečan čovek lasno veruje, al' se lasno i prevari, pak ako je u malenoj vešti, nek ide.

δ΄ έδωκε δίκη ο θεός: Ribama i zverovom i pticam letućim dozvoljeno je da jedno drugo jede, zašto nejma pravde nad njima, a ljudma je dao pravdu bog”. 18 Kurjak i ovca Kurjak, sav izdrpat od pasa, ležaše pri jednoj reci.

Meru, dakle, u govorenju. Ko govori o drugima zlo pred nami, i o nami će pred njima: ne govorimo, dakle, zlo o drugima, razve kad je zlo javno, poznato, i kad može nepovinima povrediti; onda svak česni

Čini kao pop Muždalo kad služi, pominje svoga sela poglavare, a kako iziđe iz crkve i dođe s njima u krčmu, a on ih pita: „jeste li čuli kako ja vas spominjem? Da vas je anatema sviju što vas je god!

Vidite, braćo moja, dva psa jednoga roda i zajedno okoćena, no kakovu različnost među njima vospitanije uzrokuje! Ne učimo, dakle, decu našu izmalena mekosti, slastoljubiju i lenosti, no mužestvu, vozderžaniju

Svemu je svetu poznato kakvi su ljudi Lakedemonjani bili dok su među njima Likurgovi zakoni cvetali. Sovjetuje jedan premudri Inglez (lord Čisterfild) svog devetogodišnjeg sina, govoreći: „Čini

Radi bijahu jesti ih, no ne mogući za dubinu vode k njima pristupiti, dogovore se da pre ispiju vodu a potom da izedu kože, i tako puknu pijući pre nego do koža dođu.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

u oblaku, iznad rasula, okruženi žetvama uzleću Sopoćani, leti Žiča, lete Visoki Dečani, puna jabuka, pred njima Ćele-kula.

Ne palite im peć ni petrolejku - njima je toplo i svetlo i bez vatre! Vratite u škrinju vunene čarape - one će i bose preko snežnih gora!

Nemaš pojma šta se dešava, ti nisi u tom kolu; a to je tvoja glava među njima na stolu. Ne znaš da l će ti glavu na panj, il će te s lađe, u džaku. Ti znaš samo toliko, da se to radi u mraku.

Granicu su ti doveli do pred kuću! Granica ti ide ispred nosa! Preko praga gledaš ko preko granice! Ali njima ni to nije dosta, a tebe ni to nije otreznilo! Kako možeš da mi kažeš da jeste?

sve ponore, sve vode, ali i sve vedrine, i sve oluje, i sve visine, mračne od zvezdanog dima, koje se ogledaju u njima! 9. S praga vidim oba Beograda: u oblaku svetli Gornji grad, Donji se dimi pod oblakom na rekama.

Bacaju se na debele konje, s konja u galopu grme i sevaju, a za njima, niz drumove, niz reke, preko žitnih polja, kroz oblake, ko poplava nadolazi vojska!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Pre toga ugovori s njima Jovan Čardaklija, i Đikić, i Vlajko [Stojković] Beograci, da im kapije otvore. Oni su bili mloge gradske topove

godine pređe Kićan, Isailo, Ivan i sa njima nekakav gospodin Mijuško, donesu nešto baruta i jedan doboš, i kažu mi da i’ je car poslao da se dižemo na Turke, da

turskog običaja radi, pak im zapovedi te svi posedaju, i kafu im dade, i, kako mi je otac kazivao, razgovarao se s njima kao sa svojim sinovima; a i narod je bio onda u najboljem spokojstvu, samo što je morao davati veliku porezu od 15 do

Kako dođem, posadi me s njima za astal i zapita me brat Ignjat (on se nije dao drukčije zvati, i ljutio se kad mu kogod rekne da je starac, on je bio

) Odu knezovi veziru i poklone se po običaju, i pošto su malo dvorili, rekne te redom posedaju, i on lepo se s njima razgovarao kao god otac s najboljim sinovima; popiju kafu i ništa o hatišerifu ne spomenu, no odu posle toga

Ja ti kažem: ovo dugo njima biti neće. Ja ću da idem na ćabu, no nije stoga što mi je ćaba mila, no samo da se uklonim, da sa psima i ja ne

odmara vojsku, pravi plan i kazuje kako će Srbima dati po oku rakije, da oni napred gaze na brodu, a konjik da ide za njima. No evo muke, Hadži-beg i Asan-aga iskopali na brodu (s one strane) šanac i napunili ga Bošnjacima.

Ja ne kažem odma njima, da sam ostavio na visu sa Jakovom 700 ljudi, jer rad sam bio da vidim hoće li i oni da se dižu.

Ja kad vidim da ljudi iskreno govore, i da hoće da ustaju, samo ako se mi oko Valjeva krenemo, poverim se njima i kažem: „Je li tvrda vera, da vam kažem?” — „Jest, jest!” odgovore oni.

i da su na Savi ćuprije, opet se ne bi lako moglo preći, „nego vi gledajte i dajte nama džebane, mi ćemo se moći s njima tući”.

? Ta ako ti je otac poginuo, nije ti sreće odneo, ostalo ti je prijatelja” i proče. Ja i njima udesim moju staru pesmu i kažem im, da oni dobro znadu da su dahije ubile Hadži-Musta-pašu, i da je Derviš-beg, sin

Pišite njima dvojici ili general-komandi u Varadin, ne bi li se za vas poduzeli; molite se”. — Ja reknem: „Gospodine, ta ja ne znam

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— ciknu na nj Raka. — Što se gigaš kao da su ti jaja u nedrima! — Pa i on dostiže i zaokupi nazimad, bacivši se za njima kocem, te umalo ne prebi jedno.

One ćute, skretoše s putanje i prođoše. Raka se osvrte za njima, pa, smešeći se, upita: — A kamo ti dobro jutro, Marice? — Ostalo u potoku!... — oseče se ona na nj, pa pođe dalje.

Nešto mere jedan drugome vrat iverom, pa opet mere na onome drvetu, a smeju se da popucaju od smeha. Sima hajde te k njima: — Šta vi to deljate? Oni se zgledaše, pa se malo nasmehnuše.

Razgovor se odmah prekide. Učitelj priđe k njima da se upita. Mehandžija pritrča uslužno te smahnu rukavom prašinu s jednog stola ukraju, naređa tri stolice, metnu

metnu zapaljenu lojanu sveću u svećnjak od tenećke, s repićem i mumakazama već iskrivljenim da nisi mogao nikako useknuti njima, i — odmah ponudi goste: — Izvolite, gospodine! Što zapovedate? — Daj vina!...

Daj ovde oku rakije, nek piju ljudi; gazda Raka časti! I odmah se obre oka šljivovice pred njima. Onda Sima ispriča sve: kako je našao gazda-Raku jutros, kako mu je skinuo rogu, kako su mu tu rogu nabili Đura i

Načine od zdrava i čitava čoveka nakaradu! Da ga u snu usniš, bi se uplašio, a kamoli da imaš s njima kaka posla. Ono, doduše, ni ja ih toliko baš ne branim; ima ih i nakarada. Svet je ovaj ionako pun jada i nakarada.

— Hvala, gospodine! — zahvali Đuko pridignuv se malo i mašiv se za kapu. — A već za to ne beri brigu. Umeću ja njima podići kako valja... Ti samo gledaj sehira dok dođemo u Vučevicu. Tu ćemo učiniti sevte, pa elbet budu batli Vučevčani..

Hoće republiku, komunu?!... Virgaz njima treba — virgaz! I tako dok se čast spremi, naš se lepi kapetan sit narazgovara otprilike ovakvih razgovora.

Kako Stojan Pavlović i Obrad Ješić? Kako Ivan, Vuksan, Đurađ, Nenad, i oni drugi?... Mo'š li s njima izići nakraj?... — Ta kuburim pomalo, gospodine — odgovara skromno david.

— Ta kuburim pomalo, gospodine — odgovara skromno david. — Samo ako gde zapne — meni ti njih, pa će mo mi njima doboš pred kuću!... Doboš ja! Što bre, uzimaš pare kad ne moš vratiti!... U mene, Dašo, nema šale!

Poče se prodavati — mahom sve kupuje Uzlović, seljaci i licitiraju i ne licitiraju; žao i njima čoveka. Dođe red na kuću. Stade piska dede, žena mu udari u zapevku. On, siromah kao zgranovan, ulete u kuću.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Nego i knjige su mu bile!... Nije kao ove jako što ništa ne pomažu, nego one stare, „kosovske” knjige, što je u njima svako slovo svetom rukom napicano, a listovi nisu od hartije nego od kože.

— A je l’, Marinko? — Čujem, efendija. — Šta je ovo od ovijeh đaura?... Zar, što ja s njima bolje, oni sve gori? — Čestiti efendija, - reče Marinko - tu ne treba mnogo pameti. — Da ko ne podgovara ovi narod?

Marinko je išao za njim. Turčin je bio vrlo ljut. Krivo mu što ga tako brzo prozreše. On je smišljao lepe planove; o njima je dan-noć mislio; a sad vidi kako se njegovi planovi razleteše kao sapunski mehurići... Ćuteći dođoše do hana.

Svirač zaduvan, oznojen, zastao pred Ivankovićem, pa svira mesta, a ovaj prepleće nogama, kao da koske u njima nema. Najedared se prolomi da gora jeknu: — Jelice!... Sad igraj!...

susedima; sklanjao bi se da ga ne diraju; molio bi i preklinjao i gore od sebe da ga ne vuku po sudovima, da se parbi s njima... Mira radi popuštao bi pa ma štetovao...

— Simo, zovni ga! Sima ode. Ljudi stojahu nemi, oborenih glava. Beše im teško gledati čoveka gde se pred njima kao crv vije... Petra izide iz kuće. Ona nije ništa znala o svemu tom.

Eto, želeo je da dođe međ hajduke, da ih vidi, da progovori reč s njima, a opet nije bio zadovoljan! Osećao je neki teret na duši i bio tako osetljiv da ga je sve vređalo, pa čak i hrka jednog

Jovan uze čobanu i reče Stanku: — Hajde! Poslušno kao dete, diže se Stanko na noge i pođe za njima. Išli su kroza šumu ćuteći... Najzad dođoše gde su hteli.

— To mi je želja! — reče Stanko. — A znaš li šta je hajduk? — Od rana detinjstva slušao sam kako o njima uz gusle pevaju — odgovori Stanko slobodno i odrešito. — Jeste, pevaju... ali to je mučan život...

— Da neće biti kakog okršaja danas? — Pa... može biti. — Da nisu trgovci? — A... sa njima bih lako!... Nego beg. Putuje Sali-beg sa pratnjom. — Ima li ih koliko? — Deva veli do dvadeset.

Ostrvi se čovek...” Harambaša ga prenu iz misli: — Tu smo! On diže glavu. Žurava se pred njima vila kao guja; skoro da usahne od velike suše i vrućine. Preko same nje prelazio je put...

Veselje, radost, žalost... jednom rečju, sve deliše oni sa svetom i svet s njima... A sad? On dana kad se ona prokleta kesica nađe za njihovim arom u đubretu — od onog dana sve im leđa okrete.

Dučić, Jovan - PESME

I tu šumi s njima, dajući, polako, Moru koju granu, vetru listak koji: I, kô srce, sebe kidajući tako, Tužno šumi život.

A na mom putu sama sija Sumnja, to sunce moga uma. GOZBA Kad prođu dani, ko će znati Da kaže povest o njima — Prolaze kao ludi svati, Na belim i besnim konjima.

šlemi S paunovim perjem; na rukama svima Teške rukavice; steg za stegom stremi — Sto novih pobeda već huče u njima. Dok nad Paunima blisnu zadnja zraka U zlatu jednoga konja i junaka — To despot Oliver od Lesnova, minu.

) Minuše za zastor od spavaće sobe. A oprezno tada za njima, u času, Dva mala i bela Amora s kamina Napraviše jednu nevoljnu grimasu...

Svi su zidovi pokriveni ogledalima koja su mukla od jesenjeg dana. U svima se njima ogleda stas jednog plavog vlastelina iz portreta u krupnom okviru, u jednom uglu.

A kada se okrvavljeni i iznemogli rvači, učinivši svoj zadnji beznadežni napor, survaše obojica u ponor za njima, njihov se pad nije čuo, toliko je ponor bio beskonačan.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ja sam s nekom tugom i plašnjom gledao izbelela lica i njihove izraze. Nisam čuo ništa što je Joca govorio s njima. Nisam ni osetio kako sam se vukao za njim iz sobe u sobu.

A ono tamo daleko pred njima, da nije ono Joca doktor?... Čudno sam se osećao kad uđoh u sobu i videh mamu u onom svečanom raspoloženju kao kad

Pokunji se mati pa ćuti. Sa svetom je takođe malo govorio. U kavani imao je svoje društvo, i samo međ' njima što rekne po koju.

” E, pa valjda vidite šta će iz svega da bude! Dođoše oni svi jedno veče. Dođe s njima još nekakav Pero Zelenbać, nekakav svinjarski trgovac koji, vele, „radi s Peštom.

U njima nešto prazno, nalik na durbin kome su polupana stakla. Na licu nekakav tužan i milostivan osmejak — nije to nikad pre b

Niti njima treba moba — šta će im moba kod tolikih ruku? Lepo kod njih oru tri pluga bez prestanka; a kad trgovci pođu lučiti svinje

Čeljad se isprobuđivala, poustajala, pa bojažljivo i s razrogačenim očima pristaju za njima dvoma, ali se dobro čuvaju da ih oni ne opaze.

— A šta će njima dvoma dobro? Ni kučeta, ni mačeta! Dok su još živi, biće im dosta, a poslije — narodno je i bilo. Poodavno je već

godina i devet mjeseca, a pop, u dogovoru sa selom, dozida uz kuću još jednu sobu i uze dijete s Ikonijom sebi. Njima dvjema jednu sobu, a sebi drugu.

Za popom, u drugim kolima, vozio se kum Ninko i Gluvić, za njima još mnogi narod. Vele, kad je naš popa došao u varoš da su lupala zvona i pucale prangije, jer konjanik, što je stojao

A drumom za naše selo idu jedna kola, i u njima jedan gospodin čovjek. Čudan malo na pogled. Na glavi mu širok slamni šešir s crvenom trakom.

Ispod šešira smeđa kosa pada na čelo. Guste obrve gotovo se sastaju, a međ njima jedna duboka bora koja se ni onda ne izjednači kad gospodin čovjek zaturi šešir i rupcem briše znoj s čela.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Šta je, dakle, i ostalo svršenim kliricima i kandidatima nego da se ožene njima. Lepe one, a lepe i parohije, — uzeše se i ne pokajaše se nigda. Od to doba jednako su lepo živeli.

Ima jednu knjigu punu ispisanu. Lepe korice i piše na njima Poeѕіe što joj je kupio za spomen na prezent gospodin Šandor, jurat iz Kikinde, a nema ništa trukovano, nego sve

Bila je subota posle podne. Baš je zvonilo na večernje kad prođoše Velikim sokakom jedna kola i u njima jedan mlad čovek.

kafanu stala kola i kočijaš skin’o dva sanduka; jedan veći a drugi manji, oba vrlo smešna izgleda, a videlo se po njima da su oba mnogo putovala i štrapacirala, mnoge gazde dosad promenila, i da im mesto nije bilo u sobi.

gusaka ugojenih tako da, kad ih pop Spira vidi onako u perju još, a njemu pođe voda na usta; pa luckastih ćuraka i među njima glupi i uobraženi ćýrak, zodovoljstvo komšijske dece.

novi čisti šeširići (u dece većih gazda svileni i čupavi), iz kojih još nisu pili vode na Tisi, ni jeli duda, niti se njima igrali »šorkape«. Za šeširom žućkasto kovilje; rascvetalo se na suncu pa pokrilo i umotalo sav šešir.

Sva deca umivena i očešljanja, a kosica im namazana zejtinom. Sve na njima čisto, a često i novo, pa i deca dobila neki svečani, nedeljni izgled, pa i samima im nešto neobično; nekako su

dostojanstveno napred: nijedan nema lulu u ustima, nego sa štapovima u rukama idu i razgovaraju se, a žene i ćerke za njima.

U sobi dva velika teška orahova šifonira stoje kao dve male kapele, a na njima poređan porculan i tegle s raznim kompotom. Po duvarima neke slike mal’te neće biti sve iz prošloga veka.

stolice otkrivene, bez konofonskih navlaka, a po kanabetu i foteljama isheklovani jastučići i komadići hekleraja, a na njima sve neki goli Amorčići sa tulcima strela (a kod pop-Spirinih su bili tanki peškirići od srpskog platna i veza).

Moja ti, dabome, to nit’ ume a, boga mi, nit’ ’oće. A sadašnji su momci ćoravi, pa ne vide sve to. Njima se ne dopadaju skromne i smerne devojke, nego eto take šindivile što im igraju oči k’o na zejtinu.

predstave sebi (ako su, to jest, ikad u životu tako preko plota i tarabe otpočinjali — ili čak i imali kakav — roman), njima ostavljam da predstave sebi kako je bilo i Šaci i Juli toga trenutka, jer to se i ne može opisati, to vredi doživeti i

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Ceo grob da im prekriju cvećem i drugim zelenilom, te kao da bi ih time opomenuli šta se ovamo, na zemlji, nad njima zbiva i događa. Pa pored toga da im još iznesu jelo, piće. I to opet mnogo. Jer će im to biti dosta za celo leto.

grob i razdaje još i svake subote i praznika, ali onima, starim mrtvacima, koji su već i po nekoliko puta prekopavani, njima se samo tada, na zadušnici, iznosi i razdaje, jer vele: oni, onako stari, odavna umrli, već i ne jedu.

Dosta je njima posle samo pomen i molitva. I zaista, na taj dan, njihovi, živi, dolaze im. Iznose im jela, pića i razdaju.

I to najviše prosjacima i drugim ubogim ljudima. Jer vele: da što se tad njima, za u pokoj duša mrtvih, dâ, da oni pojedu, popiju, kao da se samim mrtvima dalo, kao da se oni, mrtvi, digli iz

Pokojno moje čedo, najviše mi je to volelo da jede. Uzmi sinko, uzmi čedo! Pa da i ostale prosjake zove, i njima da razdaje. Svima da dâ a nikoga od tih prosjaka, božjaka da ne propusti. A njih je puno. Iz cele varoši, svih maala.

Ali ih je bilo mnogo. Sama klisarica ma da je toliko godina bila s njima, svakoga poznavala, ipak ih nije znala sve. Uvek bi po neki nov nadošao.

Ako joj nije bilo tu muža, ona bi skupila njih, prosjake, i zajedno s njima išla bi i izvlačila iz groba toga što se bio zavukao.

Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima. Zato su je ostali prosjaci i voleli. A isprva ona nije prosila, već je služila u varoši, kod nekog gazde.

On se više živ nije čuo. Samo po kad i kad noću. I to kad obično varošanka pijana s drugim prosjacima dođe, pa se s njima zatvori u njegovu sobu. Tad bi se Taja digao, došao pred vrata i počeo da je tera, goni iz te svoje sobe.

zatekne pijane prosjake, one iste koji ga uvek onako zlurado dočekuju kad god i on dođe na groblje, on se umeša među njima.

Kako ko ima: jela, pića; a on ne. I čist. Kao da nije radio, zajedno s njima sukao užeta. Očistio se, oprao i sklonjen od ostalih, jede samo hleba. Pred njim ništa drugo do testijica vode.

zatvarao u svoju sobu, besneo jer zna da se on iskrao, jurio po varoši, te svet ga gledao i smejao mu se a time i njima, braći, celoj kući... I tad bi besneo.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

koji su po triput bankrotirali, koji se na vašaru pod svojom firmom pokazati nisu smeli, ali opet ni sto advokata s njima nakraj ne bi izišli. Kod ovih je Ljuba do neke rafinerije trgovačke došao. Išao je često po vašarima.

Izvolite sesti. — Hvala! Ljuba sedne. Sad se među njima razvije govor, najpre o običnim kućnim stvarima, pa onda o ženidbi. Ljuba je bio sa gospom vrlo dobro poznat.

Ljuba prisluškuje, ali se ne osvrće. Zamole ga da ako ne tera. Ljuba pusti konjima uzde, pa se malo k njima okrene da se može što razgovarati. — Jeste l' bili kadgod zaljubljeni, gospodar-Čekmedžijiću?

Sad iziđe gđa Persa napolje i pošlje sluškinju po tatu. Donde je sa gostima frajla drugarica koja se s njima razgovara, ali ujedno i meri ih. Ne zna se ko je đuvegija. Ljuba je mlađi, a čika Gavra mladolik.

— To ne, pre bi’ vas kupila. — Pa zašto srpske knjige ne čitate? — Srpski nema ništa modern; čujem da u njima ništa drugo nema, nego sve se tuku, kolju i pucaju; o kurmaheraju ništa.

Nemecke i francuske knjige sve pišu o šarmant ljudima, galant damama, pa kakvi’ lepi’ abentajera ima u njima. — Šta su ti abentajeri? — Šta, još ni to ne znate? Dakle, vi još niste nikad imali abentajer?

Kad se kafa popila, Pinterić, Čarukdžić i čika-Gavra ostanu, te se opet čašice late, a gospođa Makra titra se s njima i uzima ih na mindros.

I Čekmedžijić, malo pomalo, većma pristaje uz obojicu, pa s njima pije. Vidi Glediću iz očiju da ni najmanje ne zamera, ma koliko pio.

Sve je već svršeno. Čika-Gavra će doći k njima u kuću. Frajla-Varvara hoće da se za nedelju dana uda, pored dišpenzacije, jer neće da se to duže provlači; čika-Gavra

Mica i Alka jedna drugoj odlaze, i sve je kod njih glatko tako dok neki demon ne naruši mir među njima. A ko će taj mir narušiti? Vidićemo. Milivoj Svilokosić, to je taj crni jurat, nesuđenik Ćirkovića Alke.

Rastale su se prividno kao prijateljski, ali obe dišu za osvetom. Alka više neće Mici odlaziti. Svilokosić stoji među njima kao demon, ne da im se više približiti.

Ipak joj Alka dužna ne ostaje, pa tu padaju sitne i krupne reči. Neopisana mržnja međ njima dvema; jedna Frenegonda, druga Brunhilda.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

znali šta hoće i kod kojih me je naročito čudio onaj uvek fini, tanak i dosledan red misli, ma o čemu pokrenuo da s njima govorim.

su se dobro naspavali, napili i najeli i oduševljavaju se onim pobedama, što ih opštinski doboš objavljuje, i tako se njima ponose kao da su ih baš oni, i niko drugi, zadobili.

je izbegavao, pa se postepeno stao na njih navikavati dok se nije uverio: da su i to ljudi patriote na svoj način (među njima ima mnogo liferanata a i bez njih se ne može) i da ni oni nemaju baš sa svim pokvarenu krv, kao što je on nekad

I tako se Hristić po nekad raspoložio, zajedno s njima smejao se slatko i sve više ono zaboravljao. Zaboravi se Hristić pa se čak hvali i fino i smišljeno laže o onoj borbi

Pođem ja, Boga mi, jedanput za njom. I šta vidim: jedan pravnik, balavac, nema čovek šta da vidi... šetaju se. Ja za njima kroz onaj svet, za njima i šta čujem: sve neke gluposti đačke govore.

I šta vidim: jedan pravnik, balavac, nema čovek šta da vidi... šetaju se. Ja za njima kroz onaj svet, za njima i šta čujem: sve neke gluposti đačke govore. Dobro je reko', dečurlija k'o dečurlija, da idem ja da gledam svoja posla.

I svi bi oni mislili da sam ja jedini srećan među njima. Jer šta može biti lepše i prijatnije nego ići verenici? „A u stvari, čak ni ona blaga baba, svetiteljka ona što su

Samo osećam da moram da plačem sa svim a njima, i tražim sve one što plaču, — samo njih svuda tražim. I sve one uspele ofanzive i kontraofanzive, komunikei puni

„Jest, svi bi oni verovali da sam ja jedini srećan među njima. Svi bi oni meni zavideli. Jer, šta? ja idem verenici. Znači: volim, drhtim od sreće u onoj radosno harmoniji bića i

I satima tako svi ćute, a Jurišić oseća kako je svima njima teško do Boga i neizdržljivo, i kako bi neka promena, ma kakva, ma i najneznatnija, trebala već jednom da nastupi, jer

Za njima redom, jedan za drugim, poljubiše onu cev i vojnici. Onda oni sačekaše da se oruđe ukopa, pa, dok su vojnici brisali oči

Ide tako nekolicina među njima, uputili se bajagi važno negde i Jurišić ih bodro prati i sleduje im, a oni vijugajući obiđu one što im idu u susret,

Afrika

Inače, sve su ove žene strahovito brbljive, uočljive, goropadne. Moj prijatelj govori sa njima bambara, što je jezik sudanski, ali koji, kao Evropljani francuski, govore svi trezveniji crnci u zapadnoj Africi.

Jedan brod nas skoro dodiruje. Ime mu je Arhanđel. Momci nas sa broda oslovljavaju italijanski. Razgovaramo sa njima. Dolaze iz Liverpula i idu za Buenos Ajres. Slučajno pitam jednoga iz koga je kraja. „Iz Spalata!

Sa njima su žene na asurama, likova okrenutih uvis i stegnutih pesnica. Reklo bi se: kakav egipatski crtež. Jedino deca, golišav

širokih ulica, crvene utabane zemlje i drvenih krovinjara, Bengaloi kao igračke, čas su majušni a čas ogromni, kada su u njima sedišta banki ili preduzeća.

I pored tropskoga u izgledu ovih zgrada, kroz čije se prozirne zidove jasno vidi sve što se u njima događa, Konakri je provincijski grad, pun granja, zasada i šorova.

Mati i deca su jedno jedinstvo, otac je samo večita čežnja da se spoji sa njima. Do šest ujutru pod mojom sobom strahovita larma džeza, kotiljona, šampanjskog napijanja, te zato košmarsko spavanje.

Ova ubistvena svetlost oblačnog ekvatorskog neba uništava fotografske ploče ostavljajući po njima nerazumljive krugove. Reklo bi se ne svetlost sunca, već zračenje same zemlje pred kraj apokalipse.

Jedan jedini od njih jedva da je razumevao nekoliko francuskih reči, tako da nisam ni pokušavao da se sporazumem sa njima.

Zato će oni igrati gombu možda do ponoći, kada će osetiti da u njima bije krv silnih ljubavnika i da ništa više tu krv ne može zaustaviti do sjedinjenje sa prirodom.

Sve te stvari načinjene za putnike, koje izgledaju tako komplikovane, upotrebljive su i neophodne čim se o njima ne mora da stara sam putnik već njegova posluga, i čim ničeg drugog baš nema na raspoloženju.

detinjstva sanjao poći i zalutati ovim krajevima, bez ikakve spreme, bez ikakvih udobnosti, sam sa divljacima, deleći s njima njinu hranu i voće, spavajući na granama!

Ništa strašnije no pasti u ruke crnih a ne znati biti odlučan sa njima! Oni su se dogovorili između sebe. Šef sela je i došao da vas zagovara, kako bi šalupa imala vremena da prođe, i oni

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

MIŠIĆ: Ta dobro! Vi niste takav čovek da ćete se zatezati. Neka mlađi najpre, pa ćete vi, kao star, polagano za njima. JANjA: Ja sum čovek ubiin. Svaku bedu na moju glavu. Siromah kir Janju!

Gospodična, ja sam dosta vašu dobrotu i vaša preizrjadna kačestva u samoći uvažavao, i njima se divio, danas je prilika objaviti vam da su mene prelesti vaše preumilno obuzele, i da bi budušče ščastije moje

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

U bledilu lica, njegove krupne, crne oči činile su se još crnje i na njima je bila kao magla. Nosio je kiku, srebrokosu. A na nos je stalno dizao naočali, kao da ih oblači i svlači.

On, Garsuli, želi, prvo, da vidi oficirske zatvore i sve one oficire koji su u njima. Naročito želi da vidi one koji se nalaze pod istragom: braću Isakoviče i kapetana Piščeviča koji je uvrteo u glavu da

On, Garsuli, lično, želi da se vidi s tim oficirima. Da se sa njima malo porazgovara. On je uveren da će ih, posle toga, proći volja da traže otpust u Rosiju.

“ Engelshofen se osmehnu. Pri pomisli da Grk i ne sanja da je on išao kod tih oficira i u zatvor, da sa njima odigra, uveče, partiju faraona.

A, sem toga, pa baš i da odu u Rosiju? Tim bolje, ostaće ovde prost i neuk narod, pa će biti lakše sa njima. Milom, ili silom, ja sam rešen – a to je i želja caričina – da uredim ovaj kraj kraljevstva.

“ „Sam Bog je rešio“, uzvikivao je Garsuli, „da se iz Evrope isteraju Turci, a i ti Rascijani, ako treba, sa njima. Život ovde ima da se uredi prema pameti, prema redu koji u Crkvi vlada, a naročito ima da se isuše ove mnoge bare i

Na njima su se, po ceo dan, pa i sada, mogli videti eskadroni konjice, koja prelazi u kas, pa galop, i juriša. Nepomično, i crven

Isakoviči su se branili da je, njima, posle toliko godina časne, i verne, vojne službe, u Ćesarevini, rečeno da će landmilicijski polkovi da se kasiraju,

Đeneral Ševič došao je iz Rosije, do njih, jer je sa njima u srodstvu i jer je i sam iz austrijske vojske otpušten u vojsku imperatorke Elisavete Petrovne.

On je, tog jutra, rešio da se razgovara sa njima na nekom čudnom jeziku, koji je bio mešavina nemačkog, slovinskog, koji je u Mlecima bio naučio, i ruskog, koji je sa

A ne da tolike dobre i čestite ljude mami na klizavi put iseljenički. On veruje da njima, sad kad su sve to čuli, i videli, nije ni na kraj pameti apšit iz vojske prositi.

Neka se dakle uzmu u pamet. Njima je bilo objavljeno, još pre tri godine, da će landmilicijske, serbskije polki biti kasirovani.

Teodosije - ŽITIJA

čitaju, i da se na njih gleda kao na žive stubove što stoje visoko, da bismo videli sebe — kako i koliko zaostajemo za njima, i da bismo sa vešću sebe osudili zbog lenosti u nama, i da bismo sebe podstakli podbodeni njima kao ostanom, ida bismo

i koliko zaostajemo za njima, i da bismo sa vešću sebe osudili zbog lenosti u nama, i da bismo sebe podstakli podbodeni njima kao ostanom, ida bismo se makar malo potrudili za dobrodetelj.

njegovi, ocećajyći natprirodnu, bezmernu ljubav prema njemu, nesitom dušom uvek na njega gdedahu, a i velmože njihove sa njima govorahu da će on biti najbolji među braćom svojom.

“ I tako otpusti vojvodu. A posla s njima ljude koji će ih uz počast provesti do Svete Gore, davši im napisano pismo.

i sagledavši manastir kako je izvrstan, po zapovesti prota i po nagovoru igumana i bratije pristade da bude s njima, prema reči Davida: „Krasno je živeti bratiji zajedno“. i življaše povinujući se igumanu i svoj bratiji.

i življaše povinujući se igumanu i svoj bratiji. Odmorivši se malo vremena s njima, zamoli od igumana blagoslov da ga pusti kako bi se poklonio i video manastire, i iz ovih da se popne na vrh Atona, i

Iguman odobri molbu njegovu, poslavši s njim bratiju iskusnu u ovom njegovom traženju. Sa njima poklonivši se u svima manastirima i po svoj pustinji prošavši bio je od sviju ljubazno i sa čašću priman.

i mogli su ga videti gde vredno žuri da posluša bratiju, i svima pomaže u potrebnim rabotama i da se s njima mnogo trudi. Zbog velikog smirenja svi su ga voleli i divili su mu se.

Ovoliko, dakle, o mladiću. A sada opet da se vratimo k roditeljima blaženoga. Dobra mi je reč i o njima, i veoma mila, jer su se i oni, pošto su bili dobri, udostojili da budu roditelji takva deteta.

“ Jer njegove dobrodetelji i roditelje zadivljuju, i mnogo ga moljahu i govorahu da će veliki plamen bola u njima ugasiti ako se udostoje njegova dolaska, obećavajući da će se opet vratiti u pustinju.

i natovarivši mazge manastirske, i uzevši uz njih sluge kao saputnike, duboko u noć pođe na put, a sam iđaše bos pred njima, žaleći da nasiti one što po pustinji samotno žive, koji su postili po tri i pet dala, i nedelju dana, i svaki je po

umiliše se, pa mišljahu da će ih oganj sa neba pojesti ili da će ih zemlja žive progutati ako pomisle što lukavo prema njima.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

god. svakoga leta sam obilazio njihove zemlje; proučavao sam ih; upoznao sam seljake i inteligenciju; živeo sam među njima; pratio njihov društveni život. Ipak je ovaj problem izuzetno težak, poneki bi rekli nesavladiv.

i koje su iz docnijeg doba, ali koje isto tako otkrivaju osobine pojedinih južnoslovenskih plemena i promene, na njima izvršene.

Naposletku, većina južnoslovenskih pripovedača je takoreći fotografisala narodni život. Najdarovitiji među njima su odlično zapazili osobine nekih etničkih grupa.

Ma kako da su značajni njihov otpor ovoj vladavini i dela koja su mogli stvoriti, u njima se ne izražava ceo njihov genije.

Mladi naraštaji su pokrenuli veliki broj listova i časopisa u Zagrebu, Splitu, Ljubljani, pa čak i u Pragu. U njima je provejavala ova misao: „Mi smo Južni Sloveni; separatističkih naziva treba da nestane pred našim generičkim imenom;

Na njima su najbolje izražene sve osobine zapadnih Južnih Slovena. One su kod njih dubljega smisla i nacionalnije. Ove osobine nisu

To su glavni uzroci strasti koji pokreću dinarske ljude kao i uzroci sukoba koji se među njima javljaju; otuda proizlazi srećan ili nesrećan tok njihova života, mnogo više nego što potiče od sebičnosti ili od

Osećaju šum i šapat prirode, od klopotanja izvora i šuštanja lišća do podzemnih zvukova i trepeta, i to u njima izaziva muziku od osećanja i želja. Ovi se uticaji naročito primećuju na ženama.

u zadrugama, mogli podići do najvišeg stepena osećanja solidarnosti, simpatije i saučešća i da su se naročito u njima mogli manifestovati ona toplina u običajima i nežnost duše, koji više karakterišu dinarske ljude nego ostale Južne

U ovim dinarskim zadrugama najbolje su izražene njihove osobine koje smo već pomenuli. Po njima je utvrđen tip južnoslovenske zadruge.

