Upotreba reči nos u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ja sam ostala u sobi i oblačila sam moju malu lutku u razne šarene krpice; posle sam joj mazala obrve, pravila joj nos i usta. Kad je sve to bilo gotovo, a ja je položim pored mačke da malo spava...

Glas joj tanak, vele da peva kao vila u gori, al’ meni, rekao bih, kroz mozak dere. Nos joj je malo prčast, širok, pa su momci i njega hvalili; usta joj behu rumena, napućena.

Taj joj dukat veza oko vrata, pa joj onda onako kroz nos, kaluđerski, protepa: „Eto, džanum, i ja hoću da te darujem mesto pokojnoga Marka“.

On, namesto katedre, prostre lepo u školi asuru, skine svoju kačketu, prekrsti lepo noge, natuče naočari na nos, pa onde kroji i šije; a đaci sede po skamijama, pa tek onako poluglasno nešto bumbaraju, a prvi đak stoji kod table,

Na celome licu ne mož’ traga naći životu: bledo i uvelo, nos mu je došao šiljast, kao u voštane figure, što ih Talijani po varošima pokazuju.

Obradović, Dositej - BASNE

No ludo visokoumije s luđim svojim porodom inatom svuda svoj nos uvlače, dođu i k ovom čistom i izobiljnom izvoru, i zavade ova dva zvera ko će pre piti. 0d reči dođu k udarcem.

Može i to gdi biti, no ovde baš nije taj događaj, ibo lisici odrezati rep toliko čini koliko čoveku nos; jedno i drugo užasno boli. A natura je u tomu premudri učitelj.

” Smislen se stidi pačati se u to čemu nije vešt, a nesmislenu se velika sramota čini ako on svuda svoj nos ne uvuče. Apeles, slavni živopisac, predlagao je narodu svoje ikone, i slušao bi mnjenije mnogih o njima.

iz zlobe i lukavstva, s namjerenijem i sa znanjem, daju nam take nauke|i sovjete kako ćedu nas lakše kud oni hoćedu za nos vući. A da kako ćemo ih poznati? Imajmo samo jestestveni zdravi razum, pak ćemo ih lasno saznati.

Budala je ko hoće da zna šta se u svačijem lončiću vari. I ko svuda nos zavlači, zavuče ga često onde gdi ne valja, i strada, što i ove basne kos.

Ovim protivorečijam sad se ljudi čude, niti hoćedu da ih kojeko za budale drži, da ih za nos vuče i da ih vara. Sad već svaki poznaje i vidi da: ko god na ovi prekrasni božji svet i na ovi naš (ako će i

odveć mnogo ne može govoriti, ibo svaki dan zli i lukavi dobre i čistosrdečne na svaki način rade da prevare i za nos da vuku.

Dati se dvaput od jednoga prevariti, to je nedostatak razuma. A puštati se vsegda varati i za nos potezati, to je sasvim luda prostota, za takoga se uža reći: Prost kao magare, gdi ga ko priveže tu stoji, niti misli

” Od ovoga sveštenoga i večnoga predela ko se god udalji, mora siromah tumarati po mraku i glavom koje o šta lupati i nos gdi ne valja zavlačiti; mora, ako mu se i neće, za ljutu nevolju bluditi i kao izgubljena ovca zabluždavati, i ako će

Deca kad se utrkuju ko će bolje, dobro čine; ali kad jedno podmete drugom nogu da ovo padne na nos, a da ga ono preteče, ovako biva zlo.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Doći će vreme da iz mišje rupe promoliš nos, onjušiš meso i supu, da na klupu popenješ gladno dupe, a dupe s klupe sagnaš u mišju rupu.

Usukane su, kao drveni konopci, vrbe koje su košavi na putu! Košava duva Dunavu uz nos, i njegove mu talase, njegovu penu, zajedno s njegovim ribama, baca u lice! Šamara ga ribljim repovima!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

(što je Gušancu dao sto dukata, ali je dobar bio), te se vas dan tukosmo i pregonismo, dok hatu udari krv na usta i na nos; ja ga u logor dovedem, pak manjka. Rekosmo, da ga je udarilo tane u usta, jerbo kad trči vrlo je otvarao usta i zijao.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

jemenijama s repićima; te — tur mu do zemlje; te prekrstio noge na sidžadetu pa puši iz čibuka; te — uzima mito; a već nos, glavu, vrat, trbuh, i noge nemoj ni spominjati! To načine da te bog sačuva i sakloni...

se tako žali da se već i tebi samom čisto sažali što ne sviraju »Sećaš li se onog sata«; peti prišao pa ti podnosi pod nos čvarak ili ćevapčić sav uvaljan u so i moli te da samo »koštaš« za njegovu ljubav.

Ti li si? Čekaj, zajedno ćemo! — Možemo. — O, brate, baš ovo danas bi džumbus! — Tek meni će taj džumbus sutra na nos iskakati. — A što more? — Zar ne znaš što? Onaj će mi oči izvaditi. Misliće da sam bogzna kake pare nakupio.

čelo malo, dopola čupavo, obrve se sastavile nad nosom, oči male i udubljene — nisu najživlje, brkovi mali a retki, nos mu prilično zakovrčen naviše i šiljast, usta velika — skoro do ušiju. Ako mu bude 29 godina, više nema.

Dogodi li se nesreća da lupi koji kuršum čudo u obliku fesa, tada mu i gazda pokunji nos kao ćuran kljun, a fes se zapuši no ne plane, jer to ne dopuštaju milioni znojeva, koji su zajedno sa mašću od čvarka

— Ko ste vi? — skoči Nikola u čudu sa stolice. — Ja toliko potrošio... — dere se Pupavac još žešće... — a vi me za nos vučete... Savka i mati joj đipiše poplašene sa stolice. — Vucite toga napolje! — viknu Nikola na sluge.

— E, e — ko je? a! — dreknu Sava iza sna, pa skoči te otvori vrata. Marjan, kako beše navalio, umalo ne pade na nos preko praga. — O, o! Drž' se!... A šta ćeš ti sad? — upita Sava razbirajući se. — Imaš, ćato, budak? — Šta?!

— Nisam, nego školu. — Pa što nisi još učio? Novi zvaničnik obori glavu i onako zbunjen protunjka gotovo kroz nos: — Ne može se...

potra — šteta koju stoka učini usevima potričari — ljudi koji određuju visinu učinjene štete pošnofovati — ušmrkati u nos pranga — teški okovi za noge prezidijal — predsedništvo prelaz — uređeno mesto na kome se ograda lako prelazi

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Skoliše ga sa sviju strana. On sede na zemlju i poče pričati priču o jednoj pametnoj devojci, što je imala kriv nos... Dok je on pričao, Zeka je jednako posmatrao Stanka. Nešto ga je vuklo k njemu, kao da mu je brat rođeni.

— A!... — reče Marinko podsmevajući se. — Ne smej se! Ljudi smo, pa grešimo. Od danas me neće niko vući za nos!... Ne da se Ivan! — Pravo imaš. Sad mi govoriš pametno.

Ja znam da ti to voliš. Pa metnu jelo preda nj. Aleksa halapljivo dokopa lonac. Prijatan miris riblji zagolica mu nos. Marinko ga pusti mirno, samo mu je onaj isti satanski osmeh igrao oko usana. — Je l̓ dobro? — pitao ga je. — Dobro.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Priča se uvek morala svršiti „moralom“ koji ona uostalom ne interpretiše i ne gura mi ga pod nos. Nije bar nikad rekla nešto nalik na „ova basna uči“, ali je zato ipak volela da snažnija mesta istakne i ponavlja.

Punački, maleni, s obe strane postriženi brkovi, malen ali podebeo nos, osrednje smeđe oči, rehave obrve, okrugao obrijan podbradak i čisti, masno-žuti, ali ne mršavi obrazi, mala usta s

da zna aranžovati kadril i očistiti ostricu, a opet te nimalo ne bi iznenadilo kad bi on okrenuo dami leđa, obrisao nos salvetom, ili čak zabô viljušku u lokumiće. On dakle stajaše, a kazandžija se neprestano vrtijaše.

Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekake kapljice pod nos. Brzo ga povratiše i digoše na noge.

I ponegda turi ruku pod pojas, zaglaba čibučić, a batinu uzme preko srede; ali čim ona pogleda i digne nos, a on se uparadi kao da stoji pred vladikom. Tako ona sve više i više besni i baš hotimično ide uz nos.

Tako ona sve više i više besni i baš hotimično ide uz nos. Pusti pse u kuhinu, pa povade sve meso iz lonca. Ne pazi kad zavrće slavinu na buretu.

Pitam ja tebe: kaži ti meni, miluješ li ti Anoku? To ti meni kaži! Arsen pože glavu, turi nos u šaku, stade vrteti ramenima levo i desno, i kroz stid a sasvim protegnuto odgovori: — Ja ne znam!

Baš je bio Anokin red. Dok druge dve unose i iznose jelo i poslužuju piće, ona se naslonila leđima na vrata i čačka nos. Đeda ama baš da je pogleda. Svi ćute. U Radojke bije li srce — bije! A Anoka ništa i ne sanja!

Ne može više ni hljeba da zamijesi. „Hoće — veli — duša na nos da mi iskoči!” Teretan joj svaki rad, i sve da joj je da leži.

Mora biti da se s njom rodio. Čudno ona odskače na mladom licu usred koga sjedi malo kukast nos, a pod njime maleni gusti brčići koje je on na obje strane raščešljao, te su na krajevima rastreseni i širi nego pod

se „provodi ljubav”, stoji celu noć pred avlijskim vratima i čeka se „ljubavnik”, pa se posle cmaka dok ne udari krv na nos, a ne dajući sebi nikakva računa pod bogom.

, itd. Nos mu je već pocrveneo, i kako uđe na vrata, čuješ kako mu se mućka pivo u trbuhu. — Tumanov obično prošapće: Kräftige

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— Beštija jedna — misli u sebi gospoja Persa, — mora ona svud svoj nos da zabode! Ništa drugo nego je došla samo zato da vidi šta večeramo. A baš je i potrefila!

Savica čitao apostol, a gospoja-Sosi grkinji oči pune suza, i ona polako u sebi čita apostol, a samo čuješ kako briše nos od silnih suza.

— Ta da, da, što kažete, i dvadeset! A da šta vi mislite!? Niste ga još vidili, a da vidite kakav mu je crven nos! Dakle, molim... — A blagodarim! — Ali koštajte! Aja, ne trpim ustručavanja!

! — Hu-u-u! Ta što će je izabrati, i nije mi za to toliko, al’ što će mi pucati pod nos ona beštija!... I onako znam šta i kako o nama govore... — Eh, ti sve znaš! — Sve, sve!

A ona, smeje se, bože, smeje, pa zabacila glavu, pa sve baca noge i šora nogama po zemlji, pa digla nos u nebo, misliš: Venus je, niko k’o ona! Hu!

uzdisali ako bi što žalostivo bilo; na onim tronljivim mestima Peri bi drhtao glas, a Melanija briše tankom šnuftiklom nos, da bi predupredila potok suza.

Ako štogođ i pretekne; nije zgoreg da uvek ima u kući pržene kožurice... A trebaće i čerez miševa; nakotila se pogân nos da odgrize...

— No, pa šta je dakle? — Kod svoje rođene kuće, pa da ne smeš ni nos da promoliš kroz kapiju. Eto tako smo vreme, Ćiro, doživeli i dočekali. K’o da smo poslednji u selu!

vasilijska, pa poručuje po Erži i kaže: »Pozdravi ti, kaže, tvoju milostivu tejšasonku nek ona ne tura, kaže, svoj nos u moj viršoft; kome je dao bog, taj i rešeta žito. Tako ti kaži, kaže, da sam je pozdravila!

A tako isto i nataroševica pohitala je, obukavši se na vrat na nos, gđi Gécinici kasirki, i gđi apotekarici, da vidi da li su ove čule što od svega ovoga; pa ako su čule, da sazna još

— Ta vratite se brže! Kud ćete tako? Ta spala vam donja bela suknja, pa se vuče; ta saplešćete se, pa ćete razbiti nos. — Jao mene žalosne! — viknu očajno gđa Gabriela, koja je bila već prilično odmakla.

— Neću, slatka mamo! — veli Jula. — Zar je meni do pesme i do pevanja! — reče i ubrisa nos špicem od marame kojom joj beše povezana glava, pa udari u plač i pokri lice keceljicom.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Gospođa Cifrićka je tako namestila Ljubi pod glavu da Peršunović i gospođa Persa na vrat na nos odu kući, samo da se sa Ljubom ne sastanu.

Šta je meni pisala, a šta tebi sad piše. Ne trebam je! — Vidiš, brate, da te vuče za nos! — Neću više ni da znam za nju. A hoćeš li je uzeti? — Neću. Ja do dve nedelje pravim prsten sa mojom milom.

Šta mislite, dok malo obraz uredim i druge haljine navučem! Frajla Varvara se na vrat na nos pripravlja. Ode u drugu sobu, svuče se, pa na ogledalu obraz doteruje; zatim obuče drugu haljinu, metne lanac na vrat,

Ako ko pohvali Micu, Alka kaže: „Šteta što Mica ima veliki nos”. Ako ko pohvali Alku, Mica kaže: „Šteta što Alka ima malo čelo i nevidime obrve”.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

užasnom naprezanju on je izgledao prosto unakažen: oči mu se širile i krivile nekako svirepo, potajnički i ogorčeno; nos mrdao, žile nabrekle, čelo mrštilo, a poluotvorena vlažna usta blesavo zjapila, gornja usna grčila i podrhtavala, znoj

usna grčila i podrhtavala, znoj curio sa obraza i celo lice preobražavalo u neku ružnu masku koja je šmrktala kroz nos i kezila se gadno.

Ne, nije ona nikad bila za njega, niti je on nju zasluživao. I sad ta odvratna i gnusna glavurda što šmrkće na nos i krivi se ne ume ni da ceni ovu cpećy što je ona njegova, nego misli da je on jedan jedini na svetu.

I zaista, predlaže neko da najpre raščistimo tu među nama, jer i onde ima aferaša A jedan crvenko grozno čačka nos samo što ne zaglavi prst i drugi se ishrakuje i uzima maramu da pljune, ali ne pljuje.

