Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
71 ZAPEVKA NA GROBU KAPETANA ŠULjAGIĆA 74 ISTOČNICE 76 DOMODRŽNICE 78 VIKALICA ŽIVANE SA SUBJELA ALI KOJA JE IZ OBLAKA ZINULA NA NjENE ŠTALE AMBARE VOĆNjAKE USEVE KUĆE I GROBLjA 79 KOPILUŠA 81 SOLDATUŠA 83 MRKLA JESEN 85 PESMA O ŠIVAĆIM
SA TOMETINOG POLjA PREMA VALjEVSKIM PLANINAMA 178 PREOBRAŽENjE 179 BOG OLUJE U LUGARNICI 180 DIM 182 GOST IZ OBLAKA 183 ČISTO SREBRO 185 POČETAK DUGE ZIME 186 DORUČAK 187 SNEG NA MEDVEDNIKU 189 ČUDO NA KOBILjOJ GLAVI 190 ČUDO U
- oko toga ko će ispred koga! Krv se sa kneževa raširi u narod i, dublje nego mačem iz oblaka, rascepi se, raskoli srpska zemlja - na šta? - na petrovce i na milojevce!
DOLAZAK KOMANDANATA Dok bogovi iz oblaka, iz graška, kovilja, iz lepih kata, s muvama i vinskim mušicama, beže, u napušteno nebo, koje plamti, pevajući
VIKALICA ŽIVANE SA SUBJELA ALI KOJA JE IZ OBLAKA ZINULA NA NjENE ŠTALE AMBARE VOĆNjAKE USEVE KUĆE I GROBLjA Stani, alo! Natrag, alo! Suknju dižem iznad glave, alo!
A ti im iznutra dodaješ eksere! ISTINA O PLANINAMA Mi smo granicu držali iza oblaka! A jutros nam je osvanula na pragu! Onom ko je unutra ne da napolje, onom ko je napolju ne da unutra!
i oslobođen poći prema reci, bos i oslobođen kroz pčele i cveće, bos i oslobođen kroz beline snega, belih rada, oblaka i ovaca? Dokle misliš da stigneš u tim čizmama? Zar ćeš obuven u krvave čizme leći u zemlju, kraj bosih otaca?
Omamljeni mirisima zemaljskim, il pred hladnoćama nebeskim bežeći, bogovi silaze s neba i oblaka, božansko za ovčarsko menjaju ime i prezime, bacaju munje u trnje, uzimaju ovčarski štap i, planinama lutajući, traže
Još suncem iz tog snevanja zasenjen, silazim iz oblaka u kujnu. Bosa domaćica u kujni vari mleko, peva, razbija i prži jaja - mleko tek što je pomuženo, jaja su s legala
Iza onih sedam žutih slama? Zar je ono nasred póljā peć? Ono mora da je podložio neki iz oblaka proterani bog, koji se na zemlji probudio gladan, i kome je gladnom bilo hladno!
GOST IZ OBLAKA Skočanjenim rukama prigrćući ćebe oko promrzlih ramena, s nogama u mojim cokulama, neki se bog kraj naše peći
Je li to nešto što nestaje u mećavi? Ili nešto što se ukazuje iza usijane ivice oblaka? Je li to nešto što gori? Nešto što cveta? Da l se to cveće bere mašicama?
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Tada ne peva, već viče i igra, igra, spram mesečine. Čak i kad se mesec od mutna neba ili oblaka ne bi video, on bi opet k njemu u pravcu, u kom bi se nazirao kroz oblak, išao, lutao.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
je vladala u sobi, osećao je nešto kao prekor i prebacivanje što on sad, kad je njegovo mesto tamo u sred onih mračnih oblaka na hladnim brdima, sedi ugodno tu u toploj sobi.
uzjaha i pojuri I dok su kopite besno prskale blato, za njim je sve više ostajao onaj mutan crn I mrtvački pokrivač oblaka. I bežeći sve bešnje on je gutao onaj prostor koji se pružao pred njegovim očaranim očima i uznosio mu dušu.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Pojave se leti i neki svileni čadori, palme, ali sve je to samo omama ljudskih očiju, fatamorgana vazduha i oblaka. Nebo se posle, opet, spusti na tu praznu zemlju kao plava zavesa.
bi se, vrlo primamljivog stasa, lepih pokreta, a naročito lepih, tamnih, očiju, na kojima je tama imala boju dima i oblaka.
Kao što za vreme letnje nepogode, iznenada, iza crnog oblaka, sine munja, pa osvetli čitav predeo pred nama, Trifun, u istom trenutku, seti se da to mora biti kolona novih
je, posle, nestalo, u večernjoj tmini, Isakoviču se činila samo kao neka luda igra zrakova Sunca, svetlosti večernje, oblaka, nebesa – neka omama ljudskih očiju.
Sunce je nad njima, kad su pred kućom Božičevom stali, još sijalo, uvis, kroz tuštu i tmu mračnih oblaka. Agagijanijan reče Pavlu da ga je dovezao, ali, da mu je naređeno da ne ulazi.
Granje lipa, i kestenova, dopiralo je do prvog sprata, a munje su osvetljavale njenu postelju, kao da je neko, sa oblaka, hteo da je vidi, dok se svlači.
Do škole jahanja nije bilo daleko. Iako je mogla biti ponoć, iako je iz mračnih oblaka grmelo i sevalo, Isakovič je išao pravo, prema svetlosti onih fenjera u daljini, a nije mario kišicu, koja ga je udarala
Došao je bio na ludu ideju da ne valja, kako iseljenici iz Tokaja kreću. U jesen. Pa ih kiše, oluje, gromovi, provale oblaka, u planini čekaju. Nego bi bilo bolje da sačekaju da padne sneg. Sneg sve izravna.
Bili su uplašeni da ih ne stigne nevreme, o kom se pričalo, da je, u Karpatima, strašno. Oluji, provale oblaka, poplave – prema pričanju putnika – ređaju se tamo. A znalo se i to, da će kroz mesec dana, tamo gore, sve biti u snegu.
Na obzorju života Isakoviča, nije još bilo crnih oblaka. Bili su nakićeni, nagizdani, oholi, a mada su turski ratovi bili prošli, još im se činilo da su, u svom nacionu, prvi.
Posle tog doživljaja – sa fenrikom Rakičem – i Pavle je bio jako zbunjen, pa je nekoliko dana lebdeo, između oblaka tamne žudi, da se gospoži Evdokiji pritaji i ne javi nikad više, i sažaljenja, što je, kao kad zalazi Sunce – a koje ga
Teodosije - ŽITIJA
se pokaza učenicima svojim božastva svojega slavu, malu zraku — koliko mogahu podneti, odakle i glas Očev iz oblaka svetla, kako mu svedoči da je on njegov sin vazljubljeni.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Kiša je prestajala da pada, ali se zemlja ronila pod konjem, kad počeše da se spuštaju. U nedoglednoj vlazi oblaka i ritina, baruština i trske, bilo je već svanulo. I kao da je to bio jedan drugi svet, tamo se nije ništa događalo.
Mokar miris žbunja, zagušljiva toplota niskih i osunčanih oblaka, magla iz dubina, gusta kao dim, sve ga je to gušilo i uspavljivalo.
na prve godine svog braka, pa da se pred njom podignu brda, grane što pupe, široke slavonske doline i nad njima igra oblaka.
