Upotreba reči odgovori u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

— U načelstvo! Tamo ih nosite, — odgovori načelnik koji je u taj mah na konju sa kmetovima u pratnji stigao. — U načelstvu je prostran hodnik, — produži dalje, —

“ Čiča Marko je razumevao nešto nemački, pa mu odgovori: „Gospodine, Obrad ne pije!...“ Doktor ga ljutito prekide: „Štile!... Svi Raci buđet pijanice!...

„Ko ti je ova žena?“ pitao ga je prota oporim glasom. „Sestra moga pobratima, oče proto!“ odgovori čiča Marko duboko uzdahnuvši. „A ko će za pogreb da plati?...

“ odgovori čiča Marko duboko uzdahnuvši. „A ko će za pogreb da plati?...“ Marko ne odgovori ništa, samo što ga je, ćuteći, gledao...

“ On se tužno osmehnu i nekako potmulim glasom mi odgovori: „Spremam se, kao što vidiš, u lov... Mogu te pratiti, ako hoćeš, čak do Lukova, ne marim da sedim kod kuće“.

Uča se žalostivo osmehnu, pa mu svojim blagim glasom odgovori: — Godine, sinko!... On, namesto katedre, prostre lepo u školi asuru, skine svoju kačketu, prekrsti lepo noge,

— upita ga kapetan, a ćata poniznim glasom odgovori: — Jesam, gospodine! — I onoga nesrećnika iz Županjevca, što je manastirsko prase ukrao?

— I onoga nesrećnika iz Županjevca, što je manastirsko prase ukrao? — I njega, gospodine, — odgovori ponizni ćata. — Dobro!... Dve nedelje će ostati ovde u hapsu.

se, kao čovek koji se na nešto odvažio, ali kad ga je kapetan zapitao što je čoveku kuću zapalio, on sasvim kratko odgovori: — Ja nisam! — Nisi? — dodade kapetan, nameštajući zlatnim gajtanima bogato išarani ćurak...

— dodade kapetan, nameštajući zlatnim gajtanima bogato išarani ćurak... — Nisi ti, a da ko je drugi? — Ne znam! — odgovori mladić, a kapetan, istresajući pepeo iz lule, reče za sebe: — Jogunasto pašče!... Ali će priznati, hoće!...

Starac kucnu malo na pendžer. — Ko je?... — začu se meki glas staroga učitelja. — Ja sam! — odgovori starac. — A! stari Sremac!... Šta li ga ovamo donese?...

— Šta bi, stari prijatelju? — pitaše uča. — Sve je u redu — odgovori Sremac. — Sutra ćemo svi u Jagodinu, do mađistrata... I tvoj je Milisav izbavljen...

Obradović, Dositej - BASNE

” pita. „Zlo, moja mila ćerko, ta hodi bliže da me nagledaš . „Prosti, čiko, nemam kad, hiti mi se, — odgovori mudra zverka — a i neće mi se, jer vidim mnoge tragove k tebi, a nijedan od tebe”.

„Koje je to? Kazuj, i ne sumnjaj o mojej blagodarnosti”, reče lav. „Živa kurjaka zapovedi oderati — odgovori lis —i vrućom se njegovom obloži kožom, i u malo vremena, tako mi lisca i njegove kože, biće ti lakše!

Pitali su jednog starca Ingleza gdi ljudi najbolje živu. „Onde — odgovori starac — gdi se slabi ne boji silnoga, nit seljanin plaši pred spahijom, gdi se siromah bogata ne stidi, niti pošten

„Nijedna vero! Na tolikom polju preko mojih li leđa ti put sebi nađe? Što ćeš cad, kazuj?” „Velikomo|žni lavu”, — odgovori miš s l umilnim glasom, — „vesma sam sagrešio, priznajem i ispovedam, no molim te da mi oprostiš; neću više to

” „Načast ti tvoja čast; časti se s kim si se i dosad častio”, odgovori pametni bik, pak ode svojim putem. Naravoučenije Sve ovoj podobne basne uče nas predostrožnosti i čuvanju.

| 14 Lavica i lisica Lisica je pohuđavala lavicu zato što ova retko i po jedan porod rađa. „Retko, i po jedan,” — odgovori lavica — „ali kad rodim, a ja lava rodim”. Naravoučenije „0υκ εν τω πολλώ το καλόν: Nije u mnogomu dobro”.

„Kad se god rasrdiš, — odgovori mu učitelj — nemoj ništa ni učiniti ni zapovediti dok ne očitaš grečesko azbuki od alfa do omega.

” „Al' dok ja to očitam, proći će me gnjev”, veli mu cesar. „To ja i hoću”, odgovori učitelj. Plutarh, za neku veliku pogrešku vesma razgnjevat na svoga slugu: „Idi mi s očiju”, reče mu — „da nisam ovako

Pitali su jednog starca Hercegovca kad će zliju nestati. „Kad se svi dobri nasuproć njih slože i podignu”, odgovori pametni starina.| 17 Kurjak i jagnje Kurjak pijaše na jednom izvoru.

” „Ta voda, gospodaru, od tebe k meni teče, kako ću ti ju ja zamutiti? To nije moguće”, odgovori užasnuto jagnje. „Ha, ha! Po glasu te poznajem, ti li si onaj koji mi se lane u ovo doba rugaše?” „Lane, u ovo doba?

„Ja bih to lasno i pado učinila”, — odgovori ovca — „no ako si i sav izdrapat i osakaćen, i tako si kurjak, pak se bojim da nisi gladniji neo žedniji”.

Onda jedna od starijih i iskusnijih lisica, pridosetivši se njejzinom lukavstvu, odgovori: „Dok si ti rep svoj imala, nisi nas na to sovjetovala, a sada, gdi si ti bez repa ostala, hotela bi da i mi naše

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

” „Docnije dođe jedan oficir k nama i zapita: ,Ko je tu knez Aleksa?’ i Arsa mu odgovori: ,Ovo je’ i pruži ruku na mene. ,Hajde’ veli, ,zove te car!

’ Ja mu na to odgovorim sasvim veselo, da smo i’ oterali čak u Soko i Užice, a neke čak preko Drine. — ,Gut!’ odgovori car smešeći se, ,a koliko je do Užice, Sokola i do Drine od vaši’ mesta?

” — „Hoćemo za Boga i pomagaj” odgovori mu moj otac, i zamoli ga u ime sviju knezova da radi o tome. — „Idite i tajno načinite svaki mizare (prošenija) na

” Moj otac odgovori: „Istina je, da sam se zakleo da ću mu biti veran i protiv Turčina sa slobodu očevine moje vojevati, i poznato vam je

” — „Kala, kala, sutra hoćem da vam dam fermav”, odgovori Metodije. Knezovi odu na konak, a mitropolit Metodije uzjaše na konja, te ti u grad veziru, i kaže mu kako knezovi hoće

” — ,,Dobro, age — odgovori moj otac, — da se s knezovima dogovorimo.” — Na to oni: ,,Nema tu od dogovora ništa, nego svi redom morate udariti

” Knez mu odgovori: „Imamo ručka dosta, a i tako je petak; ali baš kad hoćeš a ti udri”. Turčin zapne šišanu, pak okrene najpre na

Zapitam ja Savu: „Šta ćemo mi sad raditi?” — Na to on odgovori: „A šta ćemo, kuma-proto? Što je bilo, biće opet; no mi svi žene i decu u šumu za brdo, a mi puške pa na brdo, pa što

— „Doista Veso?” — „Baš doista, proto!” odgovori Vesa. — Ja se pobojim da ne čuje ova vojska i kažem: „Veso, o tome ćuti, nikom da nisi kazao; jer, jednom ako kažeš,

(To vam samo napominjem da vidite, kolike su onda Srbi postove uvažavali.) Onda knez Pejo odgovori: „Ta, brate, hoću i ja, ali kako će naposletku izaći?

— Obrlajtnant na to odgovori: „A koga vi u ovoj strani više imate nego mitropolita Stratimirovića? On je od vaše nacije kao kralj, a dobro se pazi

” I njima pročitam pisma. — Veli knez Teodosije: „Popo, kako si ti pisao najpre, a ti piši opet i odgovori na to pismo; a Crni Đorđe ne zna pisati, a nema ni pisara, on samo zna Turke tući — no se ti vrati”.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Hajdemo, hoćemo li? — upita jedan od njih ispivši polić do dna. — Neka još, dok ode. kmet — odgovori drugi, a ispod stola sklonio ruku i u njoj paklo ulepljenih karata. — Ako je kmet! Što ti prezaš od kmeta?...

Jesi ti glava u ovoj optštini? — Jesam, gazda-Rako... A što pitaš? Zar ti dojako nisi znao da sam ja kmet? — odgovori mu Stevan malo začuđeno. — Pa šta činite vi, ljudi? Je li ovo arnautluk, šta li je? — poče vikati gazda Raka.

Ja ću vas čekati — reče gazda Raka sasvim mirno. — Ne mogu ja to danas — odgovori Stevan. — Imam ja još trista poslova... Sutra ćemo! — Ama potra je najpreča, Stevane... Reci ljudima nek iziđu sad.

Ona ćuti. — A gde ti je Spasoje i Đuro? — Ne znam... Idi pa ih traži! — odgovori ona ljutito. — E baš si mi jutros nešto ljuta... Nisu ti sve koze kod kuće. Ona se čini i ne čula, samo kopa.

Sima hajde te k njima: — Šta vi to deljate? Oni se zgledaše, pa se malo nasmehnuše. Đura odgovori: — Evo gradimo rogu; hoćemo da udarimo na jednoga brava.

— upita Sima, a čisto mu raste kapa što ga nađe tako ubrađena. — Ja sam, brate slatki!... Eto vidiš... beda! — odgovori Raka, umoran od onog tereta, teško stenjući. — A šta to činiš, bolan? — upita opet Sima. — Ne pitaj, moj brate...

— Ama jeste li vi koji čuli što ono rikaše noćas goveda po livadama? — upitaće jedan. — Jest ja — odgovori drugi. — Mora da ih je nešto poplašilo.

— Pa eto vidiš šta je... svrdo — odgovori Radan nerad da divani kad mu se hita. — A bogati, brale, šta radiš s tim? — upita gospodin.

je l̓ te? — Jes̓, to će kapetan graditi. U nas, hvala bogu, to ne grade. — A imate kapetana? — Imamo — ja! — odgovori Radan već izlazeći iz strpljenja. — A ima li dece? — Ima dvoje-troje... — Pa to ste njemu kupili glavu šećera?

— Jes̓, ti, šta si? — Ja sam, znate, profesor. — Tako! Ti si provesor što učiš one starije đake? — Da, da — odgovori profesor. — E da si pošten, brate!

— Ja vala, sad iz varoši — odgovori Radan. — Ovo je pop! — viknu jedan od pogađača i lupi po jednoj karti. — Sutra! — uzviknu onaj što razbacuje, izvrnu

— Ih, orospiju mu očinu! — viknu pogađač. — Baš si baksuz, Radane! — Baksuzi ste, čini mi se vi svi... — odgovori Radan. — Dede batalite tu sprdnju da sednemo kao ljudi.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

On pritrča svome imenjaku. — Imenjače!... Imenjače!... — viknu i uhvati ga za ruku. — Čujem! — odgovori Stanko. — Jesi živ? — Živ sam — reče on i, uhvativši ga za ruku, diže se polako. Ali se ljuljao.

— Sve se iskvarilo!... Nema tu momka pa da ga svećom tražiš!... Maro!... Je li gotovo? — Jeste, tajo! — odgovori snaha. Starac se pridiže sa svoga mesta, uze voštanicu što beše prilepljena uza zid i zapali.

Pri pomenu Lazarevog imena Stanku se diže kosa uvis. Pred njim ožive jučerašnji dan s celim događajem... On ne odgovori ništa. — Je li? — pita kmet. On je ćutao. — Odgovaraj, more! On je opet ćutao... — Simo! — zapovedi kmet. — Veži ga!

— Ko si ti? — pitao je glas gromovito. Stanko se zbuni i promuca: — Ja sam... ja sam-m... — Ko si? — Srbin — odgovori on prvom mišlju koja mu na pamet pade. — Odakle si? — Iz Crne Bare. — Koga tražiš ovde?

— Bog ti pomogao! — reče jedan piskav glas. Koga tražiš? — Srećka harambašu — odgovori Stanko. — Ja sam. A što ću ti? — Tražio sam tebe i tvoju družinu. Rad sam s vama deliti dobro i zlo, ako me primite.

— reče Stanko. — A znaš li šta je hajduk? — Od rana detinjstva slušao sam kako o njima uz gusle pevaju — odgovori Stanko slobodno i odrešito. — Jeste, pevaju... ali to je mučan život...

— Jesi rvač? — upita ga, a iz oka mu se moglo pročitati da mu je ponos uvređen. — Jesam — odgovori Stanko. — Hodi!... Uhvatiše se i poneše, ali ga Stanko bez po muke obori.

— Gdje si?... Čekam te, evo, već dva sahata... — Evo me, dragi aga... Malo sam se zadržao — odgovori Marinko, smešeći se i skidajući štapom blato s opanaka. — Jesi ozebao? — Nisam. Kako sam žurio, i oznojio sam se.

— Znam, ćeri, ali koja vajda kad je Stanko otišao u hajduke? Jelica na to ništa ne odgovori. Zaćutaše. I dugo su ćutale. Jelica je osećala kolikotoliko lastaka na duši: bar je majci kazala.

Zavrzan ne može biti miran, stade zadirkivati Zeku: — Ama, slave ti, kako ti je to ime? — Kao i tvoje — odgovori Zeka. — A kako se prezivaš? — Selaković. — Po prezimenu bih rekao da nisi rastao na jednom mestu...

Upršti pogledom u nju: — A što nećeš? — upita. — Neću zato što sam dala reč drugome! — odgovori Jelica mirno. — A kome? — Stanku. — Dala reč Stanku! — očajno uzviknu Krunija. — I ona daje reč!...

Kad ona uđe, on se osvrte. — A... došla si? — reče gotovo mirno. Ona ne odgovori ništa. — Ama, čuješ li, tebi se javljaju prosci. Ona opet ćuti. — Ivan te prosi za Lazara, i ja im rekoh da dođu.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

se onako sedeći na krevetu tako duboko kao da je hteo poljubiti u ruku lekara, pa gledajući preko glave mome drugu odgovori glasom u kome sam čuo poverenje, desperatnu nadu, slepu predanost... — Dobro će bog dati!

svojima, izvrte glavu na stranu i, sa strane gledajući preko moje glave, poče se nihati, kao zaušćujući da mi nešto odgovori. Ja mu priskočim u pomoć: — Kaže mi mama.. Ali me on odmah prekide: — Ta ti si, Janko! Gle! A kako da te poznam?