I svi se kikoću i cerekaju, a neko se zagrcnuo te mu kroz nos curi crna kafa pa još veći urnebes. — Je li, a piše li ti mala Žana iz Klermona? — Mala Žana iz Klermona?

Afrika

Ali one će kao juče, kao pre dva dana, kao uvek, iskočiti odmah zatim kroz njegovo oko, ili uvo, ili kroz njegov nos, ili pupak, divnije, mlađe i svetije no što su ikada bile. O lepota i pijanstvo trpljenja i vaskrsnuća!

N. se zabavlja da ga od šale boksuje; u nos, u mišice, u rame. Mladić se dobroćudno smeši i samo kad misli da će ga ruka N-ova dotaći i u prsa on šakom pokriva

Fontenov poverenik, čim je Fonten nestao, preobrazio se. Stavio je neke tamne naočare na nos i ponova skupio one oterane žene; ne više u prostoriju koja je meni ustupljena već u onu u kojoj smo ručali.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JUCA: On mene radi i ne dolazi, nego vas radi i zbog grčkog jezika. JANjA: O, škilji, oćiš da mi vučiš štrikla preko nos? Zašto ne dođi on kad sum ja kod kuću, nega sve kad ja idim po moja špekulacija? Vidiš kako ti uvatim?

DIMA (tihim glasom, lagano): Dulos sas!... Pos pigeni i dulja? JANjA: A’hara! Oćimo da padnimo sviju preko nos. DIMA: Pistevo! (Maja rukom.) Kakos keros!

JANjA: Katica? DIMA: Katica. JANjA: Zašto ištiš ti moja Katica? DIMA: Za edno crno oko, za edno grečesko nos, za edno mladost što go ima, i za edan poštene. JANjA: A ne ištiš za novci šta ima kir Janju? DIMA: O teos filaksi!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Nosio je kiku, srebrokosu. A na nos je stalno dizao naočali, kao da ih oblači i svlači. Nije propustio nikoga da prvo, kroz naočali, pogleda.

Mora da su ga roditelji spremali za popa, pa govori kroz nos, a samo je slučajno zalutao u vojsku i dočepao se Dvora. Da bi njemu, Engelshofenu, eto, zagorčao poslednje dane.

Međutim, sad je Đurđe stajao zanemeo, i ni u nos. U sebi, Đurđe je osećao da braća očekuju da nešto kaže Garsuliju, ali on samo promrmlja: „More, ono mi je brat, ko mi

Oni su marširali paradnim korakom grofa Merci, sa leva i desna, a kad bi se sreli, licem u lice, nosom u nos, uzimali bi pušku „pred persi“, nekoliko puta.

između nje i njenog muža, ali dok ih je ona trpela nepomična, njen muž se branio rukama i trzao, kad bi mu sletele na nos, ili u uši.

Kurjuci su joj imali boju crnih zmija. Imala je lice belo, kao u Turkinje u haremu, a lepo, kao u bule. Mali nos, koji je štrčao ružičasto, mala usta, u kojima se jezik, kad bi pevala, valjao. Osmeh veseo.

Njegove oči, nekad tako lepe i svetle, bile su sad zakrvavljene. Nos koji mu je nekad bio tanak, orlovski, kao i u Pavla, sa nozdrama kao listići ruža, bio je sad podnaduo.

A gospožice iz familija, gospožice, koje se ne diraju, pa čak i ne gledaju, dok im je nos u sudžuku. Isakovič sustiže gospožicu Teklu, brzo, stidljivo, jer se eto podetinjio, pa je uze pod ruku, kao da vodi njenu

Imali su samo opis tog oficira (visok oko šest stopa i više, malo poguren u pleću, ali još mlad, plave oči, orlovski nos, zlatni brci, zlatna kosa, nenapudrovana kika, odeven u putničku abu hungarskih oficira na putu, i husarske čakšire,

Njegove velike oči posmatrale su Isakoviča, hladne, boje morskog peska. Njegov nos je bio krupan, kao i podvoljak, čoveka koji mnogo jede, i, pri jelu, mnogo vremena provodi.

Ona je bestidno počela da mu se nudi. Morao je da zabada nos u njene gole grudi, sa tamnom dolinom, u kojoj je video senku, nežnih, crnih, malja.

Lice je bila sakrila, u bele riševe i crnu taftu, iz kojih je virio samo njen prkositi nos. A oči su joj se sjale, kao da se pretvorila u neku carigradsku bulu.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Siroti pas, dobro izbubetan, samo je cvilio: — Eto, nekom smijeh iziđe, kažu, na nos, a meni se, kako vidiš, prosu po leđima. U kukuruzima je šaputao povjetarac javljajući da se primiče zora.

Kad sam pokušao da potrčim, okliznuh se i tresnuh na nos. To me je opametilo, pa sam počeo da hodam sasvim lagano, ali su mi moje zlosrećne cipele tako lupale da bi me morao

Omastio je šapice, brkove, nos, uši i ramena, toliko se trudio. — Ne ide ovako — reče on sav zaduvan. — Sad moram pokušati da pokrenem Tošu.

Držao se slanine sa sve četiri šape i samo kroz nos gunđao: — Dragi moj Mišu proroče, čim se najedem, zagrliću te, poljubiti i proliti suze radosnice zbog našeg ponovnog

Nušić, Branislav - POKOJNIK

leđa Novakovićevih; Protić seo u jednu duboku fotelju, utonuo u nju i zaklonio oči; Anta uzeo maramu korsem da obriše nos, pa kako ga zabo u maramu, ne diže ga.) XVII PAVLE, PREĐAŠNjI PAVLE (ulazi i pogleda po svima): Dobar dan!

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Bože sveti, Vesna! Misliš li i ti da bi bolje bilo da sam se obesio. - On misli! - zabila je nos u knjigu i po tome sam znao da je naelektrisanost u kući dostigla nivo belog usijanja. To mi nije bilo nepoznato.

- Ti, naravno, nisi tužibaba! - reče i podnese mi ježa pod nos. - Nisam! - odmakoh se. Baronica se spremala za odlazak i mi se neupadljivo uputismo za njom.

mu objasnim kako ja nisam taj koji će se smejati bilo čijim istinama, ali da mi je on tu svoju toliko puta poturio pod nos da je izgubila svaki miris.

- rekla je Rašida kad sam se pojavio na rampi. - Da nisi izvukao bapcu pare? - protrljala je nos najmlađem koje se kačilo za njenu suknju a onda se nasmejala obuhvativši pogledom nasip sa železničkom prugom, sjajno

Rašidu više nisam video, ali sam po plaču deteta koji se naglo prekinuo znao da ga je podigla, obrisala mu nos i verovatno ga ugurala u kuhinju da mu odseče komad hleba.

Na suncu su joj oči bile kao dve kapi žive. Uzeh jedini preostali list hartije i podmetnuh joj ga pod nos. - Evo ti mog Fudbalera, Greta! - rekao sam, ali se ona nije ni pomerila. Možda je više volela gramatike.

Zar ne znaš šta je to prilog vremena prošlog? Znao sam i na sto načina pokušavao da Bagrickom podmetnem to pod nos, ali se on jednostavno pravio da ne primećuje, a onda je išao unaokolo i pričao: „Onaj Galčev Crvenko, znate...

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Pojako grbav, poveći nos, oči velike crne, jaki brkovi i obrve, kosa vrana, gusta, cela glava kao da je u Mesopotamiji iznikla, impozantna, no

Oko pedeset godina star, srednjeg stasa, suv, lice okruglo, nos „na nebo vopijušči“, usta uvek na smej gotova, oči sitne, zelene, lice uvek na ironiju ili šalu gotovo.

Šta će biti docnije? Katici je tek deset godina, mnogo je na Pelagiju, samo nos već nije grčki, no palestinski, malo jako savijen, ali zato lep, odgovara joj licu.

u opisu gospodara Sofre, između ostalih, kao „osobiti znak”, metnuli su mu veliki nos, kratke, krive noge na formu lenče.

— Pane dobrodzjejni, pane lešedicka, kako smo? Armicijaš uhvati ga za pleća, pa gotovo svojim nosom takne nos Čamčin. — Oj, čertovski Čamčo, otkel ti prišel? Ljubi se s njim, stari su znanci. Čamča je „švercer” osobito na vinu.

XI Kad kući dođoše, radost velika od sviju. Svi se grle i ljube. Gospođa Sara Čamču tako cmaka, mislio bi da će mu nos odgristi. Poznala je po licu Čamčinom da se s profitom vratio.

Pala je u nesvest. Brat viče za pomoć, svi se skupe, polivaju je, pod nos joj daju aromatične stvari; dignu je, metnu je u krevet. Došla je k sebi, ali iz kreveta više ne može.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Bio je poterao krmaču, vezavši je za nogu. Mirno, tepajući joj i pevajući kroz nos, štucajući glasno celim putem. Dugo mu je trebalo da prevali put, od jedne krčme u donjoj varoši gde je bio ukrao

Sve se to svršilo za nekoliko trenutaka i felčer ga je onako onesveslog prao i vezivao, ne mogavši da mu nađe ni nos, ni usta, ni oči, ni uši. Ni rođena majka, da ga je uzela na krilo, ne bi ga bila više poznala.

kosmati, puni srebra, krsteći se sa tri prsta, u nedoumici, zagledajući se pri biskupovom blagosiljanju i pevanju kroz nos dominus vobiscum, prisustvovahu misi, opijeni, kao bunikom, nebesnim pesmama orgulja i hora, mirisom tamjana, zbrkom

celom njegovom podbulom licu, u kom se još tresao bes i očaj, bio je miran i nepomičan još samo njegov pljosnati, veliki nos i na njemu dve krupne suze.

Pod perikom, žmirkao je na oba oka. Kod kuće je sad veče. Spavaju obe mačke. Milujući kažiprstom svoj kukasti nos, očekivao je da vidi šta će moći biskup. Dva akta imala su sutra da se pišu đeneralu, grafu Serbeloni.

Ničeg bratskog nije osećao, niti je shvatao zašto bi trebao baš da oseća, za taj nos, te zakrvavljene oči, žućkaste, pune tačkica, za celog tog velikog klipana, odevenog kao strašilo.

Baš ga se ništa nije ticao taj brat. Ni njegov nos, ni njegov trbuh sa kojim je poboljevao, ni njegovi poslovi sa kaluđerima, o kojima mu je svaki čas govorio.

ruke sa žutim noktima, niti njegove kaluđerske brke i bradu, crne i retke, niti njegove blede, žute oči, pljosnat, tanki nos, a najmanje njegove požutele zube, uvek lepljive od slatkiša.

Vrisnuvši najposle prigušeno, ona pred zavesom spazi i trbuh, ogroman trbuh svoga muža, njegova usta i oči i nos, ceo njegov lik na belom čaršavu, krvav, sa preklanim grkljanom, i crni klobuk, što je lebdeo nad tom glavom.

utegnute butine, kao i razdrljene, kosmate grudi, čipke košulje i srebrne gajtane, kao i viseće, debele obraze i pljosnat nos.

mala i jabučicama crvenim koje su se videle pod belim praškom, rasutim po celom licu, punom crnih, nameštenih mladeža. Nos joj je bio sastavljen od tri okrugla komada, vrha i odebljalih nozdrva, a obrve od dve crte krive i opake, ofarbane.

Mada je želela da bude ljubazna, bila je podrugljiva i prezriva, prinoseći ruku pod nos svim tim vojnicima, od kojih je znala lično samo Isakoviča, najstarijeg iz Dunavskog polka, koji je služio njenom

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

ženi i neprimetno joj metne malo soli na glavu i pazi za šta će se pre trudna žena uhvatiti, da li za usta ili za nos. Ako se prvo uhvati za usta, rodiće žensko, ako se prvo uhvati za nos, rodiće muško.

Ako se prvo uhvati za usta, rodiće žensko, ako se prvo uhvati za nos, rodiće muško.“³⁶ U kruševačkom kraju muž metne svojoj trudnoj ženi malo soli pod jastuk, pa ujutru pazi koje će ime

Tako su muški simboli na primer: oružje, nož, nos itd., a ženski su: makaze, usta i slično. MAGIJA ZA DOBIJANjE ZDRAVOG PORODA Pošto se dete već začne, sva magijska

’“ Posle toga obriše i povije dete, pa ga onda tri puta prekrsti, povuče malo za nos — da ne ostane šopav — opet cvrkne ustima i reče: „Bože mi te pokloni!

pri povijanju, brani od uroka i izvesnim magijskim radnjama: „Kad majka povije dete prekrsti ga po čelu, rukom povuče za nos i pljune ga, da ga ko u spavanju ne bi uročio i da beži zlo od deteta.

Ako mu ne rodi sina, muž je može jednostavno oterati. Kada ga žena „prevari“, muž ima pravo da joj otkine nos tako „da ostane za uklin svjetu i da se poznaje po grdilu“, piše Medaković.

lica, zahtevanje da gubitnik „laje oko kuće“, da traži ustima prsten po mekinjama ili po pepelu, vučenje pobeđenog za nos itd. Za igre nadmetanja karakteristično je veoma brzo i relativno lako smenjivanje uloga.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

dami koja je bila reakcija, ona se jednostavno srušila u nesvest, pa smo joj dva i po sata gurali mirišljavu so pod nos.

Ami je znao: sad ili nikad — i njegove usne jurnuše ka toj ružičastoj vlažnoj površini lica pa, naravno, pogodiše njen nos, a posle uho, jer je devojka mazno izmicala glavu, plašeći se očigledno virtuozne tehnike velegradskog zavodnika.

Želela je da zagnjuri oči, nos, usne — čitavo lice, u ta mršava leđa, da ga obuhvati rukama i da se zajedno probude iz ružnog sna, za koji nema

Matavulj, Simo - USKOK

Materine crne, svijetle oči, a očeve plemenite crte, nježnije, razumije se, ogledahu se na mladu licu. I njen nos bješe malčice kukast nad malijem ustima, iz kojih blještahu zubi.

— Na putu u Primorje nađe Ćeklić zrno grožđa. Bješe krupno, čvrsto, plavo. Okreći, prevrći vim, podnosi ga pod nos, pitaše se Ćeklić šta li to može biti?

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

- Ja ti kažem, ćerko, možeš ga vući za nos kako ti je volja. MATI: Eto ti oca, ukloni se u drugu sobu dok se s njim razgovorim.