Kroz nekoliko dana već, ona je znala, po boji vode i vrbaka, koji je čas dana. Uveče, znala je po boji neba i obliku oblaka da tačno nasluti vreme za sutrašnji dan.
tri dana, izmenivši svega nekoliko metaka iz pištolja sa francuskim husarima, uđoše i u Vorms, a po kiši, pod provalom oblaka, da ne ispališe nijednu pušku, u Špajer. Posle tri dana odmora utaboriše se pod gradom Svetog Luja i tu im zagusti.
Ono što se događalo u gradu, ponavljalo se pred njim, kao titranje oblaka, sa uvek istim poljanama, zidinama, stražarama, bastionima i baterijama.
Mokar miris obala i vrbaka, zagušljiva toplota niskih i osunčanih oblaka, magla iz dubina, gusta kao dim, sve ga je gušilo i uspavljivalo.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
i mašte, u čijem krvotoku samo pesme šume, za one čija srca plode mirisi i žubori vode, čija su naručja puna samo oblaka, koje kao ptice nad zemljom prave gnezda i vodeno cveće lepote rode.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Iznenada, iza oblaka izroni pun mesec, pa dve reke mutno blesnuše poput sečiva ukrštenih sablji koje je neko zavitlao u tamu.
negde u vremenu, dve sićušne tačke koje su se, nekada davno, zauvek opraštale, a koje je sada gledao iz vizure boga, oblaka, ptice, kao nečiji potpuno tuđi život.
LANjSKI SNEGOVI Izronili su iz oblaka smoga koji je pritiskao grad u kotlini. Oči im zasuziše od iznenadne beline. — Bog te mazo! — reče Pop žmirkajući.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
regetale žabe pa uz tu kreketaljku nisi znao jesi li još na zemlji ili zajedno s mjesecom roniš kroz rasperjane naviljke oblaka.
Milićević, Vuk - Bespuće
Napolju, jedno natušteno junsko popodne, sa suncem koje se izgubilo iza gustih oblaka, ali koje je ostavilo u vazduhu toplinu svojih zraka, upijenu u pločnik i u zemlju.
Gavre ga je dobro zapamtio u tim danima gdje se, kao sjenka nekog crnog oblaka, vuče kroz kuću, podupirući se na debeo drenov štap i zastajući da se odmori, s glavom pognutom i očima uprtim u
da hlepti kao spržena polja za jednom kišom, da izlijeće pred kuću i da dugo pogleda u nebo, glatko, plavo i bez oblaka, sa kojega se prosipa oganj.
Radičević, Branko - PESME
nasred neba stiže, Kako stiže, odma silno planu, Pa travicu zelenu preplanu, Klonu drvo, klonuše cvetići, Iz oblaka popadaše tići, A iz vrela udarila para, Taka, brate, ujedanput jara, Ali čuda, ni žeže ni pali!
drugoga, Dok je smelo setiti se strane, Setiti se neba visokoga, Dok je moglo krila svoja laka Nebu dići tamo pod oblaka, Pod nebo se digô tić i sada, Al' veseo nije kô nekada, Gleda dole, reku, vrelo, luga, Drva, žbune, gore i vrleti,
Mašiše se neba i oblaka, A on osta kao klada kaka. Malko leža, pa s' onda pomače, Pa još malo, pa još malo jače, Pa s' protegli, pa gore
Četovođa u nju gledi, Baš careva grada vredi. Ona k njemu: „Gospodare, A tako ti slave stare, Koju danas pod oblaka Diže tvoja miška jaka, Ovo nosim mlada tvome Ja junaštvu golemome.
Uka, buka, strašno gora šušti, Strašno kiša iz oblaka pljušti, Grom prolama nebo i oblake, S neba sukću one munje lake, Vijar čupa rasta iz korena, A ljulja se i brdo i
9 No dalje još stajaše duša sjetna, Kao trava, al' ne kada trune, Kao trava kada kiša letna Dole na nju iz oblaka grune: Glavu diže, al' ne može sretna Da podigne od goleme zabune; Ja je zglednu pa obori lice Na tu zemlju punu
11 „Vala, vala“, ona meni reče: Prva rečca iz ti njeni usta; Ona beše kano kad poteče Iz oblaka amo munja pusta, Pa zapali sve štono zateče, Dano gore do oblaka gusta. Srce mi buknu, pa reko: „Jesi l' moja?
rečca iz ti njeni usta; Ona beše kano kad poteče Iz oblaka amo munja pusta, Pa zapali sve štono zateče, Dano gore do oblaka gusta. Srce mi buknu, pa reko: „Jesi l' moja?“ Ona drkta: „Navek, navek tvoja!
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
regatale žabe, pa uz tu kreketaljku nisi znao jesi li još na zemlji ili zajedno s mjesecom roniš kroz rasperjane naviljke oblaka. TI SI KONj U našoj kući svaki član familije imao je svoje goste.
Ne ide to nikako. Zar da padne tako s kišom, iz oblaka, a ti s njim pravo u kuću? A ja sam baš bio za ovoga „iz oblaka“ i s radosnom strijepnjom pratio sam kako sve više
Ne ide to nikako. Zar da padne tako s kišom, iz oblaka, a ti s njim pravo u kuću? A ja sam baš bio za ovoga „iz oblaka“ i s radosnom strijepnjom pratio sam kako sve više jenjava stričevo „puntanje“.
— Čujem — šapućem ja zamišljajući nekakvo ogromno čudovište bez lica kako plovi niz dolinu u tamnom ogrtaču od oblaka i tuge. — Eh, grehote!
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
A lepo je govorio pokojni otac: „Katkad i ono što čuješ iz ljudskih usta treba da poslušaš ko da si čuo iz oblaka!” (Zatamnjenje) II SLIKA HASANAGINA KUĆA HASANAGA: Vidi ti, molim te, prepredenluka!
Pod orahom sedim i vezem, a nogom ljuljam kolevku... Nizvodu cveće... pun potok oblaka... BEG PINTOROVIĆ: Nismo došli da prosjačimo, pa da čekamo da nam se smiluje! Da znaš, osećam se vrlo smešno!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Sutra je Đurđev-dan! Veče. Na nebu sija mesec, a ja sedim na pragu i pratim njegovo jurenje preko oblaka. Prosula se ona slatka, puna čežnje, mesečeva svetlost, te sve obasjala i obavila mekotom i snom.
te se ona u strahu poče jače privijati oko braće, Ite, koji su usled svirke, svežine letnje večeri i blede, iza mrkih oblaka, mesečine čudno izgledali: govorili mnogo, drhtavo, čas veselo, čas zbunjeno. U tom joj najstariji brat zapeva.
Kostić, Laza - PESME
Al' tek ona svetla biva što s oblaka padne siva pa je sunčev plam celiva, da se zasja i preliva na divotu sveta živa. Tako su i prosci Tvoji: — ko da bira
” Kô Mojsije na Sinaju kad ugleda u osjaju snova svojih ovaput što naroda prvom sinu iz oblaka crnog sinu sevotinom obasut: delila se tako baca pred sinajskom gorostasa, celuje mu kolena, uvojke mu gladi vlasa sa
đavo kâ i bog: ispod neba tvoga čela snela mi je vrela žela zrak bogovskog oka tvog; a vladalac uđe mraka iz oblaka uvojaka u zanosnu moju svest, zamrsi mi bujnim pramkom, ulovi mi gujnom zamkom, obezumnu moju žest.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Ali jedne godine baš pred berbu, dune neka oluja, a iz oblaka ospe graduška, kao kokošje jajce, pa utepa ceo vinograd.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
“ Na časnu reč, hoću! Najpre smo leteli dugo, dugo, iznad oblaka, pa tako opet nisam videla onu isprekidanu crtu, od granice.
