Jakšić, Đura - PROZA
Kad je bio pred nama, mi se obojica poklonismo i priđemo ruci da celujemo... To je poslednji put što sam poljubio kaluđera u ruku...
„A pismeno, džanum?... Gde je pismeno?...“ Mi se obojica pogledasmo, jer na to nismo ni pomišljali. „Mi, oče, nemamo nikakva pismena“, reče Živko.
“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dakle, ja i moj prijatelj — obojica „omladinci“ — kad smo pregledali inventarije naših pokretnih i nepokretnih dobara, uverismo se da imamo na raspoloženju
Kad se razdanilo, njih obojica se digoše i sve niz reku odoše pravo Đošinoj kući. Sremac je nosio jednu poveliku praznu vreću.
Obradović, Dositej - BASNE
druga s punim tikvicama vode o glavu, i tako bi se rastali svak zadovoljan sa svojom svetom revnostiju, blagodareći obojica bogu što ih je ukrepio da učine svoju dužnost, da izobliče nečestije i posrame nevjerije.
Dâ bog te i drugi ozdravi. Tada ti se obojica osveste, i načnu ovako između sebe govoriti: „Brate, nije to šala, pustinja je ovo!
140 Bik i jelen Ovi dva pasahu na jednoj livadi. Bik počne, jednom, jelenu govoriti: „Znaš li što je? Rogove obojica imamo zdrave, 'ajde da se dogovorimo: ako po nesreći udari na nas lav ili medved, da se ne odustajemo, nego da se
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Hadži-Mustafa-paša ubio u Beogradu poglavicu Kara-Smaila), onda nekako se pritaje Bega Novljanin i Ćurt-oglija u Šapcu. Obojica su se iz Bosne doselili.
u ordiju, pade mi mraz na obraz; ali opet se prikučim njima dvojici i reknem: „Zaboga, begovi, nemojte tako, da idemo obojica, no da se jedan vratimo u Šabac, da one begove dovedemo na ovo mesto”. — „E — reče — ti ne možeš ići! A koji će drugi?
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
I kad govori, gleda obično po svima gostima, kao da iščekuje da mu se čude kako on to zna! Obojica vole, osobito kad se nađu s učiteljem u mehani, da se razgovaraju o naučnim stvarima.
Sava je bio živi đavo — veseljak, i govorljiv, i šaljivčina, a Nikola više ozbiljan i ćutalica. Obojica mladića oko svojih 25—26 godina, na najboljoj snazi. Obojicu su svi u onoj okolini voleli i hvalili se s njima.
Sava se već zacenio od smeha. Pritrča kolima te odreši mrkova, pa učini Nikoli: »šš!« da ide za njim — i obojica s mrkovom otutnjaše niz jarugu naniže...
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Ja hoću da se bratski razumem sa ovijem ljudima!... Marinko je žalio Turčina. Obojica dugo ćutahu. Turčin je puštao dimove iz svoga dugog čibuka, a pogled mu je leno išao za onim kolutima...
Vidjeh ga u voću, kod kuće. Lazar obori glavu, kao da je sv. Aranđeo nožem dohvati. — Idi, Meho. Meho izide. Obojica zaćutaše. Turčin stade hodati preko sobe. Podavio bradu, pa gricka, vidi se: nešto krupno misli.
– Hoću, efendija, kako ne bih!... Hajde, Lazo! Hajde, rode!... Obojica udariše „temena”, pa izidoše iz odaje. – Laku noć, efendija! — Laku noć!... Turčin osta sam.
— Pa ko je? — rekoše uglas i pop i kmet. — Video ga moj Lazar... Juče je i pucao na njega... Obojica prenuše. Još sinoć za večerom čuli su šta je juče u kolu bilo. Obojica najedanput viknuše: — Stanko?!
Juče je i pucao na njega... Obojica prenuše. Još sinoć za večerom čuli su šta je juče u kolu bilo. Obojica najedanput viknuše: — Stanko?! — Stanko — reče Ivan. — Ama, zar Stanko Aleksin? — upita kmet. — On glavom!
Nemoj me kleti!... Ja sam tvoje dete... — Neću, oči moje! — Ja nisam kriva, nano!... Bog je to ostavio... Oni su obojica lepo sa mnom. Bili su jarani i ja sam stajala s obojicom. Onaj je bio zavidan. Sve mi se činilo da ga mrzi...
I uputiše se kući Ivanovoj. Obojica su ćutali kao nemi... Prolazeći pored kuće Aleksine, videše ga pred kućom gologlav gde stoji; digao glavu pa se
— Pa šta ćemo sad? — Ništa... Sad nam se valja miriti s njim. — Znam, ali kako ćemo? — Jest, kako ćemo? Obojica sagoše glave. Poćutaše, poćutaše, dok tek reče pop: — Hajdemo njemu! — Kome? — Aleksi. — Aleksi?
To ti ne dam!... A sad... Zbogom! Pa mu okretoše obojica leđa i odoše. Ivan zinuo od čuda... Kad ih nestade s očiju njegovih, on se krete najlak kući, duboko zamišljen.
Ja ću se lijepo staviti u stranu, pa ću gledati... — Tako, tako! — rekoše obojica. A Marinko dodade: — Videćeš da li ti još vredim! Nisu dugo čekali. Meho se vrati i dovede Aleksu.
Taj nejaki zvuk oroza jeknu strašno. I Marinko i Kruška prenuše i skočiše. — Ići ćemo! — rekoše obojica u glas. — A... ići ćete!... — nasmeja se Zavrzan. — Onda, druga stvar.
„Sad nam je pravo, pa makar obe glave pogubili, kad smo ovu na kocu videli!” — vele obojica uglas i smeškaju se... I kao Lazar ga smotri, poteže da pobegne, ali ga on uhvati, izvuče u poljanu, pa pred svima
Dučić, Jovan - PESME
A kada se okrvavljeni i iznemogli rvači, učinivši svoj zadnji beznadežni napor, survaše obojica u ponor za njima, njihov se pad nije čuo, toliko je ponor bio beskonačan.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Željna sam te. Hoću tvom Joci da kažem... hoću da mu kažem... treba vi, brate, obojica da se ženite! Mene kao stid: — E, bogati, mamo, bože zdravlja! Dok budem imao veću platu!
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
To su ona ista dva popa čijim sam časnim imenima kao naslovom ukrasio ovu pripovetku; to su pop Ćira i pop Spira. A obojica su imali još i svoje nadimke; pop Ćira se zvao i Pop Hala, a pop Spira: Pop Kesa.
U oglašenom stečaju za parohiju bilo je mnogo drugih uslova, a za ovaj su čuli tek kad su se prijavili. Bili su obojica malo pomatoriji, već uveliko bradati klirici.
Kad su pre dvadeset i više godina došli u selo, kao svršeni klirici, bili su obojica suvi i mršavi kao bogoslovsko blagodejanje, a sad obojica debeli kao narodni fondovi.
i više godina došli u selo, kao svršeni klirici, bili su obojica suvi i mršavi kao bogoslovsko blagodejanje, a sad obojica debeli kao narodni fondovi. Ne znaš ko je deblji, pop ili popadija.
— Brzo, gospodine, brzo! — žuri ga Arkadija i poleti na vrata natrag crkvi, a pop Spira za njim. Obojica lete pravo crkvi.
jednako potpirivale i sve više raspaljivale oganj kavge i svađe, nijedan od oba popa nije bio u selu kod kuće, nego obojica negde na putu. Da nisu tih dana Odsustvovali, bogzna da li bi bilo svega toga, pa naravno i same ove pripovetke.
Pozdravili su se, razume se, hladno. Dosad su se uvek pitali za zdravlje i onda kad se obojica nisu makli ni iz sokaka, a sad se vratili obojica s puta, — pa jedan drugog ama ni jednom rečicom da ne zapita!!
Dosad su se uvek pitali za zdravlje i onda kad se obojica nisu makli ni iz sokaka, a sad se vratili obojica s puta, — pa jedan drugog ama ni jednom rečicom da ne zapita!!
