Upotreba reči nosi u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Vidiš kakvo je vreme: ne zna čovek šta nosi dan, šta li noć“. „Al’ zašto ideš svakad u po noći? Zar nije bolje da dočekaš dan?

Beše kao neka zavetina u našem Lukovu. Dan lep, planine se zelene, a povetarac nosi sa golemoga Rtnja miris od zdravca; po vrhovima planinskim igraju se zlatni i ružičasti oblaci, izgledaju kao lep venac

Pogledajte, napr., onoga debelog čoveka što nosi sivo japundže sa džigeričastom jakom, čibuk sasvim po agalarski, sa golemim ćilibarom — to je, vid’te, nekad bio

Jest, njega nema, a trebalo bi svaki dan to ime da nosi!... Zašto, napr., da se svaki prvi januar počinje Sv. Vasilijem?

— Ne verujem, gospodine... Sirotinja je!... — Nek čeka!... Koga ima još?... — Jedan Cincarin, Grk li je?... Nosi puno sanduče lekova, mirisa i drugih kojekakvih vodica... — On nek ide kapetanici da izbere šta joj treba...

Učitelj ne znade šta će mu vreća, ali ga ne hte pitati; mislio je u sebi: kad je nosi, sigurno mu i treba. Seljaci ih na putu sretoše, zdraviše se s njima; a posle, kad bi oni već minuli mimo njih, pitaše

Obradović, Dositej - BASNE

gdi se siromah bogata ne stidi, niti pošten čovek mari što nepošten o njemu govori, i gdi javni nepošten žig na čelu nosi.

Ovo prolazi jer ima neki razlog. Ali Turčin kad hoće da mu se sve veruje što kaže, zato što on nosi bradu, tu nam ne torna konat.

Ko hoće da ga zovu „sveti”, ili nek je pravi svetac, ili nek ne muti. Ko nosi prečesno otečesko ime na sebi, neka pokazuje ljubov i popečenije otečesko o čadam svojim.

Ljudi, bojeći se da on ne zbaci njihovog boga, ščepaju patarice i počnu ti ga uzduž i popreko, dok pozna koje, koga li nosi.

Naravoučenije „Pravedan muž štedi duše skotova svojih”, — govori prorok. Ko bi rad da ga skot služi, a neće da nosi o njemu moguće popečenije, beslovesniji je od skota.

No vsuje: vid promeni, a narav zlu ne izmeni; ibo i do današnjega dana mrav tuđe žito krade i nosi. Naravoučenije I ova basnica uvještava nas da se čuvamo iz mladosti zlih obiknovenija.

” Slabi jakomu, kad ih je mnogo, često dosade. Pametan ni u najslabijemu ne želi sebi imati neprijatelja; ko zna što nosi dan, što li noć.

” „Da mi probušiš čelo? Kako ćeš mi bušiti čelo, bušile ti vrane oči! Idi bez traga, načast ti rogovi, nosi ih sam, ja ih neću! He, ja lud, i triput lud!

znamo da on laže ili da se vara, to je nami dosta, načast mu njegova laž, a zavist i zloba najviše muči koji je u nedri nosi. Davno je rečeno: ko će svetu usta zapušiti? Ovo nije moguće.

Veži psa za vrat, pak vodi za sobom. Ne sramoti se pod starost. Kom si jošte vidio da psa na leđi nosi?“ — „E, to je mnogo!” pomisli starac.

meso sa altara uzimati što je on prorok; ili ga zato za proroka počituju što on posvećeno meso, nikom ne pitajući, nosi pak jede.

Zašto siromah raskolnik ostaje dok je god živ raskolnik, i zašto sve misli da nesozdani i nepostižimi bog nosi bradu i mustaće baš kao i on? Nizašto drugo nego što je iz detinjstva raskolnik, i onda mu je tako kazato.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

u crnoj noći, u slami Koja miriše na njenu kosu i vrat, i biva Tesno u ovoj gorkoj nesanici i tami Dok nebom vetar nosi ploveće krošnje šljiva Dole diše moj vranac, vran se presijava, Šta li to njemu sna i spokoja ne da Leti vetar pun

Jedan poruku nosi važnu (pre veka kralj ga poslao), drugi okreće vola na ražnju svak nastavlja svoj posao. Ustima ko je pre pola veka

SINGER Mića Savić ide preko polja, na konju nosi šivaću mašinu. Krošumu, kroševar, tri sedmice dana, uzvodu, nizvodu, putem i bespućem, preko suvati, preko bujne

Ide Mića Savić preko brda, kalem zlatnog konca u sanduku nosi. Kapu zabacio, siv šinjel ogrno, ide pred konjem i peva, a ne zna da nosi mašinu koja neće šiti ono što se njemu,

Kapu zabacio, siv šinjel ogrno, ide pred konjem i peva, a ne zna da nosi mašinu koja neće šiti ono što se njemu, zlatnim koncem, šije, nego ono što se njozi šije, crnim koncem, u sumračje

A sveca koji na dlanu nosi grad ostavismo u mraku, na pragu! 4. Onaj koji nema ništa, bos prognanik iz pepela, iz pepela svoje žetve, iz

zaklopljenih, kroz celo telo, do vrhova prstiju, širi, i za tren - dublji od veka u sunčeve oblake taj miris me nosi, sa ranom bez leka, sa svetom bez nade, taj miris me miri.

suknu sunce, svetlost u vratima polako postaje žena, ta žena prilazi, Do pola kujne to je vila Ravijojla (nosi maslinu zlatnu), kad priđe stolu Gina kuvarica (spušta salatu).

Kroz sve zlatniju jesen dolazi ribar, nosi šarana kao kilo srebra! NA SAVINIM LIVADAMA Duboko u jesen produžili se letnji dani.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Sad ona tri kneza podele porezu ovako: ako je 100 hiljada, to moj otac nosi 50 hiljada, to jeste pola na njegovu od Valjeva do Save knežinu, jerbo je u njegovoj knežini žitorodnija zemlja i

razgovora dođe stari knez Nikola Grbović i vojsku prema nama uparadi, a Jovica Milutinović od marama barjak načinio i nosi ga tamo amo pokraj parade. Pogledaše Turci i reče Sali-spahija, ćata moga oca: „Ala otkuda vam onolika vojska?

— Dođemo u kvartir, ručamo i prođemo po pijaci. u Kijevu duva jednako vetar i nosi pesak u oči. Sutra odemo u veliku kijevsku Lavru, gde se ne zna u što će se najpre gledati; ili ću slušati anđelsko

na Veliku Gospođu 1805. — Boža Grujević i sekretar i koncepista, arhivar, stolonačalnik i sva zvanija na sebi nosi. U Voljavči pustinja, planina i vrlet, niti imamo šta izesti ni popiti, pravi pustinici i posinci. Zamolimo g.

Ali se to razgovaramo sve u brzome jašanju. Vrati se Čupić i ode; ja sam ostado̓, samo jedan momak, Ivan Bugarin, nosi dva pištolja za pojasom.

(U Turskoj adet je: koji knjige nosi on sveže na nogu praporac, pak slobodno svuda ide, niko mu na put stati neće, i zove se sa̓ija.

tebi dati knjigu, te ti prođi kroz vojsku moji̓ sinova; ali kad znaš pisati, napiši knjigu, podaj sa̓iji drugi put, neka nosi, a ti nemoj sam pisati, sam odnositi, jer da je ikakav sa̓ija gdegode poginuo, ja bi̓ tebe ubila.

I opet kažem ti, napiši knjigu, pa ne nosi sam, no po drugom šalji”. Ovo je za mene pripovetka da ne budem drugi put knjigonoša. To je dosta od Turčina soveta.

Kad Jakov vidi da mu je mreti te mreti, pristade da nosi pismo. Odsekoše mu veliki prut, navr̓ pruta načiniše procep, i u taj procep metu pismo.

, konjušar SEKVESTIRATI, lat., privremeno oduzeti upravu nad imovinom SEKSANA, tur., konj koji nosi tovar SELAMET, SALAMET, tur., dobar put, sreća, uspeh SENT, tur., zavičaj SILAJ, SILAH, tur.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Pa hajde što grabi — neka ga đavo nosi — nek grabi! Niko se nije od arama spomogao. Ama što se naduo onako od teška jordama?

Gde god dođe, sve ti se on razmeće, sve se hvali, u svačem se gradi najpametniji. Pa hajde i tu neka ga đavo nosi — kad je taki! Nego što se onako mator pomamio, te ne da nikakom čeljadetu s mirom proći?

— Ama vidimo mi to, Simo, brate, ali šta ćeš mu kad je taki!... Molim te, daj mu dve vreće, pa neka ga nosi đavo! — reče Stevan malo tiše da ne čuje gazda Raka ko će ga nositi. — Nek se zajazi! Samo neka to legne jedanput.

Petar ne da nikako... Obleta pop i iska, pa ga opet nestane... Spade Petru i druga pranga. On uze bukagije u ruke pa nosi, a opuči sad brže... Ide tako ide, dok ti njega neka ruka dohvati ostrag za rame.

« — Ne da on nikako. Saleta tako, saleta... Dok zapeva petao negde u selu... Nestade popa. — Nosi li on bukagije? — upita onaj što je rasturao karte. — Ne pušta on njih šale... Donese ih tako kući.

Neću pominjati ni pop-Peru, onog što u najvećem trku na konju može da nosi punu okanicu vina na glavi a da ne upusti, i što uvek vodi sa sobom jednu crnu kerinu, pa jedanput zaključa je posle

U ugovoru stoji da mi nabavi momka da nosi bubanj i bubnja — on mi nabavi kakog ludaka, kao ovog gulavera danas te mi probi eto i bubanj.

Poslao sam ga, eto, Srdanu u svatove, nabavio mu žice, najmio momka da mu nosi bubanj, a on jutros ni pare. Kaže — nema, ne da. — Ne može biti. — Bome može, Vidače — reče Milun stišavši se malo.

nekom kace i burad, a on se, opet, spremio da ide poslom nekud na drugu stranu, dok eto ti mu dođe pet-šest ljudi; neki nosi vučiju, neki čabar, a neki ne nosi ništa. Još s vratnica poče tek jedan: — Ama Milune, šta ti ovo učini od nas?

spremio da ide poslom nekud na drugu stranu, dok eto ti mu dođe pet-šest ljudi; neki nosi vučiju, neki čabar, a neki ne nosi ništa. Još s vratnica poče tek jedan: — Ama Milune, šta ti ovo učini od nas? — Šta, more? — upita Milun začuđeno.

Devojka pridenu iglu u kosu i nosi je — kao svoj nakit kupljen za svoje rođene pare. Advokat u zgodnoj prilici pokaza Mojsilu da je devojka doista primila

Advokat u zgodnoj prilici pokaza Mojsilu da je devojka doista primila i nosi njegov poklon. Pupavac vidi i topi se u radosti. Vreme je prolazilo.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Oko bi joj goru zapalilo. Da uprti četiri momka kao četiri snopa, pa da ih nosi preko sela!... A što se rada tiče, o nemu se pričalo.

Priče će pričati o mome hajdukovanju i mojoj osveti! I zar nije lepo biti hajduk? Gospodar si dokle ti puška nosi!... Sam sudiš i oprašaš!... Pa se zanese. Misli ga nosiše po gorama i planinama...

— Sigurno kakav glas — reče. Ne potraja dugo, a iza grma se ukaza čovek. — Deva — reče Jovan. — Šta li nam nosi? — Nešto ima!... Deva ne dolazi džaba — reče Jovica. Deva nazva boga i pozdravi se. — Otkud ti? — pita harambaša.

— Hajde, hajde, Crna Baro!... — smeškao se on. — Ide vrijema i nosi vas meni na peškeš!... Oči će vami iskakati od mojega blagoslova!...

Jelica je bila u avliji. Ona izide u avliju, vide je tamo na drvljaniku gde slaže naramak da u kuću nosi. — Jelo! — viknu ona. — Čujem, nano. — Dela, odnesi ta drva, pa dođi u vajat, rano. — Eto me, nano, eto.

— Znaš... neka se nađe... Turčin se jetko nasmeja. — Bojiš se Stanka? — reče zajedljivo. — Pa, dragi aga, ko nosi ne prosi... — Bojiš li se Stanka? — reče Turčin i pogleda ga oštro. — Zbog njega to i tražim. — Onda nosi.

— Bojiš li se Stanka? — reče Turčin i pogleda ga oštro. — Zbog njega to i tražim. — Onda nosi. I gdje ga vidiš, gdje ga sretneš — ubij!... Jesi razumio: ubij psa! — Dobro — reče Lazar.

Ali... ja ne mislim tako!... Ovde si ti starešina. Ovaj je ovde pod tvojim okriljem — neka nosi danas glavu... Ali sutra, prekosutra, do moga izdisaja — on je moj!... Zbogom!...

— Od zuluma. Turci mi pobiše svu čeljad i kuću zapališe. — Ko ti je dušman? — Svaki koji čalmu nosi i klanja Muhamedu. — I ti si došao meni? — Tebi, buljubašo. — Jesi vičan svakoj muci i nevolji?

Sprema se kićena čutura, podnizana niskama talira i cvancika, i jedan ukućanin uzima, meće u zobnicu pa je nosi od uzovnika do uzovnika!... Pozvan je kršteni kum, a starojkom posta Jova Jurišić.

Već više ne može ni da ga drži... Pogleda Jelicu, pa reče: — Nosi ga, snaho!... Pa se spusti u postelju i ućuta, dišući kratko i isprakidano.

Lezi!... Stanku klonu glava... Poćuta nekoliko trenutaka, pa reče: — A što će ovde ovolike ponjave i guberi?... Nosi tamo!... I onom zdravom rukom poče bacati pokrivače sa sebe... — Ne pomaže to kad srce ozebe! — reče bolno Surep.

Dučić, Jovan - PESME

TRENUCI Ta ljubav bez cilja i bez sutradana, Zla sestra večnosti, u besu sveg hitnog Nosi znak najveće kobi što je znana: Sav užas prolaznog i bol neumitnog.

Nekad čuh tvoj korak ili šum odela, A sad te noć nosi u svakom svom šumu; Zvezde u pokretu; mirna svetlost bela U svim prikazima na zamrklom humu.

Ti si kao lađa s krupnim jedrilama, Što nosi podneblja drugih kopna; o, ti, Što se, neumitna, javi među nama Da daš svoj dah zemlji i svoj glas lepoti.

Već podne pada na vrhunce. Car gleda, još vrve, strašni iz daleka — Svaki u svom štitu nosi jedno sunce. Kacige od tuča; vlastelinski šlemi S paunovim perjem; na rukama svima Teške rukavice; steg za stegom

Vodo vapijućih u velikoj noći, Osvetljenim putem sada ide pleme; Na rukama punim pobedničke moći Nosi svoje rodno nebo, kao sleme.

Naličio je na put koji vodi u drugi svet. Najednom se začu šum, hod. Na malim alpijskim kolima na kojima se nosi hrana, bili su upregnuti čovek i pas. Nijedan me nije osetio za sobom, jer je noć bila šumna i zato što su bili umorni.

SRCA To beše jedne noći, koja je bila možda najcrnja od svih noći. Jedva se naglašavao vetar koji izgleda kao da nosi sobom neki mračni dim i sve zasipa crnim pepelom.

Žena ne vidi božanstvo kad između božanstva i nje stane čovek. DODATAK VRBAS Nosi, srpska reko, krv naših sinova, Jer krvave reke svud su naše međe; Mačevi ubijca svi su istog kova — Sad nosi unuke

Nosi, srpska reko, krv naših sinova, Jer krvave reke svud su naše međe; Mačevi ubijca svi su istog kova — Sad nosi unuke kud nosaše pređe.

Naša zvezda slave sad i dalje cveta: Pre svačiji sužnji neg ičije sluge. Nosi mora krvi da ih ne pokradu, Nosi, reko srpska, krv nevinih žrtvi: Radosne pobede heroji nam dadu, Ali strašnu

Naša zvezda slave sad i dalje cveta: Pre svačiji sužnji neg ičije sluge. Nosi mora krvi da ih ne pokradu, Nosi, reko srpska, krv nevinih žrtvi: Radosne pobede heroji nam dadu, Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi. 20.

Prezri ljubav podlih i bratstvo ubica. I reč verolomnih i čast klevetnika! Nosi, rode slavni, taj mač bez korica — Znamen krstonosca i Božjeg vojnika!

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ja iziđoh na ulicu. I kao da u daljini videh peševe od Đorđevog kaputa kako ih nosi vetar, i još kao da čuh dva-triput udar njegove štake o kaldrmu, pa onda se opet sve zavi u oblake od prašine.

rodio; uđe u svoju kuću, sede pod orah koji je posađen onda kada je se kapetan rodio, a koji sada na svojoj periferiji nosi suhe grane. Tu sahrani oca i mater, tu prekoputa zamilova devojku, tu uz kuću odnese kumu limun i poziv na prsten.

nasloni na bure iz koga je maločas pio i poče umirati, ali tako slatko, da mu se čini kao da ga grli Anoka i kao da ga nosi besan kulaš Ostojićev. Tako je svakome ko se prvi put opije.

Onako isto gleda ispod očiju, češlja kosu iz potiljka na čelo, nosi kratke pantalone i ogromne cipele i crvene velike mahrame u koje se useknjuje i koje mu iz džepa vire.

Pa orah u mojoj avliji koji je posađen kad sam se ja rodio, i koji već na svojoj periferiji nosi suhe grane. Pa gospodin načelnik kome se na velike praznike mora praviti vizita i koji uvek za sobom vodi Tijosava

Pa Tijosav koji u desnoj ruci nosi drenov štapić i njime se poštapa, levom razmahuje i odmakao je za čitav aršin od sebe, jer mu jatagan smeta.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

već pričali, koji su ga videli, da je mlad i lep, pa tek svršio bogosloviju, da mu odelo stoji k’o katani mundir, da nosi iroški pošu, da ima lepe brčiće i da lepo peva! S nestrpljenjem su ga očekivali i stariji i mlađi.

A devojke su rekle da su ga videle da prolazi na kolima, da mora da je neženjen, jer póšu oko vrata nosi baš iroški; jedan mu kraj sve lepeće preko levog ramena k’o barjak na damšifu.

se onako pobožno krstio kad je zvonilo i kad je prošao pored Velikog krsta, kako primetiše babe; i što onako iroški nosi póšu oko vrata, kako rekoše devojke — da je, dakle, taj putnik davno očekivani učitelj.

Aj, jeste l’ to promislili?! A posle, neka — veli, — đavo nosi i naše uši.... ni magarac se, kaže, nije proslavio sa onolikim njegovim... Al’ šta ćemo brez mesečine?

— ču se još izdalje Šacin glas. — ’Ajd’-’ajd’, — produži Nića više za sebe. — Nosi te đavo, a i tražiš đavola! Samo nemoj posle drékati kad te tako digođ u brijanju ukebaju, pa ti vilama natrukuju na

nemam sad kad. ’Ajde, nosi to brže!... Dakle, šta je to bilo, slatka!? Sedim k’o na šporertu od ljubopitstva, tako sam najgirig!

zatim uze pozituru, pa nastavi: — E, pa, zasad nek ti se na ovom prođe; što si natrukov’o banki — natrukov’o, nek đavo nosi; neću da se posle kaže i da mi se pribacuje da sam ti ja napakostio i metnuo crn komad u torbu.

I sam tužitelj Ćira se prepao, pa mu čisto došlo da pokuša da trgne tužbu i preda stvar zaboravu. — Neka ga đavo nosi! — veli pop Ćira. — »Pametniji popušta«, vele naši stari.

— Pa, što ukradu — ukradu, ajd’ nek i’ nosi đavo; neg što još volu da namagarče gazdu kome ukradu konje!!... Eto, pre tri meseca kad su onom Néci ukrali konje, pa

Takvu istu lulu kupio je i pop-Oluji, domaćinu. — Bože moj, što ti je čovek; ne zna šta nosi dan, a šta noć! — mislio je kad je kupovao.

Da, da, akurat! Gospodin Spira je drukčije, mora biti, obučen, mada više ne nosi ni on mantiju! — Ha, ha, ha! — smeje se gđa Persa, i lupa se po kolenu.

Pomalo prakticira, a počešće ide u lov na šljuke, ili povazdan peca na Tisi ili u ritu na glistu karaše i drugu ribu, i nosi za šeširom veliko pero od čaplje, a čim izađe izvan varoši, a on odmah skida čizme pa ih meće na štap.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

A pored toga morala je da vodi brigu i upravo nosi se sa svima prosjacima, i sumanutima kojih je uvek bilo puno. Svi su oni bili tu, na okupu.

Kad negde naiđe na mnogo, on izuje čakšire, gaće i pošto uveže nogavice trpa u njih, puni ih i onda nosi. Pa kad tako nakupi, onda sve odvuče i nanese gde je bila crkva.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Plakao je pred dužnikom dovde dok mu nije pružio novac sa: „Na, nek te đavo nosi!” Za vreme celog šegrtovanja samo je jedanput bio bijen, i to što je gospodarov „auspruh” u podrumu kradom popio.

Kola sa arnjevima gotova su, Ljuba tek da se krene, al’ eto ti pismonoše — nosi pismo Ljubi. Ljuba čita pismo. Počitajemi gospodaru!

— No, kako vam se dopada moj Ljuba? — Fajn — zdrav momak! Na to otvore se vrata, frajla-Paulina nosi na tacni liker, badem i suvo grožđe, pa metne na sto i sipa. — Zapovedajte. Piju liker.

Obadve, lepo obučene, idu u kujnu. Onde je već vino na služavniku pripravljeno. Marta ide napred, nosi vino, a Gledićka joj otvara vrata. Gledićka sedne blizu čika-Gavre, a frajla Marta između nje i Čekmedžijića.

— E, dobro, kad bih vam Micu dala, kako i otkud ćete živeti? Mica je kod mene fino othranjena, treba lepo da se nosi, a što ja imam trebam za se — a imam još dece. — Talenat je kapital, talenat je imanje.

Ko je siromah uzeti je ne može, ko je bogat uzeti je neće, taj traži bogatu. Lepa plavojka nosi u srcu crnopurastog jurata, no ovaj se samo titra. Od sedam jagma ne zna koju da bira.

I kod Ćirkovića je Svilokosić dobro priman, na ručak, na večeru, kad god hoće. Mica Rogozićka lepo se nosi, u dibi i kadifi, u svili i atlasu, ruke pune belenzuka. Ne nosi se gore ni Alka Ćirkovićka.

Mica Rogozićka lepo se nosi, u dibi i kadifi, u svili i atlasu, ruke pune belenzuka. Ne nosi se gore ni Alka Ćirkovićka. Kako Mica novu haljinu navuče, odmah i Alka sebi novu pravi.

I taj proces poduže traje. Međutim se nosi fiškalu staro vino i „auspruh“ pa fiškal još zaželi videti takovu pitu u životu, a kad to ču gospođa Alka, ona mu

Šta će sad? Alka Jefti kaže da ide Babonji. Jefta se krene na put da to Babonji javi. Naravno, nosi sa sobom i rujnog vinca na poklon. Babonja lepo primi Jeftu. — Gospodine fiškalu, ja sam tepsiju otkupio.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

ga neka neobična, zverska snaga, pa instinktivno ispruži ruku, steže, svoju koščatu pesnicu i oseti kako ta pesnica nosi u sebi neku veliku i čudnu moć. „Kako je to sve i čudno i smešno sa tom čovečijom dušom — pomisli Jurišić.

A dani prolaze, pa jesenje kiša prska u prozore i vetar nosi žuto lišće i savija grane sve do zemlje, dok Hristić sedi u toploj sobi, izležava se i pomera one čiode.

moja kukavna duša, bije me i ubija nekim težim maljem nego sve njih zajedno Jer svi oni znaju zašto pate, i svaki od njih nosi svoj sopstven krst, a ja nosim sve krstove, i nikako ne znam da objasnim ovaj moj mračni nemir u duši.

Jer, eto, zar su to velike pobede u ovom kupeu ovde pred mojim očima, i u onom do nas, i u celom vozu ovom što me nosi mojoj verenici, i u svima vlakovima što na sve strane raznose rane i sramotu, i tifus i škrofule i liferante i krv i

Is— kupi seljaka pa ko budžu, ko budak, ko kosu, a samo on nosi pušku-kapislaru. I opet rukama živog ajduka uhvate, a pušku i ne opale.

Afrika

Smešno je da u Africi, između dva crnca koji se prihvate odevanja, mnogo je bliže primitivnosti i golotinji onaj koji nosi evropsku odeću, sastavljenu od najčudnijeg komađa, no onaj koji usvaja svoje tradicionalne plašteve, čuvane dotle samo

Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca. Crnkinja koja blizu obale stavlja beli puder udaje se za crnca koji nosi okovratnik od celuloida, i njihov porok sa Zapada ostaje u porodici.

u urođeničkom kraju jednu drvenu kućicu, oko koje raste pet stabala: čokolada, banana, hleb drvo, kokos i jedno koje nosi divne crvene cvetove. Između stabala je šećerna trska. „I vi se čudite, kažu mi, što su crnci tako veseli.

Zanimljivo je videti na koliko načina crnac nosi ovu odeću; ako želi da je elegantan, on je obavija oko sebe kao togu; treba li mu da ima obe ruke slobodne, on je

Rase koje žive u ovom kraju smatrane su s pravom za najlepše rase sveta; jedna od njih nosi još od starine ime Apolona.

On ide u Mankono, kao predstavnik jednog trgovačkog preduzeća, da bi kupovao sirovine. Ovaj mladi čovek, koji nosi jedno veliko ime, pošto je svršio tehniku došao je u Afriku tražeći kao Konradovi junaci avantura i egzotičnih

Treba im dati poklona, i moj boj izdišući prazni kesu novčića i đinđuva što nosi za nama. O lovu sa Švajcarcem bilo bi bolje ne govoriti, jer iako je oko nas divna sveža tropska noć sa protocima o

peklo afričko sunce, suviše kvasile afričke kiše, od kojih se zemlja pušila, a da se ne bi uverio da ono što u njemu nosi tako slavno ime najsporednije je na svetu, a da je ono drugo osuđeno ređenjem da vodi život gori od života psa; danju

Naučio je da nosi kask, batinu, platnene cipele, da pije vruće pivo i filtrovanu vodu koja se oseća na zemljane krčage.