MUŽ: Zato treba novce napred iskati, a ne da ga posle vuku za nos kao magarca. OTAC: Jeste li vi, deco, poludili? MUŽ: Zamazati čoveku oči, pa onda „na, râni globu“.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Ovako počinje pričica Zašto deca čačkaju nos: Deca, izvinite, čačkaju nos, kao da u tom malom nosu postoji neka važna stvar.

Ovako počinje pričica Zašto deca čačkaju nos: Deca, izvinite, čačkaju nos, kao da u tom malom nosu postoji neka važna stvar.

Kao da im je neko, čim su se rodili, šapnuo na uvo: - Obratite pažnju na svoj nos, poklonite pažnju svom malom nosu! Trebaće vam!

Milićević, Vuk - Bespuće

Gavre Đaković se sav uvukao u šubu, samo mu, pokatkad, proviri nos i oko da vidi gdje je. I tako čitav dan. Gore mu je bilo kad počivaju, kad se zgrije i iziđe opet na zimu i nastave

godina kako je on čuva i kako se u nju rijetko sjekira zabada; uši ga vječno varahu da čuje udaranje sjekira u daljini, a nos mu osjećaše miris paljevine i rastopljene jelove smole.

Sremac, Stevan - PROZA

jer gospoja Kaja nije trpela da se Jova pača u ženske goslove, iako je to Jova voleo i pokušavao da svugde zabode svoj nos. »Sad ću te ošuriti!« podpodvikne mu tek gospoja Kaja, pa dohvati lonac s vrućom vodom, a Jova bež’ iz kujne.

Neki seli pa doručkuju proju s belim smokom, drugi se tuku, treći vode sina Micka bakalina na bunar da opere nos: tukao se, pa je u boju bio slabija strana i nosom platio ratne troškove.

Maksim sede i dozva vinovnike. Oni stoje pred njim, a on ih gleda i samo maše glavom, gledajući nos u Mickova sina. Jedva je mogao da pozna dete, tako se promenilo u licu, došao mu nos veći nego u učiteljeva prethodnika

Jedva je mogao da pozna dete, tako se promenilo u licu, došao mu nos veći nego u učiteljeva prethodnika (koji je tako strašno ljuštio rakiju da je zbog toga stavljen u penziju), a sav posut

Izmiriše se, ali vidljiva znaka tome izmirenju ne mogahu dati, jer Mickov sin zakloni brzo šačicom nos bojeći se povreda. A Maksim, videći apsolutnu nemogućnost, zadovolji se prostim, bez ceremonija, izmirenjem.

’Aj’te, deco, u školu! I Puja ubrisa nos pa uze zvoniti, a deca ulaze jedno po jedno, i za njima, naposletku, uđe učitelj u školu.

Radičević, Branko - PESME

Gleda putnik s stene gole: „O krasote, o divote! Nos' me, stazo, dole, dole!“ Zakliktao od milote. Dole ga je staza snela, O da divna ovde čuda!

ujela te zmija, Već pomisli e jadan poginu, Ni se mako, niti tužan dinu, Ta od one goleme straote Mal' mi duša na nos se ne ote, Oh u pakô da sam jadan pao I đavlu se na rog natakao, Na većojzi ne bi muci bio Nego onda, Višnji je

60. Jer tri dana posle svata Baš od ruke od njegove Dobi prsten taj od zlata I uz njega reči ove: „Nos' ga, zlato, i ne skidaj, Srca meni ne raskidaj.“ 61.

Kad iđahu do dva pobratima, Jad nosahu vavek zlotvorima. Mlogi su nas Turci osetili, Mlogi na nos pred nama s' pobili, A najgrđe što imaju jade? Te činjaše Zmaj-Ognjeni Rade...

kroka još unapred kroči, Onda pade, ali grdne jade Jošte mrtav Turcima zadade: Tri Turčina sobom oborio I na nos im dušicu izvio.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Hm, žuta? — beči se djed. — Žut je tvoj nos. Sava zabrinuto pipne svoj ružičast baburast nos i vreči: — Crvena!

— Hm, žuta? — beči se djed. — Žut je tvoj nos. Sava zabrinuto pipne svoj ružičast baburast nos i vreči: — Crvena! Ta sve nacije odavde do Bihaća znaju da je žuta, a ti ...

Gle, živ živcat, kao da će sad zarzati. Djed stuknu od crteža podnesena pod nos i vreknu: — S tijem danas u moju kuću ne uvraćaj. Traži sebi konak gdje god znaš. — Dobro, Rade, dobro.

Rožljika donese iz ambara veliku granatu od haubice i podnese je svom prijatelju pod nos. — Jesi li je vidio, a, kolik dobro prase.

— Šta ćeš, zauvar je čovjeku siromahu da mu i muha u nos uleti. I nastavi tako da živi naš dobri Đukan kao da se ništa dogodilo nije, sirotuje i posti, meće zakrpu na zakrpu,

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

A glas mu je bio kreštav, jak i iš’o kroz nos. Ni na jednom mestu nije se zadržavao. Išao je od kuće do kuće po mahali.

Kao da sad i nju gledam gde pogurena, u svilenoj anteriji, povezana crnom šamijom i to tako da joj se samo nos i oči vide, pretura po svojim sanducima i dolapima.

strane svećom viđaše se suva, k’o vosak žuta, s velikim čelom, upijenim obrazima i uvučenim ustima tako da se vilice i nos umalo ne dodirivahu — ljudska glava. To beše ona!

U iscepanim čakširama, nekim pojasima i krpama od ko šulje provođaše dane. Njegova strulja kosa, snisko nabrano čelo, nos mali, usta debela, ispupčene jagodice, razvijene vilice s gustom i čekinjastom bradom, sve to beše podivljalo, mutno i

modi, sa zlatnim prstenjem i lancima, i, ne saginjući se, štapom otkriva ranjenike, pregleda ih i pita tankim glasom kroz nos: — Sto can’m, sto toj, a? A seljaci jauču, viju se i krvlju iz rana šaraju kaldrmu.

Toma, u žutim od šajka čakširama, s blagim očima, belim, malo kao podnadulim licem, glasom oblim i oštrim, više kroz nos; pa čiča Mase, Pera, Arsa — svi ostali. Sve je to bilo svoje, blisko, rođeno... Jedan drugoga pecka, nude se duvanom.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Onaj od njih što imađaše dobar nos namiriši odmah trag kud bijaše kći cara Petra iz kule odnešena, i po tom se dozna da je kći careva kod zmaja

se prospe sitna proja, i jedno zrno otkotrlja se pod carevu čizmu, a sluga se ujedanput stvori vrabac, pa na vrat na nos stane proju zobati, i kad sva zrna pozoblje, pođe da i ono poslednje ispod careve čizme kljune, ali od zrna ujedanput

Ti ništa ne vidiš van da ti se o nos objesi! — Te ti ona sad opet ode u polje gdje je dečko pasao goveda. Kad ona tamo, ali dečko, baš kao uprkos, opet pod

Svinja podigne glavu da vidi šta je, a mačka pomisli od njezine surle da je miš pa skoči te svinju šapama za nos. Svinja se uplaši pa rukne i skoči te nada u potok; a mačka se prepadne od svinje, pa nada uz krušku, a međed pomisli da

I tako im prođe čitavo pô sata, dok se osvijeste i vide šta je. Onda Turčin potrči na vrat na nos k vodenici, kad tamo, ali hoćeš! Ero uzjahao konja, pa otišao bez traga, a Turčin savije šipke pa pješice k ženi.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Šta sam dobio? Idem iz jedne sobe u drugu. Vi posedale naokolo po klupama kao veštice. Onoj se opružio nos kao nategača, ona otoboljila usne kao drombulje; onoj se otegli obrazi kao deverika, pa gleda da pokrije zube, što su

MAKSIM: Bar nisu iskvareni od belila. SOFIJA: Nego od duvana. Zaista, kad smrdite na Duvan, kad trpate burmut u nos, to je prijatno. MAKSIM: Opet ne čine svi. A vi? SOFIJA: Kao i muški; kako koja.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Šta si stala? Nemaš nikakva posla? PERSIDA (pođe). SULTANA: Tako, sad mi počni jošt inat terati. Samo ti meni uz nos, pak ćeš dobro proći. Kud si se zauzela, kuda ćeš? PERSIDA: Ta zaboga... SULTANA: Ih!

SULTANA (ćuši je): Oćeš da mi jednako ideš uz nos. Je li ti izišlo vreme, a? Hijeno ženska! Ni dva dana nema od kad si došla, pa već si mi se popela na glavu.

Persida, ti! SRETA: Ha, ha, ha! Gledaj ti nje, gdi je malko nalik na našu gospođu, oće i ona da digne nos. More, da znam da si kao ona, sad bi te kao pečurku smoždio. More, ono nije gospođa, onu su vile i aždaje izlegle!

SRETA: Kako je ne bi poznavo kad me od dve godine jede. Eto joj obraz, eto joj nos, veštica, nije se ni umila, nego spava do deset sati, pak onda ovako podbuvena u skitnju.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Ali, slatke moje Beograđanke, kako ćete samo skupo platiti to svoje zabavljanje! Kako će vam samo izaći na nos! Koliko ćete samo puta ustajati po noći kao kakav mesečar i menjati pelene, a kad usput odvojite oko na čukarac, a njega

Izaći će vam na nos ono vaše zabavljanje, kada ste dolazili u sedam, zategnuti kao sam đavo, mirišljavi, mladi, puni nekih slatkih očekivanja,

razrezivao prispelu poštu, sekao šnicle, a u toku kraćeg i srdačnog razgovora sa mnom neponovljivo čačkao naizmenično nos pa uvo.

može mi pozliti, a mogu nekoga i da ucmekam pepeljarom, kad čujem one nedotupavne, one škripave, one unjkave, one kroz nos, one glasove koji danas vladaju radio-talasima, estradama, televizijom, štampom, disko-kućama i svim ostalim

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ Putuje Lisac prastarom šumom, uz kamenjare hajdučkim drumom, čuljeći uši, kroz nos pjevuši: „Pijetliću dragi s bataka dva, u dubok lonac, nosim te ja, dobro je tamo, ja nisam grub.

Potrča Žuća, lagan i bos, mirisom cveća da časti nos, i Toša kreće, uz puno slavlje, da miša pita, kako mu zdravlje.

ječe, siromah Žuća i mačak Toša pospane oči u potok beče: kad li će najzad, mokar i bos, neznani ribar pokazat nos.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

po hodnicima je sekao uši, skidao kaiše s leđa na terasi il čupao kosu onima što jašu, ponegde je odleteo neki nos da se zaravni lopta glave, carostavnici kažu i da je rođacima kresao polnu snagu da se suvišni polet u zemlji smanji

cvekla pada na teme, patlidžani udaraju po obrazima, bamija, krompir, spanać, zelja, rotkve, rotkvice izbijaju na nos, i sve to zasuto biberom, lovorom, kaprom, anisom i natopljeno zejtinom od maslina.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

VIDA: Nemojte dvaput da kažete, ali... Kad je čovek malo izbliže pogleda. Meni je baš pao u oči njen nos, isti pokojnikov nos. SARKA: E, baš si potrefila, prija-Vido, ako je počemu drugom, a po nosu...

Kad je čovek malo izbliže pogleda. Meni je baš pao u oči njen nos, isti pokojnikov nos. SARKA: E, baš si potrefila, prija-Vido, ako je počemu drugom, a po nosu... Pre svega, pokojnik nije ni imao nos.

SARKA: E, baš si potrefila, prija-Vido, ako je počemu drugom, a po nosu... Pre svega, pokojnik nije ni imao nos. GINA: Ju, Sarka, kako da nije imao nos? SARKA: Pa imao je, ne kažem da nije imao, samo...

Pre svega, pokojnik nije ni imao nos. GINA: Ju, Sarka, kako da nije imao nos? SARKA: Pa imao je, ne kažem da nije imao, samo...

SARKA: Pa imao je, ne kažem da nije imao, samo... PROKA (prgavo): Ama, šta ste se tu zakačili za pokojnikov nos, kao da je to glavno. Gledajte vi od čega živimo, a ostavite se nosa. (Agatonu.

AGATON: To se ne kazuje; to se onako pozna. O, imam ja za to dobar nos. ADVOKAT: Ali, po čemu ste vi to mogli zaključiti? To je glupost, to je vaša izmišljotina.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Trailu zaigraše muskuli na vilicama, šmrknu kroz nos, i stavi ruku na grudi: — A ne, ne, živa mi deca... Ah, firija drakuluj!

Napućivši usne, da mu se nos izgubio među gustim, potkresanim i nakostrešenim brkovima, ošinuo je znalačkim pogledom ceo front.

—...da ti ni Gospod Bog neće pomoći. Jesi li razumeo? — Razumem. Onda potporučnik Aleksandar šmrknu kroz nos, pođe dva-tri koraka, i nastavi tišim glasom: — Vozari izmešali kamute, onome nestalo ćebe — on se okrete

Nama popucaše grbine izvlačeći topove, a gospodina Tase nigde nema. Je li? — pa napući usne Aleksandar, šmiknu kroz nos i priđe bliže Tasi, gledajući ga pravo u oči.

Čulo se samo truparanje kopita njegovog konja o kamenito tle, te komandant zateže dizgine. Kljusina diže glavu, frknu na nos, zabaci uši unazad i umiri se. — Vojnici!... Videli ste kako je neprijatelj pokušao da oskvrnavi našu zemlju.

Konj potonu, a meni voda do nosa. Osećam kako pomamno kreće nogama i glava mu se pojavi, pa kroz nos istera vodu kao šmrk. I zapliva stenjući i frkćući...

Voda mi zastade u grlu i pojuri na nos. — Na karteč!!! — začu se komanda kao vapaj i vojnici poleteše topovima. Iz čeljusti topovskih je sukljao plamen, a

— Kafa, gospodin potporučnik... vruća, evo vidite! — pa mu podneše gotovo pod nos, da bi ga odobrovoljili. Aleksandar mahnu glavom, raspoložen.

Ali usled klaćenja na konju, ono vino pokulja mi i na nos i na usta, a probi me hladan znoj. — Nesrećniče!... Ti si pijan!