Jer ako ćemo pravo i objektivno, u čemu je Šaca umakao Timi? Obojica su bili školski drugovi, obojica učili latinsku školu, obojica isterani iz škole: Šaca iz četvrte, a Tima iz pete
Jer ako ćemo pravo i objektivno, u čemu je Šaca umakao Timi? Obojica su bili školski drugovi, obojica učili latinsku školu, obojica isterani iz škole: Šaca iz četvrte, a Tima iz pete latinske.
Obojica su bili školski drugovi, obojica učili latinsku školu, obojica isterani iz škole: Šaca iz četvrte, a Tima iz pete latinske.
poziv i jednome i drugome parohu. Tamo su razgledali tužbu i uzeli je u postupak. I sad moraju obojica da predstanu nadležnome sudu. Da idu odmah, jer u subotu se mora bar jedan vratiti, da bude tu radi crkve.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
— A ja sam, opet, Gavra Cerić. — O, drago mi je osobito! Ovo je moja drugarica. Izvolite sesti. Sednu obojica, Ljuba vrlo pažljivo, da ne iskrši kaput.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Pred njim, u bisazima, pare lepo spakovane, a za njim brkata jedna pandurina od dva metra i obojica za silavima natrpali sijaset neki kubura i jatagana.
Afrika
Od igrača je najzanimljiviji neki starac, koji nad mladićem što mu je par u igri vrti mač kao da će ga poseći. Obojica pevaju za to vreme: „Ranije belac nije bio međ nama, i mi smo sekli glave jedan drugome.
Drugi planinac bez reči žrtvuje svoje zadovoljstvo pošto ga njegov drug ne može imati. Obojica će se isto veče vratiti u planinu ne iskusivši veliku radost varoši o kojoj su toliko sanjali.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
tako u groznici, na tronošcu, Pavle se seti da je Garsuli, odnekuda, znao da je on udovac i da mu je rekao da su obojica udovci. Porazilo ga je da ga ta nakaza seti pokojne žene, na koju se već davno bio odvikao da misli.
Njegova dva bratučeda tek tada primetiše da Pavle nosi lokot oko ruku. Oni priskočiše, obojica, da mu pomognu da siđe. Đurđe vide da je Pavle skrušen, pomisli da je, valjda, mučen u zatvoru, možda i okilavio, pa ga
On je sa tastom, posle toga, dugo pijuckao, a kad se rastadoše, imali su, obojica, suze u oku. Jurat i Petar Isakovič, sa ženama, počeše zatim da se spremaju, da idu iz Temišvara, a sedeli su, uveče,
Pavle je bio uspeo da skloni dva‑tri talira. Pred ponoć, bar se tako činilo, bili su pijani, obojica. Pavle je, međutim, bio primetio da Tercini, u rukavu, ima lažnog keca. Ali je ćutao.
Pavle je tek tad ugledao, kraj svoje postelje, na drugoj strani, Božiča i veterinara di Ronkalija. Smejali su mu se obojica Božič mu doviknu: „Alal onom, koga je ova mala, noćaske, u krevetu imala!
Dve žene su čučale oko te dvojice, na slami. Obojica su gledala gore, kao ukočeni, izvrnutim očima. Sa tavanice je, međutim, kapala voda, prljava kao žabokrečina.
Bojažljiv kod žena. Levašov je bio stigao iz Anglije, a Musin‑Puškin iz Pariza. Obojica su bili lavovi u perikama. Kad su čuli da Isakovič ne zna ni za Apuleja, postao je za njih čudo, kao da je urođenik
se da, stariji, otac Leonard, Gabrič, zna slavonski, a da je mlađi, otac Celestin Kora, iz Trijesta – tek došao. Obojica su se izvinjavali Isakoviču, što mu dosađuju, a zahvaljivali mu, što ih je povezao, bogzna kako.
Višnjevski je govorio, nemecki, nerado, a Pavle je rosijski nagađao, pa su obojica gledali jedan drugog, smejući se, ili sevajući očima, kao što se smeje lud na brašno.
Konjušara je, Petar, imao tri, a sva tri su bili Stritceskovi. Husara je imao dva. Obojica, bili su iz Hrtkovaca. To što je Varvari bilo, opet, pozlilo, Petra je ubilo – bio se promenio, i snuždio, za jedan
Ali, tako je moralo biti. Čovek se uči dok je živ. Obojica su svoj predlog podneli Kolegiji. U štapskvarteri se, tih dana, bio pojavio Višnjevski.
Teodosije - ŽITIJA
Po Davidu govorim, u širinu se širioZ, videći oca kako je izvršio zapovesti Božje i kako su se obojica otuđili od cvix cvojix i y tuđim krajevima zajedno stranstvuju radi Boga.
I otac ce nactani y ćelijama što ih je sin podigao, i obojica postadoše dobar par pod jednim krovom, zajedno stanujući, jedno misleći i jedno da vide nadajući se, kroz trud i
i ovaj kao bogoslovnim jezikom apostolski sve poučavaše, a drugi, točeći miro iz svetih moštiju svojih pomazivaše, i obojica čudesni radošću narod svoj zadivljavahu.
moštiju svetoga, i do sada daju mnoga isceljenja bolnima od mnogih bolesti, koji sa verom dolaze, i otačastvo svoje obojica zajedno — to jest Simeon prepodobni i sveosvećeni Sava — molitvama Bogu srpsku zemlju utvrđuju i od napadaja protivnika
manastiru u crkvi Vaznesenja Gospodnjeg, koju je sazdao blagočastivi kralj Vladislav, u mestu koje se zove Mileševa. Obojica sveti i čudotvorni, i do danas daju isceljenja onima koji sa verom i ljubavlju dolaze k njima, jer ih takvim čudima za
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
— Ja sam krčmar, a ti si mlinar! — tvrdio je čiča Trišo. — A možda smo obojica mlinari — vikao je krčmar. — Idemo da pitamo mačka, on će to najbolje znati — predloži čiča Trišo, i oba krenuše prema
Kladim se da je unutra kupus. — Ovamo ga! — dočeka drugi, i kao po komandi obojica skočiše pravo na moj džak. Od bola i straha ja krvnički dreknuh, a oni...
I Miš prorok valjano se prihvati slanine, pa kad se obojica dobro najedoše, mačak Tošo predloži: — Sad hajde da podbrusimo šape i da se što prije izgubimo odavde, jer kad Brko
Sad ćete mi obojica platiti! Prema Šarovu i Toši jurio je razjareni čiča Brko s golemom toljagom u ruci. TRINAESTA GLAVA Trka za jakom i
Šarov pomirisa neki trag u kukuruzima i poče da reži: — Oprezno, Tošo, ovuda je maloprije prošao onaj tvoj Žućo! Obojica dobro otvoriše oči i polako krenuše kroz kukuruze prema mlinu, Šarov naprijed, a Tošo iza njega.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Daću ti dve stotine dinara, Suljo, ako kažeš gde ti je sestra! - smešio sam mu se, iako smo obojica znali da bih mu najradije zavrnuo šiju. On se već sasvim zaustavio, metnuo prst u usta i odmahnuo glavom.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Išli su skupa u subotu na večernje u crkvu, i obojica su pojali za dve pevnice. Gospodar Sofra je biodobar „pevac“, bar on se za takvog držao.
Je l’ tako? — Jeste. — Jeste l’ obojica zadovoljni? — Jesmo. — Ako li pak preko pet stotina za akov dobijem, pristajete li da suvišak bude moj?
Danas je kod jednog, sutra kod drugog, ili obojica dođu gospodaru Sofri, da mu iz glave tugu izbijaju. A šta je sa Perom?
Ta nemojte ludovati. Obojica malo trgnu se. — Sad ću doneti ruski tej, taj će vas razgaliti. Čamča ode po tej. I Čamča je star, ali nema te bólje
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
proveo noć u selu, sa decom, da u zoru porani i dođe da mu se nađe, pri rastanku sa ženom, čije su se plahe ćudi obojica bojali.