Lirske narodne pesme vrlo diskretno izražavaju ljubav. Kada se u njima govori o ženi, njena se lepota opisuje sa osobito osetljivom rezervom: opevaju se samo dragine oči, hod i gipkost njenog

Po narodnim pesmama oni štite pravdu od nepravde, brane „Božju pravdu“, apsolutnu pravdu. Kad vide nepravdu „u njima se raspale plamovi“ i tada „same bi im suze prokapale“.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

lud, neki ispričaše da su susreli po nekog mačka, ali bez džaka, a drugi, opet, opisaše čitava kola džakova, ali u njima je bilo samo brašno, žito, vuna, a tek u jednom neki rogovi koji su se čitavo vrijeme gložili i svađali.

Zvijezde su začuđeno žmirkale gledajući neobičnog jahača na mačku. Čak su se i mlađi suncokreti za njima radoznalo okretali, iako to nije protrčalo sunce nego mačak, pa ih je zbog toga jedan stariji suncokret počeo da kori:

Tek što su izišli nakraj njive, ugledaše na maloj zaravni pred mlinom gomilu kokošaka i vrabaca i meću njima psa Žuću. On se tamo kočoperio i glasno se hvalio: — Au-vau, da samo znate kako sam jurio mačka Tošu!

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

kroz tebe gledam Kroz tebe prolazim s kraja na kraj Ništa nema od igre Kud smo krpice pomešali Vrati mi ih šta ćeš s njima Uludo ti na ramenima blede Vrati mi ih u nigdinu svoju beži Beži čudo od čuda Gde su ti oči I ovamo je čudo 10 Crn

zagrljaju Beo gladak nedužan trup Smeši se obrvom meseca SRCE BELUTKA Igrali se belutkom Kamen ko kamen Igrao se s njima ko da srca nema Naljutili se na belutak Razbili ga u travi Ugledali mu srce zbunjeni Otvorili srce belutka U srcu

Nušić, Branislav - POKOJNIK

? RINA (zbunjena): Bože moj... ja ne znam... za mene su sva podjednako važna: ima meću njima devojačkih, intimnih... I AGENT (pošto je malo razmislio posmatrajući i jedno i drugo): Ako je po volji, ja mogu

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

bile obično one koje su igrale kao slonovi ili izgledale tako da nikome iz četvrtog nije padalo na pamet da zaigra s njima. Neda je bila izuzetak.

Ja sam poznavao nešto drugo. Poznavao sam ljude kojima je najvažnije ono što bi drugi o njima mogli reći, ili ono što bi oni o drugima mogli reći.

Zatim su, kosimice sekući trg i lepršajući svojim belim kapama, prošle opatice i ne osvrćući se. Među njima bila je jedna mlada, ali još niko od gimnazista nije uspeo da je zaustavi i razgovara s njom duže od dva minuta.

Svi moji mišići bili su napregnuti i očekivali su nešto. Ponovo prstima dodirnuh šine, a onda pređoh njima preko svoga vrata, spustih ih niz ramena i grudi do butina i kolena, osećajući svuda mlado, nestrpljivo meso.

Ponekad sam voleo da prelistavam te knjige. Bilo je ludačkih zabeležaka u njima. „Sonja, danas sam te čekao! Zašto nisi došla?

Negde je među njima bila i grobnica Baroničine porodice. Nisam morao da mislim: bila je to ona s kapelom podignutom iznad kosturnice.

- Nisi pogodio. Kornjača! - Bože sveti, Rašida! - gotovo se sruših na nju. - Zar nije moglo da bude kuče ili zec? Njima bar znam šta bih dao da žderu. Da bude zec, važi? - stavih je pred sebe i utrapih joj zavežljaj u ruke.

Blesava stvar, kompletno! Nisam mogao da zamislim Rašidu među njima, pa Bog! Igralo se nešto kao treskavac, zapravo, igrala su dva-tri para bacakajući se kao nečastivi vezan za

- prošaputala je milujući mi ruke već pune ožiljaka. - Ti više nemaš prava da gledaš na druge, niti da razgovaraš s njima, niti bilo šta. Evo ti Grete i, dokle god je ona kod tebe, znači da se pridržavaš ugovora. - To nije dogovor, Rašida!

Sve troje pravili su se da me ne vide. Da se nije desilo ono što se desilo, sledeća tri dana bio bi red da budem s njima.

Bili su to stari ljudi kad sam se ja rodio i pomrli su pre nego što sam uspeo da im popamtim lica. Otac je o njima govorio kao što bi neko ko je izašao iz Mathauzena govorio o upravnicima konc-logora.

Ja svoj želudac, ili bubrege, ili bilo šta, nisam osećao i bilo mi je smešno kad bih čuo da neko govori o njima. Sada znam da su ih oni morali osećati. Možda ne mnogo, ali tek toliko da ne zaborave da te stvarčice postoje u njima.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Rado se družio sa onima od kojih je bio duhom pretežniji, a da s njima lakše šalu zbija. Nije se nosio kao gospodar Sofra.

Sofra nosi zamašan nadžak, i dobro mu stoji, mada je mali, ali tako zdepast, širok, ruke tako jake, da bi među njima ne jednom mladiću kosti popucale.

nije tu bilo kod njih za svaku sitnariju kikotanja, „hi hi hi — ha ha ha”, već malo laganije, i svaki je pazio šta pred njima reći. Jednom reči, znale se držati.

Igraju, ali karte, i Pera je s njima igrao. O knjizi nema više ni govora, no ponajviše o konjima, i Pera je već postao konjušar, bez konja ne može živeti i kog

Tu su i konji, pod vedrim nebom. Jedan iziđe, ali više se ne vrati. Jedan opet među njima ustane i priđe k njima i ište lulu duvana, baš od gospodara Sofre. Mađarski govore.

Tu su i konji, pod vedrim nebom. Jedan iziđe, ali više se ne vrati. Jedan opet među njima ustane i priđe k njima i ište lulu duvana, baš od gospodara Sofre. Mađarski govore.

Bežeći, lopovi su naišli na jednu pandursku patrolu na konjima, budu vezani i pohvatani, pa onda s njima opet natrag u čardu. Sva tri prva su mrtva od nadžaka Sofrinog, a četvrti još živ.

Čamča ne dâ, opiše mu svoje drugove, pa će s njima da izredi komediju. Predloži mu da ih odma ne pusti, već da će najpre da izvidi burad.

držao, da ako pošalje pisma, zaplašene ženske, ne njegova Sara, već gospođa Soka i Krečarka, poplašene, ili će poteru za njima poslati ili, što je gore, mogu još same doći, a to nije išlo u njegov račun. Pisma je sakrio.

Pa onda jedan priđe k njima, a papiri mu u ruci. Stupi bliže Čamči. — Molim, jeste li putnici? — Jesmo. — Otkuda? — Iz varoši U.

se oblači, pa kravatu veže, dođe sestra ili mati da mu pomognu kravatu nameštati, i premda je u tome majstor bio, ipak njima je to dopustio, jer im time radost čini.

Šamika lako bi našao koju, ali čuje mati ili otac štogod, pa onda zna da već nije njima povoljno. No usred takovih planova nešto veliko se dogodi.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

U NjEMU, ZVEZDA 5 II ODOŠE, I NE OSTADE ZA NjIMA NIŠTA. NIŠTA 12 III DAN I NOĆ, PROTICALA JE ŠIROKA, USTAJALA REKA, I U NjOJ, NjENA SEN 28 IV ODE VUK ISAKOVIČ, ALI ZA

Među njima, dva Ciganina, skoro sasvim gola, sa konopljom na grudima, pokušavahu da oglođu nekoliko oprljenih papaka, koje niko nije

Skinuvši klobuk, dade ga slugama i pojaha pred njima, tresući se opet kao bure. Sve je bio svršio. Čim je uzjahao, vrativši svoju ćerčicu, sav umor od poslednjih

Tako je, godine 1744, u proleće, Vuk Isakovič pošao na vojnu II ODOŠE, I NE OSTADE ZA NjIMA NIŠTA. NIŠTA Ušli su u Pečuj tako razbarušeni, neoprani, mokri, i pobesneli, da su se deca rasplakala, a žene koje

Većina beše mlada, prvi put odabrana za rat, ali je bilo među njima i onih što su, poslednjih godina, ratovali na sve strane.

Smrkavalo se nad njima i tu, pod strmim, starim stazama Pečuja, ispod zapuštenog groblja, na utrini, isto onako brzo kao i kod kuće, u onom

plav svod, zasut ponegde oblacima, koji su postajali primetni tek pri brzom prolasku kroz sazvežđa, bio se nadneo nad njima.

Odoše, i ne ostade za njima ništa. Ništa. Poneki međutim upadali su i u kuće. Kad bi se pojavili, na razvaljenim vratima, oni bi veselo urlali

Poneka mračna kuća, iz koje iziđoše, ostade tako za njima, u tami, sa svetlošću što je dopirala iz širom otvoreno ostavljenih vrata. Svud, međutim, nije se baš sve dobro svršilo.

Ispraviše se i isprsiše. Donesoše im tri zastave. Među njima jednu vrlo veliku, carsku, nadodoljenu, kao i ti kirasiri, ešarpama, svilenim podvezima, trakama i kićankama.

Što se tiče cevanica i kolena, ona se ponosila njima i bila tu sa njim istog mišljenja, pokazujući ih, skrstivši noge, kad god je mogla, Obilazila ga je hodom svojim snažnim,

Ona ga gledaše svojim lepim, modrim očima boje čistog, zimskog, večernjeg neba, mirno, kao da su se nad njima sjale zvezde. Podmukle njegove reči činila je srdačnim, izvitoperena njegova laskanja običnim.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Pilovjeti, ne pilovjetaj! Već ti kaži mog suđenog’ te trave i korjenje ostavi pod jastuk i na njima prenoći pa koji joj se tu noć momak usnije, veruje da će biti njen.

Analiza strukture i semantike obreda ljubavne magije, koju je izvrsno izveo Ljubinko Radenković, pokazuje da se u njima koristi jedan razrađen i čvrsto fiksiran simbolički jezik u kojem su ključne metafore — promena, metamorfoza i

semena kroz odeću: „Kad nevesta pođe na venčenje, njena mati uzme semenke od konoplje, koje spusti mladoj u nedra, te sa njima ide na venčanje. Mlada za vreme venčanja malo podigne pojas, te to semenje iz nedara padne na pod.

Za ovu klasu magijskih postupaka tipično je da je u njima izrazita simbolika preokreta, tačnije, okretanja u suprotno, Vršeći stvarne promene na nekom predmetu koji je u

⁶⁰ Osnovni praelementi, vatra, voda, zemlja, takođe su u nekim svojim vidovima opasni, pa je trudnici zabranjen dodir s njima.

Sva ova mesta: groblje, raskrsnica, prag, drvljanik, smetlište i sl. kobna su za trudnicu jer se na njima sabiraju zli duhovi, veštice, vile, prikojase, vampiri i druga demonska bića, pa ako ona dođe u dodir s njima, to će

jer se na njima sabiraju zli duhovi, veštice, vile, prikojase, vampiri i druga demonska bića, pa ako ona dođe u dodir s njima, to će imati štetne posledice po dete koje nosi.

Ova deca su, opšte je verovanje, mimo druge dece, o njima se misli da će biti silovita i imućna.⁵⁵ U mnogim krajevima (Bosna, Crna Gora, Hercegovina, Srbija, Makedonija), kaže

Ako dete malo isprati na putu za krštenje, ona onda, kad nameri da se vrati, uzme busen zemlje i baci ga za njima izgovarajući u sebi tri puta: „Koliko ova zemlja daleko od neba, toliko od mog djeteta svako zlo i nesreća, pogan i

Takva nedraga imena su: Negoda, Neda, Nemil, Nerad, Nenad itd.⁸⁷ Njima se negira da je dete lepo, da su mu se roditelji radovali i nadali, pa se samim tim veruje da ono nije ni za zle sile

⁸⁹ Ovaj čudan običaj Trojanović objašnjava ovako: „Svi Srbi smatraju Turke za nečiste zato i đavoli neće njima kao svojima ništa da naude.

po mraku, ili kada duva vetar, budući da bi tada babice mogle preko ovih pelena nauditi i samom detetu koje je u njima bilo povijeno.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

ZA SMRTOMRSCE Tražim pomilovanje za one koji brzo zaborave mrtve, one što odmah sa spiska ih skinu i prekinu sa njima veze olako kao paučinu.

pisa kad se naga nađu na tuđem hladnom dlanu, kad sveštenici i grešnici stari, kad tvoji pisari, podvlačiti redove u njima stanu. Za pisma prezrenih nesrećnica koje su posle trećega sina zavolele čoveka s kojim nisu rađati smele.

Za sebarske žene rano udate, iz materinskog krila prenesene pod kamene usove strasti; za drevne u njima prošlosti ostatke, za uročice pod dečjim uzglavljem, za bosioke skrivene u krovu, za sebarki uzdahe potajne kad se o

Za zavidnike, njima, care, ne treba gore kazne od zlobe koja im srce nagriza. ZA PESME Za pesme što u tankim lirskim košuljicama iziđu na

ne bi mogli drugome presude da izriču, kojima se sve sudije čine stroge, za svaku milosrdnu lažnu priču i slične njima slabosti mnoge.

Nisam ni sudija, njima je u ruke zakon dat da sude; ni dželat koji veša, žeže, seče, kamenuje koga. Ja sam car i nemam rašta silaziti kao

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči... Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?

»Ljubomoru«, još su se mogli videti gipsani anđeli na tavanicama kako odozgo, iznad naših glava, bulje u neko, samo njima poznato vreme. Pod nogama nam se raspadao izgoreli parket – trag vatri na kojima su se grejale nepoznate vojske.

»Pumparice« su se uvlačile u bele vunene čarape i izgledale su vrlo smešno. Kako da odem u njima na doček nove 1951. godine? Ni kratke pantalone nisu dolazile u obzir; najpre, zbog hladnoće, a onda — zbog kolena!

nešto od komšijskih svađa, poljubaca u veži, a bilo je u njima kiša što padaju na Cersku, i ciganske muzike bilo je u toj tegli, one muzike iz dvorišta Orlovića Pavla.

Biće sami. Zaboravljeni. Istina, Pariz je lep, a i Helen je dobra, ali navikla je nekako da nedeljom priča s njima, da ih obiđe, da se isplače.

ne izbrišu i poslednju stvar zbog koje sam nekada voleo uspele momke, skupljao isečke iz novina u kojima se govorilo o njima, navijao za njih. Onda oni otputuju na more; kad su već tu zbog sahrane, da obave sve o istom trošku.

Prezirem ih, a opet sam neprestano s njima«, mislio je, »ali bar su učtivi, a to je ipak nešto, svejedno što iza njihovog keženja nema ničega sem puste zemlje

Bacajući tako koštice kroz prozor, da bi po njima idućeg leta ponovo pronašli put do mora, uđosmo u Sarajevo u dugoj, sumornoj koloni pokislih automobila.

Mrtve, sparušene muve leže u avgustovskoj prašini izbledelih izloga, Bel Ami i Pufko ubijaju vreme. Nad njima mlitavo platno kafane »Park« — ispred njih mlako pivo odlikovano na poslednjoj izložbi u Briselu.

Starac ne gleda za njima. U prolazu pored kafane »Park« spazi dve dangube pod suncobranom, ali oni ne ostaviše nikakav utisak na njega.

Gole, tamne ruke. Šiške iznad samih obrva. Leđa posuta zlatnim dlačicama i noge, onu vrstu nogu koje vole da se njima klati na ogradi nekog mosta. Devojka ulazi u senku izloga gledajući ispred sebe.

su manire starijih, čekajući strpljivo svoj trenutak u kome će se godine poklopiti sa njihovom sopstvenom predstavom o njima samima.

Matavulj, Simo - USKOK

U isti mah čuše njima dobro poznati gromki glas pukovnika Knajsta, koji je njekoga grdio. Njeki od građana reče: — Nije pobjegao princip,

Ostali bjehu zadovoljni predomišljajem kontovim. On, ipak ljut na Ivanovića i na sve što se desilo, iskali se na njima: — Sve je otišlo đavoljijem tragom otkad nas ne pokriva bandijera svetoga Marka, a osobito otkad vas sankiloti

On je dugo posmatrao Crnogorce, pa naelak usta i pođe njima. Svi Crnogorci poustajaše, kad Primorac skide kapu i nazva boga. On poljubi kneza u grudi, a knez njega u čelo.

Pa dâko se bog smiluje i na Srblje da dođu do svoga, a oni će vazda bit’ pregaoci, kad ustreba, iako je zlô sjeme među njima! — Zlô, vaistinu! — potvrdi njeguški knez. — No mi pričaj, moj bane, kako je gorje kod vas? Je li što bolje?

Među njima bjehu Gôrde i Kiće, lijepe nevjeste Markiše Stevova i Pera Purova. Lijepo je vidjeti Crnogorce i Crnogorke kako se

“ Starac raširi ruke, kao orlušina krila. Starica, oborenijeh očiju, poizdiže prste i zalepeta njima, kao zaplašena jarebica. Ona dva mlađa pjevača zapjevaše drugi stih bržim naglascima: „U Ro-vi-ne, u To-ma-no-vi-će!

— Ne znam — veli Janko smijući se i rukujući se redom s njima... — Ne znam, imaćeš... biće ti oko sedandeset? Sakati Kezun previ se i stade udarati zdravom rukom o koljeno.

bio vazdašnji povod spora između starijeh i mlađih; stari tvrđahu da Francuzi nijesu nikakvi vojnici, da su pobjede nad njima bile laka stvar; mlađi tvrđahu da Francuzi u hrabrosti i izdržljivosti ne izostaju Turcima.

— U tome — nastavi Stevo — Senjavin oruža bokeljske trgovačke lađe, te s njima i sa svojom flotom dođe pod dubrovnik, i đeneral knjaz Vjazemski, takođe po moru, stigne iz Krfa s jednijem bataljonom

— nastavi Stevo. Od prve je oborio iz puške jednoga, pa iz ledenice drugoga, pa zagna jataganom, te nam se među njima izgubi ispred očiju.

— Protekoše gotovo dva mjeseca otkad bokeljski glavari otidoše u Rusiju, a o njima nikakva glasa, kad, njekako o Usjekovanju, stiže carski ruski glasnik i donese zapovijest da se odmah nastavi rat s

tobože prodirati, a mi se počesmo širiti oko njih, dok odjednom, oko podne, svi složno sa sviju strana, osim jedne, za njima, ne udarismo na njih. Tu ih tako raspudismo, tu je bio takav pokolj, da ni najstariji Crnogorci takoga ne zapamtiše.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

PROVODADžIJA: To je lepo. MATI: I MI SMO već stari, koji dan jošt, pa kom će sve nego njima. OTAC: Mislio sam dati pet hiljada, i tako sam i kazivao; no opet mislim, bolje je više negol manje.

Kako oči zatvorim, eto ti mi svadbe. Da ga đavo nosi, sad opet uredili posle Uskrsa; zašto nisu dogodine? Lako je njima! Da, oni misle da je drugi lud. UGLED 2. MLADOŽENjA (stupi), PREĐAŠNjA MLADOŽENjA: Sluga sam ponizan, gospodična.

ŽENA: Onaj nitkov, onaj, svemu je on kriv! MUŽ: E sad, ili da se čovek tuče s njima, ili da pobegne. MATI: Koga ćeš ti tući? ŽENA: Sve mi tim jednako preti.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

rečiti slučajevi onih knjiga koje prvobitno nisu bile namenjene deci, ali su im se s vremenom nametnule, pronašavši u njima izabrane čitaoce.

valjanih pisaca koje ovakve, pojednostavljene izražajne tvorevine ne privlače, koji nikad nisu osetili potrebu da se u njima ogledaju, niti da svoju viziju do tog stupnja, i u tom pravcu, svedu.

neosporna nisu, samim tim, „ravnopravne” sa najvišim književnim dostignućima; one su privlačne upravo po onome što je u njima posebno, što ih izdvaja iz glavnog toka.

Dečja pesma se, po njima, piše zbog dece, da bi nam podmladak imao šta da čita; njena jednostavna struktura zgodna je jer im ne zadaje nikakvih

Svaka se književna tvorevina obraća svima, a nikom posebno i nikom isključivo. Deca rado slušaju ponešto od onog što njima nije namenjeno. Čitaju što ih zanima kao i ono što se od njih traži, slušaju što im se čita.

Krečio je pero, propise je dero, Knjige nije čuvo, već se njima grudo. Nedeljom je bežo od božijeg hrama, U porti se tuko sa alvadžijama.

Pesnikovi argumenti u prilog čestitog i ispravnog života su argumenti zdrave pameti; o njima se ne može raspravljati, kao ni o potrebnosti telesne higijene: Ala mi je to divota Kad se neko kupa!

Ali pevati o opštim stvarima nije isto što i razmišljati o njima. Izgleda da onaj dublji, čisto poetski podsticaj nije bio dovoljno jak.

Isticanje prvih knjiga obično podrazumeva odbacivanje kasnijeg književnog razvoja i rada; nagoveštava se da je pisac u njima iscrpeo svoj dar, daje rekao ono što je imao.

U pričama iz detinjstva i o detinjstvu tih nedostataka nema; naprotiv, u njima je sve mera, duševna delikatnost, ozbiljnost i mudrost.

Čarobnjaštvo detinjstva iskazuje se u njima bez ostatka. Iz tih odlomaka može se sačiniti zanimljiva celina; osluškivati Ćopićev glas iz detinjstva uputno je i

su pripovedanjem o čudima i nedosežnim lepotama: Tako se iz noći u noć ispreda paučina stričevih priča, pada po njima prah zimskih mjesečina i tajanstveno se iskri zrnje smrznuta sniježnog prostranstva.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŽUTILOV: Jer su sami konzervativci po službama. ŠERBULIĆ: Treba i tužiti. ŽUTILOV: Treba s njima dole. ŠERBULIĆ: Tako je. Izdajstvo se ne može trpiti. Je li tako, gospodine Gavriloviću?

SVI: Živila! ZELENIĆKA: I svi mađaroni s madžarskim kokardama! ŠERBULIĆ: Proklet Srbin koji se njima želi dičiti! (Skida svoju kokardu i baci je na zemlju.) SMRDIĆ: I ja umem osećati šta je Srpstvo. (To isto učini.

GAVRILOVIĆ (smeši se): O, Nađ će zaista o vašem rodoljubiju pripovedati. LEPRŠIĆ: Doći će vreme kad ćemo drugojače s njima govoriti. Čekajte samo dok nastane Dušanovo carstvo. GAVRILOVIĆ: Već ako ga vi ne podignete, drugi neće.

Jeste li čitali novine, nećače? LEPRŠIĆ: E, novine su nam zabranili. ZELENIĆKA: Nek se miri sad s njima ko može. Pređe je baš stajalo kako su varvari, i sad su djelom to osvedočili. Ko jošt zabranjuje narodu pisati i čitati?

Ko jošt zabranjuje narodu pisati i čitati? LEPRŠIĆ: Osvanuće i njima crni petak, jer je prispeo vojvoda. ZELENIĆKA: Šupljikac došo? Pa nema ni iluminacije!

Nemci su bili protiv nas. NANČIKA: Pa šta ćemo raditi? ŽUTILOV: Novce im baci natrag. Danas nemam kad s njima govoriti. NANČIKA: Neka dođu predveče, onda si sâm. (Odlazi.) ŽUTILOV: Gledaj im ti posla!

SMRDIĆ: E, šta se vi, opet, ljutite? ŠERBULIĆ: Šta se ljutim? Dok su bili Madžari, ko se više s njima mešao i drugovao nego vi.

(U metežu, svi, osim Gavrilovića, razbegnu se.) GAVRILOVIĆ: Kud sam ja pristao? Ako s njima pođem, oni će vikati da sam mađaron; a smem li, opet, ovde ostati, gdi su toliko globili i otimali?

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

bavio u Hilendaru, naišao je na »naših drevnosti rukopise«, iz nekih od njih načinio je izvode i poslužio se njima u pisanju svoje velike istorije. 1794.

prošli kroz naročite pedagoške kurseve, bolje obezbeđeni i nezavisniji od crkve; škole su dobile svetovniji karakter, u njima se pored časlovca i psaltira počeo učiti račun, zemljopis, istorija, i drugi svetovni predmeti; ne donose se više

tim improviziranim školama učili su se poglavito crkveni predmeti, nešto malo latinski jezik5 i svetovni predmeti, i u njima su se poglavito spremali sveštenici.

Srbi teže da se, radi svoje nacionalne i verske sigurnosti što više približe Rusima, da se gotovo izjednače sa njima, i glavna posledica toga je bila da se u srpskoj crkvi i književnosti napustio stariji srpskoslovenski jezik i da se

Veliki, zbog svojih naprednih reforama u crkvi, proglašavao za antihrista, sa druge strane imao je obožavalaca, i među njima je i Orfelin.

Kaluđeri mu čine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće28 umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je

I dok su zbog toga građanstvo, pa čak i jedan deo mirskog sveštenstva u njima uživali, dotle su ih kaluđeri oglašavali za jeretične, progonili, spaljivali, i sve do polovine XIX veka ometali i

običajima gleda dokaze naše zaostalosti, tragove našega varvarstva i hoće da ih nepovratno uništi; romantičari u njima gledaju svete ostatke prošlosti, najviše izraze narodne duše i osobenosti, pouzdan dokaz narodne superiornosti, i hoće

ove knjige i oduševljeno je hvalio što će »ne samo sadašnjemu nego i buduštim redovom otvarati oči razumjenija i milione njima pokazivati svetova«.

prvi ljudi u srpskom narodu, Dositej Obradović prvi među njima, veruju u snagu srpskoga naroda, u njegove samostalne kulturne i državne sposobnosti, i gledaju u oslobođenju Srbije

Među njima je bilo i ljudi od pera i zasluga, kao što su bili Jovan St. Popović i Jovan Hadžić. Napredak je naročito življi od 1830,

Isti slučaj je u Bosni i Hercegovini, ukoliko je tada bilo kulturnoga i književnog života u njima: pravoslavni se okreću Beogradu, a katolici Zagrebu.

Milićević, Vuk - Bespuće

I u tome svijetu on je proveo toliko godina, umirao, trunuo zajedno s njima, živeći kao i oni. Poznavao je te ljude po odijelu, šeširima, navikama; njihovi glasovi dolazili mu gadni, njihove kretnje

On je saznao u jednom trenu da ne može više da živi među njima; uzrujavala su ga ta nepromjenljiva lica koja redovno viđa, ulice kojima svaki dan prolazi, kao i njegova stara đačka

Kako mu je srce udaralo, s koliko bola zario je glavu u jastuk, tražeći malo topline u svojim uspomenama da njima malo razgali, zagrije, oživi ovu turobnu, ledenu, mrtvačku kuću.

A dan tamni i gubi se, mećava obuzima mah, bura se razbija o klance i huči u njima. Oni zastaju, gube put, usred kakvog talasastog brdskog poljica, skučenog i stegnutog izbliza planinama.

iz tih malih, nejednakih kuća, obilježenih mukom i potrebom, iz kojih diše bijeda i sirotinja; zatalasa se ponekad u njima nešto mučno što davi; radnici u tuđini javljaju da nema posla: rad stao, glad pritisla; zapomažu da im se od kuće

I udaraju cestom po vojnički čizme žandarma, tresu im se perjanice, bljeskaju bajoneti. A pred njima, u krvi koja se sa glave scijedila na košulju, s rukama u tvrdim lisičinama, poslušno, oborene glave, korača seljak.

A za njima izmiješana povorka ljudi, žena i djece, koja vodi razgovor, koja je došla više iz običaja ili radoznalosti nego da žali,

i naklonost, postajao još tvrđi, ljući, neumoljiviji, ne žaleći da tovari globe na seljake, da ih optužuje i puni njima zatvore i ostavlja za njima nepoorana polja, nepokošene livade, nesadjevena sijena i nezasićene kuće.

još tvrđi, ljući, neumoljiviji, ne žaleći da tovari globe na seljake, da ih optužuje i puni njima zatvore i ostavlja za njima nepoorana polja, nepokošene livade, nesadjevena sijena i nezasićene kuće.

— uzviknuo je. — Jedna bucmasta i zdepasta Čehinja, — i nasmija se. Palo mu je na pamet da sutradan ode k njima i odmah je to nazvao glupošću.

Oni se osmjehnuše i rukovaše. Inženjer ga pozva da pođe s njima, pokušavaući da ga oduševi za svoj posao. On htjede da malo razmisli i ne odgovori odmah. Ona ga pogleda.

življe svojim oštrim, reskim glasom, ne dajući ljudima da dahnu, da se odmore, da se napiju ugrijane vode, ne videći u njima ljude nego radnike koji moraju da ga slušaju i da mu se pokoravaju, ako hoće da zasluže koju krvavu paru, gledajući

Sremac, Stevan - PROZA

Prošao već i sv. Nikola sa slavama i stereotipnim razgovorima na njima, i Božić, tu kroz koji dan. Sve se užurbalo da ga što bolje dočeka. Ustumarao se svet, a naročito domaćice naše.

Idu po pijaci i zaredile po bakalnicama, pa kupuju sve što im za blage dane treba. Sve je to njima ostavljeno, a domaćinova je dužnost bila da nabavi pečenicu i da je uredi.

Među njima je bio i domaćin Jova sa svojim polaženikom. Među stotinama si ga mogao poznati gde se zdravi i mirboža sa ostalima i

— Nisi, kad ti kažem — dreknu Jova — eto su od zejtina. Gledaj, i ne poznaje se da je bilo vina u njima! Gledaj! — E, tebi je sve do šale! — Hehehe! — smeje se Jova zadovoljno. — Šalim se, ženo, šalim.

Deca mu daju hleb i kore od hleba i proje, a ono trči za njima. Oni mu napravili od podvezice litar, a Mickov sin doneo iz bakalnice tri praporca, pa sve zvoni kad ono trči.

’Aj’te, deco, u školu! I Puja ubrisa nos pa uze zvoniti, a deca ulaze jedno po jedno, i za njima, naposletku, uđe učitelj u školu.

Radičević, Branko - PESME

nov. AJDUK Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.

Mraz kad zemlju stegne ljuti, Puca drvo, puca kamen, Kad zapadnu pusti puti, Kada strašni nagnu smeti, Čim ćeš njima odoleti?

Sad bi gledô deno moma Ponajlepši ima, Pa bi vesô tamo oma Poleteo njima, Da s' nagledam mlada veka Ti čarni očica, Da s' nagrlim beli seka, Naljubim usnica. (1844, 5.

Cveća krasna vidim ovde sila, Al' najlepši de si ostavila? Vrelo ječi, a cvetići tuže, Jera nema među njima ruže. Tako t' vrela, tako t' cveća toga, Ne muči mi jadna srca moga, Vrni zlato meneka nazada, O dones' ga samo,

puna jagodica, Jagodica, prelepa đurđica; Zbogom, dole, zbogom mirisave Pune one ljubice ubave; Zbogom i vi po njima izvori, Velja slasti kada žeca mori; Zbogom ostaj, ubavo Belilo, Ti mi beše uvek mesto milo, Svud po tebi deklice,

Smislim tamo, pa okitit njima Glavu, grudi i junačko pleće, Pa tek onda amo gromovima, Jera oni u koprive neće. Pa dovatim Pegu za vođice, I

“ Pa dovati jera tananoga I još onog, brate, debeloga, Tog u desnu, onog u šuvaku, Udri njima po vetru i mraku. Bože veli, čudna dela tvoja!

Uz obalu lađa priturena, A u lađi vozari laguni, Ta sve oni ubavi majmuni, Vesla njima drvo odabrano, Pobratime, to jerje tanano, Krma beše debela jerina, A na krmi jedna strašna psina.

Pa tako i otpratim očima, A da vidim što će biti s njima, Kako će i psina predusresti, Preko Save oće l' i prevesti.

Poljubi im noge i kopita, Jošte nešto govoriti tede, Al' magarci ni da ga poglede, Već skočiše u lađu laguni, A za njima psina i majmuni, Oni veslim', pas prionu krmi, Pa zavati, privati i skrmi, — Presekoše vodu i maticu, Uz Beograd

Jesu krasna dva ta pobratima, Samo trećeg da je još međ njima Pa bi rekâ Miloš je ustao, I sa braćom ovud pojahao.

3oro bela — ma gle turskog jada! Sunce granu — oh jad tek je sada. Plamte njima brade na sve strane, A poleću tikve obrijane, Srb udara i tamo i amo — No da mahnem kad je igra samo, Skoro svud

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Na žalost, ni one druge nisam izmaštao, mrke ubice s ljudskim licem. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osjećam samo kako se umnožavaju i rote u ovome stiješnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj

! Nije zelen? Pazi ti nje! Ja se s vucima rodio i odrastao, čitavog vijeka s njima muku mučim, a ona ti tu... o turu bi tebe trebalo ovim štapom, pa da se jednom naučiš pameti.

Sve je to bio dobar i zanimljiv svijet, ali mene su ipak, najviše privlačili gosti moga djeda Rade. Bio ti je među njima penzionisani austrijski „feljbaba“ Vuk Rašeta, stari lopov Sava i dosta nekakvih kosmatih starčina s kožnim ćemerima i

— Iste one čestite Radine oči, dušu mu vidiš u njima. Pa čim taj mene spazi, a on samo strigne ušima i zarže: đe si, veli, Petrače, kamo te već na ovaj kraj, Srbine brate!

Obično je najteže domaćinu, koji mu zapovijeda i plaća ga, i onome ko s njim najviše radi. Najlakše je dječurliji. Njima je najmenik uvijek zanimljiv, pa još ako zna pričati i voli se igrati, eto ti ljepote u boga.

Nikad s njima nijesam volio ići. Kuda te samo đavo nadari da ga učiš očenaše? Eto ti, baš ti to i treba. Zar bi meni, na priliku,

— Ih-ih, vidi je samo! Aki-begova kobila, Vasiljevića Alat, pa odmah za njima naša Marijana, treća. Stric Nidžo se na to samo nezadovoljno roguši, vino-vincato plašljivo konjče, i bronda sebi u

Najprije stigoše, u društvu, slikar bradonja i Petrak samardžija (našli se u Cazinu, na konjskim trkama). Za njima se ispili kalajdžija Mulić, garav i veseo, a ubrzo poslije njega, kao da ide u potjeru, dopraši, još veseliji, naš

Dok se glasna bratija razmetala štokakvim kradljivačkim podvizima i drugim nepodopštinama, on je sjedio među njima nasmijan i radoznao, uživajući u njihovim pričama, diveći se i čudeći, najbolji slušalac kakav se dade zamisliti.