— Tek sada, kada smo oslobodili Beograd, osećam zamah naše pobede — veli Milutin uča. Isturili smo im prestonicu pod nos, a ne mogu ni prstom da je dirnu... Suton je. Ulice mračne, prozori neosvetljeni.

— Gde zijaš tamo, gde zijaš? — narednik prvoga stražara ščepa za nos i okrenu mu glavu prema jednom uglu. — Paučina... a, da se obesiš o nju. I sve ja moram da vidim!...

Ali on to ne sme da kaže, te nestrpljivo šmiknu kroz nos. I ma koliko uveravao sebe da su ti prekori sastavni deo službe, ljutilo ga je što mora da oćuti, iako nije kriv.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Gusta sura prašina, koja se prema suncu prelivaše u neko crvenilo, stade ih štipati za oči, stade se uvlačiti u nos, u uši, stade padati za vrat, na glavu, po licu, svuda... Jedva iziđoše i dahnuše slobodno.

Neki se okrenuo sav k toj gomili, zavuk’o prstić u nos, pa gleda začuđeno ove nove i neobične za njega prizore. Ljubici se učini da se ovde ne mogu deca navići redu, (a ona to

Lice mu mladoliko, sasvim belo, nos pogrbljen, dugačak, a brkovi tanki žućkasti; po obrazima i bradi izrasle retke žućkaste dlake, koje se i ne opažaju na

Stojan se vraćaše s bisagama, te svi uđoše u sobu. Ljubica se namršti kad uđe, umalo ne zapuši nos rukom. Gojko to opazi, pa se obrte Stojanu. — Je li more, ti?

Lepo onako da uzmem nož, pa pravo u grudi — neću u levu stranu, nek se duže muči. Pa onda maznem preko nosa: fik ! a nos u travu... On vrišti, kuka... Stoj, gospodine Pero, da znaš kako je beščastiti učiteljske porodice!...

previjene na sredini, ispod njih oštro gledaju i seku dva plava oka, pa se na niže spušta, previjen I malo zatubast, nos; brada mu obrijana, neobično razvijena i isturena napred.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

FILIP: Ja ovde nikoga od vas ne poznajem... Ti nisi nakazan... a bez nakaznosti nema Ričarda! Nemaš ni veliki nos... a bez velikog nosa nema Sprana! Ko si ti? Lire, ako si Lir, gde ti je ludilo?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Ukus se menja, ukus se menja: samo su hulje sve isti. Hiljade godina vuku nas za nos, pesnici, mesije, carevi i komunisti. Šta ti je žao našeg pokoljenja, ukus se menja, ukus se menja.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

obletati oko starčeve glave pa mu čas uleti u uvo, čas u oko, ili ga pecne u obraz, u vrat, čas pokuša da mu uđe u nos. Starac se branio obema rukama, pljeskao se po obrazu, po vratu, ljutio se i psovao.

Mušica, onako kako je mala, uluči trenutak pa mu uleti u nos. Car skoči pa stade da kija, ali mušica ne iziđe iz nosa.

Jedno je samo starac molio mušicu: da njemu ne ulazi u Nos. Mušica mu obeća to i ode od njega. PRIČA O ĐAVOLU Isterao u proleće seljak kravu na pašu.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

On produži, a direktor, po svom običaju, pognuo nos, pa drema... Opisujući Teodorino junačko držanje, pade mu pogled na Danicu, koja seđaše u prvoj klupi i gledaše ga s

A mi, grešni, ne odlikujući se Sokratovim strpljenjem, ručamo na vrat na nos, pa beži u mehanu. Za nama se sipa čitav grad psovke, te se time u nekoliko i opšti mir remeti, ali na kraju krajeva

Marko je udario jedared malim zvonom — to je običan poziv za decu — pa sad čeka. — Žgadija jedna! mumla on pod nos, ne gledajući Stanka, koji posmatra kako se narod kreće ulicom. Kad ti ne trebaju puna zvonara ... Treba to juriti...

»Znaš da je subota; biće ćurana kao pleve. Trkni časkom, moj golube... pipaj samo za trticu. Neka bude kao tvoj nos, pa dosta! ...« Popovi se smeju svi, a ja, u zabuni, krijem nos rukom. A vala nije ni njegov manji.

pipaj samo za trticu. Neka bude kao tvoj nos, pa dosta! ...« Popovi se smeju svi, a ja, u zabuni, krijem nos rukom. A vala nije ni njegov manji. Ako ja pijem rakiju, ne skomrači ni on vinom. Ali šta ćeš...

A vala nije ni njegov manji. Ako ja pijem rakiju, ne skomrači ni on vinom. Ali šta ćeš... i nos se u sirotinje bolje vidi«... Vrata se otvoriše i zvonara se za čas napuni gostima. Stanko prekide razmišljanja.

Kaja kao da je već postala kapetanica, pa ti se uze pućiti i dizati nos, a Jula se samo širi. Devojke to primetiše na se stadoše gurkati i smejati, pa najzad i glasno hohotati, pa počeše i

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: Eto ti sad! Šta ja imam tu da namirišem? PAVKA: Pa nemaš šta, dabome, kad si zavukao nos u politiku. JEVREM: To da mi ne kažeš drugi put. Gde ja zavlačim nos, neka ga zavlačim. Ja znam šta radim!

PAVKA: Pa nemaš šta, dabome, kad si zavukao nos u politiku. JEVREM: To da mi ne kažeš drugi put. Gde ja zavlačim nos, neka ga zavlačim. Ja znam šta radim!

Izradi čovek pomilovanje samo svome šuraku, a nama svima šupalj nos do očiju. JEVREM: Jes'! SRETA: Pa onda ponamešta, brate celu svoju familiju i zauze sva mesta, od prote do

JEVREM: Koju nju? PAVKA: Pa tvoju ćerku. Da čuješ samo kako razgovara sa mnom i ide mi uz nos, kao da je u njegovoj partiji. JEVREM: E, pa, Pavka, ti si je upisala u tu partiju; nisam ja, pa sad trpi što te snađe!

JEVREM: Šta da se izbriše? MLADEN: Pa taj glas, što sam odjutros glasao. JEVREM: Možeš tvoj nos da izbrišeš! 'Ajde dođavola! Idi pa glasaj, da bar taj drugi glas ne propadne!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Samo je nabio svoj kalabreski šešir na oči i dunuo na nos, a ruke metnuo na leđa, pa ga zapitao: »Kako, kako ono reče gazda-Đorđe, ne čuh dobro?!

A to se videlo i po njemu. Nos mu se tako jako crveneo da jednom umal’ zbog njega, ili bolje reći zbog njegove boje, nije glavom platio.

Naročito su voleli da mu diraju šešir; jedan mu zaturi na potiljak, a drugi dođe pa ga nabije na nos s rečma: »Ovako ćide nose šešir«. I to su svi gosti s njim radili.

Otkud ko stigne, drugo ništa i ne radi nego mi samo trlja (pod nos!). Ljut sam — eto, to mi fali! Da guja okusi od mene, — otrovala bi se, čini mi se, tako sam ljut.

— Kako da nije bruka! — veli Sreta. Poćuta malo Maksim, ubrisa nos sa dva prsta, pa dodade: — Pa šta misliš i rakamiš sad, gospodine? Oćeš li ti to otrpeti tek onako da im se to prođe?!

Nema, beše mu ono staro! — I nema, nije ovo srednji vek! — veli Sreta. — A on samo ćuti i duva na nos. E baš lijepo vidiš kako mu nije milo, ama izmaklo mu se. — A ti drži one za koje ti rekoh.

I dok su ga svi umirivali i davali mu za pravo što se uzdržao i nije guslara isekao na onako sitne komade, tako da mu nos bude najveći komad od njega, — dotle se Pera ćata povukao za kelneraj i čučnuo. Oni se još jednako tamo prepiru.

i sada zeva besposlen; zeva i lomi žigice od duga vremena i ne osvrće se što ga Zac svaki čas pogleda i duva ljutito na nos. Sreta sede i zaiska kafu. Zapita jesu li došle novine, i kad mu reče Zac da nisu, a on se zadovolji i starim novinama.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

ISTORIJE 299 GDE SU POČETAK I KRAJ SVETA 302 ŠTA ČOVEK DA RADI 303 ŠTA JE ŽIVOT 304 VOZ PREDVEČE 305 ŽAGUBICA 307 MOJ NOS 309 PRED ZORU 311 U BRDIMA TEČE REKA 312 RADOST PUTOVANjA 313 LETOVANjE 315 NEPODUDARNOST 317 KAMILE I SUNCE 318 ZAŠTO

Ko đak kad zabije nos u svesku, Noj traži svoj spas u pesku, Samozaborav voli noj! Kad sakrije glavu u mrak, Oseti se srećan, jak,

U ponoć, Mesec obasjava selo. Zec se, u šumi, podvlači pod kamen. Navlačim ćebe na nos, na čelo; Odjednom: plamen! Plamen! Plamen!

Predveče, od hladnoće i buljenja ni u šta Podivljaš i, evo, nos brišeš mokrim rukavom. Donesi Mikelanđelovog Mojsija, niko se na nj Obazreti neće. (Šta on tu traži, kog vraga?

Za sve je znao protivutuk, Svakom je istinu gurao pod nos. Ponosim se što sam mu čukununuk, Mada neobičan naš je odnos: Nikad me za obraz ne uštinu, Samo ga slutim, kroz

MOJ NOS Moj nos jeste moj ponos Sa celom planetom odnos Održava, skuplja se, širi se I najdalje hvata mirise... Osetiće kor

MOJ NOS Moj nos jeste moj ponos Sa celom planetom odnos Održava, skuplja se, širi se I najdalje hvata mirise... Osetiće koru somuna

U rajske zašao odaje; Puna mu je nozdrva Žalfije sa ostrva; Kroz nj, pravo u potiljak Tresne me konjski bosiljak. Nos je moj veliki strasnik A ja, nosilac i nosovlasnik, Uživam, kao bogovi, U martu kad cvetaju glogovi, I kada on u

do Dragaša) Kori uljeza i dođoša Lazara, pravednika i pravaša: „Za mene je najveća nekultura Kad neko u svašta nos svoj tura! Prijatelju, mnogo pričaš!

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

To se moglo sve ljepše kazati, da mu tako rane ne vrijeđaš i grkom ga ne otruješ tugom. SVI MUČE NIKO NI U NOS. KOLO Čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju.

OBRAD Uleće mi jedna muha u nos, šteta će me nečesova naći. VUK RASLAPČEVIĆ Kako su me dlani zasvrbili, da se hoće ko đe posvaditi, bismo globe

Barjaktaru darivat Evropu — grehota je o tom i misliti! Velja kruška u grlo zapadne. Krv je ljudska rána naopaka, na nos vam je počela skakati; prepuniste mješinu grijeha! Puče kolan svečevoj kobili.

Ja ne pržim zemlje i narode, ama mnogi grdni mučitelji na nos su se preda mnom pobili; mnoga, bule vaše, kukajući, za mnom crna kluvka razmotale. ODOŠE KAVAZI VEZIRSKI.

Opažaš li ti štogod, Rogane? KNEZ ROGAN Kâ u zli čas, kneže, ne opažam! Kad blizu njih sjedim u skupštinu, ja nos držim svagda u rukama; da ne držim, bih se izbljuvao. Pa sam stoga na kraj i utekâ, e blizu njih ne bih osvanuo.

“ Dokle svako za po grozd uhvati, priniješe britve grozdovima; kad viđeše čudo neviđeno: svaki sebe za nos dohvatio, dognâ britvu do svojega nosa! Dokle treći savrh zida vikni: „Čuj, narode, ne potopite se!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Nekadašnja njena tanka i vitka polovina izvila se, te joj kao grba štrči i odudara od nje. Crne joj oči ušle, nos joj se izvukao i utančao, a slepoočnjače joj se izoštrile i kao prišle, stisle se jedna drugoj, samo | joj usta još

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Osobito krupne, plave mu oči bijahu pune živosti. Duguljasti obrazi i nos. Držanje i pokreti mu bjehu određeni. Vidjelo se na prvi mah snažna duša u snažnu tijelu.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

upotrebljavaju kao unapred spremljeni klišei — fraze (S méne pa na uštap, s brda s dola, s neba pa u rebra, na vrat na nos, na jedvite jade, itd.). Pretežan oblik govornih izraza je rečenica o čijem značaju za jezik uopšte prof.

telom i delovima njegova tela (Izgubiti glavu, Čuvati kao oči u glavi, Ima više dugova nego kose na glavi, Vući koga za nos, Skrhati kome vrat itd.).

— Džigande izilaze iz svoje pećine, hodaju po gori i njuše trag ljudski. Nos im je tako oštar da mogu trag čak i od tri dana nanjušiti... O džigandi pripovijeda se po narodu od svake ruke.

’Ajde, baš, našem Jovu. Zdrav si, Jovo, srce sokolovo! Bog ti dao: šupalj nos do očiju; plodnu ženu, neplodnu stoku, — žena ti se bliznila, stoka jalovila; u kući ti se rađalo ženskinje, u toru

(Glava, usta, zubi, jezik, nos, oči, čelo i kosa) 27 — Danju sam laža, a noću istina? (San) 28 — Dva lokvanja oko panja?

Četvora vrata su uvijek zatvorena? (Glava, oči, uši, nos i usta) 54 — Što si god od koga čuo, ja sam ti kazao? (Jezik) 2 (PREDMETI) 55 — Bez kože uđe, s kožom izađe?

(Nikom — jer je na nozi) 287 — Ko u cvetnjaku najbolje oseća miris? (Nos) 288 — Kuda ide dete kad navrši četvrtu godinu? (Ide u petu godinu) 289 — Na šta čovek ujutru ustaje?

(Ljudski jezik) 298 — Šta je priroda stvorila pred licem celog sveta? (Nos) 299 — Šta misli zvonar kad zvoni? (Kad će prestati) 300 — Šta ne može istrunuti?

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

“ I tako im prođe čitavo po sata, dok se osvijeste, i vide, šta je. Onda Turčin potrči, na vrat na nos k vodenici; kad tamo, ali oćeš! Ero uzjao konja, pa otišao bez traga, a Turčin savije šipke, pa pješice k ženi.

Svinja podigne glavu, da vidi, šta je, | a mačka pomisli od njezine surle da je miš, pa skoči, te svinju šapama za nos.