Uhvaćena, u gradu, behu samo dvojica, obojica pri tuči. Tek ujutru, kad je svanulo, pohvatani su mnogi, napiti, koji su bili legli po kućama i po štalama kod konja,
” Dotrča, sav zaduvan, Isakovič, te sedoše u kola, obojica osramoćeni i besni, opkoljeni povorkom jašućih oficira. Celim putem jedva prozboriše reči, sem što Komesar jednom reče
zametnuo još sinoć, pa je čekao da se istutnje oko crkvenih obreda, patrijarha, pričešća, krštenja, vaskrsenja, o čemu obojica, zajedno, nisu rekli ni jedne pametne reči. Kakve sve gluposti nisu govorili na račun latinskog klira!
Lekari mu behu već davno rekli da nemaju nade, jer su obojica bili uvereni da je ona sama pokušala da se otrese bremenitosti i da je zato nešto popila.
Predviđajući njenu smrt, obojica ga uveravahu da joj je kraj blizu, jer Turčin mišljaše da joj utroba truli i zato krvavi, a onaj drugi, da joj utroba
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Sa jedne strane mi je stajao neki kratko podšišani Amerikanac, sa desne takođe kratko podšišani Rus. Obojica su imala veoma široke nogavice pantalona i značke na reverima.
— Ostao si nešto dužan. — Slušaj, nisam znao da ću se ovoliko zadržati? Osamnaest godina... Ej, nije šala! Pogledaj, obojica smo osedeli! Šef ga je i dalje gledao bez reči, kao kroz mrenu. — Koliko sam dužan? — upita Žan Žik.
Ljiljana i jednim okretom svoje nove haljinice razgrće zavesu mržnje što deli dva zavađena čoveka: —Jesam li lepa? Obojica se osmehuju: veoma! To ti je život, misli Maki!
Matavulj, Simo - USKOK
Za njim se uputi brkati Rako Mrgudov, pomlađi od popa, a obojica „pečena čela“ i „dobre puške“, kako se u Crnoj Gori kaže za nebojše, koji su u ratu još izdržljivi.
Janko sjede i dohvati časovnik. Bješe oko sedam. Njeko lagano otvori vrata i pomoli se glava Krcunova. Obojica se nasmijaše. — Dobro jutro, Janko! Hristos se rodi! — nazva veselo mladić i poljubi se s njim...
Vaistinu rodi! Sedam cura, jedna za drugom, iskakaše mimo njih. Kusa je gotovila cicvaru. Obojica jedoše cicvare... Bješe davno prevalilo podne, kad se vratiše.
Kad sve to bi gotovo, stariji se sjeti da obojica znaju samo jednu pjesmu. „A da kome će pjesma?“ zapita on brata. — „Vaistinu, kao i do sad, možemo je pjevati na
Vladika ih presrete i reče: — To je lijepo od tebe! Obradovaćeš ih svijeh!... Ali dobro bi bilo da se obojica založite i da ponesete mješčić vina! — Obrade! — viknu đaka. Đak skoči iz mađupnice.
“ I ište djevojku. Brat je izvede i preda je djeverima, a desni je uzme za ruku, a lijevi stane iza nje, i od toga časa obojica dobro paze da je se ne bi ko od roda dotakao.
Dođoše dva najmlađa što se vraćahu sa straže, a to bjehu: Jole Rakov i Gruban Stijepov, obojica golobradi, stidljivi, kao djevojke; od nespavanja i sustalosti oba bjehu blijeda, lomna.
Ti si mlađi i jači, tebi glava! Hajd, u ime božje! Markiša okrete Krcuna na bok i jedanak ga obojica digoše, on nasloni trup na rame, a vođ noge.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
književnosti, tako i Nikola Tomazeo, Srbin po rođenju a Talijan po kulturi, pripada i srpskoj i talijanskoj književnosti. Obojica su više radili i stekli znatna imena u tuđim književnostima, a samo manjim i neznatnijim delom radili su na književnosti
Ilića. Obojica, u isto vreme, početkom osamdesetih godina, unose u srpsku književnost više umetnosti i pismenosti no što je ranije
isto vreme, početkom osamdesetih godina, unose u srpsku književnost više umetnosti i pismenosti no što je ranije bilo, obojica podižu i usavršuju formu koja je dotle bila zanemarivana i zapuštena.
ETNOGRAFSKI KARAKTER. — Još ranije Janko Veselinović je upoređen sa Vukom Karadžićem, i to sa dosta razloga. Obojica su ljudi iz naroda, iz jednog kraja, iz zapadne Srbije; obojica imaju narodnu dušu na koju su škole i knjige malo
Obojica su ljudi iz naroda, iz jednog kraja, iz zapadne Srbije; obojica imaju narodnu dušu na koju su škole i knjige malo uticale; obojica odlično poznaju narodni život, obojica ga opisuju,
ljudi iz naroda, iz jednog kraja, iz zapadne Srbije; obojica imaju narodnu dušu na koju su škole i knjige malo uticale; obojica odlično poznaju narodni život, obojica ga opisuju, jedan neposredno, njegove običaje i verovanja, drugi posredno, njegov
Srbije; obojica imaju narodnu dušu na koju su škole i knjige malo uticale; obojica odlično poznaju narodni život, obojica ga opisuju, jedan neposredno, njegove običaje i verovanja, drugi posredno, njegov svakodnevni život u vidu pripovetke.
REALIST. — Između Jakova Ignjatovića i Stevana Sremca ima izvesnih sličnosti. Obojica su Srbi iz Ugarske, rođeni na periferiji srpskoga naroda; obojica su zaneseni prijatelji »staroga dobrog doba«,
Obojica su Srbi iz Ugarske, rođeni na periferiji srpskoga naroda; obojica su zaneseni prijatelji »staroga dobrog doba«, patrijarhalnosti u narodnom životu, tradicionalizma i konzervativnosti u
prijatelji »staroga dobrog doba«, patrijarhalnosti u narodnom životu, tradicionalizma i konzervativnosti u politici; obojica poetizuju i prepričavaju narodnu prošlost, obojica pišu humoristične romane, obojica imaju veliku ljubav za prost svet
u narodnom životu, tradicionalizma i konzervativnosti u politici; obojica poetizuju i prepričavaju narodnu prošlost, obojica pišu humoristične romane, obojica imaju veliku ljubav za prost svet i za niži život, obojica su realisti ne po
i konzervativnosti u politici; obojica poetizuju i prepričavaju narodnu prošlost, obojica pišu humoristične romane, obojica imaju veliku ljubav za prost svet i za niži život, obojica su realisti ne po uverenjima no po instinktu i po ukusu.
Radičević, Branko - PESME
Začas ode cela luda vreva, Brat na brata opet se osmeva, Pa što bilo, to i bitisalo, Ni na um nam više nije palo, Obojica divno pomireni, Latismo se gore i zeleni, Pograbismo puške, te o ramo, Pa se veri i tamo i amo; Bože mili, da l'
“ Kod Rajka su obojica bili, Častili se, rujno vince pili, Uzjahali mamene konjice, Hvatili se zelene gorice. Jezde gorom oni obadvoje —
„Moje sunce eno sjaje onde, Dede, zeko, još ponesi donde!“ Kod Rajka su obojica bili, Častili se, rujno vince pili, Uzjahali te konjice mlade, Vratili se domu svom nazade.
Jošte beše, brate, šesta četa, Tu prednjači vojvoda Mileta, A za njime Milenko je nagâ, Obojica kâ dva brata draga. Uz Milenka još je jedan pristâ, Sam on samcat, kažu, vredi trista, Ime mu je Jeroglavac Bajko.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
starije braće reče car: „Ako hoćete, i vas hoću oženiti, pa vam dobre dvore sagraditi“, no oni njemu kažu da su oženjeni obojica, i cijelu mu istinu otkriju, kako su pošli da sestre svoje traže.
Tako i učini. Nađe zgodno mjesto, udari dvaput magarca, te izletješe dva oklopnika i obojica grmnuše: „Šta želiš?“ Reče im da će tu noćiti, i dok on spava da ga čuvaju.