On je to činio tako brižljivo, da je jedva dospeo da mi odgovori: — Ništa! Ne znam otkud mi dođe u pamet, a još manje otkud da mu zajedljivo reknem: — Da se nisi, more, zaljubio?

obilazi tamo. — Nuto-de! Baba se zamisli. Najzad odgovori: — Ja ću već pomenuti đedi; da vidim šta će on reći! — Nemoj ti, molim te, pominjati što za ono! — Bog s tobom!

joj: da đeda i Radojka kupuju svu robu i da on ne sme ni pomenuti đedi da njojzi samo kupi nov srmali-jelek; ali ona odgovori da za đedu nije ni pošla i da će ona ići svome ocu i iskati da joj on kupi, jer joj je muž dronja i ne sme joj uzeti ni

Arsen pože glavu, turi nos u šaku, stade vrteti ramenima levo i desno, i kroz stid a sasvim protegnuto odgovori: — Ja ne znam!

Pop nagnuo glavu, a od miline sve mu suze kaplju u tanjir. Poslije je vladika pitao šta je učila, i kad ona odgovori da svršuje četvrti razred, zapita on popa: — Pa šta misliš sada s njome?

Pa ipak ustah i pođoh. — Laku noć! Dajte mi bar ruku. Ne gledajući odgovori laku noć, ali mi ne dade ruke. — Gospođice, to nisam zaslužio. E, pa laku noć! Dođoh u svoju sobu.

— A dopada l' vam se ovo? Ona posmatraše sliku koji sekund, onda sasvim naivno odgovori: — Ja ne znam šta se ovde može čoveku dopadati. Naročito u vašoj knjizi. Mora biti da je ovo le pluѕ âpre lettre.

— Kakav god vi hoćete. A kakav vi hoćete? Opet je ćutala. Ja sam gotovo šaputao: — Kažite kakav hoćete! Ništa ne odgovori. — Gospođice, znači da biste vi ipak kakav drugi poklon hteli od mene; vi nećete samo moju duhankesu. Kažite, dakle!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— veli pop Spira. — Znate kako ono kažu kad se onaj davio pa vikao: »Pomozi, sveti Nikola!« a sveti otac Nikolaj mu odgovori: »He, sinko, mani i ti rukama, a već moja ti pomoć neće oskudjevati!« He, pa tako vam je eto i ovo!

— O, ni najmanje — odgovori Jula koja se brzo ispravi, a zbunila se pa u rukama jednako drži jedno lepo žuto gušče, jer mu ostala njegova braća

ljubim ruku, gospođice, — reče g. Pera i majku poljubi u ruku a ćerci se učtivo pokloni. — Službenica! — odgovori Jula i pokloni mu se onako kako se obično frajle sa sela klanjaju, to jest izvuče malo vrat k’o kornjača.

Sido, ’ajde brže daj druge čiste čaše, i drugo, hladnije vino. A zatim se okrete pop-Ćiri da mu odgovori na pitanje koliko je danas palo u tas. Zatim je pohvalio Heruviku, a učitelj opet prediku.

Melanija mu odgovori prijatnim stiskom ruke, i Pera sav sretan izađe praćen gđom Persom i Melanijom. — No, ne znam šta bi’ dala —

— Kad me zakopadu... Posle toga je Jula veselo produžila rad u bašti, i rešila se, kad opet dođe na plot, da mu odgovori da je ona zasad tátina i mámina, a ono odonomadne da je u ljutini kazala.

« A on mi odgovori: »Prošlo je to mene, snago moja, nego ti uradi k’o što sam ti kaz’o; slušaj ti samo meneka, ja sam ti, kaže, uvek

O, Juco! — Jao, ta máma je budna! — prošaputa Jula. — Juco!... Je si li ti to? — Ja sam, mamo! — odgovori plašljivo Jula. — Šta radiš tamo u to doba? — pita je gđa Sida koju je komarac pecnuo i kašalj probudio. — Pa... eto...

— Neće, neće!... Na lancu je pod ambarom. Izvol’te slobodno! — odgovori gđa Soka. — No, šta će sad opet ta matora torokuša?!

« — Aj! — zapita jačim glasom one unutri, — ’oćemo l’ malo da odmorimo sirote konje? — Pa, ne bi zgoreg bilo! — odgovori mu pop Spira, željan da malo pobegne od silnih svakojakih misli koje su ga ophrvale onako sedećeg u kolima, a i da se

Kud će nas to odvesti, — sam bog će znati! — Dede, spasi bog! — prekide ga pop Spira. — Na spasenije! — odgovori mu domaćin, i kuca se i s njim a i s pop-Ćirom, i to još dvaput. Piju i razgovaraju se, i opet piju.

»Šta je, kako se svršilo?« zapita ih poznanik. »Je l’ se svršilo?« — »Jeste, jedva jedared!« odgovori mu pop Ćira. — »Fala bogu, sve je dobro!« dodao je pop Spira zadovoljno.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I, isto onako napućeno, prkosno, gledaše me kao da me ispitivaše. I posle dugog gledanja kao da se reši da mi odgovori. — Umre. Zimi, u selu... i tamo vuci li? psi li? rastrgli je. Ko zna?

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— Molim vas, vi meni jako laskate. Ono je bilo negda nešto, al' sada je sve prošlo! — odgovori malo prijatno zastiđena gospođa Jelka. Na to dođe i frajla Savka. Fina devojka.

Samo da najpre pošljem po mog tatu. On mi je kurator, a tutor mom detetu, — odgovori stidljivo-smešno gospođa Persa. — Imate i familije, moliću? — zapita Ljuba. — Imam jednog sinčića. Sad će doći.

— Sad se već možemo, mislim, malo dublje u stvar upuštati, — reče Peršunović. — Drago će nam biti, — odgovori čika-Gavra. — Vama će iz čuvenja poznato biti da moja kći nije bez miraza; ima ona za sebe ekstra, a i dete ekstra.

Jesi l’ ti sa gospodar-Čekmedžijićem zadovoljna? — Ako vi jeste, i ja sam, — odgovori stidljivo mlada gospođa. — E, sad molim gospodar-Čekmedžijić, ako smem pitati, šta vi imate? — Imam kuće u O.

Najpre otide Parković s čika-Gavrom Belkiću. Razgovaraju se, pitaju da l’ je rad frajla-Anku udati. — Zašto ne, — odgovori im, — samo nek se nađe kakav čestit mladoženja. Zove ih sutra na ručak, takođe i Čekmedžijića.

— I sam se radujem, — odgovori Ljuba. Tako sad u zadovoljstvu ručaju. Vino još ostaje na stolu. Belkić jednako vinom nutka goste, osobito Ljubu; no

— Znate li ko sam ja? — zapita Marko. — Znam, blagorodni gospodine! Vi ste gospodin Marko ot Rogozić, jurat, — odgovori zamućeno berberin. — Jest, a znate šta je to jurat, kraljevske table zakleti notarije? — žestoko se oseče Marko.

— Talenat još nije imanje. — Razumem vas. Pa, koliko ih ima koji s talentom kuće i zemlju steku, — odgovori odrešito Marko. — E, dobro, kad bih vam Micu dala, kako i otkud ćete živeti?

— Svaki nek čisti pred svojom kućom, najbolje će biti, — odgovori malo ljutito Alka. — Pa, baš da vidiš, Alka, nije nikakva ni sreća s tim Milivojem.

Ali, kako mogu oni u moju kuću silom ući da tepsiju otimaju, kad je ta tepsija moja dedovina, — odgovori oštro Alka. — Jeste li nemeškinja? — Jesam.

— Jeste li nemeškinja? — Jesam. Alka roždena ot Rogozić, — odgovori Alka ponosno, — a Rogozićka mi je i to prebacila da meni ne pristoji nositi val, jer je moj muž trgovac, no ja ga kao

Kod vas dobro vino rodi; kakva je bila berba? — Srednja, no ja ću već služiti sa starim vinom „auspruhom”, — odgovori Ćirković, uvidevši kud fiškal šiba. — Sad smo svršili, — završi fiškal. Alka i Ćirković vraćaju se.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Da, kad se mora onda drage volje! — Dragi Jurišiću, tebi je lako, sam si. — Nikom nije lako pa ni meni, — odgovori Jurišić. — Ipak, ipak, zamisli ovo: dvadeset i tri dana od kad smo se venčali. — Verujem potpuno.

— Odužuju se jedni isti, i jedni isti se ne odužuju, odgovori joj Jurišić. — Videćemo. i nešto kao neki skriven, mračan greh, sinu u njenim očima.

jednoga zabušanta, sama si kazala... Ona sačeka da zamaknu oficiri i sa onom mirnoćom živaca što ledi krv, odgovori prosto: — Šta ti je, šta ti je, ludo? — Odvratna, neobuzdana životinjo... jednoga... jednoga zabušanta...

— Vi mislite: gađaju samo vas; gađaju i nas u Beogradu. Ja sam sad tamo — Verujem da vas gađaju, odgovori Jurišić. — Čuli ste kako žene sjajno izdržavaju bombardovanje?

Ama šta sam ja to dopustio, gde ja To srljam?“ I kad malo dođe k sebi, on ljutito odgovori: — Ni trunke častoljublja u vama, gospođo. — Varate se, nego ja volim dete u junaku.

Afrika

Nije se nikad dogodilo da crnac odgovori na šamar drukčije no poslušnošću. Trebalo ga je takođe baciti u vodu, pa bi on već našao način kako bi se izvukao.

Njena drugarica Jo, ne manje stara i sparušena, nosi na glavi nešto što liči na kalpak, i njena je uloga u igri da odgovori na svaki pokret prve igračice.

Belac mi odgovori, sasvim ozbiljno, da su stvari rastovarene, da moj boj već pegla u dvorištu moje odelo, da ću ja s njime ručati, da će

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

“ „Bauern“, odgovori mu kirasir, „Bauern, paor.“ „Tako dakle? Oni neće da budu paori, neće da oru, i kopaju, oni bi svi da prose apšit?

Tražiću, koliko sutra, samo smrtne kazne i desetkovanje puka.“ „Tražite!“ odgovori mu starac, blago, tako da je to iznenadilo Krfljanina.

A ona mu odgovori, drsko, da ona nije dete, i da i ona, kao i sve njene drugarice u Beču, zna koliko vrede oficiri. Oficiri govore svakoj

Nigde takve abe nema, kaže. Molio je kapetana da siđe iz kola i vidi njegovu robu. A kad Isakovič i ne odgovori na to, čovek ga začuđeno pogleda i upita: otkud njegovo prevashodstvo ide i zar neće ništa da kupi?

A kad čestnjejši Isakovič ne odgovori, ni na to, ni jednom rečju, trgovac zavrte glavom i ode. Kao kad čovek susretne nekoga koji ima nemi osmeh ludaka.

Gledajući ga pravo u oči, Kajzerling upita Isakoviča: Da li je bio ikad u Črnoj Gori? Isakovič mu, začuđeno, odgovori: „Nein, gnädigster Graf!“ Ambasador se na to osmehnu.

Kako bi bilo – reče kapetanu – da sa tim ženskinjem odu u polje, u šumu? Da malo igraju i da pevaju? Isakovič, međutim, odgovori, nabusito: da on ne peva i ne igra.

Gore je nego što je mislio. Volkov onda odgovori, ponizno, da sekretar premijer‑sekretara možda nije hteo da izaziva paniku.

Seli se u Rosiju, da bi tamo, kao princ, živeo! Zar kapetan u lazaretu ništa o tom nije čuo? Isakovič onda odgovori kratko i jasno. On, kaže, ne zna Vasilija, nikad vladiku nije video. Ne zna Črnu Goru.

Bila je luda kad joj je palo na pamet da dolazi u traktir, k njemu! Ona na to odgovori, smejući se, da imaju poznate u Engelu, familiju Ziminskih, i da se niko neće čuditi da posećuje tu familiju.

Hteo je zato da opomene Pavla da bi trebao da se čuva Božiča. Božič ima, na duši, dva ubistva! Isakovič mu onda odgovori, mirno, da je gospoža Evdokija dolazila kod njih, kao svojih rođaka ali da nikad nije bila, čak ni na njegovom doksatu.

A morao je, stalno, da pokazuje svoj pašport. Pregledan mu je i prtljag. A stavljana su mu i pitanja, a njegovi odgovori beleženi u knjigu. Zašto je na putu? Gde je prošle noći noćio? Kod koga misli da odsedne u Budimu? Koje je vere?

Teodosije - ŽITIJA

Zapitaše ga: — Ko si i iz koga si manastira? A on odgovori: — Učenik sam oca Makarija, od koga sam po potrebi bio poslan u manastir Svimen, a nastojatelj manastira i bratija

I ppetekavši zapita ga car: — Da li je još živ sveti starac, otac tvoj? Odgovori: — Još je živ molitvenik Carstva ti, otac moj.

Car odgovori: — Sa radošću i veselom dušom tvoju molbu ispuniti hoću, i hoću da vidim brata o kome govoriš, i da li će blagovoleti

I kada je on upita: „Hoćeš li da se udaš, sestro moja?“ ona, čistotu ljubeći, i pošto joj ova reč teško pade, odgovori mu: „Ako ti sam izbegavaš brak, zašto druge na njega prisiljavaš?

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— Vrlo rado, samo sam ti ja slab pismenko — odgovori krčmar, pa odnekle donese ogromnu mastionicu, bijelo guščje pero i hartiju za pakovanje sjekira i sve postavi na veliki

— Eh, šta li je sad ovo? — uzviknu nepoznati i zastade sasvim blizu mene. — Biće, kanda, neki džak, a? Niko mu ne odgovori. Nepoznati onda gurnu džak nogom, dohvati mene uprav u slabine i glasno se nasmija: .

— čuo se jedan zabrinuti glasić. — Da nije slučajno mačak? — E, moj Brašnove, vidi se da nemaš iskustva — odgovori mu Slaninko. — Mačak ide nečujno kao sjenka, a to što lupka u mraku kroz kuću...

— začudi se sivi miš domaćin. — Pa napolju pada čitava kiša od mačaka. — Ja sam čuveni Miš prorok — odgovori bijeli miš. — Imam dobrog prijatelja mačka Tošu, i dok je god njega, ne bojim se ni stotinu mačjih kiša.

— upita jedan mladi miš. Miš prorok zamisli se duboko, duboko, pa odgovori: — Mački treba objesiti o vrat zvonce, pa ćete je uvijek čuti kad vam dolazi u goste. — Tako je, tako!

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Ona ima šašavo ime, kad ga viknete u nekom razredu, bar desetak devojčica odgovori „tu sam”, ima i dugačke noge preko kojih se svi u kući saplićemo, ali je najveća lafica od svih mojih sestara.

Bio je to šum moje sopstvene krvi nepomirljiv i očajan. - Ja sam danas izbačen sa časa, Rašida - rekoh, a ona odgovori da zna. - Bacio si neku knjigu, tako nešto? Ja ponekad poželim da pobacam sve knjige.