Dva puta odlazimo u selo, u njegovu kolibu da vidimo šta je sa polaskom. Kamion koji ima da nas nosi, i koji tek ima da se tovari crnčevom sirovinom, stoji prazan, napušten, prašnjav.

Osećam se izvrsno, ušuškano i meko na ovom kamionu koji me nosi u dubinu. Na prednjem sedištu, pored Meja koji šofira, sedim ja i kraj mene je N.

Taman kao i celo čovečanstvo. Što se tiče Meja, Me N'gesana, vlasnika i šofera kamiona koji nas nosi, ja imam utisak da je to divan deran, vrlo pažljiv, pitom, čak nežan u ophođenju.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JUCA: Gitar-majstor je već pet sati zbog žica propustiti morao. JANjA: Da ti kerveros nosi gitaru, da ti nosi modu i moju pametu! Ej, tihelaj Janja, tako si kuća ne teči! Ne mi više govori. Nema novci!

JUCA: Gitar-majstor je već pet sati zbog žica propustiti morao. JANjA: Da ti kerveros nosi gitaru, da ti nosi modu i moju pametu! Ej, tihelaj Janja, tako si kuća ne teči! Ne mi više govori. Nema novci!

“ POZORIJE 2. BIVŠI, PETAR JUCA: Evo Petra. Možemo ga poslati po žice. JANjA: Da ti djavol nosi sos tvoju žicu, da ti uzmi pamet, da zaboraviš! (Petru.) Esi skupio onu đubru sos pijacu? PETAR: Aa?

(Pokaže stolicu.) JANjA: A gospodin notarius neći da si dugo bavi! (Prokleto Evo, mora da ti djavol nosi!) MIŠIĆ (Juci): Kad me tako lepa gospoja nudi, ne mogu odreći. (Sedne.

) MIŠIĆ: A gdi je gospodična? Ona se ne daje viditi. JUCA: Ona je... JANjA (preseče joj): Otišla j... (Da ti djavol nosi!). (Pomrkne na Jucu.) Otišla j kod svoja drugarica, znaite, da šije. MIŠIĆ: I to je dobro dete!

MIŠIĆ: Naći će kir Janja, znam ja, samo ako oće. JANjA: Da mi djavol nosi ako imam jedna krajcara u moju kuću! MIŠIĆ: Ta vi valjda me nećete prazna otpustiti.

MIŠIĆ (ustane): Kako se vi teškate, a ima stotinu koji bi želili u vašem položeniju biti. JANjA: Evo j neka nosi. (Pokazuje Jucu.) I tako oći šešir. MIŠIĆ (nasmeje se): Sluga ponizni, kir Janja! JANjA: Sluga poniznu!

JANjA: Pi, pi, pi! To je majstorsko plan! Tako može i da si nosi za mene jedno tas po crkvi. da kažu ljudi: „Postrado kir Janja, ajde da go pomognimo!

Dušo Juco, oći da si svi Grku radui za tvoj rod. JUCA (u polasku, za sebe): da vas đavo nosi! (Ošide). POZORIJE 8. JANjA (sam) JANjA (sam): Prokleto Eva! Ima više pametu nego ja. „Kolikoj izgubio kir Janja?“...

Ima mati što go vospitava za šešir, za svilena aljina, za mlado oficir, a ne za kujna i kecelja, da krpi izdrtu džaku, da nosi edni cipeli godina dana. DIMA: Kala. JANjA: Mi smo ljudi trgovci, što treba široko visoko?

DIMA: E, kala. JANjA: Da budi svadbu, ne svadbu, da ti djavol nosi srpsko prokleto običaj! Da budi, ne da budi. Što moži da budi kod kir Janju, kad oći da propadni!

KATICA: Zaboga, da ne propadnete! JANjA: Da propadnim! Da dođi jednu vetru, da mi uzmi za kosu i da mi nosi u luftu! O, moje lepo Miška, moje lepu Galin! Sad da uzmim štap, da idim da prosim pod mojom starostom.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

žene spremali se da isprate, i sam se, za to vreme, spremao, umoran i neispavan, turoban, sa ožiljkom na duši, koji nosi svaki ko je jednom ležao u zatvoru. Oficirski zatvori, inače, kod Engelshofena, nisu bili strašni, nimalo.

Njegova dva bratučeda tek tada primetiše da Pavle nosi lokot oko ruku. Oni priskočiše, obojica, da mu pomognu da siđe.

Nakitili su ga bili kao čuturu, kakve nosi onaj ko u svatove zove – a koje su zvali „fiferi“ u Novom Sadu. A što je bilo najgore, posle se u garnizonu pričalo da

ona kaže kapetanu, posledica vrućine, ni razblude, nego žudnje za srećom u životu, koju svako biće ljudsko, pa i žena, nosi u srcu.

Škrgućući zubima, pri pomisli na Božiča – ne Božičku – Isakovič je ponavljao da je to nacion koji ne nosi krunu, kao carstva. Kome ne kuju talere, kao carici.

Prebolelo je nekoliko matorih, obangavelih, kobila. Ovaj primerak pastuva, koji nosi ime Jupitra, planete, neće. Smrt će nastupiti, uskoro. Mogu otići. Čemu da to gledaju? Spasa nema.

Poplaši ga Goša! Pa podaj ga njegovoj majci, kad ga je razbenavila! Neka se s njim nosi! A ti gledaj posla! Valja skoro večerati! Starac je zatim izvadio kesu, pa ga pozva: Odi dedi da ti dam para!

Pri povratku, na putu, njegova mati nosaše neku šarenu torbu, uprtaču, a u toj torbi znao je da nosi pogaču i čuturu rakije. To je bila spremila mati njegovog oca, a dodala je po par čarapa, ocu, majci i braći.

Ovu čuturicu, Petro, podaj prijatelju Gavrilu! Rakija je ljuta, lepa! Nije komova, kakvu on ima. Neka nosi za pojasom i pine kad se umori! Baba Goša ih je, posle, ispratila, daleko. A njegova mati i ona rastaše se plačući.

Zove se Mikailo Vani, a niko ne zna ko je, i odakle je. Došao je go i bos u Vijenu, sa licem mučenika, a sad nosi svilu i svilene, vijenske, čarape. Upliće u razgovor filosofičeske izreke, i skaradne.

Pavle nije znao šta je to, ali je slutio šta je to. Predlagao je da i muža pozovu. Volkov je vikao: nek đavo nosi muža! Nek čort uzme muža! I sve muževe na svetu.

Morao je da je nosi na vratu, kao neku ovcu. U nedoumici šta da radi, Isakovič je bio seo, na svoju postelju. Moglo je biti oko deset sati,

Teodosije - ŽITIJA

A ja ću ti biti sluga u takvom delu i u Gospodu provešću te do Svete Gore, kamo želiš stići, samo neka bude konja da me nosi, da bismo mogli pobeći od oca tvojega.

I tada bi blagosloven od mitropolita i episkopa i narečen za arhimandrita. I blagosloviše ga da nosi nabedrenicu kada služi svetu liturgiju.

jeromonah, došavši do srpske zemlje i prišavši ka blagočastivome Stefanu, dade mu pismo od svetoga, a ispriča mu da nosi i poslanicu prepodobnome Simeonu, ali mu je, govoraše, zapoveđeno da je nikome ne preda.

Ukrca se na nju i pođe na svoj put, upravljan Bogom. Mnogi su čuli za putovanje svetoga u Jerusalim, i znajući da nosi sa sobom mnogo bogatstvo, krvnici zvani gusari, ukrcaše se u brze galije i u morskim zalivima u zasedi čekajući,

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Zadruga nestaje potpuno kao i slava. Ljudi se retko sećaju svojih dalekih predaka; svako nosi ime svoga oca. Najzad će promatrač zapaziti pored nekih osobina zajedničkih svima Južnim Slovenima, neko duhovno stanje

bogato izvezena tnoka, nevestinska košulja, koja se posle svadbe samo još neko vreme o praznicima i o svečanim danima nosi, zatim se ostavlja i predaje ćerkama o udaji.

Vrlo je interesantan i „prevez“ koji se ovde zove sokaj. Nosi se na glavi i spušta se preko leđa. Krut je, od grube vune višnjeve boje, sa crvenim resama pri dnu: često je potkićen

Napred je visoka perjanica. Nevesta nosi ovaj tepeluk obično dok ne rodi, a najviše dve do tri godine. Samo bogate imaju svoj venčani tepeluk, dok ostale nose

Načinjene su od fine vune, predene i uvrćene tako da liče na vrlo fini gajtan. „Nakit“ nosi svaka žena: i najstarija i najsiromašnija kao i najbogatija.

Glavni je deo te nošnje teška lanena ili kudeljna košulja, bilo „letošnica“, koja se nosi za vreme radova, bilo „velikdenska“.

** Da pred Turcima ne bi izložila opasnost ove težnje, Srbija je čak dopustila da taj pokret nosi bugarsku oznaku, jer se Turci nisu plašili ovoga imena.

Svakog stranca koji nosi evropsko odelo smatraju za Kranjca, za Slovenca. Položaj kmetova, vrlo sličan položaju balkanskih čifčija, u kome su

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

U slijedećem će, vjerovatno, biti previše ribe, a još dalje, vrag da ga nosi, neće mi se dopasti sjenke vrba ili tako nešto slično.

Stražar s visoke sahat-kule razdera se koliko ga grlo nosi: — Narode, lavovi kolju vašar! Brzo zatvarajte vrata i prozore!

Iz daljine su se čuli samo uzvici i dozivanje: — Ehej, ljudi, čiča Brko nosi lava u džaku! Čuvajte se! Siroti Brko, sa džakom na leđima, sve na prstima odšunja se do svoje njive pod planinom i tu ga

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Jesam li joj ja kriva? Što se nije udala kad je trebala? SPASOJE: Ne znam, ali ona je bogata. Doduše, ona se nosi mišlju da sve svoje imanje ostavi nekoj humanoj ustanovi; sve matore devojke, znaš, boluju od humanizma, ali ja mislim

Suština je njena u tome: da svako da sadrži u sebi svoje ne, a svako ne nosi u sebi svoje da. Sve zavisi od moći logike. SPASOJE: Pa vi to imate, kažu. ĐAKOVIĆ: Da, logika, to je moja moć!

MARIĆ: Ja vređam svoju ženu; gospođa je samo vaša naložnica. NOVAKOVIĆ: Dok nosi moje ime... MARIĆ: Ime? Ne znam da li za vas to znači što ali za gospođu ne!

Nosila je ona i moje ime, pa ipak je imala svoje naročite poglede na moral; nosi sada vaše ime imajući uvek svoje naročite poglede na moral.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Bilo je hladno, ali ukusno, jer ga je Rašida posolila. Posle sam saznao da uvek nosi sô u džepu, ali da nije vešta kao njihov pas Lisko za pronalaženje jaja.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Najpre je počeo učiti trgovinu, pa onda je postao „tabak”, zato se tako izmešano nosi. Tabakluk nije mu dobro išao, počeo je trgovati, i to srećno.

Onda bi purđer, kao što je gospodar Sofra, rekao: „Pogibelj za tebe, Izrailje”, ili: „Tu žena nosi čakšire“. — Vidiš, Soko, mi, mada smo već bogati, moramo dalje terati, i ja sam naučen jednako raditi.

— Pa ne mora baš biti ni kaluđer, može biti prota, i to nije rđavo. — Ne bi’ volela da nosi reverendu, volem sablju. — Šta, da bude soldat, a Buniparta još živ? To nipošto. — Ima još i drugi’ koji nose sablju.

Mada je gospodar Sofra mrzeo advokate, ali ipak laskalo bi mu da ima sina „fiškala“, pa da nosi vremenom jošt drukčiju dolamu i ćurdiju nego li on. Razmišlja.

Tu je i Pera. Katica sedi do Šamike, „malog fikala”. Jelo se nosi, večeraju, „mali fiškal” neće da jede, barljija, Katica ga kori, inate se, a stariji u razgovoru na njih ne gledaju.

U srećan put piju poslednju čašu. Dozove svu porodicu, oprosti se i poljubi se. Kreću se. Gospodar Sofra nosi zamašan nadžak, i dobro mu stoji, mada je mali, ali tako zdepast, širok, ruke tako jake, da bi među njima ne jednom

Već Šamika ide u školu. Već sad nosi malu „atilu”, mali crn kalpak od kadine, i žute mamuze, zasad još bez žvrkova, sa dugmetom, da nogu kako god ne

Večera je gotova. — Sofro, Krečaru, hajde da večeramo, sve je već u redu. Kad uđu u sobu, ali jelo se nosi. Čamča im kaže kako je do toga došao i smeju se.

— Kad je u toj birtiji rđavo društvo. — Pa sam hteo posle moje smrti da taj dućan opet moje ime nosi. — Pa šta vam je stalo do dućana, kad imate i drugo što? — Volim taj dućan više nego sve.

Već je kupio krmaču sa prasicima, pa kupuje sve par po par pernatih, sve od dobre fele, pa ih nosi kući, kao negda Noje u svoju barku. No treba i konje kupovati.

Baš kad je otišao, u njegovoj otsutnosti je Pera čekmedže obio. Dođe u kavanu kod Čamče, pismo u džepu nosi. Za jednim stolom sedi Krečar i sin mu, „fiškal” Aleksa. Piju kanu. Čamča služi goste. Gospodar Sofra sedne za taj sto.

Pa je l’ mnogo ukrao? — Tako jedno dvadeset forinti, kaže šegrt. No neka ga đavo nosi. Drugo da se razgovaramo. Hoćeš li se ženiti? — Hoću. — Pa gledaj jedared.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

da se miri sa njim, ne dobivši svoj novac, ni talire svoje žene, slušajući pri tome, stalno, podsmeh bratovljev što se nosi mišlju da se odseli nekud, možda u Rusiju.

bi ublažena bila svetlost dana, u kojoj bi mu telo kretalo se kao u snu, po kojoj bi mogao da se ispruži, da ga voda nosi, nosi, kao njegove lađe, kad nema vetra, lako i nečujno.

bila svetlost dana, u kojoj bi mu telo kretalo se kao u snu, po kojoj bi mogao da se ispruži, da ga voda nosi, nosi, kao njegove lađe, kad nema vetra, lako i nečujno.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Paunovo pero, neobične lepote i upadljivog izgleda, mlada nosi na venčanju upravo zato da bi skrenula pogled zlih očiju sa sebe na njega.

nošenje nekih predmeta koji su simboli jalovosti, nesposobnosti začinjanja, magijski deluje tako da i mlada koja ih nosi bude trajno jalova. (4) Trajna kontracepcija posle porođaja.

²³ Negde, pak, smatraju da ona koja poružni nosi žensko dete, koje majci oduzima lepotu.²⁴ Kad ženu pred porođaj bole krsta, smatra se da će roditi muško, a kad je

“²⁹ I prema tome koliko trudnica dugo nosi dete u utrobi, takođe se može pogoditi da li će biti muško ili žensko. Narod u Hercegovini, Crnoj Gori, Kordunu i

Evo jednog takvog postupka koji je zabeležio Milićević: „Koja je (trudnica) rada da zna: nosi li muško ili žensko, ta nađe u bašti dve dugačke i jednake travke, nameni jednu na muško a drugu na žensko, pa onda do

²² Kada neko upita trudnicu kakvo dete nosi u stomaku, pa ako se ona tada zacrveni, biće žensko, a ako ne, muško.³³ U Crnoj Gori, kad je žena trudna, bacaju mehur

S obzirom da se pretpostavlja da su trudnica i dete koje ona nosi „pod srcem“ u tesnoj magijskoj vezi, onda i nije čudno što narod veruje da sve ono što trudnica preživljava ili čini

U TRUDNOĆI („NE VALjA SE“) Izuzetno je raznovrstan i bogat sistem magijske zaštite trudnice i ploda koji ona nosi u utrobi.

poimanju sveta ona biće čija je priroda demonska, htonska, te su zato opasne po trudnicu i dete koje ona nosi.

⁶⁶ Ženi u blagoslovenom stanju zabranjeno je i da nosi zemlju, ali se ne kaže zašto.⁶⁷ Za trudnicu su takođe opasni različiti otpaci, smeće, prašina i uopšte sve što je

Ona, navodi Miodragović, ne sme da nosi smeće u kecelji, jer će joj dete kad se rodi bljuvati. S obzirom da je krv (životinjska i ljudska) takođe magijski opasna

i uopšte sa svim onim predmetima koji su delovi kulta mrtvih, jer to može imati kobne posledice po dete koje ona nosi. Ovaj tabu je rasprostranjen u svim delovima srpskog naroda i zahteva strogo poštovanje.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

dva dana pronijaru, jedan da kosi od jutra rana, jedan da u vinogradu kopa; jedan po žezi, uza letnju jaru, da kamenje nosi na drum caru; jedan da na žrvnju melje manastiru; jedan da popravlja vlastelinu sleme, jedan da mu sprema za setvu

sečivo srpa i kose, slomljenu potkovicu, ili samo srmenu iglu inja, i školjku rose, da ne utaji, da caru nosi kao da je našao pregršt zlata.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Bio sam iskusan muškarac dok sam prstima lagano opipavao nosi li Jelena grudnjak. Nije ga nosila. A i šta će joj kad uopšte nije imala grudi?

se prašina, Kako vojska stupa, Podigla se lupa; Kako naša snaša Ljubi kočijaša, Kočijaš se ponosi, Neđe kapu da nosi, Ja mu kupim šubaru, On sa njome u baru, Ja mu kupim fes, On sa njime Tres-Tres-Tres!

Uspeva da bude vitak samo kad uvuče stomak i duboko udahne vazduh. Mlada žena nije baš tako mlada, mada nosi izbledele traperice i visoke čizme. Uspeva da bude mlada jedino u polutami Kinoteke, na predstavi od tri.

okršaja i trošenja tamo gore, u onom oblačnom gradu na koji neprestano pada smog — osećao se kao sopstvena ljuštura koja nosi njegovo ime, prezime i osmeh pun najskupljih džeket-navlaka. — Jutros... — odgovori kad su ga zapitali kad je stigao.

Prošli su kroz stonsku solanu isparcelisanu plitkim bazenima u kojima je trunula morska voda. Svaki bazen nosi ime nekog sveca, objasnio im je Stonjanin.

Bel Ami je danima izdaleka pratio njen hod ulicama, poznavao je način na koji nosi knjige ili zabacuje kosu nervoznim pokretom glave, a nekoliko puta njene oči u prolazu zadržaće se duže nego što je

Na uobičajenom mestu leže rastvorene novine. Seda kosa uveliko probija kroz tamnu boju. Opet se ugojio i nosi svoja stara odela. Niko ne spominje onu devojku koja je otišla ko zna kud?

Već odavno je prestao da puši, ali još nosi zlatni »danhilov« upaljač kojim svima pali cigarete. Ponekad, kad zazvoni telefon, sredovečni muškarac podiže

Čovek se nasmeja od srca: – Čarape! Mlađe kameno doba seksa! Epoha pred hula-hop civilizacije! Ko još danas nosi grudnjak? – Ja ga nosim! – Stvarno?

Njihova kućna pomoćnica grabi sve brže i brže, mada nosi najveći deo prtljaga, i svakim novim korakom pretvara se u neku potpuno novu ženu koju ranije nisu poznavali.

Ispunilo se njegovo proročanstvo: aleja kojom je šetao danas nosi njegovo ime. On, najzad, ima celu ulicu, istina bez kuća.

još dovoljno mlada da bude privlačna muškarcima, što drukčije izgleda i što na licu, ma koliko da se uspešno skrivala, nosi neki beleg koji neprestano privlači napasnike i kabadahije željne nasilja i nežnosti.

Matavulj, Simo - USKOK

Dešavalo se da princip nosi vodu ulicom, a da ga najuglednija gospoda i gospođe pozdravljaju klanjanjem! Priče o njemu raziđoše se po cijeloj Boci i

Srce mu se stište od pomisli da više neće vidjeti svoju dragu Ludmilu, svoga zeta, njihovo dijete, koje nosi njegovo ime!

gologlav, a na njemu je bijela košulja do gležnjaka, bijela kao snijeg, a na leđima crven krst, a za njim silan narod nosi krste i poje: „Gospodi pomiluj!“ — Hm — učini Marko. — Too, too-oo, ne mora baš slutiti na zlo, ali lijepo nije!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MATI: No, dosta već, idi te gledaj za doveče! DEVOJKA (ustane): Da ga đavo nosi i s prstenom i udajom! (Odlazi.) MATI: Luda devojka! Ali tako svaka mora malo da prozanati. Ja sam jošt gore činila.

Kako oči zatvorim, eto ti mi svadbe. Da ga đavo nosi, sad opet uredili posle Uskrsa; zašto nisu dogodine? Lako je njima! Da, oni misle da je drugi lud. UGLED 2.

Kaži mi kako mi možeš u oči pogledati? MUŽ: Da ga đavo nosi, i koji te je doneo na moj vrat! ŽENA: Bog ubio, koji me je vezao s tobom!

Kako se, to jest, naodite? MUŽ: Vrlo dobro, kao što ste mi obricali. ŽENA: Da ga đavo nosi, koji me je svezao! PROVODADžIJA (sleže ramenima): Stara pesma, to jest.

ŽENA: Lepo me je uredio! MUŽ: Tebe je uredio! ŽENA: Ni kapu ženi, o svete! MUŽ: Da ti vrag nosi kapu! ŽENA: Pa, ajde, kupi, de, što ne kupiš! MUŽ: Dosta! ŽENA: A, to umete! Psovati, vikati, tu ste neiskazani.

ŽENA: Je li lepo da ženi ni kapu ne kupiš? MUŽ: Vi ste mi otac! ŽENA: Ti si mi muž! OTAC: Da vas vrag nosi, ja s vama ne mogu na kraj izići! (Otide.) ŽENA: Eto i oca mi oterao, jošt malo pa ćeš i mene.

MUŽ: O, nalepe moje! ŽENA: Gledajte ga, jošt se on tuži! MATI: Da ga đavo nosi, i koji te je prvi doveo! ŽENA: Onaj nitkov, onaj, svemu je on kriv!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Devojčica se rasplače a otac, ometen u gledanju televizije, podvikne: „Nosi se odavde s tom glupom čašom!” „To nije čaša, to je moj zečić”, odgovori devojčica. „Moram ga odvesti u ambulantu”.

U Pet petlića provaljuje istrzani ritam ulice. Pesma je reka koja zahvata sve na šta naiđe, ona nosi i ostavlja, gubi i pokreće.

SETILA SE SOSE U TRSTU SAKRILA SAT U SEŽANI SAD SE SOSA PONOSI SATOM SAT SEKUNDIRA KAO SOSINO SRCE SOSO SOSO NOSI SAT SA SOBOM SPAVAJ SA SATOM SLIKAJ SE SA SATOM SAD SI SOSO STO ODSTO SIGURNA Tekst je parodija na izvesne

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Nančika i Milčika šćućurile se u jednom uglu sobe.) ŽUTILOV: Kud se znam okrenuti? Vrag da nosi i vojvodinu i sve! SMRDIĆ: Ubio bog koji je prvi započeo! ŠERBULIĆ: Nesreće, kad nisu bili vredni da nisu ni ustali.

) 1. ŠERBULIĆ, MALO POTOM SMRDIĆ ŠERBULIĆ (broji cvancigere u ruci): Da ti vrag nosi i takvu zemlju i takvu braću! SMRDIĆ (stupi): Šta vi radite?

ŠERBULIĆ: Šta sam pljačkao? Lažu. SMRDIĆ: Govore za onaj šmuk što vaša supruga nosi. ŠERBULIĆ: To sam dobio od jednog Madžara što sam ga iskupio od Serbijanaca.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

1800. izdao je u Budimu izbor njegovih Basana, a 1811. svečano oplakao njegovu smrt. Sva njegova poezija nosi duhovno obeležje XVIII veka: ona je prigodna i poučna.

On sam govori da kod njega nema ravnoteže u duhu, i 1818. govori o svom »bezumiju« i »mahnitosti«. Nosi se mimo ceo svet: kaput kao dušanka, široke »vicezuavske« pantalone, ruska kapa.

On nosi crkveno odelo samo kada služi arhijerejsku službu, a to biva vrlo retko. Jaka, živa duha, plaha karaktera, on živi slob

[Ceo jedan ciklus pesama Jovana Ilića nosi naslov Oh, i taj naslov mogao bi se proširiti na celu srpsku romantičarsku poeziju.

suštestvitelni̓ i prilagatelni̓ imena u srpskom jeziku, 1828) on prelazi na pojedina pitanja iz srpske gramatike i nosi se mišlju da napiše opširnu naučnu gramatiku srpskog jezika.

Sve to u ukočenim i bledim stihovima, bezlično i nepoetsko. Prva njegova zbirka, Pѣsme, štampana u Beogradu 1854, nosi sve obeležje starije poezije četrdesetih godina. Od pedesetih godina javlja se preokret u njegovu pevanju.

tromiji no što su u njegovim lirskim pesmama, ali ceo spev ima mnogo čiste poezije, svežih opisa, neusiljene prostote, i nosi obeležje narodnoga verovanja i narodnoga duha.

Jedna zbirka njegovih pripovedaka nosi naslov Od srca srcu, i to bi se moglo dati kao opšti naslov svim tim njegovim lirskim idilama iz seoskog života.

Za roman on nije imao širinu shvatanja, sposobnost da stvori plan i da ga izvodi, nije imao snage da nosi ceo taj teret, i zato je promašio.

učinio je za duhovno stvaranje i obrazovanje novog književnoga naraštaja, i veći deo današnje književne proizvodnje srpske nosi otisak koji joj je on dao.