— pa zamanu sabljom te posiječe i njega. Tako su obojica bez strâ tu prenoćili. Ujutru reku staroj da uzme blaga koliko više može i da ide svojoj kući, što stara jedva i
Pošto na pitanje šta koji ima u vreći jedan odgovori da nosi na vašar orahe a drugi vunu, navale obojica da pazare hespap onde na putu.
Ubrzo se riješiše i uđoše u brijačnicu, te se obojica obriju i ošišaju. Kad su izišli iz brijačnice, zagleda se jedan u drugoga, pa se obojica zabezeknuše, te uprepašćeni
Kad su izišli iz brijačnice, zagleda se jedan u drugoga, pa se obojica zabezeknuše, te uprepašćeni počeše jedan drugoga pitati: — Ama Ive, — reći će Stipe — ako se križati znaš, i tako ti
Onda uzjašu obojica i pođu tako malo, ali ih sretne treći čovek, pak reče: — Kaka je to budalaština: dva matora magarca na jednoj slaboj
Pravo bi bilo da čovek uzme batinu, pak da vas obojicu šćera. Onda sjašu obojica, i pođu pješice, otac s jedne strane, sin s druge, a magarac u srijedi.
Zar nije dosta da dvojica idu pješice? Ne bi li lakše bilo da jedan od vas jaše? Onda otac reče sinu: — Mi smo obojica svakojako jahali na magarcu, sad valja da magarac jaše na nama; — pak onda obale magarca na zemlju, te mu jedan sveže
ispričao i napisao Grujo Mehandžić iz Sentomaša, za vreme zajedničkog boravka u zemunskom lazaretu 1829, gde su se obojica našla vraćajući se iz Srbije u Austriju. Tom prilikom Vuk je od Mehandžića dobio još sedam pripovedaka.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
To je jošt dobro. Kod mene ne ide tako nepouzdano, nego što naumi, to i svrši. MAKSIM: Kad je tako, to smo mi obojica nesrećni. Kako ću se pomoći, ja ne znam. Kad se psovke ne boji, sve je drugo badava.
DOKTOR: Ta ovu đubru treba umiriti! (Pođe k njima.) MANOJLO: Isajlo, drži! (Uvate ga obojica na jedan mah.) DOKTOR: Šta? (Otima se) MANOJLO: Ne puštaj, ne šali se! DOKTOR: Ruku na svog gospodina?
ISAJLO: Ja nisam nikad išo, da budem učen. MANOJLO: Znate li, šta je, g. doktor? Ja mislim da se mi obojica držimo terziluka. DOKTOR: Bolje je biti i dobar terzija, nego žalosni doktor filosofije.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
će odma i to primjetiti, da između mojeg i Vajsinog djela nikakve druge slike nema, osim prve jednake ideje, koju smo obojica — Vajse za volšebnu operu (Zauber Oper), ja pak za prirodnu komediju — svak po svom sviđenju i vkusu, upotrebili, i
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Oca vam mangupskog, kažite mi pravo: kako umakoste i gde je nađoste? Ohrabreni, počeše obojica uglas: — Gospodin potporučnik, kada smo došli... — Bio je mrak... — Čekaj, govori ti, Jankulj.
— Kad poletesmo, on skoči prvi, spovede se, a ja u brzini, pa na njegovu glavu, te ga zakačim potkovanom čizmom. Obojica se zasmejaše, a i Vučko, koji stalno pljuje krv. — A ti zakukao kao da ti je otfikario glavu!
— Sigurno opet odstupanje. — Ne odstupanje, već ofanziva, potporučnik Aleksandar. — Je li moguće? — progovorismo obojica uglas i ispravismo se. Komandir izvadi časovnik da zapiše kada je primio zapovest.
Zamolih ga da mi pomogne, koliko tek da i njega uvedem u ove „babine poslove“. Dohvatismo obojica bure i spustismo ga. Ja se nađoh u nekom poslu, a on poče da nagrće zemlju.
Iz poslednjeg vagona iziđoše nekoliko oficira i dva đaka narednika, koliko da opruže noge. Obojica su bili moji školski drugovi. Pozdravismo se srdačno.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Za to vreme Gojko veselo uzviknu: — Velja, Boga mi!... Ja gledam, pa čisto ne verujem. Oni se obojica zagrliše i poljubiše.
Stojan se dizaše, stenjući: — Ej, bratiću jadni... obojica stradasmo!... Ja zle napasti, majko moja !... Pisar, kako se bio zaleteo za Gojkom, istrča u hodnik i videvši Ljubicu,
U tom se vrata otvoriše naglo, i Stojan uđe. — Evo pandura iz sreza.... Zove te da iziđeš. Iziđoše obojica, pogledajući se značajno. — Šta je, rođače ? zapita Velja pandura, koji stajaše pred stepenicama, držeći konja za uzdu.
!... dreknu pandur, uskoči na konja, pa kao strela odlete u sresko mesto. Oba učitelja zinuše od čuda, prebledeše obojica i opet se zgledaše. Velja se prvi pribra, namršti se i progovori: — Ovaj će načiniti vašar!
I ja odoh do kuće; ko zna šta može biti!... A nemoj tamo da se zbuniš. Kapetan je dobričina; ne boj se 1Lj! Iziđoše obojica zajedno iz dvorišta, pa se onda okrenuše svaki svojim putom.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Svakako obojica, kao svi Jevreji umetnici, više su ljudi razuma i ukusa nego bahičnog zanosa, koji stvara. Zatkinova teorija je, ako
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
A mi se raširili uz vatru, pa samo srčemo i galamimo.... Jedva se izredi »posluženje«. Poustajasmo obojica i pređosmo na tu stranu, otkuda se neprestano razlegaše larma. Opaziše nas i ućutaše.
— Tss... ništa vala... tek onako. Ko mu zna! I Đokić i Ljubiša su ovog leta izašli iz vojske; obojica su tanka stanja. Đokić je kicoš, lep mladić i veliki hvališa.
Sećali su ga se — kad su ga videli. I on i Đokić namerni su da se žene na jesen. Obojica su bacili oko na devojku Mirčićevu, iz imućne i zadružne kuće.
Pa ipak je, i u tom pogledu, morao dati prvenstvo — kaplaru. Ali, on se nadao... Govorilo se da su obojica već činili pokušaje kod Mirčića i da su im provodadžije odbijene jednim istim rečima: »Ne dam ja moje dete, da argatuje
Najzad se pogodiše za dve šake, pa obojica sedoše da jedu trešnje i simite. Onaj kod prozora poče da pljucka, pipnu se po džepu pa, sigurno ne našavši tamo ništa,
Dva zvonara crkvena, Marko i Stanko, podskakuju zajednički uz debelo uže, koje visi o velikom zvonu. Trgnu konopac i obojica se sagnu do samog poda, pa odjednom odskoče obojica kao na drotu... — Ujaa!...
Trgnu konopac i obojica se sagnu do samog poda, pa odjednom odskoče obojica kao na drotu... — Ujaa!... viknu Marko i obojica povukoše uže iz sve snage i poleteše u visinu skoro do samih greda.
Trgnu konopac i obojica se sagnu do samog poda, pa odjednom odskoče obojica kao na drotu... — Ujaa!... viknu Marko i obojica povukoše uže iz sve snage i poleteše u visinu skoro do samih greda. Zvono stade. Tako ponoviše još dva put.
Valjalo je dugo zvoniti. Umro je botat trgovac, poznati ćir-Nikola. Zvonari će se, po običaju, siti nasanjati... Obojica su starci, od preko šezdeset godina. Marko je mali rastom, večito ide raširenih ruku i pognute glave.
Odzvoniše na skup, pa kroz pola časa za polazak i naposletku dočekaše pratnju zvonima. Onda siđoše obojica dole u crkvu, da se po običaju, nađu oko popova.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
Spolja raznoliki i zbog muzike nerazumljivi uzvici. Kad muzika prestane počnu obojica jednovremeno, samo što Ivković govori napamet a Jevrem čita): Draga braćo!
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
zaljubio se u nju najpre sin okružnog načelnika, mladi telegrafista, a posle i tata mu, sam glavom okružni načelnik. Obojica se zaljubiše u nju tako strašno da je u kući bio krv i nož radi nje, a sve u prisustvu gospođe načelnikovice!