Rekoh joj da nisam čuo kako je neko postao vajar praveći samo zečeve, a ona odgovori da nije važno; ona će postati arhitekt, a to sa zečevima je tek onako, čovek valjda ima pravo da se bavi nečim što nije

- Jesam. Ali ću se zadovoljiti ovom kornjačom ovde. Jede li ona još nešto sem gramatika? - rekoh smejući se, a Rašida odgovori da to nije za smejanje, danas je važan dan: kornjača je podsetnik na taj dan. - Kakav dan?

— nasmejala se, ali taj smeh je bio kratak i pomalo usiljen i ja sam znao da se plaši. Dečak je odbijao da odgovori, ali je i dalje hodao iza nas. u mojoj đačkoj torbi umesto knjiga bila je Greta.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Reknem joj: „Dobar dan, gospođo Tatijana, šta mi radite, nisam vas odavno vidio”. A ona odgovori. „Ni ja vas, otkud vas kod mene, valjda izvolite mesa?

“ Ja pređem bliže k njoj, pa joj šapnem u uvo: „Čujem da imate valjanu kćer za udaju, imam za nju đuvegiju”. Odgovori mi: „Neka, ako bog da; želite li je videti?” — „Za to sam došao”.

— Svršeno je, moja Sofija od svoje volje pruža vam ruku. Je l’ tako, Sofija? Ona odgovori: „Jeste“, al’ vrlo tihim glasom.

Čula si od mene kako je sa prvom bolesnom dobro živeo, kako ne bi s tobom“? — Od slobodne volje, — odgovori Sofija. Onda joj ja pružim ruku, a materi kažem da bude odma’ sutra prsten, da ne treba nikakovi’ priprema i darova,

U ova kola spremićemo ranu i piće za put. — To se razume, i ta kola moraju biti sa arnjevi, — odgovori Krečar. — No, da se putni trošak isplati, to će ovako biti.

Birtaš otvoren čovek, ali iz razgovora vidi se da je „šaren”. Čamča pita ima li za njih sobe. Odgovori birtaš da ima za goste jednu, i tu će im dati. Stvari najvažnije unesu unutra, a jedan kočijaš će uvek napolju čekati.

Ostaviti tako bolesnog, to gospodar Sofra neće nipošto. Pita doktora koliko mora čekati. Odgovori mu: „Tri nedelje, ako donde ne umre”. Ne sme ga ostaviti, a ni kola sa platnom sama ne može kući poslati.

— Je l’ taj konj na prodaju? — Za novce je sve na prodaju! — odgovori mu bećar oporno. — A pošto bi ga dao? — Dvesta forinti. — Daću ti sto. — Ni krajcare manje, dvesta.

Evo me sad opet ovde, i znate zašto sam došao? — Ne znam, — odgovori Polaček malo zbunjen. — Ja sam došao da prosim ruku frajla-Lujze. Ja vašu kuću jako poštujem.

Otac drugi dan odmah ode bratu svećeniku na savet. Svećenik, kako to čuje, odmah mu odrešito odgovori da to nipošto ne čini, ako je njegov brat. No, budući je dobra partija, da on, Šamika, pređe u katoličku veru.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Isakovič, kome je isto tako bilo do toga da smotra prođe što lepše, ne odgovori, već zaneme. Arkadije, drmusajući belca, vide namršteno lice pred sobom i pokuša da umiri konja, kome je, i inače,

Dok mu je sa brade voda kapala na gole grudi, oseti kako mu srce uznemireno tuče. Naredi da se Antonoviču odgovori da pošalje do mrtvih odmah kaluđera i da ide pred Berenklaua, a da se u puku kaže da niko ne izlazi iz logora bez noža.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

⁹³ Kada neko trudnu ženu bilo šta upita, ona bi trebalo da odgovori jasno i razgovetno, da joj dete ne bi bilo mucavo ili nemo.

“, a porodilja, skrivena iza vrata, svaki put odgovori: „Sunce.“ Na Kosovu žena kojoj umiru deca, novorođenom detetu stavi minđušu na kućnom pragu, uz ovaj blagoslov: „Kao

’ a rodilja tri puta odgovori: ’dijete i mlijeko’“.¹⁵ Osim vradžbina, odnosno pozitivnih magijskih propisa kojima se obezbeđuje porodilji dovoljna

U Crnoj Gori „kad djetetu počnu nicati zubovi, ne valja da onaj koji pita: jesu li mu iznikli, niti onaj da odgovori da jesu ili nisu, pomene ’zubove’, nego ’vučići’.

’ a on mu odgovori: ’nosim vreću riječi’. A kad se dete na pragu kuće izvuče iz vreće, treba mu reći: ’Mučenje nek stoji u vreći, a tebi

Ulazeći ona pita onu ženu što sedi: ’kakvo variš?’, ’varim suvo da stane sirovo!’ odgovori joj ova.“ Postupak se, kao što je to običaj, ponovi tri puta.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

— Jutros... — odgovori kad su ga zapitali kad je stigao. – A koliko ostajete? – Ne znam. Možda do jeseni... – Fino — reče muž.

– Šta radiš tu? – upita devojčicu. – Ne mogu da spavam... — odgovori dete. – Znaš li koliko je sati? Devojčica nije znala. Bilo je tri i pet. – Hoću da mi završi Pepeljugu!

Šef ga je i dalje gledao bez reči, kao kroz mrenu. — Koliko sam dužan? — upita Žan Žik. — Četrdeset hiljada... — odgovori. — Imam zapisano. Žan Žik izvuče smotak zgužvanih novčanica.

—Dobro izgledaš! — reče. — Samo si se malo ugojio. —Godine... — odgovori mladi čovek. — Zašto ne sedneš s nama? — U službi sam...

— Pogle šta dišemo, bog te mazo! —Koja je ovo visina? — upita Čile. —Hiljadu osamsto — odgovori mladić. —Šta misliš da se ovo otkači? — upita Pop. — Bog te mazo! Čile ne reče ništa. —Je l' mora sa lisicama?

Sovinjon! Šatonedipap! – Nisi daleko od istine! – Hoćeš li da ti ja kažem zašto više ne piješ? – upita žena i sama odgovori: — Jer si počeo da se gojiš! A kada je u pitanju tvoja patološka narcisoidnost, nema stvari koje se ne bi odrekao!

— Kako je slatka! — reče sa gađenjem. — Koliko joj je godina? —Devet — odgovori majka. —Koga više voliš — upita nervozno — mamu ili tatu? Dete je nepoverljivo ćutalo. —Kaži: oboje! — reče otac.

»Samo da me dodirne!« — Ako mene pitate — reče otac — ovde vam je najbolja divljač. Imaš li još fazana? — Pogledaću — odgovori kelner muklo. Naklonio se i otišao.

« Ali, ne. Ćutala je. — Kakav je fazan? — upita žena. — Sjajan! — odgovori. Sada je stajao naslonjen uz stub pokraj kolica sa kolačima.

Matavulj, Simo - USKOK

Seljak ozdo odgovori: — Vaistinu, šjor, vi ste zaboravili da je danas naš Badnji dan, da se, otkad je Kotora, a u mirno vrijeme, na

Što ne kažete prosto: šta traže Crnogorci? Ivanović mu odgovori: — To nijesu Crnogorci, nego naši podanici, iz ovih gornjih krajeva!

I započe: — A da kako ti se čini, kneže, sad dolje? Drago odbi njekoliko dimova, mrdnu gustijem obrvama i odgovori: — Vaistinu, na bolje ne navikoše!

Kako ga ono zovu? — Franc mu je ime — odgovori Krcun. — A da nije lukav, ne ćaše uzeti tolike zemlje i gradove, bez krvi! Drugi su se bili za njega, pa eto i mi!

— ponovi pop i koraknu ka njekoj prilici, koja stojaše uz liticu. Rako, Markiša, Pero i Krcun opkoliše noćnika, koji odgovori na prekid: — Ja sam soldat! Bježim u Crnu Goru, kod vladike! Svi spustiše oroze na puškama i puške objesiše o ramena.

Ja ću te odvesti ka vladici, kad mine Božić. Dobro mi došao, gospodine grofe Janko! Uskok odgovori: — Hvala, gospodine! Primam vaše gostoprimstvo istim srcem, kakvim mi je ponuđeno!

A bog zna razumiješ li sve što zborim? — Razumijem — odgovori gost, zvonkim glasom. — Moj materinski jezik dosta je sličan vašemu, a vaš sam prilično naučio za ove dvije godine

Bićeš slobodan, kao što smo mi, a za to se krvimo i otimamo stotinama godina! Zdrav si mi! Uskok odgovori: — Hvala ti od sveg srca, kneže. Ja sam mnogo dirnut tvojim dočekom i tvojim riječima.

Mladi čovjek trže se iz misli, začudi se najprije tome pitanju, pa, nasmijav se, odgovori: — Kako ne bi bilo krtole!? — E, vidiš, u nas je odskoro!

“ Ali odgovori: — Ja mnim da je u redu da otideš i k njemu; sutra ćemo se dogovoriti. I on je kavaljer „Svetog Đorđa“. — Šta to?

— zapita ih knez. Mladići i ne opaziše da poodavno bješe nastao tajac oko njih, da ih svi posmatrahu. Krcun odgovori: — Eto, sjutra će gospodin Janko obući naše ruho. — Pa lijepo, vaistinu — prihvati knez. — Biće zgodan Crnogorac!

— zapita Janko. — U isti mah opazi da se svi namračiše i da Krcun pogleda Steva kao ne odobravajući. Ćoro odgovori: — Čovjek iz svijeta kao i ti!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Odbace u jarak dubok! (1575) Anonimni, crnohumorni pesnik i ne pokušava da odgovori zašto zeca prati tako opaka sudbina.

” „To nije čaša, to je moj zečić”, odgovori devojčica. „Moram ga odvesti u ambulantu”. „Idi kud ti drago, a mene pusti na miru”, rekne otac.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

I otada se javlja ceo jedan niz polemičkih brošura, tri Utuka Jovana Hadžića i oštri odgovori Karadžićevi. (J. Hadžić: Utukъ, ili Odgovorъ na Odgovorъ na Sitnice Єzыkoslovne, 1839; — Vukov odgovor na Utuk G. M.

Milićević, Vuk - Bespuće

Dokle idete? — Preko mora, odgovori onaj dobroćudno i prazno, ne pojimajući značenje te riječi, nasmija se, pokaza svoje jake bijele zube i ode brzo.

— Da 'oće skoro da prestane, — kaza ona tiho o pljusku, misleći na nešto deseto. Gavre Đaković ne odgovori ništa. On osjećaše pored sebe nju, svježu i mladu, koja izgara za čovjekom; on osjećaše oganj gdje mu prži lice i

Inženjer ga pozva da pođe s njima, pokušavaući da ga oduševi za svoj posao. On htjede da malo razmisli i ne odgovori odmah. Ona ga pogleda. Njemu se učini da je pročitao u njezinom oku: „Hajdete!“ I on, ne znajući ni sam zašto, pođe.

Na ocu se opažaše nešto plašljivo, nešto što ga tišti i smeta. — Šta radi mama? — zapita ona poslije ćutanja. Otac ne odgovori ništa u prvi mah, i to je dirnu i uzruja; i kad se sretoše njihovi pogledi, oba puna sumnje, on joj samo reče nesigurnim

Sremac, Stevan - PROZA

« — »Pa, pazari se, pazari; kraj s krajem, eh, taljiga se, taljiga!« odgovori majstor ili bakalin. »E baš mi je milo kad ti ide pazar, veli Jova, baš dobro te mi nećeš odbiti jednu malu molbu.

Radičević, Branko - PESME

Al' zalud pita, niko g' ne poznaje. I jedan samo odgovori na to: Da lice to mu nije nepoznato, Negde ga vide, ali de — ne znade. To samo reče, više ne pridade.

“ Međutim Vasa već je snagu pobrô, Pa odgovori: „Stojane, e dobro, Nek prema glavi jednom nas zasvira, Jer donde nema ni jednome mira.

“ Ovaj pita, smrt onoga mori, Ali opet 'vako odgovori: „Beše noćas oko pola noći, Al' će nama dvoje, troje doći, Onaj glave, taj slomljene ruke, Svak mišljaše došli su sa

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Zašto plače? Sve da i hoće, ona vam to, možda, ne bi ni znala da odgovori. Biće, valjda, najviše zbog toga što usamljeni pjevač zove u zajedničko bjekstvo tu nepoznatu pustu Marijanu, a ne nju,

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Ali ja sam se nadao tome pogledu i načinih lice tako hladno, mirno, da svaka sumnja odlete. — Ako mogu... — odgovori ti zbunjeno. Ja planuh. — Onda ne dolazi! — I htedoh da se udaljim. — Ne, ne... doći ću. Hoću!

— Što ne sediš, Stano? — upitaše te. — Da nacrnem kuću i vidim dete da ne plače — odgovori ti zatvarajući vrata. U tom jednoj babi, koja beše zadremala uz „mangal“ žara, ispade lula iz zuba. Svi se nasmejaše.

— A gde je on? Ti poče da mucaš. Beše ti neprijatno i stidno. — Na robiji — odgovori tiho. — Šta? — Nije kriv gospodine, tako mi Gospoda! Obediše ga. Uzedoše na dušu dušmani — Bog im sudio! A on? oh!

— ’Bro veče! Radite li? — upita on tiho i nekako plašljivo. Cveta na pozdrav ništa ne odgovori. Tobože, zaneta poslom, Nije čula.

Cveta na pozdrav ništa ne odgovori. Tobože, zaneta poslom, Nije čula. — Eto mučimo se, gazda, kao svaka sirotinja — odgovori mu Jovan i pomače se, te mu načini mesta do sebe. — Sedi. Odmori se. Hoćeš duvana? — Pa mogu. Daj!

— Ne ljutim se, ali šta će da kaže svet, ljudi! Idi, ako misliš dobra. Šta hoćeš ti? Ta ja sam žena! — Istina je — odgovori on meko. — Pa kad je istina, što dolaziš? Što me ne ostaviš? ... Eto, imaš ženu, decu.

— Sedi! — rekao mu mrko i pokazao mesto DO sebe na minderluku. Stojan, kao uvek, samo stao pred njim. — Neka — odgovori mu — Mogu i da stojim. — Sedi do mene, sedi ko što priliči mužu, domaćinu! — I reč „domaćin“ naglasi.

Marika, zajapurena od rada, ništa joj ne odgovori, već, pošto ostavi testije s vodom koje beše unela, obrisa ruke i rukovavši se sa mnom poče po sobi, oko Mite, nešto

Mita podiže glavu, pogleda je duboko, umorno, jedva držeći otvorene oči i odgovori: — Čamovina će me izlečiti, — šalim se, šalim!

Čula da si bolan, pa pita da li ti se što jede. I ponude ti poslala. Zar ti nisu dali? — Ne! — željno odgovori Mita. — Kako da ne? — poče Ariton da se ljuti. — Marike! — viknu i okrete se kujni gde je bila Marika.