Milićević, Vuk - Bespuće

široka i žuta, prelijeva i pretapa oranice, livade i polja iz kojih viri pocrnjela kukuruzovina; okrećući mlinove, nosi lišće, klade, ogranke, crkotine; odronjuje, otkida i otima zemlju jednima, donoseći je drugima: za jedne dobra, a za

ludu, očajnu ljubav prema zemlji, nad kojom seljak, ogrezao u teškom znoju, satire svoj život i svoju snagu; boči se i nosi s njom, - u borbi koja zamara, razdire ruke, otkida nokte i nabija žuljeve na dlanove, — da izvadi, otme, istrgne iz nje

po travi; odasvuda osjeća se oštar ugodan miris cvijeta i zemlje napojene kišom što izdiše svježinu; drveće u cvijetu nosi na sebi nešto snažno i bujno kao život u rađanju; po orošenoj mladoj travi žuti se jagorčika i bijele se šumarice ispod

tijelu; on ne osjećaše da ide, već da ga vuče za njom nešto jače od njega, i on hitaše a da nije znao šta je to što ga nosi, ne mareći za kamenje koje zapinjaše za cipele, ni za trnje koje zaustavlja.

On puštaše da ga pritiskuje taj sladak teret što pada na njegovu dušu, ispunjava je, i nosi njegove misli nekuda gdje još nijesu dotada bile.

osjetio kako je to biće usko sraslo s njim, kako ga ono i sačinjava, da to nije nitko drugi do on, Gavro Đaković, da on nosi godinama to biće u sebi, da ga godinama krije, ućutkuje, pretrpava gomilama izgovora, obmana, laži, da ga se boji i da

Sremac, Stevan - PROZA

— brani je Jova. — Kad je to bilo? — More, zar je jedared? Da je jedared, pa da čovek rekne: Neka ga nosi đavo! I posle, da je samo to... — E, pa ono treba samo jedan da vikne: Ua! — Nije to, brate Jovane, »Ua!

Već na tri četiri dana pred Božić viđaš domaćine kako nose prasad kućama; sretaju se, pozdravljaju i ponosito nosi svaki u ruci svoje slatko breme.

More, zverka sam ti, pobratime, pa me nema! Eno ga vidiš tamo onaj. Nosim ga već pet godina; i još će pet da me nosi. Brinski štof, sve sama čista vuna. Iščupaj, priko, malo vune pa zapali, da vidiš da nema varancije.

Izgledam u njemu k’o Talijan kamenorezac. Čarale mi oplete i podštrikava. Da vidiš samo! Ovako što samo ovaj đida nosi.

ali su mu slabo napredovali: tako su malo zavidni da je samo, što no kažu, mlatio gloginje što se i poduhvatao da ih nosi.

Radičević, Branko - PESME

Al' opet je preveselo Vavek njemu čarno oko, Opet nosi vedro čelo Kao mladić on visoko: Ta on ima krasna sina, Pa ga gleda pun radosti Pa se seća svi milina Što imade

“ Veli jad je njega stiskô, Zamuti se njemu oko, Glavu nosi od sad nisko Ranjen' otac preduboko. Tešku ovu boljeticu Nije jadan preboleo, U lednu je nju grobnicu Sa sobome on

Sjajan oblak jedan do drugoga, Krajem oblak u dva divna reda, Sredom duga, moja staza vita, Vetar pirka, nosi unapreda, Zbogom, zemljo! ko sad za te pita? Eno vrata, a eno nebesa, Sad ću druga da gledam čudesa.

Što se beli, žensko je odelo, Al' ga, brate, tuđe nosi telo, Nema zlata po travi i cveću, Tuđe mome preko luke šeću, Mome idu krasne svekolike, Ali šta su prema njene

svira, puške popucuju, Mome poju, momci podvikuju, Jošte malo, eto vinograda, Gledaj sada ubavoga rada: Beri, nosi, čas dole, čas gore, Momci klikću, a pesme se ore, „Živo, živo!

Ture bije, Crnogorac kosi, Ture praa, Ture glavu nosi, Praa nosi da se na nj'ga puši, Glavu nosi da s' na kocu suši.

Ture bije, Crnogorac kosi, Ture praa, Ture glavu nosi, Praa nosi da se na nj'ga puši, Glavu nosi da s' na kocu suši.

Ture bije, Crnogorac kosi, Ture praa, Ture glavu nosi, Praa nosi da se na nj'ga puši, Glavu nosi da s' na kocu suši.

ka mene nagrnu, Ja ga zgleda, pa od strâ pretrnu, Nije šala, moj premili druže, Taka čeljad, a tako oruže: Ovaj nosi sa Olimpa kamen, Onaj, brate, s Elikona plamen, Onaj odu od trijest prečaga, Još i druga beše čuda straga, Al'

Ja stvorenje spazi bućoglavo De se spušta u jarugu pravo, Dve-tri muze nosi u naruče, Pa sve detić od miline uče, Neće muze, već podigle viku: „Pusti, pusti!

s one, čupaj s' strane ove, Stoji glava kâ u kakve sove, Al' zaludu celi ovi trudi, Pusti detić jogunaste ćudi. Nosi jadne, u jami je veće, Ta sred one tmine ponajveće, Tmine, brate, svoje carevine, Pa već ne zna šta će od miline,

Dragi brate, opet čudo novo: Kako palo, seme izniknulo, Izniknulo, stablo podignulo, I još klasje što šenicu nosi, Klasje zrelo, samo da se kosi, Kosi, brate, časa ne počasi, Al' ti, čudni čoče, otkuda si?

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Eno joj Petraka samardžije, nek je on pazi, svakako je prešao u konjsku vjeru. Nosi u torbi konjsku ikonu, sram ga bilo, staroga čovjeka.

ipak ti je glupava poruga stalno ispred samog nosa, nikud od nje pobjeći. To ti je ovaj tijesni život, đavo da ga nosi! SVETI RADE LOPOVSKI Kad je stric Nidžo pri kući, onda će ti razne skitnice i potukači nerado uvratiti kod nas.

Hm, jedino ako onaj čupavi šironja ne nosi nešto u svojoj obilatoj torbi. I tako, nešto zbog torbe, a više iz radoznalosti, ja sam se čitavog dana navijao oko

Tu, iza svake sprave i suda, kanda se krio još neki dječak, naš vršnjak. On vjerovatno umije da pravi pucaljke od zove, nosi kapu čudna oblika, govori „američki“ i džepovi su mu puni ...ko bi znao čega.

— zaurla Rožljika tako ranjeno kao da se zauvijek oprašta s kućom i zemljom hraniteljkom. Na, evo ti je džab-džabe, nosi je, najedi se!

— Šta ćemo, moraš je dati. Trista ljudi gore gladuje. Momak povazdan mitraljez nosi, a gladan. Seljak se okameni u mjestu.

Odakle god, s onu stranu gorskog lanca, stigne kurir s poštom, evo ga najprije tu. Nosi momče pisma, radio-vijesti, kulturni materijal za omladinske arhive, a i sam ti je on pun puncat novosti kao živica

— Nek su, vala, i oni, nek ih nosi đavo! — mrmore po jaruzi premoreni ljudi, jer im od štrapaca i napora nije više ni do života, a kamoli do tamo ne znam

DOGAĐAJ U MILICIJI U kancelariju komandira milicije upade crna Savka, seoska luda, nosi na rukama jednogodišnje dijete i još s vrata, bez pozdrava i uvoda, nadaje viku: — Evo vam ga, džaba vam ga, ja se više

A šta si ti: momak, cura? O, momak, momak, vidi ga, ima prstić. Gle, gle! Vidak uzima malog u naručje i nosi u hladovitu staničnu Sjenicu.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Viču na nju što neće da bere. Voli da nosi korpe, da istrčava na put, gleda, obzire se, pa da posle utrči u vinograd preko jendeka vijući se i kikoćući.

I pođemo. Magla pala, zemlja vlažna, mrka, kaljava. Još samo sneg što ne pada. Napred ide šegrt, nosi fenjer, osvetljava nam put.

od te basme ne pravi sebi odelo, već kad dobije dete, muško, prvo, da njemu od toga načini „jorganče“, u kome će da ga nosi. To je hteo, i hteo je još da joj ode na svadbu. Otišao je s Aritonom uveče. Dočekali su ih.

Išli bi natrag kući. Ona nosi tepsiju na glavi. Jednom rukom vodi dete, koje, isplakano i umireno, sada veselo poigrava oko nje, a ona još sva vrela.

Kostić, Laza - PESME

—- Našoj zvezdi!« — Reč se ori po prostori, po zvezdanom vedrom visu, zvuci bili — pa i nicy. — U tišini, po visini nosi vila dalje sina.

Rađali su ga svi puci sveta, samo na čelu belegu nosi očinskom delu ženina druga. Belegu nosi carskog neduga. Sa tog neduga večitog žiga, — oh, al' on misli sa suložnika,

Rađali su ga svi puci sveta, samo na čelu belegu nosi očinskom delu ženina druga. Belegu nosi carskog neduga. Sa tog neduga večitog žiga, — oh, al' on misli sa suložnika, — svet mu se ruga. Svet mu se ruga!

Al' sklopi krila, suza nam ne nosi, spomen je cvetak što ga suza rosi! A Miris što se po duši proli, to su boli. Ne goni bole, ne goni, Jole!

Odlazi taki, odlazi migom, naloži mladim iskušenikom smesta nek jedan paši odjezdi, neka mu nosi ponizne vesti da se grešnica nije mogla spasti, da j' u našem domu, u njegovoj vlasti!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

I zato prva knjiga srpskih narodnih pripovedaka, ona od 1821, i nosi s punim pravom ime svoga autora: „napisao V. S.“ Od nejasne predstave o vrednosti narodnih priča u početku rada,

Narodna pripovetka nije za nas danas vredna prvenstveno zbog folklornih elemenata koje nosi u sebi; pa ni zbog arheoloških ostataka kao svedočanstava za istoriju društvenog razvitka; čak ni kao neiscrpna

Takav stvaralački postupak i humanost koja ga nosi uvek će nalaziti puta ka ljudskom srcu. Na ovom mestu valja nam učiniti jednu ogradu.

Viljevi će onamo doći da piju vodu, pa će se opiti i popadati, a dunđeri onda neka im sve zube izrežu pa ih nosi na ono mesto gde car hoće da mu se grad sagradi, pa lezi te spavaj, a za sedam dana biće grad gotov.

Pa ćeš onda ti poći na toj galiji i srešćeš prvo i prvo čoveka a on nosi živu orlušinu, pa ga pitaj hoće li je prodati, on će kazati da hoće, a ti mu podaj što god zaište.

Posle ćeš sresti drugoga gde nosi šarana u čunu, sve su mu zlatne kraljušti, i toga šarana kupi pošto noto. Trećega ćeš sresti a on nosi živa goluba, i

Trećega ćeš sresti a on nosi živa goluba, i za goluba podaj što god zaište. od orla ćeš iz repa iščupati jedno pero, od šarana kraljušt, a od goluba

veliki kamen, ali ga nikako ne može dignuti, dok ne natrpa na njega mnogo maloga kamenja, pa onda digne vrlo lasno i nosi kud god hoće.

Ja tebe izbavih, a sebe pogubih. Zmija mu ,odgovori: — Ne boj se ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj je otac zmijinji car.

— Bome hoće! — Bome neće! U toj svađi zgrabi starac rukom za lonac. On za lonac, a Marko njega za bradu, pa nosi, nosi k jednoj bukvi; rascijepi jednom rukom onu bukvu, pa upreši starčevu bradu u onu rascijepinu, i ostavi ga tako

— Bome hoće! — Bome neće! U toj svađi zgrabi starac rukom za lonac. On za lonac, a Marko njega za bradu, pa nosi, nosi k jednoj bukvi; rascijepi jednom rukom onu bukvu, pa upreši starčevu bradu u onu rascijepinu, i ostavi ga tako da visi

Pošto na pitanje šta koji ima u vreći jedan odgovori da nosi na vašar orahe a drugi vunu, navale obojica da pazare hespap onde na putu.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Provrednila se žena šavom, a napolju kako Bog da. SOFIJA: Juče si psovao što ne šijem. MAKSIM: Da ga vrag nosi i s tvojim poslom i s tvojim redom! SOFIJA: Oćeš da dam drugome da šije? MAKSIM: Dabogme!

JEVREM: Sofija ima najbolju konduitu. MAKSIM: Ima vraga, da je nosi, i kad sam ju poznao! (Odlazi.) JEVREM: A, neprijatelj je preoteo ma; ja stupam s tobom u alijansiju.

(Jevrem namiguje Sofiji.) SOFIJA: Ja mislim da znam šta se po kući čini. MAKSIM: Znaš vraga, da te nosi! Neće se kuvati. SOFIJA: A šta ćemo jesti? MAKSIM: Ništa. SOFIJA: Onda bi opet psovao.

KUM: Pesma. MAKSIM: Pesma? Kako to može pomoći! KUM: Evo kako. Ona počne: „pa, ubio ga bog; đavo da ga nosi, kako sam se usrećila, bolje da sam crkla“. Ja na to (peva): „Ti, serdce, ne muči me!

KUM: Ko se ne uzda u pesmu, neka zviždi. Na primer: „Gdi si bio bitango svetska; kud te vrag jednako nosi.“ MAKSIM: Dosta, kume Mito, dosta, kod mene je druga fela od žene, a fela od zli žena ima toliko, koliko groznica:

Ali za danas nek te i to prođe. SOFIJA: Ta ja i ne mogu dobiti nagradu. MAKSIM: Dobićeš, vrag da te nosi, i onoga, koji te je doneo na moj vrat! (Odlazi.) SOFIJA (smešeći se, Nikoli i kumu): Radite li i vi tako?

MAGA: O vraga, ne znam, kako da ti ugodim, da se ne ljutiš. NIKOLA: Ta rastresi se i ti jedanput da ga đavo nosi! Sve tvoje drugarice kako tako, al ti doveka u đubretu. Od Božića nisi bila u crkvi. MAGA: Kad ne mogu da stignem.

Tako će biti i s kupusom. MAGA: Kupus sam, teško si ga meni, lepo složila. NIKOLA. Složila, kao vrag da te nosi! Vidim ja moje dobro jutro. MAGA: O teško si ga meni! Toliko sirće! NIKOLA: Idi, idi, ne stoj!

ISAJLO: Znam li ja? Pitao sam jednog pisara, a on mi reče da je filosofija nešto veliko i ko nju pored sebe nosi, taj je učen čovek. MANOJLO: E, sad znam šta je. Tvoj gospodin oće da bude sovetnik. ISAJLO: I može, kad je učen.

„Na“, rekne mi, „Nosi ovo doktoru, znam da će mu milo biti.“ DOKTOR: I ti si primio tu paškvilu? ISAILO: Kako se zove ne znam, jer ne umem

Šta? Ko je mogo ovako što ludo napisati? PUTNIK: Pogledajte naslov. DOKTOR: Je l’ moguće? Moje ime nosi ova nagrda! ŠALjIVAC: Zbog koje ste se toliko žestili, i mene čaušom nazivali. DOKTOR: Užasno, užasno!

„Vučko, trči tamo; Vučko, peri sudove; Vučko, daj jednu Vatru; Vučko, peci jednu kafu; Vučko, nosi ovo pismo; zovi šnajdera; idi u dućan“ — sve Vučko; a da se odmori nema Vučko. (Uzme Gazdin čibuk i puni lulu.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

PELA (pokaže mu ruke): Evo, milostivi gospodine, po ovim se poznaje da sam ja Pela. SRETA: Da ti đavo nosi i takav posô i takav red. (Peli.) Čekaj ti, veštico!

Lalić, Ivan V. - PISMO

Na trasi Što uvire u obzor, sjaj daljine Već rubi nevid, i oblak prašine Za konjanikom koji nosi nalog. Purpurne krpe lepršave zorom! Pokretne slike, vrtovi na kosi! Kule što rone uspravno u ponor Prevrnut kao kupa!

sve nižoj noći, Što svetliš na nebu A zariš u duši Ko žižak blizanac Na dnu ogledala; Onaj ko u ruci Odsutno te nosi Sa nesrećom našom Sklopio je zavet, Pa zaboravio I zavet i sebe — Al svetiljku ipak Ne gasi u hodu.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Pre neki dan videh da moja mala Ana nosi onu široku trapezastu haljinu bez Struka, i učini mi se da je ne nosi bez razloga!

Pre neki dan videh da moja mala Ana nosi onu široku trapezastu haljinu bez Struka, i učini mi se da je ne nosi bez razloga!

Njihova je obala, naravno, ravna kao daska, bolje rečeno kao ona poznata manekenka što nosi grudi iznutra. Mislila sam da siroti Talijančići pate, kao ne znam ko, što im Obala nije razvedena i zbog toga što kod

Ako već oćete da znate šta mislim o toj vrsti mačaka, možete poviriti u moje fundamentalno delo, koje nosi originalan naslov „Maturski rad“.

Gde si dosad bio?“ A Gile ti, ni pet ni šest: „Izveo me“, kaže; „na večeru onaj balet-majstor iz pozorišta što nosi košulju na cvetiće i pudra se. Mnogo fini čovek! Tako je osećajan!

Budite hiroviti: neka lipšu, neka izgube posao, neka propadnu na svim ispitima, neka ih đavo nosi, jer sve ćete vi to posle platiti, i te kako platiti!

Ali šta biva? Kelneri stignu bog te pita odakle sa urođenom mržnjom prema svemu što nosi naočare i nema trbušinu ispod sivog odela. A pisce ne mogu očima da vide!

trebalo bi da bude visok metar i sedamdeset i osam, težina sedamdeset i četiri kilograma, boja očiju: svetlosmeđa, nosi naočare i puši lulu. Zanimanje — pisac, ali ne suviše uspeo. Više, onako...

Ima uzrečicu „mislim“ i „kao“, ne nosi nikada šešir, kišobran ili kapu, zaboravlja rukavice na svakom božjem mestu, krivi potpetice prema unutra, nikada ne

Jao, da ste samo videli Mišelina! Ide pored mene i pozdravlja apsolutno sve živo što nosi uniformu! Na časnu reč! Odžačare, železničare, policajce, vatrogasce, inkasante, a naročito poštare!

su mi već platili da ga zaboravljam po Londonu, ali ulice su bile tako prazne i puste u tom Karnabi-stritu da može da nosi bluzu sa razlivenim hemijskim mastilom na ivici džepa, a da za to nije ništa platio sem love!

Jer, nije rezon da se nosi stari bluzon! Prošla je sezona za nošenje starih bluzona … Posle sam opet malo zaboravljala Mišelina.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Nego, sad laži, ako misliš štogod. MITA: A šta ti ja znam, kad nas je već vidila. ALEKSA: Da je vrag nosi, i njeno poznanstvo! MITA: Tako ti treba. Traži čovek ljubov, a ne gleda da smo siti i odeveni! ALEKSA: Pst!

MITA: Tako ti treba. Traži čovek ljubov, a ne gleda da smo siti i odeveni! ALEKSA: Pst! Promeni farbu. 10. JELICA (nosi na služavniku vina i na tanjiru pite), PREĐAŠNjI MITA: (Ah, kanda te je bog naučio!

(Izvadi kesu s tantuzima i pruži mu jedan.) Sad idi. MITA (u polasku, za sebe): da te đavo nosi! ALEKSA: Apropo! Jesi li ti, more, što jeo? MITA: Bogme, vaše sijatelstvo, ja nisam.

Idi i traži sebi sreću. MARIJA: Ah, ja nemam drugome nego koji me je izneo na glas... Aleksa! ALEKSA: Da te đavo nosi! (Naprasno iziđe.) MARIJA: Ah, ja opet moram za njim! (Odlazi.) MITA: A ja?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Prebrali vrapci sa mnogo volje živicu svaku, šumu i polje i, evo, svaki u kljunu nosi poneko zrno dobrome Ćosi. Zrnce po zrnce kaplje iz kljuna i za tren oka torba je puna.

Vredan sam, radim, bavim se lovom i mirno živim pod svojim krovom. To samo hulje, nosi ih vrag, za ručak daju svoj rodni prag! Zbog toga samo vas troje, znate, čestite kuće i nemate.

Od luda straha promuca Žuća: „Ti si mi, Tošo, brat! Gromove čujmo, pa savez kujmo, nek đavo nosi rat! Dok sunca sija i jedan tračak drugovi biće pseto i mačak.

Žuriš se, tata? Šta li nam nosi gvozdeni konjic tvoj? — Pogledaj, sinko, pokloni sami! Vozim neviđen broj! Rudari šalju iz crnog okna poklon za

Oblak od ptica po travi pao, pokraj njih vidiš stražara noja. Taj nosi jaja, ujka mi kaže, velika tako — ko glava moja.

Put je planinom opasan, dug, ali je Borka postojan drug. Goloruk momčić kroz tamu jaše, nosi prutić u ruci, nit pušku ima, nit sablju paše. Mogu ga sresti vuci, a biće, bogme, još veća beda, ako li dođe meda.

Kad ježa sretneš, kavge se mani, taj koplje ima na svakoj strani. Kornjači nikad ne stani na put, jer oklop nosi, a nema kaput. Kvočka je strašna noću i danju, to ti je kokoš u besnom stanju.

Pod kapom oblačja mekom, pod sivom nebeskom strehom, na samoj gorskoj kosi, u mome selu dalekom, tu lisac poštu nosi, mečka u šumi sudi, petao ljude budi, mere nam vreme i puž i zec, već kako koji, vukovi tule na mesec, šumu nam

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Kudikamo kompleksnija, kudikamo prostija od svega toga, ona ne nosi u sebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani nijednu estetiku. Beograd 28-I-1931.

Više ih apsolutno ne razaznajem. Jedino što primećujem jeste da jedan od njih nosi nešto veliko i kao pleteno od trske. Vidim kroz to komad neba. — Šta je to što nosite? — Za hvatanje jegulja.

— Ne čini savršeno ništa... Zidar je već morao ići. Žena Karlosa, koji se spremao da nosi cement, razbolela se. Hoćete li sada da prošetate? Voleo bih da vam pokažem ribnjake, ako hoćete. — Vrlo dobro.

Samo rat i ono što on nosi oslobodili bi ih ponova od života u normama tradicije, tihog progresa i morala. To je čitavo prokletstvo i valjda

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

podiglo se cveće, Sa dalekih gora povetarac leće; U mirisu cveća, u bisernoj rosi On vam svako zdravlje i veselje nosi. Po poljima travnim razleže se jeka, Odjekuje nebo i gora daleka.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

se ugađa iznad ušća Nije ovde došao begunac ni povorka stradalnika kopa se temelj dubok a taj što kamen-temeljac nosi Stefan je Osnivač Stefan i Vuk u Ravanici Rastu dva sina sigurna u svoj lik po njima sunčev sjaj bridi venci

Očekujem novi sabor k njemu ide možda ta devojka što nosi čabrove s vodom i kazuje kako se zove bilje kakav trud i zvonak govor daleko li je Arilje?

a žena (kod žene smo stali) svlači se iza vajata i čeka na vrata neko kuca silazi s huma gde su krčme i mrtvaci i nosi kobasicu minut ispred konjanika koji uvek znaju strašno mesto eto stranci okupani osvajači dolaze po meso i dele

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

MIĆA (dolazi spolja, nosi jedan koferčić): Gle, pa vi ste već tu, prija-Sarka? SARKA: Nisam ja već tu, nego nisam ja ni odlazila odavde.

Je l' reče da su Agaton i Simka tamo negde? GINA: Tamo, dabome! SARKA: Dobro, Gino, nosi ti ovu sitnicu radi uspomene i skloni je u tvoj kufer da nešto ne naiđe Agaton, a ja već znam šta ću.

SIMKA, VIDA, GINA: Ju, Sarka?!!... VIDA: Šta ti bi, boga ti? SARKA: Kako šta mi bi? Neka tetka nosi crninu, a ne ja. Osam dana nosim crninu za dve hiljade dinara, dosta mu je to! GINA: Boga mi, Sarka, pravo i kažeš.

AGATON: Umem ja to, a i moram se naći pri ruci našoj rođaki. Ona je dobra i skromna devojka, ne bi ona umela da se nosi sa alama i vranama, a tetka je stara, slaba, nije to za nju. ADVOKAT: Pa da!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Prvo bih njih pustio u borbu. Ako nema jedno oko, a ima zdrave noge, natovari mu municiju na leđa, pa neka nosi dotle dok ne pogine. Ako ima zdrave oči, a nema jednu nogu, stavi ga negde u zasedu i podaj mu mitraljez...

Kao da su tek sada razumeli da je svaki od njih jedan mali beočug u ogromnom lancu, i da svaki nosi jedan deo odgovornosti na sebi. I zato im je izraz lica bio vedriji. Gledali su narednika smelo u oči.

Bilo je zgodno: kujna pokraj puta, a kuvar otišao nekud. Ali Jankulj nije hteo da nosi čorbu pet kilometara, jer su mu sigurnije bile tvrde jabuke u džaku. — Ih! — veli podnarednik Trailo i pljucnu.

Napregnutom pažnjom posmatramo žuto-crvene buketiće, koje vetar lagano nosi. Vidimo kako su naši pešaci polegali i drže puške pripravne za paljbu.

! — Deco naša, zar mi samohrane da se bijemo! A jedna otvorila vratnice i viče: — Narode, vojsko, nosi, nosi sve, bolje vi nego neprijatelj! Ali vojnici prolaze pognute glave i niko ništa ne uzima.

! — Deco naša, zar mi samohrane da se bijemo! A jedna otvorila vratnice i viče: — Narode, vojsko, nosi, nosi sve, bolje vi nego neprijatelj! Ali vojnici prolaze pognute glave i niko ništa ne uzima.

Komandir je podelio bateriju na dva voda. Jednim je on komandovao, a drugi je poverio Aleksandru, da se nosi sa onom brdskom baterijom. Ja sam sa komandirom.