Momcima je lakše bilo izići na kraj i sa žandarmima, lugarima i raznim drugim podozrivcima kad je Rade bio meću njima.

Odmicali su krotko i smireno, kao na svečanost sa koje se, možda, ni vratiti neće. — Odoše starci — gunđao je za njima moj stric lakom sjenkom tuge i praštanja za svu njihovu suvišnost na ovome surovom svijetu.

Zdesna je škoravi kaplar Jovo, a slijeva pomoćni žandarm, Đurajica Rašula. Pred njima je rakija, bokal s vodom i otvorena školska sveska.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Izgubila dete, pa izgubila pamet! A zašto su oni pamet izgubili? Šta sam ja njima? Đule, kojim jedan u drugog pucaju? Ni to, sitna sam ja.

SULjO: Ne znaš ti žene. Kad pokažeš da hoćeš, one neće, čak i kad im se iz petnih žila hoće! S njima ti treba do kraja izokola. Ali da vidiš dalje. Tako ti ja, ručo, pa sedim i pušim.

Šteta samo opake žene! Ko da se na mesečini sunčala... MUSA: Ama baš i nije toliko kvit! Čista posla? Međ njima nikad nisu čista posla, to ti ja kažem, a ti, ako hoćeš, proveri! I to sa Hasanaginicom kanda je neka politika!

Nemaš pojma šta se dešava, Ti nisi u tom kolu; a to je tvoja glava među njima na stolu. Ne znaš da l će ti glavu na panj, il će te s lađe, u džaku. Ti znaš samo toliko, da se to radi u mraku.

Možeš misliti! HASANAGINICA: Aga i beg su od istog blata... Ne vide oni nikoga osim sebe. Nek je samo njima potaman. Njima je stalo do milosti vezirove, a na Alahovu milost zaboravili!

HASANAGINICA: Aga i beg su od istog blata... Ne vide oni nikoga osim sebe. Nek je samo njima potaman. Njima je stalo do milosti vezirove, a na Alahovu milost zaboravili!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Ali on samo manu rukom i istrča... Vide kola na koju stranu odoše pa se pusti za njima. I nastade trka. Sunce je sijalo, okolina, bašte, vinogradi, brežuljci i prostrane, duvanom zasađene njive, sve se je to

Kola su išla polako, Dimitrija je za njima trčao da ih stigne. Ali, da li strah, uzneverenost, zabezeknutost ili nešto drugo? tek on oseti umor.

Odjednom kola počeše brzo silaziti niz put, Dimitrija se strese, polete za njima, ali mu se noge ukočiše, i on se poče besno izdizati, batrgati i mahati rukama i nogama...

Ti bi se trgla. Polako bi podigla svoje krupne i vlažne oči. U njima je bilo toliko prekora i tuge, da bi svaki pročitao tvoj nem i bolan jauk što beše u njima: „Što me toliko mučiš?

U njima je bilo toliko prekora i tuge, da bi svaki pročitao tvoj nem i bolan jauk što beše u njima: „Što me toliko mučiš?

Dahire, ćemaneta zaječaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama... Oh, a u njima kao da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; sitosti i zlurade, tajanstvene sreće što mi te oteše, uzeše

Neke sele u travu, druge kleknule oko cveća, a treće uzele lišće i njima pucaju, te tako kušaju vernost i ljubav svojih dragana. Nagoh se na prozor. — Šta ćete? — pitam ih.

— pitam ih. — sad ćemo da vadimo mantafu. Znaš li, da i ti imaš? Metnula je „ona“. — Eh?! — i nagoh se jače k njima. — Jes’, jes’! — povikaše one, — znamo čak i kakve su!

koje vode u vinograde ili na „carski drum“ vrve konji natovareni krblama, berači, argati, prosjaci, Cigani, a među njima i po neki gazda na svome konju ili magarcu.

U strani, pored zidova, ide ženski svet. Napred su žene u anterijama, „količićima“ i zagasitim šamijama; za njima devojke u tesnim mintanima, šalvarama, cipelama „na kopče“. Idu one lako, plašljivo.

što ne radim? kako neću ni večeru da dobijem, i drugo. Odgovaram ja njima. Šalim se. Bile su sve naše: tetke, strine, ujne, neke iz komšiluka; a bila je i ona, Lenka.

Samo ona, kao meni u inat, nije se dala da je vidim. Šalim se ja s njima, jer znam da mi mati nije tu. Ona je onamo, iza vinograda, pri vatri, gde zajedno s komšinicama iz susednih vinograda

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Što god hoćete da vam čine drugi ljudi, činite i vi to njima. A šta bi mi radi da nam drugi čine? Da nas puštaju s mirom živiti u našem zakonu, da nam ne čine nikakva zla, da nam

Kostić, Laza - PESME

A ti zraci nisu zraci, granoviti to su traci, što o njima mirno vise srca moga izniklice. A oko te divne krune, neokrunke, svetle, pune, prozorna se rumen pruža; — To je, to je

Pismena se po listovima mute, načiniše se crna strašila što o njima proričuć pričaju; a jevanđelske svete istine ozbiljnijom tek čine opsenu.

BALADE ĐURĐEVI STUPOVI I Stoje prebeli Đurđevi stupovi, svedoci verni božje ljubavi, oblaci lebde nad njima gore, lagano brode lagano skore, kazujuć bogu molitve setne što im iz crkve doleću čedne, a kad im tvorac srdito grmne.

U razvalinama žive duše nije, tek jedna guja u njima se krije, paklena guja, hladna, samoživna, nemilost živi ispod razvalina, jer ko siktanje te ledene guje kaluđeru sedom

Poviše im belo telo u pokrove od papira, a po njima napisaše od ljubavi šta sve biva! Ispisaše ljubav njihnu na pokrovu od papira, nema take pripovesti od Indusa pa do Nila!

” Pokloniše se starci u povlad, u jedan klim, u jedan bradoglad. Al' ima jedan među njima mlad, Askalon mu je očevina grad, na glavi mu je zlatan oblučac, sa grudi mu kamenja stoji sev, al' žešći još iz očiju

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

On se popenje, pa onda reče njima: — Ja ne znam što ću, nijesam ovdje uvježbao ovo mjesto, ne umijem je preturiti, no hodite koji od vas da mi pokažete

izvađene pa uz bedem prislonjene, a kad dođe bliže, ima čudo i viđeti: devet divova, baš onijeh krvnika gradskijeh a njima svijema glave posječene.

— pa izvadi uši i njima ih pokaže. Onaj najmlađi ćuti. Poče ga mehandžija pitati: — Bogme, momče, tvoja su braća junaci, a da čujemo jesi li

car ode, a zeta ostavi kod kuće: ovaj čim car otide, otvori jednu pa i drugu sobu i tako redom sve osam soba, i vidi u njima svakojakijeh dragocjenosti, naposljetku kad dođe i na vrata od devete sobe, reče u sebi: „Ja sam mnogo čuda preturio, a

Onda ga carevi sjetuju: — Idi sad kući, kad si se smrti izbavio. Carević njima veli da će još jedanput da ide sreću pokušati i ženu ma na koji način ukrasti.

Baba mu odgovori: — Jesu bogme; ali nije fajde, nego, sinko, idi kući, dok nisi i ti za njima. Onda joj on reče: — Bako, znaš li šta je? Ja znam da si i ti rada da se oprostiš od te napasti.

Odmah iza grada tvojega oca ima jedna rekavica, i u onoj rekavici imaju tri šibljike; podseci one tri šibljike pa udri njima po korenu; odmah će se otvoriti gvozdena vrata od velikoga podruma, u onome podrumu ima toliko ljudi i starih i mladih,

Kad bude kod one rekavice, carev sin zaustavi sve pratioce pa uđe unutra te podseče one tri šibljike, i udari njima po korenu, a gvozdena se vrata odmah otvore, kad tamo a to u podrumu svet božji.

Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi. Kad već sav narod iziđe, zahvale mu što ih je popuštao i izbavio i otidu svaki svojoj kući.

Odmah carev sin da slugama da nose šta treba, pa pođe pred njima u grad. Kako oni na gradska vrata, a dvanaest strašnih lavova skoče da ih sve rastržu.

Najposle otide k lavovima, pa i njima stane govoriti: — Tamo oni ovaki i onaki! Šta učiniste? Toliko me godina verno služiste, a sad me izneveriste.

Carev sin kad ih opazi, pristupi k njima i upita ih, bi li se udale i za koga bi koja najradija. jedna odgovori da bi za mlinara, jer on ima dosta kruha; druga

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

PUTNIK: Bolje neka čuvaju za sebe. DOKTOR: Njima nije slobodno prodavati. PUTNIK: Ta da, da! Neka zadrže za sebe. DOKTOR: Oni ne smeju kupovati. PUTNIK: Aa!

DOKTOR: Za sačuvati narod od bolesti kuge i druge opasne bolesti, zavedeno je pet karantina. Šta se u njima radi? PUTNIK (smeši se): Bogami, ako vi ne znate, koji ste ovde rođeni, ja još manje.

(Manojlo opet gledi Šaljivca i Putnika). DOKTOR: Ta ovu đubru treba umiriti! (Pođe k njima.) MANOJLO: Isajlo, drži! (Uvate ga obojica na jedan mah.) DOKTOR: Šta? (Otima se) MANOJLO: Ne puštaj, ne šali se!

— Pravo ima kona, što drži sluškinju. Bar može koju modu od nje naučiti, a ćirice tako su bezobrazni, da ne možeš s njima ni progovoriti. — U, vraga, eto je već! z. NEŠA, STANIJA, PREĐAŠNjA NEŠA: Evo majka! Ovde ja sedim.

Koji su veće budale, ili oni što vam plaćaju za svoju bruku, ili vi, što idete te gledate? LjUBA: E, mi njima plaćamo, a ne oni nama. STANIJA: Mlogo li plaćate? LjUBA: Svaki put po dva cvancika.

ANICA: Ja sam ti bila fiškal. FEMA: Ja sam ti bila pandur. (U takoj svađi iziđu.) ADVOKAT (gledi za njima): Nomo ѕum, humanі nіhіl a me alіenum eѕѕe puto. Ho opet mi je Taj proces doneo par golupčića. 1830.

MILOŠ: I tako postaju pajaci. MARKO: Pak? Pajaci su znameniti ljudi. Njima se dive prostaci; i deca s takovom vikom za njima trče, da i sami pametni ljudi, vnimanije svoje na nji obraćaju.

MARKO: Pak? Pajaci su znameniti ljudi. Njima se dive prostaci; i deca s takovom vikom za njima trče, da i sami pametni ljudi, vnimanije svoje na nji obraćaju.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Što se pak čitateljki tiče, njima pravo ostavljam onda sud izreći kad knjigu vnimatelno pročitale budu. Ja znam da sam i s pređašnjim izdanijama slab

Moji roditelji su se smejali kad sam ja praskala i vikala po kući, i što sam većma sluškinje kinjila i tukla, to je njima milije bilo. Ali danas me je majstor Sreta naučio da je lako tući, ali vrlo teško trpiti.

Lalić, Ivan V. - PISMO

Izuzmi sebe iz bilo kog dana, I ja ću biti izvesnosti lišen — A to su dani koje i ne brojim, Jer ne znam da li u njima postojim.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

A opet je sa njima, s tim matorcima, lepo, na časnu reč! Uvek vam pale cigaretu zlatnim upaljačem, pridržavaju kapute, odmiču i primiču

Oni upravo dele svet. Lepo se vidi kako stari svet leži pred njima na stolu, kao lubenica u kojoj tri starca povremeno gase svoje cigare, ili otresaju pepeo po kontinentima.

ili na Savski most, kuda visoke ličnosti ulaze u našu varoš, a organizatori bi joj uvaljali i zastavice od hartije da njima maše. Posle izvesnog vremena, toliko se navikla na te dočeke da je počela čak i da izbacuje parole.

ili na Savski most, kuda visoke ličnosti ulaze u našu varoš, a organizatori bi joj uvaljali i zastavice od hartije da njima maše. Posle izvesnog vremena, toliko se navikla na te dočeke da je počela čak i da izbacuje parole.

u neku vrstu modnih emigranata, pa će tako uobraziti kako su iznad svoje okoline, jer će se ostali svet okretati za njima kao lud! I to će biti jedna od najvećih zabluda njihovog bezveznog života, oću da kažem.

to veče kako najpre Francuz i Francuskinja svlače odeću sa sebe i pokušavaju da šokiraju fini svet radeći pred njima ono, a ono nikako da im pođe za rukom! Avangarda je propadala pred mojim rođenim očima! Ono pa ono nije, pa nije išlo!

Onda bih dala Mišelinu ključeve od svog podruma da zvecka, kao, njima dok ufuravamo u ogromnim količinama u staru Golfijanu.

A pisce ne mogu očima da vide! Kad zrelo razmislim njima bi se najviše isplatilo da od „Tri šešira“ naprave samoposlugu veći je promet!

Uzmimo, na primer, vašu cenjenu profesiju i sve one članke o seksu koje narod preživa nedeljom posle ručka! U njima ćete pročitati da seksualni život ne prestaje ni u osamdesetoj godini, jer je dokazano da tamo neki čovek u

Zar nisi čitao da dobijaju tikove kada se roditelji svađaju pred njima? Zaista, ja iznenada dobijem nekoliko ljupkih tikova.

da dođe, nego samo zove li, zove, pa niti se to predstavlja, niti ga briga jesi li u kupatilu ili knjavaš posle ručka; njima dopada da zovu. — Alo? Jesi l' to ti? — to im je prvo što bupnu u slušalicu. Kao, ako nisi ti, onda nema veze!

Kao: ovde je famozno! Jel' čuješ muziku! Ludo se zabavljamo! Kao, sad ćete vi načisto da pošizite što niste tamo s njima, pa vrše direktan prenos žurke i zovu neke druge tipove da vas pozdrave, a vi lepo ništa ne razumete jer svi nešto kao

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Ko se oženio, taj me posle psuje i proklinje; gdi sam bio na daći, tu me popreko glede, jer se boje da i njima ne lomim pogaču; te od svega ništa. Najviše je bilo ako sam pokoji batak ili pokoji kolač u džep spustio.

kasatelno, u sljedstvu toga, povodom tim,“ i mloge ovakove koje strašno zveče, a ništa ne znače reči, te sam njima punio artiju, kao i mlogi drugi. Ali kad od jednoga izvaram sto forinti, vidim šta mi se piše, pak — ispod žita.

MARKO: On baron, a ja prost trgovac, to mi se ne svidi. JELICA: Da ima ovde grafova ili barona, on bi išao k njima. A ovako traži opet koji je najotmeniji. Jeste li čuli kako je bedinter kazao? MARKO: Hm! Hm!

MARKO: Bogme, gospodine, ja vas baš ništa ne razumem. Aleksa: Negli zato, zane... MARKO: Zane, i šunegli! O njima nije bila reč. Aleksa: Vi šalu provodite. MARKO: Bože sačuvaj; nego bi rad znati kakvim to jezikom govorite.

Ja ti poslednji put kažem: da te nisam više vidio s njima! Grebene, crn vam obraz, i perajicu, a ne kojekakve mozga baukove!

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

I NjEGOVA BAKA U šumi staroj oganj gori, blista u mraku na kraju svijeta; kad bliže priđeš — od srebra dvori, po njima mudra starica šeta; nad krovom plavi vije se dim; tu živi Mjesec i baka s njim.

Moram ga tući, tu druge nije!“ - i baka uze sandale sive, brezovim prutom po njima bije. Vi ste za skitnju njegovu krive! Zašto nosite unuka mog širinom neba zvijezdanog?!

U šumi staroj oganj gori, blista u mraku na kraju svijeta, kad bliže priđeš — od srebra dvori, po njima mudra starica šeta ... Noseći kapu nevidljivicu ...

Putuje društvo kroz gore strane, divljinom strašnom bez staze, puta, nad njima šume prastare grane i kroz noć mrku patuljak luta. Ponekad, opet, u osvit siv, niz klanac neki promakne div.

Jednoga dana družina slavna nađe se srećna na kraju gore, pred njima puče ravnica travna, ljulja se, šumi zeleno more. Zanjaka Sivko: „Ovo tek valja, evo i čkalja!

“ To reče neko, a svjetlo sinu, bez traga nekud pobježe mrak, Crven se Vrabac nad njima vinu, vječite sreće veseli znak.

Žarko i Žuća u čudu stoje, pred njima blješte čarobne boje, smješka se vedri bezbrižni dan. Žarku se čini kao da sniva: kakve li tajne ljepote skriva

U tebi živim bez brige, straha i braniću te do zadnjeg daha!“ TRI GALAMDžIJE Medved i svinja i s njima vuja grmnuše gromko — prava oluja: „Budalo ježu, bodljivi soju, zar tako ceniš straćaru svoju?!

“ Viknu Jova njima trima: „Braćo, vatru tabanima, bježmo brzo u naš kraj, u kolibi ima

Sanja i u snu gleda afričke tajne pute, na njima slonče, majmun i lav od vune žute. DEDA TRIŠIN MLIN KOD STAROG MLINA Čim oči sklopim, ja odmah vidim i

Vrti se žrvanj u setnom huku, oblačni sati sporo se vuku. Jednoga dana Žuća i Toša močvari krenu šetnjom; nad njima oblak, leden i težak, odiše snežnom pretnjom. Trska se njiše uz šapat blagi: svratiše malo, šetači dragi.

A kada vetra udari val, njima se čini — proleti ždral. Jeseni jedne, tmurnoga dana, kraj mlina ja sam prošȏ tu me sretoše drugovi stari: Žuća i

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Između ova dva ostrva, sasvim blizu mene, dižući tihi i vedri šum, prolaze dve ribarske barke. Ljudi na njima su ćutljivi i laganih pokreta.

— Zašto ne. Ja verujem. Verujem u Boga i u čuda koje vrše svetitelji kad je Bog s njima. — Ali, ujna, — prekide mladić (znači taj je verenik!

— Mi smo, dođite. Dolaze troje; dve ženske prilike, od kojih jedna svakako devojčica, i s njima neki deran. Utapaju se u pomrčinu ispod mojih nogu gde su već ljudi i čamac. — Bila je već noć kada ste pošli?

Između dve travke, ili između mojih prstiju pred očima plove barke po vodi. Izgleda kao da je dovoljno da uputim njima svoj dah pa da im pomognem da odmiču po toj površini, za šta je inače nužan toliki napor majušnih veslača.

— Ali vi ste zadovoljni sa svojim sinovima? — O, ja sam sasvim zadovoljan sa njima. Ali moram priznati i pred Pipom da je to danas tako retko. Ja sam možda jedini koji je zadovoljan sa sinovima.

Bio je pet godina stariji. Iako sam bila devojčica puštao je da igram s njima, dečacima, i branio me. Kada se vratio iz marine roditelji su ga oženili. — Je li to skoro bilo? — Ima šest godina.

Barke koje su ukotvljene nekoliko kilometara dalje uz obalu, mreže, vrbe nad njima. I pokaza čitav red brda i Mont Palankinos koji kao da svojim zidovima drži nebo.

Nekolicinu. Ne vidim nikoga zasebno, već sve zajedno. Više nagađam. Ne znam ima li i žena međ njima. Prozori okolnih kuća su sasvim mračni, ali mora da se odande ljubopitljivo sluša, mora da su lica uzbuđennih devojaka

Nigde u svetu nijedan od onih što su danas. Onda bih voleo da se rodim opet, ne da rastem, već da se nađem međ njima, pa da pogledam svuda u krug. — I na kom kraju sveta bi hteo da to bude? Možda baš ovde? — Da, baš ovde ako treba.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Po kašto zaškripe selom volujska drvena kola, I gavran nad njima grakne. Za tim se razgovor čuje. To se komšija Panta sigurno iz gore vraća, Pa žurno ispreže stoku i čeljad po kući

Međ njima jaganjci bleje i zvonca srebrna zvone, I mnogi leptiri lete po rajskom mirisnom cveću; Kroz cvetne poljane rajske biserne

Napred ide četa snažnih kopljanika, A za njima sluge s rujnim buktinjama — I mrtvački sanduk. I hor sveštenika Oglašava ponoć svetim molitvama.

Usreći mi čedo moje Po dobroti volje Tvoje”. I Gospod je saslušao Molbu bedne majke te, Anđela mu čistog dao, Da nad njima večno gre; Da ga mučnom stazom vodi K čistoj pravdi i slobodi.

” Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu. A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi, Sa

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Jadno to samoljublje bića zbijenih u grozdove mesa! Šta da se s njima radi? Da li im otvoreno kazati da se više ništa ne očekuje od njih, ili im pustiti veru u plodove patnje na ovoj

A meni samo ružni snovi: kako im ptice rastežu žile, a oni živi i crveni, do pojasa iz reke vire kao žapci, nad njima crnobrad neko s violinom u ruci govori: ovo je brat moj koji je po mojoj volji! Pa to mi niko nije reko!

OPET TO Na pričešću su bili lenji, Turci ih napadoše još u crkvi! Pa sada kreni s njima u odlučni boj. Lazar gologlav, velik i nespretan mačem razmahuje, Jugovići ginu, odleti odjednom po sto turskih

Jest, svjetodavče, je l da, siroti će da prežive? Njima ostavljam zlatnik sa svojim likom dok spavaju na dnu izbe, milostinja odlučuje o našoj sudbi.

Svet koji je svet ne može se izvesti iz Ničeg i Nečeg, niti se može postaviti kao presuditelj među njima. On se ne može uhvatiti doslovnošću stvorenog, niti mišlju kako je smislenost u stvaranju začeta.

dubok a taj što kamen-temeljac nosi Stefan je Osnivač Stefan i Vuk u Ravanici Rastu dva sina sigurna u svoj lik po njima sunčev sjaj bridi venci trepere još malo pa će njihovog oca da poseku pri kraju žetve Junoše visoke usred rata i

Koga će na sudu da brani? Da li će Ništog zaobići? O, Duh će pomilovati ljude svoje, i zajedno s njima na svetlost izići!

Tu je i Rakovica. Mesec ih drži odostrag a svaka se raduje da padne u taj ponor jer naši su ponori divni u njima se pitaju Sloveni za zdravlje i za pravdu i ko će kad da se rodi i da l su dovoljno južni oni koji su sišli preko

našem neznanju da lije jezik u misli ili misao u jezicima vreme se produžuje kaže ona vreme je tu da traje kaži ti njima ko čeka da se nasladi umreće od gladi.

niko tu ne krije ništa najbolja je stvar koja ima zastoj kad se daleko ode nema više šta da se kaže ni sebi ni njima u velikoj dvorani teško vidljiva ljudina sedi na stolu na prestolu zasuta slovima i solju ponekad mu se vidi samo

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

PORODICA (zamakne levo). POJAVA VI DANICA, ADVOKAT DANICA (ostaje nasred sobe sa punim služavnikom i gleda za njima). ADVOKAT (nailazi): Dobar dan! O, kako je to lepo; dočekujete me punim rukama.

Preporučili ste nam, tetki i meni, da budemo prema njima predusretljivi i ljubazni. ADVOKAT: Pa ta vas ljubaznost ništa ne košta. DANICA: O, košta vrlo skupo. ADVOKAT: ? ? ?

ADVOKAT: Vrlo plemenit gospodin! A šta ste mu vi odgovorili? DANICA: Da nije bilo vaših uputstava da budemo prema njima pažljivi, ja bih već znala šta bih mu odgovorila.

DANICA: Varate se! Oni me svi tako popreko i tako neprijateljski gledaju. Ovde, među njima, osećala bih se vrlo nelagodno. Htela bih da se iselimo, iako bi to tetki i meni donelo teške brige.

AGATON: A! Sad vidim na šta vi navijate. Pa jest, imate pravo. Kažem ja njima: ama, nemojte, ljudi, to je protivno zakonu, ali oni navrli.

Pa jest, imate pravo. Kažem ja njima: ama, nemojte, ljudi, to je protivno zakonu, ali oni navrli. ADVOKAT: Pa njima se, znate, i da oprostiti, ali vama, vi velite da ste čovek od zakona.

ADVOKAT: Dobro, onda, ostanite do sutra! AGATON: E, to je lepo od vas! Ama, kažem ja njima: pametan je to čovek taj advokat, neće on terati u krajnost. Znao sam ja to! E, baš vam hvala u ime cele porodice.

I evo da ti kažem šta sam već dosad u tvoje ime učinio: naredio sam svima ovima da se sele. Ti bi imala nevolje sa njima, ali ja umem i da podviknem.

Ti bi imala nevolje sa njima, ali ja umem i da podviknem. Počeli oni meni: te ovo, te ono, ali ja njima: Jeste li čuli, nemojte vi misliti da je ovo dete bez zaštite dok sam tu ja! Naređujem vam lepim da se odmah iselite!

Skupio sam ih sve ovde pa im podviknuo: mirno! a oni stali u front pa sve trepću. A ja onda njima: Hoćete li lepim? Ako nećete, ja ću okrenuti deblji kraj. DANICA: Hvala vam!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Čobani se zgledaše, kao da ne shvataju smisao reči i kao da se pitaju: a zašto to? Šta su oni kome učinili? Njima je tako dobro ovde. Saživeli su se sa svojim stadom... priroda im sve daje, od ljudi ništa ne traže.

Uviđao sam koliko je teško njihovo duševno stanje, pa mi se činilo: lakše će biti i njima i meni kad se rastanemo. Pogledao sam na časovnik. — E... — Šta? — i majka me sa strahom pogledala. — Je li vreme?

A ni sam narod ih nije osuđivao. Rat je... željni su vojnici mnogo koječega, i seljaci su bez roptanja gledali za njima. „Kad se vratim, platiću ti... čekaj me!“ — dobacivali su vojnici i uz smeh istrčavali na put.

Levo krilo se izgubi u jednome kukuruzištu... Naskoro se pojavi na onoj drugoj strani. Pred njima je sada livada, te vojnici zastadoše. Verovatno osmatraju. Centar zamače iza onoga šljivara... — Ovde nema neprijatelja?

Tasa telefonista hvalio kod posluge drugoga topa kako njemu nije ništa bilo, i kako ne treba da se plaše kad je on među njima. Tanasije se provuče između točkova i sede na lafet.

— U Bosnu, gospodine kapetane. — A gde ti je pasoš? — Eve! — i pokaza pušku. Za njima pođosmo i mi. Ali sada je velika nizbrdica, te se suljaju vozovi, iako su ukočeni.

a sada su živi leševi, koji gamižu zahvaljujući samo onim dobroćudnim trećepozivcima, koji trapuljaju po ovoj vrućini za njima, čuvajući ih uz put od gneva nemoćnih staraca i baba. Sunce upeklo, a umor stigao.

Sreli smo i grupu ranjenih konjanika, a me đu njima i jednog oficira, koga su vojnici presamitili preko sedla. Seljaci se pribili pored puta i čekaju da artiljerija prođe...

A naši pešaci traže pomoć, grde nas artiljerce, mi nemoćno kršimo ruke i zajedno sa njima stradamo. Kroz zadnje prozorče vidimo kako njihove granate riju oko naše baterije...

Zakoluta Aleksandar očima i viknu: — Ovam’ sa njima! Zastrašeni, išli su nesigurnim korakom Tanasije i Jankulj. Bili su kaljavi do pojasa.

— Šta imaju? — Jedan je imao samo tabakeru, a u drugoga smo našli dva groša i maramče. — Zakopajte sa njima! — pa se obrati veselo meni. — A bre, druže, ovo je bila predstava za džabe...

Izdržali su pešaci i ovu neman, ali su želeli da čuju samo i pucanj našega topa. I da vide da se bar neko stara o njima u ovoj mračnoj i strašnoj noći. Prozebli i prokisli, pribili se uza zemlju i čekali...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Čiča Stojan, školski poslužitelj, skidajući stvari s kola, objašnjavaše nešto učitelju: — Nemoj ti njima, bratiću, niz dlaku: oni će tebe oma’ zubima. Nego ti njima prvi pokaži zube. Je s’ vid’o našu učiteljku kako je žustra!.

Nego ti njima prvi pokaži zube. Je s’ vid’o našu učiteljku kako je žustra!... Tako je to, bratiću moj !... Zube ti lolama!

Kako u novom stanu? — Dobro jutro želim. The... kad nije bolje... — Vidi se da mi nismo za selo: treba sa njima biti drukčiji. Gojko se usudi da je pogleda, ali se odmah trže i obori oči, jer oseti na sebi njen vatreni pogled.

Ona stupi među gomilicu đaka, koji ostaviše igru i okupiše se oko nje. Htede se ponašati sa njima drugarski, prijateljski, ali oseti da joj njena urođena grubost neće to dopustiti.

— To je ’nako... kad nas je vodio u polje, a nije nas naročito učio. Ljubica je mislila da počne sa njima koju igru, da zametne šalu i smeh, želela je da se upozna sa tom dečicom, da se zbliži sa njima.

je mislila da počne sa njima koju igru, da zametne šalu i smeh, želela je da se upozna sa tom dečicom, da se zbliži sa njima.

Kaži ti đacima nek ti donesu po torbicu oraja (sad se baš krljuštaju i mnogo su lepi za jelo), pa računaj sa njima koliko god hoćeš. — Gospodin Dragoljub je, uplete se Bogosav, sek’o prutiće, pa ih puno naređa po astalu...

Neki mu se lome, a neki ostaju celi. Sa njima je on jednako računao. — More, znaš li onoga onomlanjskog, Svetislava. Uze od mene velike krompire (a behu mi rodili i

Gledam u brezovičkoj školi vamilijaz sve sa njima za’ita vodu sa izvora, pa ispušta jednu po jednu u izvor i tamo propadnu.

Jedva iziđoše i dahnuše slobodno. Ali tamo daleko pred njima viđaše se drugi, još veći oblak, koji im se naglo približavaše.

Pogled sa huma na selo i okolinu beše čaroban, zanosan. Pod njima se zelene gusti zreli voćnjaci, treperi šarenilo po gradinama sa povrćem, viju se čardaklije po nekoj usamljenoj dunji

I kroz to jednostavno zelenilo crvene se krovovi kuća, bele se na njima dimnjaci, a iz njih se izvili daleko i pravo u visinu beličastosrebrni stubovi dima, koji se na ovom večernjem zatišju

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Što cvetaše do dva sjajna cveta, Ono jesu dva brata rođena; Što međ’ njima treći potavnio, Ono jeste seja međ’ braćama, Potavnila od mlogi svatova — Prosi Mesec za svog mesečića, Prosi

“ 39. Oj višnjo, višnjice, Digni gore grane! Ispod tebe vile Divno kolo vode. Pred njima Radiša Bičem rosu trese; Do dve vile vodi, A trećoj besedi: “Pođ’ za mene, vilo!

Čij li će i dvori dočekati? Čija l’ majka darom darivati? Čij li bratac vinom napojiti? Čija l’ seja među njima biti?“ Bratac seji tijo odgovara: “Sejo moja, budi mi vesela!

Naši će i dvori dočekati, Naša majka darom darivati, A ja ću i vinom napojiti, Ti ćeš, sejo, među njima biti.“ 56.

“ 84. Kad sam bila s majkom mojom, Meni fale ove dvore, Da su dvori samotvori, I u njima zlatni stoli, U stolima paunovi, I po dvoru paunice.

Kad ja dođoh u ’ve dvore, Ali nije, kako fale: Dvori mirom sagrađeni; Što u njima zlatni stoli I u njima paunovi, To su svekar i svekrva; Što po dvoru paunice, To su moje zaovice; Neka mi ih, s

Kad ja dođoh u ’ve dvore, Ali nije, kako fale: Dvori mirom sagrađeni; Što u njima zlatni stoli I u njima paunovi, To su svekar i svekrva; Što po dvoru paunice, To su moje zaovice; Neka mi ih, s Bogom bile!

caru srdačku: “Naj tebi, care, srdačku, Načini meni stan od nje, Što od tog tebi preteče, Načini sebi dvorove, Po njima ja ti šetala! Na tvojoj ruci spavala!“ 104.

Da l’ je sunce, da l’ je mjesečina? Nit’ je sunce, nit’ je mjesečina, Već dva zlatna roga od jelena. U njima su dva grada građena: U jednom je kujundžija Janko, U drugome Janja hitroprelja.

110. Kol’ka je noćca noćašnja, Svu noć ja zaspat’ ne mogo Slušajuć’ lepe lepote Gde lepo poju devojke, Med njima moja devojka, Ona im pesme izvodi, U svakoj mene pripeva: “Ne dođe dragi, ne dođe!

U ruke mu zlaćena marama, Nit’ je tkana, nit’ je ispletena, Već od suvog salivena Dočuo ih junak Asan-aga, Pa je njima vako govorio: “Al’ ste lude, užičke devojke! Što s’ čudite mom divnom odelu. Ja ga nosim, al’ se ženit’ neću! 136.

“ 235. Višnjičica rod rodila, više od roda, Pod njom sedi mlad gospodar i s njim gospođa, Pred njima je rujno vino i ogledalo.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

TOMANIJA: Srbija vrvi od izbeglica iz Bosne! Oćete možda njima da glumite? DARA: Jeste li videli vešala na Žitnoj pijaci? DRUGA GRAĐANKA: Znate li vi da je rat?

I da možda ne želite da vam malo opipljivije pokažem gde se nalazite? MILUN: Trebalo bi njima dovesti Dropca! MAJCEN: Ti ćuti! A ti sedi tu! VASILIJE: Kad baš insistirate...

DARA: Dosad ga niko nikakvom mukom ne muči! Treba njima Sekula živ i zdrav! TOMANIJA: Misle da može mnogo da im ispriča! GINA: Toga se ja i plašim!

PRVA GRAĐANKA: „Bog kroji pravdu kada kucne čas!” (Stražari iznose nosila sa prekrivenim leševima. Za njima izlazi Majcen. Nosila spuštaju na zemlju. Iz mraka, sa isukanim drvenim mačem, pred njih iskorači Filip.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

nakita strašnih, teške svile i listovi prašni, čim pred zoru svane, nebo mi je rosno ko ravne poljane, a Mesec se nad njima sja kao srp. SPOMEN PRINCIPU O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik. Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.

nekoliko velikih pesnika, još su interesantniji u svojim političkim stihovima ako se zna nešto biografskih podataka o njima. Pesnik smatra da to vredi i za političke pesme manjih pesnika.

Među njima, pored sinđela Zupkovića, docnijeg budimskog vladike, vrlo lepog muškarca, pored arhimandrita Došena, gromkog glasa,

Temišvar je tada naglo rastao i karuce su u njemu trčale na gumenim točkovima, a bilo je među njima, već, i prvih auta.