— Kamo te ponude? Što mu nisi dala? — poče Ariton na nju surovo. — Kakve ponude? — odgovori Marika tromo i nekako zlovoljno. — Takve ponude — poče Ariton još ljuće. — Ponude što je moj čirak doneo: kruške.

Valjda se bio raspasao, pa se sad stezao onim svojim dugačkim pojasevima. Na naše: dobro veče, kako ste?... samo odgovori: — Eto... — I opet nastavi da se uvija i steže pojasevima. Uđosmo unutra. Mita nasred sobe. Ispružen, mrtav.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Oni ga dobro dočekaju i reku mu: — Bog ti pomogao, kad si nam drug! On odgovori: — Vaš do vijeka ostajem i za vas ću moj život dati.

— He, — vele — kad ti misliš naš drug da budeš, hoćeš li ti ljude jesti, i s nama u četu ići? Odgovori carević: — Hoću, štogođ vi radite to ću i ja raditi. — E, vala, dobro; kad je tako, sjedi!

— jesam, čestiti care, — odgovori najmlađi carević. Onda mu car dade svoju šćer za ženu, i dopusti mu da je on prvi do njega u svome carstvu, a onoj

Onda ga carev sin pita: — Kako se ti zoveš, boga ti, po imenu? Ovaj odgovori: — Ja se zovem Baš-Čelik. Carević pođe ka vratima a ovaj ga stane moliti: — Daj mi i drugu maštravu vode, pa ću ti

Jesam li ti kazao da ne otvoriš devetu sobu? Carević mu odgovori: — Nemoj se srditi na mene, ja ću da idem da Baš-Čelika tražim i da povratim moju ženu.

Kad iziću na čardak onda carević stane pitati sestru svoju ko je njen čoek za koga se ona udala, a ona mu odgovori: — Ja sam se — veli — udala za cara zmajskog, i moj je čoek zmaj, nego, brate, da te dobro sakrijem, jer moj čoek

Ona mu reče: — Nema nikoga. A on veli: — To ne može biti. Onda mu žena odgovori: — Boga ti, što te pitam da mi pravo kažeš: bi li ti štogođ mojoj braći da sad koji od njih ovamo dođe?

A zmajski car odgovori: — Onog najstarijeg i srednjeg bi zaklao pa ih pekao, a najmlađem ne bih ništa. Onda ona veli: — Došao je moj

A ona mu odgovori: — Ja sam se udala za cara sokolovskog, i on će doveče doći; nego da te dobro đegod sakrijem, jer on braći mojoj

— Dobro došao, šurače! — veli sokolovski car. — Bolje tebe našao, zete! — odgovori njemu carević, pa odmah sednu večerati.

— odgovori njemu carević, pa odmah sednu večerati. Poslije večere pita car šuru svoga kud je pošao, a ovaj mu odgovori da traži Baš-Čelika, i sve mu redom priča. A car ga stane sjetovati.

Brat je pita: — Za koga si se, sestro, ti udala, koji je tvoj čoek? Ona mu odgovori: — Moj je čoek car orlujski, za njega sam se udala.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

, odgovori g. Spasić u 9 čislu isti novina, ali ne da prizna, što je pogrešno, i da brani učtivo i lepo, gdi misli da ima pravo, n

Lalić, Ivan V. - PISMO

Naš brod. Drži li pravac? A onaj vrt na Aventinu, Da li je isti, ma da pinije prstenuju Dekade, god po god? Razmisli, odgovori, Ili prećuti barem neslaganje sa sumnjom Koja mi koči šaku, bar za tren, pa mi slova Posrću, nesigurno.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Zbog toga ga priupitaju ima li iko u gradu da mu je bar približno sličan, da ga angažuju za dublera? — Ima! — odgovori Sulence. Jedan Dača je pljunuti ja!

„Šta je, bre“, kaže on, „zašto uplaši moga slugu?“ A Smrt odgovori, pazi sad: „Nisam ga ja uplašila, samo sam se začudila otkud on u Buhari kad večeras imamo sastanak u Samari?

Sada mi je bilo gotovo svejedno šta ću da radim, samo ako se to plaća. Mišelino je pokušavao da me odgovori od zaposlenja: — Trebalo bi nekako brzo doći do brda love — kazao je — Mali oglasi?

I tačno tu, na tom mestu, gde se spominje izraz na asfaltu, ja ga upitah a odakle je rodom, na šta on odgovori da to nije važno odakle je on, a na šta ja rekoh da je veoma važno, jer nemam ni najblažu nameru da idem bilo gde,

“ i izbacuje me napolje. — Ali zašto? — zapanjih se. — Pa zbog toga — odgovori mi doktor čiste filozofije što je to jače od njega! Mislim, to kolo...

Veverica tada odgovori: — Kao što ti je verovatno poznato, mi veverice obožavamo lešnike, a ti baš imaš oči boje lešnika...

Nosi kapute od tvida, pantalone od sive kaše, a pre nego što vam odgovori na pitanje „Koliko je sati?“ — gleda u vas onako malo iskosa, žmirkajući jedno pola sata, kao da upravo razvrstava vaš

Na pitanje „Kakva će biti nova go. dina?“ on odgovori da ne bi tako postavio pitanje, pa ga postavi ovako: — Hoće li nova godina ispuniti naša očekivanja ili neće, to zavisi

Najzad, obrnem informacije i zapitam zašto Nova godina ne dolazi u našu kuću, a jedan milozvučni glasić mi odgovori da je danas trideseti decembar, a da Nova godina retko kad stigne pre trideset i prvog, koji je, naime i tek sutra!

“ — na što sulence sa Ade odgovori kao iz topa: — More, kakav alkohol na prazan stomak! Daj mi kiselu vodu! Ne mogu a da vam ne istrkeljišem i slučaj

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Jedanput, kad on prođe pokraj nje, rekne mu ona: „No, gospodin obršter, kako vam se dopada bal?“ — „Vaše veličestvo“ — odgovori moj gospodin — „ja nisam obršter“. — „E“ — rekne ona — „reč svoju ne smem natrag da uzmem.“ S otim dozove cara... U!

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Sada ćete pravo kući a novac da pokažete mami. — O, pa mi nosimo ulje pravo kući, — odgovori starija uvređeno. — Pazite, koliko već pada veče... Mislim da ću vas ostaviti da bih prošetao do vrha sela.

— Herera, Herera, Sagrera, potrčite za čas, tetka se ljuti, — začu se iz pomrčine. — Oe, Herera! — Evo, evo! — odgovori devojka i onda ostaše sve nekoliko trenutaka ćuteći. Zatim Herera upita drugarice: — Hoćemo li sve da siđemo?

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Okupim ti ja njega ukrštenim pitanjima; pa ukrštena pitanja, pa ukrštena pitanja. PROKA (gori od nestrpljenja): Pa odgovori li on?

PROKA (gori od nestrpljenja): Pa odgovori li on? AGATON: Odgovori, ali sve onako, tuc-muc, a ja opet navalih pa ukrštena pitanja, pa ukrštena pitanja, pa ukrštena pitanja, pa ukrštena

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Zaustavi! — naredi kapetan odsečno vojniku na straži. — Gde ste zapeli? — U komandu — usudi se jedan da odgovori. — A gde ti je komanda? — Valjevo... — Budalo jedna, pa kud si navro za Veles?... Teraj to napolje! — naredi vojniku.

možda poslednje zbogom. Pred kapijom zastadoh neodlučno. — Artiljerijski puk? — obratio sam se stražaru. — Prolazi — odgovori stražar i ne gledajući me, kao da je hteo reći: unutra može svaki, ali je otuda teško izići. Zakoračih.

— Naravno — obrati se potporučnik naredniku — ovako je trebalo da odgovori komandantu diviziona. — Kao da je hteo reći: pa bi se sve sručilo na našu glavu.

— i stari preteći diže štap, dok mu je vetar lelujao sede vlasi. — Staraćemo se, dedo! — odgovori Petar nišandžija. — Ni koske da im niste ostavili! — doviknu stari i, već nemoćan, zastade naslonjen na štap.

— Pa gde ćete sa njim? — zapita neko bolećivim glasom. — A šta ga znam... umre sad na putu! — odgovori starac, kao da je hteo reći: ovde, onde, svejedno... ima ih mnogo... videćete.

Milutin se smeška, jer ne zna da li treba da odgovori ozbiljno, ili u šali. — Je li? — Kako se uzme... — Jesi li video konja za praznim jaslima kad zažmuri i drema?

— Dakle, mi nećemo više prelaziti? — zapita neko. — Ne, ne! — odgovori odlučno komandir. Nama svima kao da laknu. Topovi su bili pripravni za dejstvo, osmatrači su zauzeli svoja mesta.

— Sad je neko umro — reći će jedan od vojnika. — Kamo da je samo jedan... Hiljadama ih ginu sada — odgovori više za sebe narednik Milutin. Odmakli smo daleko kad se sasvim razdanilo. Bio je svetao sunčan dan bez prašine.

— Uostalom i našta će, kada je čovek i tako određen da pogine. — Glavno je da oni iz pozadine ostanu živi — odgovori potporučnik Aleksandar. — A bre, ovaj moj šinjel težak je sto kila.

— obrati se nekome unutra. — Ali ne, nisi mi potreban... mogu ja i sam. — Pa... kako vi naredite — odgovori dobroćudno. — A kada nosite večeru? — A, nema ’vod’ večere! Odnesemo pred zoru pa za ceo dan.

Ujašem u dvorište, i tu, pred kućom, ugledam njenu majku. „Pomozi bog, snajo!“ — velim joj ja... Ona mi ništa ne odgovori, već me samo dušmanski pogleda. Vidim ja da nešto nije u redu... Posilni mi pridrža konja i ja sjašem.

Šta misliš ti, podnaredniče? — zapita komandir u šali podnarednika Traila. Trailo zauze odmah stav „mirio“ I odgovori: — Gospodine kapetane, voleo bih ja da ratujem na njinoj zemlji, makar i odstupao...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Opet se neki zasmejaše, a jedan doviknu: — Biješ li ti đake? — Bijem nevaljalce, a dobru decu volim, odgovori učitelj i skrenu oči na đaka, koji mu prilažaše.

opasno, da ga pusti na taku blizinu k sebi, a još više joj pade teško, što se ovaj prostak podsmeva njenom drugu, te mu odgovori dosta oporo: — Ne znam šta vi govorite. — Ehe... pa onaj krivi. Vaš novi učitelj...

zapita ona i pogleda ga nekako đavolasto žmirkajući. On smotri taj pogled pa se još više zbuni, ali ipak odgovori: — Tri godine, ovo je sad četvrta. — Niste valjad’ ispit položili, te ste još privremeni?

Kako vam se čini? — Smešan čiča. Ne znam samo da li će moći raditi. — Širet veliki, odgovori on i predahnu, kao da svali s pleća veliki teret. Ode da kupi što za ručak... posle neće moći, kad počnemo rad.

Kolicna je moja, a kmetovi spremili pedeset đaka. Neće moći svi stati. — Staće... može i više, odgovori on i nasmeja se. — Znam, ali to ne valja ; ne odgovara zahtevima higijene ni nauke... — Ha-ha-ha...

Ne grešite se, ljudi ! — Taki je zakon, čiča Vuksane, odgovori mu predsednik, tako mora da bude. dosad se upisivalo svake godine samo po desetinu novih đaka, pa se nisu ni uzimala

— Eto... vidite kako to ide, odgovori joj on, gledajući je pravo u oči, jer ona razgledaše upisnicu. Gledaćemo... Ona iziđe u dvorište.

Jadnice !«... Beše joj žao ovih glupih šireta — žena, jer ona ne poznavaše njihovo stanje ni namere. Ona im odgovori prijateljski: — Vaši ljudi tamo upisuju... oni vas znaju najbolje, pa njih i molite.

— Igrate se, deco!... Šta ste se to igrali? — Krpiguza, odgovori jedan smeliji dečak — Zar ne znate lončića? — To je za one iz prvog razreda, a mi ’vako...

Gojko prevalio svoje velike sanjive oči, pa ne može da se načudi, a Ljubica oštro odgovori : — Školski odbor ima svoga delovođu, a vi u školi nemate nikakva posla. — Molim oprostite... Ja, znate, ’nako...

Zli su im psi. — Jeste. Juče vas u malo ne iscepaše. Ja gledam kroz tarabu kako ne umete da se branite, odgovori mu ona i zacenu se od smeha, sećajući se jučerašnjeg prizora, kad psi saleteše jadnika sa sviju strana, a on se samo

Pod njima teče moja šumna Morava... — A, vi ste Moravac? — Da, odgovori on, a iz očiju mu nestalo one sanjivosti, pa bije iz njih živi jasni oganj.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Već i recitativi, jasni i suzni, u liturgijama Palestrine, i odgovori Tomasa da Vitorije, bili su smešni izgovarani rogobatno latinski, ali slušajući Ramoa, Lilija, ili Orfeja

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

— Ko si ti? — upita ga Agaton — i zašto se smeješ? — Ko sam ja, to ti neću kazati odgovori starac — a smejem se zato što ti se krčag razbio i što se ti zbog toga ljutiš.

— A-a-k-ko si ti? — zamuca žena drhćući od straha. — Ku-ku! — odgovori pekar. Žena poznade muža po onim njegovim zelenim, pakosnim očima. — A šta je to s tobom, kuku mene-e!

— A šta je to s tobom, kuku mene-e! — povika ona iz glasa, pljesnuvši se rukama. — Ku-ku!... Ku-ku!... — odgovori žalostivo pekar. I na sva njena pitanja on odgovaraše samo „ku-ku!

Car ga gledaše začuđeno. — Pa dobro, ja ga i ne dajem tebi, nego ti poklanjam da podigneš hram Božji. Starac odgovori: — Silni care!

— Ni za crkvu?! — viknu car. — Ni za crkvu — blago i tužno odgovori starad. Car se zamisli. Gnev ga prođe i on razmišljaše, ali nikako ne razumevaše zašto se starac toliko opire da novac

Sutradan pozove starca. — No, prijatelju, jesi li se predomislio? — upita ga on blaže. — Ne, care! — odgovori starac kratko i odlučno. — Pa zašto? Kaži mi, ne muči me više! — molio ga je car skoro kroz suze.

Vrati se gazdi bez magarca. Gazda ga srdito zapita gde mu je magarac i zašto nije kupio. — Ne ljuti se, gospodaru — odgovori sluga. — Ja sam išao po celom vašaru, nailazio sam čitave čopore magaraca, merkao sam, tražio i opet, eto, nisam kupio.

— Da... Ja sam hteo da te obradujem pa da ti kupim magarca kakvog niko nema: s paunovim repom — odgovori mudri sluga. — Ama, jesi li ti pri sebi?... Pa zar i ima gde na svetu magaraca s paunovim repom?!