— Sag, sag! Odma’. Pobrzo, Tašula, za gospodina jedna taze voda! — Užurbaše se obojica, i Tašula i ćir Đorđe. Ovaj sam uze poslužavnik s čašicom rakije i čašom vode i prinese Sretenu. — Izvol’te.
Ovo je imalo dobra dejstva. Posle pet-šest pročitanih strana, ispade mu knjiga iz ruku i on se pridruži Maksimu. Stanu obojica hrkati, i tako lepo jedan drugom odgovarati kao da jedan drži jednu a drugi drugu pevnicu. Noć je uveliko.
Kad izađoše iz mutvaka behu obojica osobito zadovoljni. Ćir Đorđe nema dovoljno reči da pohvali dopis. Osobito mu se dopao.
s Mićom »Oficirom« (kome je od toga vremena jezik bio sav ispečen i crn kao đon od silnih kafa mufte popijenih), stanu obojica pa gledaju premeštenu sudnicu i nove časnike. I Sretu obuzme neka milina i neki ponos.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Ne, neće te napasti!” „Više je verovatnoće Ako smatraš da hoće, Bićeš bolje sreće Ako držiš da neće...” Odoše obojica — Ciga i Radojica — Zagrljeni ko da su Slikani na proglasu Na kojem piše: „Dole rat!” I još: „Svak je svakom brat!
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Manji potok u viši uvire, kod uvora svoje ime gubi, a na brijeg morski obojica. Oli čele hvatat u kapicu da uljanik u gori zametneš? Niko meda otle jesti neće. — Goniš kamen badava uz goru.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
A obojica su bili lični, naočiti i silni. Kada bi ostali nasamo, gledajući se, osećali bi kako od zadovoljstva i sreće zatrepere.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Prije toga dana nikad se vidjeli ni čuli. S početka obojica se osjećahu nekako neugodno jedan prema drugome. Uzajamno ne željahu zapodjevati neka pitanja koja im se sama namećahu.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
potresa i Naum i Kliment na jedan mah primete kako se uže na svojim krajevima trza kao da ga neko s druge strane vuče. Obojica pomisle da je neko od njih već dovršio svoj manastir I da preko užeta daje drugom znak da sa zidanjem prestane, — i tako
pomisle da je neko od njih već dovršio svoj manastir I da preko užeta daje drugom znak da sa zidanjem prestane, — i tako obojica istovremeno obustave dalji rad. Zato su, po narodnom verovanju, ova dva manastira na Ohridskom jezeru ostala nedovršena.
Turci bili s Karavlasima; drugi kazuju da mu se u takovome boju zaglibio Šarac u nekakoj bari kod Dunava i da su ondje obojica propali; u Krajini Negotinskoj pripovijeda se da je to bilo u jednoj bari ondje blizu Negotina, ispod izvora Jaričine;
“ Na to se Bog smilovao i nekakijem čudnijem načinom prenio i njega i Šarca u nekaku pećinu u kojoj i sad obojica žive: on zabodavši svoju sablju pod tredu ili je udarivši u kamen, legao te zaspao, pa jednako spava; pred Šarcem stoji
Kad vezir sasluša svačiju davu, potegne nekoliko puta uz čibuk a poprijeko gleda na kadiju i mudira, a oni obojica kleknu pred vezira pak se mole za milost. — Aman, čestiti veziru, carski većilu!
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
” Međedović gladan ne imajući kud kamo prekrsti se, pa onda počnu jesti, i najedu se obojica i još im preteče Međedović gledajući u ručkonošu, koja je bila krupna i zdrava i lijepa đevojka omili mu, i reče ocu
Pošto na pitanje šta koji ima u vreći | jedan odgovori da nosi na vašar orahe a drugi vunu, navale obojica da pazare hespap onde na putu.
starije braće reče car: „Ako hoćete, i vas hoću oženiti, pa vam dobre dvore sagraditi“, no oni njemu kažu da su oženjeni obojica, i cijelu mu istinu otkriju, kako su pošli da sestre svoje traže.
s mene stradaš, nego hajdemo u vilinu goru, tamo ćemo naći jednu moju posestrimu i ona će nam kazati način kako ćemo obojica obogatiti.
Najposle narede da obojica prenoće s devojkom, pa kome nađu ujutru devojku okrenutu, onoga da bude. Kad nastane noć i oni legnu spavati, a
Posle uđu obojica k devojci, i legnu uza nju, jedan s jedne, drugi s druge strane. Devojka se opet okrene Turčinu, ali od smrada i gada
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
U ovoj knjižici ovako se obojica potpišu: „Doѕіtheo Obradovіcѕ, Ѕerbіano, vіro lіnguіѕ varііѕ erudіto, ѕanctіѕѕіmіѕ morіbuѕ morato, Anglіѕ, apud quoѕ
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Bakonja priđe k ocu sa voštanicom, te obojica otidoše ka bačvama, koje bjehu iza razboja. Svijeća se ugasi, te Kušmelj reče: — Zapali je jopet, vrag je odnija!
S lijeve čačurak njeki, suh, ispijen, a na kukastu mu nosu stakleni prozorci. Obojica začavrljaše razmahujući rukama, dok, u njeke, starkelja izvadi kutiju i pruži je stricu, a stric uze među dva prsta crna
Svi izgubiše svijest. Novoga gvardijana odmah zabolje trbuh, a Duvala spopade sipnja, te obojica legoše. Provincijal, Žvalonja, Lis i svi ostali gotovo pobjegoše.
Pošto pak, u pošljednje vrijeme, obojica zaviđahu Bakonji, prirodno je da su se potajno združili, te rade protiv njega! Ali šta mu, najposlije, mogu?
ne znade šta reći, no pokri lice rukama, pa otrča ka gvardijanu i Srdaru, preklinjući ih da odu da razgovore strica. Obojica su sjedela do ponoći kod Brne, koji je na mahove prebirao brojanice i molio se, te onda razgovarao se.
On je uvjeravao da nikad ne bješe njihove odive vještice, te se ženici uvijek grabiše oko njih. Obojica pak od lupeža strica Jurete napraviše njekoga znatnoga junaka, koji je bio strašilo rkaćima.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Na Badnji dan ja s vama nikad nisam razgovarao — promumla za sebe Đorđe gledajući u zagrizak hleba. — Morate obojica da me čujete! — Vukašin oseća da padanje dugo traje, pa viknu kao da se hvata za granu. Možda su ga isterali iz službe?
— Zakon?... Ja sam zakon! Sve je moje. Samo preko mog groba možete da se delite. Aja ću još da živim!... Obojica ste jednaki! — Aćima oštro zabole što prvi put pred Đorđem ružno govori o Vukašinu. Udari pesnicom o sofru.
Zna da od groznice posle porođaja žene umiru. Ako ona umre, umreće mu i blizanci. Obojica su muški, kurjačići, nikad ih ne može prežaliti. Đorđeva zavist urekla mu je ženu i prizvala smrt njegovoj kući.
— Meni umre jedan... Levi... A bio je krupan, nesrećnik. Kakva bi to sila od deteta bila... Đorđe zaćuta. Obojica gologlavi, gledaju se dugo, a i jedan i drugi znaju šta ovoga jutra sahranjuju.
Dvojica s fesovima, obojica terzije, uzeše ibrike s rakijom, klekoše na. kolena i, šišteći, nasuše mu rakije u uši. Opančar ne oseća, ne čuje
da šamara one koji mu se ne pokoravaju, odjednom rastužen ovim trenutkom kad treba njemu najkrupnije da se dogodi. Obojica misle na istu, uvek živu prerovsku priču.
— Treba da se raduješ! — ljutito reče Aćim. — Pa radujem se — gotovo prošapta Đorđe. Obojica gledaju raskrvavljen mesec. — Ja sam išao u Beograd da molim tvoje prijatelje i Vukašina da te spasavaju iz apse.