Neki su se brodovi spasli u luku Rijeke i na njima je bilo i srbijanskih vojnika i oficira. Patriote na Rijeci okupljali su se, u to vreme, u kući doktora Pahani, kod

Na igrankama, zimi, u pozorištu na Rijeci, upoznao sam čitav niz Đulija Ada, Marija, i igrao sam sa njima i „fioretto“, na kafanskom stolu. Odlazili smo i u Trst, i bio sam, i u Veneciji, na karnevalu.

Velike merdevine, kao ogromni komarci kraj vode, čekaju nad morem. U njima po jedan ribar nedeljama gleda u vodu da javi dolazak tunine.

Eto, i to je svojina! Na dasci na zidu tri kašike, lepo, u redu, zadenute. Dva prstena od gvožđa; u njima smrdljive lampe na petrolej, to je domaće ognjište. Nekoliko paradajza i krompira i flaše, koje se naročito štede.

Slaba hrana i siromaštvo ugušilo je u njima pesmu. A često i muževljevi šamari, sa kojima se, u Banatu, nije štedelo. Ja nisam Jesenjin, ali sam imao čitavu zbirku

Šta bi sa njima, nisam pitao. Mesec je ostao nad mojom ravnicom, kao srp. Temišvar, Rijeka, Ilanča, Beograd, sve se to vrtelo u meni

Temišvar, Rijeka, Ilanča, Beograd, sve se to vrtelo u meni kao u kaleidoskopu, a sa njima i tolike pročitane knjige, na nemačkom, na mađarskom, na talijanskom, i ruske u našem prevodu.

Među njima je bio i čuveni komičar, Buca. Pomenuta mlada žena, sa svoje dve male devojčice, pokušala je onda da se vrati svojima,

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

A Eva bi ih brala, brala, zadevala ih u kosu, plela od njih vence i njima obvijala glavu i vrat i bedra svoja pa ih davala i mužu.

Na zemlji u ono vreme beše večito leto. Nebo je bilo uvek plavo i vedro, pa i kad bi nailazili oblaci, u njima ne beše ni munja ni gromova, iz njih se izlivale tihe, plodne kišice i orošavale vrt.

A kada su prvi ljudi zgrešili, sve se izmenilo. Oblaci, mrki i strašni kao gnev Božji, zastirali su nebo, u njima su buktale blede, pakosne munje i rikali gromovi; iz mrkih oblaka rušili se pljuskovi, kao vodopad, u dubokim ponorima

Hranila se divljim plodovima, voćem i korenjem. Držeći u rukama crvene ruže, plakala je ona nad njima i topila ih pokajničkim suzama, živeći od uspomena na dragog Učitelja.

A ruže behu žive i sveže, kao uzbrane, i na njima treptaše rosa od poslednjih suza njenih. I te ruže ne behu više crvene, nego bele, bele kao sneg.

Beše to čovek prznica, ljut, naprasit, sklon poroku gneva. S ljudima se rđavo slagao, često se svađao s njima. Mnogo bi puta planuo i dolazio u jarost za ma kakvu sitnicu i naposletku je došlo dotle da se zavadio s celim svetom

sve ih obuze čudan nemir, drhtavica neka uđe im u noge, i noge — hoćeneće — počeše same da se podižu, kao daje pod njima zemlja gorela i pekla ih.

rode i čaplje od straha odleteše daleko, gušteri šmugnuše u rupe, žabe poskakaše u vodu bojeći se da se ne ponovi s njima to čudo što ih je maločas snašlo, a krava rikaše tako žalostivo i glasno da se čulo čak u selo.

od svetlosti neke — I, gle, pod nebom leti dečje jato Iz otadžbine, iz zemlje daleke: Kao anđeli sve dečica sama, Na njima krila i sjaj oko glava — Lete i mašu na njih ručicama: Kom oko vrata tračica krvava Kom rana mala ko rumena ruža Na

Dečko mio Kako je pitom!... Tako lepo gleda...“ I sve bi zatim uzdahnule tio Što njima taku Bog lepotu ne da... Al od to doba zbog dobrote njine, Što nisu bile od zavisti slepe, Mirjam im dade draži i

Siroče: (Hvata je za ruku.) Kod tebe? Gospođa u crnini: Jeste... Ostavimo grobove na miru. Mrtvi pripadaju Bogu, njima je dobro. Gore je živima kad ostanu samohrani. Ali Bog je milostiv. On podiže naše mrtve u živima.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Poneki ih toliko imaju da ne mogu ni da nose sve o sebi, već vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta i kakvih ne odlikovanja.

“ prolomi vazduh, i odjeknu celim gradom. Na svima okolnim kućama zazvečaše prozori i na njima se pojaviše mnoge glave.

Najoštrije osuđujemo divlje postupke Anuta uzvikujući: Dole s njima! z. S gnušanjem i prezrenjem konstatujemo da su Anuti nekulturan narod, nedostojan i pažnje svojih prosvećenih suseda.

— Znam, molim te, ali ne ide, nije taktično! — opet će prvi. — Kakav takt prema njima još hoćeš? Da se, valjda, ne zamerimo tako valjanim ludima, šta li?

— opet će prvi. — Kakav takt prema njima još hoćeš? Da se, valjda, ne zamerimo tako valjanim ludima, šta li? Ovako ti njima, pa kad čita, da se strese — opet će drugi, a glas mu drhti od ljutine.

Jer taj isti kraj, gospodine ministre, šale u vojsku svoje sinove, šalje ih rado, pošto u njima, u vojsci, gleda potporu svoju — rekoh gospodinu ministru dosta ljutito, iako to nisam trebao reći; e, ali dođe tako

Takvih je malo, i o njima javno mnjenje ima vrlo rđavo mišljenje, jer kvare tako lep običaj koji u Stradiji postoji već od dužeg vremena.

Ali, nije lako za ministre; jer oni, razume se, treba da plate da se o njima dobro govori i piše. Nije lako još i za vazda drugih prečih stvari, jer ima dosta stvari koje su preče od Stradije.

ministar finansija napred, a kufer u naručju ministra predsednika, opkružen prvosveštenicima i gologlavim narodom, za njima. Ide se lagano, svečano, nogu pred nogu, pevaju se pobožne pesme, a zvona zvone i pucaju prangije.

i oni su izneti iz stanova da vide tu retku svečanost; čak i iz bolnica sve bolesnike izneli na nosilima; pa i njima čisto seknula boljka: lakše im kad pomisle na sreću svoje mile otadžbine, i deca na sisi izneta, i oda ne plaču, već

Lica njihova koštunjava, iznemogla, suncem opaljena; patnja je dugim nizom mučnih godina ostavljala traga na njima i izrazu dala sliku bede i gorkog očajanja.

— opet će prvi. Dođe vreme polasku. Čekali su malo ne bi li se još ko prisetio da pođe s njima, ali, kako nikog ne beše, nije se moglo dale oklevati. — Hoćemo li se krenuti? — pitaju vođu. On ustade bez reči.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Kola prolaze, a za njima i goveda jure u potes. Širga ostavio junicu, pa trči na potok da stigne pre Divonje, jer posle mora čekati dok se sve

Goveda zamakoše, a za njima i čoban, sa tojagom i nedopletenom kotaricom. Kola se već spustila u osoje; evo šumarice, evo tri divljake, evo brdašca

Strašno je videti — njihov ratoborac pobeže, a protivnik posle nekoliko skokova, napušta ga gordo i prilazi njima. Evo ga na dva koraka pred njima, stao pa se preča, pita ih da nema još koga, koji bi želeo oprobati njegove rogove.

Evo ga na dva koraka pred njima, stao pa se preča, pita ih da nema još koga, koji bi želeo oprobati njegove rogove. Razume se da o tome niko i ne

Sve se posaginjalo, hitre ruke trepte no i usta ne zaludniče. Smej, šala, pesma, razležu se s kraja na kraj, a pred njima stoji zvrka mlatača i kukača; snažna muška ruka zacima starku madžarušu i, kao kiša, ospe se niz granje zreo i sladak

A oko pušnice poređali se ljudi i momčadija iz komšiluka, i njima se ne spava. Iz »vuruna« liže plamen, sevaju varnice, pucaju učvrsli purenjaci, što su ih oko vatre poređali, a među

I nesta ga u pomrčini... Komišioci se već raštrkali. Oko kukuruza ostala samo mladež i poneka žena među njima, a stariji se digli tamo pod granati orah, gde se otegla sovra, čak do vratnica.

Pred njima zinula provalija, obrasla gorom i šibljem, pa huji i šušti, a na dnu nje vijuga se, kao zmija, međ' sumornim stenjem i

Video je duge, zelene livade i po njima tihe, lepe vijuge Turijine, kako su se, po onoj ravnici, rasprostrle... U jednoj vijuzi, u luci Turijinoj, beli se

U jednoj vijuzi, u luci Turijinoj, beli se čopor goveda, a među njima on, đak — osnovac, sedi i čita, a majka mu šapuće o budućnosti, o nekoj velikoj slavi i gospodstvu.

ne bi glava stradala, morale su Pavlove noge tako igrati i trčati po selu, da se uveče, kukavac, nije mogao držati na njima.

Imađahu još dva stalna druga, te s njima i ostalima, koje za pojedine slučajeve skupljahu, iđahu na otmicu i razbojništva.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JOVICA: Pa... pa i za posao. Ti imaš, znaš, neke jareće kože. Jedanput si mi se žalio ne znaš šta ćeš sa njima, pa, rekoh, ja ću skoro u Beograd... JEVREM: Ama, otkud ti, bre brate, kože padoše na pamet!

SPIRA: Hajde, zbogom! PAVKA: Pa dođite! (Ispraća ih i vraća se.) VII PAVKA, JEVREM PAVKA: Nisam htela pred njima, ali ovi tvoji izbori dovde mi dođoše. JEVREM: A zašto, Pavka?

JEVREM: E, neće ga otići! I ne samo moja bliža familija, već i oni što mi padaju rod po maćehi i sve što njima pada rod, neće glasati za njega. MARINA (ustaje): Uostalom, sigurna familija!

Pre ulaska se guraju na vratima ili zastajući nude jedan drugoga da uđe. Među njima je i Sreta. Još od ulaska na njegovu komandu viču): Živeo gazda Jevrem Prokić! Živeo narodni poslanik!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

njih iscrpao i sva već upotrebio, onda se služio imenima meseca iz republikanskoga kalendara onoga doba, a kad je i sa njima gotov bio i, što kažu, zagrebao u dno, onda je pod svoje dopise potpisivao imena docnijih i suvremenih velikih

bavi pesnicima našim, izvesno bi mu pale na pamet one reči pesnikove: »To je sudbe teško prideljenje«, i on bi se utešio njima. Ali on ne čita pesnike, nema ni vremena ni ukusa za te besposlice i poslastice besnih ljudi.

šešira i turnira (onda su ženske nosile užasno velike turnire tako da je to najimpozantnije i najvrednije bilo na njima), pisao protiv okretnih igara, protiv dugih šlepova, protiv sujete i kaćiperstva njihova i tražio za njih potpunu

On prema njima kao otac, a oni opet prema njemu kao deca. — Kakvi sakati i nakazni pojmovi, pomislio bi često tada Sreta u sebi; kao i

Među njima beše, naravno na prvom mestu, Narodni učitelj. Jer kao što se za Aleksandra Velikog priča u istoriji da je vazda sa sobo

Zatim povadi i poveša svoje haljine. S njima je brže bio gotov nego s knjigama. Među haljinama se mogao videti i jedan gunj, jelek i tozluci.

Uz butinu spusti na dugačkom kaišu krivu britvicu otprilike od one sorte kakvih je Afis paša poneo nekoliko kola da njima zameni noževe i jatagane Sretinih dedova, pa se onako lepo proveo na Ivankovcu.

boje ga se! Dakle ne ljubav i poverenje, nego strah i sila drži njegov režim! Bajonetima se sve može, samo se ne može na njima sedeti! Aaaa... ovaj... a što da ga se boje? — Jer on je, znaš, malo, onako... starinski čovjek.

Ali kako je sve na svetu prolazno i promenljivo, neće ni Tašula doveka trpeti. Doći će već vreme, kad će se on svima njima osvetiti! Bože zdravlja, porašće i on kao i svaki stvor.

« Ako si gledao kadgod, čitaoče, kad plivaju sitne ribice po vodi, a nađe se poneka krupna među njima pa, onako usput, kad smota i proguta po koju malu jadnicu, pa se i ne opipa po trbuhu da vidi bar koliko je deblja,

Bio je čovek patriota. I nije jedanput ćata čitao seljacima Zvanične novine i u njima darežljivost ćir-Đorđevu. Koliko im je samo puta čitao kako sam gospodin ministar vojeni izjavljuje blagodarnost

neće biti nikakav policijski činovnik, jer tolika učtivost — a ćir Đorđe je bogat iskustvom — obično nije svojstvena njima. Gleda ga poizdalje.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

I još nešto, što mnogo znači: Zaspali su i vaspitači. Hrču, kô da pile table lima. I upravnik, naravno, s njima. Hladno je tle, Magla se zavlači u suvosplet žbunja. Gle, Ko li se to sa one strane šunja?

K njima ne dolaze oni u svili, zlatu i srmi: Obućari pomažu narodu da pregrmi Teške godine, a u našoj državi Sve su godine

Njihove su posete vrlo retke, Sa njima se viđamo o praznicima. Kad dođu, deca mogu da se sklone Iza kuće, u hlad starih trešanja.

MOJ ZOOLOŠKI VRT POZDRAV JUTRU U osvit, doleteše paunice, Donesoše zlatne narukvice; Za njima guske, ćurke, ćurani Koji zauzeše mesta po strani; Dovukoše se, sporo, patke (Pačije su noge vrlo kratke);

Otrčao bih negde u goru, Pojeo bih joj čak I koru! DINjE Iz deteline ledene, sinje virkaju lubenice i s njima dinje; zategla Morava, predzoru, t usta, pa dinji brašnom posuta usta; tri je nedelje, svaku večer, mesec sipao žuti

JABUKA IZGUBLjENA NA KALENIĆA PIJACI Popodne, na pijaci, u kloaci Leže ostaci i otpaci; Međ njima, tugujući bez jauka, I jedna rumena, krupna jabuka... Čmava, izgubiv svaku nadu U nepoznatom, bezdušnom gradu...

Vozovi to ne osećaju; oni spavaju i sanjaju U Bogovađi dva minuta, a u Zagrebu dva sata. A teretnjaci? Njima je bar lako: čim zamaknu Iza visoke planine, gde ih niko ne vidi, gde je usnulo polje, Belu zastavu sna na toplom

maglena, siva promiču nakrivljena stabla šljiva, ranjače, belošljive i madžarke pune sunčeve svetlosti žarke, pa i na njima plavičast prah od kog se pogled muti, na mah; to nije pijaca, to je brod što u grad dovlači priplod i rod, i

U dva udaljena stoleća, dakle, Mi smo dve barice koje se cakle Na dva ničija, crna poseda, Al u njima se jedno sunce ogleda: Sunce ljubavi prema istini I pravdi, na koju su nam preci mislili Živeći u muci i u prisili.

Pitam se, ipak, šta bi mislio o njima, Dok prolaze, u kočijama i na konjima, U mekim čizmama, s maramama oko vratova, Jedan za drugim, u koloni, poput

Snaga izdala, pamćenje vetri, A babe dobro poznaje: nekada Bio je veren s njima, sa sve tri! Mislio je: brak je mala usluga, Što se daje nakratko, pod dejstvom Trenutnog osećaja, i od supruga

U ušima mu huči talas krvi: Da su mu ruke debljine hrasta, Pa da ih jednim udarcem smrvi! (I s njima tri tašte, i tri tasta) I u zamišljanju strasnom, vrućem Da ublaži poniženje, umanji muku, Zamišlja kako tankim prućem

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Sve su to bili prvi koraci za rasvetljenje misterije. Njima je bilo utvrđeno da se jegulja, kao i druga riba, plodi mrestenjem, i to samo u morskim dubinama.

Atlantski Okean je, uopšte, bogat u morskim strujama. Kao početak najznatnije među njima, Golfske Struje, smatra se njen izlaz iz Floridskog Moreuza.

Prirodnjaci nalaze objašnjenja u tome što su ta mora mrtva; u njima nema struja koje bi prečišćavale tečnu masu, unosile u nju promet vazduha, a međutim voda sadrži velike količine

One su se rasturile po tim rekama i u ponekim slatkim vodama što su sa njima u vezi; u prvo vreme su ih ribari dosta često imali među drugom ulovljenom ribom, ali su one u toku vremena postajale

pregradama ostave otvori koji jegulju propuštaju u prostore iz kojih više ne može izaći i iz koje se ona, kad se u njima nagomila, vadi običnim crpcem.

Kakve su životne prilike u takvim okeanskim ponorima i kakvom se životu imaju prilagoditi živi stvorovi koji u njima žive ili se u njima nađu?

prilike u takvim okeanskim ponorima i kakvom se životu imaju prilagoditi živi stvorovi koji u njima žive ili se u njima nađu?

dna, hemiski sastav vode, vodeni pritisak, temperatura vode, osvetljenje u dubinama i hrana živih stvorova koja se u njima može naći.

U ponekim morima, a blizu dna, ima još i sumpor-vodonika; u dubinama Crnog mora ima toliko toga gasa, da u njima ne može opstati, bar u blizini dna, nikakvo živo biće.

se tvrditi da, uopšte, po svima okeanima i morima ima svetlosti, bilo sunčane, bilo životinjskog porekla i da svuda u njima ima života. Nedostatak sunčane svetlosti u velikim okeanskim dubinama ima raznih posledica za organski svet u njima.

Nedostatak sunčane svetlosti u velikim okeanskim dubinama ima raznih posledica za organski svet u njima. Životinje što žive na dubinama manjim od 200 metara još mogu da vide slabu i nepotpunu sunčanu svetlost, lišenu

Naposletku, na velikim dubinama žive samo one koje love druge ribe i druge morske organizme i njima se isključivo hrane.

Rakić, Milan - PESME

Dok poslednje žrtve stari krvnik veša, Nepregledna hrpa ranjenika kisne... Hoće li me naći među njima tvoje Bistre oči, draga? Hoće l̓ iz kondira, Ko preteča skromna večitoga mira, Pasti kap na rane što zjape i gnoje?

No ja sam ipak retkost među njima: Ne ističem se rado. I sad, evo, Da ritam bude zvučniji, i rima, Ustupam mesto onom što je pev̓o Roksani nekad, neka

Neko ih steže, a ne vidim ko je. Jauk i piska svuda oko mene. U redovima crnim kvrge stoje, U njima pište deca, ljudi, žene. Neko ih muči, a ne znaju ko je. Jauk i piska svuda oko mene. Steži, o steži, nevidljiva silo!

baš slabo marim Da li će mi tuđa zemlja kosti kriti, I, nimalo zanet ubeđenjem starim, Ja znam, ma gde da su, šta će s njima biti. Ali sad! Još jednom!

Kako su mirni svi naši pejzaži, I puni sete u večernje čase, Kao da duša patničke nam rase Po njima bludi i utehe traži. A uteha je, Gospo, tako retka!

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Viđi posla cara opakoga, koga đavo o svačemu uči: „Crnu Goru pokorit ne mogu ma nikako da je sasvim moja; s njima treba ovako raditi...“ Pa im poče demonski mesija lažne vjere pružat poslastice.

Ema kad čuh e ode u Turke, već kud kamo ne bi razmicanja, no za njima u potoč pođosmo. Na Simunji¹ stigosmo svatove, te ubismo obadva Alića, a kroz Turke nesrećnu nevjestu.

KNEZ ROGAN Vidite li ova dva đavola! Oko šta se oni dva poklaše, jedan drugom oči pokopaše? Za njima su tridest kokošakah, mogu živjet kao dva sultana da im dádê nekakva nesreća.

U to doba pet Martinovićah digoše se jedan za drugijem i za njima tri četiri druga. Sav ih narod gleda kad odoše; a oni ti stube, te uz crkvu: na oltar se od crkve popeše i na njemu

DOĐE DRAŠKO VOJVODA PA SE SA SVIJEMA GRLI I CELIVA, PA SJEDE MEĐU NjIMA. KNEZ ROGAN Pričaj štogod, Draško, od Mletakah! Kakav narod bješe na te strane?

bjehu k sebi domamili, domamili pa ih pohvatali, jadnu našu braću sokolove, Dalmatince i hrabre Hrvate; pa brodove njima napunili i tiska' ih u svijet bijeli, te dovukuj blago iz svijeta i pritiskaj zemlje i gradove.

Konj hoćaše u njima crknuti, čovjek pašče tu svezat ne šćaše, a kamoli čojka nesretnjega; oni ljude sve tamo vezahu i davljahu u mračnim

Sud onaj čas ona dva uhvati, pa na muke s njima u galiju. Od toga ti bjehu poginuli, među sobom vjeru izgubili. Kolike su s kraja u kraj Mletke, tu ne bješe

Malo stade, oni otidoše, a za njima drugi izidoše. Takve bruke, takvijeh grdilah nigđe niko jošt vidio nije! Nosine im po od kvarta bjehu, istreštili oči

Što će znati mrtve kosturine kako će se kome dogoditi? VUKOTA MRVALjEVIĆ Koje jade ti tobož mudruješ? A ti više u njima proričeš no koji mu drago desetinja.

NROĐOŠE SVATOVI. — MALO STADE, EVO POKAJNICE UZ POLjE, I TUŽI SESTRA BATRIĆEVA PRED NjIMA. SESTRA BATRIĆEVA Kuda si mi uletio, moj sokole, od divnoga jata tvoga, brate rano?

i tri mlade sestre tvoje, kukavice? Sedam snahah što ošiša? njima prazno! Što ne čuva mladu glavu, ljudska vilo; što krvnika njom nasladi, bratska diko?

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

NEČISTA KRV I Više se znalo i pričalo o njenim čukundedima i pramdedama nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa čak i o njoj — Sofki. Njihova je kuća bila stara.

A još kada je sin počeo jednako samo sa Turcima i begovima da se druži, s njima da pije, pa čak i u njihove hareme da odlazi i sa njihovim devojkama i bulama da ašikuje, starac se počeo obezumljivati:

I on je nekada bio mlad. Ali onda, eto mu čivluci i u njima seljanke, čivčike. A što u Turkinje, u neveru? Jer kod njih, bula, pošto po četiri njih samo jednog muža imaju, to im je

I večito u toj kao svađi, grdnji i neslaganju sa sinom, tako starac i umro. Čak, kao u inat njima, a najviše svojoj ženi, kada se razboleo, nije hteo da kaže, da se potuži, već jednako ležao gore, na doksatu od kuće,

se prepravljalo odelo i slugama, naročito sluškinjama, kojih je uvek bilo po nekoliko i to većinom iz njihovih čivluka. Njima bi se tada davale, ne stare haljine, već samo tek nekoliko puta nošene, koje su bile ili bojom ili krojem izišle iz

Posle, u potaji, u poverenju, pričalo bi se kako je k njima jedne noći bila došla čuvena Saveta, koja nije bila obična, svakidašnja, za novac ženska.

I za nju bi se onda pričalo kako je, istina krišom, i ona tada kod njih bila i sa njima bančila i pila. I zatim, kako se to celo veselje posle slave svršavalo strašnom kockom na kojoj su, po običaju, oni,

Ponosio se što im je rod, što može i on sa njima za sofrom da jede i pije. A svima je bio neugodan, svi su ga nerado gledali, ne što je sa njima sedao, nego što ih je

A svima je bio neugodan, svi su ga nerado gledali, ne što je sa njima sedao, nego što ih je podsećao i bio živ svedok onoga šta je bilo... I onda sve gore i gore stvari.

Seća se da zbog toga kao devojčica nikada nije volela ići k njima, još manje, kao kod drugih, po dva i tri dana tamo ostati. Ne zna se baš zašto je poludeo.

od ograde na doksatu, ispred njegove sobe, on prime|tivši ih, go, samo u gaćama i košulji, visok, bled, počeo bi k njima da podskakuje i viče: — Oh, Marija kurva!

Čak ni sa ocem i materom, tek po koji put. Nije ni jeo sa njima dole, u prizemnoj sobi. Gore, u gostinskoj sobi, moralo da mu se postavlja i naročito za nega da se kuva, toliki je bio

Pandurović, Sima - PESME

NEMIR Ustao sam, kada Ponoć gluva, Bleda, nema, u crnome velu, Nevesele, sive staze čuva. Povetarac mek po njima duva, U suzama travu teši svelu; Suvo granje, žuto lišće nija Šum tajanstven noćnih elegija.

Onaj život loš U kome znanci, rodbina ostaju, Nevinost našeg ne poznaje sveta; Životno vino, srž nedostaju Njima, a glava njihova im smeta. A naših srca jedan isti zvuk Beleži draži i vremena huk.

Prodirne jauke Duša je slaba da goni od sebe. Iz oka njina tmine groba zjápe; I smrt je s njima, da život moj pogrebe.

“ Al’ otkuda suze, Oproštaj nemi životu za bede? — Seni mi hladno i prezrivo glede; U njima život istine utrn’o. Vaj! što im sudba sve spram mene uze?

Te seni igraju se mnome i ja sa njima. Al’ sve to stvara život opao, crn i mrzak. Sve što od svega prošlog u mome duhu ima, To je žalosna sreća da budem

O, moj bože, tu je Opet taj zanos razdražljiv, što pije Moć nerava mi slabih, kao guje, K’o ženska tela, kad me s njima krije Noć u dubokom razvratu i strasti.

Osećam da je ovo groblje pusto Spomena mojih, da verno nad njima Još samo starih breza lišće gusto Šušti i tužna saučešća ima.

Nas nosi sudbe mala, trošna ljuska. ODBLESCI U Dunavu se stari grad ogleda: Opale kule, crna gradska platna; U njima prošlost izumire blêda Što k’o san čili, otmena i zlatna.

Nek njin nagon ima I sad u nama svoje stare žrece; Nedostojno makar, uživajmo s njima, K’o žalosni oci nemoguće dece.

A u duši, kao marš pogrebne pesme, Cvili, kao u snu bunovnom i groznom, Plač i strah za njima što se reći ne sme, U sumraku nada žalosnom i poznom.

Jer oni su sunca što se uvek dâve U sumraku naših briga, našeg jada, Što zasipa život mrakom koji pada; Al’ njima se opet okreću sve glave Pognute pod jarmom naše sudbe prâve, Kad s daljine plave Sunca naših snóva u jesen se jâve.

Ja o njima sanjam. A tvoja se pesma Razleže za suncem što nas sobom zvaše: „More, nasred sela šarena česma Tečaše, ago, tečaše..

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Starica poduhvati dlanom lakat, pa nasloni svoje mršavo, žuteljavo lice na dlan, a svoje žive, crne oči, u njima joj je sav život bio, jer njeno tijelo bijaše kost i koža, a rasta bješe omanjeg, oči uprije opet put domaćina.

Pilo se i veselilo do same zore. Jana preobukoše u crnogorsko ruho i zatakoše mu ledenicu i handžar. I on je š njima na leturđiju pošao, a iz crkve u polaženje.

Starac nasloni glavu na dlan i ostade tako. Mjesec okupljajući svoje zrake mlaznu s njima po zidu, a kad dopriješe do starca, mjesec ih ustavi, složi ih u snop, na tijem zlatnijem snopom nježno pomilova

“ Zatijem priđe k vratima što bjehu u duvaru, te hrbatom od srednjega prsta zakuca na njima. „Ivo!“ zovnu starac. „Čujem Gospodaru!“ ozva se krupni neki glas iz obližnje sobe.

Glasniji među njima bijahu: Ivanović Vuk Majina i Pribiović Stanko Pobor. S tim Primorcima bilo je pet-šest Vladičinih perjanika.

Đakon ih prekide svijeh, pa graknu: „Nemoj Gospodaru!... A što! ovaki sokolovi, šta je to njima: „Priprtiše torbe obramnice, „Preturiše struke singavice, „Granajlije puške dofatiše, „Pa...“ „Pa što?

To mi kaza neko momče što je pred njima prtilo...“ Serdar Pejo pomoli se na vratima i zatutnji: „Pomaga vi Bog i na zdravlje!

Ni gavrani, što ih grakanjem pozdravljahu u prolazu, ne pomjeriše gvozdena im srca. No eto tvrdo spavaju. Tlo pod njima bijaše, gotovo, pepeo od ljudskijeh kostiju.

Nije im ni govor razumijevao, no na prste razgovaraše š njima. Ipak bješe mu prijatno njihovo društvo. Pogleda se — kad tamo i njega prerušili; ukraj sebe nađe štuc sa nataknutijem

On je jurio među njima, čas na konju, čas u kolima, prolazeći goleme ravnice i brda... Najzad stigoše k moru, koje on dotle ne bješe gledao.

„Neka, ljuđi, nekate! Prekinite, pa da založimo što!“ reče Otaš, ponajstari među njima, visok, koštunjav čovjek. Spasoje, omalen ali živ kao zrno, čovjek u najljepšoj snazi, prostrije praznu torbu a na nju

“ U mlađega pogovora nema. Mišan se odmah diže. „Stani da još nešto čuješ! Čujte me braćo!...“ Puška zagrmje pod njima u planini. Svi đipiše. Digoše Janka te i on onako sanjiv, puškom u ruci zađe za njeko stablo. Nategoše oroze.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Poređenja mogu da budu: a) prava (Ljut kao ris, Ušutio se kao miš u mučnjaku, Pijan kao majka,1 Zasukao brkove kao da će njima amove prošivati! Naivan je kao lisica: sve se prevari u svoju korist i tsl.

1 Poslovice su i po sažetom obliku i po ustaljenoj upotrebi vrlo slične govornim izrazima, zbog čega se sa njima često i mešaju.

— U onom gde nema mačaka). Pitalica ima sa raznim motivima. U njima se najčešće zbiva šala ili se ko izlaže podsmehu.

Bajanjem se naš čovek naročito branio od bolesti. Njima je štitio kako sebe i svoj porod, tako i domaće životinje i obdelavane useve.

Bajaličke „basme“ čuvaju u sebi odjeke molitava paganskih verovanja. Često se i u njima sreću opšta mesta, naročito stereotipna poređenja koja nisu i bez poetske kakvoće.

Najčešće su zasnovane na igri reči ili na prenesenom značenju. U njima je naš narod ostvario svoju težnju da razgovara u slikama i simbolima svoje fantazije, i to samo u naročito vreme U

“ (Led, grad i cigančići), „Koliko je polje namereno, / Na njemu su ovce nebrojene, / Pred njima je rogan-čoban, / A za njime Lasak Pasak?“ (Nebo, zvezde i mesec). Predmet zagonetke je odgonetljaj.

U vezi sa njima on je stvorio svoje kultove i verovanja, obrede i običaje, radove i igre, zabavu i pouku, pesmu i priču.

Žut kao voštanica. Zaduvô se kao da je lađu vukô. Zamršeno kao arapska kosa. Zasukao brkove kao da će amove njima krpiti. Igraju joj oči kao na zejtinu. Ide kao da jaja nosi na leđima. Izvukao se kao tarana iz lonca.

— Šta ti čini otac? — Klanja. — Šta ti čini mati? — Krsti se. — Šta činiš ti? — Ja stojim među njima, pa se kamenim. (Kazalo dijete kojega je otac bio turskoga zakona, a mati hrišćanskoga). — Što čine djeca?

ću onda za te pare kupiti malo prase, pa će narasti krmača, ona će se oprasiti, pa će biti čitav čopor, pa ću sve za njima vikati: „Uj, gic!“. On viknu, a zec se poplaši i pobeže.

uzme varku, govoreći: „Varka pred Marka“; četvrti pak videći da oni svu ribu uzeše, uzme činiju s čorbom vrućom, pa po njima svoj trojici govoreći: „Izlija sja na vas blagodat božija“. O ŽENAMA Vid’la voda svekrvinu košulju.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

čovek udari ženu, pa joj stane vikati da ućuti; a žena pristane pored puta uz čoveka, pa mu unese dva prsta pod oči, i njima strižući kao nožicama, stane vikati: „Striženo! striženo! striženo!

Kako će carev sin znati zanat? Što će zanat carevu sinu? Zanate ljudi uče da se rane njima, a carev sin ima zemlju i gradove.“ Govedar kaže opet: „E! ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam moje kćeri.

18. Dva lokvanja oko panja. 19. Dva svijetle, četiri steru, a jedan misli da legne. 20. Dva dola supodola, među njima zmaj leži, đe zmaj leži, tu trava ne raste. 21. Dva se brata preko plota za brade vuku. 22.

šteta što jezik u ovijem pripovijetkama niti je čist narodni niti je jezik našijeh narodnijeh pripovijedaka, nego u njima ima i gramatičnijeh pogrješaka u našemu narodnom jeziku (kao n. p.

Kad dođe k ratarima, zapita ih eda bi imali što da mu dadu za jelo. Oni mu odgovore da pričeka malo, sad će se njima donijeti ručak, pa đe ručaju oni onoliki, ručaće i on.

On opet reče da hoće, i okladi se s njima: ako ne pojede da im da svoju kijaču, ako li pojede da oni njemu dadu sve što je gvozdeno na njihovijem plugovima.

Malo po malo pomoli se i drugi brk; eto i Brka. Kako dođe k njima a on legne ničice đevojci glavom na krilo, i reče joj da ga pobište.

u glavu da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda đipe da ga uhvate, ali on ne šćedne ni bježati, nego ostane među njima, pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u

Onaj matori pas stane govoriti kurjacima: „Tamo njima to i to! dok su još ova dva zuba meni u glavi, ne ćete vi učiniti štete mome gospodaru.

Idući tako zadugo po svetu, dođe jedan put na jedno jezero, i onde nađe jedne velike i bogate dvo- | re, i u njima jednu babu, caricu, i jednu devojku babinu kćer, pa zapita babu: „Za Boga, bako!

” Konj mu odgovori: „Jedi i pij, stići ćemo ih, ne staraj se.” Kad zmaj ruča, onda sedne na konja pa teraj za njima, i za tili čas ih stigne.

konj pod zmajem, | a on mahne glavom i snagom, a nogama uvreten te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži. Onda carica usedne na ovoga konja, i tako otidu sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka.

Sveti Sava - SABRANA DELA

oca našeg Save, za dom dvojici ili trojici, po reči Gospodnjoj: „Gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje, tu sam među njima.“ (Mt.

