Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Jednim nevidljivim konopcem prikačen je za katarku gospa Nolinu i bog te pita gde zatrpani kostur lepotice Talijanke iz Trsta.
Julica se kao i menja pomalo, sad na svoju, sad na gospa Nolinu; ali gospa Nola, da bi za dlaku. Ni o pogrebu muževljevu, ni posle pogreba nije temeljno promenila toaletu.
Tako isto niko ne zna kad je i kako se crkvenjakov Srba prebacio u gospa Nolinu kuću sasvim, i pod uslovima određenim: da u kući ostane, da bude dobar, i da će onda gospa Nola brinuti za njega dok
I tako je mali Švaba ne samo ušao u gospa Nolinu kuću, nego ubrzo zadobio sve njene simpatije, i probudio u njoj još mnogo novih načina volenja i radovanja oko deteta.
— Idi, Srbo, vidi se u ogledalu, i kaži da li ti liči da ideš iz apsa. — Srba se sagao, poljubio ruku gospa Nolinu, i stao da se smeje smejom za koji bi teško bilo odrediti da li je drzak, ili naivan, ili prosto mlad, jer mladost je
Malo je sedeo, pa izvadio iz džepa hartiju i olovku, i začas nacrta gospa Nolinu desnu ruku koja je ostala s pretećim uzdignutim kažiprstom, i izgledala, onako krupna i stroga, vrlo smešna u rukavu
„Jeste već bili da probate zapaliti?” — pitali se ljudi na pijaci, po radnjama, i na društvenim sastancima. Na gospa Nolinu molbu, otišli su jednoga dana inženjer i doktor Mirko: „Da pametni ljudi nađu uzrok i smire svet”.
— U tišini se čulo disanje gospa Nolino, uzrujano, a i bolesno. Mladić priđe, i sa očima punim suza poljubi ruku gospa Nolinu. — Molim vas da se ne uzrujavate. Još ćete nešto čuti, na što niste bili navikli.