! — reče gazda, zagledavši se sluzi u oči, misleći da je pomerio pameću. — Dabogme da nema — odgovori sluga i obori oči. Gazda se još bolje zagleda u nega, premerivši ga od glave do pete.

— Pa šta si ga onda tražio? — pitaše gazda, čudeći se sve više. — Ja sam doista tražio ono čega nema na svetu — odgovori mudri sluga uzdahnuvši — ali kao što nema magarca s paunovim repom, tako nema ni ružna života s lepim svršetkom —

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Beše mi nejasan taj odgovor, te ga nanovo zapitam: — Kakve budalaštine? — Svakojake — odgovori ovaj s nekom dosadom, i zenu ravnodušno. — dakle, svinje i budalaštine?! Ni o čemu drugom nisi više slušao?...

„Kakav mu je ono orden?“ — upitam pandura. — „Ono je orden za zasluge na prosvetnom i kulturnom polju!“ — odgovori on ozbiljno i hladno. „Kakve su to zasluge?“ — „Pa on je, znate, bio kočijaš kod bivšeg ministra prosvete.

! Moralo bi se opet živeti! — odgovori mi ravnodušno. U daljem razgovoru pričao mi je kako je izučavao šumarstvo, a sada rado čita članke o stočarstvu; i

— upitam. — Vrlo lako, jer se svaki mora pokoravati zakonima zemaljskim! — odgovori ministar i napravi lice važno, dostojanstveno.

Zapitam drugog, trećeg, i svaki me s prezrenjem pogleda i ne odgovori. Najzad se namerih na jednog s kojim sam se poznao prilikom pokretanja jednog patriotskog lista, a već u toj zemlji, da

— Dobro, šta na to ima vlada da odgovori? — Ministri će na to reći da su unapređivali preko reda samo svoje najbliže rođake i lude za koje su se zauzimali

— Izgleda pametan čovek — rekoh. — Budala! — odgovori ovaj hladno. — Ne bih rekao! — Ta ostavite, molim vas, zanesenjaka.

neke, uporne, doteruju vezane. — Kakav je ovo zbor? — pitam jednog. — Ko ti ga zna! — odgovori mi ravnodušno. — Valjda nije opozicija? — Opozicija! — odgovori opet ne gledajući ni ko ga pita.

— pitam jednog. — Ko ti ga zna! — odgovori mi ravnodušno. — Valjda nije opozicija? — Opozicija! — odgovori opet ne gledajući ni ko ga pita. — Pa zar vlast saziva opoziciju na zbor, i još lude silom dovodi? — upitam. — Vlast!

— upitam. — Vlast! — Pa zar protiv sebe? — Sigurno! — odgovori mi s dosadom, kao u nekoj nedoumici. — Možda je zbor protivu naroda? — upitam. — Možda — odgovori onaj na isti način.

— Sigurno! — odgovori mi s dosadom, kao u nekoj nedoumici. — Možda je zbor protivu naroda? — upitam. — Možda — odgovori onaj na isti način. — A šta ti misliš? — upitam.

Prođe ulicom, a ludi se tek gurnu i namignu jedan na drugog. — Dobar dan! — javi se on. — Dobar dan, pesniče! — odgovori jedan gledajući ga ispod oka, zajedljivo. — Zdravo, zdravo! — doda drugi s podsmehom. — Dobar dan!

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— Pripevajte je za Zuka, veli njen Gajo. — Neka, neka, prvo ćemo tebe za Sandulinu Đuku, odgovori mu Anđa i pripeva ga za nju, pa mu se posle stadoše smejati, no i on ne ćuti: — Pa što, lepša je od tebe.

— reče drugi. — Neka stane pred moj garabilj, pa alal mu majci ako mrdne, — odgovori Đokić. — Ja kaki si ti kaplar, moj brajko, kad ni to ne znaš, da kuršum ima opčine. — Ama, znam, brate... ali znaš...

— Ljubiša, je l' te stra'? — upita neko. — Mene, vala, sve'dno, — odgovori on polako. Svi ućutaše. Zvezde pobledele. Po nebu se osula neka neodređena belina, koja mu zaklanja čisto plavetnilo

— U meso, brate, ja šta ćeš drugo! — odgovori kmet, posle kraćeg razmišljanja. — Samo pazite da ne prođete ni jedan žbun, ni jedno drvo, a da ne razgledate.

— Ko ima sečenice u pušci? — viknu jedan. — Ja, — odgovori Radonja, dobar lovac i nišandžija, pa pruži zapetu pušku. Vrdnu puškom i desno i levo, pa se u pola diže.

— E brate, ka' i svaki mrtvac! reče jedan iz gomile. — Ja nô bolan, čovek ka' i mi, odgovori drugi. Treperi mu džemadan, izvezen srmom i obasjan suncem, ali se ne kreću grudi pod njim.

— More, ti mi nešto onako... kako da kažem... nešto sumnjivo izgledaš... — Nije... sedeo sam sinoć dugo, — odgovori Pera i obori glavu. — Hm... dobro, dobro... samo pazi: ako ne položiš, presešće ti ovo leto.

— Jesi li sve prešao? — zapita ga sused u klupi, kad sede do njega. — Preko polovine, — odgovori mu Pera, — a ti? Jutros bi se Pera začudio ovome odgovoru, jer mu slovenske države behu tako nejasne i zbrkane, da im

— zapita ga jedan. — Ne znam ti ni Eduarda ni Filipa, a o njihovim ratovima nemam ni pojma, odgovori on. — Stogodišnji rat. Kako da ne znaš! — Aha, jes' bogme. Tu su Englezi upotrebili barut. Ali ti dalje ništa ne znam.

— Tako, ćerice!... Ded' na priliku, pogodi nam još samo godinu, kad se Romul otkazao prestola. Devojka odgovori, pa ode na mesto. Ispitivanje ide »kao po loju«. Đaci raspoloženi, pa samo pljušte odgovori.

Devojka odgovori, pa ode na mesto. Ispitivanje ide »kao po loju«. Đaci raspoloženi, pa samo pljušte odgovori. I Pera se oslobodio, i samo čeka da ga starac pogleda i mrdne glavom.

— Polako, gospodine, hoće da bude sve, samo polagacko, — odgovori mu čiča Đurđe. Kapetan se još koji put ljutne, povikne, pa se polagano navikne na našu tišinu i naš rad, te mu posle i

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— Ne znam, gospodin-učitelju — odgovori ćir Đorđe. — Kako da ne znaš?! Zar ti mehandžija pa da ne znaš?! Zar ne svrće kod tebe?

— Kako da ne znaš?! Zar ti mehandžija pa da ne znaš?! Zar ne svrće kod tebe? — Nesam mehandžija — odgovori prgavo ćir Đorđe, pa ustade i stade bez ikakve potrebe da briše sto koji je sasvim čist bio.

— Ama taj je zakon zamenjen Zakonom od 11. decembra 1873. godine, kojim su batine ukinute! — odgovori mu ćata. dugo su se prepirali i jedva ćata obavesti ćir-Đorđa da je tako.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

” „Naš general je malo skrenuo, ili je pao s kruške ...” A Grigorenko im odgovori kao iz puške: „Sloboda je da pevam, kad mi se peva, ko Elvis Prisli, Sloboda je da mislim onako kako niko ne misli,

Po običaju, mesec iznad brda plane. (A gde je mesec danju — ko može da odgovori?) Putnik koji dugo putuje, stane I, skoro preko volje, prilegne da se odmori.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

se časa zaustavlja: ili da skloni koje malo dete sa sredine ulice, da ga ne bi koji konj ili tovar pregazio, ili da kome odgovori na pozdrav. Posle dugog vremena Magda se vrati zajedno sa dva šegrta koji doneše čitavu rpu basme.

— Eto! — odgovori joj mati i uđe. Sofka osta, da ponovo zaključa i zatvori kapiju, slušajući kako Magda trči ispred matere, da tamo pre

Donesi, Magdo! Sofka joj ne odgovori. Ali joj mati ne dade. Pokazujući glavom u kujnu na onu korpu sa jelom i komađe pita, poče da je nudi: | — Uzmi, uzmi.

I od celog pozdrava samo što ga upita: — Dođe li? — Dođoh! — čisto mrko i neugodno odgovori joj. I ne pogledavši u nju, uze šećer i vodu, koju ispi na iskap. — Da nameštam?

Sva je mirisala na seljački miris, na mleko, na vonj đubreta i svežinu jaka, prosta odela. — Nameštaj! — odgovori joj Marko, i opet ostade sedeći na sanduku. — I čuješ! — pozva je on natrag kada ova pođe.

— Neću. Jela sam kod kuće! — odgovori joj Sofka i uputi se u sobu. I tek posle, kada ču da joj tetka u kujni oko ognjišta sve svrši, raspremi, i ode u onu

Činila se da ništa ne zna. Na Sofkino: — Hajdemo, teto! — ona samo što odgovori: — Hajde, Sofke! I to njeno „hajde Sofke“ tako se slagalo sa Sofkinim glasom.

Alil, čisto kao uvređen, odgovori: | — Gazda Marko, svirka moja, obraz moj! I klečeći još više se saže. Poniknu grnetom dodirujući njime pod, tako da

Ako ne, ja ne mogu ništa više. — Idem! — Tako grobno ču se kako svekrva ubijeno i rešeno odgovori. I zaista, na iznenađenje i užas svih, ona uđe tamo k njemu.

Dodirnu joj čelo, i to vrh od čela, onaj razdeljak od naviše začešljane kose. — Dobro, čedo! — uvređeno joj odgovori. Ali se trže kada vide kako sve to biva sve veće, širi se, a za njega je bilo i ovo mnogo neugodno, a kamo li što mora

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„Pa ćemo te oženiti, je li de Milune?“ upita Marko, provlačeći prste kroz kosice djetetu. „Ocu zeniti se, bome!“ odgovori dijete. Svi se nasmijaše. „A koju ćeš uzeti, de?“ zapita ga baba mu, a lice joj se razvedri i nasmija.

Eto, ti, svi!“ „Bog iz pozdravio i blagoslovio!“ odgovori Vladika. „Imao si šta nositi, igumne!“ reče neki. „Bogme, dijete, breme, ama milo breme.

„Što ti je, govori?“ „Stane!“ izgovori on naelak, krvavim ustima. „Koja Stane?“ reče Krcun. „Pejova“, odgovori on. Sva četir mu druga nasmijaše se.

“ „I mrtve?“ „Ne samo njih, no i tebe, valaj!“ Otaš i Spasoje slatko se nasmijaše. Mišan mu odgovori: „Šapat u paprat! Ko ti je kriv e si lakosan ka’ kokot, a možda baš kao zec...

„A što vama šće da pucate?“ „Vaistinu nehotice. Puška se odape mome burazeru, sreća da ne ubi nikoga!“ odgovori brkonja. To bjehu: Radoje i brat mu, Petar i Marko, sinovci serdara Peja.

“ „Aferim, valaj!“ rekoše u glas. „Fala vama, braćo, što me primate za brata!“ odgovori Janko tronut. „Nijesam ja amo uskočio da lastvujem, no da s vama dijelim vitešku nevolju.

„Ja mnim nijesi dosad bivao u boju?“ upitaće Mišan, gledajući put istoka. Rumen obli lice Petrovo pa naglo odgovori: „Nijesam imao kad, a mnim ni ti.“ Sad im se pogledi sukobiše, zenica u zenicu. Zadugo ne trenuše ni jedan ni drugi.

„Hoćemo li se obrukati danas pred starijema?“ zapodje Petar. „Nećemo, boža ti vjera!“ odgovori Mišan žestoko. Da je ovaj to upitao, onaj bi prvi tako isto odgovorio, jer istovjetno pitanje zače im se jedanak a i

„Jesu li?“ zapita Radoje onako sanjiv, dižući se s nategom. „Nijesu, no evo božije vrijeme udari“, odgovori Otaš. Otaš, ne izgovori još a oblak se prosu vrh njih, pljusak kao iz kabla.

„Ma što ono rade?“ zapita Janko, kad Turci posjedaše u kolo i počeše da klanjaju. „Mole se Bogu ljudi!...“ odgovori neki od Ozrinića, pa kao da i njega taj prizor navede na pobožne misli, skide kapu i krsteći se reče glasno: „Pomozi

!“ „Koga poznaješ od njih?“ upita lagano Marko Spasoja. Ovaj odgovori: „Sva tri ona na konjima pozna bih sa vr’ planine. Onaj u srijedi ono je Imbro-beg što ti je ranio Miluna.

„Što će vam gnijezdo, kažite mi, pa ću vam ga ja odmah snimiti?“ Djeca sva glednuše u Jana, kao da je na njega da odgovori.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Njegovi kratki duhoviti i dvosmisleni odgovori na postavljena pitanja zajedljivi su i imaju otrovnu žaoku (Kad ga aga upita: — Kako s ljetinom?

G) OSTALE VRSTE GOVORNIH IZRAZA 1) ODGOVARANjA I NADGOVARANjA Bila mi je bolja mati. — Odgovori se onome koji reče: lani si bolje živeo. Bio sam u mlinu. — Odgovori u šali onaj kad ga pitaju: eto, počeo si sedeti!

— Odgovori se onome koji reče: lani si bolje živeo. Bio sam u mlinu. — Odgovori u šali onaj kad ga pitaju: eto, počeo si sedeti! Dva kraja i srijeda.

Bio sam u mlinu. — Odgovori u šali onaj kad ga pitaju: eto, počeo si sedeti! Dva kraja i srijeda. — Odgovori se u šali kad ko zapita: ima li još mnogo neurađeno od kakva posla. Evo me na dvije noge kao kokot.

— Odgovori se u šali kad ko zapita: ima li još mnogo neurađeno od kakva posla. Evo me na dvije noge kao kokot. — Odgovori se onome koji pita: gde si ili kako si? Eto, ne mogu dalje od kape! — Odgovori onaj koji se upita: raste li?

Evo me na dvije noge kao kokot. — Odgovori se onome koji pita: gde si ili kako si? Eto, ne mogu dalje od kape! — Odgovori onaj koji se upita: raste li? I gladan bi ga jeo. — Odgovori se u šali, kad ko za kakvo jelo upita: kako je. Iz doma.

Eto, ne mogu dalje od kape! — Odgovori onaj koji se upita: raste li? I gladan bi ga jeo. — Odgovori se u šali, kad ko za kakvo jelo upita: kako je. Iz doma. — Odgovori se u šali na pitanje: Odakle si?

I gladan bi ga jeo. — Odgovori se u šali, kad ko za kakvo jelo upita: kako je. Iz doma. — Odgovori se u šali na pitanje: Odakle si? Kad spava kruha ne ište.

Iz doma. — Odgovori se u šali na pitanje: Odakle si? Kad spava kruha ne ište. — Odgovori otac, kad ga ko pred njegovim sinčićem pita: je li ti dobar? Kako ovaca ne držim, pasa ne čuvam.