Maman više ne govori ni s kim. Sedi u uglu kujne i gladuje— sistem Gandi , dok bakuta izranja iz oblaka zaprške, srećnija nego ikad.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
A svi znaju da sam do vrline ja išao stazom oskudnom uz koščato rame naroda, da sam dižući ruke s oblaka brao trnje i klečao sred močvare u hladnoj groznici zvezda.
Zveri za trpezom na proplanku kunu lukavost ljudi. Vazdušna bića na stazama oblaka karaju zveri nepokorne. I teškim rečima ruži svoje anđele onaj što gromom zbori.
Ja treba da se vratim gradu koji me posla, koji vidim kad sunce provuče ruku kroz krzno oblaka i na brdu mi se pričini osvetljen dvor ili na kraju padine more te viknem neku ženu, a mislim na luku.
Pa inije rečenica prođe sled oblaka tu i div pristaje na ljudski jezik te stavlja ovcu na ramena otac u sasvim maloj kući osvrće se u kožuhu gde je
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Sunce se mučno probija kroz oblake, kao da žmiri. U daljini se zamračuje od tamnih oblaka koji se lagano prikradaju. A teška omorina pritisla zemlju, kao da je davi.
“ „Ustaj odmah!“ Svuda oko nas je blistalo, svitkalo, a vazduh je podrhtavao od grmljavine iz oblaka i gruvanja topova. Prostor se gubio u mračnoj noći, i činilo nam se kao da se bitka vodi pred nama.
Već se razdanilo i kroz mlečni zastor od oblaka nazire se sunce. Izgleda da će dan biti lep. U daljini se čuju pojedinačni pucnji. Patrole su se sigurno srele.
Kad se razdani... ima vremena. Bila je magla kad smo izlazili na položaj i ništa se videlo nije. Pod tim zastorom oblaka stigli smo na miru i baterija je postavljena u blizini naše stare osmatračnice, gde je noćas bio komandant puka.
Jednoga dana, bila je kiša, ona sitna, jesenja, i voda se mlitavo istezala iz oblaka kao rastegljivo ulje. Sipila je po granama, odakle su padale krupne kapi i telo se ježilo od vlage i hladnoće.
Potoci su žuborili, zemlja je bila raskvašena da su noge zapadale do članaka u pustu pištalinu. Pod težinom olovnih oblaka i ogromnih granata, duša se skupila i zanemela, kao da smo nad nekom ogromnom provalijom na kraju sveta.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
u učionicu, Ljubica se trese od plača, leđa grčevito odskaču ; pogleda na dvorište, — pisar natmureniji od gustih oblaka korača nervozno i poneki put mahne glavom značajno. »Šta li je to ?
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Grad gradila bjela vila Ni na nebo, ni na zemlji, No na granu od oblaka; Na grad gradi troje vrata: Jedna vrata sva od zlata, Druga vrata od bisera, Treća vrata od škerleta.
5. Falila se zvijezda Danica: “Oženiću sjajnoga mjeseca, Isprosiću munju od oblaka, Okumiću Boga jedinoga, Djeveriću i Petra i Pavla, Starog svata svetoga Jovana, Vojevodu svetoga Nikolu, Kočijaša
Potavnila od mlogi svatova — Prosi Mesec za svog mesečića, Prosi Sunce za svog sunčevića, Prosi Munja za se iz oblaka. Mislila su dva brata rođena Za koga bi sestricu udali.
udovica; Ako će je udati za Sunce, I Sunce je naglo i žestoko, Pripaliće seji našoj lice — Daćemo je Munji iz oblaka, Kad zagrmi, daleko se čuje, A kad pukne, svak (se) boji za se. 9.
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
Krenuću u oblak, usijan ko sač, da nabodem zmaja na drveni mač! Doneću iz oblaka, u senku i penu, devojku drvenim mačem osvojenu!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
BOLESNI PESNIK Nisam čovek, krv mi je mlaka samo rosa dalekih rumenih oblaka. Razvratan kolut pod očima mojim pečat je šuma, sa bolom svojim. Drveće puno pupova i zvezda mesto mene živi.
Tebi, što si mi oči pomračila tugom zveri, a kožu osvetlila veselošću oblaka, slava, Slobodo! GARDISTA I TRI PITANjA Volo bih stajati u jednoj crnoj gardi, a perjanica bela da mi leprša visoko.
Već davno primetih da se, sve, razliva, što na brdu zidam, iz voda i oblaka, i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom, da me ljubav slabi, do slabosti zraka, providna i laka.
Već davno primetih da se, sve, razliva, što na brdu zidam, iz voda i oblaka, i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom, da me ljubav slabi, do slabosti zraka, providna i laka.
Vetar još nije bio legao, a huka motora nosila nas je sve dalje u plavetnilo mora, stena, ostrva i oblaka. Na krmi se lagano okreće točak.
Ne mećemo sve to u pripravljene kalupe. Opet jednom puštamo da na našu formu utiču forme kosmičkih oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka. Zvuk naših reči nerazumljiv je, jer se navikao na menjački, novinarski, zvanični smisao reči.
Vi znate da ja imam ludu teoriju „sumatraizma“: da život nije vidljiv, i da zavisi od oblaka, rumenih školjaka, i zelenih trava čak na drugome kraju sveta...
Odosmo po ćilimovima dragih tela u nebesa, što nas izmeniše. U blage žalosti pređe zanos ludi, u tišine jutarnjih oblaka, razočarano telo, vitko od žudi.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
mrki i strašni kao gnev Božji, zastirali su nebo, u njima su buktale blede, pakosne munje i rikali gromovi; iz mrkih oblaka rušili se pljuskovi, kao vodopad, u dubokim ponorima ključala je i kipela voda, bure i oluje čupale su iz korena i s
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
i muke, koliko teških dana provede on, dok sve to uzora, poseja, povlači, okopa, pregrte; koliko strašnih i mutnih oblaka isprati on sa dršćućim srcem i smrtnom zebnjom: evo, sad će se provaliti!... Sad će smlaviti sve do tla...
Prošao je čitav decenijum. Božić je. Studena košava nanosi čitavo more snežnih oblaka, koji zanose i zasiplju ulice, drva, kuće — sve...
ZVONAR Spušta se tiho veče. Po celom nebu rasklopio se široki beličasto-sivi zastor od lakih oblaka, pa zaklonio zaranke sunčeve. Vazduh je nepokretan, tih, kao opčinjen. I grad se neobično ućutao.
Provlači se kroz gusto bukovo lišće ogromna povesma sivih oblaka, vijući se dalje i preturajući se visoko nad nedoglednom dolinom dunavskom.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Znam — otišao je preko voda i gora, Zamakao je drumom, između topoljaka, Izgubio se iza niskih oblaka, Preplovio je mora, velike okeane, I otišao u neke bolje dane Levo od Kasiopeje, istočno od Moreje, Onamo gde sunce
ORAO I ZMIJA Orao, sa zmijom u kljunu, Ispod oblaka pljunu, I uzicu živu, vijugavu Baci u zelenu Dubravu. „E pa sad, kad sam je stornjao”, (Reče, u sebi, orao)
Preoblaka Za sto oblaka: Kulja i kulja Talas ljulja. GOST Prvi put je jutros u grad Došao
Ko šumu obara, ne ceni je Jer su potrebne decenije Da poraste visoko, do oblaka. Gorosečina je radnja olaka: Krošnja, do Meseca izvinuta, Obori se za tri minuta!