Kako je mogao da pomisli na Vukašina? Aćim podrhtava i njiše se, tako se njiše i Đorđe, obojica se njišu zapletenih očiju, rogova sudarenih kao da su urasli jedni u druge, i kroz njih osećaju šta misle.
— Imam. I Simka je bolesna. — A ja sam imao dva sina i obojica su umrla. Siroti... Bila su to dobra deca. Đorđu se pričini da će ga otac pesnicom udariti po glavi, trže se i pripi
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
U isti mah mu je valjda bilo i žao mladića pa mu je obećao da će ga, kad obojica budu u smrti, darivati nevidimkom kakvu poželi, ako mrtvi znaju da žele. Očigledno je održao obećanje.
U politici neistomišljenici, ali, obojica, znalci u jeziku i, obojica, sa smislom za paradokse u istoriji, možda bi mu pomogli da iskaže ono što ga muči već
U politici neistomišljenici, ali, obojica, znalci u jeziku i, obojica, sa smislom za paradokse u istoriji, možda bi mu pomogli da iskaže ono što ga muči već više od jednog stoleća: otkud
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
U njegovom domu nađoh i njegovog prijatelja Anaksimandra, pa me tako poučavahu njih obojica. Tales je po majci vodio svoje poreklo iz Fenikije.
“ „Demokrite!“, odgovori mu lekar svojim kadifenim basom. I obojica padoše jedan drugome u naručje i zagrliše se od sveg srca. Abderićani stajahu kao okamenjeni.
Zatim donese bistre, hladne vode iz potoka koji je tekao baš na granici njegovog imanja. Posle ručka sedoše obojica ne kamenu klupu u vrtu, odakle se, između platana i kiparisa, videlo plavo more.
„Šta?“, zapita ga Kalimahos, dok mu Teokritos odgovori samo upitnim gestom. „Pa sve ovo!“ Obojica ga pogledaše kao da ga ne razumeju. „Vi nećete da me razumete! Činite se nevešti!“, uzviknu nestrpljivo Zenodotos.
“ Obojica klimnuše značajno glavom. Klejtomahos nastavi: „Naš kolega Aristarhos, kojega ja visoko cenim i volim kao svoga rođeno
Kad se obojica oprostiše jedan od drugog, ona zovnu svoje dve prijateljice. Sve tri se povukoše u jedan ugao dvorane. „Znam sve!
Kolika sličnost između tog španskog narodnog junaka i našeg Kraljevića Marka! Kao istoriske ličnosti, stajali su obojica pod tuđim gospodarem, ali ih narodna poezija uzdiže i oplemeni, jer su, iako kavgadžije i siledžije, zaštićivali raju
„Onda je vaš razgovor sa onom mladom devojkom bio vrlo štur. Kladim se da ste razgovarali bez mnogo reči“. Obojica udarismo u smeh. „Pa znate“, reče on, „ja nisam svetitelj“. „U vašim godinama nisam ni ja to bio“.
„Nisam mogao da verujem! Vi ste mi, obojica, otvorili oči; hvala vam na tome! - Pa šta da uradim da se očuvam od pogrešnog tumačenja svojih opita?
Ona se onda završila na štetu Lajbnica. Danas je to pitanje u toliko prečišćeno što se oni obojica moraju smatrati za pronalazače infinitezimalnog računa.
Onda stajahu tu kao okamenjeni, dok ih ne zamolih da obrišu noseve“. Obojica počesmo da se smejemo, Kivije toliko, da mu se sve salo njegovog gojaznog tela treslo, a meni udariše suze na oči.
Nasmejasmo se slatko obojica, no mene odjednom obuze tuga kad pomislih šta bi Faradej stvorio u nauci da je imao matematičkih znanja.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Uostalom, razmisli i složićeš se sa mnom. Kao i Sirano, Žerom Koanjar odskače dubinom uma. Obojica nemirni duhovi, otmeni duhoviti, genijalni, visoko nad sredinom u kojoj provode jedan nemiran život i obojica
Obojica nemirni duhovi, otmeni duhoviti, genijalni, visoko nad sredinom u kojoj provode jedan nemiran život i obojica nepriznati i nesrećni. Utoliko... Ima, ima nešto od Sirana u opatu Koanjaru.
— O blagi Bože, nisam se nadao, hvala ti. Plakali smo obojica. — Zašto se nisi nadao? — Pa, znaš kakvi smo danas. U onom uzbuđenju ja nesmotreno požurih da ga obradujem: — Molim
Pošto kroz suze i žurno izmenismo nekoliko reči mi se, obojica, uputismo peške kroz varoš sve dok ne stigosmo u kasarnu.
Kao čovek vrlo mek i bolećiv ja popustih. Tako posedasmo obojica (on zaista kao štap uz mene) i kad se kretosmo ja pozdravih onu gospodu koja me otpozdraviše, čini mi se, podsmevajući
Dakle, toga dana morali smo najpre ići kolima Do prilično udaljene stanice, a potom vozom. U kola smo seli obojica kod Pavlove kuće. I eto, bilo je to tada.
Ja sam to primetio u jedno vreme kad smo obojica, obasuti mekim sunčanim zracima koji su nam ulazili kroz prozor, bili zadremali, i kad se on povremeno i po navici
Moj Lala se umudrio. Ćuti. Ni na konje ne viče. Gledamo obojica, čas levo čas desno, u ranjenike, i hteli bismo svakog da vidimo, da znamo gde je ranjen, da ga pitamo je li mnogo ranjen?
— Koji je to? — planu pukovnik Nedić. — Molim Vas, ili on iz puka ili ja; obojica ne možemo biti u istom puku. — Ama koji je to? — grmi pukovnik Nedić.
Nas smo dvojica, gospodine potpukovniče, određeni za ovaj posao, i obojica ćemo i ostati! — Dobro, dobro, dee!... Utom doneše i mastilo.
— Pa dobro — kaže on u onom izveštačenom besu, a gledaju se i nokte obojica zaboli u onu bundevu — otkud dukat u bundevi, ajd’ otkud dukat u bundevi?
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
I on se zvao Ivan, pa je i ta sretna podudarnost u nama rađala djetinjski veliku radost; obojica smo se osjećali time polaskani, i u tome smo gledali nešto više od puke slučajnosti. Postali smo nerazdvojni.
samo za se nego i s obzirom na još nekoga, stajati pred svakom pojavom u životu u isti mah u svoje i još nečije ime. Obojica smo osjećali potrebu da svaku pomisao, zapažanje, doživljaj smjesta jedan drugome saopćimo.
To radim zato da mu bude veće zadovoljstvo kad najzad dobije violinu u ruke. Pomišljam, ako obojica ostanemo dulje ovdje u bolnici, i ako on bude imao za to želju, počeo bih ga učiti počecima violine.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Ča-Vujo, ja sam... — prošapta on, dršćući kao u groznici, i nasloni lice na rešetku. Behu se obojica tako primakli, da su mogli čuti jedan drugom disanje. — Kamo se, po Bogu si ?... poludeh od muke — reče on.
— reče Vujo, kad uđoše u sobu kod Đurice. — Ovaj će ti biti pobratim i drug na svakom koraku, a dobro se znate obojica. Đurica priđe Pantovcu i rukova se sa njim. — Je li ti se dosadilo, pobro, čekajući? — zapita ga ovaj.
Pantovac uze novčanik, otvori ga i stade da gleda šta ima u njemu, a mehandžija, videvši da mu obojica okretoše leđa, zađe iza vranca, pa se okrete i strugnu uz brdo, koliko ga noge poneše.
— Kod njega ne idi ; a ako mi što javi, videćemo. To je stari lisac, znam ja njega dobro. Posle ovoga iziđoše obojica k društvu.
Ispred kuće mu odgovoriše da je sve povoljno, i oni se obojica pažljivo provukoše kroz šibljak i kukuruz, te uđoše u kuću, gde ih očekivaše Stanka i dobar ručak.
Lezi ! Stanka ne pojmi odmah na koga se odnose te reči, pa se u trčanju osvrte i vide da su obojica prilegli po samom potoku.