Sjašem, pa u kuću... — A-ha, a-ha! — uzviknu komandir. — Da vidite samo... posilni, nosi ovu čorbu! Dakle... uđem.

ima da te nestane... Drži ovo! To ti dajem da mi nadoknađuješ štetu, koju činiš. A što ti pretekne, nosi kući. Onda se okrene drugom: — Drži i ti.

Onaj se pridiže, gledajući u cev puške, i lagano odmače, pa viknu: — Narode... narode, dođi i nosi, uzmi... Sveti Ilija...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Vazda je odeven kao da će na sabor, puši duvan gospodski na muštiklu »od pene«, nosi češće cipele i kupovni štap. Čim se Gojko predstavio kao učitelj, na licu ovoga seljaka opazila se živa radost, koju on

Evo učiteljice, vidim, pa ona traži đake... — Nosi ti, Vuksane, za to peškeš tvom sinovcu, starom kmetu, reče jedan odbornik.

se jučerašnjeg prizora, kad psi saleteše jadnika sa sviju strana, a on se samo obrće i baca nogama u stranu, i ako nosi štap u ruci. — He, ono je bilo iznenada... bio sam zbunjen.

dočekuju, petlova i druge živine koja se sprema za legalo; sve se to spojilo u jedan samobitni, naročiti zvuk koji se nosi preko voćnjaka i kuća, prodire kroz guste oblake prašine, što su se ponegde podigli, pa se prema suncu prelivaju i

kroz guste oblake prašine, što su se ponegde podigli, pa se prema suncu prelivaju i svetle nekom ljubičastom bojom, — nosi se taj večernji zvuk i bruji daleko širinom, čak tamo do kraja potesa, kuda vijuga, zelenom dolinom, srebrnasta uska

Tamo na vrbama, kratkim i sumornim glasom, javlja se ćuk. A iz sela se nosi, sve lakše i lakše, nejasno, tiho brujanje. Dolazi noć... Kad već uđoše u selo.

kuticu finih šećerlema, južnoga voća, uveravajući kako su to neobično jevtine stvari u Beogradu, kuda on ide često te nosi porezu. Ljubica se sve više navikavaše na pisareve ljubaznosti, i sad joj behu sasvim obični dosta smeli izrazi.

Izvadi iz stola delovodnik, zabeleži tamo nešto, stavi numeru na onu ispisanu hartiju, pa je dade Stojanu. — Nosi. Neka pročita i nek se potpiše da joj je saopštena naredba.

Prvo sećanje iz života joj jeste seoba. Kao da je juče bilo: smrklo se, a oni idu stranom, više seoskih kuća; majka nosi maloga brata, a nju vodi za ruku, otac nosi neke ponjave na leđima. Idu tako, a paščad zalajaše. »Kao cigani !

Kao da je juče bilo: smrklo se, a oni idu stranom, više seoskih kuća; majka nosi maloga brata, a nju vodi za ruku, otac nosi neke ponjave na leđima. Idu tako, a paščad zalajaše. »Kao cigani !« reče otac i nasmeja se.

Znala je da joj nosi kakav nakit, to joj je juče nagovestio, pa s toga beše veoma predusetljiva prema njemu. Donese joj lepu i skupocenu

Ona se skloni, pa stade iz kujne pevati neku veselu pesmicu i sipati jelo, da nosi na sto. Kad ču da je on već ušao u sobu, ona uze činiju sa vrelom čorbom i ponese je na postavljen sto za ručavanje.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

BOŽIĆNE PESME 18. Božić, Božić bata Na oboja vrata, Nosi kitu zlata, Da pozlati vrata I oboja poboja. 19. Granu sunce iza brda, Veselo, veselo!

19. Granu sunce iza brda, Veselo, veselo! Nije sunce nego Božo, Koledo, koledo! Nosi igru za pojasom, Veselo, veselo! Manu igrom na junake, Koledo, koledo! Junaci se razigraše, Veselo, veselo!

Junaci se razigraše, Veselo, veselo! Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na nevjeste, Nevjeste se razigraše.

Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na đevojke, Đevojke se razigraše. Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi

Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na đečicu, Đečica se razigraše. Svi u kolu veselo, veselo!

26. Ide moma od ovce, Vedro nosi na glavu. Vedro gu se preliva, Momi kose preliva. Turci kose sekoše, S kose konji šibaše. Oj ubava, ubava! 27.

Tanka Podunavka Mlogo dara nosi. Tri tovara dara: Jedan tovar dara Svekru i svekrvi, Drugi tovar dara Kumu i deveru, Treći tovar dara Ostalim

I po kući poslovači, Oj dodo, oj dodo le! 49. Kakav junak gorom jezdi: Nosi sablju u zubima, Nosi kišu u očima — oj dodo, oj dodole! SVATOVSKE PESME 50.

I po kući poslovači, Oj dodo, oj dodo le! 49. Kakav junak gorom jezdi: Nosi sablju u zubima, Nosi kišu u očima — oj dodo, oj dodole! SVATOVSKE PESME 50. Za ran’, Pavle, za ran’, mili brale!

šimširli vreteno: Opred’ meni sto aršina platna, I k otome, što od tog ostane, Opred’ sebi tananu košulju, Te je nosi, mnome se ponosi.“ Kad to čula šećerli djevojka, Otporuči Karanfilu Jovi: “Oj Boga mi, Karanfile Jovo!

meni statve i brdila, I ostalo, što stanu valjade, I od toga što tebi preteče, Sakuj sebi toke na jeleke, Toke nosi, mnome se ponosi.“ 105. Šta se sija kraj gore zelene? Da l’ je sunce, da l’ je mjesečina?

Konjic vrišti, da se jaši, Soko pišti, da se nosi, Ljuba plače, da se ljubi!“ 130. Moj se dragi na put sprema i peva, A draga mu konja sprema i plače: “Ti odlaziš,

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

(Bez reči, ulazi Drobac. Uprkos velikoj vrućini, obučen je u suknene čakšire i gunj. Nosi opanke. Maše volujskom žilom.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Sudbina mi je stara, a stihovi malo novi. Ali: ili nam život nešto novo nosi, a duša nam znači jedan stepen više, nebu, što visoko, zvezdano, miriše, il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, đavo

duša nam znači jedan stepen više, nebu, što visoko, zvezdano, miriše, il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, đavo nosi. 1919. HIMNA Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je krv.

smo u tom cilju jednom pukovniku, ali taj oficir bio je jedan od onih za koje je Uskoković napisao da sav sretan nosi dva ugojena polumeseca u turu. Veli, šta bih ja hteo, ne može to tako.

Tada sam, prvi put, osetio i naslutio da mi život neće biti onakav kakav sam ja, da bude, želeo, nego da me nosi vetar sudbine, koji ima neku mračnu snagu. Počeo sam bio da pišem, krišom, pesme za Itaku.

Mnogo su lakše ratovali oficiri. Na primer, austrijski pešak imao je, tada, da nosi na leđima teret, koji ni za živu glavu nije smeo da zbaci, težak (ako me sećanje ne vara) 47 kg.

Pred smrću, svaki ljudski osećaj je intenzivniji. U mladosti, i u ratu, čovek nosi u sebi duboku čežnju za srećom, kao da će večno živeti i kao da je budućnost, kraj svih grozota, lepa.

posla sa jednim od onih oficira, u Komandi mesta, za koje je Uskoković napisao, u jednoj svojoj noveli, da sav sretan nosi u čakširama, čitalac već zna šta. On mi kaže da će najbolje biti da se mi, bivši austrijski oficiri, raziđemo kućama.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Al odjednom na putu Dokle još beše na doglédu, Kad su na njenu kosu žutu Zahodnog sunca zrake pale— On opazi gde nosi Crvene ruže u zlatnoj kosi. Grešnica iz Magdale. GOLGOTA Mračno je nebo.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Koga god pogledam, ukrašen ordenima i lentama. Retko ko od siromašnijih nosi jedan orden ili dva, inače je svaki toliko načičkan da mu se ni odelo ne vidi.

” „Ja sam samo vršio svoju svetu dužnost prema otadžbini!” Više njihovih glava lebdi u oblaku golub i u kljunu nosi traku na kojoj su reči: „Milostivi Tvorac otklanja svako zlo od Stradije, koja mu je u volji.

Zato je, dakle, ministar predsednik, znajući šta nosi u svojim rukama, izgledao svečan, preobražen, ponosit, jer u svojim rukama nosi budućnost zemlje Stradije.

ministar predsednik, znajući šta nosi u svojim rukama, izgledao svečan, preobražen, ponosit, jer u svojim rukama nosi budućnost zemlje Stradije.

— Ja sam se i rodio slep. Ona trojica oboriše očajno glave. Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće; po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zlosluto

Pogledam, kad sa sviju strana panduri nose na leđima građane. Svaki uprtio po jednog pa ga Nosi na zbor. Neki, mirni, ćute i gledaju ravnodušno oko sebe, neki zaspali, a nekolicina njih se praćaju i otimaju.

— Šteta, mlad čovek! — govorili su. — Pa i nije bio rđav čovek. — Nije, ali eto, kad ga đavo nosi da radi što niko ne radi. — Žao mi ga grešnog! — The, šta ćeš? Ko mu je kriv!

— Koji je? — Bekićka! — Njegova žena? — Razume se. Kritikovala ga divno. Sad nosi zavijenu glavu. Valjda će doći do pameti. Bolje mu kritike ne treba. — Šta je bilo?

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Sad će smlaviti sve do tla... I oblak za oblakom prolazi, pa sa sobom nosi i njegovu zebnju, a on ostaje opet veseo, krsti se i blagodari Bogu...

Radi seljak i pominje Boga, a usne se samo razvlače od vesela srca. Hitaju ruke, a misao se nosi na ambar, pun pšenice, na kace pune šljiva, na bure u podrumu, puno belke i crvenjače, na presek pun ovsa, na vajat pun

— Ama, znam, brate... ali znaš... nije valjad' on... — oteže Đokić. — Zar on? Nosi on take trave i čini, da ti ruka odmah usahne, čim digneš pušku na njega... Ljudi se zgledaše zaprepašćeno.

— Teto... gle kako se onaj spotiče! Ha — ha — ha... Teta joj poklopi rukom usta, a glavu nosi sve za onim smešnim mladićem, kao što Kosa neki put prati očima zanimljivu scenu na ulici, koja prolazi kraj njena

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Uzima šešir i hteo bi da pođe ali se kod vrata ustavi, vraća se i seda na stolicu brižan). ŠEGRT (nosi jednu dućansku kesu od hartije i na njoj nešto napisano: Gazda! Poslao kalfa Joca.

(Razmišlja.) Može mi on sad i zatrebati. (Piše na drugoj strani kese.) „Daj mu!” (Daje kesu šegrtu.) Na, nosi ovo kalfa-Joci. ŠEGRT: A uvraćao u dućan i gazda Jovica, pitao za tebe, gazda. JEVREM: Dobro!

Ali, brate si mi moj to je druga stvar, to je sudbina. To može svakog da postigne. Ne zna se šta nosi dan a šta nosi noć. Eto, na primer, danas si zdrav i čitav, a sutra osvaneš pred sudom zbog deficita.

Ali, brate si mi moj to je druga stvar, to je sudbina. To može svakog da postigne. Ne zna se šta nosi dan a šta nosi noć. Eto, na primer, danas si zdrav i čitav, a sutra osvaneš pred sudom zbog deficita.

Nisam ja državni aparat, pa da mi tako najedanput makar šta padne na pamet! XIX JEVREM, PAVKA PAVKA (nosi dve milikerc-sveće): Kakve sveće, boga ti, tražiš? JEVREM: Limunacija, raketle, milikerc-sveće, muzika, narod.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

? Šta se to tebe tiče, i zar mi ti nisi mogao to nasamo kazati, nego da čuje ceo svet, kad te već đavo nosi da svoj hleb jedeš a tuđu brigu da vodiš? Što dižeš larmu po novinama?

i zove se Tašula, ali seljaci ga obično zovu Zac naročito kad hoće da ga naljute, a zovu ga i Kićo kad su dobre volje. Nosi dugu anteriju a preko nje pripasao malu kecelju od plava porketa.

Gizela, odnosno Ljubica, aklimatisala se sasvim i saobrazila ovim prilikama. Nosi pamukliju, navlači obrve i meće k’nu; pravi dobru kapamu i papreno đuveče i ide sa gazda-Đorđem svuda, i na slave i na

To ime nosi poodavno, još kako se iz vojske vratio. Samo pisac ne zna, te vas, dragi čitatelji, zato i neće umeti tačno obavestiti:

Mića veli da on zna šta je muka i nevolja, i zato uvek nosi uza se makaze i klešta za silavom. A i sami seljaci, čim bi tako nešto u selu zatrebalo, odmah poviču: »Pošlji po Miću

Dobro je! Razumeli smo vreme u kome živimo. »Pâs svakoji svoje breme nosi,« i potomstvo nas neće, beli, smeti, ne kleti, nego ni zapitati: »Su čim ćete izać’ pred Miloša i pred druge srpske

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

A ja gledam, sa obale, gledam, pa mi je Ceo život danas lepši zbog te šamije. Svak se nosi po svom hiru, ukusu i hobiju, A voda nas, sve zajedno, nosi u nedođiju.

Svak se nosi po svom hiru, ukusu i hobiju, A voda nas, sve zajedno, nosi u nedođiju. DOGAĐAJ NA ULICI Odjednom, trolejbus je podskočio Visoko, ludo — čak do krova!

Praznu mrežu nosi ribar, Zatrovan je ceo Ibar, A gde su bili voskar i kovač Razvoj planira Oskar Kovač. MILICAJAC Miladin

A smrt, bliža napretku no nazatku, Od nedavno promenila je alatku: Oštru kosu ne nosi na ramenu, Autu je dala crnu namenu. Malo je šta tako suludo i naduto I uobraženo kao što je auto.

njima plavičast prah od kog se pogled muti, na mah; to nije pijaca, to je brod što u grad dovlači priplod i rod, i nosi, kroz maglu, blagom kosom, stabalce višnje, posuto rosom, košnicu meda, žutog ko jantar, sa saćem — i sve to stavlja

Pa i ti Kad ti povetarac, s proleća, zaćarlija u kosi, Šta si drugo, do list, kojeg godina nosi... STORIJE IZ ISTORIJE ŽALOPOJKE SREDNjOVEKOVNOG DVORSKOG PESNIKA JESENjA ŽALOPOJKA

Istovremeno im je, jutros, palo na um Da prodadu starca, (Vrag da, Nosi ga u Lim, u Nim, u Rim!) — Te da tako zauvek raskrste s njim.

OPTUŽNICA BABA-VUKE A baba-Vuka se penje na sto: „Samo pet banki, plati pa nosi! Požuri, da posle ne bude kasno, I da se ne kaješ u Kanosi!

KOLEBANjE VUKE MAŽDRUKE Vuka Maždruka se u to zaplaka, I što je grlo nosi prokuka, Grunuše ispod očnih kapaka Suze, ko kišnica iz oluka, I sva se u licu zarumeni (Ko kad se stavi previše

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Godine 1933, posle smrti Šmita, koji je umro kao direktor fondacije, iz ove se izdvojila jedna zasebna ustanova koja nosi naziv »morsko-biološka laboratorija« i danas je smeštena u jednome starom zamku pored morske obale.

Tako postaje zmijolika mlada jeguljica koja nosi ime »staklaste jegulje«, a pored toga ima u raznim oblastima još po koji specijalni naziv (u Francuskoj, na primer,

ravnica biva vetrom nošen kroz vazduh na velike daljine; krupnije čestice padaju bliže obalama, a sitnije vetar nosi daleko, dok se i one ne stalože po pučini; 5˚ sitan kosmički prah što dolazi iz interplanetarnih prostora taloži se u

Lanžvena, osnovana na izvesnoj fizičkoj osobini piezo-električnog kvarca, iskorišćenoj pomoću instrumenta koji nosi naziv »ehoskop«.

već od jednog još otpornijeg materijala, koji je vrlo lak, a može da izdrži velike pritiske, što dopušta da sobom nosi u dubine mnogo više korisnog tereta.

A naročito ih ima, i to u neverovatnim masama, u onome delu srednje Amerike što nosi naziv španske, holandske, francuske i portugalske Gujane, a što se pružaju od ekvatora pa do 9˚ borealne širine«.

Imali smo na mestu koje nosi naziv »kolevka i grob jegulja« obavljati dubinski ribolov i proveriti neka tvrđenja ihtiologa teoretičara, koji ponešto

na površini mora ukazivati spletovi alga, koji su nagoveštavali prilazak onoj čudnoj oblasti Atlantskog okeana što nosi naziv Sargasko more, dobro poznatog onima što putuju tim pravcem, negdašnjeg strašila za moreplovce.

Evo ga i jedan gigantski morski đavo koji, bežeći, nosi na svojim širokim leđima nekoliko manjih riba priljubljenih uz njega kao spasioca«.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Muž je branič žene i đeteta, narod branič crkve i plemena; čest je slava, svetinja narodnja! Pâs¹ svakoji svoje breme nosi; nove nužde rađu nove sile, djeistvija naprežu duhove, stjesnenija slamaju gromove; udar nađe iskru u kamenu, bez

OTVARAJU ĐACI VRATA, KAD EVO VUK MANDUŠIĆ. NAMRAČIO SE I CRNI MU BRCI PALI NA IZLOMJENE TOKE, DžEFERDAR PREBJEN NOSI U RUKE, I SJEDA KOD OGNjA, SAV KRVAV; NIKOME NI POMOZ BOG. ZAČULE SE KAD GA ONAKVOGA VIDE.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Sa njome imao samo jedno dete, sina, koji se prvi počeo da nosi a-la-franga. Sama ona i sva njena raskošna lepota izgleda da je bila i trajala samo do venčanja, svadbe, a posle odmah

| Sofka tada uvek u novim haljinama, svilenim, od najnovije i najskuplje basme koja bi se u varoši počela da nosi. Celog dana, vesele i srećne, dočekuju goste. Čak i svirači dođu i odsviraju.

A i on, dečko, pa već kao otac. Nema još dvanaest godina, a već počeo nož da nosi i sa dva pojasa da se opasuje, i da se na nju izdire, zapoveda joj i nikako joj ne da da ga mnogo ljubi i milije.

oštro se od tepsija i sahanâ, poređanih po polici, ocrtavao — posrćući, s teškom glavom, koju je osećala da već jedva nosi, ode i pade opet u ono svoje sopče, koje joj se učini sad već toliko crno, toliko duboko kao kakav grob.

A u stvari to je i bilo. Jer ona ga je gotovo i naučila kako da se nosi, kako opasuje, čak i kako da govori, da se pozdravlja i ponaša.

Pandurović, Sima - PESME

U haljinama tvojim i u kosi Pustiću prošli život da nam mine; Pustiću večnost da nas tako nosi Neznanom kraju, bledoliki krine.

Tako jesen nosi masku leta žarka, I prolaznost svojom nežnošću nas vara; Sve se gubi kao mladost, kao para, I oblači pokrov svaka

Voda se morem svud oko nas pljuska, Preliva sumnjom i prostire svuda. Nas nosi sudbe mala, trošna ljuska. ODBLESCI U Dunavu se stari grad ogleda: Opale kule, crna gradska platna; U njima

A flaute cvile Nestanak cveća, ljubavi i patnja, Želja i nada što su sjajne bile, — Tralje života koje nosi pratnja. Muzika jeca tonom čiste tuge.

Mrak! mrak se hvata dubok. Ječe trube Pobedu smrti što nosi trofeje: Uvele nade iz stvarnosti grube, Cepane snove, do one aleje Što guši zemljom život.

Mrak večeri vlažne zaborav nam nosi; — Zaborav što ide k’o uteha neka, Što stabljike sreće i bolova kosi, Što nas sve jednako, ravnodušno čeka.

Svaka nosi jedan dugi sanduk želja, Maštanja i nada, i cveća i snova, Umrlih časova tuge i veselja. I što dalje idu, senka biva

Dosta nas je crna razjedala vlaga! Proleće gledam preko polja, vode, Gde prolazi, nosi pokraj moga praga, Nov život, k’o vojske zastavu slobode. VOJNIČKI RASTANAK Našoj majci javi da idemo, Vrâne!

Sad, kad je starost blizu moga srca, Kad inje pada po snovima, kosi, Moja me mis’o opet čudno nosi Mladosti, za kojom duša tužno grca.

Srce suvo; grudi bolno prazne Očajanja zmije more razne; A na dušu veče što sad pada Osećaj mi strašne nosi kazne.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

“ „Osta muško dijete od starijega: našlo se tri mjeseca po smrti očevoj. Glejte serdara. Velike li derte na srcu nosi!“ Primorci odoše svojim putem. Mi ćemo za serdarom, u Katunsku nahiju, jer nas pripovijetka naša tamo vodi.

“ mislio je u sebi. „Ko sam ja, šta sam ja? Tuđinac, lacmanin, a ta sama riječ, sa svim prezrenjem što ona sobom nosi u ovome narodu, bješe mu za vazda prišivena iako mu je glasno niko nije pridjevao. Tako je on barem mislio.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Međutim, ono što predstavlja bitnu razliku između njih jeste poslovička sadržina, upravo značenje koje poslovica u sebi nosi, a koje govorni izraz nema. Poslovice su kratke i sažete, misaone izreke, date obično kao savet i uput.

Ali su već uspelije: Koji je čam nizak kao trava? (Ječam); Ide seljanka i nosi kotaricu sa dvadeset jaja; ispalo jedno; koliko joj je ostalo (Nijedno, jer ispalo je dno).

Kud se gođ okrenuo, svud te sreća pratila! Kud hodio, srećan bio! Lijepi glas po svemu svijetu nosio, kako što nosi pčela po medenom cvijetu! Nada te se ne našlo junaka! Ni za kamen se zaludu ne dohvatio!

Zasukao brkove kao da će amove njima krpiti. Igraju joj oči kao na zejtinu. Ide kao da jaja nosi na leđima. Izvukao se kao tarana iz lonca. Jak kao zemlja. Jako vino kao grom. Jede se kao mesec.

V) PRENESENOG ZNAČENjA 1) OZBILjNI A) ČOVEK (NjEGOVE OSOBINE I SVOJSTVA) Ako mu kokoš po dva jaja ne nosi, on je ne hrani. Bi se na srebrnoj pari obrnuo. Brži je od srne, hitriji od kune.

Sadi kupus. — (Reče se u podsmjehu onome koji hramlje). Svaka ovca svoje runo nosi — (kaže u šali debeo čovek za sebe). Svaka sila prokleta, a ta blagoslovena!

— Pametan polako ide a brzo dođe. — Ne daj umlje za bezumlje. — Muka uči pameti. — Šuplju glavu vetar nosi. O NAUCI — Nauka je jedna muka, a oduka dvije. — Učeći drugoga i sami sebe učimo. — Bez muke nema nauke.

— Ko tvrdo veže, lasnije driješi. — Tko veže, ne nateže. — Tko stara ne krpi, nova ne nosi. — Što danas ne potrošiš, to si stekao. — Čuvaj bele novce za crne dane. — Kako ko čuva, tako i ima.

— S tuđeg hata nasred blata. — Svoje čuvaj, a tuđe ne diraj. — Ni tuđega uzmi, ni svoga gubi. — Tko tuđe nosi, svoga želi. — Tko tuđe želi, ni svoje ne uživa. — Bolje je svoje i malo tecivo, no golemo tuđe darivo.

— Stvar branjena većma je žuđena. — Slađa smokva preko plota. — Tuđa koza puna loja. — Tuđa koka ćureća jaja nosi. — U tuđoj ruci uvek komad veći. — Lasno se vjeruje što god se želi. — Što je žuđeno, sveto je i posvećeno.

— Ništa bolje od poštenog imena. — Pošteno ime ne gine. — Poštenje se ne krpi lepotom. — Voda svašta opere (sve nosi) do crna obraza (izvan sramote). — Najgora zaraza od crna obraza. — Svakoj rani ima lijeka, a sramota do vijeka.

— Nije toliko dalek dan, da brzo ne dođe. — Kratak je dan, ali je dugo godište. — Niko ne zna što nosi dan, što li noć. — U čas se zgodi što se u vijek ne zgodi. — Na hipu se vrijeme vrti.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

što je? Ovu pogaču ako podijelimo, nema ni meni ni tebi, već ajde da lažemo, pa koji koga nadlaže, onaj neka nosi svu pogaču.“ dijete pomisli u sebi: Već se sad nema kuda, pa reče: „Ajde de! počni ti.

86. Čovek s guvna poručuje ženi za vreću, kad se naoblači, 87. Čovek poručuje ženi iz vodenice, da mu pošlje kola da nosi brašno. 88. Vodenica. 89. Ždralovi. 90. Vid očinji. 91. Zubi. 92. Svijeća. 93. Zvijezde. 94. Sjeme u lubenici.

ja tebe izbavih a sebe pogubih.” Zmija mu odgovori: „Ne boj se ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj je otac zmijinji car.

živ, pa mu da doručak, i pošto doručkuje, da mu u hartiji zavijenu svilenu maramu, zlatom vezenu, pa mu rekne: „Evo nosi svome ocu, i ako ti još što kaže, opet dođi ovamo k meni.

Ona mu opet da doručak, i pošto doručkuje, da mu malu kutijicu i reče mu: „Evo nosi ocu, ali ni po što ne otvoraj dok ne dođeš kući, pa ako ti otac još što kaže, a ti opet dođi ovamo.

Viljevi će onamo doći da piju vodu, pa će 85 se opiti i popadati, a dunđeri | onda neka im sve zube izrežu pa ih nosi na ono mesto gde car hoće da mu se grad sagradi, pa lezi te spavaj, a za sedam dana biće grad gotov.

Pa ćeš onda ti poći na toj galiji i srešćeš prvo i prvo čoveka a on nosi živu orlušinu, pa ga pitaj hoće li je prodati, on će kazati da hoće, a ti mu podaj štogod zaište.