OLUJA Između oblaka otvoren šestar Opcrta krug, i nepogodu Objavi travi. Zatim vetar Uzburka krošnju, a krošnja vodu; Zaigraše kolenca —
Rakić, Milan - PESME
Nit̓ treptale zvezde, nit̓ je mesec sjao, Na niskome nebu, turoban i zao, Širio se svuda gust oblaka sloj. I tada, u mračnoj, vlažnoj noći toj, Za trenutak jedan, iznenada, kao Svitac kada sine, na mene je pao Kroz
Pandurović, Sima - PESME
Noć. Dobro mi doš’o, trenute radosti! Znaj, moje srce za zvezdu je svaku Vezano zlatnim koncem i kroz tamu Oblaka ovih, kad mis’o na raku Ne pada ni uz vonju zemlje samu. Noć. Ko čuje Kako noćnih seni Setna pesma tuži im na liri?
Sećam se uvek sumorne tišine Oblaka, lišća, nečujnih vetrova, Gled’o sam širok izraz tuge njine Kad su te dali mestu mrtvih snova.
I putnici smo turobni što grémo Kroz namrgođen svet oblaka, čuda; Ćutanje naše duboko je, némo. Voda se morem svud oko nas pljuska, Preliva sumnjom i prostire svuda.
Samo ne ovo, samo ne banalnost! ZORA NADANjA Nebo je bilo zamračeno, tmurno, Sloj oblaka crnih pod njime se zgrn’o. Nenadno te noći, dok je mesec trn’o, Južni vetar prođe ulicama burno.
I moja se mis’o, i moja se mašta, I volja ispnu na gordu visinu, Vrtoglavu, lepu, ispod mutnog plašta Oblaka, na domak zvezda koje ginu Pod zracima sunca radosna i tašta. Ali prva zora i kraj svega glasi!
Iste ptice poju. Jer i zemlja svaka Ima svoje vetre, mirise i boju, Svoje sunce, svoje senke od oblaka; Jer svaka, najzad, ima dušu svoju, I, k’o svoja, biće i mrtvima laka.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Đakon, pogledav na nebo, stade da govori, više kao za sebe: „Danas lijep dan... nema ni jednog oblaka na nebu... Istina đuvoli pomalo vjetra s Lovćena, ama ne smeta, samo nek ne bude oblačno, jer štono kažu sačuvaj Bože
Pogled mu je bio ukočen i vedar, niti je odavao srdžbu niti milost, no bješe kao ljetnje nebo bez oblaka, bezlično i tajanstveno. Najzad Vladika reče đakonu: „Zovi ih“, a ovaj viknu: „Pristupite — grešnici!
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Sad na čudu kako će naći zmaja, ali ču da ih ima u najvisočijim gorama i da lete ispod oblaka, pa kad sunce zapadne, i oni slete i počinu po vrhovima planina, te on tamo i čekaše kad će se sunce smiriti, dok evo
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Do podne Petrovdan, od podne Pavlovdan! Ladovina ispod oblaka! A Vukosava... Sunča se, češe butku karanfilom... Sunce joj greje svaku pegu na leđima... Reka... paučina...
uz Drinu blistaju dželepi goveda, Morava se plavi ko plav iskrivljen krst, sve se rasprostrlo, kao na trpezi, a iz oblaka, iznad zemlje, kao kruna, zrake razbacuje veliki mačvanski lebac! MANOJLO: Šta vredi što sija, kad nama ne sija?
Ćosić, Dobrica - KORENI
Grudi su iscepane. Naježi se, ledene su nozdrve vetra, a dah mu uvek zaudara na daljine. A iza oblaka nebo je puno zvezda. Za daljine i Boga Đorđe Katić, trgovac, isto je što i list u šumi. Isto što i kokoška. Krtica.
Kao tanak led puckarala je detelina. Sunce se spuštalo u rumene kule oblaka. „Bolje je da se seno plasti ujutru, kad padne rosa.
tugu na te dane jeseni, Aćim ponovo pripali cigaru i nastavi da putuje između hrastova i bukava, ispod zvezda i oblaka, od mehane do mehane, za bogatstvom koje će sam steći i njime sinove hraniti, da majka ućuti s prekorima i ne pominje
kroz bele oblake, mlaz sunčevog rala, snažnog i nežnog, dugo je ljubio nezasitu zemlju, pa je odjednom pobegao iza oblaka.
Ruku mi mojih, jer njih sam navek najviše voleo, lepo sam video, pri bistrom umu sam bio, tada, kad sunce pobeže iza oblaka, zemlja se naljuti i sva postade mrka. Veruj mi, nije mi u naravi da lažem.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
JAJE 52 MALI SVIRAČI 56 KIŠNA PTICA 60 CRVENA ŽABA 64 MALI VOZ 68 VILINI LEPTIRI 70 ZLATNI TANjIR 73 PRINC OBLAKA 77 Duša je sanjala; svet je bio njen san.
o odblesku sunca na mokrom pesku video ju je, u oku zvezde treptala je od oblaka belja, od koralne grane ponosnija. Kako da je zaboravi? Kako da ne misli na nju? — Hajde s nama!
Malenog gosta, najednom, nestade, a nestade i tanjira. Mesec se sakri iza oblaka, a planina postade tamna i hladna. Dečak, posrčući, pođe kući. — Gde ti je tanjir? — sačeka ga majka pred vratima.
PRINC OBLAKA U času kad je drveće odlučilo da pobegne iz grada, u vrhu najviše gradske kule živeo je dečak koji je iznad svega
da pobegne iz grada, u vrhu najviše gradske kule živeo je dečak koji je iznad svega želeo da poleti i postane Princ oblaka. — Kako se leti? — obratio se pticama. Umesto odgovora, ptice su veselo zalepršale krilima i iščezle.
— obratio se pticama. Umesto odgovora, ptice su veselo zalepršale krilima i iščezle. — Kako se postaje Princ oblaka? — upitao je vetrove sveznalice, a ovi su se samo nasmejali i othujali dalje.
— mahnu dečak oblaku. — Zaustavi se! — Pa, zaustavio sam se. Šta hoćeš? — Da pođem s tobom. Da postanem Princ oblaka... — Ne govori gluposti! Nijedan dečak još nije poleteo, niTi postao Princ oblaka. Zaboravi na to...
Da postanem Princ oblaka... — Ne govori gluposti! Nijedan dečak još nije poleteo, niTi postao Princ oblaka. Zaboravi na to... — sav smračen, oblačak strogo odmahnu glavom, a dečak prošaputa: — Kako bih zaboravio? A i zašto?
— sav smračen, oblačak strogo odmahnu glavom, a dečak prošaputa: — Kako bih zaboravio? A i zašto? Ako postoji Princ oblaka koji se u suton spušta i usamljenim dečacima postaje drug u igri, što ja to ne bih mogao biti? Ionako sam stalno sam...
— dečak obori glavu, a oblak ga samilosno pomilova po obrazu: — Ne ide to tako, budalice! Da bi postao Princ oblaka, morao bi proći kroz Zlatna vrata, a to još nikom nije uspelo! — oblačak odlete, a dečak utonu u ćutanje, dugo, predugo.
Zna ona da si joj spasao sina. Pomoći će ti da nađeš Zlatnu pticu, u ptici pesmu od koje se postaje Princ oblaka, a sad beži! Vatra mi je u stomaku ugašena, ali glas se budi!