Kad okretoše podnožjem Venčaca, onom šumovitom stranom, začuše pred sobom poznato zviždanje, znak njihovih jataka. Obojica se zakloniše za drva, spremiše puške i odgovoriše na znak.
— Zar ti znaš kud će me poslati? — Znam, ići ćete u smederevsku Moravu. Ali ništa, sastaćemo se mi prije toga. Obojica iziđoše iz kuće i, neopaženi ni od koga, odoše kroz selo, dogovarajući se o daljim svojim planovima.
Kao da su obojica osećali da treba odvažno izdržati ovaj prvi pogled, pa zastadoše, ne mičući se n ne pružajući ruke jedan drugom.
Đurica i ne opazi šta on radi s rukom, već ga samo stezaše i omahivaše, da bi ga oborio na zemlju... Obojica ćute kao zaliveni, samo im se noge pomeraju, odskaču od zemlje i opet staju na prste...
dva časa noći, navuče se gusta pomrčina, jer ne beše meseca, a po nebu plivahu jednostavni tamni oblaci, pa se onda obojica krenuše niz brdo. Varošica beše zaspala.
Novica podiže jedan proštac, te se provukoše kroz ogradu obojica i uđoše u dvorište. Đuricu obuze neka nepojmljiva zebnja od ove mračne i neme samoće, i on se stade kajati što dođe
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
starije braće reče car: „Ako hoćete, i vas hoću oženiti, pa vam dobre dvore sagraditi“, no oni njemu kažu da su oženjeni obojica, i cijelu mu istinu otkriju, kako su pošli da sestre svoje traže.
Pošto na pitanje šta koji ima u vreći jedan odgovori da nosi na vašar orahe a drugi vunu, navale obojica da pazare hesap onde na putu.
— Jok ja, efendija. — E, kad šaita nemaš, ja ti po koranu suditi ne mogu, nego hajte zbogom. Obojica pođu zajedno, pa kad bili niz basamake, opet raja Muhameda. — Vala, Vlaše, i ja — kad mu suda nema.
Promijene se haljinama, Era uzme tevter, pa pođu zajedno. Taman na polasku, na jednoj ćupriji sretnu kneza. Obojica dođu pred kneza, pa Era-kaluđer otegne: — O ti, božji čovječe, daj podijeli ovijem apostolima, koji su od samoga
Onda kuvar, počevši svoj simit drobiti u mlijeko preda se, rekne dervišu da i on tako svoj drobi preda se. Pošto obojica simite izdrobe, kuvar uzme kašiku te ono drobljenje izmiješa po mlijeku, pa onda reče dervišu: — Dela sad da jedemo.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
A majka plakala od radosti; učitelj je klimao glavom, a popa se našao u čudu i obojica se složiše da je seoska škola u Idvoru već suviše mala za mene.
bio mađarski luteranski sveštenik koji je veoma dobro govorio srpski, a u Pančevu je bio poznat po svom besedništvu. Obojica zametnuše razgovor sa mnom, a jako ih je zanimalo šta sam to sve doživljavao za vreme leta kada sam bio pastir.
me je do Nivena, koji me je mnogo podsetio na profesora Meriema, velikog poznavaoca grčkog jezika na Kolumbija koledžu; obojica su imali isti ljubazan izraz, lice koje je odavalo veliku inteligenciju i nežno svetlucanje dva umna oka.
me je do Nivena, koji me je mnogo podsetio na profesora Meriema, velikog poznavaoca grčkog jezika na Kolumbija koledžu; obojica su imali isti ljubazan izraz, lice koje je odavalo veliku inteligenciju i nežno svetlucanje dva umna oka.
Bio sam siguran da u svojoj mladosti nijedan od njih nije imao više od jednog dobrog obroka dnevno, a obojica su uspeli u životu Brzo upijanje i varenje duševne hrane koju mi je nudio Faradej, pripisivao sam uzdržavanju od telesne
Imao sam sreće da se s njim upoznam u vreme kada smo obojica bili mladi ljudi. Njegov uticaj spasao me je da se ne izgubim u dokazivanju elektromagnetne prirode sunčevih fenomena.
Dva druga pronalazača podnela su patentne na isti pronalazak. Jedan je bio Amerikanac a drugi Francuz, a obojica su imali za sobom snažne industrijske organizacije.
Hronološki gledano, Vaši je imao oko dve godine prednosti pred Hevisajdom. Obojica su zapazili da se kao i kod kablova, i vazdušnih vodova i kod telefonije, slabljenje smanjuje ukoliko je veća
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Stariji brat Spasoje sve je uzbuđeniji što više razmišlja; žao mu je što je dolje silazio i brata sobom poveo da obojica ludo nastradaju.
—Da ga javimo sudu! — nastavi mlađi. — Zašto da ostavimo radnju? Potrebni smo. Opet obojica ćute, razmišljaj u, ali zaludu: ne mogu da se odluče što da urade.
Oni, u poslu prignuti, nisu vidjeli žandara, dok vođa Spasoju ne stavi ruku na rame. Tada se obojica okretoše i, začuđeni, pogledaju jedan drugome ravno u oči.
— Dakle, što ćemo? — upita ih, našavši se u, neprilici. — Neka ostane kako je i bilo! — jedva dočekaše njih obojica. — To nije moguće, — reče kao za se župnik. Pa, predomislivši se, nečemu se sjeti.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
pohvale Stankovićevoj umetnosti, ali je zato više o Nastasijevićevom jeziku nego Stankovićevom i o kulturi iz koje obojica dolaze, izrekao sasvim neprihvatljive sudove. Da se vratim na početak.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
ČEDA: Pa tako i ja mislim govoreći s vama, ali, vidite, prevarili smo se obojica. VASA: Još kako smo se prevarili! XIV PERA KALENIĆ, PREĐAŠNjI PERA KALENIĆ (dolazi spolja): Dobar dan želim, dobar
Petrović, Rastko - AFRIKA
Od igrača je najzanimljiviji neki starac, koji nad mladićem što mu je par u igri vrti mač kao da će ga poseći. Obojica pevaju za to vreme: „Ranije belac nije bio međ nama, i mi smo sekli glave jedan drugome.
Drugi planinac bez reči žrtvuje svoje zadovoljstvo pošto ga njegov drug ne može imati. Obojica će se isto veče vratiti u planinu ne iskusivši veliku radost varoši o kojoj su toliko sanjali.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
JANjA: ’Ma, ćuti, bedo!... Što si se, vraga, tako napsio?... PORFIRIJE: „Ćuti!“... Kako da ćutim, bre? (dolaze obojica blizu vatre.) RADAK: Sad se ogrejte, Isuš’te malo mokre haljine. Noćas će biti posla ozbilja!
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Komarov me povuče za ruku, te stadosmo obojica pred majora Velimirovića. — Otpašite sablju, rekoh mu ja — (po zapovesti Komarova) — vas stavljaju pod vojni sud, još
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Ali vreme je bilo da idem. Ispratili su me obojica daleko, šaleći se stalno uz put, kao da šetaju nekim parkom... Pozadina ih je uputila na grbinu Ježa da poginu.
— Otkuda znaš! — zapita komandir. — Po kuknjavi. — Jest, jest, čuo sam i ja — dodaje drugi. — Kukali su obojica uglas. Prestali su tek onda kada je Radomir sručio u rov dve bombe. Ja sam baš u toj smeni bio. — Lepo.
— E-hej, polako! — savetuje ih veterinar. — Žurimo da ispijemo što pre. Zdravo, Kosta! Obojica nakrenuše i praznim čašama lupnuše o sto. — Džamiću, skuvaj četiri kave! Ali požuri — naređuje Radoslav.
idem da se malo olakšam... — Ah, dobro me podsetiste. Vidim ja da me muči neka iznutrica. Izišli su obojica. — Pazite na stepenice! — dobacuje Radoslav, pa se obrati veterinaru: — Ćuti, bogati, neka idu! Za vino ne govori.
— začudio sam se. — S tobom... Ne znam šta hoće... Nisam imao vremena da pitam. S nestrpljenjem smo očekivali obojica sastanak sa njima. Našli smo se u parku.. Vladao je svuda naokolo svečan mir.