Jer oni treba tri puta nedeljno da se pričešćuju, koliko znaju sebe da su se očistili od nečistih misli i slaganja sa njima, od gneva i roptanja, žalosti i ogovaranja, laži i smeha nezaustavnog, te još i zlomišlja, pa čak i jarosti nečistih reči

Još je dobro njima da kažemo potrebno: šta vam je, zaista, braćo? Igumana gledajući, koji se na ovu dobru i veoma dušepoleznu službu

I ovo treba da bude ovako. A službe svetih postova izložiće tačno sinaksar, kao što i jeste svagda u njima. GLAVA 8 O bdenijima kako treba da bivaju Bdenija treba da bivaju po zakonu u nedelje i u Gospodnje praznike i o

O njima ćemo se poučiti u sinaksaru. GLAVA 9 O trpezi i o činu kako treba da biva Vreme je da se dalje i o trpezi spomene, i

manastirski u zlatu, i u konjima, i u trudu i u putu, i umolih blagoverne one careve kako ne bi odlazili igumani k njima radi naznamenovanja, nego uzeh od njih štap da je u manastiru umesto pojavljivanja carevog.

GLAVA 23 O onima koji sujetno i prazno govore Dalje, i o drugim stvarima koja reč izabrana i ono što o njima znamo dovoljno.

ljubav i jedinstvo svemu drugom pretpostavljate, koji se svojim igumanima u svakom strpljenju i smernosti srca povinuju, i njima zapovedam da požure na bogoljubno ispunjenje, a oni drugi da se odašilju, pa makar trebalo i malo da vas ostane.

Zapovedio bih da se daju rase šivene, ali videh da zavišću đavolom behu među njima mnoga roptanja, govoreći jedan drugom: „Tebi je bolje dato, a meni lošije.

A one od njih koji se lene i nikako se ne brinu, i koji su nepošteni među njima, treba ih smenjivati i druge zatim postavljati.

I ne samo njima nego i novoumrlima, svagda na svakom bogosluženju — na jutrenju i na liturgiji i na večernji neka pomen biva, u molitvama

Nego vi svi, Božijom blagodaću prosvećeni, poznajete njegova lukavstva i kako ih možete odagnati — niste nerazumni — o njima iz božastvenih spisa i pouka časnih čitanja i u svojim iskušenjima naučiste se.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

ANĐELKO: Pa da kupim pantufle, papuče, dugačke gaće... Pogledaj samo ovu današnju mladež! IKONIJA: Ne možeš ti s njima u isti čabar. Ako nisi preguro triestu, nek nisam koja sam!

IKONIJA: Ja nemam pojma... VILOTIJEVIĆ: Kakvi su, ko da su iz zemlje iskopani. Što je na njima od gvožđa — zarđalo, što je od drveta i sukna — istrunulo! Ne znate ko su i odakle su? IKONIJA: Šta znam...

Sigurno nemaš nigde nikoga? Vidi se da nemaš! Nemam ni ja! A do juče... imo sam prijatelja da ne znam šta ću s njima! Kad oko sebe lupaš pečatom kao buzdovanom, možeš da kupiš prijatelja za kilo dima! Kaži šta ćeš da popiješ!

CMILjA: Nije ni čudo što su ga skinuli. IKONIJA: I nije samo da vidi neke vojnike, i da s njima preklapa, nego im još i škembiće naručuje! CMILjA: A i ja, budala, verujem, pa sipam!

Druže! Vodi me odavde, nek mi sude, pa u zatvor — među prave ljude! (Izlazi. Islednik za njom. Prosjak korakne za njima, zbunjeno, ali se predomisli i vrati se natrag.) MILE: Skreso bi ja njozi, da nije žensko!

Stanković, Borisav - JOVČA

A sada, hajd idi, i tamo u čaršiji pokupuj pa metni u bisage i posle razdaj svima, kao da sam i njima doneo. (Ljutito): Hajd, sada idi! MARIJA (odlazi; silazi u kujnu u kojoj nastane potmuo žagor kad ona uđe). Pauza.

SOFIJA i VELA (donose posluženje za vladiku, služe njega i Jovču, pa se izmiču). VLADIKA (gleda za njima, Jovči): I srećan si, Jovča. Sva ti deca dobra, i sinovi, i snahe.

Ne smem. Borim se. Šta ja znam, i otkuda smem da pomislim na to?! Gazdarice su mi, snaške! A moram jednako sa njima da sam, da ih služim, dvorim.

Leti, ako se ode u selo, na čivluk, i tamo jednako sa njima sam. I kad se kupaju u reci, hladu, one — kao da nisam živ, nisam muško — neće da mi kažu ni da se okrenem od njih, da

) Na kapiji se ukazuje napred Jovča, na konju, za njim još tri prijatelja, u bogatom prizrenskom odelu, na konjima. Za njima svirači i nosioci fenjera. SOFIJA (ponizno, uplašeno): Dobro došao, tato! (Zastaje, uplašena prisustvom stranih ljudi.

Pogledima se dogovore i izlaze snebivajući se, kao ubijeni, pored Jovče koji besvesno gleda za njima. Svirači se izvlače preplašeni, pogureni. Svi silaze. Daju znak i sviračima dole te se pridružuju mučke.

) Pauza. TOMA i ARSA (s podignutim okovratnicama, trljajući ruke sedaju uz ognjište da se greju.) STOJNA (ulazi za njima, preplašeno odgovarajući im na pitanja): A, neće on još da se vrati.

nas, čivčija, čuje ili opazi, da pomisli kako on dolazi ozdo, iz Arnautluka, gde se, kako nam posle priča, puškarao s njima... STARIJI SIN De, znamo to i mi. I mi smo ga pratili. Ali to nikom drugom da nisi!...

Inače se već ne može ovako. Valjda će, posle, i on za njima u svet. (Trza se na šušanj koji čini Stojmen ispevši se polako u čardakliju.) STOJMEN Dobro, opet stigoh pre.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

vozotvetstvovati nji[h]ovoj slatkoj ljubavi, oblekčaću prsi moje javivši svetu moje pripoznanstvo i blagodarnost k njima; spominjaću se nji[h] i ljubiću i[h] dok god duša moja, sireč do veka, i neću prestati želiti da milostivi bog učini

Ako ništa, poznaće braća moja userdije moje k njima posle moje smrti i to je taman vreme za koje se valja starati i pisati.

koga bi[h] god čuo spominjati Varadin, Budim, Peštu, srce bi moje letilo k tim mestam, želio bi[h] poznati ljude koji u njima živu i rad bi[h] bio znati kakva su u njima deca i devojke.

Peštu, srce bi moje letilo k tim mestam, želio bi[h] poznati ljude koji u njima živu i rad bi[h] bio znati kakva su u njima deca i devojke.

Moj tetak po mnogoj viki i | ukoru i mlogo moljen igumnom mesta, s kojim se je poznavao, utiša se i sedne s njima piti.

i arapskim, gdi su se najpre sveci svetili, sad se Ni ime Hristovo ne spominje, nego turski pustinjici i derviši u njima živu.

K onom šta su čuli, ako jošte vide i priklade nevaljale, ako ne imaju koga ko će s njima upravljati i od zla odvraćati, ostaju u prevari i u zlu, i svaki dan više utvrđavaju se u tom i ukorenjavaju.

da moj prežnji magister zakteva sa mnom razgovoriti se, i da nama[h] pođem ne kasneći niti odlažući, jer, inače, njima je naloženo da, ako nužda bude, silu upotrebe.

jerbo drugi momci, moji kamarade, prodavajući koješta ženama i devojkama Nemicama i Vla[h]injama, povazdan bi se s njima šalili i smejali, niti bi kad imali volje što svetinjsko slušati; na ovi način počeo sam se bio kao zaboravljati.

časteći jedanput našega tadašnjega episkopa Georgija Popoviča, ja, imajući poznanstvo s slugama doma, pomešao sam se s njima. Kao pod imenom da ću što poslužiti, pošao sam gledati vladiku na časti.

No, verujte mi, čada moja, daja bez svake šale besedim. A šta se kasa ženski[h] očiju, one ne valja da se s njima odveć ponose. Što su god ženske oči čoveku, to su i čovekove ženi.

Za ova sva stradanija hoteo je milostivi tvorac učiniti i neko nagraždenije človeku i ženi, davši njima veliko i neiskazano naslaždenije, u očima, | u prsima, u grljenju, u ljubljeniju i u svakom naslaždeniju, koje u čistom i

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

četrdeset dekanata, dvjesta devedeset i sedam parohija, sto trideset i tri kapelanije, sedamdeset i tri manastira i u njima oko dvije hiljade pet stotina manastirske čeljadi.

Osinjača bi tkala po vas dan i po svu noć, magarci natovareni drvima i za njima Kušmelj kasahu češće put varošice, a, što je najglavnije u takvoj nevolji, i Kušmelj i Osinjača i Kušmeljići stegli bi se u

Bakonja odmahnu glavom. Domalo otvoriše se vrata i uđe gomila Jerkovića. Prvi uđoše Čagljina i Šunda. Za njima Kljako i Rdalo sa dvojicom svojih momaka. Pa onda pet Krkotića: Rkalina i Rora sa svoja tri sina.

— Jeto, moj dobri divere! Jeto kakvi su vidiš sam, pa još viruj njima! — plakaše Osinjača. — K vragu svi! svi! svi! Uf! — stenjaše jednako fratar.

— Magare od magareta! Tako me pripade, a?... A što te vrag nije ponija s njima u splatu, nego i ti čekaš brod kâ gospodin! — pak se opet obrnu i stade dozivati vozare. Bakonja briznu u plač... Ja...

Između jednih i drugih bjehu izdubljene panjege, a u njima se nahođaše svetiteljskih kipova, polupanih lonaca, krpa itd.

Pa, valja da iđeš prid njima ovako (pokaza mu kako će se gegati), ako li koja uteče niz riku, moraćeš trčati za njom niz obalu dok je ne suzbiješ.

Tri najmlađa duhovnika obukoše se u crkvene haljine i služba otpoče. Bakonja i Mačak, u stiharima, kađahu pred njima. Balegan je vukao konope iza orgulja, a fra-Tetka, kuckajući po zupcima, tapkao je nogama da ih zgrije, vrtio je glavom

Za njim priđoše đačići: Mačak, Bujas, Lis i Bakonja. Svaki primi po pletu od gvardijana. Za njima Balegan, i on primi dukat.

— Mali Jerkoviću! — zovnu Srdarina, prekinuvši štioca. — Šta velite? — odazva se Bakonja, ušav k njima. — Ajde mi donesi ubrus iz kamare, jevo ti ključ! — Bakonja se obazrije, mignuvši Mačku. — A kuda ćeš ti?

— sokole ga drugovi. — Ajme meni! — šapti Bakonja, ali pođe za njima niza stube u dvorište. Bujas i Mačak otrčaše pred podrum, gdje bijahu drvene ljestve, koje oni poniješe i ispraviše

Fratri uđoše. Srdarini bješe red da služi. Kad bi on obrnuo njima pleći a lice k oltaru, onda je Bakonja gledao svoje drugove, koji čavrljahu molitve kao obično, zijehajući; ali kad bi

Ćosić, Dobrica - KORENI

Tola Dačić laže po selu da nožem koljem pse Katićima i da ih bacam u Moravu, jer njima stalno nestaju psi, pa i kerovi koje Đorđe iz preka dovodi.

Kad se svršilo to nekada? Ne zna Mu među. Šta ćete mi? drhtavo šapće u brkove, nemoćan pred njima tankim, lakim, zapaljenim. Gleda ih: nekada, na putu Do ove mehane, radovao se njihovoj težini.

on, ,,sitan mladić'', koji nepoznatima ničim nije hteo da pokaže da je gazda i trgovac, uvek sa slugama spavao i s njima jeo slan sir i užeglu slaninu, plašio se svih žena, a naročito onih mehanskih, zbog čuvenog oca od svih krio prezime,

On je osorno odgurnu. Petnaest godina mu ona izuva opanke. Šta li mu je sada? I ranije je bilo svađe među njima; više puta bi se psovkama izvikao na nju; oćutala bi i idućeg dana sve bi pošlo po starom.

Neka, nemoj da ga zoveš. Pozdraviću se s njim kasnije, kad ostavim stvari. (Sa slugama? I s njima da se gnjavim.) Dobro sam, Mijate. Nisam ostario. Ako je hladna soba, Simka... snajka, posle naloži, idem.

Zato je poslednjih dana i sinoć... Neka samo što pre bude. — Žene napolje! — Milunku i Simku pratio je očima Dok za njima ne lupiše vrata, a onda sede na svoje mesto za niskom sofrom pretrpanom jelom.

Gubite se, neću isti vazduh da udišemo. Za njima vrata ostadoše otvorena. Vetar jurnu u sobu. Pseto laje ljutito i izgubljeno. ...

sela. nadniči i služi. Ona se pokrenu, prvi put otkako je ustala sa stolice, malo raširi noge, da bude sigurnija na njima, i odsutno se zagleda u žeravicu koja je ispala iz furune i sporo umirala na dasci, na kojoj su mnoge pre nje ostavile

„Ti si seljački sin. Sramota je da nosiš švapske krpe. Nisu one ni zdrave. I srce i pamet se pokvare u njima“, rekao je otad ubeđeno i preteći. A ujutru, rano, iz mehane ga najpre poveo u magazu žitarskog trgovca Vasića.

Majka. Sitne, setne oči. Samo njima govori. A uveče se sa ocem moglo i o knjigama pričati. Tih večeri on je drugi čovek postajao Samo da jedno takvo Badnje

nije Veliki petak, ide vojska, četa vojnika, konjanika, vojska seče i nepunoletne, decu, decu, sinoć se nije poigrao s njima, buna, došla je buna, ko će Mu decu ishraniti i izvesti na put, noćas su se petlovi samo jedanput oglasili, sve se

Ciglu i ćeramidu rasprodali; vrata i prozore pogoreli. Kace, bačve i burići razobručili se i rasušili; u njima se legu komšijske kokoši. Razneli su koševe i ambare.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Posmatrajući ih, činilo joj se da trči zajedno s njima. Brzo, brže, još brže! Na livadu, uz planinu, niz dolinu, i još dalje: velik je i šaren svet!

Neka malo njima zagorčava život dok se ne uozbilji. Zar je malo u paklu đavolisao? Ali, Đavolku se nije ostavljalo društvo u kome se

Ipak bi odlučeno da se ispita Tatagino kretanje. A ko bi za to bio spremniji od dva oštrovida mladića? Njima Tataga ni u najgušćoj šumi neće umaći! No, gle vraga! Šuma je i od njih sakri.

Konačno im pođe za rukom da vide kako iskopava panjiće u šumi i stavlja ih u svoju vreću. Šta li sa njima radi? Nikada nije zapaženo da loži vatru. Šta će joj onda korenje?

»Baš bi bilo lepo ostati s njima!« pomisli mali čistač pretvoren u kapljicu, ali se seti Srebrne ruže, i zadrhta: mora je naći, mora, mora!

Bila je već velika kao čamac. Dečak joj skoči na leđa, a riba pojuri. Dok bi trepnuo, bila je pred njima zlatna lubenica, a na njoj Riblja Glava. Dečak ispruži ruku da dohvati lubenicu, ali zlatne lubenice, najednom, nestade.

Ali, svaki put kad bi ka njima pošao, oni bi nekuda nestajali. Tako i zoru dočeka. Vide golubove prevrtače na nebu, ču škripu đerma i odluči da ne

Njene peščane obale bile su ravne. Na njima nije bilo srebrnog odsjaja planine, niti cveća, i reka poče da tuguje. Naročito joj je bilo teško u zoru i u suton kad

polaska reče Ferfelin da prirede takmičenje u igri staklenaca, kako bi odredili ko je od podanika dostojan da krene s njima. Kojim su putem Peletini saznali za to takmičenje, stari letopisi ne govore.

Čuvši za lekovitost njihove svirke, nekakav moćnik držao ih je silom kod sebe, hvaleći se njima kao lovačkim puškama ili psima, mada mu je zvuk njihove pesme bio stran. »Možda oni i nisu toliko vredni hvale?

Ponekad mu se činilo kako ga zovu da otputuje s njima, ali samo što bi zaplovili nebom, već bi se rasuli kao krunice prezrelog maslačka, iščezli prožeti suncem.

— zaprepasti se dečak, ali vremena za pitanja nije bilo. Leteli su tako brzo da su se oblaci pred njima u strahu razmicali, sve dok nisu doleteli do Svetlosnoga brega, a pred njim ugledali staricu svu u živim ranama.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Među njima malo je ko pamtio ili hteo da pamti velike turske bašte i male srpske vinograde koji su se u nizu prostirali duž unutra

I, evo, uporne nedoumice opstaju u vekovima: nemoćan pred njima, Gospodar Jevrem nastavlja da jaše pored kuće u kojoj je živeo Milan Rakić.

(i toj se veštini naučio od pacolikog bankara), i kaže da dečaka valja brzo odneti, možda mu ima spasa; nizami će s njima, u srpsku policiju i pred srpski sud, a srpski žitelji valja da sačuvaju svoje dostojanstvo.

Na njegov uzvik, zarobljeni nizami su se otrgli i potrčali svojoj kasarni, Đorđe iz Niša je jurnuo za njima, puške su zapraštale a građani uzmicali.

Njih, svoje taoce, Turci u miru sprovedu na mesto zamene; ali, na tom mestu nema ni srpskih talaca, ni vesti o njima. Ni glasa o četvorici begova, niti o srpskim namerama.

I ovde je bio uz Protu Mateju; i ovde je, pred obojicom, stajala turska sila; i ovde je odgovornost bila na njima. To su bile sličnosti, male.

Sa njima ga čeka još neko kome će se Zmaj od Noćaja obradovati: onaj Turčin, Bošnjak koji mu je nekada dobavljao džebanu i koji mu

a ogromnom, ugledao pred sobom Jovana Dobraču kako stoji, i on sav beo, zasut nekim praznim snegom koji veje tu, među njima. Ali, to je bila samo pričina Crnoga Đorđa. Izgledalo je da se, posle, ništa nije izmenilo.

Neka istina se, kao sanjani prostor, raskrivala iz reči koje je izgovarao ovaj Grk, neka je crna iskra zaplamtela među njima i knez je, omađijan, slušao Riginu priču o tome kako je, sada, pravi čas da on, Riga od Fere, započne borbu za tu

Ali u tome je i bila sva začkoljica: vije ga htela i za sebe, nego samo za sebe. Među njima je počela ona vrlo stara igra koja je za Ljubicu bila i nova i više no igra: možda baš zato, tu je igru igrala sa mnogo

Da su htele da se dogovaraju između sebe, bilo bi bolje: ali one nisu htele ni da čuju jedna za drugu. Među njima je bila opaka pukotina. Pukotine je nestalo onog dana kada je ubila Petriju.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

ili nema sveta, Nema sunca, ni rose, ni cveta, Već sve tmina što je pak'o mesi, A po tmini vitlaju se besi, A međ' njima prabesina spava Moju ljubav u snu izmišljava! J.

Al' zlo je, majko, biti međ' njima: Pod ruku s zlobom pakost putuje, S njima se zavist bratski rukuje, A laž se uvek onde nahodi Gde ih po svetu podlost

Al' zlo je, majko, biti međ' njima: Pod ruku s zlobom pakost putuje, S njima se zavist bratski rukuje, A laž se uvek onde nahodi Gde ih po svetu podlost provodi; Laska ih dvori, izdajstvo

rukuje, A laž se uvek onde nahodi Gde ih po svetu podlost provodi; Laska ih dvori, izdajstvo služi, A nevera se sa njima druži... O majko, majko, svet je pakostan, Život je, majko, vrlo žalostan! ............................... ............

Sad evo već „otkroveniju“ red. Pismena se po listovima mute, Načiniše se crna strašila Što o njima proričuć' pričaju; A jevanđelske svete istine Ozbiljnijom tek čine opsenu.

I drevne indijske gore oglašavahu krikom Istoka bujne kćeri. Ciganče, tako mi Baha! i ja sam međ' njima bio! No ti mi objasni sada: šta činim ovo, i gdi sam? Ja vidim da sam pijan, i ako - zašto bih krio?

Avgust vladaše bogatstvom Rima; Hajdemo u cvetne zemlje gde Tibar veselo šumi, I sedam podnožja ljubi, nežno se grleć' s njima.

Pokašto bahat se čuje: To straža liktora bludi, i kliče po tavnoj noći. Stubovi Kapitola, i gordi Panteon s njima, K'o crne ogromne mase dižu se u nebo gore, I Tibar jasnije šumi.

A kad se kretoše dalje Uzeše i lepu Helu, i Hela otide s njima! Da je kiparis crni pokrio ognjište njeno, Hiponiku bi bilo svetlije i lakše tada; Al' on je pružao ruke na sinje daleko

Jer grozni proročki zvuci grunuše nad njima silno K'o tutanj podzemlja mračnog, k'o uzvik gnjevnoga Krona. I zatim tiše i tiše jecahu srebrne strune, I premirahu

Odavna sunce na njih oganj lije, I tičje pjesme nad njima se hore. Nekada, davno, pre v'jekova mnogo, Na plećima su hitrih dromedara Tu dvoje dragih stigli iz daljine, Sa srcem

M. Rakić LXXVIII JESEN Prošla je bura, stišale se strasti, I ljubav s njima sve je bliže kraju; Drukčije sada tvoje oči sjaju U njima nema ni sile ni vlasti.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Snom je čovjek uspavan teškijem, u kom vidi strašna prividjenja, i jedva se opred'jelit može da mu biće u njima ne spada.

koga srpskoga heroja; da progrmiš hulom strahovitom na Vujicu, Vuka, Vukašina, bogomrske Srpstva otpadnike - zloća njima mrači ime Srba, tartar im je nakaza malena!

prozračnoga pri pogledu svijetloga sunca što u nebo dignu slabe zrake, i ja, plamteć veličestvom neba, podobno sam njima uradio: nekakvo me svojstvo diglo tamo, nekakav me sveti magnet tegli.

Sudba naša otrova je čaša; vječne sudbe sveti su zakoni, c'jela bića njima su pokorna. Vidi čovjek svoje zatočenje, pomalo se prve slave sjeća i poleti nebu kako munja; al' ga smrtni lanac

zasuto, smrt bi na grob njegov očajala; ne bi Adam svoje legione u okove smrtne okovao i na žertvu sebe preda s njima užasima, smrtnim nasljednima! Velji jesi, tvorče i Gospodi, i čudna su tvorenija tvoja, veličestvu tvome kraja nejma!

je vječna svojom vještom rukom sočinila: svekolike nebesne ravnine pokrite su cv'jetnim livadama, maj vječito na njima caruje; boja cv'jeća vječna i prozračna, u pravilnost svaki cvijet nika ka vještijem tkanjem razloženi; vozduh pune

Bregovi su nikli po ravnini, po pravilu, kako sve ostalo, okruženi kitnim sadovima; na njima su dignuti prestoli od topaza i zračna rubina - rad angelah prvoprestolnijeh; nad prestolom svakojijem stoji na

Istina je, svi besmrtni dusi da svobode prava uživaju, svašto rade što je njima drago po lakome i svetom pravilu.“ „Svjetilniče, pravdom okrunjeni!

sožaljujem; al' je ime neblagodarnosti sprama oca pogreška najveća: svete pravde strogi su zakoni, sve je dužno njima sljedovati, prestupnike moj bič nakazuje.

Vid podobni oku predstavljaju pogled gordi sjevernih ljesovah kad ih zima u kipu obuče, i nad njima na prevedrom nebu kad se oblak napoli razdvoji te u dvije nepregledne mase s dva protivna uzmućena vjetra, - vid

Kad volkani smradljivo dihanje u utrobu raspaljenu vrate, za njima se užasne propasti, pune dima i plama, otvore. Svi bregovi kipeće pučine brdima su čestim zasijati, no golijem,

Odjednom se oblak razječani u dva pola stravično sastavi; na njima se odjednom pojavi kolesnica kako sunce sv'jetla, hiljadama munjah upregnuta te je voze na ognjena krila.

Popa, Vasko - KORA

soba stane da reži Uvučem se u svoju kožu Tavanica stane da skiči Hitnem joj jednu kost Uglovi stanu da kevću I njima hitnem po jednu kost Pod stane da zavija Hitnem i njemu jednu kost Jedan zid stane da laje I njemu hitnem jednu kost I

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Od mnogobrojnih spisa Demokritovih nije se očuvalo nijedno jedino. Sve što o njima znamo, samo su odlomci, katkad tek koje rečenice, kako ih pribeležiše drugi grčki pisci, većinom protivnici

Glavne ličnosti ovoga spisa odabirao bih tako da bih njima, kao glavnim stanicama, obeležio razvoj prirodnih nauka. Pre no što bih se za kojega od tih tvoraca nauke opredelio,

Vredelo je upoznati se izbliže sa njima! Zato se moja lična biblioteka iz godine u godinu obogaćivala delima iz istorije egzaktnih nauka i njihovih primena.

U njima je živo i autentično predočena ta slavna plejada naučnika i doba u kojem su živeli. Taj novi način obrade koji je, ist

da treperi, koso očešano Sunčevim zracima, ali vrhovi Brutijskih Planina, bolje pogođeni tim zracima, zablistaše u njima. Mala jedna lađica sa belim jedrima isplovi polagano iz krotonske luke. Pitagora je proprati pogledom.

Kod Ahmesa naučih šta je sedmina, šta trinaestina, jednom reči šta je to razlomak. Naučih kako se sa njima računa, kako se oni sabiraju, kako raščlanjuju. Uvideh šta je to razmera dvaju brojeva, kako se njom mogu meriti uglovi.

„Da“, rekoše učenici, „tako je! On, učitelj je rekao“. On ih ostavi da još neko vreme posmatraju tu, njima neshvatljivu, nebesku pojavu, a tada im reče: „Vreme je da pođemo kući, inače ćemo pokisnuti do gole kože“.

Neki od njih zgrabiše nekoliko kamičaka i baciše ih na Parolosa koji je još spavao. On se trže iz sna i pojuri za njima, poskakujući na levoj nozi.

On sam pođe sa svojom pratnjom onamo. Pošto je onde kupio neke sitnice, jareće meso, goveđa rebra i rep, pa napunio njima donju trećinu druge korpe, pođe dalje, na stočnu pijacu.

On koračaše sa svojom dugom palicom ispred sviju, za njim iđaše Hipokrates između oba senatora, za njima Antraks, vodeći svog magarca na ularu, levo i desno od magarca oba roba, pridržavajući njegov samar da se pod teretom

Oni nisu sposobni da me pošalju na onaj svet. A kad bi me, u krajnjem slučaju, i pozvali da, kao ono Sokrates, iskapim, njima za ljubav, pehar otrova, ja bih im odgovorio: „Hvala lepo!“ - I na tom bi se cela stvar svršila“. „Pa, tim bolje!

Dobroćudni građani tih varoši podigli su ih, ne da njima proslave svoje sinove na koje se za vreme njihova života nisu ni obazirali, već da odadu počast sami sebi.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Taj sneg, rekao bih, mnogo je uticao. Krupne pahuljice padale su u mlazevima po drveću i nama i zasuti njima mi smo izgledali nekako čudno čisti toga večera kad je snežna belina bila sakrila i svu onu ružnoću beogradskih

Ne sećam se nijednog, ali nijednog se ne sećam među njima, u čijem je planu bilo da pogine. U toku ratova sretali smo se, to sam znaš. Šta su nam oni govorili?

Šta su nam oni govorili? „Samo da se ovo svrši.“ Oni, dakle, nisu hteli dati ratu svoje živote. A šta se o njima govori? Šta svaki dan čitamo? Šta pišu patriotski pesnici što iz daleka druge tutkaju u smrt?

Ostavljajući ih, verovao sam da je sa njima svršeno, da naša ognjišta više ne postoje i da su naši dragi izgoreli u zemaljskom paklu.

đida. A meni pokazujući svoje društvo: — Ovo su moji prijatelji. Kažu tako, a ja mislim da među njima ima i nitkova, klevetnika, hulja. A sad, gospodo, tačka! Ima dana za megdana.

U njima, unutra, kao u krletkama, iza belih velikih sveća povešanih o eksere, nazirale su se dobroćudne glave invalida-prodavac

Jer sve su to predratni prosjaci, lažni invalidi što „vataju na uniformu“, Cigani i protuve, i on jedini ratnik među njima. Govori malo, i dok oni ćaskaju, on se trebi od vašiju.

Nego ja mislim da one Švabe i ove Švabe rade ortački. Čujte, ljudi, ovo što vam ja kažem, ja sam prost čovek, ali ja njima ne bi' verov'o. Evo secite me gde sam najtanji, ako tako ne bude. — Ej, brate, pa ti sasvim ne znaš šta govoriš.

Isus i Savonarola, svesni toga, i zato što su voleli ljude, razvijali su u njima ono dobro i moralno. Oni drugi, uvereni u ljudsku pokvarenost, kao Makijaveli, vaspitavali su vladaoce da budu bez

Šta ih se tiče naša izuzetna sudbina! Njima je dosta da znaju da patimo i hoće da nam ublaže sudbinu. — A Grk? A Grk? Kako mislite o Grcima?

“ I Petronije Svilar, nesposoban da poveže misli i da njima upravlja po svojoj volji, pritisnu lepljivim prstima vrelo i znojavo čelo i slepoočnice da bi se još štogod setio i da

debelu gomilu plavih tabaka ispisanih samo na jednoj polovini strane i drhtavim prstima istraživao nešto po njima. Pa je, najzad, podigao glavu i žmireći zapiljio se u mutne, bludeće oči optuženoga.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

I te kugle kao da su bile ljepše na vratima sunčane strane: njihova zasićena plava boja čisto je živjela, kao da u njima gori po žižak.

Mi djeca govorili smo da je u njima ubijen živac. Međy ostalim dječjim igrama, bila je jedna koja nas je naročito zagrijevala: na ugovoreni znak ili

zemlje i gradove nosim u pameti ne po nuždama i dužnostima koje su me u njih dovele, ne po presudnosti onoga što sam u njima doživio, ne po dobru i zlu koje sam u njima našao, ne po tome koliko sam u njima opržio ili uprskao perje i koliko sam

i dužnostima koje su me u njih dovele, ne po presudnosti onoga što sam u njima doživio, ne po dobru i zlu koje sam u njima našao, ne po tome koliko sam u njima opržio ili uprskao perje i koliko sam svoga živoga mesa u njima ostavio: pamtim ih

ne po presudnosti onoga što sam u njima doživio, ne po dobru i zlu koje sam u njima našao, ne po tome koliko sam u njima opržio ili uprskao perje i koliko sam svoga živoga mesa u njima ostavio: pamtim ih ili pod zrakama sunca ili u sjeni

i zlu koje sam u njima našao, ne po tome koliko sam u njima opržio ili uprskao perje i koliko sam svoga živoga mesa u njima ostavio: pamtim ih ili pod zrakama sunca ili u sjeni oblaka; valjda po tome kakve sam ih prvi put ugledao; ili možda i

Na koncu, ti dani i jesu za to da se o njima da sentimentalnosti što je njeno, da joj se plate odgovarajuće „stalije i kontrastalije”, pa da je čovjek preko čitave

Zar je onda čudo što i samo to dijete voli sebe baš s takvim crtama, svojstvima, osobenostima, i što baš u njima osjeća sebe?

iza žaluzija, nekako ugodno odsutan iz svijeta i zbivanja, a opet ne sasvim bez uvida u njih, ne sasvim bez saznanja o njima.

Znam da se pričalo da su oca, nasred oceana, mornari ubili i bacili u more zato što je prema njima bio „gori nego pas”.

Bio sam prepun svakojake radoznalosti o njima. Vjerovao sam da ih mrzim, a ipak me nešto neodoljivo vuklo k njima. U stvari, to nije bila mržnja, već više kao neko

Bio sam prepun svakojake radoznalosti o njima. Vjerovao sam da ih mrzim, a ipak me nešto neodoljivo vuklo k njima. U stvari, to nije bila mržnja, već više kao neko udivljenje, s trunčicom zavisti, možda. I još, kao neka nostalgija.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Tako odeven dođe na krstonoše. Beše se iskupilo dosta naroda. Popa već pozvao odbornike u zasedanje, pa odlučuje sa njima ko će šta nositi. Krst dadoše od prve kmetovu sinčiću, ma oko barjaka se nikako ne mogoše pogoditi.

Napred iđaše krst i sa njim uporedo barjak, za njima medenica, pa onda crkvena i opštinska ikona uporedo, a posle toga sve po dvojica u redu.

Utom popa otpeva tropar, ispi čašu vina i sede. Poče ručak. Svirala odjeknu... Momčadija potrča u kolo, a za njima i devojke, koje imađahu snahâ da dvore i poslužuju u sovri. Zaljulja se prvo kolo, za njim drugo i treće...

Behu izišle da beru lešnjike, pa ih pri povratku zastade prvi suton. Sa njima beše i Stanka. Čim poče da se spušta ona nema tama na šumu i livade, devojke se prigrčiše jedna uz drugu, pa počeše

Sa planine pirka studen, oštar povetarac. Varoš se budi... Otvoriše se vrata na sreskoj kući i na njima se pojavi Radisav.

A na velikom studencu sabrale se devojke, pa ćeretaju i pričaju jedna drugoj novosti, za koje se znalo. Među njima beše i Stanka.

Vrhovi bučja šušte i bruje, pevajući neku otegnutu i jednačitu pesmu, a pod njima žurno korača usamljeni begunac, zverajući oko sebe na sve strane.

brestom što se razgranao pred sudnicom, stajahu nekoliko ludi, pa s čuđenjem posmatrahu dramu, koja se odigrava pred njima. Miloš odbornik uhvatio u svom kukuruzu krmaču jednoga siromaška, izveo kmeta, te ocenio potru, pa sad prodaje krmaču.

Što god nađete novca, da uzmeš sve ti, pa da doneseš pravo meni. Ja ću se posle sa njima nakusurati po našoj pogodbi, ali im ti ne daj ni pare. — Jesi li i Radovanu kazao to za novce? — Jesam.

— Ćut! Da se niste makli! — viknu Radovan, trčeći sa Đuricom i Mitom k njima. Novica i Kosta utrčaše u kuću, i odmah se tamo začu vrisak i kuknjava.

Dadoše znak onima u kući, pa jurnuše na druge vratnice da begaju, a velike vratnice otvoriše se naglo i na njima se pokaza Mileta sa revolverom. Videvši zlikovce u gomili pred vratnicama, Mileta ispali dva metka.