Šta vredi što sam dovde došao? Ne mogu te ubiti, ptico! Ne mogu postati Princ oblaka! — niz dečakov obraz skliznu suza, a iz grla ptice zažubori pesma kakvu nikada niko nije čuo i obavi ga kao nečija
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Neko vreme stoji tako, ne razmišlja, sluša: dah sokova, hod mrava, kovitlanje oblaka nad bezdanom i, naročito, senke kako ce prepliću. Onda, vrati se u svoju senku, tamo.
bi da je zmajevski car pa da se, na čelu sedam hiljada zmajeva, dok se od njih roni nebo, uz munje i gromove, i pisku oblaka, strmoglavo sjuri na Baš-Čelika.
Hiljade se zmajeva kovitla, otkidaju se komadeške oblaka, pramenje fujuka pada po zemlji, bitka je stvarno strašna a onda Baš-Čelik, taj nepobedivi, sa likom Turčina, propada u
spušta u samu zoru kad su ulice puste i još zamrle od noći i čeka onaj trenutak kad jutarnja izmaglica pređe i preko oblaka i preko asfalta pa sklizne ko zna gde.
Iz kućice niko kije izišao a praznina je počela da izbija od kamena, od zemlje, od oblaka. Dobrača je, kroz tu pustoš, pošao uzbrdo, ka Stambol-kapiji. To mu je bila druga omaška.
Oni koji su putovali sa Dobračom brzo bi se uverili da on zna da čita iz oblaka i da razume govor vetrova. Zagledan u nebo a nekako odsutan Dobrača je, uvek na vreme, predviđao nevreme i nalazio,
Bio je uveren da je sva mekota odumrla u njemu i da zato, sad, tako lako čita iz ljudi kao što je, uvek, čitao iz oblaka. A iščitao je, više iz ljudi nego iz oblaka, da se primiče nevreme od kojeg će ce teško naći zaklon.
A iščitao je, više iz ljudi nego iz oblaka, da se primiče nevreme od kojeg će ce teško naći zaklon. Zato je sve manje bivao po putu a sve više kod kuće u Gruži.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
do drugoga, Dok je smelo setiti se strane, Setiti se neba visokoga, Dok je moglo krila svoja laka Nebu dići tamo pod oblaka! Pod nebo se dig’o tić i sada; Al’ veseo nije k’o nekada!
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
U jedan mah, ka da munja sinu, tušta velja teškoga oblaka, bijeloga, u jednojzi masi, tronodržnu svu obuze goru; u vidu se uredi vijenca pravilnoga, no debljinom strašna,
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Za vreme govora Pitagorinog obavili su se Brutijski Bregovi plaštom tamnih oblaka, koji su prekrili i susedne delove neba.
Počeše već da trepere od nestrpljenja i iščekivanja. Odjednom se iz onih oblika osu plaha letnja kiša, a preko oblaka se razape divno obojena duga kao kakav zasvođeni most koji je spajao jedan vrhunac planine sa drugim jednim.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Ali usred one grmljavine u ušima, usred ovog crnog oblaka, iako sasvim oslepeo, obamro, poludeo, ja sam ipak čuo divlju vrisku mojih dželata i demonski kikot gledalaca, koji su
prosipalo se pobedonosno daleko već u bezdanu, a po stenama bežale su vijući se gonjene i plašljive senke poslednjih oblaka. Sunce je izašlo.
“ I baš u tom trenutku ugleda on gore među gužvom od oblaka onu svoju rođenu srbijansku dušu kako, probijajući se mučenički kroz one guste oblake, uzleće na nebo, dok u isto
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
opržio ili uprskao perje i koliko sam svoga živoga mesa u njima ostavio: pamtim ih ili pod zrakama sunca ili u sjeni oblaka; valjda po tome kakve sam ih prvi put ugledao; ili možda i po tome kako se u tom prvom susretu na njih odrazio odraz
I sve su te pobune i zanosi, protesti i indignacije umirali među zidovima te naše blagovaonice, pod kapom plavičastih oblaka dima — ukoliko nisu mogli da se pretoče u tekst jedne brzojavke, bilo pozdravne bilo protestne.
svoje duhovitosti, s izvjesnom mladenačkom samodopadnošću, na tog boga koji „bradat i bosonog sjedi na grani od oblaka i žmiri na ovaj grešni svijet kroz školski istostranični trokut“.
već voljeti grešnika kao grešnika, voljeti ga takvog, baš takvog kakav je; voljeti ga vedro, čista srca, bez tmurnog oblaka koje opraštanje ostavlja na našem čelu. Jer opraštanje boli, uprav kao i prigovor.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
gledaše nekud u stranu, ali kad pisar pomenu opasnu krađu, njemu zadrhtaše usnice, a preko lica mu pređe, kao senka od oblaka, neka laka, neosetna drhtavica, neki naročiti izraz velikoga duševnoga nemira. »Uhvatiše... to je ono; sad se počinje...
Stadoše da joj se roje misli u glavi... Tako misleći zagleda se u plavo nebo, po kome se nošahu nekoliko sivih oblaka.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Ali jedne godine, baš pred berbu, dune neka oluja, a iz oblaka ospe graduška, kao kokošje jajce, pa utepa ceo vinogtrad.
Petković, Vladislav Dis - PESME
BOL I STID Draga i ja na zabavu neku, Sa oblaka, gde nam ljubav bila, Krenuli se: padala joj svila, Hod i osmeh u muziku meku.
A iz venca, a iz snova, Melodija i zvukova Zabrujaše pesme cveća, Pesme sunca i oblaka I anđela i junaka I mladosti i proleća: To je bila pesma straha I padanja i uzdaha.
Ja spavam po idejama evo, S mirisom oblaka i prašine, Ali ti, kojoj sam nekad pev'o, Kada uzdah tvoj se za mnom vine Na poslednjem zvuku violine, Na poslednjem
I nirvana imala je tada Pogled koji nema ljudsko oko: Bez oblaka, bez sreće, bez jada, Pogled mrtav i prazan duboko. I taj pogled, k'o kam da je neki, Padao je na mene i snove, Na
vetar ravnodušne smrti Tamnicom zvezda, mojom kućom mraka; Umire nemar, što je znao strti Mesta molitve, suza i oblaka; Crnom dolinom, gde su bili vrti, Umire tama, kao vlaga, jaka.
Sad nemam više one stare plime. Sad nemam više očiju za dýge, Za vedre boje oblaka i snova; Sad nemam više sutona i tuge, Ni senku sreće, ni šapat brestova. Sad nemam više očiju za dýge.
” 17. SEPTEMBAR 1912. GODINE Osvojile nebo planine oblaka, Hladan vetar duva i sunce je zašlo. Vreme kobnog straha, nevidljivih raka, Avetinja kolo otadžbinu našlo.
A nebo uzele planine oblaka, I ničeg nad glavom do litica goli'? Kroz noć glas prigušen kreće se iz mraka: To se negde roblje za nas Bogu moli.
očima Onih koji neće zaspati nikada, A od kojih duša često se otima; Da mrak mene gleda sa izrazom sviju Pomrlih oblaka i mrtvih očiju Čini mi se da se otvaraju vrata Od grobnice sveta, zaspalih zemalja, Da ustaju dani iz pomrlih sata I
Najednom zasta. Mesec beše tajno Obiš'o tamu i stada daleka Oblaka crnih; k'o ropac očajno Usklik se ote: “Ona mene čeka!
Nebo mije tvoja ljubav, tvoja soba, Vera mi je tvoje lice bez oblaka — Knjigo moja sviju snova, evo roba, Da te grli, da te voli iz svog mraka. 1912.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
strani, ostavljajući za sobom prilično neprijatnu i tupu sivu pozadinu, koja vrlo brzo ustupa mesto talasastom moru oblaka, koji kao da pokušavaju da se uobliče u živi lik.
