Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
ask.rs. 2010. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Isidora Sekulić Kronika palanačkog groblja KOSTA ZEMLjOTRES 5 GOSPA NOLA 17 AMBICIJE, DIM 73 VLAOVIĆI 128 KNjIGA DRUGA 140 DECA 141 LjUDI S KAŠIKARE 169 PALANKA I NjENI POSLEDNjI
GOSPA NOLA Grobnica Lazarićevih, iako nisu suviše davno izumrli, to je danas jedan isprovaljivan podrum pun korova i krša od cigli
Krstača gospa Stanojle Lazarićke. Zgodna je figura s brodom i katarkom. Gospa Nola, „živosan čovek”, kako je sama sebe ponekad nazivala, kao da zbilja još stražari nad jednom nasukanom i mrtvom lađom,
Kraj grobljanskog bunara, dala je gospa Nola sahraniti nesrećnog pijanicu veterinara, a posle je tu došla i Pava veterinarka.
Niko ne zna i ne vidi otkuda dolaze senke, ali one dolaze. Pričalo se u svoje vreme dugo po palanci kako je gospa Nola usvojila Toticu Paulu. Taj slučaj je prvi po redu istakao bio kakvo je srce u gospa Nole.
Objavile lokalne novine da će biti pomračenje sunca, i da će se lepo videti u taj i taj dan i čas. Gospa Nola, i kao ekonomka i kao crkvarka, mnogo je poštovala nebo, i želela da posmatra pomračenje, i sabirala u sebi podatke o
— Paula ćuti. — Što si se splela? De, reci mi lepo da kroz ovaj prozor vidiš svako jutro sunce. — Ne vidim. — Gospa Nola, oprezno zastade. Ili se devojčica zbunila što je ispitujem kao u školi. Ili je i ona čula o pomračenju, pa se boji.
— Ja ne znam, gospoja zna. — Gospa Nola izleti sad u hodnik, prekrsti se, pa još jedared, i odluči da Paulu usvoji. — To je ta švapska crkva i onaj đavolski
Tu otpoče i šala i smeh. — Šta radi, Bože, onaj žuti štajervagn? [Od tog se štajervagna gospa Nola nije razdvajala. Starinski, izupotrebljavan, tesan, slabo negovan, blatav i prašljiv, zazvrji pre pet sata ujutro,
Gospa Nola se vozi na njive, u kukuruz, u mlin, na salaš, u neko selo. Usput darne svojom grubom cipeletinom kočijaša u leđa, da
mislim, naročito ona njena uniforma. — E, ta se toaleta posle popunila. Kad je gospa Nola omatorila, obesila je cviker o širokoj crnoj pantljici.
Jedan đavolski šegrt, pričalo se, vezao taljigaškom konju okvir od starih naočari, i pretstavljao: gospa Nola. — Čekajte, da ja još ono moje dovršim. Vozimo se, vozimo, a ona retko da reč progovori.