Zaigraše joj usne grčevito, oseti bol u njima, ali ih ne mogaše za dugo povratiti iz onoga nasmejanoga položaja. »To, dakle, nije bio san ?«...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Petar pristane i pođe s njom. Idući tako, devojka mu je pokazivala svoje pustare i marvu koja je na njima pasla. Naposletku dođu do jedne brazde, na kojoj nijedne travke nije bilo.

u raj ni u pakao metnuti, nego ga postavi da čuva stražu među rajem i paklom, kuda najviše vragovi prolaze, da se s njima konaba i tuče, i da ga pakleni dim neprestano kolje.

Onaj motori pas stane govoriti kurjacima: — Tamo njima to i to! Dok su još ova dva zuba meni u glavi, nećete vi učiniti štete mome gospodaru.

Jest, ama su sad muke, nema se šta jesti, a ne može se izići, te u svome jady stade milovati štene i mačku i s njima se gladnijem gladan razgovarati.

po trbusima da su siti, pa će sam sebi: — Bogme oni su negdje našli nešto te se najeli; čekaću dok ogladne, pa ćy za njima, ne bih li i ja našao selameta.

Do nekoliko krenu kučka i mačka opet da idu, a on ti se lijepo uhvati štenetu za rep, pa za njima ponajlak pobaučke. Nijesu dugo išli, kad dođoše na čistinu. u nekakav vilajet. Tu ti nigdje ništa nema no sami miši.

Idući tako zadugo po svetu, dođe jedanput na jedno jezero, i onde nađe jedne velike i bogate dvore i u njima jednu babu, caricu, i jednu devojku, babinu kćep, pa zapita babu: — Zaboga, bako, eda li ti što znaš za devet zlatnih

Konj mu odgovori: — Jedi i pij stići ćemo ih, ne staraj se., Kad zmaj ruča, onda sedne na konja, pa teraj za njima, i za tili čas ih stigne.

konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama u vreten, te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži. Onda carica usedne na ovoga konja, i tako otidu sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka.

u glavu, da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda đipe da ga uhvate, ali on ne šćedne ni bježati, nego ostane među njima, pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u

Baba mu odgovori: — Jesu bogme; ali nije fajde, nego, sinko, idi kući, dok nisi i ti za njima. Onda joj on reče: — Bako, znaš li šta je? Ja znam da si i ti rada da se oprostiš od te napasti.

Odmah iza grada tvojega oca ima jedna rekavica, i u onoj rekavici imaju tri šibljike; podseci one tri šibljike, pa udri njima po korenu; odmah će se otvoriti gvozdena vrata od velikoga podruma, u onome podrumu ima toliko ljudi i starih i mladih,

Petković, Vladislav Dis - PESME

Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore. Oblici se sivi uplašeno nagli Ispred moga oka, i kao da mole Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli, Od nečije ruke što ih tera dole. Naglo odoh k njima.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako Zalaze sva bića, i propast ih nosi; Videh da se gasi i svetlost i pak'o, Neku mutnu utvar da maše i

Umirahu boje, S njima duše ljudi i grobovi njini: Sazrevahu zvezde, al' da ih opoje Ne ostade niko, ni noć u crnini. I nesta planeta i životu

Posle jesen došla na saranu maja. Na sarani maja bila je i ona; Saranila dane cveća i mladosti I sa njima vence, i svoje radosti, I sve što je bila njena vasiona.

I kad zvezda njima se pokaza, Videli su svi da nema više Nje, devojke: iz ovog poraza Prvu zvezdu suzom pozdraviše. Već se gubi svelo

Ponoć i sunce odjek su menama. Zavoli sebe kroz nesreće krute I mene s njima. Nek lepoti pute Pokaže mladost dok je još sa nama. Osmehom dušu i rane zakloni. Zapali čula.

Za muke, grehe, nevolju, mene, Oni su znanci odavno stari; U društvu s njima gasi se, vene Ponos i polet, mladost i čari.

Tu ćemo gledati da se lepo sniva. Da je svaka radost novina za nas, Da nam brige beže, s njima slutnja živa. U srcu će biti izmirenje, spas I ljubav što prašta i što jade nosi K'o proleće zimu, kao mir talas.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Mogao sam da u mašti o njima stvorim sliku onakvu kakvi su oni zaista bili i u stvarnosti. Tako sam nesvesno usavršavao ono što sam smatrao novom

Većina ljudi je tako obuzeta mislima o spoljnjem svetu i sasvim sklona da zaboravi na ono što se događa u njima samima. Prerana smrt miliona ljudi prvenstveno se vezuje za ovaj uzrok.

Bio je to sin penzionisanog oficira austrijske vojske. Taj deran je jeo žive majske gundelje i uživao u njima kao da su najbolje ostrige.

dizale pod oblake, a sa zalaskom sunca vraćale sa svojih hranilišta u tako besprekornoj bojnoj formaciji da bi se pred njima mogla postideti i eskadrila najboljih modernih avijatičara.

Napravio sam raznorazne naprave i majstorije a među njima su bili najbolji lukovi za strele. Kada bih odapeo svoju strelu ona bi nestajala iz vidokruga i sa male razdaljine bi

” Moje isticanje na prvoj godini donelo mi je naklonost i prijateljstvo nekoliko profesora. Među njima su bili profesor Rogner (Rogner) koji je predavao aritmetiku i geometriju, profesor Pešl (Poeschl), koji je držao

U detinjstvu sam uspeo nekoliko puta da spasem od požara kuće suseda tako što sam čuo ono tiho pucketanje koje njima nije ometalo san i dozvao pomoć.

Žudimo za novim senzacijama, ali ubrzo postajemo ravnodušni prema njima. Ono što je juče bilo čudo, danas je običan događaj.

Među njima se mogu navesti i sledeće: (1) međusobno povezivanje postojećih telegrafskih centrala ili ustanova širom sveta; (2)

Iz noći u noć dok sam se odmarao, razmišljao bih o njima i sve više mi se otkrivao moj raniji život. Slika moje majke je uvek bila glavna figura u povorci koja se polako

Mnogo veći broj ljudi nije svestan šta se događa oko njih i u njima i milioni postaju žrtve bolesti i umiru pre vremena upravo zbog toga.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

u kojoj su graničari skoro uništili italijansku armiju. To su pričali ljudi koji su u njima učestvovali i tek se vratili iz Italije.

Sa zadovoljstvom sam prihvatio njihovu ponudu i sa njima proveo jedno divno veče. Njihova ljubaznost prema meni bila je zagonetka koju tada nisam mogao da odgonetnem.

Video sam im slike, čitao sam o njima i konačno sam ih slušao kako govore na jednom velikom nacionalističkom mitingu.

Činilo mi se da su bar za klasu ispod mene, a ipak nisu imali teškoća sa useljavanjem. Njima nije bila potrebna intervencija ili nečija naklonost da bi ih primili.

Nadzornikova žena me je često pozivala da provedem veče sa njima u porodičnom krugu. Govorili su mi da ih mnogo interesuju moje priče o Idvoru, Pančevu, Budimpešti, Pragu, Hamburgu i

Na izlazu iz crkve sreo sam 'Vilinu” porodicu i bio sam pozvan da se s njima vratim kući. Bilo mi je malo čudno da se jedan radnik vozi tako lepim kolima sa poslodavcem, pa sam zamolio da me

Kod kuće me je čekalo još jedno iznenađenje. “Vilina” majka navali na mene da treba da sa njima ručam isto tako kao što sam sa njima prisustvovao službi u crkvi.

“Vilina” majka navali na mene da treba da sa njima ručam isto tako kao što sam sa njima prisustvovao službi u crkvi. U ovome sam video njen pokušaj da mi pokaže koliko ceni moj običaj da idem u crkvu i da me

” I ja sam se smeškao. I sve sam se više smeškao kada sam se uverio da me devojke zaista ne mrze. Njima se sviđalo da me zadirkuju čim bi iz mene izbio evropski ”žutokljunac”.

Vole nas, dragi moj, ali čuvaj se da te to ne odvede u neku glupost. Ugledaj se na mene. Ja uvek lepo s njima već dvadeset godina i kao što vidiš, još sam neženja i to malo postariji.

Na poslednjem spratu Tvornica je imala i nekoliko soba. U njima su neki radnici, koji su bili u njoj zaposleni, i spavali.

Njegova teološka objašnjenja nisu mi se mnogo sviđala i gubila su i ono malo što je u njima iole bilo vredno pažnje, čim ih je on suprotstavio onome što je nazivao američkim mehanizmom i materijalizmom i time

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Svejedno, zlo po siromaha! —Pa uzmi ga ti, kad žališ! — okosito nastavi prvi. —A ko će mene? No miruj u ljude. Nije njima do obisti. —Dobar ti je! — pobegena Zagorac i skreše da pripali lulu. Sveta je na obali sve to manje.

U sviknuće našli su se pred gospodarevim dvorištem. Župan prikupljao je težake da s njima pođe u polje. Cveta priđe k njemu: —Uzmi i nas dvoje! —Ne treba! Ima nas dosta. —Nismo, valaj, na odmet.

Još trojicu težaka iz jedne kuće, dvoje muških i jedno žensko, udomio je gospodar s njima. Cveta se začas ogleda po kućici i iziđe da kupi u varoši kukuruznog brašna.

Po običaju moljahu jutrenju iščekujući željno dan. Zorom je tek rosilo. Uneke, ne nadajući mu se, iznenada banuo je k njima gospodar sa županom. S drugima i njih odvedoše u obližnju konobu.

Vazduh je očišćen i prozračan. Vedrina neba i mora lepo se u njima odrazuje. Uputiše se u polje. Cveta se nadala da će taj dan raditi i tako unapred do njihova povratka.

Okuša, mljasne, premetne jezikom i izbaci. —Ovo je otrov. Smrdi! — mršteći se, pljunu. —Je vama, a njima je mana božja!

—Bog zna kad će izduvati! Može da potraje još i nedelju dana, rekoše joj neki, što se s njima svetovala. Onako nezadovoljna, ona ode županu da je odvede gospodaru da se s njim namiri. Gospodara nađoše u sobi.

Ipak joj se učini kao da su komšije i pridruži se njima. U razgovoru jedno s drugim žena se izjada, tužeći se na rđavo vreme i nikakvu zaradu. —Eto, ne prikupih ni za prevoz!

Nemam više... Bog ti dao! —Ne dam biljeta bez novaca ni svecu! Biž'! Eto idu još dva gospodina, — i okrene se prema njima, ne slušajući Cvete. Prispije jedan viši činovnik i za njim neki trgovački putnik.

A Mitar danas na cesti s njima radi, pa su načistu što ga je k njima dovelo: obistinila se njihova slutnja; nije ih ni za šta nekoliko dana prežao.

A Mitar danas na cesti s njima radi, pa su načistu što ga je k njima dovelo: obistinila se njihova slutnja; nije ih ni za šta nekoliko dana prežao.

A i suton već se hvata po potocima i docima; postepence neosetljivo diže se naviše, dok ne posuriše nad njima i najviši visovi i sve se zaodjenu surom svjetlošću, koja je obavila i njihove tugaljive prilike i ogladnjelu stoku, i

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Stoga nije nimalo slučajno što su u naše vreme, kad su potrebe za međukulturnim opštenjem narasle, a uporedo sa njima i problemi koji iz takvog opštenja proističu, što su, dakle, u naše vreme nekolike tvorne ideje u književnoj teoriji,

polazimo od uopštenih dobrih namera i gole dobre volje prema drugim, bližim i daljim susedima po kulturi, nego se prema njima treba okrenuti i zbog dubokih interesa sopstvene kulture.

Ali, naravno, nije dovoljno samo posegnuti za njima, nego je potrebno pesnikovo umenje i um da se u tim istim jedinicama reaktivira dugo slagano kolektivno iskustvo i

Vi ćete se lako setiti da je Laza Kostić voleo pozne Snohvatice Jovana Jovanovića Zmaja, i u njima posebno pesmu „Pčele i protopop Nedjeljko“.

Ona ne daje ni prste ni ruku dok joj otac malo ljutito ne rekne: „Ajde, ajde, daj ruku. Ja sam te dao njima, i ti odsad njima pripadaš“. Tada devojke pevaju ovu tužnu, pomalo i jezovitu pesmu: Ne daj me, male, ne daj me!

Ona ne daje ni prste ni ruku dok joj otac malo ljutito ne rekne: „Ajde, ajde, daj ruku. Ja sam te dao njima, i ti odsad njima pripadaš“. Tada devojke pevaju ovu tužnu, pomalo i jezovitu pesmu: Ne daj me, male, ne daj me!

da se neke od tih hermetičkih pesama, kao i neke takođe hermetičke pripovetke, uopšte nisu mogle razumeti dok u njima nismo prepoznali vrlo stare slike i značenja koji nam dotiču kroz dva kanala dijahronijskog kulturnog pamćenja:

Zato se o njima obično piše takoreći u nizu, kad se daje pregled važnijih osobina cele grupe pesama ili čak cele vrste.

Poneka devojka posmatra ih kako se igraju, takmiči se s njima naročito u lepoti i vrednoći, a može poželeti i da se uda, recimo, za sunce.

Ali je odnos i među njima i sa ljudima po pravilu odnos među zasebnim bićima, i nigde se nebeska tela ne pojavljuju svedena na sastavni deo, ili

deo, ili na sredstva (dakle instrumentalno) koja neko može upotrebiti, koja mu mogu služiti, kao što se Anđa njima služi kao odeždom.

Na tome dugom putu kroz vreme u njima nisu samo s kolena na koleno i od jednog do drugog pesnika (ili grupe pevača) starije slike preslojavane novijima nego

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ČEDA (usplahiren): Dakle, bivalo je i to?! (Odjuri vratima i prodere se na njima.) Ama, šta se vazdan majete, dajte taj cilinder!

Samo da se oni ne nađu uvređeni što ću tako u gomili da ih primim? VASA: Ama, reći ću ja njima: za sad ne može drukčije. A ti ćeš docnije, dok odujmi navala, da ih prizoveš koj' put.

ŽIVKA: Kako? Zapušiti usta onima koji me brane? NINKOVIĆ: Razume se! Njima treba zapušiti usta. Reći ćete: kako? Vrlo prosto i jednostavno. D'in manier bjen sempl!

Reći ćete: a zašto? Zato, gospođo, što bi to najbolje zapušilo usta onima koji bi pokušali da vas brane, a kad njima zapušite usta, onda će se šaputati na sve strane. ŽIVKA: Pa je l' to samo da se šapuće i ništa više? NINKOVIĆ: Se sa!

” SOJA (cela gomila je već pošla ka vratima i ona za njima): Ako ništa ne bude od moje molbe, a ja ću da polažem maturu. DACA: Položila si je ti čim si prohodala!

ANKA: A, sad znam ko je. Čitaj, molim te, dalje! RAKA (čita): „Ta se ljubav među njima izražavala na taj način što je ona njemu izradila klasu, a on njoj pisao ljubavna pisma”. ANKA: Kažem ja, znam ko je.

Pa oni njemu u ministarskoj sednici: „Šta je ovo, gospodine Simo, u novinama?” a on njima: „Ništa izvolite pročitati ovo!” pa ispovrti tvoje pismo. ČEDA (kobajagi ushićen): Ala bi to divno bilo!

Idem ja tamo, idem sama lično da upadnem u ministarsku sednicu. Ako je podneo već, pocepaću mu ostavku, a njima, ministrima, reći ću neka svaki počisti pred svojom kućom, pa neka se onda brine o ugledu vlade. I reći ću im...

sve, sve? SIMA: Pa ode, dabome! RAKA: Dole vlada! ŽIVKA (ščepa štosove novina sa stolice i gađa ga njima): Kuš, štene jedno, pregrizô jezik dabogda... (Raka pobegne. Prilazi Simi i unosi mu se u lice.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Za pisca ove knjige posebno su Seobe Miloša Crnjanskog bile privlačne zato što je u njima, kao retko gde, čisto jezička faktura teksta dobila mesto kakvo obično nema u romanu, ali ga zato ima u poeziji.

Ali ne treba mešati građu iz koje su likovi sazdani sa njima samim. Oni su uslovne, književne tvorevine, pa se stoga i ne mogu razlagati i posmatrati sredstvima, recimo, analitičke

tanano razlučenih obzira: sledovao bi joj otrov, ali će deca ostati sirote; decu može preuzeti njen otac, ali bi mu s njima došlo i golemo bogatstvo, što se pogrešno može tumačiti; mogu je udati za najneuglednijeg čoveka u mahali, čak za

16 Kao da joj nije stalo ni do dvorišnog, pa ni do kućnog prostora, na koji inače Stankovićevi junaci, među njima i mlada Sofka, tako budno motre.

upućuju na lični doživljaj: „Sa Turcima i begovima i on prebegao, i tamo u Turskoj počeo da se bavi, tobož trgujući s njima. Retko bi otuda ovamo prelazio”. 30 Gotovo da je suvišno kad autor objasni da se to „Sofka seća”.

na samome ulasku u roman otvara vrlo širok pogled: „Više se znalo i pričalo o njenim čukundedama i pramdedama nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa čak i o njoj - Sofki”.

Jer gotovo svi njegovi kritičari i tumači, ili barem većina, a među njima i oni koji su u pohvalama znali jače da pritisnu perom, upućivali su u isti mah primedbe sintaksi i jedanput uže,

na nju da bi se naslutilo šta je mogao imati na umu: „Više se znalo i pričalo o njenim čukundedama i pramdedama nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa čak i o njoj Sofki”. Nepravilnost se, po svemu sudeći, krije u upotrebi zamenica.

Kaže se, naime, da se više znalo o njenim (Sofkinim) precima nego o njima, a među ovima poslednjim opet se nalazi ona (Sofka). Znači da je trebalo reći o njihovim precima, a ne samo o njenim.

] više se znalo i pamtilo o njihovim čukundedama, pramdedama nego o njima koji su sada bili živi [. . . ]”. 62 Do promene je, čini se, došlo i zato što je Stanković - tačno onako kao što je

kad se o njihovim ne bi zamenilo oblikom o njenim: „Više se znalo i pričalo o njihovim čukundedama i pradedama nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa čak i njoj - Sofki”. Deo pre i deo posle dvotačke opet su međusobno neusaglašeni.

Neusaglašenost je sada tananije, neuhvatljivije vrste. Prvi je deo, naime, usaglašen sa zamenicom oni (njihovim, njima); drugi sa ona (njoj, ocu joj, materi joj). Zamenice su upućivačke reči.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

četa razno obučenih i razno naoružanih pustolova opkoli ih i zaustavi s naredbom na turskom jeziku da sjašu i pođu za njima. Trgovci utrnuše, pa poslušaše. Ali Čemerikić se seti da su njegove bisage najpunije, da je to već narodna navaka.

Tu je u njima za teških dana, ne zna se kad upravo, sagrađena čudna crkva i još čudniji konaci za kaluđere. Sve u steni koja je

petka u podne silazio je u džamiju da otklanja, a ončas posle toga u kavu kod Šedrvana da se vidi s prijateljima da s njima presudi što, ili donese kakvu važniju odluku.

No baš u tom trenutku kao besan skoči na noge Selman Čibuković, istrže od pevača gusle n krvnički ga lupi njima po glavi: — Ah, vlaška svinjo, još ima na zemlji Turčina! — uzviknu on, pa se maši za pojas. — Nema, valaa, ne!

Čudno ozarena i odlučna Bogdana brzo dohvati oba ugarka, razmahnu njima nekoliko puta da ih bolje raspali, pa ih gurnu u kućnu počađalu i suhu kao puščani prah slamu, jedan iznad vrata a

kroz divlji svoj nasleđeni nagon on oseti, on jedini u svoj ovoj gomili, da je ovo samo strašno preziranje, upućeno njima, i da je ova čudna majka u svojoj duši već pronašla krvnika... Vujana ustade.

Kao da su se zdogovorili i tvrdo zatekli Austrijanci, Arnauti i mesec novembar. Da ovako prođe ovaj svima njima mrski begunac.

Osim toga najviđeniji okolni Arnauti bili su mu kumovi i pobratimi. Njima je on po oslobođenju činio velike usluge, braneći ih kao najrođenije.

Inače on bi kadgod došao k njima kao što rade drugi Arnauti i okusio njihovu hleb i so. Naprotiv: nikad ga niko nije video za srpskom sovrom, osim što

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

! 1865. KO ĆE KAO LjUBAV! Gora goru ne mož’ grlit’, Ne dâ dolina; Dan ne može dan poljubit’, Noć je međ’ njima. Al’ na gori ovde momče, Onde devojče; Ovi će se grlit’, ljubit’ Danas doveče.

A znam, ima mnogih, mnogih Što su bili otac, mati. Umrla su deca njina: Ojadi ih žalost velja; Njima j’ teško, tebi teže Bez obrane roditeljâ. Tužni oci, tužne majke, Na što crno ruho nosit’.

Na onome svetu, Gde se bol utaji, Prilike su druge, Drugi običaji; Serafimi nose Pehariće krina (Al’ u njima, kanda, Neće biti vina). Onde, hoćeš-nećeš, Moraš svetac biti — Ja tom nisam vičan (Možda nisi ni ti).

Gde god ljudi lete sreći Tu je srce desno krilo. A sad ruke... šta ću njima? — Radom, trudom one sjaje — Jedna neka dosta prima, Druga neka dosta daje. A sad pleća...

Gde ljubav vlada, Uvrede nema: Odajem počast Njima obema. II Hrišćani mnogi Sa nekim štedom Ribom se slade Petkom i sredom.

Al’ ja ipak velim; sva su polja tvoja, To jest, ti se spremaš da na njima zidaš, I satira j’ tvoja, pa i rane moje Ja ostavljam tebi, da ih ti izvidaš.

mreža tako vešto, kobno; U sredi žmirka jedno lice zlobno, Sa kojeg su spale čovečanske crte, Jer hladne guje po njima se vrte; Kô gladnu hijenu da lešinom dražiš... I od tog moraš pomoći da tražiš!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Mi ćemo neprerivno u sodružestvu boginja i gracija biti. FEMA: Ja ću biti s njima per tu. SARA: Pravo, pravo! FEMA: Kako se kaže francuski druga? SARA: Ma shère.

Miljković, Branko - PESME

Te zvezde — s njima ko i bez njih noć. O kulo snage gde je plavi dan stvar svaka kada ima lekovitu moć i kad se rađa smisao umire mi san u

od pepela poѕt ѕcrіptum U zemlji gde se poštuju suncokreti pali su licem prema istoku čini mi se da sam i ja pao s njima različit od onoga što ću reći VII Zelengoro hoću da izgovorim tvoje ime zelengoro začeta u trbuhu vetra zelena goro

i natrag i čine vreme potrebnim Pomešaju dan i noć i začnu slatke plodove Pripremaju ljubav III Tu sve počinje ako u njima zaista ima prilagođene svetlosti (Tamo gde ne posreduju između nas i našega sunca pustinja je) One stvaraju svet pre

čije su niko ne zna odakle su KRITIKA METAFORE Dve reči tek da se kažu dodirnu se I ispare u nepoznato značenje Koje s njima nikakve veze nema Jer u glavi postoji jedna jedina reč A pesma se piše samo zato Da ta reč ne bi morala da se

ima pesničkoga dara Istina je lepa al dok ne ostari Pesme nam nemaju pameti al imaju žara Ptica ko dosetka nad njima krstari Pogrešno uzeta reč jedna čuda stvara Nečitak svet Pevamo ne brinući za smisao i red Bolest našu leče poređenja

Krakov, Stanislav - KRILA

”Smrtna opasnost”, visilo je između bodljikavih žica. Znali su da će jednog dana kroz zrak i žice strujati vesti o njima... te su vesti bile crvene, ranjave...

— Hej, Sergije, Sergije... Pilotova glava je bila gluva i trezn na poluga. Široka razapeta krila drhtala njima od sreće. Još su dve takve žute t dovale u vazduhu. — Kakav smeli viraž... Odjednom se huka istopila.

Radiografski semafori već su bacali duh revolucija svetom. Mali vojnici su zamišljeno ćutali. Reči su popale po njima kao mraz. Kravio ih je samo dim iz lula. Za Čeganom je sunce zalazilo.

Pljucnu ljutito u stranu. Dim rastera vizije pobuna. — Da bar pošta samo dođe... prozborio je i drugi. Nad njima je lako šuštalo lišće ogromnoga hrasta. Senka lišća mešala se sa senkom sumraka.

— Ma đavo sa ženom, ali deca... Ljudi se budili. Vraćali se u kuće i zalazili dublje. Kotlovi su ključali u njima. Para je bila meka i opojna. Sa lišća su padale sitne kapljice tuge. Prve zvezde na nebu se zamaglile.

Poneo je sa sobom jednu dugačku uzicu. Iza vrba su stidljivo povirivale mršave kućice. Otvori na njima su bili kao crne rane.

To je mali Grk sa velikim očima od užasa. Gleda u vrhove bajoneta, i kao da čita u njima strašne priče klanja. Iz drugih kuća vode nove zarobljenike. Drhte preplašeni. Jedan plače i grli kolena.

Klanac se ukazao kao vratnice spasenja. Videli se vojnici kako zbacuju rance i veru se po strmim padinama. Po njima je trava bila žuta i klizava a cveće bodljikavo. Sa crvene stene je još neko pucao. Nešto teško lupi o kukove. Puče.

One su im dizale suknjice i suludo se smejale na promenjenim ulogama. Za njima, u jednom kutu, bilo je još dvoje. Plava Zizi imala je vrh podšišanih kosa oficirsku kapu.

Vojnici idu zbijeni i mračni. Odjednom zvečanje, tutnjava. Nešto se teško valja njima na susret. Slamom uvijeni točkovi topova potmulo tutnje po kamenu. Omiču se i zveče kopite konja...

— Ostavljaju nas same... topovi odilaze... I u tom trenutku se osećanje ne straha već tupe tuge razli po njima. Neki artiljerac hteo bi da hrabri ove, koji noćas treba da ih štite: — Ne odstupamo, menjamo položaj; pronašli su nas

Crna linija grebena je sve bliža. Već je skoro tu pred njima. Opet san vuče za otežale kapke. Tela idu jedna za drugima i klate se ravnomernim taktom. Ss... Ritam je presečen.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Inače, sve su ove žene strahovito brbljive, uočljive, goropadne. Moj prijatelj govori sa njima bambara, što je jezik sudanski, ali koji, kao Evropljani francuski, govore svi trezveniji crnci u zapadnoj Africi.

Jedan brod nas skoro dodiruje. Ime mu je Arhanđel. Momci nas sa broda oslovljavaju italijanski. Razgovaramo sa njima. Dolaze iz Liverpula i idu za Buenos Ajres. Slučajno pitam jednoga iz koga je kraja. „Iz Spalata!

Sa njima su žene na asurama, likova okrenutih uvis i stegnutih pesnica. Reklo bi se: kakav egipatski crtež. Jedino deca, golišav

širokih ulica, crvene utabane zemlje i drvenih krovinjara, Bengaloi kao igračke, čas su majušni a čas ogromni, kada su u njima sedišta banki ili preduzeća.

I pored tropskoga u izgledu ovih zgrada, kroz čije se prozirne zidove jasno vidi sve što se u njima događa, Konakri je provincijski grad, pun granja, zasada i šorova.

Mati i deca su jedno jedinstvo, otac je samo večita čežnja da se spoji sa njima. Do šest ujutru pod mojom sobom strahovita larma džeza, kotiljona, šampanjskog napijanja, te zato košmarsko spavanje.

Ova ubistvena svetlost oblačnog ekvatorskog neba uništava fotografske ploče ostavljajući po njima nerazumljive krugove. Reklo bi se ne svetlost sunca, već zračenje same zemlje pred kraj apokalipse.

Jedan jedini od njih jedva da je razumevao nekoliko francuskih reči, tako da nisam ni pokušavao da se sporazumem sa njima.

Zato će oni igrati gombu možda do ponoći, kada će osetiti da u njima bije krv silnih ljubavnika i da ništa više tu krv ne može zaustaviti do sjedinjenje sa prirodom.

Sve te stvari načinjene za putnike, koje izgledaju tako komplikovane, upotrebljive su i neophodne čim se o njima ne mora da stara sam putnik već njegova posluga, i čim ničeg drugog baš nema na raspoloženju.

detinjstva sanjao poći i zalutati ovim krajevima, bez ikakve spreme, bez ikakvih udobnosti, sam sa divljacima, deleći s njima njinu hranu i voće, spavajući na granama!

Ništa strašnije no pasti u ruke crnih a ne znati biti odlučan sa njima! Oni su se dogovorili između sebe. Šef sela je i došao da vas zagovara, kako bi šalupa imala vremena da prođe, i oni

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Onda sam njima ropski služio. GLAVAŠ: Za komad hleba? Ili, još crnje, za život samo? ISAK: Da! GLAVAŠ: Baš kao i ja... (Glasno.

Sjaje se toke, zveče noževi, Na njima gori čoja crvena, Živim se okom ne da gledati... Onda će reći momče nekakvo: „Danas se ženi Đukić vojvoda!...

STANA (u sebi): Pogrešila sam Što odmah nisam pošla za njima; P’ ako i ne bih oči sklopila, Promotrila bih barem ulazak, Da poznam stazu kuda prolazi Na glasu hajduk sa svojom

) To je već druga!... Čuste li prvu, vi? RADAK: Čusmo je svi! GLAVAŠ: Pa šta čekate? Radače, s Vukom brže za njima!

HADžIJA: Hajd’ napred samo! Ovakvi časi grudi nadimlju, A krv će njima teret lakšati Što mi na teme baca sudbina! (Glavaš s Hadžijom odlazi. Čuje se spolja ponovljeno puškaranje.

Imperatore sviju svetova Što iz nedara zračne odežde Gromove vadiš pravde večite, Te njima rušiš tvrde palate U kojima se roje grehovi Iz gadnih rana besomučnika, Tirana besnih!... Bože jedini!

(Glasno.) Na noge, brzo!... Za njima sad, Dokle se vuci nisu spremili!... (Svi odlaze, Hasan ostaje naposletku.) Hajd’ id’te vi, A ja ću lepo doma

Nijedan se ne tače nje, samo je žure da ide... VUK: Nadaju se poteri. GLAVAŠ: Za njima sad! SELjAK: Čekaj, Stanoje! Nešto se i strašnije sprema.

Na putu ovamo sreo sam poveći buljuk Turaka; rekao bih da su od Palanke... Koleban je među njima, a kao da se uputiše baš ovamo. (Gleda kroz prozor.) Eno ih, pogledaj!...

(Spolja se čuje pucanje, larma i psovka itd. Turci uprepašćeni.) Al’ šta je ovo? RADAK (spolja): U plamen s njima! Neka izgore besni skotovi! MNOGI GLASOVI (spolja): Neka izgore!... Neka izgore!... TURCI SVI: Ovo je buna!...

GLASOVI (spolja): Ubijte ih! Secite! U vatru s njima! ISAK (spolja): Strahovit plamen ove kolibe U ovom času neka postane Predsoblje vrelo pakla njihova!

PRVI TURČIN: Bež’te kud koji zna! SVI TURCI: Bežite, Turci!... Bež’te... (Turci beže na sne strane, Za njima se čuju puške, a posle „Udrite! Secite! Ne dajte! Eno, umače“ itd.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

protom J. J. Napred je išao Černjajev ca svojom svitom, za njim nekoliko kola, a za njima naše kočije. A u kočijama otac prota ca puno kojekakih ćilimova, jastuka, bunada, šalova, sandučića, kutija, stakala,

ne pojimajući zašto je cve to, zašto ih je prestravljena mati onako brzo pokupila, potrpala na kola, pa sad beži s njima; zašto su oni ostavili svoje ognjište, svoje baštice, gde su se još juče veselo igrali! O, mali sirotani moji!

Od konjanika napred su išli u rasutom stroju Čerkezi, a za njima nekoliko konjičkih kolona. Sva je konjica polako kasala, a poneki od Čerkeza utrkivali su se napred.

Prođemo kroz selo Mrsolj. Ono je još gorelo. Nekoliko kuća kraj druma mogosmo videti izbliza. Sve što je moglo na njima goreti izgorelo je do temelja; duvarovi pali jedan na drugi i poklopili se, a ispod njih se još dizao dim dogoreloga

Ma da one kolone izgledaju da su tako blizu, njima treba još čitav sat dok ce cpycte, da se može pobiti iz pušaka. Dotle će se povući naša četiri bataljona što ce bore

Štab se već bio vratio. Bugarska družina, što smo je jutros videli, dobro se borila. Ima mnogo ranjenika, među njima je, čini mi se, i Ilja. Kako nam je skup svaki čovek, a kako smo danas lakomisleno stotine izgubili!

su jednako pokazivali zastavama naš šanac i izlećući napred i mašući zastavama, pozivali su ostalu vojsku da za njima trči.

po logorištu se zagoreše ognjevi, po bolnicama popališe fenjeri, bojno polje opuste, a bolnice i lazareti oživiše da se u njima krpi i popravlja ono što je danas u krvavoj borbi razderano, polomljeno, iskvareno.

brigade, onda im to vreme ne dati, već ih napasti odmah i naterati ih da se oni prema nama upravljaju, a ne mi prema njima.

topovi, i da je jednoj čitavoj grupi štabnih oficira glavna zadaća da se brinu da burad budu uvek puna i da idu za njima svud kud god se oni krenu. Prođe 8 časova, prođe 1/29, prođe i 9 a Turaka još nema da napadaju.

lafeta, evo jedno čitavo kolo, a kakav je ovo trup: crne pantalone, crn kaput; gde, dva prsta osečena, mora da je na njima bilo prstenje.

previjaju glavu pred svakim policijskim pisarčićem, koji, kao »gospodin čovek,« kao »vlast« ima »pravo« da se nad njima natresa. Černjajev je negde u Rusiji, i davno se već utešio i za Srbijom i za pokojnim kapetanom Živanom.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

ili nema sveta, Nema sunca, ni rose, ni cveta, Već sve tmina, što je pakô mesi, A po tmini vitlaju se besi, A međ njima prabesina spava — Moju ljubav u snu izmišljava. XV Tebi, cvete, tebi pevam, — Ta ja dosad nisam pevô.

Voleo sam Srpstvo milo, Većma nego sama sebe, Al’ sad mi je stomilije, Jer u njima nađoh tebe. Sve, štogod sam dosad volô, Tim sam samo tebe snevô.

Primi i pesmu ovu, Prikloni k njima lice, — Ta pesma ova mala Sestra je ljubičice. HHI „Može l’ sunce sjati I u crnoj noći?

Jer otkako je sreća njima zacvetala, Nikad nisu usta još na usta pala, A poljubac prvi rad se uvek skriti, Je li, moje lane, pa znadeš ga i ti!

I suze se moje suše Na svetlosti toga spoja. Kroz smrt samo valja proći, Pa ću s’ i ja s njima sliti, Ako l’ tamo nema ništa?! — I tad ćemo jedno biti.