Video sam sliku proslavljenog umetnika koja predstavlja jedno od godišnjih doba u obliku oblaka sa grupom anđela koji su, kako se činilo zaista lebdeli u vazduhu i to me je snažno pogodilo.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
zvao Franklinu a koji je pomoću ključa i zmaja otkrio da je munja posledica električnog pražnjenja koje nastaje između dva oblaka, a da je grmljavina posledica eksplozivnog širenja vazduha naglo zagrejanog prolaskom električnog pražnjenja.
reke Moldave sa kipovima hrišćanskih svetitelja; kraljevska palata na bregu Hradinu, koja kao da se izdizala iznad samih oblaka, sve to, i mnoge druge divne stvari, upućivale su me na misao da je sv.
ne samo zato što sam imao prilike da vidim divan prizor oluje onako kako se ona vidi kada se posmatra iznad olujnih oblaka, već prvenstveno zato što me je ova oluja sprečila da se istog dana upuštam u veliki rizik spuštanja i veslanja do
ne samo zato što sam imao prilike da vidim divan prizor oluje onako kako se ona vidi kada se posmatra iznad olujnih oblaka, već prvenstveno zato što me je ova oluja sprečila da se istog dana upuštam u veliki rizik spuštanja i veslanja do
Ako sve to stvara ista nebeska sila koja razbacuje munje iz tamnih letnjih oblaka bremenitim kišom, a isto tako prenosi, kao što kažeš, slabi čovečji glas preko žica na velike udaljenosti, onda ja u
One su smrtne, počev od cvetića na polu, do onog ogromnog oblaka u vasioni koji uliva strahopoštovanje a koji zovemo ”nebula Oriona”.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
A i sunce taj dan na zapadu nije zašlo krvavo: sakrilo se, pre zahoda, iza tamnog duguljastog oblaka i nije se više pokazalo. Taj oblak, razom brdina, pomalo se dizao i pretio što skorijom kišom. U noći duhnu mrtvo jugo.
Odozgo gledajući ga, da se na nekojim kućama cigla ne crveni, nije no gomila sivoga kamenja. Časom, pa iza naglih oblaka sunce izviri i obasja ih. — Neka sunca!
Kad se najednom sunce pomoli iza oblaka i zahvati joj glavu, pomisli: „Lijepa je i jaka je!” — Što premišljaš? — upita je iznebuha.
Tako najednom zastade nasred puta ispred zatresenih grana, gleda u osjen oblaka što ga vjetar na mahove putem i po polju goni, dok mu sunu nešto u glavu, ostavi posao i krene ravno k selu.
i kroz konope kataraka; pučina se naježila i tamnije pomodrila, parobrod jače škripi, a po moru, naganjajuće se, senke oblaka hitrije jure, ne mogući nikako da se stignu.
U bistroj vodi, što se na suncu bleštala, ogledaju se duge senke vrbovih krivih grana i iskidani krajevi raščešljanih oblaka. A na snežnim visovima dalekih planina poslednji sunčevi zraci sjaje bledom, ledenom svetlošću.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
Jedan prevashodno emocionalni doživljaj (oblaka, vetra ili grčke vaze) može dovesti do najsloženije intelektualne nadgradnje (Kits, Šeli), kao što jedna izrazito
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
ŽIVKA: Ama, šta vi tu govorite... NATA: A natuštilo se nešto nebo pa nemojte se iznenađivati. Gde je oblaka, tu će biti i groma. Zato ja, blago meni, da se sklonim.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Otuda, misli Crnjanski, i njihove „glavne osobine” čini „ljubav oblaka, vidika, uspomena i zvezda”. Uostalom, dodaje on, „možda bilje i lišće poznaju jedan srećniji oblik života”.
Kiša je prestajala da pada, ali se zemlja ronila pod konjem, kad počeše da se spuštaju. U nedoglednoj vlazi oblaka i ritina, baruština i trske, bilo je već svanulo. I kao da je to bio jedan drugi svet, tamo se nije ništa događalo.
333 Pošto se slika oblaka „koji se kovitlaju sve naniže”, sem što je dobila jako inicijalno mesto, provlači kroz roman u istovetnoj ili sličnoj
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
FEMA (stavi se u drugu pozituru): Gospodin ot filozof, dakle vi zacelo mislite? RUŽIČIĆ: Ja s oblaka silazim, i tebe za mene nalazim. FEMA: Oh, oh! (Lagano Sari.) Kako se francuski uzdiše? SARA: Alaboner.
Miljković, Branko - PESME
peskom i svi su ćutali zbogom grade gde se prekida moje sećanje zdravo čudna reko spasa VI Zvezdo crvena rano oblaka maramico krvi u noći zaključanoj crnim ključevima gde su mrtvaci sahranjeni jedni drugima pod čelom smrti pomnožena sa
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Ruža mi je mirisala Kao sloboda, Il’ kâ suza, kâ molitva Tužnog naroda. A kraj mene iz oblaka Vile padoše, Bele vile govorile: Spavaj, Miloše!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
„Fikus“ ga lupi po ramenu. — Alal ti vera!... Ti „ižlažiš“... kao grogromovnik Ilija iz... oblaka. Pera poče da se ljuti što je „Fikus“ dao znak kada je on podigao nogu.
A čak gore, pod vrhom, nalaze se naši. Bugari su ispod onih oblaka. Svaki je kamen trebalo osvajati i ginuti. Setio sam se tada nečijih reči: „Nema strašnije kletve nego ako majka kaže
Zastao sam. Koliko da se snađem. Glavno je da se čuvam od onih iznad moje glave. A rovovi su još daleko, ispod onih oblaka. Naišao sam na neke zaklone. Poznaje se da su kopani na brzu ruku. Svuda naokolo nalazile su se ispaljene čaure.
Rekao sam Tomi i Poleti da ćemo nas dvoje otići tramvajem u Sasnaž, na čaj. Sivi zastor od oblaka, naokolo snežna belina, i Arleta. Ništa drugo nisam video... Vi mi ni na pamet niste padali.
Oko nas zaprporiše krupne kišne kapi. Munja oštro sevnu, da nam zasenuše oči, a iz oblaka se prolomi grmljavina. Otpoče pljusak. — Lakše podnosim artiljerijsku vatru nego grmljavinu — veli Ćirić.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Eto fundus večni! Jerbo devojaka Biti će dok bude pod nebom oblaka. Smireno prosimo, zato vo pročim ninje Ostajemo vaše pokorne robinje.
primer stari’ Bodrost, hrabrost u nam’ žari, Vid je lepi, vzor je drag Gromom glasnih kad pušaka K’o što molnom iz oblaka Pobije se mnogi vrag.
Otvorena sva je tajna: Čarolija silom baju, Udesile grla bajna, Plena pesme izvijaju Krasne vile zlatokose. Od oblaka runo nose I od zvezda pas imaju, Grudi nage, noge bose, Putnicima vak’ pevaju: PREDNjA PESMA VILA Oj, putniče,
Jakšić, Đura - JELISAVETA
To beše užas samoj prirodi, Onog se dana more ljuljalo I rikajući gnevno, đipaše Mutnijem peskom more šibajuć — A s oblaka se zmija javljala Prisipajući oganj srdito, Potresala je lomni treskovi Planina daljnih temelj kameni.
Rasturajući besne valove Goleme snage voljom divijom Po gnevnom čelu mutne pučine — Preteći nebu rastrzala je Oblaka crnih trudne utrobe, Otkuda posle, grozno ričući S plamenom živim i s gromovima, Krvave dažde pljusak potopski U
Bojić, Milutin - PESME
Sunce mučno bije kroz oblaka sloj, Razvejava bura rascvetani badem, A ja zalud miris, zalud sunca kradem, Jer julskih je dana sve to manji broj.