U našega bijelca devet pokrovaca, i opet mu se rebra vide. 136. U našeg ćaće resnate gaće. 137. U pete nišani, u nos zgađa. 138. U sobi napeto, u kući razdrto. 139. U šta je srce prteno. 140. U šta su dva grla, jedna šija. 141.

Đetao i crv; tičje gnijezdo i zmija. 63. Čele. 64. Češalj i uš. 65. Jaje. 66. Kosa na glavi. 67. Brada, usta, nos, oči, kosa i češalj. 68. Krevet. 69. Pijevac. 70. Konj. 71. Luk. 72. Čela. 73. Puška. 74. Vo. 75. Svrdao. 76.

se prospe sitna proja, i jedno zrno otkotrlja se pod carevu čizmu; a sluga se u jedan put stvori vrabac, pa na vrat na nos stane proju zobati, i kad sva zrna pozoblje, pođe da i ono poslednje ispod careve čizme kljune, ali od zrna u jedan put

Svinja podigne glavu da vidi šta je, a mačka pomisli od njezine surle da je miš pa skoči te svinju šapama za nos. Svinja se uplaši pa rukne i skoči te nada u potok; a mačka se prepadne od svinje, pa nada uz krušku; a međed pomisli da

” A vuk siromah opet loči, loči, dok mu trgne voda na nos i na usta. Onda mu lisica zatisne i nos i usta, pa uzjaše nanj i reče da je bolesna i da ne može ići, već da je on nosi.

” A vuk siromah opet loči, loči, dok mu trgne voda na nos i na usta. Onda mu lisica zatisne i nos i usta, pa uzjaše nanj i reče da je bolesna i da ne može ići, već da je on nosi.

“ I tako im prođe čitavo po sata, dok se osvijeste, i vide šta je. Onda Turčin potrči na vrat na nos k vodenici; kad tamo, ali oćeš! Ero uzjao konja, pa otišao bez traga, a Turčin savije šipke, pa pješice k ženi.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

CMILjA: Znači tako? ANĐELKO: Tako! CMILjA: Stići će tebe moje suze! (Odjuri u kujnu) ANĐELKO: Ajde, za svašta nos u kecelju! (Spolja ulaze Ikonija i Stavra) IKONIJA: Ovoga mi krsta! Odneli ga zajdno sa govornicom!

GOSPAVA: Pusti ti njega! IKONIJA: Jeste l se proveli, il te preradio? GOSPAVA: Ti ne zabadaj nos! IKONIJA: Ja ne zabadam, nego pitam! Falila si ga, ne znam ni sama, u zvezde!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Što je, dakle, potreba da nas drugi za nos vuku? Niti je pravo, ni pošteno. No, o tom, zasad, dosta. Upamtite vi moju reč.

Mnogo bi[h] puta pošao tražiti kakvu razvalinu i pešteru; no, kako bi k večeru bilo, a ja ti beži na-vrat-na-nos u manastir.

Ako moji dlanovi tako pravo pogađaju kao popa Mauka nos, bez sumnjenija neće godina proći, a ja ću više nego mi je od potrebe novaca imati, jer me sve svrbi, kad desni, kad

strasti putovanja izbavio i nama[h] zatim u nedug srebroljubija zapao, i da sam u ovom poslu pravi otac Mauk, kojega nos ne bi tako svrbio da mu vino nije milo bilo, koje, kako bi mu na um palo, a često bi padalo, taj čas bi ga i siroma[h]

ne bi tako svrbio da mu vino nije milo bilo, koje, kako bi mu na um palo, a često bi padalo, taj čas bi ga i siroma[h] nos za nevolju počeo svrbiti.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Kušmelj — zato što bijaše veoma rutav, Čagalj — stoga što je bio suh kao kuka, a Šunda — zbog toga što je govorio kroz nos.

Oni su čatili molitvu, pa počeše pokretati stolice, pa se začu zveckanje posuđa i onda mrmoljenje kroz nos. Bakonja se primače vratima i vidje ona dva đakona pred nalonjom: jedan čati, drugi prati očima.

Tu je bila knjižnica, a u isto vrijeme i „skula“. Najprije bi Bakonjin nos osjetio zadah vlage i prašljivijeh knjiga, pa onda bi njegove oči otišle ka velikom Isukrstu na stijeni i na katedru pod

Frane. — Bukar pripredeni ajinin!... Bukar desna ruka Radekina!!! Bukar, koji nas je za nos vukâ misec dana!!! — E, e, to je samo rkać kadar učiniti!

“ M’ ajde šta nas privari, nas neuke, ali kako je mogâ vući za nos redovnike! E, šta ti je rišćanin... Vidite, ja nikada ne kažem „rkać“, nego lipo rišćanin, jer, najposlinak, dvi su

Ta nošnja odmah Bakonji napomenu Bukara. Riđi brci, sitne sijere oči, spljošteni nos, davahu mu lisičji izraz. Pa onda i sva snaga bješe mu čudnovato skrojena.

Kad Butre donese hladnu vodu, Bakonja mu dade čvočicu u nos, pa unese vjedricu u stričevu sobu, hvaleći Isusa. Brne reče stenjući: — Ti si jopet pušija nesritniče!

Lijevom stranom, do kuća, bijaše putić, te, zatiskujući nos, pođe njim i svrnu u poširu ulicu, koja mu se prva namahnu. I gle slučaja!

Ćosić, Dobrica - KORENI

Zar pred njom ovo kažem? Okrenu glavu ka prozoru i uhvati se za drvene rešetke. — A ti baš ocu Metodiju — šiljak u nos! Za tvoju kuću ništa nije da kupiš manastiru zvono. — Neću, Milunka, da savijam šiju pred mantijaši— ma!

Te neotkupljene duše ne ostavljaju, idu za nožem i smrde na krv. Nikola otegnuto jeknu kroz nos. Desnom rukom struji krckanje hrskavice i mokro šištanje. U zglobovima prstiju i u ležajima vilica.

mekim, duguljastim sisama, koje je bradom voleo da miluje i gnječi, očajan što nisu žive lubenice mesa, dok je ona kroz nos jaukala, izlomljeno, kmekavo.

A ti ne bi morala to sada da zboriš. — U njenim godinama nije jedna umrla na porođaju. — Ako ne zaćutiš, iščupaću ti nos! — Kratka ti je ruka za mene. Misliš da ja ne znam od koga joj je dete? Bog svuda stigne.

On u sebi dalje od Tih reči nije išao, jer Adam ima njegove uši, čelo, prst što jaše palac, pa i nos mu je sličan — tanak i nekako šiljast.

Sve, znači. Ja sve da platim. Pas po kaldrmi vuče trupac. Opet kašalj. To je ona. Đorđe jeknu kroz nos i polako pođe u kuću. Tako mora da bude. Nema kud, mora. Kao da mu nije žao.

Kosa se izmiče ka temenu, čelo se produži. Sve je sumnjivo. Od drhtanja ruke mlaz dima se upredao i zavezivao. Pa i nos. Nije moja krv. Da se ubijem, nije moja krv. Goluždravo dete se meškoljilo od noćne studi.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— Takve devojčice nema u našoj ulici! — reče na kraju. — Pogledaj joj malo bolje nos i oči! — Joj! — vrisnu devojčica i šakom zatisnu usta. — Pogodila si, znači?

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Srbe brate, i Srpkinjo sele, Kojima se jošte danci bele, Rastav'te me sa ovom daljinom, Moje kosti operite vinom, Pa ih nos'te našem zavičaju, Zavičaju, mom negdašnjem raju.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Tu saopšti ovo svoje stručno mišljenje: „Kod Antikire raste lekovita jedna biljka; njen koren, razdrobljen i metnut u nos, izaziva jako kijanje, pa tim osvežava i leči svaki iznemogli ili oboleli mozak.

Lice joj beše usko i duguljasto, nos finog oblika, usta i obrazi kao izvajani majstorskom rukom, oči crne, bademastog oblika, uokvirene dugim trepavicama,

tridesetu - visoka rasta i čela, duge crne kose i crnih očiju; imao je upadljivo velik, ali lepo profilisan grčki nos. Nedaleko od njega stajale su tri dvorske dame i zabavljale se razgledanjem i stručnom ocenom izloženih predmeta.

“, zakuka kralj. „Kako ću bolan, ostareo i iznemogao da vladam u svojoj državi gde varalice vuku mudrace za nos, a mene moji rođaci ostavljaju na cedilu?“ Oborene glave izađe Arhimedes iz kraljevog dvora.

On je potpuno osedeo, ali su mu obrve crne kao ugalj, a isto tako i njegove oči; ima kukast nos, lepo obrazovane usne i bele, belcate zube. Odeven u crno, a oko vrata nosi veliki zlatan lanac.

On zastade, pogleda me začuđeno, pa učinivši svojim rukama znak pitanja, reče kroz nos: „Da li je ovaj svet video takvog trgovca koji plaća više no što se od njega ište.

„Mislite?“ „Pa imam, valjda, uši da čujem šta vaši popovi i kaluđeri šapuću svojim vernima, i dobar nos da nanjušim dim paljevine“. „Paljevine?“ „Pazite dobro što ću vam kazati!

Papa i car su se izmirili. Hajde, Mardohaju, pokažite da imate dobar nos i pogodite šta se može očekivati posle svega ovog!

Njegov pacijent beše stasit, jak i gojazan, imađaše rumene obraze i još rumeniji nos; bilo mu beše snažno ali pravilno. „Da li se, prečasni, ne hranite možda isuviše obilno?

„Takav je sada duh vremena“. „Imaš pravo! Tempora mutantur, et nos mutantur in illis“. „Spisi grčkih filozofa ležahu, na štetu nauke, vekovima zaboravljeni i neupotrebljeni, a sada su

Da ne bi Njutna u njegovim razmišljanjima ometao, zabode nos u spise što ih je doneo, no mišljaše o nečem drugom. On baci pogled na veliki časovnik, namešten u ćošku sobe.

Njegova spoljašnost, doduše, je beznačajna. Srednjeg stasa, ni star, ni mlad, ima neobično široko lice, široko spljošten nos, debele usne, duboko usađene oči i čupave obrve.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

instinktivno pružio ruku za flašu s konjakom, da joj je ovu flašu munjevitom brzinom dodao tako reći poturivši je pod nos, da je ona smesta progutala nekoliko dobrih, vrlo snažnih gutljaja, kojima, po mom mišljenju, jedino ima i da zahvali što

— U nogu, druže, u nogu, ej, more, u nogu! Stezao sam nos da ne prsnem u smej. Tako mi je nešto smešno bilo. On se teturao, navaljivao na mene svom težinom, išao čas brže čas

nije bilo, pozva ga stric pa mu reče: — Evo dve godine, Sekula blago meni, kako te slušam da sričeš o-s, n-o-s, os, nos, a tvoj čiča osta bos zbog tvojih križulja, tablica i sunđera. Moraš, nije vajde, na zanat.

a posle podne igra „darde“ sa marvenim lekarom što boluje od peska u žuči, psuje na konjički način, a ima rnjav nos i jednu trepavicu belu. U onom drugom uglu, suprotnom, ćućori nešto jedna grupa mlađih oficira — neurastenika.

naginju, prave grčevite pokrete glavom kao da im je nešto tesno oko vrata, miču ramenima, mršte se, trepću, gledaju u nos ili ramena, ali ćute i slušaju. — Četrnaesta je bila vesela i slavna godina. Pričaj, Stevane, štogod iz četrnaeste.

Iz džepnih električnih fenjerića pokuljaše tada mlazevi žute svetlosti sa više strana i osvetliše veliki grbav i kriv nos nad tankim crnim brkovima, pa jake čeone kosti i celu mrtvački bledu (ukoliko ne beše krvava) glavu Petronija Svilara,

ona opet, „pomisli, bolan, da ti je ovo sve tako reći pred samu kuću došlo, tu ti se, tako reći, namestilo, tu ti pod nos došli ljudi iz bela sveta, a ti se tu izležavaš kao da ti se nikad više prilika neće dati da spavaš.

utisak vrlo dobar (i bez obzira na uvek poluotvorena usta — posledica iz detinjstva nesnosnih adenoida, kao i spljošten nos), i da čak u brkovima, crnim i dugačkim, nema još ni traga od belih vlasi.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

svake mjere sa mnom ponosio, neprestano, isticao da sam njegov đak, i, već ishlapio, po brijačnicama turao ljudima pod nos one moje programe, čist od osjećaja za smiješno, slijep za podmigivanje besposlenjaka.

sagledavamo budućeg zrelog čovjeka: samo zažmirimo, i već se na dječačko lice naljepljuju brkovi, naočari sjedaju na nos, kroz njih se pogled ponešto uoštri — i čista i jasna budućnost je tu pred nama, na dlanu.

Možda je samo dobio jednu od onih naglih i žestokih kijavica od kojih čovjeku nezadrživo proslini nos i prosuze oči, bez ikakva unutrašnjeg uzbuđenja, bez i najmanjeg odraza na osjećajni aparat?

Sjećam ga se iz vremena kad sam ja bio onaj koji posjećuje. Sjedimo uz bolesnika, gledamo u njegov utanjen nos, i pričamo. Oprezno zaobilazimo bolnu tačku.

Priča i priča, a ispod oka pogledava na bolesnikov voštani nos, i opet broji minute. A bolesnik šuti, gleda u dugmeta njegova prsluka i u sebi prebraja njegovo brojanje.

Posjetilac odvrće pogled od prozora, kradom ga skreće na bolesnika. Gleda u njegovo pepeljasto lice, u njegov voštani nos, i duhovno se sprema na odlazak. Traži pogodnu riječ za oproštaj, ni odveć tešku ni odveć laku.

I gleda u nas poniznim očima. Mi zurimo u njegovo pepeljasto lice, u njegov već sasvim voštani nos i odgovaramo glasom koji i nama samima odjednom zazvuči čudan i tuđi: „Dobro, uglavnom sasvim dobro.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

To beše malo pogurena starica, zbrčkana lica, zelenih lukavih očiju. Padaše u oči njen kukast nos i tanka, šiljasta, napred isturena bradica, koja je, dok je Mara devovala, bez sumnje, ulevala neobična i strasna

Na crnom ciganskom licu beše usađen orlovski povijen, na kraju raširen nos, koji izdavaše veliku srčanost i odvažnost.