Posle ćeš sresti drugoga gde nosi šarana u čunu, sve su mu zlatne kraljušti, i toga šarana kupi po što po to. Trećega ćeš sresti a on nosi živa goluba, i

Trećega ćeš sresti a on nosi živa goluba, i za goluba podaj štogod zaište. Od orla ćeš iz repa iščupati jedno pero, od šarana kraljušt, a od goluba

je on visok, pa će ti se otvoriti obla jedna džara sa zlatnijem zaklopom puna aspri, digni zaklop i onđe ostavi a aspre nosi, i nikomu se vješt ne čini da te ljuta guja ne uvjede.

” Vila negđe poleće, a vilenik upazi ovoga čoeka i reče mu da ide na ono blago i da ga nosi. On pođe kad li zmaja ne nalazi, nego diže oni zaklop od zlata te na džari bješe, i poćera sve blago što u njoj nađe, a

Jednom dođe zapovijest od cara da svaki ko pušku nosi ide na vojsku, te pođe i ovi čoek, i kad je htio krenuti dozove svoju ženu i zakune je svakijem kletvama da mu čuva

Sveti Sava - SABRANA DELA

Iz usta njenih izlazi pravda, a zakon i milost na jeziku nosi. Putevi njeni su putevi dobri, i sve staze njene su u miru.

S tim krstićem da mi imaš molitvu. Nosi mi ga uvek o vratu, makar i drugu ikonicu da imaš, ali njega uvek nosi. A pojasićem se opaši, da je uvek o bedrima

S tim krstićem da mi imaš molitvu. Nosi mi ga uvek o vratu, makar i drugu ikonicu da imaš, ali njega uvek nosi. A pojasićem se opaši, da je uvek o bedrima tvojim, jer sam ga polagao na Grob, krstić i pojasić.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Da nije nekad sarana, parastos, četresnica, il zadušnice, od čega bi se naranio? A ne zna se šta nosi dan, šta noć! Ni ko će kome da zatreba! Ne znam šta je onaj elebak popravljo! Prozori opet ne dihtuju!

IKONIJA: Ćoro, ko zna šta je, nemoj dizlaziš! (Anđelko izjuri napolje, Cmilja i Ikonija za njim. Cmilja nosi otvoren kišobran i zapaljenu sveću. Zatamnjenje.) III SLIKA (Ulica pred kafanom.

IKONIJA: Ne moraš odma da lupaš po astalu! Čekajde dodnesem ovom zgranovniku! (Nosi rakiju Miletu) MILE: A ti se nikad ne izjašnjavaš, samo ćutiš!

PROSJAK: A kad bi hteo neko drugi da ponese? VILOTIJEVIĆ: Jesi ti čitav? Koja budala da nosi tuđi kamen? PROSJAK: Ima raznih budala. Nađe se neko ko baš voli da ponese. VILOTIJEVIĆ: Moj kamen?

Stanković, Borisav - JOVČA

Brzo ovamo! SNAHE SOFIJA i VELA (istrče iz kujne, dole: Sofija nosi među prstima očišćene cipele; Vela nosi legen, ibrik i peškir; penju se u čarapama na čardak).

Brzo ovamo! SNAHE SOFIJA i VELA (istrče iz kujne, dole: Sofija nosi među prstima očišćene cipele; Vela nosi legen, ibrik i peškir; penju se u čarapama na čardak). MARIJA Pa gde ste, za Boga? SOFIJA Pa tu smo, nano.

Ali, da od toga odmah načini odelo, da nosi, hoću da je vidim u to obučenu. MARIJA Dobro, dobro. (Pođe, zastaje.) A za druge, ostale, jesi što doneo?

MLADEN (udara ga, izgura ga i zatvori vrata): Odmah se vraćaj tamo, u vinograd, na berbu; nosi šta treba da te ne čekaju! Svi su tamo samo se ti izvlačiš. (Vraća se posrćući): Oh, ovo se ne može više! Ja, ne više.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Kaluđer, dakle, koji samo kamilavku nosi i crne haljine, i samo se nariče kaluđer i samac, koji se samo ust’ma i slovom odrekao sveta, a delom više traži | svet

Ovaj sušti nosi jednu srebrnu kutiju i srpski ište, govoreći: „Dajte milostinju na mošti Svete Ane u manastir Savinu.

svaki dan sastavljaju, pišu i na svet izdaju, žalost napadaše na mene kad bi[h] god pomislio kako kod nas viču - „Daj nosi knjige iz Rusije.” A kakve knjige?

Kad bi gdi po lepi mesti pešice [h]odili, išla bi ova žena kao da je vetar nosi. No namesto pića, jela čorbovita, zelje i voće jeđaše.

Opredelimo sat od 11 do 12. Kako se lekcije svrše, nosi se jelo na trapezu, moram ostati na ručku. Rečem, jednom, čestnoj i razumnoj gospođi Kurtovića, moleći ju da mi

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— Taa-aa-ko! Uf! neka vas vrag nosi sve, sve, sve, koliko vas je!... — A prokleti antikristi! lupeži! galijoti! žbiri! ajduci! ubija vas bog!

— A kojoj si to naminila, vire ti, Barice? — zapita je jetrva gledajući je podozrivo. — Neka je vrag nosi koja je da je, nego pomozi, Cvito, pa ću te napojiti dobrim vinom! — reče Osinjača, a zabašuri svoju zabunu kašljem.

— Ne govori tako, kršćanice! — opomenu je knez. Opet se začu lupanje. — Ajde, Krivetino, otvori, neka je vrag nosi. Na veliko njihovo čudo uđe Bakonja.

“ Tada vra-Brne odmeknu i reče: „Ajde pokušajmo i to, neka ga vrag nosi. Ako se pokaje i vrati odma paripa, podaj mu ovi’ pet talira!“ — Zar još pet talira! — viknu knez. — O Isuse!

Hajde sad da vuče mjehove u vignju, da udara velikijem maljem ili da rastovarava i na plećima nosi vreće uglja što bi vozom došle; da u mlinu zasiplje u koševe; da kupi brašno; da gazi vodu, ako se što zakačilo među

— A viteže! — viču mu drugovi. — Je li ja? Je li? Ja kâ velju... — Nosi te vrag beštijo! — progovori Naćvar — koji jedva dođe k sebi od čuda. — Nagrdi mi konja, beštijo!...

— zatutnji Bukar u bačvi. — Pa reci! Šta je? — Ja kâ velju, ako pribijem gnjate... — Neka te vrag nosi! — izdera se Srdarina... — Kad si već tu, moraš skakati, pa obi noge slomija. Ajde: op!

Srdar okroči boljega pa ga gonjaše u vodu. — Udrite ga! — viče Srdar. — Ne zaboga u vodu! Neka vrag nosi šta je ponija, a čuvaj se ti! — moli gvardijan. — Udrite kad velju, a za mnom ko oće! — viče Srdar.

Ali je ovo poslidnji razgovor među namikarce! Sutra još neka te vrag nosi otkud si i došâ, jer taki nisu za redovnike, nego za ajduke.

— Nosi te vrag! — prekide ga iznutra Brne. — Odma da si otišâ, ako ne želiš da mi više nikad prid oči ne izađeš. Odlazi!

Odmah se vrata pootvaraše na ćelijama. — Šta je?... Ko to viče tako?... Šta se ti dereš, ej? — zapita Vrtirep. — Nosi te vrag, magarčino jedna! — veli Brne. — Šta reveš? Odlazi magarčino!

Tu je konjušar i kuvar, ali ima više vrata. Od jednijeh on sam ima ključ, a nosi uvijek uza se i ključić od stričeva kovčežića...

Ćosić, Dobrica - KORENI

I, da znaš, kratko se živelo. Što ja dočekah osamdesetu, i još poneki, duša se nosi, to nam ne služi dostojanstvu i časti. Svi su naši vratovi napred povijeni. I tanji su od trave.

„Ja znam šta SI ti.“ Tada se on i odelom i držanjem krio. Nije hteo da iko zna koliko žutih nosi u nedrima. Sa slugama je i jeo i spavao. Gledao je u Turkinju, uplašen i od njenih očiju i od isukanih sablji.

Gledao je kroz prozor. Možda po ovakvom vremenu nije ni mogao da pođe. Razmekšalo se i pogospodilo; zelen kaput nosi. Usne mu se podrugljivo skupiše. — Zašto nećeš za dobro svoga sina?

Ko je od toga imao koristi? — zastade. Seti se prizora s puta: ...Čovek nosi plehanu peć i veliki denjak stvari, a za njim idu dva mališana sa loncima u rukama i žena sa detetom u naručju.

Nikola iz vajata gleda Vukašina, obema rukama drži se za bradu i sporo klima glavom: ognjište rastura, ali vruć pepeo nosi u džepovima. I svi beže odavde gde jesu. I svi neće ono što jesu.

na neizrečeno pitanje, pa opet brzo gurnu hartiju na dno džepa, smirujući se; čeka on ovaj trenutak otkad pamćenje nosi u sebi. Sreće očev pogled i ne skreće svoj. Dugo se gledaju.

vilama, a on dva dana nije smeo da mu izađe na oči, i uvek se zbog toga stideo pred njim, i sada se stidi, iako nosi bradu. A majka mu je tada, noću, u postelji (njoj je Aćim rekao), šaputala uplašeno: „Od toga, sine, dečaci umiru.

dvadeset godina za njega narod glasa, na zborovima viče „živeo“, na ramenima ga nosi čaršijom. U inat gospodi i Obrenovićima, držao je on govore u Skupštini, da su i bečke novine pisale, drhtala je vlada

— Rugaš mi se! — Nisam zbog toga došao u vašu kuću. Vidim, testije su vam pune, a svakako da imate i nekog ko vam nosi pisanke.

stoka je omršavela, ništa se ne radi, u pustoj gazdinskoj kući sluge jedu i piju, kradu, seljaci mu posekli zabrane, nosi ko šta hoće, kao u udovičkoj kući. Molio je kafedžiju da zakolje petla.

Simka! Đorđa Katića Simka... Tuđe dete da mi rodi? Lažnog sina da imam? Tolino dete da zovem „sine“, moje prezime da nosi, kuću, imanje, sve da mu dam... Pa kad ostari i iznemogne, Tolina krv da mu se sveti, da ga zlostavlja, muči.

Da ima nešto njegovo, nešto njeno, pa da postane njegovo. Prezime njegovo da Nosi i njegovim sinom da se smatra u selu i pred vlašću. I da ima pravo da ga voli.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Radoznalci su se za njom sve češće osvrtali. Na leđima joj je večito ista vreća, uvek puna. U njoj pticama u šumi nosi hranu, ali šta donosi odande? To niko nije znao da objasni.

Jedva je nekoliko koraka prešao, kad oseti kako vreća na njegovim leđima postaje sve teža. Šta li to nosi u njoj? Mali čistač se jedva dovuče do kraja staze, obrisa znoj sa čela i, pogledavši ka starici, kriknu od užasa.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Gospodareva je klasična, okruglasta, a konj nosi kapu modernijeg kroja, trouglastu. Obe je Jevremu obećao, za doba posle smrti, jedan Turčin, stražar u kuli Nebojši.

Otuda oko podne, kad polazi od ugla Francuske, Gospo– dar Jovan je uvek pomalo uvređen: u ulici koja nosi njegovo ime nema vi drveta, ni travke. Prava i bez senke, ulica vodi na Kalemegdan, sav od senki.

Onda je mestozastupnik. U mladosti, umeo je da nosi glavu u torbi. Možda i zbog toga što je imao utisak da ga smrt neće.

a nezvanično i nemaštovito kod Konja, jedu se sendviči i sladoled i, krišom, protura hašiš, iz trgovačke uličice koja nosi ime dobroćudnog putopisca, uvek dopire polumrak sav od prozračne jeze (kao da još, kako je nekada bilo u ovom sokaku,

Ćutljiv i ćudljiv, bronzani knez ostao bi zagledan u smetove izmešanih prošlosti a Vasa bi, ulicom koja nosi njegovo ime a koja je nekada, delić carigradskog druma, vodila od tvrđave ka Stambol-kapiji, pošao ka Kapetan-Mišinom

Do Stambol-kapije trebalo je preći, mereno iskustvom današnjeg prolaznika, još onaj manji deo ulice koja nosi njegovo, Uzun-Mirkovo ime, pa Studenstki trg i celu Vasinu.

Ulicom koja nosi njegovo ime Zmaj od Noćaja, kad se odlepi od svog ugla, korača kao isušenim klancem koji, zaboravljen, ipak vodi ne na

ULICA ZMAJ-JOVINA I jeste i nije njegova ulica. Jeste, zato što nosi njegovo ime; nije, zato što mu ne pripada u potpunosti.

Svi su je smatrali jakom a samo je ona pamtila slabost koju nosi u sebi. Jeste, bilo je trenutaka kada je tu slabost upoznavala kao snagu, kao jedini oslonac.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Gledaj sada ubavoga rada: Beri, nosi, čas dole čas gore; Momci klikću, a pesme se ore: „Živo, živo!“ jedan drugog kori; Živo s' radi, al' niko s' ne mori.

I kobna mis'o moriti me stade: Što moja nisi; i što smiraj dana Ne nosi meni zvijezde, no jade? Što moje bašte ostaše bez grana I slatka ploda, što riđa i zrije Na vatri srca?...

Lozovim lišćem tirs ovijen nosi I krotal trese; i njedra joj draga Zalilo vino, i plamena vlaga Oči i lice užareno rosi.

Danica Marković CLV GALIUM VERUM Kleknuh u polju široku pred cvetom Što nosi ime tvoje uvek drago; Vetrić je svojim donosio letom Mirisa šumskih jednodušje blago.

Verujte prvo, i stisnite pesti, Pa onda tresti, tresti! Vera u uspeh, uspeh je pola. Slobode prsten ko na ruci nosi, Taj već je jači nego sila hola, I cerov list mu već cveta u kosi, Verujte prvo, i stisnite pesti, Pa onda tresti,

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Poklonika viđi siromaha kako plovi morem k svetilištu: gotovo je smrznut pobožnošću, nosi zavjet na oltar višnjega; na nj se bure s jarošću puštaju, ćeraju ga tamo i ovamo, mučeći ga stravom pogibije, dok

ko bi igda s dobre volje htio bezumnoga poželjet meteža, đe zlo gnusno svagda toržestvuje, đe svak zname od razdora nosi, đe gnjiloća duše kamenuje? Sudba naša otrova je čaša; vječne sudbe sveti su zakoni, c'jela bića njima su pokorna.

sam - kaže - sam po sebe bio, bit po sebe već ništa ne može, jer je protiv zakona prirode, koja pečat moj na lice nosi. Sve nek krače svojijem vremenom, koga vjenčah na besamrtije trenuć su mu v'jekah milioni.

Popa, Vasko - KORA

pitomi zuje Na vlatima tišine (1951) SPISAK PATKA Gega se prašinom U kojoj se ne smeju ribe U bokovima svojim nosi Nemir voda Nespretna Gega se polako Trska koja misli Ionako će je stići Nikada Nikada neće umeti Da hoda Kao što je

se tvoje tužno U moje ulivaju Vazduh je neprohodan 4 Šušte zelene rukavice Na granama drvoreda Veče nas pod pazuhom nosi Putem koji ne ostavlja trag Kiša pada na kolena Pred prozorima odbeglim Dvorišta izlaze iz kapija I dugo gledaju za

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

znaš, sinko, nastavi Platon, „da su Pitagorejci zamišljali svaku planetu pričvršćenu na svojoj zasebnoj sferi koja je nosi sobom oko Zemlje.

izgleda ovako: Jedan tanak čvrst štapić, koji nema svoje vlastite težine, a čija je dužina jednaka dužini poluge, neka nosi na oba svoja kraja po polovinu zamenjenog tereta.

„Sad sam stigao“, reče zadovoljno, „do svoga cilja. Ovde preda mnom stoji jedna poluga u svojoj ravnoteži. Ona nosi na svom desnom kraju teret koji je dvaput toliki kao onaj na levom kraju.

“ „Hajde, dragi moj! Ne traćimo uzaludno skupocene časove“. „Dobro, idem. No još nešto: ne nosi sobom ništa sem ove trube, za sve ostalo ja sam se pobrinuo“.

Odeven u crno, a oko vrata nosi veliki zlatan lanac. „Ne mogoh“, tako ga oslovih, „srcu odoleti da vam ne učinim posetu.

“ „Evo kako. Spremimo i dademo mu spisak onih dela koja želimo da nabavimo, a on ga nosi kod sebe pri svojim putovanjima po Španiji i svugde se raspituje za naznačena dela.

Tek posle dužeg traženja pronađoh dva matematička dela: oba ih napisao Paul Guldin. Prvo je štampano u Beču 1635 i nosi naslov „De centro gravitatis“, drugo, štampano 1643, zove se „Centrobaryca“. Kupih obe te knjige.

da je mladić od nepune dvadesetitri godine - zabeleška u kojoj je Njutn ispisao osnovnu ideju svog računa fluksija nosi datum 16 novembra 1665.

- kao sasušeno, ogolelo, stablo koje nije više nosilo roda. No odjedanput olista i poče da nosi najlepše plodove“. „To mi je, gospođo, poznato, ali ne znam kakva nepoznata sila je proizvela takav novi procvat“.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Zadrhtasmo i zagledasmo se tamo odakle treba da se pojave dva crvena oka voza koji i ne zna da nosi jednu ljubav tako odlučnu, neobičnu i vernu.

“ Jedan mali vojnik, kuvar, dobrodušnog, detinjastog izgleda, na začelju mitraljeskog odeljenja, sa magaretom koje nosi kujnu odeljenja, ne vidi se od peškira.

košta, da se ženiš ponova ne ide, nema govora — i onda slegneš ramenima, zažmuriš, pomisliš što je ko dobio neka nosi i ideš svaki dan na rakiju, samo idućeg dana piješ po jednu čašicu više. A ovde je dobra rakija, nema govora.

„Nosi, veli, kod Andrejevića da lično on ispegla.“ A vojnik nije razumeo, pa mesto kod šnajdera Andrejevića, odnese kod Andre

— Kvazimodo, vidi stiže li komora. — Resula, trkni za vodu. Ili: — Naloži vatru! Ili: — Nosi ovaj izveštaj u puk! Jer i ko bi drugi nego Sekula. On niti nosi pušku, ni fišeklije, ni ašovče, on je komotan...

Ili: — Naloži vatru! Ili: — Nosi ovaj izveštaj u puk! Jer i ko bi drugi nego Sekula. On niti nosi pušku, ni fišeklije, ni ašovče, on je komotan... Ali njega to nikad ne ljuti.

borac iz pokreta sedamdesetih godina, posle dobrovoljac u ratovima za oslobođenje pre četiri decenije, kad je ranjen i nosi duboki ožiljak na čelu više levog oka, on je nekim čudom izbegao iz zemlje.

„Živele, veli, sestre Češkinje! Ponese, dakle, Jaćima ona matica života što sve nosi za sobom. I tada, kad to reče, on lepo oseti da je posle toga živ i zdrav ostao, i silno mu bi milo što živ i zdrav

Ovu crvenu fleku na levom obrazu nosi on, dakle, od rođenja, a oblik njen odgovarao bi otprilike onome geografskom obliku nekadanjeg našeg Aleksinačkog okruga

Njegovi prsti, dugački i čvornovati, postali su takvi isključivo od toga što on, kako mi je sam pričao, svojeručno nosi kufer sa mustrama bez vrednosti, a iz kuća gore navedenih i drugih, evo skoro punih trideset godina.

Tasa sa ranom što je zadobio u poslednjem ratu sa Bugarima na Vlasini, ima ravno dve rane, jer jedan kuršum evo još nosi u svom desnom ramenu kao uspomenu na prvi srpsko-turski rat.

— Ne moram da kažem! — Kaži pa nosi, eto tu su ljudi. Neću ja ničije. — E pa da kažem — pristaje onaj pošto je nešto smislio.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Ali ta materijalizacija osjećaja građaninu je, eto, neophodno potrebna: pravi, čistokrvni građanin ne nosi u srcu ništa, ama baš ništa: osjećaj nefiksiran za kakav fizički predmet postaje puka sjena, i čovjek ubrzo počinje da

u ribarnicu, razgovara o koječemu s dućandžinicom na pragu, zadirkuje Vinku da joj je momak u svijetu našao drugu curu; nosi u ruci svoje srdelice za ručak, samo što ne pjevuši ulicom!

samo izraz datog načina osjećanja, apriornog i uslovljenog uprav onakvim psihičkim ustrojstvom kakvo njen tvorac u sebi nosi.

Svaki njihov ton kao da u sebi nosi prisustvo žice s koje je potekao — uzdrhtala žica koja se pretvorila u zvuk a da pri tom nije prestala biti žica — i

Ubuduće bit ćeš oprezniji. Tješi se da gotovo svaki muškarac nemirnije prirode i gladnijeg emocionalnog aparata nosi u sebi jedan takav doživljaj.

dobrota: kad vidiš da je već sve uzaludno i da je za sve već kasno, dignuti ruke od čovjeka i pustiti da ga voda nosi kud ga je ponijela, ali mu ne uskratiti svoju ljubav, svoje saosjećanje.

Bez sumnje, svak nosi u sebi ponešto te vrste. I tako, ljudi se kreću u krugu s nekom smiješnom intimnom tajnom u sebi, i ljubomorno je

Sad kritičkim okom promatra adjustirung prolaznikâ i pun je primjedaba na toaletu. I nosi svojih pet odijela u borbi protiv svjetske revolucije s onim istim uvjerenjem i s onom istom osvetničkom slašću s kojom

I jao onome od nas koji u sebi ne nosi i tu primarnu komedijantsku komponentu! Nedavno sam u Beču imao prilike da gledam jednog doista velikog umjetnika.

Čovjek nosi u sebi nekakve svoje ideje, zanosne, težnje, stremljenja, šimere. Ali kad se ideje ovaplote, kad se šimere „konkretiziraju

Inače bi se, uistinu, na jednom višem, tragičnom planu potvrdila stara ljudska istina da cipelar nosi najlošije cipele!... — Malčice ste trivijalan u vašim metaforama, primijetio bih. — Ne mari! Glavno je ideja!...

— A što se u tim peticijama tražilo? — Ono što se jedino moglo tražiti. Nemogućnost da zemlja na sebi nosi i hrani više simultanih čovječanstava, čiji se broj sve vrtoglavije množi, bila je i odveć očita a da bi se razumno

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

I taman Đurica planu i htede nešto krupno da kaže, a popa progovori: — E sad ja hoću da Đurica nosi crkvenu medenicu.

Posle već popa dade jednome kadionicu, jednome crkvenu ikonu, a kmet i odbornici izabraše jednoga da nosi opštinsku ikonu Spasovo Vaznesenje.

Pored krstonoša jaše na konju popa, a uz njega koračaju s jedne strane Obrad, s druge onaj što nosi kadionicu. Za popovim konjem, važno i dostojanstveno, stupa kmet, koji pazi na poredak, a naročito na to, da se

Bele se, vele, na njemu košulje kâ sneg, a pušku nosi ’vako preko ruke i obrće se na sve strane. — Biće to koji drugi, a on sad ne sme nosa pomoliti, dok ne sastavi

među seljanima veoma uzdignut, pa stade da gleda na svoj položaj kao na običan zanat, koji je, istina opasan, ali nosi sobom neku vrstu poštovanja, respekta i u opšte nečega, što se Đurici veoma dopadalo.

Tako se nosi i misao mladosti po pučini nedogleda, lutajući pod pritiskom burnih vetrovitih osećanja... Da li u tim mislima Stanka

Gle, šušti i bruji tu ta planina, nosi se šum njen jednačito i tiho, slažući se u divlju, neobičnu svojevoljnu melodiju...

Ali se pred usijanim očima tiho nosi i veje hladna i crna nema pomrčina, ulevajući u dušu još veći jad i crnji bol... »Šta je ovo ?... Šta ovo bi ?...

pe šaka, beše dosta kola, ali se sve to izmešalo, zgrudvalo, spojilo se u jednostavnu masu nepravilna oblika, koja se nosi, ide... Odvoji se po koja gomilica, po jedan i po dvojica potrče napred i opet se stope s velikom masom...

kao da ih nosi na svojim plećima cela ona masa.. Stigoše... Svet gleda samo njega, vinovnika ovoga neobičnoga sabora...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Ja otidem pa opet devet godina nosi, a kad sam sanijela sav, pođem k tebi, ali mi on opet ne dade nego uđe on, a kad iziđe, kaže mi da si ti rekao da onaj

Ja tebe izbavih, a sebe pogubih. Zmija mu odgovori: — Ne boj se ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj je otac zmijinji car.

— E kad je tako, znaj da je ono moj bivši čovjek, nego uzmi ove ženske haljine pa mu nosi u aščinicu, neka se preobuče i neka s tobom dođe k meni.

Viljevi će onamo doći da piju vodu, pa će se opiti i popadati, a dunđeri onda neka im sve zube izrežu, pa ih nosi na ono mesto gde car hoće da se grad sagradi, pa lezi te spavaj, a za sedam dana biće grad gotov.

Pa ćeš onda ti poći na toj galiji i srešćeš, prvo i prvo, čoveka a on nosi živu orlušinu, pa ga pitaj hoće li je prodati; on će kazati da hoće, a ti mu podaj što god zaište.

Posle ćeš sresti drugoga gde nosi šarana u čunu, sve su mu zlatne kraljušti, i toga šarana kupi pošto-poto. Trećega ćeš sresti a on nosi živa goluba, i

Trećega ćeš sresti a on nosi živa goluba, i za goluba podaj što god zaište. Od orla ćeš iz repa iščupati jedno pero, od šarana kraljušt, a od goluba

— Bogme, hoće! — Bogme, neće! U toj svađi zgrabi starac rukom za lonac. On za lonac, a Marko njega za bradu, pa nosi, nosi k jednoj bukvi; rascijepi jednom rukom onu bukvu, pa upreši starčevu bradu u onu rascjepinu i ostavi ga tako da

— Bogme, neće! U toj svađi zgrabi starac rukom za lonac. On za lonac, a Marko njega za bradu, pa nosi, nosi k jednoj bukvi; rascijepi jednom rukom onu bukvu, pa upreši starčevu bradu u onu rascjepinu i ostavi ga tako da visi o

svita prošô, i tušta puta je tikve u uši zadivô, dok nije naišô na dva pijanca, koji su mislili da u tikvama vino nosi, pa su i̓ oteli, i kad su vidili da nije vino, oni od bisa tikve razbiju.