Njin gospodski pogled svud me prati. Ja bivam nema i bezvoljna lutka Iznad koje se niz oblaka jati, A pati Što krv će tvoja u nju da se utka.
XXII Po oluju ti noćas pozdrav šaljem. Slušaj kako mi šum raskošno svira I sanjiv suton sa oblaka spira I pahuljice nagle rasejava...
Jakšić, Đura - PESME
?... Pored nje me, bujne, tvrda staza vodi. Ali kuda, kuda? — Kud sam orô hodi. Poviše oblaka, i od neba više, Jer, umesto neba, pust se kamen diže...
Pred njima je borac stari, Uzor sveca i čoveka, Što idejom svoga veka I vekova gospodari. Čelo mu je bez oblaka, Mudro oko puno plama, Gleda decu crnog mraka, Gleda četu pustinjaka U tim crnim mantijama...
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
zelene grančice, a na Đuđevdan okiti se njima i kuća i crkva; docnije, ako zapreti grad, krsti se tim grančicama put oblaka i govori: rastupi se (Begović, ŽSG, 121); takođe se za vreme grada kida vrbica i unakrst baca u vatru (Begović, 223).
Ćipiko, Ivo - Pauci
Ali, zapravo, nisu to misli, već ulomci rasejanih misli, kao ulomci neba, oblaka, i vedrine, i drveta što se u rijeci odrazuju. — Tu sam, kad sam dijete bio, lovio rake!
Između tankog oblaka i sunca lebdijaše nebesni znak u raskošnome sjaju, i pružaše se sve do modrih, ispranih prekomorskih goleti.
Na mahove, iza onih tankih oblaka provirilo bi sunce, zasinula bi okolina i, dok bi plavetnilo uokolo zablistalo, plačne bi sjenke jače otskočile i na
Nasloni se uza zid i zagleda u mlake valove. Očima je pratio sjenke što se gonjahu po pučini i krunu svijetlih oblaka, koji su se ovili oko krajeva prekomorskih goleti, kao da upravo odonud lolaze.
Nad njim katkad zasine pokoja zvijezda i mahom se zakloni iza oblaka. Uzbuđene njegove misli lutaju po praznini mukla prostora i kao da slijede sili vjetra, ne zaustavljaju se.
— Najednom ućuta i pođe zamišljen pored Iva. A noć prolazi; mjesec se na mahove iza oblaka na vedrini pokaže, osvjetli njih, pučinu i oblake.
Nad surim kucima visova, u vedrini, nekoliko raščešljanih oblaka sjaje se i lagano plove prama sjeveru, u susret jednome olovastome, što tek u zametku proviruje iza goleti na južnoj
uokolo ne čuje se čeljadetskoga glasa; ali svejedno u njemu se odazivaju glasovi punoga dana; osluškuje i gleda u sjenke oblaka što se, gonjene od vjetra, poljem naganjaju; a jedna golema sjenka, dalje, usred polja, zastrla je zemlju i ne miče se.
I vruće mu je, jer je vjetar popustio, pa sunce iz tankoga oblaka grije. Opazi da je i drugima vrućina, osobito debelome načelniku, s čijega je lica znoj jednako kapao, a na licu
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Morava se zamutila. Proći će najmanje desetak dana pre nego što se razbistri. Dani su čisti i prozračni posle provale oblaka, koja se sa olujom sručila na Vratimlje. Makarije Imao sam dugu i oštru prepirku sa Prohorom.
Sunce je najzad, dva koplja pred smiraj, izmigoljilo ispod debelih sočnih oblaka te se njegov zrak sada koprca na mokroj Lauševoj kosi.
i rastrojen idem od jednog do drugog zupca na bedemu, naginjem se između njih i gledam dole u urvine kojima blude senke oblaka i mrlje mesečine. Vetar ujeda kamenjar kao lud i ne znam da li ja to na njega prenosim svoje ludilo ili on na mene.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Šta se iza tih oblaka ili iza toga plavoga svoda skriva, mi ne vidimo, sem sjajnoga Sunca ili bledoga Meseca kada se i on ukaže na dnevnome
Ova traži neobičnih i nepredviđenih pojava, ili bar takvih kojima se ne može lako uhvatiti tok. Takve su pojave, sem oblaka i magla, koje su Vavilonci u svome naivnom shvatanju sveta, ubrajali u nebeske pojave, još i kretanje planeta i oba
Donesoše luč i žeravice i počeše paliti hartije od papirosa. Plamen ih brzo zahvati, gust dim se uskovitla do oblaka, fukara poče da vrišti od radosti.
To što vidimo, to je samo gornja površina gustoga oblaka koji je obavio celu Zemlju, i na kojem se reflektuju sunčani zraci kao na kakvom srebrnom plaštu.
Ovo je mare procelarium, more olujina; ovo je mare nubium, more oblaka, a ovo, mare humorum, vlažno more. Ovo poslednje ime dirljivo je glupo.
Tu još vlada tama. No kroz nju vidimo široku morsku pučinu. To je, u stvari, gornja površina onih oblaka koji su obavili planetu. Sviće zora. Ocrtavaju se detalji, vide se morski talaščići.
Sviće zora. Ocrtavaju se detalji, vide se morski talaščići. Šta sve nije čovek sagledao u promenljivim formama oblaka! Sada mi oni izgdedaju kao široka postelja prostrta za bogove, pokrivena jastučićima, a optočena, tamo odakle se zora
Ona zna da je ta planeta obavijena debelom atmosferom, punom oblaka koji nam sprečavaju izgled do same planetske površine.
A svemu tome su krivi oni prokleti oblaci koji su obavili tu planetu. Zbog tih oblaka nije bilo moguće sagledati njenu površinu i dokučiti koliko vremena treba planeti za jedan potpuni obrt i odrediti osu
Jupiter ne svetli! On je opkoljen gustom atmosferom, punom pare i oblaka. Ona je obavila njegovo telo i sakrila ga našim pogledima.
To što nam u dogledima izgleda kao površina planetina, to je, u stvari, gornja površina njegovih oblaka. Šta se skriva ispod tih oblaka?
Šta se skriva ispod tih oblaka? Kada bi njihov sloj bio debeo nekoliko desetina hiljada kilometara, onda bi se ispod njega mogla nalaziti ohlađena i
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Znaš kako pesma kaže: Kulu zidam, bašču sadim, Ni na nebu, ni na zemlji, Već na grani od oblaka. E, to smo ti, ja i moja mati. Ja uzmem tamburicu, mama sedne do mene, pevamo, kao da brige na svetu nema...
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
meću vrbama prolista Krenuo sam ka velikoj kapiji Otvorenoj nada mnom u zenitu Nisam znao spušta li se beli grad Iz oblaka u mene Ili mi iz utrobe u nebo raste Vratio sam se s puta Da sazrelo kamenje iz zavežljaja Ovde na trgu razdelim GORNjA
ste Trg Na grudima beloga grada Levo i desno sunce Na vama mere Svoju svetlost i svoju tamu Prodavci oblaka Duša i zevova Na vama robu izlažu Gutači vatre igrači po munji I ukrotitelji gromova Na vama pokazuju veštine Nama ste
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Nečije oči su nas vodile. Silazili smo sa neke visine, po rečnome koritu, obavijeni tminom oblaka i zasipani jesenjom kišom. Ni prst se pred okom nije video. Gazili smo vodu, saplitali se o kamenje.
rasplinute misli kao da se povlače i usredsređuju na jednu predstavu, vezanu za one koji ostadoše skriveni, iza sivih oblaka, jadni, napušteni. Sedimo oko vatre i ćutimo... Sneg poče da pada. Još jedna nevolja više.