Čitao je dugo i žurno, kroz nos, čas zapevajući i uzvikujući visokim glasom, čas gudeći basom. Izgovarao je sve reči spojeno i brzo, bez prediha, te

— reče im, pa se okrenu i pođe oko stola, pevušeći neku pesmu kroz nos. Kum i starojko domišljahu se da li da i oni pođu za mladencima; pogledaše na đaka, ali ovaj se skamenio, pa samo

se razli neka nežna i slatka toplina, a uz grudi mu pođe nešto vrelo i neobično, zastade u grlu mu, pa zagolica mu nos, vilice i oči, i on oseti da mu se oči vlaže, a vilice dršću...

Sekoše, mučiše i tukoše mehandžiju Cincarina i momka mu sinovca, uzeše mu osam stotina banaka i, zarezavši mu nos, pripretiše: — Ako čujemo da opet mučiš sirotinju kajišarskim interesom, ubićemo te na mestu.

Povučeš li vazduha u sebe, pojure ti u grudi hladne rosne kapljice, zatvoriš li usta, eto ih kroz nos, pa zasiplju oči, uši, obraze, celo telo... Hladna, mokra vlaga prodire dalje i od samoga vazduha...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

pa bježite“, pa onda ponajlak privuče se babi koja spavaše na prsa i bradu, pa joj onako mokar i prašljiv rep suknu u nos. Baba kihnu, a iz usta joj izleće prsten.

Vezirović ne htjede slugi uz nos, jer je bogme na putu preči valjan drug no i otac i mati, te pristade da tu konače.

Ti ništa ne vidiš van da ti se o nos objesi! — Te ti ona sad opet ode u polje gdje je dečko pasao goveda. Kad ona tamo, ali dečko, baš kao usprkos, opet pod

se prospe sitna proja, i jedno zrno otkotrlja se pod carevu čizmu; a sluga se ujedanput stvori vrabac, pa na vrat na nos stane proju zobati, i kad, sva zrna pozoblje, pođe da i ono poslednje ispod careve čizme kljune, ali od zrna ujedanput

A vuk siromah opet loči, loči, dok mu trgne voda na nos i usta. Onda mu lisica zatisne i nos i usta, pa uzjaše na nj i reče da je bolesna i da ne može ići već da je on kosi.

A vuk siromah opet loči, loči, dok mu trgne voda na nos i usta. Onda mu lisica zatisne i nos i usta, pa uzjaše na nj i reče da je bolesna i da ne može ići već da je on kosi.

I tako im prođe čitavo pô sata, dok se osvijeste i vide šta je. Onda Turčin potrči na vrat na nos k vodenici; kad tamo, ali hoćeš! Ero uzjahao konja, pa otišao bez traga, a Turčin savije šipke, pa pješice k ženi.

Kad car učini ovo pismo i potvrdi ga njegovom rukom i mohurom, evo ti đe trče na vrat i na nos čitavi buljuk kaluđera i fratara, pa pošto čuše šta je bilo, potrčaše k caru vičući: — Aman, čestiti care, božji

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Posle ove recitacije, učitelj bi pokušavao da specijalnim načinom govora kroz nos u nekom izveštačenom, svečanom tonu, dopuni izlaganja starijeg đaka.

Posle ove recitacije, učitelj bi pokušavao da specijalnim načinom govora kroz nos u nekom izveštačenom, svečanom tonu, dopuni izlaganja starijeg đaka.

jer sam znao da je moja majka bila bolji učitelj od moga učitelja u školi, jednog starca sa smešnim izgovorom kroz nos. Međutim, njena sugestija da se što pre otresem srpskih pojmova i postanem Amerikanac, ozbiljno me je uznemirila.

Ta deformacija prstiju, koji su ličili na sokolove kandže, oštre crte lica, kriv nos, buljave oči, njegov nesiguran hod zbog ravnih tabana, pa i njegove velike životne nedaće koje su mu slomile duh, davale

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Ne može jedna klasa da ti isplati dugove. ČEDA: Što vi meni jednako te dugove natičete na nos? Nisam ih napravio od besa, nego kad čovek uzme ženu bez miraza pa počne kuću kućiti...

MOMAK: Mnogo! Kolikima sam i kolikima ja već sagledao leđa... ČEDA: I vi, mora biti, imate dobar nos, znate već unapred da omirišete situaciju? MOMAK (laska mu to): Pa... razume se!...

onome zubnom lekaru, provodadžiji da saspem zube u grlo; Nikaragui da odrežem uši, a vama, dragi ujače, da razbijem nos! VASA: Čedo, sinko, ti me iznenađuješ, jer ne uviđam da moj nos ima ma kakve veze sa celim tim pitanjem.

VASA: Čedo, sinko, ti me iznenađuješ, jer ne uviđam da moj nos ima ma kakve veze sa celim tim pitanjem. ČEDA: A vi onda nemojte ga gurati u poslove koji vas se ne tiču.

VASA: E, pa ko bi drugi, ona se toga ne bi setila. ČEDA: Pa dobro, ujače, onda kupite vi još danas flaster za nos, a ja ću da spremim kufere da putujem sa ženom u Ivanjicu.

(Ode.) IV VASA, ŽIVKA VASA (vrti glavom, nezadovoljan opasnošću koja njemu lično preti i gunđajući pipa se za nos. Zatim uzima sa stola cigaretu, stavlja je u muštiklu i pripaljuje). ŽIVKA (na vratima): Vaso! VASA: 'Odi, 'odi ovamo!

Meni čak preporučuje da još danas nabavim flaster, jer ova poslednja pretnja odnosi se na moj nos. ŽIVKA: E, pa kad neće lepim, okrenućemo i mi deblji kraj. VASA: I to sam mu kazao.

ŽIVKA: Šta kažeš?!...Ju, ju, ju, šlag će me strefiti. Anka, Anka, brzo čašu vode. ANKA (otrči). ŽIVKA: Razbio mu nos, psovao mu oca... sinu engleskog konzula. Gospod te ubio da te ne ubije!

RAKA: Ništa! ŽIVKA: Ama, kako ništa kad si razbio nos sinu engleskog konzula! I 'ajde što mu razbi nos, naposletku – omakne se pesnica, pa desi se, ali što mu opsova oca?

RAKA: Ništa! ŽIVKA: Ama, kako ništa kad si razbio nos sinu engleskog konzula! I 'ajde što mu razbi nos, naposletku – omakne se pesnica, pa desi se, ali što mu opsova oca? RAKA: I on je meni!

Ja sam ga naročito poslala, jer, znate, on sad pripada tome društvu... Da! Pa zamislite, razbio nos sinu engleskog konzula i opsovao mu oca. (Pauza.

Preskoči, Vaso, nju kad neće kao čovek i kao familija lepo da razgovara, nego sve nešto uz nos. SAVKA: Ništa ja uz nos, ja hoću samo svoje. ŽIVKA: E, pa dobićeš tvoje. Zapiši, Vaso, da joj se da. Eto ti!

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

utegnute butine, kao i razdrljene, kosmate grudi, čipke košulje i srebrne gajtane, kao i viseće, debele obraze i pljosnat nos.

373 Ili s lica: „ Nos joj je bio sastavljen od tri okrugla komada, vrha i odebljalih nozdrva, a obrve od dve crte krive i opake, ofarbane”.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Ao slone, ao slone, Ti bi drukče svirô, Da se nisi tako na vrat Na nos civ’lizirô. Šta će sada? Sad će valjda Da se slonski javi. A on, šuviks, repom u vis Pa stoji na glavi. „Fora!

Poslednju želju ko da zakrati? E kad baš išteš — ja ću ti dati. VII Štuka sa renom, Ja sa mojom ženom. Kroz nos me dere... Suzno je gledam, Al’ za to ipak Drugom je ne dam.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

JOVAN: A krava da crkne od gladi; zar joj ne treba dati sena? FEMA: Kravi sena, uh! uh! (metne maramu na nos) ala smrdiš! Ančice, Ančice, daj malo vatre da se okadi soba. Idi ukraj, ne mogu da trpim smrad od tebe.

JOVAN: Niste li ga sami vašom rukom ubili kad je izeo kobasicu? FEMA: Uh, uh! Dajte sirćeta pod nos, dok nisam pala u nesvest. Ančice, Ančice! (ANČA donese vatru, i počne kaditi.

(ANČA donese vatru, i počne kaditi.) FEMA: Ah, Ančice, kako mi je zlo, poduzima me muka. Daj malo sirćeta pod nos. (Anča joj donese.) FEMA: Tako, sad mi je već lakše.

FEMA: Ja sam mlada, Jokan. JOVAN: Otkad ja na Ančicu mislim! A jeste li vidili kako je lepa? Nos joj je kao struk karanfila, obraz crven kao karmažinska koža, a kosa crnja nego našeg mačka rep. FEMA: Uh, uh!

(Zapiše.) POZORIJE 8. MITAR, PREĐAŠNjE MITAR: Pomozi bog, Femo. FEMA: I ovaj je došao da mi smradi nos. (Metne maramu na nos, pa se okrene ogledalu.) MITAR: Femo, šta je tebi? Šta si se narogušila kao patak?

) POZORIJE 8. MITAR, PREĐAŠNjE MITAR: Pomozi bog, Femo. FEMA: I ovaj je došao da mi smradi nos. (Metne maramu na nos, pa se okrene ogledalu.) MITAR: Femo, šta je tebi? Šta si se narogušila kao patak? FEMA: Komi fo! Komi fo!

EVICA: Nemoj vikler. Bolje iberok. da ne kažu ljudi: eno, vidiš, dobila na lutriji, pak digla nos. VASILIJE: Pa znaš gdi ćemo kuću kupiti? Na pijaci do „Dva pištolja“. Ja sam već pitao.

POZORIJE Z. MITAR, PREĐAŠNE FEMA: Uh, uh! Opet mi dolazi na Vrat. (Metne maramu na nos.) MITAR: Bogati, Femo, došao sam da te pitam šta si poludila, te praviš komendije po kući.

FEMA (Sari): Jelte da smrdi ovaj? SARA (metne maramu na nos): Vrlo. Ko vam je to? FEMA: Moga brata kočijaš. MITAR: Šta ste zapušile noseve, kanda ste se uvonjale.

FEMA: Što sam bila, neću da znam, ali što sam sad, to ti ne možeš biti, da ti se jošt jedanput nos poduži. Marš, ja te ne pripoznajem za moga brata MITAR: Ja te opet, tražim. Zajsta, veliku mi čest i praviš!

Šta si naumila s kućom? More, misliš li ti ostariti? FEMA (metne maramu na nos): Uh, opet mi došao, da mi smradi nos. MITAR: Šta se zamotavaš, pogani jedna!

Šta si naumila s kućom? More, misliš li ti ostariti? FEMA (metne maramu na nos): Uh, opet mi došao, da mi smradi nos. MITAR: Šta se zamotavaš, pogani jedna! Ja ti smrdim, a kako ti je bilo kad si kože gazila?

Krakov, Stanislav - KRILA

U baru je pijani Škot sa rumenim kolenima podizao kockastu suknjicu, i podnosio jednom preplašenom Grku pod nos svoju maljavu pesnicu. — Hіp, hіp, hourra!

Bilo je uranjeno i maljavo. Osećao je na sebi topao otisak žene, koja je ležala uspala kraj njega. Imala je prćast nos, i njene crne kose mrsile su se preko mišice probuđenog. Svetlost je otkrivala smešano odelo.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Ali one će kao juče, kao pre dva dana, kao uvek, iskočiti odmah zatim kroz njegovo oko, ili uvo, ili kroz njegov nos, ili pupak, divnije, mlađe i svetije no što su ikada bile. O lepota i pijanstvo trpljenja i vaskrsnuća!

N. se zabavlja da ga od šale boksuje; u nos, u mišice, u rame. Mladić se dobroćudno smeši i samo kad misli da će ga ruka N-ova dotaći i u prsa on šakom pokriva

Fontenov poverenik, čim je Fonten nestao, preobrazio se. Stavio je neke tamne naočare na nos i ponova skupio one oterane žene; ne više u prostoriju koja je meni ustupljena već u onu u kojoj smo ručali.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

— Ne rugaj ce veri, bezbožniče — reče kroz nos popa, pa ode dalje. — Pa kako će tvoja molitva pomoći vojsci, kad ni mojoj levči ne može da pomogne.

Uvek kad se začuje zviždanje granate, moj konj prestane jesti i naćuli uši, a kad granata proleti, on frkne na nos i produži s apetitom svoj ručak. Kad sam ovako na zgodi da opišem šta se odjutros desilo.

Ovako ukoren, ja pokunjim nos i povučem se malo dalje. Jedio sam se na samoga sebe: zašto da se mešam u stvari koje ne razumem.

I gomila nas obrazovanih ljudi mirno prolazi pored ovoga gnusnog zgarišta. Gdekome samo frkne konj na nos, i, poplašen od onoga strva, udara u stranu, a on ga nežno tapše po vratu i laskavo ga umiruje: »ne boj se, ne boj ce,

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Očni kapci su mu bili podnaduli, a nos malo drven. Kad upravnik završi, obrati nam se i on: — Gospodo oficiri!...

Kad smo se odmakli, pita Pera „Đevrek“ Branu „Mahera“: — Je li bogati, zašto je tvom komandiru crven nos? — Razmišlja mnogo noću... — Milo mi je, milo. Uveče smo došli svi u zakazano vreme.

Ostalih dana, oni se dovikuju i uzajamno grde. Ali niko nos da pomoli. Bugari obično dobacuju kako nagni treba da se predadu. U Srbiji se lepo živi i — vazdan koješta.

aja! Bio je ponosan... — Da li je imao koga od porodice? — Majku i jednu sestru — komandir šmiknu kroz nos i rukom prevuče preko očiju. Zatim me pogleda otvoreno i pribrano: — Vaša uloga je završena. Hvala vam lepo.

A kad ga uzmeš, da ga zatvoriš. Ako li ga samo još koji put drugome daš, razbiću ti nos. — Kipislcauf! — dobacuje zlurado Vojin. Luka se pravi da ga ne čuje, ali još oštrije naređuje Isajlu.