Jadni vuk počne je nositi, a ona otegne pjevati: „Bolan zdravu nosi, bolan zdravu nosi. I kad je ona ovo jednako ponavljala, zapita je vuk: — Šta ti, teto, govoriš?

Jadni vuk počne je nositi, a ona otegne pjevati: „Bolan zdravu nosi, bolan zdravu nosi. I kad je ona ovo jednako ponavljala, zapita je vuk: — Šta ti, teto, govoriš? A ona mu kaže: — Ništa, vujo, buncam.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Sve to stoji na gomili trenutaka U neredu, po prošlosti razbacano, Dok nju vreme vuče nekud, nekud nosi I odnosi bez otpora i lagano.

Ja znam jednu pesmu, i nju danas slušam. I ta pesma nosi meni nove dane, Mada su k'o juče i sad stari zraci, Dok nad mojom glavom isti su oblaci.

I ta pesma nosi meni nove dane, Mada su k'o juče i sad stari zraci, Dok nad mojom glavom isti su oblaci. I ta pesma nosi meni nove dane. Nosi nove dane, moje novo nebo I srce, al' srce kao nekad što je, K'o juče, k'o uvek, isto srce moje.

I ta pesma nosi meni nove dane. Nosi nove dane, moje novo nebo I srce, al' srce kao nekad što je, K'o juče, k'o uvek, isto srce moje.

Nosi nove dane, moje novo nebo I srce, al' srce kao nekad što je, K'o juče, k'o uvek, isto srce moje. Nosi nove dane, moje novo nebo.

zemlja ćuti, mir svud vlada; Sve je nemo, tiho, večno, nigde glasa; Sve beskrajno, nedogledno, kao nada, A čobanče voda nosi bez talasa. Od iskoni, od vekova se postoji.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako Zalaze sva bića, i propast ih nosi; Videh da se gasi i svetlost i pak'o, Neku mutnu utvar da maše i kosi. U trenutku jednom ne znam šta se desi...

je suton; a svud po pučini Tišina se digla da spokojstvom leči: I u tome času meni se učini, Da zvuk jedan dođe, nosi tvoje reči. Zvala si me sebi.

I dok mis'o spava, klonula, u miru, Izvija se ljubav na krilima noći, I sa sobom nosi razlupanu liru, I kreće se, lebdi po mojoj samoći.

što u dane ove Osećam ruku kako mirno piše Na moju ljubav, misli i na snove Ime, koje mi na krst crni diše, Na krst što nosi sve radosti nove?

I dok ruke srećne stanuju u kosi, I dok glava sanja uz lice i grud, Mi nećemo čuti vetar što sve nosi. Tako ćemo proći ovaj život hud. I pogledom katkad, kao cvet u rosi, Gledaćemo suton što osvaja svud.

Ta slutnja što danas u srcima vlada, Taj strah što k'o zima sve poglede ledi, Šta u sebi nosi: život davnih nada, Osećaj propasti, ili put pobedi? A nebo uzele planine oblaka, I ničeg nad glavom do litica goli'?

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Međutim, kada sam doplivao blizu brane, užasnuo sam se uvidevši da je voda porasla i da me brzo nosi. Pokušao sam da pobegnem ali je bilo prekasno.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

crkvenih zvona u rumunskom naselju, oko četiri milje istočno od nas, preko kukuruza na naš pašnjak duva povetarac koji nosi miris slatkog, mladog kukuruza našim gladnim volovima, pozivajući ih na bogatu gozbu.

godine, da zaslužuje posebnu pažnju. Ona je štampana u VIII tomu ”Prirode” i nosi naslov: ”Jedan glas iz Kembridža”. Ovo je kratak sadržaj te rasprave: Poznato je u čitavom svetu da je nauka skoro

Na to je Nikola uzviknuo: „Helmholc! I on bi izgubio svoj svetački izgled kada bi morao da nosi na plećima čitavu imperiju, koju socijalisti vuku na jednu stranu, a klerikalci na drugu.

Ova velika nauka s pravom nosi zaštitni znak ”proizvedeno u Nemačkoj”, upravo kao što elektromagnetna teorija nosi znak ”proizvedeno u Engleskoj”.

Ova velika nauka s pravom nosi zaštitni znak ”proizvedeno u Nemačkoj”, upravo kao što elektromagnetna teorija nosi znak ”proizvedeno u Engleskoj”.

Trebalo je da laboratorija nosi ime Lorda Kevendiša, vojvodinog velikog pretka koji je svoj život posvetio nauci o elektricitetu.

ranoj mladosti pobegao iz ove bolesne carevine i otišao u zemlju mogućnosti, gde svaki misli svojom glavom i svaki nosi svoj teret na leđima!

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Svi pogledaše na zapad. Oveseliše se što će i sutra biti zarade. U suton su Marku dali da nosi u vreći nešto preostalih maslina što gonjač ne mogaše da naprti. Cveta uze torbu i pođoše.

A braća okupljaju živinu i naredni su da dalje krenu. Oni tek što su granicu prešli, osjetiše se lakši: mladost ih nosi.

Zagrabi sićem i u uzbuđenju zbog današnje vijesti vraća se kući. Pri večeri i poslije, misao je nosi k Spasoju, i jedva čeka da pođe u svoju sobicu; tek onda će srediti svoje misli.

Košaricu nosi u ruci, a studen vjetar zabuši je u lice; preko noći duhnuo je sjeverac, otjerao oblake, osušio kaldrmu i putove i

— Smiješan ti je! — veli joj on, kad je oficir mimoišao. — A ne zna naški.... Ima jedno njihovo magare što im poštu nosi. Vidjeo sam na svoje oči jednom: miluje ga i gladi kao da je kršteno... Boga mi voli ga no svoje momke!

Posle toga dana, od želje je gledala Spasoja, kao da joj on u sebi nosi spomen na krše ispod Lovćena. Na njegovu želju pokaza mu i slova — ona ih je naučila od gospodareve kćeri — i uputi ga u

I gleda jaku omladinu na njemu i njihove okretne živote. A kada zaploviše, misao je nosi na otvorenu pučinu i savlada je bezrazložna sjeta, i dođe joj da zaplače... Pa se najednom trže i požuri u grad.

Sve svoje sobom nosi: i osjećaje, i misli, i želje! A uveče, gonjena navikom, pošljednji put pođe da zagrabi vode na vrelu pred gradskim

Lazo posvršava poslove oko prtljaga, a ona gleda kroz otvorena vrata u zimnji suton... Pa zasve što je misao nosi daleko, jednako očima prati Lazu, a kada ga za čas izgubi s vida, pođe pored vrata.

Djevojka jedva ga stiže; gleda mu hod i kretanje — ništa ne misli. Tek u postelji pribranija je. Misao je nosi otkud je došla — u grad u kome uvijek suton vlada.

su otplovili, i željno iščekivani kraj naslućuje u duši: toplije je u prostoru, i toplota narednih dana kao da joj nosi novu struju i u život je useljuje; lijepo, kad, obasja sunce, u njemu gleda Spasojevu priliku i zanaša se njegovom

dugo bi pjevala na sav glas, osmjehivala se čobančetu i gledala u zanjihalu se pučinu, a vjetar joj razmiče kosu i nosi djetinji glas u pusti prostor. U ljeto, čobanče bi, po običaju, pa žalu golo skakalo i kupalo se.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

“13 Metabola tu, ona, tamo – kao i tolike druge kod Stankovića – nije, međutim, prazna: nosi dodatnu i vrlo važnu informaciju. Tu ima anaforičko značenje: upućuje na ono što je u tekstu rečeno, tj.

u pesmi „Devojka na gradskim vratima“, u drugom izdanju prve Vukove knjige pod brojem 571: Soko leti visoko, Krila nosi široko, Na desno se okrenu, Gradu vrata ugleda; Al na vrati devojka; U središnjem su delu slike po poreklu iz

U samo četiri kratka stiha pred nama iskrsava sudbina bića koje u sebi nosi božju iskru, ali ne može proniknuti ko ga je u ovaj svet poslao i kome se na kraju vraća: Da strela s drugog kopna

naizgled, nikakvog poređenja nema i time aktivirati čisto umetnički – a to uvek znači i metaforički – smisao koji tekst nosi.

U pesmi iz koje su ove reči uzete, a koja i nosi naslov „Tajna rođenja“, pominje se „crvena svetlost doma gde se ne vraća“ i „umrli već dom gde se ne vraća“.

se, međutim, doživljajno treperenje, podrhtavanje u zanosu, ne može jednostavno preneti slikom, nego slikom koju nosi ritmičkointonaciona struja, saobražena sa sintaksičkim raščlanjavanjem govornog niza.

Naš nadrealist Dušan Matić ima jednu, doduše pozniju pesmu, koja u naslovu nosi nadrealistički poklič: „Slomi sve reči“!

menjao: uvek je bio drugačiji i isti, jer je imao retku moć da sva stečena iskustva na svome razvojnom putu sa sobom nosi. Mi znamo da je Matić u početku kao mahom i ostali pesnici njegovoga pokolenja, odbacio tradicionalan stih.

ga; lovio sam sebe kako upadam u zamke njegovoga, rekao bih, strasnoga pisanja celim bićem, njegove rečenice koja nosi unutarnji ritmičkomelodijski polet, koja je plod i saznanja i najdubljega uverenja.

ravnovesja koji ih uzdižu do obrasca, odakle u njima ona ekstaza, onaj unutarnji zamah koji pleni kao poruka koja ne nosi samo misao ili osećanje svoga pošiljaoca, nego je u nju stalo celo ljudsko biće koje vam je šalje.

se oblikuje uverenje i nada da se upravo u poetskome tvorenju – nasuprot svim rušilačkim silama koje svako vreme nosi – može i mora da postigne duhovna sabranost.

A u poletu koji Mišićeva rečenica nosi utelovljeno je duboko uverenje da treba, gotovo bukvalno, vojštiti za izvesne poetskoduhovne vrednosti koje sežu do u

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

IV PREĐAŠNjI, RAKA, ANKA RAKA (gimnazista, ulazi bez knjiga i bez kape, sav podrpan). ANKA (ulazi za njim i nosi knjige i kapu). ŽIVKA: Iju, crni sinko, ti si se opet tukao? RAKA: Nisam! ANKA: Jeste, jeste, tukao se!

) Ta tražite ga, zaboga! ČEDA: Ama, šta ste se zbunili? ŽIVKA: Pa tako je to, dabome, kad čovek jedanput u godini nosi cilinder. I ko će sad da mu se seti gde je! XIII PREĐAŠNjI, ANKA ANKA (dolazi): Izvol'te!

brzo svršiti, jer bivalo je da ja po kome do nesem cilinder, a on ga pogleda kô krava mrtvo tele i veli: „Dockan, nosi natrag”! ČEDA (usplahiren): Dakle, bivalo je i to?! (Odjuri vratima i prodere se na njima.

) Ama, šta se vazdan majete, dajte taj cilinder! XV ŽIVKA, DARA, ČEDA, ANKA, MOMAK ŽIVKA (nosi cilinder i gladi ga rukavom od bluze.) DARA i RAKA (dolaze za njom).

velika radost. Boga mi, kćerko... ako je po kartama... XX PREĐAŠNjI, ANKA ANKA (dolazi sa jednom devojčicom, koja nosi haljinu uvijenu u beo čaršav): Krojačica poslala haljinu... ŽIVKA: Nosi natrag, nemam kad da je probam.

ŽIVKA: Nosi natrag, nemam kad da je probam. DARA: Ali, zaboga, majka, Što ne probaš? ŽIVKA: Tako... Donesi posle podne...

Je l' se smeje? Je l' maše maramom? Pitaj ga, pitaj ga šta je. DARA: Ušao je već u dvorište. ŽIVKA: Da znaš da nam nosi dobar glas! Nije meni badava oko tako najedanput zaigralo.

III PREĐAŠNjI, ŽIVKA ŽIVKA (dolazi spolja pod šeširom a za njom jedan fotografski šegrt nosi preko ruke haljinu uvijenu u beli čaršav): Metni ovde! ŠEGRT (ostavi haljinu preko stolice).

sama vidiš, ja ne tražim bogzna šta, a što se pojedini iskašljavaju, baš mi je svejedno, jer što kažu: pas kašlje, vetar nosi. KALENIĆ: Odista, to bi se moglo učiniti. Žena oseća potrebu da se uda, a smetaju joj neke formalnosti.

DACA: Položila si je ti čim si prohodala! SOJA: Pas laje, vetar nosi! (One izlaze u svađi i čim cela gomila bude napolju, te se vrata zaklope, čuje se vrisak i cika i larma onih koji

RISTA (posle izvesne pauze nailazi na vrata takoće obučen u svečano odelo. Nosi buket): Klanjam se, dobar dan. Je li slobodno? ČEDA: Molim, izvolite!

” DARA: 'Ajde, 'ajde, nosi te đavo! RAKA: Ama, nije, hteo sam da kažem ministrov. DARA: Bolje idi pa kupuj i dalje novine, kad ti je majka tako

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

igra tame i svetla: kreću se kroz tamu i maglu, toliko gustu da se i po obrazima oseća, a ispred njih svetli fenjer koji nosi šegrt; zamiču u čaršiju, i magla je sva „ispresecana ukrštenim mlazevima sveća iz dućana i kuća”; kad skrenu u tečinu

U lingvistici se odavna zna ne samo da ponašanje prozodije zavisi od količine i vrste obaveštenja koja sintaksički niz nosi; niti samo da je to ponašanje neposredno povezano sa onim konotativnim obaveštenjima koja sežu do u samu govornu

Slikovna inverzija nosi ukrštaj ta dva plana. Iste je vrste i jedna Sofkina slikovna inverzija, valjda najoštrija u romanu: nove, tek za

Piće se nosi u bakračima, odakle se zahvata zemljanim buklijama, ne služi čašama, i sl. U celini uzev, premda je opis pčinjskog

Bezimena „ona - što u svom poljupcu nosi „neiskazano blaženstvo” - pojavljuje se iz najmračnijih slika koje kod Stankovića nalazimo.

Stoga Sofka nosi u sebi jedan oblik „mrtve ljubavi”, koja je zaprečena pre nego je doprla do svesti. Iz ovoga duboko zapretanog jezgra

]“. 202 Kao i u drugim pominjanim slučajevima, metabola ovde nije „prazna”: ona nosi dodatnu informaciju. Dva priloga - tu i tamo - imaju po vrsti razna značenja.

Poznato je da sintaksička uređenost govornog niza i inače upravlja čitanjem; da nas, dok čitamo, nosi „struja mišljenja rečenice”.

Proističe, dakle, da su svi primeri variranja što smo ih naveli uzajamno povezani s „variranjem” smisla koji rečenica nosi, ali, i sa „variranjem” njene intonacije.

čas gnevom čas servilnošću; misli njegove i premišljanja nisu ni naročiti, ni odveć duboki, - ali je svet koji on u sebi nosi gusto protkan vanrednom osećajnošću i dubokim, zaumnim slutnjama sa granice sna i jave, što mu daje osobitu, pesničku

Utisak se i potvrđuje kad bliže pogledamo prirodu opisa koji tekst nosi. Za to nam dobro može poslužiti gornji primer.

Budući da su često ili predmet opažanja ili onaj ko opaža u pokretu, takav opažaj na sebi nosi izvestan „trepet, dinamizam subjektivne projekcije.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Kao da mu je dosadno, kao da se od nečega stidi; u licu je opet bled i snužden kao da na duši nosi golemu, tegobnu tajnu. Težu od ovih planina, koje su se onako surovo nadnele nad manastir.

iako je baš toga trenutka glasnik izvikivao zapovest od „carskoga zabita, knezova i buljugbaše“ da se po saboru ne nosi oružje... Između Kolašinaca i Štavičana Rujo Luković se srete sa buljugbašom i htede da ga razmine.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

„Šta, zar da me plakat’ vide!“ Junak suzu zna da svlada. Savlada je usred jada. Svom gorčinom kroz svet ide, Nosi svoje neizvide, Ume živet’ i bez nada. S uzdisajem nije tako, Iz grudi se otme lako, Težeć’ nebu, svojoj kući.

Spomen njihov prima se u grudi, Nove borce, nove snage budi. Junak u grob ne nosi oruža, Ruka klone, mač se drugim’ pruža. Prelazeći od ruke do ruke Sve to jači bogodani mači.

Duni vetre, nosi vetre, leti bez odanka! — — — — — — — — — — — — — A ja žmurim, a ja snevam... oh, da divna sanka! »Starmali« 1882.

A u školu čilo idu đaci, Da s’ pokažu na zimi junaci. Zimi uči šta anđeli kažu: Da bogati sirotne pomažu. Zima nosi Božić, danak lepi, Koji svakog novom nadom krepi. — Draga zimo, Bog nam te je dao! Ko te ne bi silno poštovao!

Sa vrhova, kamivala Što otkine to je njeno, I to nosi kao plevu, Kao seno. Stada sjuri u ambise Kao da su tičad mala. — Grom sa neba, to je šala. A pastira? A pastirku?

Posestrila s’ morem sinjim U javi i sanju, Srodila se s morem sinjim U dugom čekanju. Ona nosi na dnu srca, Nosi vojna živa — Sinje more u dubini Njega mrtva skriva. »Srpske Ilustrovane Novine« 1881.

Posestrila s’ morem sinjim U javi i sanju, Srodila se s morem sinjim U dugom čekanju. Ona nosi na dnu srca, Nosi vojna živa — Sinje more u dubini Njega mrtva skriva. »Srpske Ilustrovane Novine« 1881.

Nu ti moraš opet natrag — Sastanak nam kratko traja — Al’ toplotu nosi sobom Bratinskoga zagrljaja. Ostvarena j’ misô tvoja, Misô divna i golema: Među nama biće veze, A daljine nema,

Video sam slona — elefanta, Kako nema žuči: Podmetneš mu neko bure, On na njemu čýči. Kérica mu nosi jela, Jela kô bajagi — Slon joj plati, a publika Smeje mu se snagi. Ao slone, ao slone, Kol’ka ti je njuša!

Sméti ih smètom, ne daj kud žele, Neka se vrate u sve nebele! — Krene l’ se sloga, nosi je nama Na sonicama. Šta ću ti jošte kazat’ bez fraze!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

(Opet oda uspijajući.) Ančicken, samo zapiši. — No ja ću meni biletu načiniti, je li, Ančicken, svaka nobles nosi svoju biletu. ANČA: Jest, milostiva gospoja. FEMA: Propopo, Ančicken.

ANČA: Jest, milostiva gospoja. FEMA: Propopo, Ančicken. Ti si služila kod noblesa, kako se sad nosi šal? Preko ruke ili oko vrata? ANČA: Preko ruke, milostiva gospoja. (Zabeleži.) FEMA: To je moj gust.

Preko ruke ili oko vrata? ANČA: Preko ruke, milostiva gospoja. (Zabeleži.) FEMA: To je moj gust. Obično se nosi krst na vratu, ali ja sam naručila zvezdu; to je lepše, a i ne nosi svaka šuša. Šta ti se čini, Ančicken?

(Zabeleži.) FEMA: To je moj gust. Obično se nosi krst na vratu, ali ja sam naručila zvezdu; to je lepše, a i ne nosi svaka šuša. Šta ti se čini, Ančicken? ANČA: Vrlo lepo, milostiva gospoja. (Zabeleži.) Jošt vam jedan sat treba.

ANČA: To je vrlo veliki sat. FEMA: Ništa, ja ne žalim platiti. Je li, Ančicema, u džepu se nosi? ANČA: A, bože sačuvaj, ovde na levoj strani. (Na prsi pokazujući.

SARA. Bre, ostavite se vi toga, mon frer, nego da pravimo mi lepo bal, pak da se igra kotiljon, galopad, mazur; da se nosi punč, limunada, barbaras, torte i paštete svakog.. RUŽIČIĆ: Dosta!

POZORIJE 8. FEMA (nosi burmuticu i sat), PREĐAŠNjI FEMA: Gospodin vilozof, vi ste moji, i ja sam vaša. Ovo je prezident što vam nosim Istina,

Žan! Aport! Johan, Hanc, Žan! POZORIJE 2. JOVAN, PREĐAŠNE JOVAN: Evo me, majstor... (Stisne usta.) Da ti đavo nosi takav jezik, kad sve na bedu ide! FEMA: Gurbijan, ti nisi rođen za pedintera, nego za kakvog šegrta.

FEMA: Ja ne mogu biti paorka kao vi. MITAR: U čemu ti misliš da si bolja od nas? FEMA (pokaže mu sat): Ko još ovo nosi? To se zove nobles, a ne prati sudove.

MITAR: E, ako oćeš ti na to, to je moja žena od vas sviju najveća pomodarka, zašto ona nosi klepetušu oko vrata, a to je samo u Londonu običaj. FEMA (Sari): Može to biti, ma šere?

Miljković, Branko - PESME

Tu smrti nema. Vetrovi u nebo se vraćaju. Pala je lobanja niz crne grebene. U mračne dubine nosi li to što sam čuo. Ledene obale senkom rosi li jezive vode za zakletve od želje strašne smrznute.

su teški spavaj ljubav ide gradom na štakama spavaj al im glas ne sanjaj IV Noć je puna mračnih anđela ukleta lađa nosi teret izgubljenog vremena i naše mrtve prijatelje u šumu bez ptica trebalo je preći more vreme i prostor koji su se

preko vode prevede Ismeje ravnotežu kao što papagaj opsuje nebo DOK BUDEŠ PEVAO Dok budeš pevao ko će Tvoje breme da nosi Dok jedini prkosiš Siromaštvu jasnoće U susret jetkom voću I podsmešljivoj rosi Dok budeš pevao ko će Tvoje breme da

jedini prkosiš Siromaštvu jasnoće U susret jetkom voću I podsmešljivoj rosi Dok budeš pevao ko će Tvoje breme da nosi Putuj pevaj prkosi Samo te pesma hoće I noć se tobom ponosi Ali dok pevaš ko će Tvoje breme da nosi VESELA PESMA Ne

će Tvoje breme da nosi Putuj pevaj prkosi Samo te pesma hoće I noć se tobom ponosi Ali dok pevaš ko će Tvoje breme da nosi VESELA PESMA Ne verovati i dalje osta greh Još nam crtaju šibom po leđima raj Najzad je vreme da prasnemo u

Krakov, Stanislav - KRILA

Useca se koža uprtača i kajiša u meso. Sve ćuti, samo gde gde gunđanje i šapat. Umorni su, jer svaki nosi u sebi sećanje prošlih krvavih dana i tamne slutnje za nove... za nove? Ako ih bude bilo.

Kao izgubljeni vapaj čuju se očajni glasovi. Postaju sve češći, jači. Bujica i njih nosi niz padine sa sobom, ali je oni koče, ustavljaju. Glasovi su očajni, odlučni. A odlučnost deluje na slabe.

nosila... Posle je jagnje pregorelo, vatra se ugasila, a kuvara su našli mrtvog i osmuđenog u pepelu. Nije voleo da nosi šlem jer mu je žuljio glavu. Posle je opet grmelo, sekire su opet udarale, a lišće kao suze padalo po zemlji.

— Bora se okrenuo. Neko razdrljenih, maljavih grudi smejao se sa vrata kolibe. — Ne boji se on, nosi svoj fetiš na srcu, dovikivao je Sergije, koji je tek uskakao u široki kombinezon.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Smešno je da u Africi, između dva crnca koji se prihvate odevanja, mnogo je bliže primitivnosti i golotinji onaj koji nosi evropsku odeću, sastavljenu od najčudnijeg komađa, no onaj koji usvaja svoje tradicionalne plašteve, čuvane dotle samo

Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca. Crnkinja koja blizu obale stavlja beli puder udaje se za crnca koji nosi okovratnik od celuloida, i njihov porok sa Zapada ostaje u porodici.

u urođeničkom kraju jednu drvenu kućicu, oko koje raste pet stabala: čokolada, banana, hleb drvo, kokos i jedno koje nosi divne crvene cvetove. Između stabala je šećerna trska. „I vi se čudite, kažu mi, što su crnci tako veseli.

Zanimljivo je videti na koliko načina crnac nosi ovu odeću; ako želi da je elegantan, on je obavija oko sebe kao togu; treba li mu da ima obe ruke slobodne, on je

Rase koje žive u ovom kraju smatrane su s pravom za najlepše rase sveta; jedna od njih nosi još od starine ime Apolona.

On ide u Mankono, kao predstavnik jednog trgovačkog preduzeća, da bi kupovao sirovine. Ovaj mladi čovek, koji nosi jedno veliko ime, pošto je svršio tehniku došao je u Afriku tražeći kao Konradovi junaci avantura i egzotičnih

Treba im dati poklona, i moj boj izdišući prazni kesu novčića i đinđuva što nosi za nama. O lovu sa Švajcarcem bilo bi bolje ne govoriti, jer iako je oko nas divna sveža tropska noć sa protocima o

peklo afričko sunce, suviše kvasile afričke kiše, od kojih se zemlja pušila, a da se ne bi uverio da ono što u njemu nosi tako slavno ime najsporednije je na svetu, a da je ono drugo osuđeno ređenjem da vodi život gori od života psa; danju

Naučio je da nosi kask, batinu, platnene cipele, da pije vruće pivo i filtrovanu vodu koja se oseća na zemljane krčage.

Dva puta odlazimo u selo, u njegovu kolibu da vidimo šta je sa polaskom. Kamion koji ima da nas nosi, i koji tek ima da se tovari crnčevom sirovinom, stoji prazan, napušten, prašnjav.