— Odgovori otac, kad ga ko pred njegovim sinčićem pita: je li ti dobar? Kako ovaca ne držim, pasa ne čuvam. — Odgovori se kad ko pita za koga, a onaj koji se pita hoće da kaže da za onog niti zna niti se s onakima meša.

Kao siromah u bogatoj varoši. — Odgovori se na pitanje: kako si? ili kako živiš? Kod kasalove kuće. — Kad ko za što pita, pa onaj koji se pita neće pravo da mu

da kasa jednako uzalud. Kokša iz Divoša. — Odgovori se, u Sremu, kad ko zapitkuje: ko? Krvav ispod kože. — Odgovori se u inatu onome koji pita: ma kakav si ti čovek,

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Ja povičem na njega: To je moj čelac, od kud tebi moj čelac? A čovek odgovori: Brate! ako je tvoj, eto ti ga. Pa mi da i čelca, i još punu torbu proje od izora.

Nazovem mu ja: Pomoz' Bog! A on mi odgovori: Bog ti pomogao; i da mi vodicu. Kad se vratim natrag, a to mojom nesrećom udarila kiša, pa došlo more i svu proju

Onda mu premudri odgovori: „Ako | uzmeš đevojku, ti znaš; ako uzmeš udovicu, ona zna; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja!

Pošto se malo prokupaju; onda reče sveti Aranđel: „De da ronimo, da gledamo koji može dublje.“ A đavo mu odgovori: „Ajde de.“ Onda sveti Aranđel zaroni, i iznese u zubima pijeska morskoga.

Kad ovaj bubne sa slaninom među nji, a čovek skoči onako u mraku, pa stane vikati: „Ko je to?“ A kradljivac odgovori: „Ja sam đavo.“ A čovek krsteći se poviče: „Pa šta ćeš ovđe, anate mate bilo?

“ A kradljivac odgovori: „Ja sam đavo.“ A čovek krsteći se poviče: „Pa šta ćeš ovđe, anate mate bilo?“ A krad- | ljivac odgovori: „Ćuti, evo sam ti donijo jednu slaninu.

Čoek mu odgovori: „Sad će moja kći donijeti meni ručak, pak ćemo podijeliti što je Bog dao.” Međedović mu stane kazivati kako je on

” Čoek mu odgovori: „Ja bih ti je rado dao, ali sam je obrekao Brku.” Međedović na to rekne: „Bre šta marim ja za Brka? | Ja ću Brka

ćera me Brko, i evo ga sad će me stići! Nego što ću činiti? Sakrij me đe!” A čoek odgovori: „Bogme Brko nije šala. Ali ne znam đe ću te sakriti; nego hodi ovđe u moju torbu u sjeme.” I tako ga uzme u torbu.

Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: „Šta je to u zao čas! ja tebe izbavih a sebe pogubih.” Zmija mu odgovori: „Ne boj se ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj je otac zmijinji car.

Onda car zmijinji reče čobanu: „Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina izbavio?” Čoban odgovori: „Ništa drugo ne ću, nego da mi daš nemušti jezik.

” Na to mu čoban odgovori: „Ako ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik, ako li mi to ne daš, a ti s Bogom ostaj! meni drugo ne treba ništa.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Ako li ko upita njega, takođe da odgovori, ako je moguće, kratko i sažetim rečima. Ukoliko neko ometa ili se uznemirava, ko smućuje ili se smućuje, ometa čitanje

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Arhimandrit, čujući reč da se dâ uškopiti, zagrozi se i zatrese, kao da ga groznica spopadne, pak odgovori krsteći se: „Bog sa mnom, gospodine! Volio bi[h] da mi se uši odrežu, nego da me uškope.

„To ne bi bila nikakva zadužbina da ja to učinim“, odgovori dobri sveštenik, „nego, ako vami nije od potrebe časlovac, daću vam za njega sedam marjaši i postaraću se za vaš prevoz.

„Zašto ne bi[h],” odgovori on, „u društvu se mnogo lepše putuje nego samim. Dam mu nešto novaca te ode u Irig i kupi mi dolamu plavetnu i

” „A zar ste vi unijati?” — rečem mu ja uplašen. „Jesmo,” odgovori, „i da to nismo, mi ne samo ne bi[smo] kolegijum naš ovde imali, no ne bi nam dali ni prebivati.

„Gdi bi[h] našao takovo mesto gdi bi potrebu od mene imao ko?” — zapitam ga. „Nigde tako kao u Dalmaciji”, odgovori mi; iz različnih mesta ondešnji sveštenici molili su me, i često ,mi pišu, da im kog magistra pošaljem.

Polazeći iz korablja, zapitam šta sam dužan za prevoz platiti. Kapetan odgovori da je sve plaćeno u Korfu i da ja ništa nisam dužan.

” „Dakle bolje je meni“, rečem, „ukloniti se za vremena?” „Ja sožalujem“, odgovori mi božestveni i blaženi otac, „ali u ovakovim opstojateljstvam ne znam ti sovjeta dati.

” To jest: „More, kaluđeru, da pođeš; tako mi bota, imaš šta gledati! — odgovori mi Dima Duka, jedan od prvi[h] starešina.

„Dobro“, | odgovori Dima Duka, „kad ste vi taki, i mi ćemo znati kako ćemo vas otpustiti kad od nas pođete.” U to isto vreme čuje se po

„Ne samo | obitalište“, odgovori blagi i dobri gospodar, „nego i trapezu s nami nek ima, dok se ovde pozna i namesti. Obnadeždi me pop Antim da ne

„Kuraž, mon ami!” — odgovori mi jedan od nji[h]. „Promisal nebesni koji te dosad nije ostavio, neće ni odsad. Kad sve potrošiš, što god imaš do

” Dokaže ona to svojemu suprugu i sutradan odgovori mi da se mene radi veći ručak ne gotovi, da se nji[h]ova deca i pri ručku u razgovoru polzuju; no budući da sam ja

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Pitan u sudu zašto to tako učini, ubica odgovori: „Nije mi, valaj, žâ šta sam ga ubija, ali ne bi nikad prižalija da sam mu krv prolija, jer je njiova krv teška i

— Ne znam šta ću! — reče Kušmelj češkajući se po glavi. — Hoćeš li da zakoljem jednu kokošicu? — Bog s tobom! — odgovori fratar. — Jesi li pri sebi? Nije li danas petak... Ne misli ti za večeru... Kamo vam ostala dica?

Kako, Vice?... Kako svi? — pita fra-Brne. — Vala bogu i Divici, sa zdravljem smo dobro, a mučimo se kako možemo — odgovori Čagljina u ime sviju. — Tako! — reče fratar i nastavi jesti.

— Ej, da nije krov popločan, ili bar da je šira badža! — odgovori onaj uzdahnuvši. Pošto ona trojica pojedoše ribu, domaćin dohvati s police jedan zemljani vrč, duhnu u nj i naglo

— Je li ovo staro vino, ili je novo, a, Jerolime? — Jest, staro... nije, nego novo... nije baš ni staro ni novo! — odgovori knez Kušmelj, toliko se bješe zbunio od ljutine zbog zamjeraka bratstvenika.

— A je li čemu? — prekide Osinjača, pitajući fratra. — Vire mi, nije loše! — odgovori Stipan, pa poče ljuštiti jaja. — Taa-a-ko! A oćeš li dati braći da skvase grla?... Jeste li večerali, ljudi?

— Pa šta misliš, a? Oćeš li galijotati, ako te povedem u manastir, a? — Ja ću te slušati i biću dobar! — odgovori Bakonja gledajući strica otvoreno u oči.

— reče Rkalina. — Jer mi znamo put i do biskupa i do kralja! — Pa ja nisam rekâ da neću! — odgovori fratar, malo mirniji. Jerkovići počeše gurkati Rkalinu u pleća, svi zagrajaše: — Pa lipo!... Kud li će se lipše!...

— zapitaće ga jedan mališa, pošto ostaše s njim na trijemu. — A kako te zovu? — pita drugi. — Ime mi je Ive — odgovori Kušmeljić. — Al’ te zovu Bakonja! — dodade treći smijući se. — ocu ti je nadimak: Kušmelj!

Dakle, to bješe fra-Tetka. — Oće li brzo biti gotovo to, Grgo? Jesi li manjistru usuja? — Nisam još, oče — odgovori Grgo zlovoljno. — Ma vrag te odnija, jesam li ti rekâ da manastirska ura izostaje! Jevo već podne!

— zapita Grgo. — Pričekaj, pa ćeš! — odgovori gvardijan, pa obrnu talijanski: — Vidite, ovo mi se sviđa! Prva mu je misâ crkva!

— Danas ti je sinovac vrlo vridan — reče Srdar za objedom. — Zato što je dobija jutros poparu — odgovori Naćvar, pa ispriča što je bilo, i dodade lagano: — A sad mi je žâ, jer sam poslin od kuvara doznâ da ga je bolija

Ćosić, Dobrica - KORENI

— Što ne preskočiš ovamo? — reče prilazeći mu. — Božić je... Nije vam još položajnik došao — odgovori Tola bez kape na glavi ukleštenoj između kočeva. — E, Moj Tole... Brat Vukašin sahrani me dupke sto aršina pod zemljom.

— Ti pamtiš tocilo? — Pa skinuli smo ga tek kad je mati umrla — ne odgovori odmah Aćim, a glasom ne skriva začuđenost i nelagodnost.

— Znao sam da ste tu — reče Aćim. — A kad će oni da stignu? — Pa trebalo je da su već došli — odgovori Aćim, kao zabrinut što još nisu stigli. Reče im da nalože vatru i uđe u opštinsku sudnicu.

— Pucaj! — viče vojnik drugu. — Pucaj ti! — odgovori on. — Ne pogani oružje! — sikće Nikola bez pokreta i drži kolac u sneg zariven.

Andra, nadnesen nad hartijom, s perom u ruci, podiže glavu i, iznenađen gostom, ne odgovori. Vukašin sede na klupicu pored testija: — Pišete? — Običaje moga naroda. — Još vas zanima prošlost? — Kako još?

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Ali, nešto drugo nije: u tom vremenu koje je došlo da li je bilo i ono, očekivano vreme? Nije umeo da odgovori jer mu se činilo da je sve teže raspoznati istinu a da pobeda uopšte ne liči na sebe.

ULICA DOBRAČINA Ko je, uopšte, taj Dobrača? Više nije siguran da bi umeo da odgovori na to pitanje. Pomalo rasejan, Dobrača koji je u istoriji ostao zabeležen kao vojvoda u drugom srpskom ustanku, zastaje

Čim bi na postavljeno pitanje pokušao da odgovori, Višnjić bi morao i da progovori. Ispričao bi mladom čoveku ono što ga muči još od Ravnja: da ima međa trpljenja na kojoj

To ili je suština zagonetke koju treba da reši, sam prag neizvesnosti. Otezao je da odgovori Rumunu baš zato što je znao da neće i ne može da se odupre ovom izazovu koji ga približava nekoj istini o njemu samom:

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Kada su ga njihovi odgovori zadovoljili, on im reče: „Pogledajte sada na onu svetlu zvezdu što leži na kraju rude velikih nebeskih kola, spojite je

„Pa morao bi ići ceo dan pored tog zida“, reče jedan od učenika. „Ne, deco“, odgovori Pitagora, „Morao bi ići danima“. „Danima!“, viknuše svi od reda.

- Onaj koji zateže uže!“ „U koju svrhu?“, zapita ga učitelj. „E, to ne znam“, odgovori zbunjeno mladi učenik, a ostali udariše u smeh. „Ja ću vam svima rastumačiti“, reče Pitagora.

Oba senatora se pogledaše, blaženo se osmejkujući. „Hoćemo li krenuti dalje?“, upita Hipokrates. „Taman posla!“, odgovori mu nomofilaks. „Sada dolazi na red najvažnije: jagnje!

„Gde su ribe?“, zagrme nomofilaks. „Nema ih!“, odgovori mu nabusito Milon. „Ribolov nije uspeo, more beše nemirno, vreme vetrovito“. „Šta trtljaš tu kojekakve budalaštine?

Nomofilaks ne znade u prvi mah šta da mu odgovori. Posumnjati u Milonova iščekivanja, značilo bi sumnjati u sebe samog. Zato reče posle kratkog razmišljanja: „A zar ti

„Mi možemo sada, gospodaru, poći kući“, reče jedan od njegovih teško natovarenih robova. „Ako vam ne treba!“, odgovori mu nomofilaks. „Poći kući i usput pojesti najlepše voće! Ne vi ćete, svi od reda, poći sa mnom!

A što dade tu najveću ribu džabe?“ „Ne berite brige, deco moja žutokljuna!“, odgovori im on, „cenu za tu ribu uplešću duplom kredom u račun“.

“ „Demokrite!“, odgovori mu lekar svojim kadifenim basom. I obojica padoše jedan drugome u naručje i zagrliše se od sveg srca.

„On beše sin naše varoši, to govore i misle pri tom da mu je to bila glavna zasluga“. „Imaš pravo!“, odgovori mu Hipokrates.

Kad si ti ovde, nemam više tih briga“. Aristoteles htede da mu nešto odgovori, ali ga Nikija preduhitri: „Svršena stvar! - Hej, domaćine, još dva bokalčeta vina!

„Kad se ono na Delosu razbukta kužna jedna bolest, potražiše Delijci saveta kod proročanstva, a ono im odgovori ovo: „Udvostručite svoj kockasti žrtvenik!

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Bar prema ovome što sam dosad pročitao. — Ne bih ti mogao tačno reći — odgovori prvi — nisam pribran; ali imam taj utisak i čudim se da ti nemaš isti. Uostalom, razmisli i složićeš se sa mnom.

I morate nam, najzad, prići. Sumorni student, najpre odmereno, zatim sve življe i vatrenije odgovori ovo: — Gospođice, ja sam vam rekao već da me još ne možete tako oslovljavati.

A ti, brajko, kad nemaš ni volje ni ideala, skrsti ruke kao što si skrstio, trpi, škripi zubima i gledaj šta se radi — odgovori mu krezubi student, koji ga je za sve vreme pažljivo slušao iako u njega nijedanput nije pogledao.

Svaki danas može da zaradi, ako hoće i koliko hoće. A vi ste vrlo neučtivi i drski. — Moguće — odgovori mirno student kao da je očekivao baš ove iste reči. — Ja sam vrlo neučtiv čovek. Ali vi ste vrlo ratni bogataš, a ja.

Posle smo se smirili. On je ćutao i pušio duboko ozbiljan, blag i lep. A kad ga, potom, upitah o snajki, on brzo odgovori: — Ona je, kaže, dobro... neredovno dobija novac, oskudeva, piše sa puno prekora. A ja, šta mogu?