Hteli bismo da požurimo, ali se bojimo sudarićemo se sa nekim. Ordonans je jahao pored mene i obojica smo naprezali vid. Na jednoj okuki udari ordonans kolenom o neki sanduk što je visio na samaru komordžijskog konja.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
KNEZ ĐURĐE: Kako?... Zar i Radoš?... JELISAVETA: Radoš i on — obojica se Sa buntovničkim srcem podižu, S prestola tvoga da te obore... Il’ još ne vidiš? E, Đurđe! Đurđe!...
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Zovi ga, Gavro! O, oče moj sveti!... Jedva Partenija iziđe iz košare. Kad se ugledaše, obojica zaplakaše, zagrliše se i poljubiše, pa onda otreše suze i šjedoše piti. MEJDAN SIMEUNA BAKA Tišina.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
(Pojavi se Josa na vratima.) Ima li još koga tu? JOSA: Aleksa! KAPETAN: Zovi ga, dođite obojica! JOSA (mane glavom te ulazi Aleksa). KAPETAN: Držite ovoga! ĐOKA: Ali, gospodine kapetane!
Ćipiko, Ivo - Pauci
— upita ga. —Zašto? Fala vam, k'o gospodaru i boljem od sebe, ma ča ne valja, ni nikomu drago. I obojica, kao stari drugovi, u hodu i istiha razgovarajući, odmicahu polako. Mjesec je lijepo otskočio i naginjao k zapadu.
Drugoga dana povratiše se obojica s novcima kući. I iz drugih mjesta s otoka saznavalo se da će ovaj put mnogo čeljadi preko mora, da će se svi u
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
blizancima u Novom Brdu, a ostaloj deci u tatarskim zemljama, Ugarskoj, Soli i gde sve ne, ni imena izgleda nije znao. Obojica su dočekali ovaj ratni pohod sa nadom, Kirča privučen opasnošću kojom je, kao spasenjem, bila obuzeta njegova ranjena
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Naši stari su pomrli, a mene i mog brata odveo poziv na drugu stranu. No obojica volimo svoj očinski dom toliko ljubomorno da ga nikom drugom ne dajemo ni na upotrebu, a sami ga posećujemo tek s
On drži pod pazuhom veliku mapu, prevučenu zelenom kadivom. Obojica ćute. Stariji okrenu svoje lice na levo. Ono je podbulo, oči vodnjikave; proređena kosa na glavi i bradi je plava, no
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Ali dopisivali se skoro više nikako nisu. Jedne zime okašljaše jako obojica. Toje bila velika muka, i ujedno poslednja prilika da se s retkom odanošću paze.
— „Ne znam šta je sad s njim, a sinovi njegovi, znaju svi, živi su, i oteli se obojica od sirotinje. Stariji je advokat u Bukureštu, bogataš, ali je uzeo prezime svoga dobrotvora, čijom se ćerkom oženio.
!... Dosta s Grkom! da izađeš jedared na kraj ti s njim, kad on ne ume s tobom. — Obojica imamo dosta krajeva! — Prestani šaliti se. Bolesna sam. — Nastade tajac.
Da nisu iz Španije, morali bi biti iz Palestine. — Pa možda su Jevreji? — Ne, nisu. Obojica su starog čisto kastiljanskog poroda, i užasni katolici.
A Pavle se opet radovao ogromnom napretku Brankovu u francuskom jeziku. Obojica se bezmalo raduju da Branko ode u Pariz na tri meseca, a zatim, ako bude mogućno, na tri meseca u Rim, a ako ne, svih
Davno su mrtvi obojica, i svi mi, njihovi đaci i pacienti, davno smo mrtvi takođe, ali ta dva čoveka kao da su se izdrobila u svoje
On i Mimić uhvatili su se sada ispod ruke. Spuštanje trostrukog kovčežića u zemlju, bilo je jezivo. Obojica očeva glasno jecaju; gazda-Gavra, bled kao krpa, zaboravio je da sveće razdeli sakupljenima s tri grudvice zemlje.
— A kad si već tako dobar da lekare i nas vaspitače nekako sprežeš, da te pitam šta ću ja sa onim mojim, ili šta ćemo obojica sa onim našim Mijom?
” U razgovoru s Morfidisom skresavanje istine je išlo vrlo daleko: seva, seva, pa udari grom, i onda umuknu obojica. Tada, od iste građe načinjeni, slični sa onim jakim mesnatim nosevima i dugoprstim rukama bankara i spekulanata —
Njih dvojica, kao dva Diogena, samo što je stari bio veseo Diogen, a mlađi sumoran Diogen; obojica izmireni sa sudbinom do ravnodušnosti, samo stari od optimističke, mladi od pesimističke ravnodušnosti.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
— Nositelj Muamedov sad privati besedu: »Vala kardaš, mi smo jednake sreće. Obojica smo gospodu služili, pak kako smo se uzvisili, tako smo i prošli.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— veli pop Momčilo. — A-ha... — Ali ja tebi nabih kamilavku... A za ovo sada, ja sam osetio... I počeše obojica da se smeju. — Znao sam ja da ćemo tebe teško prevariti. Ali ona dvojica su pali u zamku.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
sept. 1371. godine do bitke, u kojoj su Vukašin i Uglješa katastrofalno poraženi. Obojica su izgubili život, a veliki deo njihove vojske nastradao je u borbi“.
Turci bili s Karavlasima; drugi kazuju da mu se u takvome boju zaglibio Šarac u nekakoj bari kod dunava i da su ondje obojica propali; u krajini Negotinskoj pripovijeda se da je to bilo u jednoj bari ondje blizu Negotina ispod izvora Caričine:
“ Na to se bog smilovao i nekakijem čudnijem načinom prenio i njega i Šarca u nekaku pećinu, u kojoj i sad obojica žive: on, zabodavši svoju sablju pod gredu ili je udarivši u kamen, legao te zaspao, pa jednako spava, pred Šarcem
“ Usta Bajo na noge lagane, obojica na dvor iziđoše, iziđoše, pak se rastadoše. Bajo posla Njegošević-Mata da opipa bega Ljubovića, da na njemu pancijera
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Na dva-tri koraka pred ciljem zabliješta ih iz jednog otvora tako jaka svjetlost da obojica čvrsto zažmuriše. — Šta je sad ovo? — čisto se prepade Mačak.
Za manje od četvrt sata obojica su već bili u šumarku. Otud, iskosa gledajući, nije se primijećivao ni trag onoga otvora koji je vodio u njihovu pećinu.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Tadar iguman po izborli u grad posla tri četiri kaluđera, te to čudo kazaše caru i patrijarhu, pak i obojica s mnogim narodom taj dan dođoše u manastir na leturgiju...
Koje Grci, koje Bugari put im presecahu, koje pak na moru se topljeći. Ama po dogovoru i obojica okrut — spravu za uzimanje grada, kako će bedene sa suha i s vode sobarati, jednako hićnjom prigotovljahu.
videše dva junaka vrlo pristala i lepa, kako pred carevim licem da stoje, i ostali ljudi svi su ih počitovali, pak obojica dođoše k crkvi svetoga Dimitrija i stadoše se spolja oko nje šetati i gledati je.
I taj mir dokona i utvrdi međ njima više im se ne zavađati dok su živi obojica ama lepo spažati im se na konšiluku, bez štetočinjenja, u ljubavi. Tako i sadržaše se za života im njihova.
Tadar mirno se povratiše svaki na svoju stranu hvaleći i slaveći im Boga o tomu i njegova mu ugodnika, te i obojica begova veliku ljubav imadoše s Maksimom so to dobine i navreše, te i bez volje mu, na silu postaviše ga vlaškim onde
I onde gospodin sede na stolicu i poče ih suditi i razmotre da su obojica jednako krivi. I reče: — No, kako ste jedan drugoga jahali kad ste krali, tako i sad nek sedne hrom na slepca!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— a glavati čupavi šegrt Pote, i on šmrče i radi; čisti zečjom nogom stare minđuše i baca ih na gomilicu preda se. Obojica se zadubila u posao pa rade.