Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Dok dlan o dlan, i straža tu. — Surepe, Stanko, Ilija, Jovane, Jovica!... Vi ćete sa mnom... A vi... Nogiću, ..... Vodi ih na Drenovu Gredu i tamo nas čekaj... Ako sutra do podne ne budemo tamo, onda nam potraži strv ili jav!
Mesec odskočio s koplja, a hajduci su sedeli i ćutali. Dok reče harambaša: — Nogiću! Smeni stražu, pa da se leže!... u mlađega pogovora nema.
Što budem poručio neka uradi. — Dobro, harambašo! — Nogiću!... Ti ćeš ostati ovde i veskaćeš se oko svoje kuće. S tobom će ostati Stanko.
Ama da mu vlas s glave ne poleti!... Nogiću! Ti mi odgovaraš! — Ne brini, harambašo!... — Ako vam do zorova dođe, hajte k Ceru.
Onda se okrete družini: — Spremajte se! — reče. — Spremni smo! — Polazi! Zbogom, Surepe, Nogiću, Stanko, Zeko... Zbogom!... — Zbogom pošli! I za nekoliko trenutaka nesta hajduka u gori.
Stanka obliše suze. — Jadni moj babo!... Jadna moja majko!... — Žene jauču, ludi se stide suza!... Nego... čuješ Nogiću? — Šta? — Još danas idi u Crnu Baru. Idi pravce kući popa Miloja i kaži mu ovo što si od mene čuo.
— Ne sedimo, Nogiću!... Ali, brate, nismo znali. Ko može znati šta je u onoj đavolskoj duši?... Ja sam, istina, s Jovom zajedno odbijao
Zato se sad sklanjajte od njega. A Aleksu prizovite. On je, siromah, željan ljudi i njihova razgovora. — Hoćemo, Nogiću, hoćemo! — Mislio sam da je trebalo da vam ovo kažem. A sad, zbogom!
On s četom ode na Jadar, da Turke pričekuje. Stanko baci kapu uvis. — Gospode!... Hvala ti na tvome daru!... Nogiću!... Evo ti čete!... Vodi nas sve kuda ti duša želi... — A ... jok!...
— Eto, vala — reče on kad vide Stanka i Nogića — koliko da ne sedim besposlen. — Dobro je — reče Stanko. — Nego, Nogiću, idi i ti malo prilezi dok pečenje ne bude gotovo. Nogić se spusti kraj drugova i zaspa kao zaklan.
— Stanite! — povika on. Hajduci stadoše. — Vi tu očekujte, a Stanko nek pođe sa mnom. Stanko naredi Nogiću da sa družinom sačeka tu ili njega ili Devu, pa se s Devom krete. — Kuda ćemo? — Popovoj kući.
— Imate li oružja? — upita Stanko. — Imamo i suviše. — Onda, Devo, idi i javi Nogiću da ga čekamo na Žuravi... Pa se okrete pošto Deva ode: — Nekako Žurava mi na srce pala — nastavi — još od mog prvog