Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
STAROG JEVANĐELjA 2 PRVA SUZA 3 UVELA RUŽA 11 STARI DANI 34 ĐURĐEV-DAN 35 U NOĆI 40 STANOJA 48 U VINOGRADIMA 54 NUŠKA 61 NAŠ BOŽIĆ 65 STARI DANI 73 ONI 82 POKOJNIKOVA ŽENA 98 IZ STAROG JEVANĐELjA I STARI DANI IZ STAROG JEVANĐELjA PRVA
lelujaju se, istežu i ulaze u maglu, te se zajedno s njom lelujaju i rasplinjuju po mokroj, crnoj, obranoj zemlji. NUŠKA Već uveče i kojekako. Zabunite se, zaboravite i zaspite.
Kuća mu odmah do naše. Majka i otac otišli tamo na večeru, a mene doveli, da nije sama Nuška, gošća, koju je mati još u subotu uveče dovela.
Jedno, da ima ko kuću da očisti i ručak zgotovi, dok majka i otac idu u svatove, a drugo da se i ona, Nuška, toga dana provede: da iz naše bašte preko zida gleda svadbu i oro što će se igrati celoga dana.
I Nuška je gledala celi dan. Pokupila kamenje i trupove što je našla po bašti, naslonila ih uza zid do višnje, i popela se na njih
kao da sam ja nešto ona! A Nuška se na to samo osmehne, prevuče očima i — ne gleda ga!... Eto, zato su me, kad je nastala noć, silom sa svadbe doveli
Šta ti ne rade! Oblače se u muška odela, plaše jedna drugu, valjaju se po travi u senkama od drveća po bašti. A Nuška im kolovođa.
U tom sa svadbe svirači zasviraše brzo, sitno, valjda na zdravicu starojkovu, i čuše se uzvici... — Oh! — viknu Nuška i diže se. Poče da se proteže. A sa svadbe žagor veći.
Pogledah, a ono se izdiže zaturen fes na čelo i ukaza oznojeno i zažareno mrko lice Mladenovo. Nuška se iza mene još više saže, poniknu i rukama me poče jače privlačiti k sebi, kao da me odbrani od njega.
— Pa mećući mi novac u nedra pusti ruku na njene ruke i zadrža ih. — Ne uzimaj, ne uzimaj! — iza mene čuh kako mi Nuška prestravljeno šapuće. Okrenuh se, a ona se sagla čak do zemlje i nogama kleca. Jedva se drži.
oro se već raširilo i počelo da dopire čak ovamo, do nas, a on nikako da digne ruku s njenih, i da se odvoji i ode. Nuška se jedva oslobodi. — Hajdemo!
A šupeljka pišti, te srce kida... Odjednom se razleže pesma: Jovane, prvo gledanje... Nuška skoči. Nije mogla više. dohvati tepsiju i poče da igra. Nikad to neću zaboraviti. To beše nešto!
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Ima Stanković jednu kratku pripovetku, Nušku, koja je - možda više od drugih - s kraja na kraj protkana dinamikom. Nuška je prikazana sva u pokretu: uvijanje, kršenje njenoga mladog tela, podrhtavanja u uzbuđenju, grčenja u erotizovanoj ekstazi,
Ne devojka, nego devojče Nuška celo se skupilo u telo kojim vitlaju čula i nagoni. Ali ko bi sve to mogao opisati, izbliza i gotovo iznutra, iz samog
Opaženo, dakle, postoji zajedno sa okom koje opaža; pripovedač (Mile) i lik (Nuška) nerazdvojivi su kao delovi iste celine, kao lice i naličje.