Osećam se izvrsno, ušuškano i meko na ovom kamionu koji me nosi u dubinu. Na prednjem sedištu, pored Meja koji šofira, sedim ja i kraj mene je N.

Taman kao i celo čovečanstvo. Što se tiče Meja, Me N'gesana, vlasnika i šofera kamiona koji nas nosi, ja imam utisak da je to divan deran, vrlo pažljiv, pitom, čak nežan u ophođenju.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

GLAVAŠ: A je li Turčin taj vaš muselim? KOLEBAN (spolja): A da! GLAVAŠ: Ako ti, Kôle, teško ne bude, Ovaj mu danas nosi odgovor! (Puca.) KOLEBAN (spolja): Promašio si. U krvi svojoj Jusuf izdiše. GLAVAŠ: Svejedno!... Turčin je!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

sad hajd' šifriraj i dešifriraj depeše, prevodi s ruskoga i francuskoga na srpski i sa srpskoga na ruski i francuski, nosi đeneralu Černjajevu raporte i primaj od njega zapovesti.

Te »strašljive generacije« eno tamo, gde se po onome paklu nosi s azijatskim halama, a mi ovde sedimo na mekoj bundi i zanimamo se moralisanjem.

užasnog čudovišta što se rani grdnim gvozdenim đuladima, što iz svoje garave utrobe bljuje posle plamen i gromove, što nosi smrt i razvaline, što se zove — krupov top.

jaku i vuče u policiju da ga kazne za zlostavljanje životinje; lončarski trgovac na Savi pakuje lonce, pa ne da šegrtu da nosi sanduk, jep ce boji da ne polupa »espap,« već zove jaka momka, daje mu sanduk i veli: »evo naj, ali dobro pazi, čuvaj

« Pa ce onda primače sa podrugljivim osmehom i malko se naže: »Bre, bre, bre, ordenče! Čekaj da vidim čije ovo ime nosi P... T...... »na levoj strani kraj srca«« (čita na medalji): »M. M. Obrenović ІV. knjaz srpski.« A? Je l' tako?

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Da vidite kako širi One ruke male, U očima pozdrav nosi: Raduj mi se, ćale! Raduje se tvoj babajko, Moje Srpče malo, Kâ da mu je od Kosova Sunce zasijalo.

Tako se digoh I — do tebe stigoh. A Bog mi reče: „Sad se vrati dole, Pa poštuj jade, Poštuj svoje bole, I nosi svima Zemskim patnicima S porukom božjom Najlepšega dara: Bol neka vas diže Nek vas ne obara!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Četnički odred u tom pogledu nosi žalostan rekord. Komandant odreda je naredio da se preostali ljudi svrstaju u kolone dvojnih redova.

Mi se lagano topimo, a popune ni s koje strane. Sve što je prešlo albanske planine i moglo da nosi pušku, saterano je u prvi borbeni red. Izgubili smo potpuno pojam o vremenu. A o danima već niko i ne vodi računa.

OPROŠĆAVAJTE... Sve što se zateklo sa ove strane fronta i moglo da nosi oružje, upućeno je u rov. Stariji činovnici, koji su nekad zbog kratkovidosti služili u dubokoj pozadini, osposobljeni

Vojin polegao po stolu i cupka nogama, pa će reći: — Jest, baš juče posmatram ono naše magare koje nam nosi vodu, i tada se setim tebe. Vas dvoje živećete sto godina. Ama, gospodine potpukovniče, toga čoveka ni glava da zaboli!

— Komandir se obrati Draganu. — Izvršićete posle probu sa njima. — Znamo, gospodine kapetane... — Ko nosi, taj ne prosi. Ko uči taj se ne muči. Je li tako? — Tako je, gospodine kapetane!

— komandir me pogleda, čudeći se. — Onda bi nas pri svetlosti raketle pobili kao zečeve. A sem toga, taj koji nosi raketlu može i da poginu u bugarskim rovovima, i šta onda?

Rekao bih da je Tanasije, ali otkuda on sa pešacima, kaplar je, i još pušku nosi. — Ja sam, Tanasije Prvulović. Rukovali smo se prijateljski. Pitao sam ga zašto nosi pušku.

— Ja sam, Tanasije Prvulović. Rukovali smo se prijateljski. Pitao sam ga zašto nosi pušku. Ispriča mi da je na baterijskoj osmatračnici, koja se nalazi u pešačkom rovu. Još uvek je telefonista.

— dobaci Vojin. — No, hvala bogu. Razvukao si od Kulina bana, umesto da si odmah prešao na „taj stvar“. Isajlo, nosi ovu bakalnicu — pokaza Luka na šoljice od kave — i kuvaj novu. — Bio je to neki veliki bioskop. Zaboravio sam mu ime.

— Amajlija... Ti zapadni, kulturni narodi, više su sujeverni nego mi, Balkanci. Ja ne znam da li iko od nas nosi sobom tako... neku dranguliju, koja bi ga, kao sanćim, štitila od kuršuma.

njih hiljadu, pa neka vuku klipka, neka igraju ragbi, najzad, majčina im, neka se kolju kad su ludi, i ko pobedi, nek nosi pare. Našto ceo narod stavljati pod nož za... ne znam čiji račun! — Nemoj da se „prebacivaš“ toliko! — veli Luka.

Mi smo se samo zgledali. Sad, pred suđenim časom, hteli bismo da još malo potraje ova tišina. Jer ko zna šta nam nosi sutrašnji dan. — Gospodo, zove vas komandant — izveštava posilni Isajlo. Podigli smo se žurno.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

dakle, i bez njega i mimo njega, sva je zbog njega, radi njega, a u njegovu čast živa i njime a ne samo onim što u sebi nosi: on je, bar delimično, nikao i iz nje.

Dajut mnogi njoj dinari, al' to ona i ne mari. Mnogi njojzi šešir skida, al to ona i ne gleda. Frizur nosi holandijski, kada šeta, igra poljski. Za njom skupa svila šušti, oko grla sva se zlati.

Ako bude ugodnica, naših strana vila, Da joj predjel dare nosi od svih svojih sila; Ako l' bude, srećom mojom, podgorska pastirka, Te dolazi da se kupa i tu cv'jeće birka: O, ja ću

Čvrčala joj, da je nema, metla oko glave, Njoj i babi, što joj nosi očarane trave. Ne slušajte, cjelomudre, kletvu srpske djeve, Kukolj valja iz pšenice čiste da se pl'jeve.

) Pridružilo i suprugu, dobrotom bez čisla; Udalo s' je i to jošte, na izlišak blaga, Da je u nje sva imena koje nosi snaga: Sofija je vaša mudrost, što vam domom vlada, O dostojnom vospitan'ju rači vaših čada.

— Da dam uzrok zašto svaka ljubvi mi pripjeva, Svaka pjesan' ime nosi snaha ili djeva. „Ja bih rekla, on je dobar, — ne daj mu odavle!“ Druga na to u svom sercu: „Zaljubljen si, Pavle!

dajte lek! Napregnu vražja ruka ljutu strelu, Iznenada jazvi nas. Zar misli da ću pasti žrtva zlobe? Čija nosi bronju grud I danju, noću, v domu, polju, radnji? Kakva vojna, oko nas? Polk černi nek' se množi; v sram će pasti.

mlad Kakvim sam hoće kad nad njime Štedar i pravedan skiptar vlada, I poverenja k sopstvenim silama Oklop na grudi nosi. Koj’ ostavlja Sam sebe, tuđe danas nije Pomoći dostojan. Mnogo može Rod hrabri, zašt’ mu s’ čini da može on.

Hrabri s’! Borbom se tvori muž. Nad vama štit moj! Mnogo čovek Tajnih vragova u sebi nosi. Na strane s’ tuži, nesrećnim ali ga Sve čine svoji.

Blago ne traži mi, brate: varljivo zlato i srebro! U prsima Srpkinja blago neisplaćeno Nosi! Ne gledaj vreme, jer ljubov sve će pobedit!

Tvoje, piljarice, divljake onda Nosi pa prodaj kad dobro ugnjile, ne kvari nit’ cene Drugim pobijaj. Jedva utekoh, noktima mal’ mi Oči ne izbi iz glave,

Sakrij blede tvoje zrake, O svetilo meseca! Tiha noći, primi tajnu Ucveljenog mog serca. I ti, vetre, nosi dragi Gorki ovaj uzdisaj, Nosi reči i potajno U serce joj ulivaj.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

STANIŠA: Pa, mila snajko, primi ovaj dar! I ako se ogizdati može Svetlost dana sjajnošću Danice, Mila snajko — nosi alem drag!... JELISAVETA: U Veneciji nema takovih. STANIŠA: Nema...

I o crkvi sam svetoj mislio. VL. VAVILA: Mudar o svemu — A hristijanin Spasenja svoga svetu hraminu U duši svojoj nosi večito.

ŠULOVIĆ: Moli, gospođo! Kaži slobodno, Glasića svoga slašću medenom Zasladi gorke zbilje opore, Koje na sebi nosi istina; Poslušaće te, kaži sve: Da nije prava imô goniti Stoleća tužnog sedu starinu, Koji je svojih grudi izvorom

Dakle, meseče, Poslušaj molbu sina gonjenog, Otrovnu kaplju Ivan-begovu — Te savet nosi pravovernima, Budućoj braći Srb-izdajnika — Da ovu hrpu zverske pakosti, Prot Karadaga što su podigli, Sa novom

može slušati Orkana besnog hučna pripovest Što iz dubine mutne pučine Smrtonosnijem glasom urlajuć Brodaru bednom nosi ušima: „...Bogu se moli!... Smrt!... Ide smrt...“ Još žalosniju, još nesrećniju Katunović ti danas donosi.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Puška grmnu, pas skiknu! — Tako! Kad protu ne znaš čuvati, koji s tobom zalogaj bratski dijeli, a ti sad nosi pozdrav u pakô starom Džibukardi! O-o! Ama kako su mogli ući?!

A zeljova! — razdera se i stade ljutito, zlobno škripati zub'ma. — Njega je proto opremio, da nosi u pakô starom Džibukardi selam, ama maksuz selam, što balije kažu!

otvori zna u njoj na moju dušu kô i sarajevski vladika, a da i ne mećemo u račun ovog banjalučkog trbušastog Likotu što nosi škrljak kô i svaki švapski šikutor, sram ga i stid bilo Kristova lišca!

nekakve stare, lisičinom postavljene ćurkove, ispriječili podugačke čibuke, pa idu i pomalo posrću, a đače pred njima nosi debelu, voštanu svijeću. — Dobra veče, ktitori i priložnici sija svjatija obitelji i vsego mira!

podanici i smjeli zavjerenici, sa isušenim i ispijenim čovječjim kostima i debelim, gvozdenim sindžirima — sve to nosi na sebi pečat, težak, pretežak pečat čamotinje, sumornosti i skamenjene tuge koja miriše na nešto davno, predavno

Bojić, Milutin - PESME

tebi sve je: Tobom cvet miriše, tobom sunce greje, Tobom nebo plače, tobom gore cepte, U carstvu lepote žena krunu nosi, Tobom ponoć bludi, tobom zvezde trepte, Tobom zlo se ceri, tobom samrt kosi, Anđeo i demon tobom s neba sleću —

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

JEROTIJE: Upamti, gospodine Vićo, „sumnjivo lice”. VIĆA (nastavlja): „... koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma”... JEROTIJE: Pročitaj to, molim te, još jedanput!

JEROTIJE: Pročitaj to, molim te, još jedanput! (Metne na oba uva školjke.) VIĆA (ponavlja): „koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma”... JEROTIJE (uzima depešu): Daj i ja da pročitam. (Čita.

JEROTIJE (uzima depešu): Daj i ja da pročitam. (Čita.) „koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma”... (Vraća mu depešu.) Čitaj dalje!

VIĆA: Bome! JEROTIJE: Ako hoćeš da joj izmeriš težinu, treba da znaš šta nosi. Šta misliš, gospodine Vićo, šta nosi ova depeša? VIĆA (sleže ramenima). JEROTIJE: Nosi klasu, gospodine Vićo, klasu!

VIĆA: Bome! JEROTIJE: Ako hoćeš da joj izmeriš težinu, treba da znaš šta nosi. Šta misliš, gospodine Vićo, šta nosi ova depeša? VIĆA (sleže ramenima). JEROTIJE: Nosi klasu, gospodine Vićo, klasu! VIĆA: Vama, gospodine kapetane!

Šta misliš, gospodine Vićo, šta nosi ova depeša? VIĆA (sleže ramenima). JEROTIJE: Nosi klasu, gospodine Vićo, klasu! VIĆA: Vama, gospodine kapetane! JEROTIJE: Pa meni, dabome!

TASA (čita): „Prema saznanju i tragu do sada uočenome, u tome se srezu nalazi izvesno sumnjivo lice koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma, sa namerom da ih prenese preko granice.

Jakšić, Đura - PESME

Sama u svom strahu priroda se grozi, Strahovite tajne nema ponoć nosi... Uzdrma se kula, zvono se zanija, U crkvi se čuje molitvica tija, Užegu se same pogašene sveće — Kroz nemo

“ Narod ćuti, Rajna ćuti, A učitelj novog znanja Od sudija strogih, kruti’, I ne traži poravnanja: — Neka Rajna nosi pepô! U Rajni je tako lepo!

Nastasijević, Momčilo - PESME

Žrtveni preklati nož silu krina. 4 Otvorite se, utrobe, Seme je ovo, blaženi nosi kvar, nevesti zemlji nebo u oplođenje. Sagoreti — prečistoj dar.

Za svoju glavu gde zakon da nađem? Vazda me mori plač i jecaj ljut. Dah jada moga dune kô oluja I nosi Bogu moj vapaj i krik. IV Smiluj se, smiluj, Bože moj, Kod nogu ti se sklonim ja I spim u senci tvojih krila.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

materi da tamo njoj u kujni nađe se pri ruci, a gotovo uvek, da ako mlađi brat koji je bio na sisi plače, on ga uzme, nosi, zabavlja.

Čak i za odelo, koje će šalvare, koji mintan da počne svaki dan da nosi, prlja. I mati, ne samo da se u tome osećala ponižena, da je to vređalo, no, kao uvek, bila blagodarna, jer ona, baba,

Izišav iz ulice, uputio bi se dućanu, otvorio ga, probudio slugu koji tamo iza magaze spava, da diže vrata, ćepenke, nosi ih i slaže iza magaze. Iznosi one grede, poluge gvožđa i sve što stoji ispred dućana, oko ulaza.

— veli, i kao nekad, tako isto i sad, uzima legen, ibrik vode, peškir i pred babu nosi i posipa je. Počinju da večeraju.

Pošto probudi slugu koji tamo iza magaze spava, čisto lako diže s njim teška krila od vrata i nosi ih, slaže ukraj. Posle postane viši, tanji, kad počne da izdiže ćepenke, podupire ih, i pošto sluga izneo mangal, da

Jer majka ga, da bi bolje pazio kad nosi, uvek u polasku zaplaši: da pazi, jer će mu ko to oteti. I zato brat mu, on ako mali i bucmast, trčeći, usplahireno

Hlade se. Mladen, kao uvek, u dućanu je. I tek oko zahlađa opet bi se pojavila baba. Nosi mu testiju sveže, hladne vode sa česme.

da mu, ako hoće da je kao što treba a ne oslanja se ni na koga, ne obavezuje nikom, da bi to svoje, sebe, mogao da nosi, treba mnogo snage, bola, i da je jak, jak... Jak nad sobom. Sebe da ima u rukama.

Nemam ja ništa više. Ti imaš sve. Sve je tvoje. Ja ništa više! I kao dužnih koji celog veka neki dug nosi, celog života živi i trudi se da to jednom skine, a dug veliki, teški, pa kad to dočeka, odnese poveriocu, koji je već

Sada, čak i formalno su dolazili, nudili: »Pratio me taj i taj, tu i tu devojku, ako hoćeš, odmah, toliko i toliko nosi«.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Ko takav struk b. l. nosi sa sobom ugledaće [na prvom belom volu koga sretne] đavola sa [crnim] štapčetom; on treba da ugrabi đavolu taj štap

Ko takav b. l. nosi za kapom, ili pod jezikom, ili u amajliji, moći će [na Uskrs u crkvi] poznati veštice (GZM, b, 1894, 672; ŽSS, 98;

282), zubobolja (ŽSS, 319), okobolja (ŽSS, 317; SEZ, 16, 428), uhobolja (ŽSS, 318), gliste, i u tom slučaju obično se nosi o vratu (ZNŽOJS, 9, 52; 19, 206; SEZ, 13, 369), pantljičara (SEZ, 13, 1909, 350 id; 14, 226), čmičak (SEZ, 40, 232),

Za ovo identifikovanje govore izvesne činjenice: 1) bogiša bere se, i nosi u crkvu na blagoslov, na Spasovdan, a taj dan (ili neki iz te sezone) mogao je nekada pripadati Perunu; 2) u

Sem toga, žena ovu travu treba da nosi uza se (Glück u Wіѕѕ. Mіtt. Boѕn. Herc., 2, 1894, 409; slično u GZM, 19, 1907, 489). U narodnoj medicini b. t.

»Komu svet mrca pred očima, da pije seme božurovo pređe sunčeva istoka i da ga nosi kod sebe i u vode i na svako mesto dobro je« (narodni lek, v. Sofrić, 17). B.

Sofrić, 17). B. se nosi o vratu kao sredstvo protiv padavice, ludila, promuklosti i vratobolje (GZM, 4, 138). Pored žrtvenih jel koja se o

(SEZ, 19, 1913, 166); b. u velikoj kapi, smiljevcu, koji mlada nosi kroz 40 dana posle venčanja, takođe je apotropajon (upor.

(SEZ, 19, 84; 151); b. koji je sa mladencima bio na venčanju, ušiva se posle u jastuk (ŽSS, 216). Da mlada nosi na venčanju b. u nedrima to je raširen običaj (upor. npr. TRĐ, NNŽ, 3, 113; 122), ali razlog nije uvek jasan.

U Hercegovini se ponegde o Božiću kite kuće b. (ZNŽOJS, 6, 302). Na Cveti nosi se b. u crkvu na blagoslov, pa se posle da stoci da ga pojede (ZNŽOJS, 18, 73). Ko počne na dan Svete Lucije (13.

pravi se »Bogu brada« (SEZ, 17, 17; 212). Praznik g. je Preobraženje. Pre Preobraženja ne valja ga jesti, a toga dana nosi se u crkvu i osvećuje i prvi put, kao pričešće, okuša, i daje se bolesnicima (ŽSS, 140; Begović, 30; SEZ, 14, 71; 40,

Naročito je lekovita g. koja je bila u glavi božićne pečenice (ŽSS, 169). Inače se g. rado nosi bolesnicima kao ponuda (npr. u nar. pesmi, BV, 7, 1892, 125).

Ćipiko, Ivo - Pauci

Otac gasi božićnu svijeću pšeničnim kruhom i kapljama toga primorskoga pitomoga vina, a Rada um nosi u božićno kolo gdje uza zveku srebrnog đerdana caruje curska ljepota; nosi ga među momčad gdje se u umetanju teškim

toga primorskoga pitomoga vina, a Rada um nosi u božićno kolo gdje uza zveku srebrnog đerdana caruje curska ljepota; nosi ga među momčad gdje se u umetanju teškim kamenom ogleda momačka snaga, osobiti ponos i slava toga dana.

I cura dolazi, kao i on zaogrnuta svojom novom, curskom kabanicom koju Radi u prćiju nosi. — Božice! — javi se Rade i, uhvativši je za ruku, povede je za sobom.

Zna da je to što premišlja grijeh, ali ko je bez grijeha? I um ga nosi po oranicama i livadi i, gonjen tom mišlju, obilazi ih, lutajući po njima cio dan.

da se otmem ... Jednako um me k tebi nosi!... Htjedoh ići kući, ženi, znaš... Ali, eto, što bih tajio, potražih tebe... I nađoh te. —Bilo sa srećom! ...

Čudo božje, kako je ovo iznenada nadošlo; potegla nas krv, e, nije drukčije! ... Vidiš, stid me je reći: jače me um nosi k tebi nego k ženi... Ma neka i žene, rodiće mi sina! A da, zapravo, žena i nije za drugo!...

Pop—Vrani žuri se, ogladnio je; i sluga Ivo već na sto nosi. — Došao si, — veli mu i ublijedi od uzbuđenja. —Živine! Mogao si čekati, pa po kršćanski uraditi...

A sjeća se dobro: bio neko pronio selom glas da biskup nosi selu jedan zamašit dar od velike koristi. Istoga dana, seoski kapetan, s novim peškirom oko glave i dugim čibukom u

—Platićeš ti sve ovo! — smije se Petar smijehom što šamar nosi, ali izdrža. Platićeš, Velju ti!... — Porubaj me za prvo i za ovo! — jari ga Vojkan. — A mogao si glavne...

Ja ga stigoh. „Rđav sustig, brate!” veli mi. „Pomozi!” A vjetar nosi mu glas bog zna kamo... — Bog te ne ubio, — velim ja — vidiš da ginemo!... Trgoh nož i presjekoh ....

Prve dane iza bolesti po cijeli dan sjedio bi kod prozora i gledao napolje. A proljeće neprimjetljivo nastupa i nosi sa sobom i sunce, i zelenilo, i svježinu, i jednoga jutra čisto se začudi kad pogleda dalje kroz prozor i ugleda iza

U bakri vari, a on se do Božice grije, i njihovi jaki životi diraju se, mirni, sigurni što im duga zimnja noć nosi... I sjeti se ljeta i planine, i bijesne i plašljive Maše...

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Bio je premoren. Očigledno je jahao bez prestanka ceo dan i celu noć. Čim smo ga ugledali, znali smo da nosi loše vesti. Kraljevi glasnici, uostalom, nikad i ne nose drukčije vesti nego loše.

Počeo sam bez okolišenja. Nije zgodno, rekao sam, da svakodnevno odlazi kod Doroteja u odaju, da mu lično nosi hranu i da tamo predugo ostaje s njim sama. Saslušala je mirno, zamišljena, bez traga uzbuđenja. Nisam to očekivao.

Kad je hladnije, Isidor nosi na čukljevitim nožurdama opanke od svinjske kože, struže njima po podu, i tada sam u stanju da, pre nego što bane na

Ona je žena. A u žene je, zna se, razum sličan mutnom potočiću, dno mu se ne vidi iako je plitko, šta nosi u svom vrtložnom klokotu ne zna se, na prvi pogled je bezopasan, a obale razvaljuje i odnosi.

u susednoj odaji podruma ležao je Dorotej. Osluškivao sam zveckanje njegovih okova. Nikanor Momak koji nosi hranu Doroteju (čini mi se da se zove Mito Krezo ili Mito Čkrbo, ne znam tačno) ispričao nam je da naš zabludeli brat

Neko promoli glavu kroz otvorena vrata napolje i odmah se vrati. Reče da se napolje ne sme, jer oluja nosi šindru po dvorištu i skida ploče sa krovova konaka.

Ilić, Vojislav J. - PESME

1893. II MOME GARIKU Gariče, mani zanos drag, Silazi s tvoga trona, Nek drven skiptar nosi vrag I krunu od kartona!

Ti, Eho, nosi širom, S mirisom i zefirom, Sa orošena luga Adonidovo ime I svaki cvetni kutak Ispuni samo njime. Veče se spušta

Kada leto mine, Tu lastavica veselo doleće, Cvrkuće slatko, kliče i uzleće, Kao da nosi pozdrav otadžbine. A vali šume i zraci ih ljube, I po dalekoj pučini se gube. 1887. AMOR NA SELU 1.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Evo Vam odgovaram još usput na belom dunavskom brodu koji me nosi otadžbini. Sedeći na njegovim širokim leđima, gledam kako prolaze pored mene podunavski predeli: ravnice i brežuljci,

Evo jednog od njih! On nosi naslov „Naš planetski sistem“. Skoro stotina ispisanih strana, i gomilica pribeležaka i skica.

I u unutrašnjosti Partenona sve je još u svom redu. Fidijina Atena Partenos nosi, ispod svog belog vrata od slonove kosti, poprsnik od suvoga zlata.

Glas stražara sa vrha naše katarke daje mi neočekivani odgovor na moje pitanje. On viče, koliko ga grlo nosi: „Faros! Faros!“ - To što vidimo nije zvezda nego slavna svetiljka Aleksandrije.

Ta ulica, široka četrdeset koračaja, nosi isto ime, Kanopus, kao i zvezda koju smo noćas prvi put videli, a vodi u aleksandrisko predgrađe istoga imena.

Posredstvom našeg Ministarstva inostranih poslova dostavljeno mi je jedno visoko grčko odlikovanje koje se nosi oko vrata.

Njegovo odelo i čarape od teške su svile. Oko vrata nosi čipkast, uglačan ovratnik, na cipelama srebrne kopče sa dragim kamenjem.

“ Mi obećasmo i oprostismo se sa grofom. Bunić je vrlo raspoložen: u svom džepu nosi kući potpisani i carskim pečatom snabdeveni trgovački ugovor.

građevina za vodovod jedne varoši, pred zadatkom da konstruišem jedan toranj od armiranog betona koji je trebao da nosi rezervoar za vodu, od milion litara sadržine.

Tako sam ga novim očima, prelistavao skoro ceo dan. Publikovano je 1920-te godine na francuskom jeziku u Parizu, i nosi naslov „Matematička teorija toplotnih pojava, prouzrokovanih Sunčevim zracima“.

I oni su, kao i nautilide, po svom izgledu, slični puževima. Pogledajte ovog ogromnog koji nosi ime nekad svemoćnog austriskog kancelara Meterniha.

Iz toga se dokumenta može, pored ostalog, pročitati koju količinu vode nosi naša Zemlja na svome licu i u svojoj utrobi.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Osobito sa reke da ozida, jer, kad nadođe, celo im groblje nosi. Pa ima tamo neka stara uzeta žena. Sve joj poumiralo.