— Kako? zašto? — Ne ide on tako rano kući, gospodine. Njegova kuća je „Laf“. — Šta kažeš? — Mnogo se propio — odgovori nosač — mno-go. — Šta bulazniš, čoveče? I ja mu naredih da ne drobi, već da me vodi kud sam mu rekao.

Ja sedoh pored njega i sam vrlo zbunjen mučnim prizorom. Ali jedan stari gospodin, suv, sed, sa šiljastom bradicom, odgovori vrlo brzo dok mu je brada podrhtavala: — Kako, brate, molim te, kako tačka? Nema ovde komandovanja.

— Šta ti je pobratime? — šapnuh zgranut ovim odgovorima. — Ja te, Boga mi, ne poznajem. — Pobratime — odgovori mi on primičući stolicu i gledajući me grozničavo užagrenim očima — ne poznaješ me? A otkud bi me i mogao poznati?

— Ti si to spevao, skote! Krezubi student prekide, nasmeši se demonski i odgovori sasvim mirno: — Pardon! Ja ne pevam. To je spevao drugi, a meni se dopalo. — Ko? — Dušan Vasiljev.

„Gospođice mis Tebe“, rekao sam uvređeno, „vi baš po svaku cenu zahtevate moje ime?“ „Da“, odgovori mi ona, „to mi je potrebno.“ „E pa lepo, pre toga ja vas molim za vaše ime.“ „Moje ime?“ upita me ona s čuđenjem.

— Je li, ama čuješ, druže?! — Umuk’o, dabogda! — Batali kletvu, reci mi, odgovori mi kad te pitam: Zašto žaba nema rep? I, drugo pitanje: jesi li mislio noćas na ono, znaš?

Hteo sam da vidim šta ćete, a vi digli glave. Ko ne spava, da vidim ko ne spava? — Svi spavaju — usudio se neko da odgovori. — Lažeš! Svi ste bili budni i sve ste čuli. Ustaj, diži se, stani u stroj, u potiljak, brzo!!

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Postavljali bolesniku pitanja o njemu, o njegovom zdravlju, pa mu ne davali vremena da odgovori, već novim pitanjima presijecali njegove tek započete odgovore, upadali jedno drugom u riječ i jedno drugo nadglasavali,

Razaslao sam pisma na razne strane. Svake večeri odlazio sam na poštu da upitam ima li što za me. Odgovori nisu stizali.

” A on će mi vjerovatno odgovoriti (dakako, ako se uopće udostoji da mi nešto odgovori): „Nije nam ni stalo do takvih pristalica.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Odbornici pogledaše začuđeno, knez se namršti, pa priđe popu i šanu mu: — Zar iz 'nake kuće?!... — Znam — odgovori mu popa. — I baš radi toga i velim... neka se dete popravi... — Jok, ne može! — odseče knez.

— Ono znaš, Đurica — odgovori mu sused, mladić kao i on — mi te svi stimavamo, i bogzna kako; ali znaš, brate, otac ti je bio, Bog da ga prosti,

Kad popa očita poslednju jekteniju i Obrad mu tanko glasovito odgovori: amin, kmet povika: — Gospodajte, ljudi! A krstonoše svi, svaki drukčijim glasom i tonom, uzviknuše složno: —

— Odi, deri kurjaka dok je vruć; bojim se nećeš moći sutra, kad se ohladi. — Kakvog kurjaka, 'natema te ne ubila! — odgovori bunovan i začuđen Marko. — Ja, vala, jednog ucoljah, pa ako ti treba koža, odi oderi ga...

— Gledaj, more, da ne naiđeš još na kakve svoje čakšire... da nije i njih tvoja domaćica donela na dar — odgovori mu pisar i zacenu se od smeja. — E toga nema... njeno se zna: peškir ili čarape i koji groš, to joj je sve.

— Marija, gde je motika? — zapita kmet. — Ne znam, bogme, da li je i doneta iz luke. Onomad je dete tamo kopalo — odgovori baba gle dajući u stranu. Pisar od tog odgovora posta još veseliji.

— Ne znam ja. To su mi zacelo, podmetnuli oni što me mrze kâ krvnika — odgovori Đurica, a oči mu nekako čudnovato sevnuše. — Bog s tobom, gospodine, zar moje dete!... — poče da nariče baba.

— Hm, bogme ćete imati muku sa njim. Ne znaš ga kakav je paksijan... Mučno da će on što odati. — He — odgovori pisar — imamo mi pouzdan lek za to — i nasmeši se značajno.

Kmet razvuče vilice u širok glup osmeh i, kao da je za taj slučaj potrebno i njegovo mnjenje, odgovori: — Ako će, ako će; to baš i ja velim. Šta tu nega, »šule-mile«, no pritegni psa, pa nek pucaju kosti... E ja...

— Batali, čoveče, sav sam gola voda. Idem da vidim je li žena što spremila za ručak — odgovori drugi, za koga nije bilo sumnje da je Pera pisar. — Zar su te tako počastili Maskarci, bolan? — reče neki nepoznati.

— Daj prečnjake ovamo! — viknu neko ispred kavane. — Molim, ja sam se pre abonovao — odgovori apotekar. — Dajte pandure, poklaše se neki oko jagnjećih nogu — opet se ču glas onoga nepoznatoga.

— Molićemo, ovo su prečnjaci, a noge se bacaju takvima — odgovori mu apotekar. «To ću ja od istine da gladujem danas... O, brate, da mi je samo komad hleba... — pomisli Đurica opet.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Jednog dana dozove otac svoga sina Petra i reče mu: — Petre, vidiš li ti kako svet ovde umire? Petar mu na to odgovori: — Ja vidim, ali šta mi možemo za to, kad je tako božja volja.

Kad je čuo Petar šta mu ove devojke rekoše, on im onda odgovori: — Teško vama i vašem životu! Kad ja opet ovuda pređem, sigurno ću naići samo na vaše kosti.

Petar na to reče da se zbog tih sitnica ne vredi svađati, ali mu dečko odgovori: — Nisu to sitnice. Kapu kad metneš na glavu, onda te niko ne može videti; kad štakom prekrstiš, svašta se mora pred

— kaže mu Petar. Starac mu odgovori: — Bog ti dobro dao, sinko! A otkud ti ovamo dođe! Petar mu reče: — Bežim od pomora, jer tamo kod nas na zapadu

Starac mu na to odgovori: — To je istina, ali kuda si ti naumio da pobegneš kada će pomor po celom svetu preći? Kad, je Petar čuo šta starac

Petar sad zapita starca: — Pa gde je ta zemlja? Starac mu odgovori: — Ta je zemlja tamo na istoku, i u toj zemlji živi samo jedna devojka, i ona ima dvanaest džinova što joj zemlju čuvaju.

Kad je devojka došla k sebi, zapita ga: — Kako si mogao ovamo doći, i kako te džinovi nisu rastrgli? Petar joj odgovori: — Bog milostivi bio mi je u pomoći.

Devojka mu odgovori: — To je žalosno polje. Petar je opet zapita: — A kakvo je to cveće tamo? Idem da uzaberem onaj cvet što na brazdi

Petar im na to odgovori: — Teško vama i vašem životu! Da ja nisam ovamo došao, vaše bi kosti još i sad rasute bile. Nego čujte: zadržite smrt

Kad on tamo, al̓ stari sjedi i loži vatru, a Ilija mu reče: — Pomozi bog, starče! — Bog pomogao! — odgovori starac. — Pa šta radiš? — pita ga sveti Ilija.

A stari se izadre: — Evo ložim vatru. — A kad ti je godina? — pita ga vrag. — Danas, — odgovori stari opet ljutito. — Pa hoćeš li još služiti? — pita vrag. — Hećy, — reče starac — nego me plati, pa da idem dalje.

Sveti Petar zakala pa siđe k starome, pa mu reče: — Pomoz̓ bog, starče! — Bog pomogao! odgovori starac. Sveti Petar mu onda reče: — Mene je poslao bog da mu te ovce prodaš, ako hoćeš.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Zato sam i kazao Džimu da parna mašina ne bi mnogo koristila da iza nje nisu stajali veliki ljudi. ”Tako je” - odgovori Džim, - ”niti bi bilo velike koristi od “Deklaracije nezavisnosti” da iza nje nije bilo poštenih i pametnih ljudi; a da

Na to mi on odgovori da to ništa nije teško, samo treba to da postane navika. - Pogledaj samo moju ložionicu i videćeš da u njoj sve ide

Jednom, u šali, rekoh Džimiju da napusti svoju ložionicu i postane pop. On odgovori da u Tvornici ima dovoljno momaka i devojaka na kojima može da obavlja tu versku i prosvetnu misiju.

Za tezgom je stajao postariji čovek koji se prilično iznenadi kada ču pozdrav na srpskom jeziku. I on mi odgovori istim jezikom, ali sa izgovorom koji me je podsećao na Kosa, mog starog učitelja, Slovenca, iz Pančeva.

U čovekovom životu postoje mnoga druga, važna životna pitanja na koja se odgovori mogu naći u Idvoru i bez trunčice znanja o Maksvelovoj teoriji svetlosti.

kao i 1887. godine, a Maksvel je sigurno poznavao tu napravu. Na ova pitanja istorija nam pruža odgovor a ovi odgovori bacaju jasnu svetlost na karakter ova dva velika naučnika. Uskoro posle 1842.

-A šta onda? - upitao sam ga. On mi odgovori: - Pitajte svog Bizmarka i Moltkea, Helmholca i Simensa. Oni su vaši proroci, možda će oni znati odgovor koji običan

” To su pipnja koja elekgronska fizika pokušava da od tog vremena odgovori; to je onaj idealizam koji su američki fizičari imali pred sobom od Roulendovog doba.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Hoću baš! —Je li mlada? — oglasi se neko iznutra što je razgovor slušao, te se nadviri da vidi ko je. —Pusti! — odgovori prvi. Njih dvoje zamukoše, pa čekaju. —Zašto zaranije niste našli spalo? — upita opet prvi. —Eto, nismo!

—Gle, ulje se jedva cijedi! — opazi neko iz druš tva —Mutno je i nečisto, prosti bože, ružno ga je i gledati! — odgovori Cveta. —A masline zdrave kao dukat. Biće da je pri dnu. Po večeri skupa sedećke molili su se bogu.

—Hoćemo li mahom kući? — upita Marko. —Bez para smo, sine, — odgovori Cveta. Ako nađemo rada, da ostanemo ovdje koji dan... Digoše se.

— i upre u nj plašljivo očima. —Umro je, — odgovori mirno dete i zagleda se u vatru. Nju u grudima ljuto žicnu, kao da joj je ko zarinuo nož u srce.

— proslijedi Spasoje, i sve više žesti se. — I ja ću, ako mi skriviš! — odgovori on, i prezrivo mahnu rukom. —Momče planu i čvrsto prihvati za uzdu. —More, miči s puta!

—Najbolje bi bilo da ostavimo rabotu, pa da se kući povratimo. Ne opominje otac onako; odgovori on smišljeno. —Da ga javimo sudu! — nastavi mlađi. — Zašto da ostavimo radnju? Potrebni smo.

—Najbolje je da se povratimo, — ponavlja Spasoje. Nije vajde svoje poslove drugome kazivati. —Radi kako znaš, — odgovori mlađi. Ali časkom smisli se: — Znaš što?

—Neka su mene, ubio sam! — odgovori on. – No što će s tobom? Sjutradan izvedoše ih pred suca. Oba ponoviše i potvrdiše ono št su već kazali.

Najednom poliže glavu i upita Spasoja: —Možda ga nijesi na mrtvu ubio? —Jesam! — odgovori on. — Viđu ga mrtva! —Ti ne možeš znati da je baš onaj čas preminuo, — opet će sudac. —Ubih ga, pa eto!

—A kako majka? — sjeti se najednom mlađi, i stidljivo obori oči i mače se s mjesta. Drži se i — odgovori otac, zamišljen.

—A kako si ga dokučio? —Plitko; zasukao sam gaće i zagazio, pa eto! — odgovori on, a oči mu jednako igraju, vesele su i sviletle kao da u se kupe vedrinu dana...

Sreće ti, ti bolje znaš, kako se žive tamo? — upita iznenada živo. On ništa ne odgovori, a ona nastavi: — Vjeruj, zaželela sam se poći tamo... A kako je tebi? —Pusti!... — odgovori on nehajno.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Imajući sve to u vidu, možda i ne bi bilo tako teško da se odgovori zašto je pesnik Skender Kulenović tako dugo ćutao i zašto je tek u vreme korenitih socijalnih, narodnonacionalnih i

Ne bi se, međutim, takvom analizom moglo valjalo da odgovori na neka opštija pitanja: čak bi se donekle i moglo da odgovori na pitanje zašto se upravo u poeziji gotovo sistematski

Ne bi se, međutim, takvom analizom moglo valjalo da odgovori na neka opštija pitanja: čak bi se donekle i moglo da odgovori na pitanje zašto se upravo u poeziji gotovo sistematski krše navedene zabrane, ali se malo šta može reći o ovim

li tu bilo sadržano ono pitanje na koje je on verovatno najvećim i sigurno najboljim delom svojih tekstova pokušavao da odgovori?

Ponudili ste odgovore na neke od aktuelnih dilema oko našeg književnog (standardnog) jezika. Ti odgovori nisu polemični i deklarativni nego su proizašli iz stručnih uvida.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

” – „Šta, zaboga?” – da zapita druga dama. „Neverovatno” – da odgovori ona prva – „ali sam pouzdano čula ... zamislite gospođa Živka preotela je gospodina Ninkovića od gospođe Natalije!

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

I on se nečemu nadao. Ali evo već nekoliko godina kako su Prizrenski odgovori tužni. Svet počeo da se miri sa sudbinom. Tako isto i hajdučki kapetan. Iz dana u dan vidi on kako od nada nema ništa.

— Zaista je tako, aga!... Ali desi se po neka... — Koja ne upali — — — Ponekoja i upali! — drsko odgovori trgovac, kao čovek koji vidi da je sve svršeno.

— Skrši vrat, protestantu ni jedan! — poluljutito odgovori pobožni Čemerikić, pa natuče na prst desne ruke veliki kapetanov prsten — za svaki slučaj...

Buljugbaša se trgnuo od ovih reči i zaustio nešto da odgovori, ali ončas malo sagao glavu kao zastiđen i pošao kroz sabor sa deset sejmena, Arnauta i Kolašinaca.

On uzmahnu svom glavom i prekorno me pogleda. Onda se obema šakama osloni O svoju sohu, huknu i odgovori: — Što mi grešiš dušu, gospodine? Ne li je ovo naša sveta mitropolija?... Iako sam star i umoran, opet će stojim.

— Će dade Gospod dobro, gospodine... dobar je on — dobro će bidne, ako Bog da! — odgovori ova prilika s verom i pouzdanjem u glasu i pogledu. I okrepi me da ga slušam. Zvaše se čiča Mojsil Zlatanović.

