Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— A otkud ti ovde? — reče malo iznenađeno kad poznade Nogića. — More, Jovo, on meni čudni̓ stvari nakaziva. I pop Miloje stade pričati kmetu sve što mu Nogić maločas reče.
Zavrzan je ložio vatru i spremao ražnjeve za jaganjce. — Eto, vala — reče on kad vide Stanka i Nogića — koliko da ne sedim besposlen. — Dobro je — reče Stanko.
On je po hiljadu puta blagosiljao sina rad kojega je toliko propatio. — A gde je Deva? — upita Stanko Nogića. — Bog bi ga znao! — reče Nogić. — Ako ne govori s ticama — našali se Zavrzan.
— viknu Jovica. — Onda... ne branim!... Pop Miloje mu priđe. — Kuda ćeš bez nas? — S kim ćemo mi? — Evo Nogića i Katića, neka povedu vas. Ja još nisam svršio svoj posao... Pođite vi, u ime boga, pa dižite ljude po svima selima...
— reče Jakov. — Siguran je kao oštra sablja. Stojan pozva Devu pa mu reče da ide malo prileći, i da mu pošlje Nogića. Deva ode. Ne prođe nekoliko trenutaka a dođe Nogić. — Nogiću! — reče Stojan.