XVII Što me ljudi glede tako Što me tako prate svude? Ta pred njima nisam plakô, — Pa što mi se tako čude? Ja im nisam pripovedô, Moje bole, moje jade, — A lice je moje bledo,

Ja im nisam pripovedô, Moje bole, moje jade, — A lice je moje bledo, Bledo bilo od vajkade. Ja pred njima nisam klekô, Nisam prsa svoja bio; Ja im nisam ništa rekô, Ja sam hladna stena bio.

Moje staze, — jer su puste, — Kad su moje, idem njima; Moja gora, — jer se sada Niko o nju ne otima. Gora strepi na sve strane, Kâ da propast svetu sluti; Samo lišće

u njega je stalo — I još nešto malo: Jošte jedna ploča, — jošte jedna stena, U njoj urezanih nekol’ko imena, — S njima s’ pevô, plakô, ništa im ne skrivi, — A sad su ti mrtvi, — makar da su živi.

“ Slediše se rosne kapi Da se s njima ruža kiti. To poslednje suze behu, — Prestalo je srce biti. LXVIІI Promisli se, — nisu rane Samo tebi dane; Na

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

— Sa njima je bio i jedan narednik. Pogledao sam ga letimično. Mislio sam, proći će. Kad oni stadoše kod izvora. A ovaj narednik,

„Ura!“ Ura!“ — razleže se kroz oblake. A svuda unaokolo mrtvi, mrtvi. Nikad toliko ljudskih leševa nisam video. Sa njima smo se saživeli, i sad više niko ne misli na sebe. Naleteli smo na unezverenu gomilu Bugara. Oni se rasprštaše.

Naleteli smo na unezverenu gomilu Bugara. Oni se rasprštaše. Potrčali smo za njima. Sećam se, ah, grozno, jedan naš stiže Bugarina i zari mu bajonet u leđa.

Iz pozadine nagrnuše Bugari. Moji vojnici otvoriše vatru, i Bugari se sabiše u gomilu, onda udariše u stranu. Za njima je nastupao naš streljački stroj. Ali i oko nas poče da pršti kamenje.

Upravnik bolnice imao je muke s njima. Poneseni ra-zuzdanom mladošću, oslobođeni ratnih opasnosti, potporučnici su larmali, pevali, kartali se i dolazili

Dok se tek osulja kamen ispod njegovih nogu i on polete, vukući za sobom još dvojicu. Za njima se sruči čitava reka od kamenja, gotovo do sredine ulice. Kapetanu „Fikusu“ trese se podvaljak od smeha.

Kažu da je pre balkanskog rata u njima bila smeštena turska vojska, potom je došla grčka. Sada su u njima oficiri i vojnici rekonvalescenti srpske vojske.

Kažu da je pre balkanskog rata u njima bila smeštena turska vojska, potom je došla grčka. Sada su u njima oficiri i vojnici rekonvalescenti srpske vojske. — Balkanski pejzaž — veli ironično Pera „Đevrek“.

Za njim je jurio na zekanu Sima „Jarebica“, onda Sergije, pa Fjodor. A za njima vrana kobila bez jahača. Za časak su se našli pred varoškim kućama. Ali ordonansu nije rečeno gde je cilj.

Između njegovih očiju pojaviše se duboke bore. On klimnu glavom i tiho progovori: — Ozbiljna opomena i nama i njima. Treba se jednom zamisliti. Nije šala. Četiri godine traje.

Umesto odgovora ovi naši nabiju veliki hleb na bajonet, pa ga izdignu iznad rova, kao da time hoće da kažu kako je njima i ovde dobro. A Bugari su zaista gladni. Međutim, jutros vikne Bugarin: „Bratko, dneska je Velik Den. Ne dej da pucaš!

Ne dej da pucaš!“ Obeća mu ovaj naš da neće gađati. Onda otpočne razgovor među njima. „Bratko... Neka je časno Voskresenije!“ „Vaistinu voskrese!“ „Frlaj malko leba, ako imaš.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

U našoj i inače malenoj književnosti, gde su pravo svečani trenuci tako proređeno usamljeni a pustolinski razmaci među njima zjape čamotinjom sirotinjstva, onaj koji je otvorio novu epohu srpskog pesništva i mladićkom čari svoga vedroga genija

Branko je prvi savladao vešto što je svima njima ostalo do kraja nedokučivo. No sve to ova knjiga daje samo ovlaš i uzgred; jer ona je ipak ono što joj ime kazuje:

zabeleženu, a verovatno i nastalu, u Karlovcima, baš u Brankovim Karlovcima, tačno u godinama Brankova đakovanja u njima, a od koje ovde beležim samo njen daleko najčedniji odlomak: Falile se karlovačke frajle Da je lepa u Karašu trava.

da je to samo poetska obrada potresne i poetične istorijske legende, izdvojene od stvarnih događaja i već i nevezive s njima.

a svi ostali, sem nekolicine pisaca od imena, činovnici su, najviših i sasvim neznatnih položaja; samo dvojica među njima su đaci.) Između ostalih, i ovo je jedan od uzroka što ih je vreme tako nemilosrdno pregazilo.

I njima se verovatno bez naročitih teškoća, možda i vrlo precizno, mogu redigovati razna stručna — recimo matematika, hemijska,

i vrlo precizno, mogu redigovati razna stručna — recimo matematika, hemijska, astronomska — saopštenja i raporti, ali njima još niko ništa čovečno potresno i duboko u poeziji rekao nije niti može, niti će reći ili zaželeti da može.

je sebi čitav niz drugih pisaca, u raznim stepenima zainteresovanosti, sve do naših dana, ali niko pametan među njima nije hteo ovim stvarima pridavati značaj veći no što ovakva dokolica, ili vežba, ili skrivalica, može imati.

tolike sirotane sitnije od njih: — oni paralelno pišu na oba jezika, nezadovoljni sa oba, ne prisvojivši, neki među njima, ni jedan od dva konačno. Šta sve to znači?

Kako su se intimno osećali na ovom poslu, o tome bi se moglo samo nagađati. Možda su, mnogi među njima dobri znalca i kada ne uvek đaci Horacija, pamtili njegove čuvene stihove o rečima koje, dabogme, nisu večne: o tome

Jer većeg prokletstva za pesnika nema no što se desilo njima: ostali su bez svoga jezika, bez glavnoga, zapravo bez jedinoga instrumenta pesnikova.

Otvorite li novine, nalazićete po njima čak i predizbornih korteških agitacionih pesmica kao što su one iz godine 1843, pred prolećne izbore za požunsku

Jakšić, Đura - JELISAVETA

BOGDAN: Bio se s njima, Ali se ne bi njima predao!... RADOŠ: To nikad ne bi! BOGDAN: A mi idemo Turcima — Vi’š, starče!

BOGDAN: Bio se s njima, Ali se ne bi njima predao!... RADOŠ: To nikad ne bi! BOGDAN: A mi idemo Turcima — Vi’š, starče!

rana dubokih, Što ih na ovima grud’ma nesrećnim Kao amanet sjajne osvete Za porod čuvam srca slomljenog Zar njima, deco?... Kletnici!... BOŠKO: Ta je l’ moguće, bože gospode! Ah, babo! babo! BOGDAN: Ah, oče!

Ljubavi moje sramna izroda! O gde si, snago, gde ste mačevi, Kojimano sam Turke sekao — Da njima izrod srca pokoljem, Da mačem zbrišem grdnu porugu Što mi na ime deca bacaju?

(Plače.) KNEZ ĐURĐE: Ta ne prognah li sve najdražije — Viteškog brata, mlađeg Stanišu, Sa njima one mlade orliće, Prognanog starca porod užasni? Pa šta ćeš dalje sa tim suzama... Malo l’ je žrtvi?...

Sunce! Danice! Tvojih zenica plamen večiti Mojom je dušom svakad voljkovô — Il’ suza bila, ili osmeha U njima sinô blistajući sjaj, Zapoveda mi... idem pokoran — I neosuđen, i neprimoran, Da ti izvršim sveti zaveštaj.

— Boško i Bogdan, s njima Staniša?.... Ili upravo on je pred njima — Jer najpre idu munje, gromovi, Pa posle toga hučno dolazi S vihorom

— Boško i Bogdan, s njima Staniša?.... Ili upravo on je pred njima — Jer najpre idu munje, gromovi, Pa posle toga hučno dolazi S vihorom silnim strašna bujica... Jesi li čula?

Jesi li čula? Šeset tisuća!... Pred njima besni uvređen lav!... JELISAVETA: Tvoj mili brat. KNEZ ĐURĐE: Jest, on — A za njim lete dva osvetnika, Dva mrka

KATUNOVIĆ: I sedog orla mrki sinovi Isturčiše se — i Stanojlo, I pet stotina j’ s njima delilo Prevare grdne grešnu svečanost. KNEZ ĐURĐE (gladi se po čelu): Još nešto htedoh pitat, vojvodo...

KATUNOVIĆ: Svega — Ali ni za lek dobro, vojvodo, I Šulović nas s podlim Mićićem U ovom kobnom času ostavi, A s njima Vuksan, za njim Piperi Nevernicima pomoć dadoše. KAP. ĐURAŠKO: Na kasapište odoše, Gde će ih stići moja osveta.

Sad ih ožeži, obeleži ih Sa usijanim vrhom pereta, Na njima straha grozne tragove Ostavljajući, Đurđe, budi me! Da samo ove noći grmljavu Strepeći srcem dalje ne slušam...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Stoji prasak, lom! Zemlja se kruni, ugiba pod njima. Lujo drhće, strepi. Svaki mu se živac razigrao. Izbečio krupne, grahoraste oči, ne trepće.

prve ovce iza grada, pošljednje bi ulazile u čaršiju, prelivajući se u punoj svjetlosti proljetnog, drhtavog sunca, a za njima bi ponosito jahao na brnjašu Relja, obučen u modri koporan i crvene, skerletne čakšire, sa crvenim šalom oko glave i

Kad bi pomislio na te zborove i svetkovine, duša bi mu potajno propištala, jer se na njima ne bliješte više toke i ilike sa vitkih i vrsnih Kneževića, ne prašte pećanke njihove, ne bjelasaju se u lepršanju

Samo su se one krupne prikazne riječi duboko upile u dušu njegovu i živjele s njim i on s njima. Prelako ga je bilo uvrijediti. Trebalo je samo nešto reći o njegovoj potrebi i siromaštini. — Siroma', vukarni Relja!

u vrhovima jele i omorike jače, silnije, a jaka se i bučna mećava diže, kao da se cijela planina iz temelja potrese. Njima se smrče pred očima.

I danas se na to tuži i veli: „Stari, krepali Džibukarda, Đurđije i 'rišćani krivi su tome, nebo se nad njima prolomilo!“ Ne drži sluge. Sve sam radi. Kuva, pere, namiruje konja, timari ga i čisti. Konj mu je kao ala!

Krepô je davno — dodade zajedljivo i zlobno pogleda Stevicu, pa poče srkati već ohladnjelu kavu. — Pa šta bi sa njima, oče proto?

Ogrnuli nekakve stare, lisičinom postavljene ćurkove, ispriječili podugačke čibuke, pa idu i pomalo posrću, a đače pred njima nosi debelu, voštanu svijeću. — Dobra veče, ktitori i priložnici sija svjatija obitelji i vsego mira!

Kako bi bilo da i' predamo poreznom uredu, pa nek se on š njima muči?“ „O, da dobre carevine, milostivi Bože!“ — zanesô se ja i lijepo jauknu' od nekakve silne miline, a žena i djeca

Sve su lijepe, ali vajme! to je ona ledena, tužna lepota bez vatre i zanosa. Sve na njima opominje na neprebolnu tugu i vječito, sumorno kajanje.

Bojić, Milutin - PESME

O ja bih rado priče praiskonske, Ja volim bajke: mladosti su pune, U njima jek je trube jerihonske, Dok vaša sreća po grobljima trune. Nek' moja sreća sanja i na laži.

RAZVEJANE VATRE Kroz vekove duge pale se i trnu Vatre ludske moći, vere i saznanja, Na njima se greje Um pun pokajanja, I, zastrašen, njima noć razgrće crnu.

vekove duge pale se i trnu Vatre ludske moći, vere i saznanja, Na njima se greje Um pun pokajanja, I, zastrašen, njima noć razgrće crnu.

s licem kô od lima, Poslednji borci carevine šture, Čuvaju kule i zidine sure; Kao prost vojnik, car je njihov s njima.

TVOJE OČI NIKAD STALNE JEZERA Greju me tvoje oči pune magle, Kô jezera su gde se ocrtava Predzimsko nebo, što nad njima spava, I mrke tise, što se nad njih sagle Kô trepavice.

Tuđ pogled kao sen preklizi njima, Žudi se raspu u kolute dima. Oči, ja u vas tonem prepun snova, Mir pružate mi, dokle iz daljine, Preko grobova,

Na njima odsvirah poljubaca skalu. Šum beše čas zvonak, čas bolno razliven, Čas hladan i kao od olova sliven, Čas jedar kô pes

Tad drugo vino usne su mi pile Zenice njene. I videh u njima Svu čar, o kojoj tek se privid ima. I moje oči greha su se krile.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

) Počeću da lupam sve po kući, pa im se mora dosaditi. Drukčije ne mogu izići sa njima na kraj. I onako, kad bih što slučajno razbila, govorili bi mi: što lupaš kao da si zaljubljena?

Vića je suv i štrkljast, on ima neobično kratak kaput na struk, tesne, pripijene jahaće pantalone, čizme i na njima mamuze. Podšišanih je brkova i ima ćubu od kose nad čelom.

primer na pataricama: skupe se žene, deset, dvadeset, trideset žena: e, 'ajd' sad ti, ako možeš, poznaj koja je među njima nepoštena? Ne možeš da poznaš ni koja je poštena, a kamoli koja je nepoštena? (Pauza, šeta.

Dužinom levog zida rafovi i u njima fascikule. Na svakoj veliko slovo „F” i razni brojevi. Ispred tih rafova sto i na njemu grdna knjižurina (registar) i

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Nastaće kulturni tip sa dva vida, starim tradicijskim i usmenim, i novim, hrišćansko-civilizacijskim i pismenim. Među njima nastaju različiti oblici kontakata, mešanja i prožimanja, dok se ne uspostavi kulturni sklop koji počiva na oba vida

Originalno srpsko književno stvaranje baviće se potom najviše opisivanjem života i podviga slavnih ljudi, njima će biti darovani svetiteljski venci, i oni će postati uzor moralnog življenja, čega u toj meri i u tako sistematičnoj

Izbeglice s balkanskih prostora ispred turske najezde donose u Srbiju i drugačije literarne tokove. Među njima je Grigorije Camblak, koji za vreme svog kratkog boravka u Dečanima piše Život Stefana Dečanskog (oko 1405) kao

tlu, u neposrednom dodiru s nasleđem antike, a kasnije, u svojevrsnoj odbrani od orijentalnih uticaja i u prožimanju s njima. Iz doba do 15.

Uporedo s njima pojavljuje se jedinstvena epska tema o jednom događaju koja se odnosi na Kosovsku bitku iz 1389. godine, oko koje se

Viša sila, koja u religioznim pripovetkama proverava ponašanje ljudi, susrećući se s njima na ovom svetu i nagrađuje ih ili kažnjava prema hrišćanskom i nacionalnom kodeksu, pojavljuje se često i kao nacionalni

Prve regularne škole osnivaju ruski učitelji, u njima se uči iz ruskih knjiga na ruskoslovenskom, koji postaje jezik liturgije i čitave kulture.

). Ona su žanrovski heterogena, u njima ima anegdota, basana (omiljena Dositejeva forma), pripovedaka, ponekad stihova, u jednom slučaju čak i drama (Lesing),

v., i drugi krajevi južno od Save i Dunava. S njima dolaze do izražaja sasvim nove pojave: narodna, patrijarhalna kultura, kolektivno stvaralaštvo, usmena poezija.

Srpske narodne pesme prevode se na mnoge jezike, o njima pišu najistaknutiji pisci, među ostalima i Gete, njih oponašaju na raznim jezicima.

Tu temu on je razvio u nizu pesama (među njima je najbolja Misao, da bi joj dao završni oblik u kosmogonijskom spevu Luča mikrokozma (1845) u kojem je motiv

Prvi među njima, Jovan Jovanović Zmaj (1833-1904) ostavio je ogromno, tematski i žanrovski raznovrsno delo. Njegovu osnovu čini intimna

Jakšić, Đura - PESME

U mislima, tako, uzdahnô sam jako, A suze su tekle niz obraz polako; Od grudi se mojih večan oganj stvori, Da u njima duša pre roka izgori! Po golemom svetu mlađan se potucam — Što gromovnik nisam, da na sudbu pucam?...

“ Ne kun’te zemlju, nije vam kriva — Stišajte jada laskavi zvuk! Nemojte trošit ruže ubave, Kiteći njima moj večit dom! Recite samo: „Dosta je slave — Veran je bio narodu svom“. 1858.

Hrani, neguj, Crnogorko, I lep nauk kazuj njima: Svetiti se dušmanima — Moja verna Crnogorko! 1862. NA LIPARU Jeste li mi rod, siročići mali?

Među ljudma si, među bližnjima!...“ Al’ zlo je, majko, biti međ’ njima: Pod ruku s zlobom pakost putuje, S njima se zavist bratski rukuje, A laž se uvek onde nahodi, Gde ih po svetu

Među ljudma si, među bližnjima!...“ Al’ zlo je, majko, biti međ’ njima: Pod ruku s zlobom pakost putuje, S njima se zavist bratski rukuje, A laž se uvek onde nahodi, Gde ih po svetu podlost provodi; Laska ih dvori, izdajstvo

A laž se uvek onde nahodi, Gde ih po svetu podlost provodi; Laska ih dvori, izdajstvo služi, A nevera se sa njima druži... O, majko, majko, svet je pakostan, Život je, majko, vrlo žalostan... Na Liparu 1866.

Ili listak iz gorice, Kad se vihor igra njima — Zatreperi u prsima. Pa, Kozače, brate mili, Kad otideš tvome kraju, Kozačkome zavičaju, I zatreseš balalajku,

Samo one crne zveri, Što đavolji šapat čuju Samo crni kaluđeri Podmuklo se osmejkuju. Pred njima je borac stari, Uzor sveca i čoveka, Što idejom svoga veka I vekova gospodari.

Nastasijević, Momčilo - PESME

Mirišu na ljiljane što precvetali lane. Sama zgažena biljka zlatan otvara cvet iz ožiljka. Šta li se njima snilo, pa teku nasmehnute u tamni dol? Sâm ja. Nastajem čudno iz ovog nestajanja, snom te dublje me sve budi.

Obol mi pruže, majko, po drhtaj Boga ja njima na dar, božjak ja raspevani. DVE RANE Ubod li, to buja ubistvu, to ljubim.

2 Leto i vesnu Gospod sazda, što i psalmopevac kaza, krasote u njima mnoge, pticama brzo, veselja puno preletanje, i gorama vrhove, i lugovima prostranstva, i poljima širine; vazduha

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I za sve morali nju da pitaju, od nje da ištu. Ali i ona se o svima njima po kući brinula. O materi, ocu, o njemu, Mladenu, i mlađem bratu.

Jer i deca su znala da uvek, kad god se dođe kod njih ili oni k njima, uvek dobijaju što da jedu. Ali zato mati je morala babu jednako da sluša.

bojazan, što su oni ti koji će, ne daj bože kada im muževi, domaćini, umru, biti domaćini, hraniti ih, čuvati, brigu o njima voditi.

ispred dućana i nemo se klanjali, pozdravljali ih kao da su time hteli i oni da se pridruže ali ne mogu, pa zato po njima, babi, materi, šalju pozdrav ocu na groblje. Mladen uvek bi sa očima punim suza ulazio natrag u dućan.

trzala, ne davala joj to, već da, kao što je red, opoju pokojnika, dele u pokoj duše mu, i, kao što dolikuje njima, posle vraćaju se mirno, pogruženo.

A sve iz straha, zebnje da u razgovoru sa njima slučajno ne dozna, ne dokuči što za Mladena: kako nije dobar, kako tad i tad ostavio dućan, zadržao se negde.

U isto vreme iz mehana, takođe iz kraja čaršije, neki njegovi vršnjaci odlaze, a uvek među njima Stojiljko, drug njegov, sin popa Koste, jedinac, toliko mažen.

drugove sina pokojnog, kako tu sede, razgovaraju, kao da nije on, otac Mladenov, umro, već da je i on tu, da i on s njima sedi, baba bi, sva srećna, onda s njima stajala, razgovarala.

razgovaraju, kao da nije on, otac Mladenov, umro, već da je i on tu, da i on s njima sedi, baba bi, sva srećna, onda s njima stajala, razgovarala. A utom bi se već sproću, iz dućana gazda-Stevanova, čula psovka i dozivanje Mladena.

Pa ne mogući više, izlazi iz dućana, brišući od besa, psovke, pljuvačku s brkova, s usta... Dolazi k njima ovamo. Odmah počne babi da se tuži. — Ništa, tetka-Stano! Ništa od ovoga moga! Hajduk. Ništa neće od njega da bude!

Samo sproću, gde je hladovina više vade, po kojoj od žege presušila voda jedva mili, metnuta vrata dućanska. Na njima izvaljeni, raskopčani, po nekoliko komšija sede. Puše. Svi piju hladnu vodu iz testija što stoje do njih. Hlade se.

Svaki čas ga opominje da pazi da ga koja greda, kamen ne pritisne. I prateći njihovu igru, ona se tamo s njima, s decom, kao pomešala, i odvojila od babe, kapije, prolaznika.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

nikao sam od sebe). Takođe postoji i locuѕ communіѕ o upoređenu čoveka s borom (»Dva su bora naporedo rasla, Među njima tankovrha jela: To ne bila dva bora zelena; Već to bila dva brata rođena«...

Veliki i razgranati primerci b. obično se u našem narodu smatraju za svetinju, i kad je kakva procesija, pod njima sveštenik zastane i očita jevanđelje i daje blagoslov (Vrčević, Pomanje, 76).

se kite dodole (SEZ, 17, 183; Karadžić, 3, 1901, 203 id), i njene grančice potapaju u vodu, pa kad uđu u kuću, prskaju njima čeljad (Karadžić, 1. s., 204). Kad čovek leži na travi blizu b.

(ŽSS, 299). Na Đurđevdan devojke se kupaju na v. ili je jaše (»etimološko« vračanje: da bi momci »svisli« za njima, Karadžić, 3, 1901, 123). U Sarajevu, uoči Đurđđevdana, dođe devojka-udavača pod v.

koje se odnosi na okolinu Rume, vrbove grančice ne treba unositi u kuću pre Cveti, a toga dana donesu se iz crkve i njima okiti kuća, »da je čuvaju od groma: jer u v. grom ne udara, a ako bi se baš desilo i da udari, ne može joj naškoditi«.

U staroj granici do Đurđevdana ne unose se u kuću nikakve zelene grančice, a na Đuđevdan okiti se njima i kuća i crkva; docnije, ako zapreti grad, krsti se tim grančicama put oblaka i govori: rastupi se (Begović, ŽSG,

Demonima se, s jedne strane, prinosi žrtva (pogačica, vino, voda, so, cveće), da bi se odobrovoljili i sa njima načinio savez, ali u isto vreme, kao da ničega nije ni bilo, oni se magičnim načinom teraju (jer se od potkovice, i od

Manipulacije sa klinom, međutim, u protivurečnosti su sa svim ovim, jer je njima smer da bolest prikuju za drvo (kako su to radili još Rimljani).

Na Biljani petak nalome se g. grančice, pa se na Đurđevdan njima kite prozori i vrata (Karadžić, 3, 1901, 121). »Zdravlja radi« narod se kupa u vreloj vodi u kojoj je potopljen g.

koje su etimološkog porekla. Na Đurđevdan devojke se kupaju na g. ili ga jatšu, »da se momci grabe za njima« (Karadžić, 3, 1901, 123). Za slična vračanja upor. Vuk, Život i ob., 29; Rječn., ѕ. v. Đurđevdan i grabilo.

Radi odbrane od veštica i zlih demona uopšte nalome se na Biljani petak d. grančice, pa se na Đurđevdan njima kite prozori i vrata (Karadžić, z, 1901, 121, u Levču); isto to biva i na Cveti (SEZ, 19, 40; ZNŽOJS, 19, 168); takođe

se upotrebljuje i u ljubavnim vračanjima i gatanjima. Na Đurđevdan devojke se pre zore valjaju po ječmu »da momci ječe za njima« (u Levču, Karadžić, 3, 1901, 123; SEZ, 7, 105). Uoči Đurđevdana devojke uzmu nekoliko zrna j.

Ćipiko, Ivo - Pauci

I Rade se žuri. Kupio dvije stvari koje mu na srcu ležahu: baruta, da pucnjavom proslavi Božić, i zdravih jabuka, da njima daruje koju lepu djevojku na kojoj mu u kolu oko zapne. Odumio je ovoga Božića povesti iz kola prvu koja mu se svidi.

se više njih, zna on to, jer oseća u sebi mušku volju i neodoljivu čežnju za curama; čak mu u snu prilaze poneke, i s njima se miluje kao da je na javi... Ali još nije čisto odlučio koju će: odumiće zadnji čas, kad mu dogori.

Kad stigoše kući, brata i sestru roditelji rukom obilato zasiplju bjelicom pšenicom, u znaku berićeta, i ljube se s njima. Gaze po posutoj slami, na kojoj je žito raslo i koja se zimi blagu polaže, i prilaze k božićnoj vatri.

kao da se sakupila sva toplota mladih života, pa ni olovasto nebo ni blijeda snježana boja nije mogla da savlada u njima mladićke vatre. —Neće mene tvoji, — posumnja Devojka, — traže prćijašicu!... — Ko će ih pitati? Ja se ženim...

od njih, a prije nego će da zađe, kao za naknadu, razasu svoje zrake poljem, a visove planine, nad selom, pozlati; na njima neko vrijeme u sjaju oklijeva, ali ne mogavši ih zagrijati, — klone ...

Zastajkujući, osluškuje zvukove telegrafskih žica, i razgovara s njima, a stupove obuhvata obima rukama i grli kao najmilijega pobratima. Ispod seoskih kuća pričeka ga Ilija.

htjeo ostavljati svoje kuće, a i sada, kad mu već ne da ni disati, jedva se sklonio, na molbe Radine, da se preseli k njima. I stric Petar zvaše ga k sebi, ali privoli prići Radi, — manje ih je u kući no u strica Petra: biće mirniji.

I um ga nosi po oranicama i livadi i, gonjen tom mišlju, obilazi ih, lutajući po njima cio dan. Čisto ne može da shvati kako bi mogao da podijeli Nikine zemlje sa bratom Petrom, kad su kao klin uvukle se

„Sigurno”, pomisli, „i moje je ime nekoliko puta u njima upisano; više vrijedi ova prljava hartija od cijeloga našega sela! Zašto smo mi živi? Čudo!

” . —Dakle, što si odlučio dati im? — upita pisar. —Koliko pitate? — obrati se Petar k njima. —Koliko je pravo! — odgovoriše svi troje u jedan glas.

Javi se dvojici svjedoka što, po savjetu gazda—Jova, čekahu da ih pisar zovne. Za njima stiže i bilježnik i Petar. Bilježnik ljuti se što partiju morade prekinuti: još mu se karte po glavi vrzaju.

I njih dvoje, što u selu ne javljaše se jedno drugome, osjetiše se u mi slima blizu, kao da među njima dosada nije ništa drugo bilo do sklada i ljubavi. Rade pogleda u sunce. —Idem, Mašo! —Zbogom, Rad!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

On je tada nekuda bio otišao u potrazi za hra— nom. Jedan obesni deran među njima setio se zgodne ujdurme. Razlupali su oko pećine ptičija jaja, pokidali ptićima glave i njihova majušna tela zatrpali

Ali ako je on, Jevđenije, bio slep i lakoveran, nisu bile takve crne sile protiv kojih je vodio boj svojom vradžbinom. Njima se nije moglo tako jajarski podvaliti. No najveća, najbezočnija podvala bila je u vezi sa Janjom.

Verovali smo da će nam sačuvati glave. I zbilja od nas trideset samo su dvojica poginula a trojica ranjena, među njima i Lauš.

iskra božijeg duha utisnula na njihovom čelu znak posebnosti, možda Gospod preko njih šalje svoje tajne poruke, možda je njima dato da dokuče tajne zemlje i neba. Jelena Ne gleda me. Trudi se da me ne gleda.

Ljudi su izgledali suviše sićušni, njihove crne rize bile su slične, i uzalud sam pokušavala da među njima prepoznam Doroteja. On je doduše visok, ali među monasima ima još nekoliko njih koji su istog stasa kao i on.

o učkure usranih gaća koje su punili u istim onim bitkama o kojima sada trućaju slatke opojne budalaštine i zavode njima nevinu decu.

Rekao bih nekoliko reči o Kirči i Pipcu, ne da bih ih ogovarao, nego tako, da i sam utvrdim neka svoja mišljenja o njima. Kirču je Lauš uzeo u službu kad mu je bilo dvadeset godina.

Pratio sam suznim očima povorku konjanika koja je silazila niz padinu uzanim strmim puteljkom. Bio sam s njima, četvrti s čela, posle Lauša, Kirče i Pipca.

opojno, osete odjednom neku tajnovitu malaksalost i opijenost, oslabi im moć odbrane, vrlina im poklekne, đavolak u njima proradi, te ošamućene kao ribe isceđenom divizmom, padaju u njegove žudne šake.

Video sam na njima titraje smejuljaka koji su se krišom prokradali kroz spečenu, nepromenljivu, otvrdlu mrežu bora. Zaigraju na trenutak

Kad je hladnije, Isidor nosi na čukljevitim nožurdama opanke od svinjske kože, struže njima po podu, i tada sam u stanju da, pre nego što bane na vrata, sklonim pod jastuk ovu stvar.

On je gorostas koji je nadvisio ljude i telom i duhom, među njima je nadmoćan kao div među patuljcima, pokazujući im kako su oni samo bedni izvršioci jedne više volje.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Svetovi dole blude... Nad njima večnost tavna Spokojno, tiho spušta koprene svoje skut, I kruna božijeg truda, svetilo vedroga dana, U mirnom hodu

Veselo čedo Arkadije cvetne, On ne zna šta je trnje, šta je kam; Za kršne klance on je slušô možda. Ali po njima nije išô sam.

Pa kad je tako - tako mora da je! Zalud je, dakle, kuknjava i plač: U borbi s njima ne pomaže ništa Blažena mudrost, očajnički mač.

Nad glavom božice svete Srebrni praporci zvone i kola Ljeljova lete. U njima upregnut panter, poražen Ljeljovom strelom, Barabar s golubom leti nad mirnim, zaspalim selom.

Da, mi smo već stigli tamo. Oko nas mladost je bujna, Pod nama ruine stoje, odlomci vremena davni'; Nad njima bokori šušte i ruža miriše rujna Već mnogo vekova tavni'.

Sumorna starost tu se sa bujnom mladošću srela, I sanjalački - tužno stoleća nad njima lete... Grobnice kanova silnih trava je visoka splela, I drevne palate njine, i njine pagode svete I Ganges pored njih

I drevne indijske gore oglašavahu krikom Istoka bujne kćeri. Ciganče, tako mi Baha! i ja sam međ njima bio... No ti mi objasni sada šta činim ovo i gdi sam? Ja vidim da sam pijan, iako, zašto bih krio? Dirnuo pehar nisam.

Po dubravama tavnim Njezina čudna pesma bolno i slatko ječi; U njojzi očajnik traži utešne i mile reči, I njima tugu goni Ona ga u nebo diže, dajuć mu krioca svoja... Muzo, hajdemo njojzi, jer to je sestrica tvoja. 1888.

u letnje podne, kad sunce prižeže žarko, Varljive slike vaše: kristalnih voda sjaj, I sniske, kudrave šume, i sunce nad njima jarko, Prohladni, mili kraj. Al' gde je kristalna reka i senka pitomih šuma? Preda mnom rudine pukle i ravna pola ta..

Svetovi u miru blude. O, srce, i ti se smiri! Večiti sklad i pokoj nek blaže nemir tvoj; I duh, zapojen njima, da krila slobodno širi Po tavnoj noći toj. 1888.

I vetar, što s mora dŷše, uzdiše tiho s njim; A sêdi prognanik, zanet, tibarske obale sniva, I s njima gordi Rim. Sunce se u magli gasi.

teške, i okna, i šalone, Pogledaj kako sunce u plavoj pučini tone; S dalekih obala morskih bezbrojne galije stižu, Nad njima galebi lete, viju se, i žurno dižu.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Pisana reč, naprotiv, dužega je veka, a ima ih koje večito žive. Zašto, dakle, da se ustručavamo njima poslužiti se, kada mogu da prebrode i prostor i vreme.

pošlo za rukom da njihova tajanstvena slova prosriču, leže stotine hiljada takvih pločica po muzejima sveta, a među njima astronomska biblioteka asirskog kralja Asurbanipala, koja nas izveštava o radu njegovih posmatrača neba.

nebu je Sunce; no, baš zbog toga što ono svojom svetlošću zasenjuje sjaj zvezda, teško je odrediti njegov položaj prema njima.

Vaša prijateljica, dvorska glumica, pozajmila Vam je za Vaš put odela Here i Leandera. Divno ćemo u njima izgledati! No i Vaš putnički engleski kostim stoji Vam odlično. Zato ćemo se odmah dati fotografisati.

On je astronomska znanja Vavilonaca doneo nama, koristio se sam njima i saopštio ih svom prijatelju i učeniku Anaksimanderu.

izvajanog i pokrivenog belom mramornom pločom, iz gomile papirosovih truba, dva manja parčeta te skupocene hartije i na njima je napisao dva kratka pisma.

To su isti oni znaci koje su upotrebljavali već vavilonski astronomi, da njima označe dvanaest stanica Sunčeve putanje. Po njima vidimo da je Aleksandrija kopča istočnog i zapadnog sveta.

Po njima vidimo da je Aleksandrija kopča istočnog i zapadnog sveta. To se vidi i po svemu ostalom. Što duže šetamo, sve se jasn

Nastupio je podnevni odmor, i dvorišta se ispraznila. Mi lutamo po njima, dok nam jedan od domaćih ne dade potrebna obaveštenja.

On posmatraše te dve prave koje idu iz Aleksandrije i iz Sijene ka Suncu, i šetaše, u mislima, po njima gore-dole. Jedna misao, iznenadna kao munja, sinu mu kroz glavu, i podiže ga sa klupe: „Te dve prave su paralelne!