I kad bi mogla ti to da podigneš, da to bude samo tvoja zadužbina, samo tvoje ime da nosi, samo tvoja slika da se drži! To bih ja voleo.

(Kafedžiji): Donesi im rakije. Ulaze begovi. Ispred svakog sluga, osvetljavajući mu put, nosi fenjer. Sve sluge sa fenjerima prolaze i odlaze u dvorište Kafedžija i momci prihvataju begovima njihove kratke,

Jedva joj se oči i čelo vide. U crnoj dugačkoj koliji. Oko vrata povezana belom, čistom maramicom. Jednom rukom nosi poslužavnik a drugom zagrće rukave na prvoj ruci, da joj se ne prljaju od poslužavnika.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

„Kod mene drugo nema. Ja imam pet sinova, i ne mesim torte. Nosi to, učo, i neka dečko spremi za posle, jer će Srbima još trebati sjajno oružje.

On je šesti sin toga puškara; njega mladi puškari uopšte ne smatraju bratom. „I zar sad moje najbolje dete da nosi u sebi krv onog starca koji već ni za mene nije imao snage da se rodim zdrav i jak kao i drugi svet.

rekla: — Ne dirajte čoveka, ključevi su u mene, daću sav novac iz kase i iz ormana, nakita nemamo jer ga niko od nas ne nosi. I pošla je vučena za ruke, prema sobi gde je držan novac.

Ni prave crnine, ni vela, nego ono što je navikla da nosi pri radu, i zbog rada. Malo se kao zbunila od mnogih poseta; malo joj je neprijatno bilo što se tom prilikom uvek

„Trči i nosi joj kišobran. Otvara novine na strani gde su izveštaji s pijaca i vašara, jer to gospa Nola mora prvo da pročita.

Odmiču godine, odmiče sve. Utvrdite nešto materialnim i moralnim podupiračima, odmiče, i nosi i podupirače. Gospa Nolino imanje i trgovina traže sve više stručnjaka i skupih melioracija.

Ni par štifletni nema, ni krst oko vrata, ni zlatan sat i lanac. Nosi sat pokojnog gospodara u džepu di su joj i stakla za oči; i kad je umorna, tek vidiš da je izvadila i sat i stakla i ne

Bled, sitan, mekće kad govori. Mlad, a starac! Da mi opravite zube, Neno; da mi kupite naočari, Neno. Naočari nosi od desete godine!... Oprostite za reč, gospodin Joksime: troje su ga rodili, pa opet nema ni snage ni lepote.

Ne kicoši se, doduše, kao doktori i advokati, nosi čizme, i baš i blatave čizme, ali to i jeste znak da čovek s mukom zarađuje, a tako i valja zarađivati...

Duško propade u sunčanoj prašini kao u ambizu; ja srast'o s Labudom, i vrištim s Labudom, i vetar nas nosi, i zemlju ne osećamo, i nigde kraja polju. A Luka naš čuva krug oko salaša, i pojahuje i odjahuje i kad hoće i kad neće.

Branko ide Milanu. Pod obema miškama nosi knjige i beleške, vuče noge, nečega mu je žao, skoro bi mogao zaplakati. „Beda me znala šta mi je.

Međutim, kao pravnika i sudiju, raduje me u svakom slučaju što vas baš pravda nosi da na jedan dosta redak način mislite o čovečanstvu. Došao je i Pavle, i iznenadio palanku na sve strane.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Tko je taj koji ništa ne želi? — »Ja bi želila češalj s dijamantima; ja bi aljinu kao što se u Parizu nosi; a ja da najviše na balu igram; a ja bi opet želila da se onaj u mene zaljubi koga ja oću«.

« — Zlatna reč; ona jedna ima više filozofije nežel’ čitave sveske gdikoji knjiga. — Ovu svaki čovek sa sobom da nosi, i pri svakom delu, pri svakom pomislu neka rekne: Kuda?

i malo pismja O iz azbuke života našeg; sirječ, zaljubljen čovek, po moru strasti svoje leteći, jednako malo »o« u ustma nosi: »o, kako je lepa; o, kako bi srećan bio; o, kad bi se sudbina smilovala!« A kad želju dostigne, onda okrene veliko »O!

Ljubov se deli na smrtnu ljubov, na ljubov koja novce ili karakter nosi, i na ljubov koja od mode proishodi. Smrtna ljubov, pri kojej se ništa drugo ne čuje nego mač, puška, otrov, jednom

— Ljubov koja karakter ili novce nosi opisana je malo više, gdi smo o ženidbi i udadbi gdikoji govorili. Samo je nužno jošt stepene kako se ista ljubov

« »Majčin sine«, rekne na to Roman, »gdi je Burjam da te vidi kakvog junaka zemlja nosi.« So tim ga uvati za ruku i počne ga tešiti da se ništa ne boji, da mu on neće ni najmanjeg vreda učiniti, no da će ga

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

zvezdano kolo Kula smrti U njoj gospodarica uplašena Od sebe same POSVEĆIVANjE CRNOGA BORBA On još ne zna Ko je on Nosi na ramenu ćivot Svog svetog kralja Iz groba u grob Hrastovina cvili I na uvo mu tumači Jezik zvezda vodila On sluša

humke Iz razvejanog praha Ničeš iz svoga nestanka Sunce te čuva U zlatnom svome ćivotu Visoko nad lavežom vekova I nosi te na venčanje Četvrte rajske reke Sa tridesetšestom rekom zemaljskom Bela si kost među oblacima Kost kostiju

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

No nisu ovakvi podvizi jedina karakteristika deteta u doba dok nosi suknjicu. Podjednako su radoznala i podjednako nesnosna tom svojom radoznalošću i muška i ženska deca u to doba.

Preda mnom je bila sestra i ja sam nosio sve suknjice koje su njoj okraćale; ako ih napustim, nema ko da ih nosi. Ali sam ja, i pored tih materinskih razloga, odlučno ostajao pri svome zahtevu, drao sam se, plakao, pištao, vrištao

To je struka za moj račun. Pregleda tuđe stvari, hvata šverc i zadrži sve što se njemu dopada. Posle tek vidiš on nosi šešir uhvaćen u švercu, a njegova žena svilenu haljinu opet uhvaćenu u švercu.

Sednemo nas pet-šest u krug, uloži svaki po jedno dugme kao vizu, pa ko izgovori reč Artakserkses nosi šnjur. Pomagali smo se, razume se, i na druge načine, kako bi savladali i sva ostala imena koja su nam zadavala tolike

Ali, najzad, to još i razumem: zbog sobe koja nosi broj 13 upasti u tuđ brak, ali zbog tog fatalnog broja upasti u svoj sopstveni brak, to se moglo samo meni desiti.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

A kada mu skidosmo bluzu, ugledasmo ranu na mišici. Od muke se nasmejasmo. — To ti je ono: „Bolan zdravog nosi!“ — pokušava da se našali poručnik Luka. — E, nije baš tako.

A skuvali bi oni kada bi imali šta. Svaki od njih nosi po paket baruta u šipkama, pa bi na vatri spremili čaj. Ali to je već bajka... Odnekud sinu sunce. Kao majčin osmeh.

Odatle nastaje Albanija. — Sve dalje voda nosi... — razmišlja potporučnik Dragiša. Prošli smo celu našu zemlju, zatim Crnu Goru, evo nas i u Albaniji.

Ne vidim ni belu mačku sada, toliko me bole noge... — Ali ovo je laka... Pazi! Pero ima, tica nije... Pušku nosi, vojnik nije... Plašljiv jest, zec nije... Šta je?

On mi se obrati šapatom: — Ko je ovaj? Rekao sam mu da je taj čika dobar čovek, tako nešto. — A zašto nosi ono? — i pokaza na kapu. — Zašto?...

Svi bi želeli da su u blizini onih čamaca u slučaju opasnosti. Većina nosi stalno pojaseve za spasavanje. — Ko nosi, ne prosi — veli potporučnik Dragiša.

Svi bi želeli da su u blizini onih čamaca u slučaju opasnosti. Većina nosi stalno pojaseve za spasavanje. — Ko nosi, ne prosi — veli potporučnik Dragiša.

Zagledaju mazge i razgovaraju: — Pazi, slavu joj njenu, pravi „kinez“. — Ali otkuda im ’voliki magarci! — A kažu nosi ka mečka. — Vidi molim te, odostrag kao konj, a odnapred kao magarac!...

u očajanju pustio sam dizgine i dohvatio se za glavu. Sve je izgubljeno. Neka poginem... Konj me u ludom trku nosi. Već smo na čelu izbezumljenoga diviziona.

“ Drugi su izišli... Nešto teško i zlokobno umetnulo se među nas, pa bismo hteli da se što pre nosi lešina, što pritiska naše duše kao neumitna opomena. Bolničari dođoše. Prebaciše čaršav i izneše mrtvo telo.

Petrović, Rastko - PESME

To nije oboreni hrast što voda nosi, To nije mrtvi orao na talasima, To vezani junak za katarku motri umornim pogledom na sve strane.

”I plovićemo dugo ovako; vidiš li!“ I tako uvek reka nosi jedan leš I duša bi mogla, ali zar bi imala snage da ga napusti...! ... Na visokoj planini bor zelen.

njemu je dobro i da se obesi U zrelom nekom voćnjaku Sred mraka Bez zraka, Zamro. Konopac jedini od njega nosi sreću, A skromno, mesto palata, nastaniti toplu vreću Pa u reku. O bede!

U krugu eksploziva aeroplani igraju igru proleća. Ko ide? Novo vreme. Šta nosi? Ruke bez prstiju. Jest, patrljice same, ali violinu zadobismo.

Ko ide? Novo vreme. Šta nosi? Ruke bez prstiju. Jest, patrljice same, ali srpove ubave zadobismo. Hoćemo da obnovimo vreme, na livadama, kermesa

Znam: i ti si sam, i ja sam sam, A psovka kočijaška - pozdrav vetra zavičajni Odiseju na moru. Sa ponosom da se nosi biča njegovog ožiljak na licu, Grudi su mu dlakave kao oblaci sivi u zoru Malje kriju jednu crvenu modricu... smrti.

Ko? Dekameron! Ali to nije ništa, O baš to nije ništa; Gore je ovako uvek vezan, kao kokoš u pilićaru: Seljanka nosi u ruci živinu i smeši se žandaru, Žandar zazviždi pesmu staru Prkoseći odžačaru.

NALIČJE: Opkoljen sa svih strana svojim samoubistvom; Doći će proleće, puno blata kao i zima; Proleće nosi pune džepove pištolja; Razbijanjem čaša raskrčiti mesta ekstazi (zakon neprobojnosti); Manje crvenila na snegu posle

osnovi i glasi: možda i nisam rođen sebe radi, ali došavši jednom do svesti da izvestan broj potčinjavanja opštem životu nosi sobom i senzaciju zadovoljstva što sam rođen, podlegaću sa što svesnijim i većim oduševljenjem baš takvim potčinjavanjima;

natovarila svome robu, čoveku i životinji, unela je i po jedno malo zadovoljstvo koje postaje sve ogromnije što u sebi nosi više značaj odlakšavanja.

drugi; kako se moja svest o ličnosti uvukla u ovo baš telo a ne u koje drugo, rođeno od moje majke; u koliko moje telo nosi u sebi doživljaje i saznanje, o njemu, moje majke, i pustolovinu moga oca itd.?

Život nosi umetnost sobom; da ako umetnost istu okrnjiš, neće li i sam život time biti okrnjen! Možda se protivurečim!

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Kako da bez neba cvet procveta? Pođe mališan dalje. Kroz kamene klisure ulica bujica ga ludi nosi, pritiska, gura, o kamene zidove lupa kao da je šljunak neki... Kroz dečakovu kičmu prođe jeza: utopiće ga ljudska reka!

A kad se dan zabeli, otvori oči Vojnik do njega i viknu koliko ga grlo nosi: — Šta ćeš ti ovde, pope? — Nisam ja pop! — odseče Drvoseča. Ali, kad ga vojnik upita šta je, on saže glavu.

ga je spasilački brod ka obali odvodio, već je Srebrenka iskidanom mrežom pramac čamca omotala i dečaka ka sigurnome nosi! Ispruži dečak ruku, dotače Srebrenkin rep i šapnu: — Hvala ti, Srebrenka, hvala! Je li to bio krik galeba u nebu?

Majke u kući nije bilo. 3atim je ugleda kako izdaleka nosi posudu s vodom, sva povijena od tereta. »Vreme bi bilo da počnem kopati bunar!« — pomisli.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

(Vatreno): A nije tako, Vaska! Otkuda bati toliki novac, kad otac kesu uvek sobom nosi? Lažu oni, lažu! Nego znaju kako je otac prek, pa jedva dočekali da batu kod njega ocrne.

TOMA (prilazi Koštani i vezuje joj nizu oko vrata): Na, kćeri. Zlato neka nosi zlato a ne stara suva kost! Pevaj! KOŠTANA (nastavlja pesmu): More, dajte meni tuj mutnu vodu, Da pijem, ago, da

Kome ja i govorih, i pretih, i koga apsih?... Ništa! Zar što ja govorim, to pas laje i vetar nosi? A? GRKLjAN (izdvaja se, pada pred njim na kolena i pokazuje na Salče): Ja, gazdo — ne! Ona.

Šantić, Aleksa - PESME

I kobna misô moriti me stade: Što moja nisi, i što smiraj dana Ne nosi meni zvijezde, no jade? Što moje bašte ostaše bez grana I slatka ploda, što rađa i zrije Na vatri sunca?...

Na ubogom polju moga zavičaja Ne čuje se pjesma veselja i žetve, Samo šum žalosni robinje Neretve Hladan vjetar nosi preko pusta kraja.

Na ubogom polju svoga zavičaja On ne pjeva pjesmu veselja i žetve... Samo šum žalosni robinje Neretve Hladan vjetar nosi preko pusta kraja. 1905.

Korača i nosi i radost i jade U turobnoj tami svojih poznih dneva; I još dva-tri kroka, pa pod bregom stade, Gde spomenik s orlom

Sve cvjeta, diše. Vijence behara Povija vjetar i pahulje nosi, I svuda trepti prva, mlada jara. Blistaju strane u suncu i rosi, Izbija loza, soče zdravi trsi, I leptir kruži

I njezina suza, što se tužno sija, Plač, jecanje ono što ga svake noći Vlažni vjetar nosi po gluhoj samoći, To je moga roda tužna elegija... 1903. VEČE NA ŠKOLjU Pučina plava Spava, Prohladni pada mrak.

U polju se čuje dozivanje ljudi I vide se stada mrljava, i siva Prašina gdje leti... Tiho, u sutonu, Vjetar selom nosi elegiju bonu, I pokriven dračom grob ubogi sniva. 1908. MOJ ŽIVOT Moj život nije protekô zaludu!

Pogledaj! Ko je muško nosi kosu Preko ramena, a struka mu bedra Resama bije. Ženske, s njima što su, Grablje i vile drže; neke vedra I nejač

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

On strašno proklinje Vuka Brankovića za izdaju, koju ovaj nije počinio, ali koju nosi u ime svih onih feudalnih gospodara što su, držeći se više ili manje pasivno, potpadali pod Turke i gubili se među njima.

Svojim neobičnim rukovanjem oružjem on podseća na Jovana Kursulu, koji nije nosio sablju „o bedrima, kao što se nosi, nego zaturenu na rame, kako mu je lakše potegnuti je“.

Srijemu u krčmi manastira Krušedola gdje je Marko namolovan kako jednom rukom matoroga vola drži za rep preko ramena i nosi na leđima idući upravo...

Ume da se preruši u slabotinju: da se zguri kao kukavica i da natera đogata da ramlje u tri noge. A kao mamac nosi na glavi zlatno pero. Zar može nasilnik da prođe pored takvog jadnika i da ga ne opljačka?

pa im onaj da što te ponesu u torbama što će jesti do sjutra naveče; a kadšto ih jatak namjesti gdje u šumi pa im nosi i ručak i užinu.

govori Višnjić kroz usta Fočića Memed-age: Kud gođ ide, sve kr'ata jaše, a drugoga u povodu vodi; on buzdovan o unkašu nosi, a brkove pod kalpakom drži; on Turčinu ne da u knežinu: kad Turčina u knežini nađe, topuzom mu rebra isprebija; a kad

omogućilo da gavranove stihove: „a od Srba što je i ostalo, sve ranjeno i iskrvavljeno“ odmah ilustruje Milutinom koji „nosi desnu u lijevoj ruku“ i kome je „konjic u krv ogreznuo“.

(Marko Kraljević i Vuča dženeral) Poletio soko tica siva od svetinje — od Jerusalima, i on nosi ticu lastavicu. To ne bio soko tica siva, veće bio svetitelj Ilija; on ne nosi tice lastavice, veće knjigu od Bogorodice.

To ne bio soko tica siva, veće bio svetitelj Ilija; on ne nosi tice lastavice, veće knjigu od Bogorodice... (Propast carstva srpskoga) Mili bože, čuda golemoga!

je trideset putaca: svako puce od po litru zlata, pod gr'ocem od tri litre zlata, i ono se na burmu otvora, te se nosi za jutra rakija; po dolami toke i đečerme, zlatne toke od četiri oke; a na noge kovče i čakšire, žute mu se noge do

To o epskoj poeziji uopšte, a posebno o našoj: „Jezgro srpskog epa (stare pesme) nosi u sebi i određeni otisak sredine u kojoj je postao, naime, otisak ideologije i načina života viših slojeva feudalnog

vati onu krpu platna, pa se penje gradu uz bedene; gotov bješe u grad uskočiti, al' doleće ljuba nevjernica, oštru sablju nosi u rukama, pres'ječe mu platno više ruku.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Voli vaterpolo Jedan ljuti ris Obožava klis Jedan žuti nar Pao u bunar GAJITE PATKE Dok zvezde sjaje Patka nosi jaje Dok vetar duva Patka jaje čuva Kad izleže pače Voli ga još jače Gajite patke Zaista su slatke KAD BI MI

I čašću i znanjem Domovina se branim životom I lepim vaspitanjem USLED PROLEĆA Usled proleća u Parizu Sada se nosi japanska svila A u Ljubišu koji je blizu Nosi se cveće iz aprila Usled proleća u Sahari Sada se nosi biser od

I lepim vaspitanjem USLED PROLEĆA Usled proleća u Parizu Sada se nosi japanska svila A u Ljubišu koji je blizu Nosi se cveće iz aprila Usled proleća u Sahari Sada se nosi biser od peska A na zelenoj planini Tari Miriše smreka i

Sada se nosi japanska svila A u Ljubišu koji je blizu Nosi se cveće iz aprila Usled proleća u Sahari Sada se nosi biser od peska A na zelenoj planini Tari Miriše smreka i pupi leska Usled proleća u Novom Sadu Izgleda nisu posla

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Jednom su mu čak, u nekoj crkvenoj procesiji, dali da nosi pred narodom krst, a on ga je pograbio i trkom pojurio oko crkve tako da su babe digle viku: — Držite ga, odnese krst!

Ono, istina, američki kauboji jašu konje, a Stric je obično jahao magarca, pa je zato i bio red da nosi običan slamni šešir, jer ni njegov Sivac nije bio baš naročito gizdav.

Pjesnik tek što ga omirisa, već se namršti. — Phi, od ovoga bi samo dobio volju da se svađam. Nosi mi ga dalje od nosa ili ja nosim nos dalje od njega.

Potrk sukne kroz šumu kao zmaj i dok Vanjka stigne do njive, već je tamo nakopana čitava hrpa krompira. Trpaj samo i nosi. Naravno, Vanjka je taj koji nosi.

Trpaj samo i nosi. Naravno, Vanjka je taj koji nosi. Jednom, dok je družina jela pečen krompir, Lunja zamišljeno reče: — Neko se šulja oko nas, uhodi nas. Traže logor.

Već mu se činilo da je i sam tamo, pod moćnim tumbasima dima i ognja, i da se, uz tutanj i grmljavinu, nosi s Nijemcima zajedno s Nikoletinom, koji vitla i bije oko sebe svojim ogromnim ručerdama.

Vješto, kao pravi vojnik, on je prvih dana ustanka rastavio i podmazao Nikolin karabin. Sad već Nikoletina nosi puškomitraljez „zbrojovku“, a Lazar sasvim ozbiljno tvrdi: — I „zbrojovku“ću za pola sata rastaviti i sastaviti.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

S vrha za vratom zlatnim slovi izvezene ove reči: »Nosi toga, koji no tebe nosi!« Ta njegova takva haljina proznanjivala je persijsku vladost i veru njihovu, jer toga Joviša

S vrha za vratom zlatnim slovi izvezene ove reči: »Nosi toga, koji no tebe nosi!« Ta njegova takva haljina proznanjivala je persijsku vladost i veru njihovu, jer toga Joviša pogani svi pozanajvišega

u dobru gledati, kojano i na njegovo gospodstvo primače se od zlobne mu braće: videše Josifa iz daleka gde im na žetvu nosi ručak. I zdogovoriše se među se da ga ubiju. Pak onda ćemo, rekoše, viđeti našto će se njegovi snovi izvršiti.

Očivestno je ta zloba u mnogih čuvana. A nesviđena i smrt nosi. Vrlo je to mučno zaustezati i kome zaustaljati kade se je svuda rashodila.

I kad sedoše večerati, žena se zastiđe od njega; vidi da je golem gospodin, zašto lepo se nosi, bogato se drži, a ona jedna sirota — a putem u mraku nije ga poznala tko je, dokle ga u domu kod sveće ne smotre.

pristaništi gde u zavetrini pristaju korabi trgovački, po putovi, na suhu, gledajući otkuda ko što na prodaju za hranu nosi i sve je navraćao da imadu u Solun nositi, što skorije mogu stignuti.

Pak mu toliko govi i poštenje mu nosi! Bi li to kome na volju bilo, da tko u sanduk ujedno smeša sa svilenim skupim gospodarskim novim i čohanim ruhom

Iverom se češe [kad ko osiromaši]. Zobna ždrepca mučno vođenje ukazuje. Kanda mu voda nosi, toliko je berićetan. Podsnažao kolena na zlo brzim.

Kurjak svoje klanje... jedanput plaća s kožom. Nosi li se zmija u torbi, kad god, uhapiće ona čoveka. Ovaj život, kome gorak, kome i vrlo sladak.

Smrti nisu probirni dni; znate to da ona nejma praznika ni svečanih dana. Jedna godina četiri vremena u sebi nosi i [u] jedno magnuće vremenom mnogo je poslova promenjeno s zla na bolje i s dobra na gore. Dokle li ćeš zid razmerivati?

Ko se sam cari, drugi car mu ne valja nad glavom. Drugi daje i nasporuje, a drugom se za to zahvaljuje i peškeš mu se nosi. U korenu su i grane s voćem rodnim. Nije po jakosti i kadrosti besedljivca, nego beseda je po razbiranju slušaocem.

Istina nikakva ne čuva se u čijoj besedi. K čemu pamet ne služi, ono se ni dočuti ne može. Što nosi vruću želju, to ni na ljutoj zimi ne mrzne. S neznanjem ne možemo se otpirati. Širi se kano pućak u ništo.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

A kad bi ustao, potrčale bi odmah na doksat da ga posluže. jedna mu nosi na poslužavniku parče stambolskog ratloka, čašu studene vode i čašicu mastike, a druga — legen i ibrik i tanak peškir.

DRUGA U njoj je opis Manasija kujundžije, poznatog i pod imenom čapkun-Mane ili Manča, koji je — iako ova pripovetka ne nosi njegovo ime kao naslov — ipak nekako glavni junak ove pripovetke.

“ — Što bre, ešeku? Zar tatko ti čorbadžija prvi u čaršiju i kod vlas’ i pri oficiri i indžiliri, pa može da nosi putine s potkovice, a ti ne možeš!? More će poneseš, pa kako selska nevesta će gi obučeš i odiš u nji.

Ili obuče majkin venčani fustan od teške persijske svile, — koji već više ni sama Tašana ne nosi, jer je izišao iz mode — potrpa na sebe sve njene adiđare, pa se ogleda na velikom ogledalu i hoda po sobi...

bila omiljena igračica, a koja se sada smirila, i zato sada niti ide u haps, niti je meću u pesmu; sad mirno i savesno nosi fenjer i ambrele, i kao kaznačej je u nekoj čočečkoj družini.

„Kad je već“, govorahu one, „njega i kalfe navukao đavo na taj prljav posao, neka ga i nosi, ali što da u to umeša i nevinu decu?!

Sad im je jasno otkud Mani tolike lakonane plitke cipele da ih i radnim danom, po kiši i blatu, nosi!... No taj glas nije mogao dugo da kruži po varoši i da opstane, jer oko jedanaest časova došao je, na veliko čudo i

Ostade mu još Mane. On je čovek mlađi, svetski, suvremen, iako nosi fes i trabolos-pas, — pa valjda će od njega što saznati moći. Njega će bar moći onako lepo intervjuisati, mišljaše g.

čeka ako to učini, jer ga je samo zapitao kratko i hladno: zadržava li se on poduže uveče, zna li šta su to ćuteci, i nosi li fenjer kad se vraća kroz sokake i budžake kući.

Sneva Tašana, a kô njena Zona učena, nije više onako umiljata, ali je učena — vrlo učena, sve na svetu zna, nosi čak i naočare. Čudi se Tašana otkud sve to zna i gde je naučila Zona sve to?! Govori francuski, nemački, grčki zna.

— Eh, — uzdahnu Mane bolno i dodade jetko, primajući i mirišući ruže. — dobro si je što si „kuče u čašire“ nosi i pojas, ta imam kude da ga zadenem, ete, ovoj prateno cveće... — De, pa i ti! Kakav si!

i više godina bila na glasu čoček, a sada je kao neki anđeo hranitelj i kaznačej u ovoj družini mladih čengija: nosi fenjer i kišobrane i živi u uspomenama. Pustiše čengije da izmaknu, a posle se i sami raziđoše...