Pomišljao sam tada i na vas, kako sedite ovde, pijete kavu... — Pa nas tuku granate. Ne smeš nos da pomoliš... — Navikli smo već na to. Ali bre, brate slatki, zamisli: more, pučina, torpedo, ajkule...

Ona se nasloni na zid i pogleda tužno preda se. Omotavala je nervozno maramicu oko ruke i šmiknu kroz nos, kao da hoće da zaplače. Osetio sam prema njoj neko sažaljenje.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

— Tako dakle jedva Rusi otkraviše ruku, Mene ot zla izbaviše, utišaše huku. Sice šest meseci mraz za mrazom steže, Nos i uši pali, noge ljudem veže.

zdrave kradu, I prevoze v carstvo razjareno smerti; Koji živi ostaju, onim' ona preti Odgristi im obraze, ili uši, ili nos, Ili da će kod obuće mnogi kući doći bos. 1799.

— Biraj, piljarice, kažeš? Al’ su mi vezane oči, Nos zatvoren mi je: sama po duši izberi, poštenu Platu za cvet dajem.

što je takva šala, Ne toleći jedno, nosi trista zala Koji ga ščepaše, ne može se jače, Da već jadnom ćifti duša na nos skače.

Kod njegovog šuma svakom srce tuče, Mnogog, pa i mene, ludost za nos vuče Da, boginje krasna, prinesem ti hvalu Najbržim galopom na prvome balu.

ili belo, Okrpano ili celo, Mnogo, više ili manje, Sve da kurjak tera janje Od koga mu drago stada, Da od muke na nos pada, Na hiljade ili jedno — Njemu je svejedno.

Nju nam treba pomagati, Na njen oltar žertvu dati. Da nam sine sjajno sunce I ozari srpsko lice! Dajte! Nos’te! Šalj’te tamo Gdi nadeždu svi imamo Da će srpstvo procvetati, Narodnosti slavu dati.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

se ne bi mogô Kad bi mi znao mudre razloge U drugom veku što sam pribrao Mereć lukavstvo iste tazbine, Koja nas za nos vuče varljivo... Al’ evo ide knez!...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Sjaši, uzjaši! Uzjaši, sjaši! Uzjaši, sjaši! Sjaši, uzjaši! Sjaši, uzjaši! Srce mu prepuče. Udari mu krv i na nos i na usta, i na uši i na oči. Stra'ota, braćo, pogledati! Šta bi vam, djeco moja i Srbovi moji, više duljio?

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

ANĐA (dolazi iz leve sobe): Šta si me zvao? JEROTIJE (podmeće joj pismo pod nos): Pomiriši! ANĐA: Ala lepo miriše! JEROTIJE: Na šta? ANĐA (doseća se): Čekaj!... Miriše na promincle.

(Polazi.) JEROTIJE: A je l' ponese ono pismo? (Spazi ga u njenoj ruci.) Pa ovaj, natrljaj joj nos i kaži da ja to ne trpim. Neka ne čeka da ja... ANĐA (ode). III JEROTIJE, VIĆA JEROTIJE: Šifra, a?

GospodinŽiko, molim te obrati i ti pažnju. VIĆA (čita): „Dvanaest marama za nos”... KAPETAN: Hm! Hm! Dvanaest marama za nos”. Kobajagi! (Voki.) 'Ajde, reci ti nama pošteno, šta si time hteo reći?

VIĆA (čita): „Dvanaest marama za nos”... KAPETAN: Hm! Hm! Dvanaest marama za nos”. Kobajagi! (Voki.) 'Ajde, reci ti nama pošteno, šta si time hteo reći? BOKA: To što piše.

ŽIKA: Pa liči pomalo. KAPETAN (Boki): Sram te bilo, i ti si mi revolucionar! Dvanaest marama za nos, peškiri, gaće. Kamo ti puške, bombe, a ne „četiri para gaća”!

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I, s neiskazanim bolom, gorčinom, koja mu je palila grlo, išla na nos, mislio je kako i sada, na poslednjem možda rastanku, mora da je prema njoj strog, suv, čisto da je preseče i zapovedi

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

On je, prema legendi, i sam bio vinogradar, i jednom prilikom odsekao je kosirom sebi nos (SEZ, 14, 26). Toga dana treba početi orezivanje vinograda, makar svega 2—3 gidže (SEZ, 14, 26; 16, 71).

150; 4, 147), kod sičije (іbіdem), promuklosti (ZNŽOJS, 14, 60), kao oblog za rane (GZM, 4, 147), i kada ide krv na nos (іbіdem). ŽUČENjICA Wegwarte (cіchorіum іntybuѕ). Žučenjica; ženetrga; vodopija. U Šuleka 39 naziva.

stuca se i detetu saspe u nos (SEZ, 14, 128). KUKUREK Nіeѕwurz (helleboruѕ odoruѕ). Kukurek. K. ima u sebi izvesnu supranormalnu snagu.

Njime je i pokojnik, ako mu je stavljen u nos, zaštićen od vampirenja (GEM, 25, 1962, 176, Gornja Resava). Tis. T. drvo »ne sme se goreti, a ko to učini, veruju da

Ćipiko, Ivo - Pauci

Kukast nos spustio se, a oči zvjeraju, ali u takvome stanju ostade samo za čas, pa, kako pjesma prestade, lice zadobi svoj prvašnji

Čalabrkni malo simo, malo tamo, i eto, na. — Gledajte mu gubicu! Baš je prikladan! Kako mu se samo nos pribio! A znate — neće ga žena!... Svi prsnuše u obijestan smijeh. Niko se smrče i ne odgovori. — Nemojmo sviriti!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Izgleda da su mu zbog toga odsekli i nos. U celoj ovoj priči ostalo je nešto nejasno, bar za mene. Naime, kako to da su Lauševi ljudi, saznavši za svu tu bruku

Pa i da je odgovorila žustro, uzbuđeno, gorko, ne bih se začudio. Mogla mi je reći kako nije moje da turam nos svuda i da se sve to mene ne tiče, da je ona odrasla i da zna da meri svoje postupke. Ne, ona je bila ledeno mirna.

U Prohorovom raspeću otkrio sam i mnogo čega drugog. Hristova glava je lepa, muževna. Ima malo povijen, orlovski nos (kao onaj u Arilju). Nema brade, lice mu je obrijano. Ostali su mali brkovi, tek ovlaš usukani nagore.

Taman posla. Ne pada mi ni na kraj pameti da trljam nos jednom za nas tako dragocenom čoveku kakav je Dorotej, samo zato što okolo kolaju smutnje i gadne glasine koje potiču

bi trebalo braniti Kulu, Vasilije mi je odvratio da bi najpametnije za mene bilo da gledam svoja posla i da ne turam nos onde gde mi nije mesto. Mi smo monasi, rekao je.

Bila je tu jedna mrka mrlja iz koje su se pomaljali čas nos, čas oči, čas čelo, čas brada, čas usta sa krnjecima zuba, ali celine nije bilo.

poturila mu voćkicu, draškala ga dlačicama po otomboljenoj labušini, srkutala od tobožnjeg milja, nadnosila mu sisice nad nos i dodirivala ga bradavicama po očnim kapcima.

Važan je, uobražen, sa uobraženim prezrivim smeškom koji mu lebdi oko nežne njuškice. Odmah će mi tutnuti pod nos kraljevu povelju gde tačno stoji da taj i taj kolenović dobija na upravu župu sa kraljevim blagoslovom.

Zar ovaj obešenjak nije pravio sve one blesave slike po zidovima crkve samo zato što je to išlo uz nos čistuncima? Ili zar bi se neko drugi na njegovom mestu usudio da sred najžešće bitke, pred razjapljenim čeljustima smrti,

Napusti zakratko svoje plavetne dveri i siđi u ovu našu jazbinu. Ako ti se nos odvikao od ljudskog vonja pa će ti se u trbuhu uzburkati muka od oštrih mirisa Dorotejevog bilja i rakije, Matijinog

Pustili bismo čoveka da radi. Ne bismo svaki čas zabadali nos u njegov posao. Gle, Prohore, vešti, brzi potezi četkom po vlažnom malteru i odjednom tamo gde je bila samo mrka boja

“ Poturio si mi pod nos uglačanu bakarnu tepsiju i rekao: „De, pogledaj se!“ Matija Desno od Vampirskog zuba stoji, poput košnice vrškare

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Mene zagolica grlo i nos i prohte mi se da se napijem kave i napušim duvana kao kakav turski paša. To sam i radio. Sa dimom duvana i mirisom

Kada lovački pas juri za divljači, onda svi delovi njegova tela, svaki njegov mišić, oči, uši, nos, grlo i zubi, postaju isključivo organi lova. I moj ceo intelekt to je postao.

oči vodnjikave; proređena kosa na glavi i bradi je plava, no prosedela, krajevi brkova otomboljeni duboko na dole, nos mu je unakažen. Kad videh taj nos, otsečena vrha, mene spopade jeza, no odmah zatim iznenadno radovanje.

Kad videh taj nos, otsečena vrha, mene spopade jeza, no odmah zatim iznenadno radovanje. Ta to je, nema nikakve sumnje, Tiho Brahe,

plemićke porodice, studirao je u Nemačkoj, gde je stekao svoja astronomska znanja, a izgubio, u jednoj tuči, svoj nos.

U tome hramu vladao je strogi neumitni bog razuma. Leverijeov pravilni čvrsti nos, energično modelisana, izbrijana donja vilica koja se prkosno isturila preko uskog ovratnika, ispoljavali su čoveka

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Zlatan sanak na prag stao, Preko praga na nos pao, A Vida se zasmejala, Pa se u snu nasmejala. KOLEVKA JOVAN SUBOTIĆ Vidina je majka Kolundžije zvala: Dođite

Stanković, Borisav - TAŠANA

Sve on mora da vidi, svuda svoj nos da zavuče... E baš se od toga staroga ništa ne može. TAŠANA (raspoloženo Stani): De, de, mesto da ti budeš grđena

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Glave večito pognute. Nos, usne i oči tegle se stalno za koncem, isteraju lice iz glave i izvuku dugačku šiju. A desna ruka od jutra do mraka

se tamo vrzmali zbog Julice, opisivali su taj cviker: ogroman, strašan i kad visi i ljulja se, i kad se usadi na krupan nos gospa Noli. Jedan đavolski šegrt, pričalo se, vezao taljigaškom konju okvir od starih naočari, i pretstavljao: gospa Nola.

Najgore je bilo za rukavice, i jedan par se pozajmljivao po redu i čredi. „Treba joj, gospođi udovici, natrti nos. Ostala za Tošom velika bogatašica, a pobogu, kao oni njeni konji, grau pa grau.

Kad, jedno salašarsko derište uzelo grančicu, pa jednako njome biku pod nos. Ja opomeni, pa popreti i povijaj, ali badava.

u džepu di su joj i stakla za oči; i kad je umorna, tek vidiš da je izvadila i sat i stakla i ne zna koje će na nos da metne... Al' što kažeš, seče! I ufati te na mestu di si nešto taman mislio da prošvercuješ.

— Kud mi baš sad mećete pod nos Švabu! Znam da je odličan, da je prvi, da prviči međ prvima, i da ne može niko ni da živi od njega, čička švapskog!

Ali nije došlo do tog da nakazan izađe pred svet: umro je, a mrtvu su mu udesili nos od gipsa. Svet je išao da vidi nos. „Jeste videli nos?” i kikot. Živi ljudi veseli su što nisu mrtvi.

Ali nije došlo do tog da nakazan izađe pred svet: umro je, a mrtvu su mu udesili nos od gipsa. Svet je išao da vidi nos. „Jeste videli nos?” i kikot. Živi ljudi veseli su što nisu mrtvi.

Svet je išao da vidi nos. „Jeste videli nos?” i kikot. Živi ljudi veseli su što nisu mrtvi. Gospa Nola opet pogleda na sat: Dockan je veće, neće Luka večeras

Rekoh to pop-Tominici. A ona, sirota, porumene, zape onaj šlajer za nos, i stade nameštati kosu oko ušiju, tamo gde je već počela da sedi...

Ali je iz tih očiju provirivao ne Jovin prostodušni pogled, nego bogzna čiji pogled, nekako žalan pogled. Nos Pavlov je bio malo odviše krepak majčin nos. Brada opet ko zna čija, nežna, večito drhtava detinja brada.

Nos Pavlov je bio malo odviše krepak majčin nos. Brada opet ko zna čija, nežna, večito drhtava detinja brada. A nad njom jaka vilica.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Jupiter zato neće naći uvređen, jer je i on često pored nektara brigu rasterivao kad bi mu ljuborevniva Juno rena pod nos natrla.

l’ je to onaj isti Roman koji je malopre s rascvetanim turom po sokaku odio; no kad se sam poimence poviče, kad se za nos uvati i oseti da ga boli kao i pređe, uveri se da je on onaj isti suščestveni Roman kao što je pređe bio.

i gdikoje vucibatine koji se od tog rane, prave od komarca magarca i često celu varoš straom ili radošću za nos povuku.

brige zaspi, ali Roman, kome miris nesnosni nešto malo dosađivaše, morao se na drugu stranu okrenuti, i počne kopati nos šta će s njom raditi. Jer nju ovaku, u ovoj formi uzeti, volio bi smrt. Da je života liši?

ispovedi svu svoju žalostivu povest našem gimnosofisti, predstavljajući nevernost i neblagodarnost Romanovu, i kao na nos pridevajući mu da su momci svi takovi da je svaka devojka luda koja se za njima povodi, da bi ona, kad bi vlast imala,

To jest da se ne trudi biti spisateljem koga su muze u gnjevu jarosti svoje poljubile; da ne želi biti vitez kom barut u nos udara; da ne čezne voziti se na karuca i ime gavalera nositi kad mu je laka kesa; i da ne žali što nije onaj ili onaj,

izlila, jer su mu ove do sniže kolena komotno dostizavale, i s tim mu protiv svakog napadenija rukopomoć obećavale. Nos, na kojeg veličinu mnogi kletve i proklinjanja bacaju, on maternjim prirode svoje providjenijem tako je mali imao, a

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

je poznata mudra reč francuskog pisca Gi de Mopasana, po kojoj „nema ničega strašnijeg do kad čovek ostari pa zabada nos u svoju mladost“, ja ipak to činim, po onome nagonu koji kod davljenika, za ono nekoliko trenutaka rastajanja od života,

bilo u kući; ocu je neobično prijatno godila ova ispravka, a ja sam se u stvari ljutio na babicu što zabada svuda svoj nos te mije otkrila pravi pol, ubeđen da bi za mene mnogo bolje bilo da sam ostao žensko.