Ona je skup nepobitnih astronomskih činjenica, i od ovih mora poći svaka kalendarska reforma. Zato ću o njima da Vam napišem koju reč.

Lepota te žene, koja još i danas sjaje kroz vekove i koja je u njima dobila značaj jednog simbola, ne bi sigurno imala onu neodoljivu snagu da nije bila udružena sa visokim duševnim

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Zmaj (1833–1904) smatra osnivačem srpske književnosti za decu, dela objavljena pre Zmajevih zbirki pesama ili uporedo sa njima (najšire gledano, zaključno sa godinom Zmajeve smrti) možemo uvrstiti u predzmajevski period.

Ljubav prema njima i potreba da im se priušti radost Milovanova je privela pomisli da deci napiše knjižicu pesama“. Glas pesnika se pita

Listovi i časopisi imali su veliku ulogu u razvoju srpske književnosti za decu jer su u njima sarađivali gotovo svi značajniji književnici toga doba.

Njihov značaj je veliki pošto nude presek književne lektire za decu u drugoj polovini 19. veka. Osim toga, u njima su promovisani svi važniji pesnici i prozni pisci ovog perioda: Kosta Aberdar, Ljubomir Nenadović, J.

Slika sveta za dečake se deli na svet prirode i svet škole, oponirani svet slobode i svet dužnosti; njima je „odavno dodijalo u školskome stegu“ te beže iz škole u prirodu gde iskazuju svoju pravu dečju prirodu:

) AJDUK BRANKO RADIČEVIĆ Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.

doline, A Kozaku duša stara Od siline i miline – Dirnut handžar iz korice Ili listak iz gorice, Kad se vihor igra njima – Zatreperi u prsima.

Stanković, Borisav - TAŠANA

TAŠANA Ne znam. Samo znam da su mu davali neke njine, hadžijske kćeri, a on, pokojnik, nije to hteo, nego, kao u inat njima, uzeo baš mene.

MIRON (izvinjavajući se što i on nije sa ostalima otišao): A ne, Tašana. I ja bih s njima, ali, znaš, nije red, da ja, kao kaluđer, u gunguli, čaršijom idem, pa zato sada ću sam...

Ali, kad neko uspe da se sav vrlinama zaogrne, onda mu je u njima tako suho i hladno, hladno. TAŠANA Zar si toliko nesrećan, Stanko? MIRON Ništa jače, ništa veće nema od života.

Da voli ovo moje lice, kosu, da žali za njima! Da ih žali, što će, ako sam na putu, po zimi, mećavi, da zebu; ako mi nije hladno, ako sam u svojoj ćeliji, možda će

KAFEDžIJA (viče): Kostaći, Ristaći! KOSTA i RISTA (spolja, iza kelneraja): A? KAFEDžIJA (poleti k njima): Kakvo »a«? Aksilos! Nemat »a«, nego brgo ovam. Da ne poručate ćuteci.

Memete, more, Memete, Dokle će vikav na tebe? Po svršenoj igri begovi, Cigani i čočeci odlaze. SAROŠ (ode za njima). ČETVRTI ČIN Čuje se pesma i svirka aga koji prolaze pored kuće Tašanine. Tašanina soba. U veliko dan.

Sišli i došli, pa mi kažu da ovih dana treba trogodišnji pomen zetu — pokojniku dati. Pa eto dođoh s njima da te pitam: kad i u koji dan pada? MIRON Kakav: »parastos«, »pomen«? Kome za dušu?

Izlazi Tašana ubijena. Prilazi ruci Mladenu; ovaj zabacuje ostrag. Tašana se okreće hadžijama da i njima poljubi ruke; tako isto i oni zabacuju ruke za leđa.

Pod njima vide se iz zemlje veliki kamenovi sa starim poprečnim gredama na kojima su ambarovi ležali. S desne strane, od nekadašnj

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Čitao je naročito rado pokrainske listove, i u njima dopise prostog sveta, pune činjenica. Sve je to on nosio u sebi kao neku tajnu.

postave, rasprostre je po stolu za krojenje, udenu desnu ruku u makaze, prstiće leve ruke skupi kao plajvaz i učini njima u vazduhu nekoliko poteza kao da crta, i onda, odlučno, i nekako elegantno, rinu makaze u materiju.

Majstor Kosta se savlada: „Pa kako ćeš, ludo dete, u svirače, kad ni svirati ni pevati ne znaš. Šta ćeš međ njima. Hoćeš tanjir u šake pa od stola do stola u prošnju. Je li to hoćeš?

Svako od njih misli da Ristu, i nijedno ne razume tu prirodu. Kao kamen je ležao Rista na njima. Prošla je godina dana od Ristine osude. Proleće ogranulo.

Veli, on i žena mu Kata malo da ne gladuju; eto i vidi se na njima, suvi su kao trska. Traži ili veću platu, ili više brašna.

Ako ko, ja Švabe ne volim, govor im ne volim; veru im ne volim; jela im ne volim. Ali, eto, živimo s njima... A kako čujem, bilo je da su i oni kupovali srpska imanja, i teškali se da je s tim jedan Srbin manje.

U muškarčićima, znate, ja ih mnogo volim, i volela bih mušku decu, ali u njima radi sam samati đavo. Bik trpeo i trpeo, pa odjedared muknu kao grom, izdiže kola, prebaci ih na leđa, obori ih opet i

za pojasom kratka kecelja od mušeme, na nogama, leti, ženske papuče s potpeticama, a zimi nezgrapne filcane cipele i u njima vreli crepići omotani krpama.

Mati i otac drže se kao prst uz prst, a za njega mnogo ne pitaju, baš i ništa ne pitaju; a i mali slabo ide k njima. Nađu se kod župnika, i toliko... Ko je, i šta je, pobogu, onaj u plavim naočarima?

I sedi i ona, gospa Nola, u plavoj haljini, ruka joj takođe na stolu, pije i ona tursku kavu. Pred njima srebro, cveće; u tri ugla sobe zapaljene su velike zelene porcelanske lampe; toplo je, i potpuno mirno.

Jedna sudbina za jednog čoveka... nikuda iz kože, i od Božje volje... Samo da su ona deca druga, moglo bi se s njima pevati, s mladosti... Jedno Totica, drugo Talijanka, treće Švaba; a ono što je moja vera, kanda neće valjati...

Prolaznici zastaju, a gospođice to i hoće. Prozor vrlo nizak i leti otvoren. Vide se dvoje mladih leđa, na njima prekršteni amovi od jednakih, sveže upeglanih koketnih keceljica, i četiri jednake vitice, završene s četiri jednake

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

»Ovamo, deco,« — rekne on svojim sodrušcima — »sad će se igrati!« So tim im iskaže myѕterіum svoji aljina, načini i njima take iste, popravi im sablje, i celo se mesto uzbuni kad ji počne komandirati.

— On zapita svoga poočima gde su ostrovi na kojima divjaci žive, da on k njima otide, pak da vidi bi l’ ga smeli zaklati i izesti.

Od mene zavisi careve i kraljeve praviti, njima koliko oću zemlje davati, s njiovom sudbinom vladati i, kad mi je volja, u propast ji baciti.

roba načalniku s dodatkom da ga, kao roba, na kakov oće posao osudi, no ovaj, iz vrođene mu skromnosti bez sumnje, njima odgovori: da je to za njega velika čest, koju on, bez pohljepstvija k sebi govoreći, ne zaslužuje, i da on rečenog roba

i neblagodarnost Romanovu, i kao na nos pridevajući mu da su momci svi takovi da je svaka devojka luda koja se za njima povodi, da bi ona, kad bi vlast imala, drugu uredbu za ovakove učinila, i proče.

— U zemlju magaraca? — lepa prilika za razmišlenije, osobito ako s njima simpatiziramo, no budući da je desna čast karaktera Romanovog bilo ono što mi zovemo ljubopitstvom, osobito u snu, zato

— U zemlju magaraca? — lepa prilika za razmišlenije, osobito ako s njima simpatiziramo, no budući da je desna čast karaktera Romanovog bilo ono što mi zovemo ljubopitstvom, osobito u snu, zato

Ja se pustim s njima u razgovor i zamalo se tako upoznam da me svi za svog prijatelja proglase i na mene navale da im za spomen moje uši

budući da su mlogi muževi tako delikatni da svoje žene bez najmanjeg povoda, samo zato što misle da je onako kao što se njima čini, do gole duše muče i često ji do očajanija dovode.

« Ugasito zelene, gospože, upravo ovakove kao što je vikler gospodične Sirene. (Sirena sakriva oči.) »Teško njima. znam da se ni pet u godini ne udaju.« Zašto, gospože? »Ne kažete li sami da su ružne?« Ružne? To ja nisam rekao.

On je tako veliki isledovatelj dobroga tona da pred gospojama na kolena pada, i svoje k njima visokopočitanije s većim komplimentiranjem nego makar kakva mladi naši gavalera okretaljka izjavljuje.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

si ispod kubeta Sedam staraca hrastova I prelila ih vinom Oslobodila iz žara sedam gugutki Otpojala sa njima sedam večernji Pomirisala si cvet perunike Zatvorila se u nebesku krunicu I zaćutala (1950—1971) SAVIN

sred oluje I zemlju od stare hrastovine Za stajaće zvezde vezuje Pere šape svojim vukovima Da tragovi mračne zemlje Na njima ne prežive Putuje bez puta I put se za njim rađa SVETI SAVA NA SVOME IZVORU Gleda u kamenu Svoje treće oko Vidi u

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

godine. Pretpostavljajući da sam u školu pošao u sedmoj godini, to sam, po njima, četiri razreda osnovne škole i jedan razred gimnazije svršio u dvanaestoj godini, što znači da sam se rodio 1866.

To ocu nisam mogao da oprostim utoliko pre što je imao dosta dece, pa nije među njima morao baš mene izabrati da napravi tako pakosnu šalu.

Majka, otac, braća i sestre bili su mi nekako, već od prvoga poznanstva sa njima, vrlo simpatični i osećao sam se među njima kao kod svoje kuće.

Majka, otac, braća i sestre bili su mi nekako, već od prvoga poznanstva sa njima, vrlo simpatični i osećao sam se među njima kao kod svoje kuće.

Što se tiče zuba, ja sam se na njima uverio da nauka o poznavanju čoveka nije tačna, jer ja nikad nisam uspeo da imam trideset i dva zuba, koliko ta nauka

Pantalone su nekako i moralnije, ne zato što su zakopčane, već što je čovek u njima obučen pa stojao na nogama ili na glavi.

Gusan, ćuran i plovan, koji bi recimo bili šefovi klubova, dobili bi od nas poverljivo obećanje da će im se, njima lično, poboljšati hrana, i eto ti većine, eto ti poverenja.

Šume su doduše postojale, ali su njima upravljali hajduci, a tek u najnovije vreme hajduke su smenili ministri, te je obrazovano i šumsko ministarstvo.

Zavladala je među njima nekakva neopravdana briga o mojoj budućnosti, kojoj je otac davao izraza često ponavljanim uzvikom: „Taj će na vešalima

“ Ja se nisam slagao sa takvim roditeljskim mišljenjem, a nisu bile istog mišljenja sa njima ni moje tetke, koje su me branile — naročito ona što je uvrtila u glavu da ja ličim na nju — i tvrdile da sam ja vrlo

Ali, da bi nam dali prilike da nam ti znaci zadadu što veću glavobolju, profesori su, osim predavanja o njima, zadavali nam još i pismene zadatke, da bi se navikli da iskazujemo svoje misli i da primenjujemo ove znake.

Ja ću tada dići užasnu dreku, tako da će ona dva građanina morati dojuriti u ovu sobu; tada ću vam ja, pred njima, opaliti šamar, počupaću vam kosu i naleteću na vas noktima i grebati vas nemilostivo po licu.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Počeo sam se kolebati. Ko može da me kontroliše!... Zar su malo puta komandanti sastavljali izveštaj onako kako je njima godilo... Zalutao sam, noć je... Zastao sam... Tišina...

A još uvek smo išli baš njima u susret. Put mi se mnogo odužio i ne mogadoh da izdržim više: — Nemoj da pogrešiš, stari. — E, moje dete!

Drugi vojnici, zaneseni svojim jadima, nisu ga gotovo ni slušali, kao da je u njima potpuno utrnuo pojam samilosti ljudske. Jer poginuo je vodeničar, ali je vodenički točak ostao da se i dalje okreće.

Kralj sluša, klima glavom i lupka jednim štapom po zemlji, pa će reći: — E, tako je... Govorio sam ja njima ranije: kako bi bilo da poručimo ove aeroplane, možda će nam trebati... A oni meni vele: „Veličanstvo... ne treba nam.

Pri mučnom i teškom povlačenju vojnici su prolazili kroz svoja sela, ostavljajući u njima na milost i nemilost neprijatelju i svoje porodice i svoju imovinu.

— Ti znaš, kad balon počinje da pada, onda se iz njega izbacuje balast... Tako je i sa njima. Kad počnu i oni da bacaju ove stvari, kad budemo videli lance i budilnike pokraj puta, onda će to tek biti znak da se

iz severnih krajeva, koje već danima odstupaju zajedno sa nama, ostaju zanemele, jer vide da je naš slom potpun. Njima je najteže. Kuća im je propala, dalje nemaju kud, a ovde nikoga ne poznaju.

U selu je kukurikao petao. A u daljini prasnuše nekoliko pušaka. Ili Arnauti pljačkaju... Ili naši izvršuju pravdu nad njima. Svejedno. Nekoliko života manje. Na granici smo otadžbine. Pređosmo prugu.

Kotrljaju se topovi i ljudi gamižu za njima, ili se drže za štitove topova i odmiču sve dalje. Negde u blizini granice zastadosmo.

U sobu počeše ulaziti oficiri iz štaba. Za njima posilni i ordonansi, noseći sanduke i poljske krevete. Onaj konjički kapetan već skinuo čizme i ostavio pred vrata, da

Oni veruju svome komandantu i svojim oficirima. Ići će sa njima, ali nevoljno i tužno. Prosto po navici i slepom poverenju u starešine svoje.

Sa vojskom je Kralj, sa njima su starešine. A ona uniformisana organizacija postoji još uvek kao celina. Najzad, bilo ih je koji nisu ništa mislili.

Petrović, Rastko - PESME

I sve pesme pesnika Kroz dušu moju otiču u polja daleka. U polja, gde ogledajući se jezerom brda silaze u ponor, Sa njima prastari hrastovi i bela krda i sveo bor Pod kim se skuplja slovenska gospoda na dogovor; Bor, divni zeleni bor, Dedova

pristižuć' iz daleka, Kao meka dlaka il' runo, alga po njemu leže; Sa dna jezera lovcu dižu se isparenja: Otrovan njima lovac malaksava, usamljen, bez leka; Kroz dušu otiču mi pesme u polja predaleka, Kroz dušu, kroz mlaka ogledala

jurili kroz noć I između kuća Vojnika četiri držala se uspravno, Pa zatrubiše uvertiru smrti, razoravanja i pobede, Za njima zapucaše topovi. Pojuri automobil noseći na sebi četiri sokolara razdražena.

Kroz tvoje ruke protiču vode I zato, gle, sve reke su crvene, A još su samo oči mi zelene Da po njima mog brata malog papirni čunići brode.

U mislima sad svuda pozdravljaju junake, A noge u žena jake; Pred njima radosno mre se: Mladačke i uskočke glave vrbovi venci rese. Kupalo, prekrasni nestaško proleće.

Kroz njih duše vetar ništenja i studi, I uvek je noć u njima; Jadne tvoje grudi: Samo u praznini što kao grozd srce visi. Ne, Kaica Vojvoda više nisi! Bolani dojčin možda samo.

I noć. Noć nastade savršeni mrak, A kroz varnice što iz dimnjaka biju, - Iz kiklopovog oka izleću zvezde, i on njima obavijen beži jak Kroz Trakiju, Besarabiju i Ungariju; noć Da l' leti moj voz?

Izgrej, meseče, i njima! Zamesiću kolač u čanku praznu, U nj streseno mi poštenje, U nj fosile i fiks-ideje; I učiniću im to za kaznu No zašto,

Novi Zavet počinje od njih i trebalo bi o svakom od njih govoriti ponaosob jer vladaju u njima osobiti izrazi zadovoljenja i harmonije.

Rastu sve više što su mi bliže, i najzad sam organski detalj samo u njima: ali koliko? Jedan trenutak! Manje: jedan milijarditi deo od trenutka; čim sam se našao u njima, već sam izašao ispred

Jedan trenutak! Manje: jedan milijarditi deo od trenutka; čim sam se našao u njima, već sam izašao ispred njih, u susret novim. Rekao sam: čim sam se našao u njima! ne, ta je senzacija mnogo složenija.

Rekao sam: čim sam se našao u njima! ne, ta je senzacija mnogo složenija. Kad osećam da mi se nešto fatalno mora dogoditi, dobijam neku prazninu u

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Čak su je i priče ribe zamarale. Bile su to stalno iste priče! Riba je u njima postajala sve značajnija, a Gornji svet sve beznačajniji i bleđi. Ugojivši se, riba je jedva dospevala do površine vode.

« — htede dečak da uteši samog sebe, ali mu strah kao ledena voda kičmom slazi. Očice trepću li trepću. »Mora da se i njima prispavalo?« — pomisli dečak, kad se žbun, iznenada, pokrete i zakorači ka njemu... Uzalud je zatim bežao.

Zar nije, mimo sve dece, iz suze rođen? Ali, mališan se plašio dece. Među njima, u školi ili na igralištu, osećao se kao među nekakvim surovim džinovima.

Šta je mogla da priča s njima? Ljude koje je ona volela, oni nisu znali ni po čuvenju, a kako se nekad živelo nije ih zanimalo.

Zar me ne teraju od sebe, ne preziru? Što bih ja brinuo o njima? » Ali, ljubav u njemu bila je jača i, samo što pljusak minu, a Belko se stušti ka mravinjaku. Oj kako je besnela reka!

Uzalud su se dovikivali mladići da na sebe skrenu njen pogled. Uzalud su je drugarice zvale da izađe s njima na livadu: cvetaju bele rade, vilin-konjici i svici lete. — Šta će mi bele rade? — odvraćala je Zlatokosa.

— zalepeta krilima jedan vrabac. — Nekakav čudan krst! — reče jedan od dečaka i krađa opet poče. Jurio za njima, ne jurio — stići ih nećeš, majko rođena!

Na ljubav nikoga ne možeš naterati, ničim je ne možeš iznuditi... — Idite! — reče gromkim glasom i pred njima se rastvori džungla. Opet su bili u kuli, za stolom. Princeza je crtala i na crtežu je rasla planina, rasla šuma.

Ali, Koralna Grana odrečno odmahnu glavom. — Korali se jedino za stene lepe! — reče i pocrvene. — Jedino s njima u brak ulaze — žalosno Grana saže glavu, a Belutak se nasmeja: — Pa, ja sam stena! — reče. — Zar ne znaš?

Seljaci su bili ubeđeni da on zna jezik ptica, da je u dosluhu s njima i da mu one najavljaju nailazak boleština i nepogoda. — To je onaj što razgovara sa pticama!

Zvonjava je prolazila kroz zidove, kroz jastuke! Činilo im se kao da im u glavi zvoni, da zvonjava negde u njima izbija. Tako su već od samih sebe počeli da beže. — Moramo nešto učiniti!

Na najveće Radanovo čudo pred njima se nađe tabla, a na njoj skakači spremni za igru. Ali nije imao vremena da pita, jer je pridošlica strogo klimao glavom

Stanković, Borisav - KOŠTANA

išarane krugovima od raznobojnih rezbarija iz čijih sredina vise veštački izrađene kriške lubenice, dinje i međ njima povešano suvo grožđe i žute dunje sa uvelim lišćem.

A tebe zbog njega strah? STANA Strah me! Na ulici graja, pesma. STANA (pokazuje Vaski): Eto v’iš... A tamo, s njima, i on je. VASKA (jetko): A, za njega, ne boj se! Ništa njemu neće biti. STANA Jest, ništa.

Sve živo pomrlo!... ARSA Pa koga? Zar Tasu kmeta? On, ako ode tamo, ili sve na mrtvo ime isprebija, ili i sam s njima zasedne, pa onda još veći lom, još veća muka. A pandura ako pošaljem, oni ga izbiju; a već policaju ni da pogledaju.

TOMA Vlast!... ARSA A ja šta da radim? Kome da sudim? Njima ili njoj? Ako bih njih od nje silom odvukao, u zatvor ih metnuo? Ne ide. Svi su to naši, moji, tvoji. A nju?

ARSA Pa zašto imaš ruke? Udri! Kamo ti panduri? POLICAJA Kakvi panduri? Pošljem ga, a on izvrne pušku, pa i sam s njima zasedne. I onda šta ja mogu? Evo, Ristu bojadžiju — ne silom, već molbom, i to kakvom molbom, jedva ga odvedoh kući.

) Aferim, Mitke! Tako! I ako si stariji, otac da im budeš, i onda da ih poučiš, odvratiš, a ne ti još prvi među njima... Aferim! (Ustremi se Magdi): A ti? Tako li se stari gazda poštuje? MAGDA (ponizno): Oh, gazdo!

(Ciganima). A vi? Zar ste još tu? (Zamahuje štapom.) SALČE, GRKLjAN i OSTALI (ponizno odlaze; za njima polazi i Koštana). TOMA (Arsi, stajući pred Koštanu): Svi! Samo ona ne! ARSA (ubezeknuto): Hadžijo!

Ne mogu! Kod tebe! Zar samo kod tebe? i samo hadžiju, oca tvoga i majku tvoju da dvorim i da služim? Da pred njima klečim i noge da im perem? Iz sobe da ne iziđem, već samo da sedim, ćutim, trpim? (Izvan sebe.) Oh!

Šantić, Aleksa - PESME

velom plavkastoga dima U peći vatra plamti punim žarom, I sjajne pruge po ćilimu starom Veselo baca i treperi njima.

Kiseljak, 11. jula 1903. NAŠ STARI DOME Naš stari dome, kako si oronô! Kapije tvoje niko ne otvara, Po njima mirno crv dube i šara — Grize, kô čežnja jedno srce bono. Evo mi sobe!

1906. JESEN Prošla je bura, stišale se strasti, i ljubav s njima sve je bliže kraju; Drukčije sada tvoje oči sjaju — U njima nema ni sile ni vlasti.

JESEN Prošla je bura, stišale se strasti, i ljubav s njima sve je bliže kraju; Drukčije sada tvoje oči sjaju — U njima nema ni sile ni vlasti.

Pogledaj, tamo, te kolibe gole, Trošne i tamne kao magle zimne, U njima žive duše gostoprimne — Srca što griju, što trepte i vole...

Njihov je govor mome srcu lijek I s njima tako proveo bih vijek, Pa hrana bila samo crna kora. Hajdemo, Muzo, iz te lude praske, Željan sam lica bez laži i

I jedan oblak, pun tople krvi, Nad njima, gori, lebdi visoko. I kroza nj jedno sjajno i budno Gleda ih oko... Prve zvijezde u suton rone; Sav požar neba

1918. ZORA Golubovi prvi lete preko luka. Ne znam šta je, srce s njima bi mi htelo! Kao da me davnih dana jutro srelo, Kad sam trčô majci raširenih ruka I padô joj glavom u krilo i meku

Pogledaj! Ko je muško nosi kosu Preko ramena, a struka mu bedra Resama bije. Ženske, s njima što su, Grablje i vile drže; neke vedra I nejač malu. Već čujem đerdana Zveket i vidim treskaju se njedra...

Gle, jedan orô leti mu sve brže, Na klisurama što ga svu noć čekô... Već žega zadnju paru s njima vrže — U hlad se, evo, putnik Turčin krije, Privezan konjic pokraj njega hrže. I. napiru se kosci ko će prije!

Pesme su mi otrovane — Zar bi moglo drukče biti? U srcu mi mnogo zmija, Među njima, draga, i ti. 52 Opet sam snevô o dobu davnom: Noć majska, a sretni celi Mi smo, sedeći pod lipom tavnom, Na

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Na njima ona je, svakako, dobijala nove, vlastelinske crte, ali su zato i pesme pridvornih pevača imale sudbinu potočića koji pa

POEZIJA U NAŠOJ ZEMLjI Kad je započeto stvaranje naših epskih pesama ne može se tačno znati, jer prve jasnije vesti o njima imamo tek od XVI veka, ali je prirodno pretpostaviti da su one — kao i kod drugih naroda — pevane mnogo ranije, pre

nosi u ime svih onih feudalnih gospodara što su, držeći se više ili manje pasivno, potpadali pod Turke i gubili se među njima.

U potpunom skladu sa takvom sadržinom, sa takvom temom, stoje likovi i podvizi junaka naše narodne epike. U njima je ovaploćena vekovna borba. Oni su nosioci najdubljih narodnih misli i osećanja.

ne zahteva priroda dugog, rastegljivog stiha, od petnaest i šesnaest ili od više i manje slogova, pa ipak se i taj stih njima odlikuje. Ta pojava se ne može drukčije objasniti nego uticajem deseteračkih pesama na bugarštice.

Guslarskih pesama ima mnogo više i o većem broju tema. Prema njima izvršena je podela epskih pesama na cikluse (krugove): neistorijski, pretkosovski, kosovski, Marka Kraljevića,

junak: kažnjava šićardžije, ubija na megdanu kraljevog zatočnika, strelja kroz prsten jabuku, preskače tri konja i na njima tri plamena mača, poznaje po braći Roksandu, pobeđuje troglavog Balačka vojvodu i uništava latinske katane.

okrenutim polazi na megdan kraljevom zatočniku, kad ne skinuvši tešku kabanicu polazi da preskoči tri konja viteza i na njima tri plamena mača govoreći: „Kojoj ovci svoje runo smeta, onđe nije ni ovce ni runa“.

gospodičićima i svima drugima za šta su sve kadri prezreni balkanski čobani, kakva se fizička i umna snaga krije u njima. Vojvoda Momčilo živeo je u XIV veku.

U njima se nalazi i jedan od elemenata kosovske legende, tj. da će srpska država propasti po božjoj volji. Lazar je, odista, bi

nije ni Ahil, ni Odisej, ni Beovulf, ni Roland, ni Inja Muromec, ni Sigurd, ni Sigfrid, niti ikoji drugi junak, mada sa njima može imati ovu ili Onu zajedničku crtu.

I u njima je, pre svega, reč o propadanju stare države. Posle bitke na Marici (1371) n posle bitke na Kosovu (1389) naše južne

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Zimi su sve staze i putevi oko Gaja išarani zečjim i vučjim tragovima. S njima se ukršta trag lisice, a ponekad i zloćude divlje svinje koja se spusti s bliske planine.

— Drži ga! Drži gaaa! — Aha, ne daj tamo! Dok je namršteni Paprika sa školskog praga ljutito zurio za njima, gonioci se brzo izgubiše u lisnatu ljeskaru derući se koliko je ko više mogao.

sili i nepravdi, ovi nedorasli dječaci, istinski uzbuđeni, zarekoše se da će jedan drugom biti vjerni i da se meću njima neće naći izdajnik, koji će učitelju batinašu odati gdje se kriju mali odmetnici. — Izdajnik! To niko neće postati!

Nije to bila bogzna kakva kićena građevina. Udarili su u zemlju povisoke kočiće i opleli zidove od pruća, a rupe na njima začepili mahovinom. Krov načiniše od grana i guste divlje paprati, a unutra nastriješe paprat i suvo lišće.

— Prava hajdučka! — šaputao je Stric. Da su dječaci čitali knjige o Indijancima i o američkom Divljem zapadu, njima bi njihova građevina ličila na kolibu nekog trapera lovca na medvjede, ili na maskiran indijanski šator, a ovako...

— Pogledaj ovo! Jovanče se lagano ispravi i bojažljivo poče da kruži raspršenim snopom svjetlosti po zidovima. Pred njima se iz vječitog mraka pokazivala ovisoka podzemna dvorana sa čijeg su stropa visile debele kamene svijeće.

— Ne boj se, evo mene. Krenuše dalje sve pored zidova pećine. Na jednome mjestu pred njima se u neravnoj stijeni ukaza velika pukotina od vrha do dna podzemne prostorije.

Jovanče štrecnu lampom i zovnu trudeći se da mu glas bude što deblji: — Ehej, ko je to ? Iz hodnika, još bliže njima, dođe odgovor. — Ja sam, zar ne vidite. Dječaci se zgledaše blijedi nešto od straha, a nešto od odblijeska sa zidova.

— Idemo. Lak sam kao zec. Kad se iz pećinskog mraka izvukoše napolje, pred njima sinu blještavo zelen Gaj, čist i veseo kao da je toga trenutka stvoren i stavljen pod sunčan svod neba.

Pa zar on već godinama najviše ne ratuje i ne nadmudruje se baš s njima! Kako bi on onda i mogao da živi na zemlji, a da ne zna gdje su oni, čim se bave i kakve podvale smišljaju.

Kad neobična povorka izbi na jednu raskrsnicu puteva u blizini same škole, pred njima se odjednom stvori Nikoletina Bursać, krupna i kosmata seoska momčina, Stričev rođak.

Otresiti vođa družine nije ni slutio kakvi teški dani dolaze i kakvu će ulogu pećina u njima igrati. U Evropi je već bjesnio Drugi svjetski rat i njegov strašni požar sve se bliže primicao domovini naših

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

staro selište preorati će se; a Jerusalim zapustiti ka voćnjak obran, a gradski visoki gornji domovi — lug i šuma po njima uzrasti, te u dubravu zverinju će se nameniti plačući se za pustoš upravadžija mu!

Na vranu konju sadioci S dvomerilom ceneći Zakon za dinar i po dva — Što rad sledi za njima smrtna kosa! EVA Ona je čovečaska velika spona i negbe gvozdene; svake zamke spletene u ruku su joj.

A na zločeste putove s nevaljalci se sastajati i mnogo se u dogovoru s njima baviti, na to sam svakad brz i gotov, a na božije poslove lenjim se i nejmam kad.

Moje ruke me i noge na greh navedoše; bojim se da ne š njima bacen budu u večni oganj. Sav iznutra drhćem: Boga pravo ne hvale moja unutrašnja, ni mu se imena spominaše, nego imam

Zaštono ako sam i poposlovao što malo, i to rđavo i zločesto, sa zločesti poslenici sam se združio i opak dogovor š njima imao; Te gospodske udvorne sluge poslate iskati voća i grožđa, ove eto, izbih, a druge i na mesto pobih, kad ne

DOBRU BESEDU MOLITVA Kojano si rodila slovo božije s ploću, ti i sad, molim te, rodi, ako su mi i pogana moja usta, u njima božije slovo!

košnica izlaze, svoju mudrost ukazujući im; po cveću svuda obleću tražeći medenu slast, te jedne prave satove, pune š njima košnice, a druge snose med, puneći okna, — čudnu oko toga majstoriju nama nedoznanu, provodeći im!...

O tome staće se velika tišina, jerno njihov gospodin, koji je ispočela osnovao na vodi zemlju, stoji na njima, i drži ih da se ne koleblju... I što naš gospodin jošte čini na vodi? Posvećuje sve vode, a i zli, ličući mu na krv.

izaći i ukazati se da idu za vremena po skorije pokloniti se i predati se tome golemom silovitom caru, dokle on sam k njima nije s branju došao.

A Mojsej sa svoji pešaci sa suha gledaše to kako oni na kočija i na konji oružato hite za njima. A kad biše nasred mora, tadar pak Mojsej isto mahnu štapom te prekrsti more i sklopi se ujedno voda.

S onoga mesta gde spavaše, sa zemlje, prislonjene čak gore za nebo. Te angeli slažahu i pak uzlažahu gore i dole po njima. A i sam Bog svrha gore stajaše na njima.

Te angeli slažahu i pak uzlažahu gore i dole po njima. A i sam Bog svrha gore stajaše na njima. Tim plaho se Jakov prenu iz sna, skoči oma na noge pronerazen, te reče: »O, međer, Bog je na ovome mestu i ovo su

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

I u maju, kad cvetaju dafine, najradije je sedeo na prostrtom sidžadetu pod njima; pušio, izdavao naredbe, srkao kafu, i tada je vrlo malo mislio; samo od vremena na vreme izdigne se na sidžadetu,

Čorbadži-Zamfir, iako je ponosit i silan u čaršiji i među Turcima i među Srbima, ovde među njima je blag, gleda na njih onako, kako da kažem, kao na decu.

! ...“ Tužio bi se na težak i bedan ovaj život, pa bi se prihvatio ratloka i razgovarao se i šalio malo s njima, pitao bi ih ima li što slađe od ratloka.

Sva su deca Zamfirova bila lepa, sve udate kćeri njegove kao žene ostaše lepe, ali je Zona ipak najlepša među njima bila.

S takvim svetom ne može da se izdrži konkurencija. Pa ja onda treba da kradem srmu i srebro, pa da mogu konkurisati s njima... A meni otpadali nokti na Gorici; to jest, nije baš meni — ali isto kô da je i meni!...

priča istorija da za njih nema više nikakve draži ono što im je, tako reći, već pred nogama, nego da ih draži i budi u njima novu osvajačku glad samo ono što je još nepobeđeno i neosvojeno, što ohola čela prkosi, — tako i za lepu Zonu nije

ni kud trče ni zašto trče, — po tom istom zakonu valjda su i Manču sve devojke gledale i sve se zaljubile u njega, a za njima, po tom istom zakonu, pošla i mala Zona!...

No on je zadovoljan među njima, a oni ga, opet, paze i čest mu odaju (zovu ga panj-Beljac), i ne puštaju ga lako, baš i kad bi on sam hteo: što je on

mu odaju (zovu ga panj-Beljac), i ne puštaju ga lako, baš i kad bi on sam hteo: što je on jedini konzervatorist među njima, i drugo: što im daje pare na čuvanje ili na zajam bez interesa, pa on njima ne traži interes, a oni njemu, opet, ni

hteo: što je on jedini konzervatorist među njima, i drugo: što im daje pare na čuvanje ili na zajam bez interesa, pa on njima ne traži interes, a oni njemu, opet, ni glavno ne vraćaju...

— Sedi si, Doke! — nudi je domaćica. — Što prajite? — pita ih doka sedajući na minderluk prema njima. — Sedimo si! — odgovaraju one kroza zube. — Žmijete kako mačke ispod nakladeno kube...

Pevaju drugarice: Je li ti žao starih stazica, starih stazica i drugarica? Zona se ljubi s njima, a one je gledaju, smeše se na nju očiju punih suza, a posle je zagledaju i razgledaju joj odelo.