— šapuću vojnici već zabrinuto. Još uvek se penjemo. Izišli smo iz oblaka i pod nama je magla, kao neko talasasto more.
Krupne kišne kapi orosiše zemlju, a zatim se proli bujica iz oblaka. Sklonismo se ispod maslina, ali voda se cedila kroz rastresite grane. Zažališe vojnici tada za svojim gustim šumama.
Oko šatora su gazili vojnici kopajući rovove, da voda ne prodre ispod nas. Ali uskoro izvedri se i između sivih oblaka videsmo čisto, plavo nebo.
Tu su im podišli i pod stenama iskopali rovove. Između rovova, pod zaklonom noći i oblaka, nabacali su i jedni i drugi čitave spletove bodljikavih žica.
Petrović, Rastko - PESME
O šumo, goro, napijem li se žedan vina zalutalog oblaka Opet me stid je nekog dvanaestoga veka. Snim: bogumile gone usana žeđju puklih ko raka I nezasitljivih bola, umornih,
Moj sestrić mali plače, I plač mu je himna nebeska, Moj sestrić kad sisajući dojku mlaska, To sama soma kaplje iz oblaka, i jače Zastruji život: Izaslanik proleća tek pred podne smiluje se, I onda se smeši.
svoje koja nema prozora, Treba mišlju i voljom da ih probijem, Sad je doba mraza, revmatizma i umora; Tamo gde kroz tri oblaka puca iz revolvera Dubina mokra koja zoru protera, Mene mrzi da se uzbuđujem zato što umirem.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Zatim, pretvorena u najlakši i najnežniji od svih oblaka, nošena istočnim vetrom, i ona pođe putem kojim je devojka iz maka rođena pošla.
Orao ni glavu ne okrenu, uze Vapalicu na krila i sunu k oblacima. U tren su bili iznad oblaka. Kako je peklo sunce, majko rođena. Kako zviždao vetar! »Padnem li, ni koska neće ostati od mene!
A visoka je, oj, kako je visoka Staklena Kula. Ne dopiru do Radana ljudski koraci, glasovi i senke oblaka brže. Kao ribica u ledenoj kocki zarobljen živi Radan. Ni ptice da proleti, ni psa da zalaje, ni lista da zašušti.
Koračaš! — patuljak se osmehnu, a u njegovom oku kao da zasvetle parče neba. Radana to podseti na priču o Princu oblaka koji luta nebesima, a kad se sunce počne spuštati ka zemlji silazi i usamljenim dečacima postaje drug u igri.
— Mesto gde ja živim — reče — zove se Breg Svetlosti, a ime mi je Micko. Princ oblaka izgleda sasvim drugačije. Igraj...
Ali ono što ga je najviše zabavljalo — bile su male stvari: treperenje zrna prašine u snopu sunčanih zraka, let oblaka, šara na podu i šara na laticama cveta.
»Ali šta je Micko?« — poče se pitati dečak. »Patuljak? Dečak—nevidljivko? Plamen-lutalica? Princ oblaka?« — Radan odgovor nije mogao da nađe.
bila milostiva, jer dobivši svoj lik na platnu dozvoljavala im je da slikaju sve što žele: od odsjaja sunca u vodi do oblaka u nebu.
Šantić, Aleksa - PESME
Šušte račve stare, Kao da mašu na čupave čete Oblaka ranih što se tiho žare I plove tamo, preko polja tije', Po zlatu ječma i šenice jâre, Gdje trepti jutro i svjetlila
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Pod zlatnim barjakom na kubetu spava crni zmaj, koji je okrenuo glavu Stambolu te proždire žive Turke. Iz oblaka pada krvavo kamenje i bije po taborima Turke. Planine se klanjaju zemlji i polaze na Stambol.
iz našeg neba, da se i naše planine kreću protiv njega, baš onako kao što pesma govori: Vedro beše, te se naoblači, iz oblaka tiha rosa na'đe.
Vuk Anđelić je — kako ga pesma prikazuje — „mrka brka, a krvava oka; kud pogleda okom rasiječe — kao munja iz mutna oblaka“. On ide „od grada do grada“, privlači se „od trna do trna“ i „od grma do grma“ nečujan i nezadrživ kao vazduh.
Drugi vele: „Nije preturio“. Treći vele: „Jeste, te visoko“. Kad se vrati perni buzdovane iznad b'jele crkve iz oblaka, on udari u banove dvore, te polupa srčali-čardake, i tu ubi dva banova sina, i četiri morska dženerala, i dvanaest
niđe te ne bilo! Eda si se krivo zaklinjala: đe gođ mene do nevolje bude, da ćeš mene biti u nevolji?“ Javi mu se iz oblaka vila: „Zašto, brate, Kraljeviću Marko! Jesam li ti, bolan, govorila da ne činiš u neđelju kavge?
u polje Kosovo, jako svanu i ogranu sunce, u Kosovu niđe nikog nema, crna tama sve polje zastrla, ne vidi se sunce od oblaka, a iz tame junak izlazio na đogatu konju vilovitu, a đogat mu u tri noge hramlje, — na njemu je ostarjeli đedo, prekrstio
nebu se, ujo, naoblači, pa se oblak nebom okretaše, oblak dođe baš više Žabljaka, više tvoga ponosita grada, od oblaka pukoše gromovi, grom udari tebe u Žabljaka, baš u tvoju krasnu kraljevinu, u dvorove, tvoju postojbinu: Žabljaka ti oganj
to odgovara: „To je bio strašan tucak junak: mrka brka, a krvava oka, kud pogleda — okom rasiječe, kao munja iz mutna oblaka; pa on meni jeste govorio: „Udijeli, gospo banovice, a za zdravlje tvojijeh sinova, i tvojega bana gospodara, — tako ti
pade za trista Turaka; od Turaka sedam hiljad’ puče, magla pade od neba do zemlje, nit’ se vidi neba ni oblaka od onoga praha puščanoga. Bože mili, srca slobodnoga u dva brata, dva Nedića mlada!
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
u dolini i s moćnom krošnjom nad sobom, ona je bila prava tvrđava, koja može prkositi svakoj oluji, čak i prolomu oblaka. — Evo, sad imamo kuću! — uzviknu Jovanče i zadovoljno pljesnu rukama. — Hajde da je pogledamo malo poizdalje.
— povika Vanjka. — Pazi ga samo kako se vuče. Odjednom se dječak presiječe u riječi. Iz dimnog oblaka, odnekle s kraja poljane, začu se nekakvo kijanje i kašljanje, koje je ličilo na zimsko hripanje neke sipljive kobile.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
krstne rogove, i povisi rog hristjanski, povisi tvoju silu i našu, i kako si pređe u moru vrejuštomu jeziki iz oblaka gorućom kamenom krupom potopila, tako i sade proli gnjev sina tvoga i tvoj na jezike koji te ne poznaju ni počituju!
Ispod neba jasno proziranje, promahe i oduhe daleke? Ko li ti daje kišu iz oblaka, sneg i krupu, zemljano radilstvo i š nje hranu, i razliku stoku i zverad: vodu ribnu, nebo ptično, i k tome znati
ADAM Meso od zemlje, kosti iz kamena, oči od vode, krv od rose, para i odihivanje od vetra, razum, pamet od oblaka, umlje s anđelske brzine... Kad umre, u to mu se telo opet i raziđe.