Gledaj, molim te: očevo čelo, tetkin nos, teča-Simine uši, ujnina usta, i tako redom dalje. I u tom se pogledu tako daleko išlo da sam, slušajući svakodnevno

da progovorite, ono će se uspuzati uz vaše koleno, sešće vam u krilo, dići će akrobatski nožicu, podmetnuće vam je pod nos i zahtevaće od vas da govorite o njegovim cipelama i samo o njegovim cipelama, i ni o čemu drugom do samo o njegovim

Je l' te da tu može biti nesklada? — Da, razume se! — odgovarate vi najljubaznije i ne sluteći da ste sad već zavukli nos u mišolovku i počeli da ližete smrtonosnu slaninicu.

“ No to nije bio jedini moj podvig u doba kada sam u suknjici gegucao po kući i zabadao nos u sve. Ja sam zatekao čitavu generaciju lutkica moje sestre, koje su sve u društvu, kao o kakvome žuru, sedele u

izvesnu reputaciju, koju sam se, u svima prilikama, revnosno starao da održim, te sam zatim još češće razbijao sebi nos, čupao sestri kosu, uganuo jedanput palac na ruci a drugi put nogu u članku, dok najzad nisam jednog dana prosuo žar

obukla me je majka u nove haljine, zakopčala me pažljivo odostrag, strpala mi u džep čistu i lepo savijenu maramu za nos, očešljala me sa razdeljkom na sredi i odvela lično u školu, gde sam pred mnogobrojnim gostima deklamovao nešto

Jedanput sam samo, sećam se, na času gimnastike osvetlio ocu obraz, a sebi razbio nos, inače je sa drugim predmetima išlo da bog sačuva.

haljine sa štirkanom kragnom od čipke, podsekla mi nokte, očešljala me sa razdeljkom, stavila mi u džep čistu maramicu za nos i poljubila me u čelo, uz reči: — Osvetlaj mi, sine, obraz!

To je objašnjenje otprilike ovako izgledalo: — Uzećemo dakle nos kao polaznu tačku — i tu nasloni svoj kažiprst na Sretenov nos, pa ga zatim uputi, vukući noktom po licu, ka levom uvu

objašnjenje otprilike ovako izgledalo: — Uzećemo dakle nos kao polaznu tačku — i tu nasloni svoj kažiprst na Sretenov nos, pa ga zatim uputi, vukući noktom po licu, ka levom uvu — i krenućemo na istok, to jest na onu stranu sveta sa koje

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Čini mi se da sam nekad video one oči, onaj pravilan nos... Ali ovo lice je sad bledo, a oči zamagljene. Stajao je baš pokraj puta i gledao zamišljeno u zemlju.

“... Zamisli!... Da smo pod drugim prilikama, ja bih mu nos razbio za tu drskost da se ja njemu ispovedam. Sada ne mogu. A ne znam ni sam da mu odgovorim na pitanje. Govorimo...

Sedeo je prekrštenih nogu. — Zdravo, brate Srbine! — viknu jedan. — Živeo! i podnese mi čašu vina pod nos. Zahvalim mu se i rekoh da tražim komandanta. — Ma ja sam, zbori, čoče! Ja zauzeh stav „mirno“. — Gospodine...

A on se navali na moje grudi i zabi prst u nos. Sklonih Mu ruku. Onda Mića duboko udahnu vazduh, šišteći kroz nos. Uzeh svoju maramu da ga obrišem, pa se počeh

A on se navali na moje grudi i zabi prst u nos. Sklonih Mu ruku. Onda Mića duboko udahnu vazduh, šišteći kroz nos. Uzeh svoju maramu da ga obrišem, pa se počeh čuditi ovolikoj nežnosti svojoj. On mi se obrati šapatom: — Ko je ovaj?

— šapću vojnici – i trljaju zadovoljno ruke, jer će Isajlo tek sada da oseti šta je gorčina. — Zapuši nos i u jednom gutljaju progutaj! — savetuje ga potpukovnik Petar. — Eto vidiš... — A-uh! — tresao se Isajlo.

Oči plave, a svetle kao kapljice jutarnje rose, oivičene dugim trepavicama. Nos pravilan, kao delo nekog vajara, sa tankim čulnim nozdrvama. Usta kao poluotvoren ružin pupoljak.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

ih je Drvoseča terao, u stopu su za njim pristajali, bacali na njega korice hleba i kamičke, nudili mu paru da ga za nos povuku. Kao rođena senka svuda gde god bi kročio pratio ga je smeh, tugo crna!

Kao rođena senka svuda gde god bi kročio pratio ga je smeh, tugo crna! Na kraju je pristao da ga deda za nos i uši vuku. Šta je mogao drugo? Gladni su mu bili i želudac i oko: samo je hranu sanjao.

Gde su dlake? — Drvoseča još jednom pređe rukom preko lica, ali bradavice nije bilo, čak kao da mu se i nos smanjio. Deca koja su kraj njega prolazila gledala su ga u čudu. — Šta je to sa Smešnim Licem? — reče jedno.

Šantić, Aleksa - PESME

I ja se, evo, tvojim smradom trujem, I svoj nos stiskam i na tebe pljujem, Rugobo gnusna bez časti i ljudi. 1908. O BORE STARI...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

rečeno je ratnicima: „Ako želite da uvećate svoju hrabrost, ako želite da ukrepite svoju muževnost, približite svoj nos nosu svoje dece“ (tj. recite im: zbogom).

Uzja Miloš pomamna kulaša, pa okrenu od b'jela šatora, zametnuvši koplje naopako. Govori mu srpski car Stjepane: „Ne nos', sinko, koplje naopako, već okreni koplje unapredak, jer će ti se smijati Latini“.

“ Al̓ govori gospođa Jerina: „Nos̓ te đavo, Oblačiću Rade! I tebe ću sjutra objesiti sa unukom Zmaj-despotom Vukom“.

“ Otvoriše na tavnici vrata, iznesoše pred tavnicu Rada; onda veli aga Bećir-aga: „Nos’te, sužnji, te ga zakopajte“.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

bi pertlu razmrsila Kuka stopalo ŠTA ME SPOPALO ODOH MEĐU ARAPE GDE NE NOSE NI ČARAPE Stvarno je najbolje dići nos Pa ići bos IZA PRVOG UGLA Iza prvog ugla Neki đavo čuči Neka muka čeka Da čoveka muči Iza prve gore Pa u

mi budi pekar Ili mlekar Biću pekar Al ispadoh pravi prasac Nisam znao šta je kvasac Rekoše mi budi kuvar Nos u duvar Biću kuvar Al ni to me nije htelo Zagore mi prvo jelo Rekoše mi budi lovac Dadoh novac Biću lovac

nije mila Tako reći najmilija Volim brate lepo sesti Volim brate dobro jesti Tamo gde se klopa smesti I mene će nos odvesti Otkud meni ovo zdravlje Gde bih našo takva pluća Da ne volim mleko kravlje I cicvaru dok je vruća Volim

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Ih, nos mu, kao paprika. Gospodin Paprika! Stric je ponovo zažmurio i počeo u sebi da čita nešto kao molitvu: — Dragi bože,

Gospodin Paprika sinu poput munje na dječaka podnoseći mu pod nos patrljak od pruta. — Je li ovo ta tvoja šiba, a? — Pa to je samo polovina moje šibe — zbunjeno dočeka Stric.

— čudio se mali harambaša. — Kako? Šta ja znam kako. Ima ti ona za te stvari nos. Samo se uputi kroz šumu i — njuc, njuc! —evo je usred Gaja, na Tepsiji. — I stane uz drvo, gleda nas!

baš kad je ovaj pred čitavim četvrtim razredom glasno recitovao svoju najnoviju „pjesmicu“: „Naš učitelj baš je slika, nos mu crven ko paprika!“ — Sad će se tebi crveniti nešto drugo!

— Phi, od ovoga bi samo dobio volju da se svađam. Nosi mi ga dalje od nosa ili ja nosim nos dalje od njega. Neiskusni Nikolica donio je otrovnu buniku i ljekovito velebilje, ono od koga se kozama rašire zjenice.

Učitelj Paprika pogleda je najprije uplašeno, pa zabezeknuto, zatim razroko kao da mu je muva sjela na njegov crveni nos, a onda se zabaci natrag, na naslon stolice, lupi rukama po stolu i luđački stade da se smije: — Aha-ha-ha-ha, hoće

— Sjećaš li se, poljaru, ti si bio Osman-paša, a ja general Skobeljev, pa sam jurišao na Plevnu i razbio ti nos. — E, to su već igre od prije šezdeset godina — odmahnu poljar.

Kamo tvoje uši, kamo tvoj nos? HH Lukavi poljar Lijan mućkao je bocu s rakijom, potezao iz nje, a zatim bi počeo da mućka glavom i da se domišlja:

kad je vidio kakva se sve vojska od očeva, strina, tetaka i djedova iskuplja kod kneževe kuće, on je odjednom objesio nos. — Siroti dječaci, nastradaće kao vo u kupusu.

Povuče duboko vazduh, a sa njim i mrava u nos i dvaput gromko kihnu: — Aćhi! Aćhi! — Živ! Živ! — povikaše i Lunja i Jovanče pa na silu prevrnuše Strica na leđa,

— Ehe, to je kod ženskog svijeta drukčije — zavrti poljar glavom. — Žensko ti se s tim rodi. Žena ti ima za to nos da napipa gdje njezin čiča krije pare i rakiju, pogađa u kom dućanu ima šarenih marama i drugih besposlica za njenu

— Lunja je, znači, dušu dala za izviđača? — priupita komandant. — Ta više se ja pouzdam u nju neg u svoj rođeni nos — iskreno priznade starac. — Onda da je damo tebi za pomoćnika — predloži komandant.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Toga dna, kade izdignu se te odu kućne straže; presuše oči, nos i usta, odleti svest i svako ovde osećanje iz tela, i zaseknu vodenični žrvnji više mleti, zubi žvatati, — šupljine

polako pak polako svoj zakon, nedelje, velike godove, svečane dne i post, za pleći staljati; jedan drugom sve uz nos hoditi, siromaš ne paziti, starijega i sveštenike ne počitovati, za crkve ne hatati, ocu i materi dosađivati, Boga se

Al' sinovi mu sasma karimni, preko gledaju, u nos duhaju. Na to braća joj lukavo s munitvom odgovoriše obojici, Emoreju i Sihemu, nesuđenom zetu svome: »To nikako od

I što se više prćimo drug od druga i nos odnosimo na razgovoru se i na trpezi pasamanci od izdrpatoga u suretini kabaničnoj?

To k tome mnoga mućnja i smućnja, garez, vada, prerečivanje, tuga, briga, slavljenje, tafra, dika, cifrasto nošenje, u nos duhanje, prkosi, nemirost, želja svetska i beda tuštena svega te opkolila.

Ama tako motrite se da nam ta čast ne iskoči doposle na nos! ... Bolje bi bilo i goveda pasti, svinje li čuvati, te otuda svoju hranu sticati bezgrešno, nego li toga se teška

Ama, kad im na obraz nametnem, da znadu jer će im pasti pod oči obraz, i nos će svoj dole okunjiti, te sami od sebe se hoće zastiditi! »E, vele, s ljudma se mešajući živimo, inače nam ne može biti!

Čudno mu pamet šiba bičem. Ne prti se kogod u tuđe breme; posrnućeš i pod svojim na nos. Dobro k dobru primičući... Jer se nadnica ne plaća ležakom nego težakom.

Za mnogo, svašto je dosadno čoveku. Drvo je lepo s granami gledati, a samo deblo ozeblo, nizašto je. Turma im u nos za to i sklizav utrenik! Ne s očima nego s pameću! Na slatko zapajan, okusi i gorke žuči; šmrkni i čemerike!

junak rđa, vrstan čađa, mudri luplja, snažni loman, zdrav hudi, dobri na glasu zločest ukazom, ponosljiv spušten okunjio nos, srećan nesrećnik, imovit dužnik, tancovođa slepčovođa, gizdav ružan, okretan šuvrtan, zanadžija rabadžija, poglavar

mamac, drug drugu svetovanje: Dok imamo da gumamo, — komu bismo štedili, što bi se spuštali i dole bez nevolje kunjili nos?

Dosta je sitne dece, al' iz jedne su utrobe. Mnogi su sastavi telu, koje glava, oči, nos, usta, ruke, prsti, noge, ama to je jedan čovek. A sve jedno — prah i zemlja.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

!... Hm, — huknu i duhnu ljutito na nos i zavrte glavom Kote. — Kude si gu videja? Zbori, kelčo nijedan. — Nesam gu videja, bata-Kote, — veli stidljivo,

pušio, izdavao naredbe, srkao kafu, i tada je vrlo malo mislio; samo od vremena na vreme izdigne se na sidžadetu, pruži nos — kao hrt kad hvata trag — i uvlači miris od žuta dafinova cveta i šakama ga još više grabi i priteruje svome nosu.

Tako žene; naprotiv, mnogi stariji ljudi nisu ga baš najradije gledali. Samo duhnu na nos: „Hm! Jaga, što je džimpir! Anasana!

I sada se lepo vide ne njemu obe te periode pića: od piva je sačuvao trbuh, a od župskog vina stekao nos crvene kao bakar boje.

— Nane, naša „Titinka“ i „Pirga“ snesoše jajca u Todorčine, a ja gi uzedo’ i doneso’! — veli mali Manulać, oliznu nos i predade majci skoro snesena i još vruća jaja. — Što da se arči mâl?... Pare su to!... Nesu kruške divjake!...

Ali ovako nije ostalo hadži-Zamfiru ništa nego da duva na nos, pa da sam potrudi svoje čudo i gospodstvo i da sam traži leka tome zlu i nevolji.

Zapevaše onako malo orijentalski — tiho i sanjivo, malo kroz nos zapevaše: Kad ja imam rujno vino, — zašt’ ga ne pijem? Aj-haj-haj! Kad ja imam čarne oči, — ej, zašt’ ih ne gledam?!.