Pop se nadnese i vlastelinski ga premeri u svoj njegovoj ogromnoj dužini. — Ustani, prijatelju! — A? — odgovori mu ovaj najpre zbunjeno pa posle prezrivo. — Šta „a“?.. Ustani, ustani!

— Šta govori ovaj gost? — zbunjeno promuca Arnautin još zbunjenijoj družini. — To, da je to mesto moje, bre sokole! — odgovori mu sam pop.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Bilo srce lepote devojke, — Odoh k njojzi molit’ da me primi, Sluškinja se za čas tili vrati, Pokloni se i odgovori mi: „Molim lepo, srce ćemo danas Stavit’ ovde na ovo sidžade.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Nije se nikad dogodilo da crnac odgovori na šamar drukčije no poslušnošću. Trebalo ga je takođe baciti u vodu, pa bi on već našao način kako bi se izvukao.

Njena drugarica Jo, ne manje stara i sparušena, nosi na glavi nešto što liči na kalpak, i njena je uloga u igri da odgovori na svaki pokret prve igračice.

Belac mi odgovori, sasvim ozbiljno, da su stvari rastovarene, da moj boj već pegla u dvorištu moje odelo, da ću ja s njime ručati, da će

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Upitam ga odakle je. — Ne znam odakle sam; zaboravio sam već otkad sam na granici — odgovori mi on — a skoro ću zaboraviti i kako mi je ime. Baš nas jadne komordžije posatiraše jureći.

ako si slab na bežanju, ne bi ti smetalo da se i sam potkuješ; jer dok navale Turci, biće trke; to ti ja kažem — odgovori vozar. — Oće, bogme 'oće, mnogo ima proklete gadije — začu se neki starački glas iz gomile.

Upitam ga da li zna gde je kapetan Sirovacki. — Hije ovde i ne znam gde je, odgovori mi on. — A da nije gore y onoj šumi? Ja pokažem rukom na šumatovačku kosu što se pružala iznad šanca.

Ali major Sava Grujić odgovori ga od toga, veleći da, koliko on zna, mina još nije ni totova, a ako je gotova onda će za nju znati narednici koji su u

Na ovu primedbu, koja se docnije pokazala kao vrlo umesna, Černjajev odgovori: — Ah, manite se toga; slušate ove budale!

7 časova i ja sam pošao za vama, kao što glasi naredba, i ma da sam terao brzo, nisam vas mogao naći pre 9 časova — odgovori major. — Gde vam je vojska? — Baterije su na logorištu, a pešadija ne znam gde je... — Šta, šta, šta velite vi!?

e...e....., vojsku, vojsku, meni treba vojska. Strašljivče jadni, vojska kamo ti?« Major Velimirović odgovori potresnim glasom: — Ja nemam vojske.

No majoru Velimiroviću kao da nije trebalo ništa više, jer on odgovori: — Praštanje nije nužno, pošto ja ne uviđam moju krivicu, a nagrada je takođe izlišna, pošto sam se ja i dosada borio

— Ta ništa, znaš, konj mi se malo spotakao. Ne bih ti ja inače nikad ni za boga pao, ali, eto konj, on je svemu kriv, odgovori doktor, pipajući jednako rukom po nažuljenom bedru.

— U skupštini zavlada mrtva tišina. Mi smo bili kao okamenjeni i poduže vreme niko ne odgovori ništa. Dok je trajalo ovo ćutanje, knez je jednako ctpeljao očima po skupštini i menjao se u licu.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

— Šta treba da nam bude krajnji cilj? — zapitao sam. — Beograd — odgovori mirno, zavijajući cigaretu. — Kako?... Odavde pravo! On se nasmeja. — Kad su nam još postavili cilj?...

— Kako, kako? — razrogači oči pukovnik. — Baš bi nam milo bilo ako bi se uhvatio onaj koji je uveo pseto — odgovori Pera.

— Imaš li izveštaja od kuće? Preko njegovog lica pređe senka tuge. Odgovori mi jednim krajem usana: — Nemam. Već čujemo neki žagor ljudi.

— Šta ima novo? — zapita komandir polako. — Zavezali su još dva zvonceta — odgovori stražar, isto tako tajanstvenim glasom. — A-ha, da vidim.

— Na šta gađaš? — zapita komandir. Vojnik okrete hitro glavu da vidi ko pita, pa, gledajući i dalje kroz puškarnicu, odgovori: — Izbacuju zemlju, pa gađam tamo. — Pazi dobro! — reče komandir, tapšući ga po ramenu.

Na njegovu jednu, ja bacim tri, na njegove dve, ja šest. Pa sad izvolte. Ako ja počnem prvi, pa mi on odgovori, tada bijem dotle dok oni preostali Bugari ne popadaju u „snefest“.

— Usvajam razloge uvaženoga grofa. U tom smislu, neka mi gospodin grof odgovori: kad mitraljez pali u jednoj minuti tri stotine metaka, onda, koliko vremena treba dotičnome mitraljezu da ispali

— Ne treba činiti takve pretpostavke — rekoh, tek da nešto kažem. Onda sam legao na „krevet“. Dragan mi ništa ne odgovori, već izvuče svoju torbu i poče po njoj da pretura. Nešto je istresao, cepao neke hartije, i onda nanovo spakovao.

— Jeste li spremni? — Jesmo! — odgovori jedan za sve. — Pričekaćemo još malo — reče suvo komandir i priđe otvoru nakrenute glave.

— Ne znam... — A zašto je kuća ovakva? — Ne znam... — A gde je kancelarija komore, gde je veterinar? Vojnik odgovori sa izvesnim snebivanjem: — Ne znam: — More, znaćeš sad!

— More... bilo bi svašta. Slušajte samo... Ona nešto odgovori. Ah, bila je izvanredna. Iz moje zemunice izlete tada jedan konjički poručnik, koji je po kazni premešten u pešačko

— Da li je ono Dragiša? — govorio sam više za sebe. — Bogami, izgleda — odgovori Luka. — Jest, Dragiša — reče Vojin. Sva trojica potrčali smo u susret i počeli da se ljubimo sa njim.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

i sa koliko potrebe, svesti i snage da ih se bilo delimično bilo sasvim oslobodi — pitanje je već manje jasno a odgovori na njega mnogo manje jednodušni, mnogo manje pouzdani i mnogo manje ubedljivi.

gleda, Kog’ ocrni pritvorstvom Vuk neverni, A Miloš kada smotri koja beda I stid mu grozi, za taj ukor skverni Odgovori: „Do kolena ti seda Taj izdajica zlobni i čemerni, A sjutra će se znati pravde mera, I tko je vera, tko li je

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

— Idem, idem — teško mali rastavi vilice. — Je li ti studeno? — Da — jedva čujno i s naprezanjem odgovori Vujo. Relja skide šal, strese snijeg s njega, i omotaga čvrsto malom Vuji oko glave i ušiju.

— Da li je kod kuće? — prošaptah. — Ja mislim, da jest — odgovori Stevica jedva čujnim, uzdrhtalim glasom i poče me gurati rukom, kroz koju je strujilo tihano drhtanje.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Duhovita verbalna nadigravanja, podvale, mudri odgovori na postavljena pitanja, koji u noveli često vode radnju, u šaljivoj priči su osnovno motivsko tkivo.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

U tremu, do stepenica za gornji boj, susreo bi babu. — Ode li, sine? — oglašavala bi mu se i ona. Pošto njoj odgovori, odlazio bi. Baba bi ga odgledala kako već sada sasvim u svanuće, gotovo po danu, odlazi. Sa ključevima ide kapiji.

I odjednom, naprečac, kao samu sebe goneći, upita ga: — A je li bio prijatelj Marko? — Bio! — mirno, pouzdano odgovori. — Pa? — Pa — osmehnuvši se ravnodušno — pita za Stojmena. Traže Jovanku za njega.

Ako je kakav namet, porez, kuluk, pa ako ima da se otkaže, kako da se odgovori paši. Ako kakva stvar ima u medžlisu, s Turcima, da se rešava, kako će on da govori. A najviše radi škole, crkve.

Videći Mladena diže se da ga stojećki pozdravi. Mladen ga oslovi: — Šta radiš, Stojane? — Eto, batke, stojim — odgovori mu on svelo, umorno. Kući kad dođe, vide da već svi znaju. I mati, i baba.

Mladen je čak morao sam o tome da počne: — Šta je ona luda učinila? Baba, pritvorno, čineći se ožalošćena, odgovori: — Ne znam, sinko. Vidim: došla i sedi kod kuće. Mati još ništa ne govori a č̓a Marko samo beži, hukće.

— A već se po njenom glasu, licu, videlo da se setila svega [njihovog]. On se činio nevešt. Uneseno, mirno, zavijeno, odgovori joj: — Snaške, kome ja na put stajem?

Da niste o tome govorili, pa imala kakvu ostavu za crkvu da ostavi?... — Ne — odgovori — nego tako. I pre dok je [ležala], ona je uvek ili tebe ili oca pozivala. Vas dvojicu samo imala je na zemlji...

— Ne, — odgovori — nego kad dođe onaj (brat), kaži da ga zovem. — On je, čini mi se, u gornjoj kući. Treba li ti odmah? — Ne.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Nemoj tako, brate! — A da što ćete vi od mene? Puna kuća nejačadi... ali, fala bogu, imate se od čega naplatiti, odgovori Vojkan umiljato. — Znam da mogu, ali meni te žao!

— a glas mu u tišini, u proređenom vazduhu, odzvanja jedro, odjelito. — Milo mi je! — odgovori djevojka i bolje priljubi se uza nj, kao da se nečega prestrašila. — A da, želja te, kao i mene!

— Ne budali! — odgovori mirno Rade i, nasmijavši se, reče: — Ne zameće se noćašnji trag tako lako!... Već 'ajdemo, ženo moja!

Božica se odmače, ali ostade stojećke, jer je takav običaj prve godine. —Oženi se, pa ćeš znati! — odgovori mu Rade mirno. —Teške sam sreće, neće me nijedna cura. Ja im poručujem, ali nema otporuke.

Sagriješila si se što odbježe ludo dijete ... Čuješ, bi li sada bježala? — Ne bih! — odgovori žena i nasmija se jako, razuzdano.... — Ne bih! — ponovi.

Ali, eto, što bih tajio, potražih tebe... I nađoh te. —Bilo sa srećom! ... A što ću ti ja? —Što i žena, — odgovori Rade i, ispruživši se, dohvati se njena života: — Da se milujemo! — veli joj. — Da ti se osvetim, za inat, da!

Uporedo upute se planinom. Rade nije sprtio torbe, pa ga Maša pita što će s njom. — Neka je na meni— odgovori on zamišljen. — Pa se okrete prama njoj: — Boga ti, kaži mi, je li istina što vele da pop Vrane pristaje za tobom?

—Rade! — povika Maša, a jeka odgovori. —Vidiš, kad je čovjek sam, može sa sobom da razgovara... Razgovorna je ova pećina! Slušaj dalje kao da nešto jeca...

—Nijesam radi toga došao. —Već? —Bi li preprod'o, gospodaru? Gazda ga pogleda, osmjehnu se i mirno odgovori: —Nijesam pretrga... ali za dobre pare sve se može .. . Ali, samo za dobe pare! ...

— Pa i zeman je, — odgovori Rade. — Da sa srećom bude! — Ali ja ne smijem reći ocu, a ni majci. Ocu, vele mi, bilo bi žao grđe pop—Vrani hator

—Kud ćeš s curom? — pita, nakreman vinom. —Pusti ljude da mirno čaršijom idu! — odgovori jedan od Radivojevih drugova, a Radivoj ne reče ni riječi, već laktom gurne Petra ustranu.

—Mašo, — trže se — junak si! —Što je korist kad nemam poroda? — odgovori ona, očito tom mišlju zaokupljena. — Ah, nazvati se majkom tvoga djeteta, Rade!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Svakog dana, odgovori, sve dok ne smiri ranu. Posle će dati uputstva za dale lečenje. Znači li to da sam do sada bio pogrešno lečen − upita

Posle će dati uputstva za dale lečenje. Znači li to da sam do sada bio pogrešno lečen − upita Lauš. Tako je, odgovori monah: pogrešno. Rana ne trpi neuku ruku. Znala sam da će se sve to na kraju okrenuti protiv mene.

šum sa naše strane ne čuje, inače bih pozvao Đurđevića, onu ludovinu sa glasinom kao iz kace, i rekao mu šta će da im odgovori. Kad bi taj riknuo, zaglunuo bi one serce dole. Napravio bi Brzana smešnim.

Besan i ogorčen otišao sam Makariju i ispričao mu kako mi je njegov monah odbio molbu. Kad je došao red na njega da odgovori, starac se zakašljao.

' Zatim ga je pitao: 'Kako se zoveš?' 'Ime, mi je legija' — odgovori mu — jer nas je mnogo. I moljakao ga je da ih ne potera iz onoga kraja.

' Pilat ga zapita: 'Jesi li ti judejski kralj?' 'Ti kažeš' odgovori mu. Tada Pilat reče svešteničkim glavarima i svetini: 'Nikakve krivice ne vidim na ovome čoveku.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

“ osu se na njega. „Sve što ovde leži razbacano, prokleto je i zatrovano.“ - „Kad bi, zaista, prokleto bilo,“ odgovori mu telalin. „ne bi Bog, pravedni, požar, vlastitom svojom rukom, ugasio.

“ Bunić je raznežen. Ja mu saopštih moje želje. „Vi dolazite“, odgovori mi on radosno, „kao poručeni. Ja moram, i onako, u carske dvore da se sastanem sa državnim kancelarom Barvicijusom.

Zar ti nije poznato da Sveto Pismo, Jozua 10, jasno protivureči svakom kretanju naše Zemlje?“ Kepler obori glavu i ne odgovori ništa, prihvati ćuteći horoskop koji mu je Tiho pružio i smesti ga pažljivo u mapu.

I Tiho Brahe mi je obećao da će doći.“ - „Ne znam da li će mi to biti moguće, dobio sam goste iz Dubrovnika,“ odgovori mu ovaj, pretstavljajući nas grofu.

To je visoka počast za Vas i Vašu nauku.“ - „Da,“ odgovori mu Tiho, „car beše veoma milostiv. Podneo sam mu opširan izveštaj o sadanjoj konstelaciji nebeskih tela.

“ - „Neću da budem neiskren i neskroman,“ odgovori Tiho. „Mnogo, vrlo mnogo od onoga što si pretskazao, ispunilo se na dlaku, no nešto ipak ne.

“ - „Ne mogu da poreknem,“ odgovori mu Tiho, „tako je. Idućih godina doći će do kobnih susretaja zvezda. Pretstoje nam svađe, nemiri i strašni dugi rat.

Tako govori kalendar i dve elementarne računske operacije, pa bi na to pitanje mogao bez oklevanja da odgovori svaki osnovac, a meni, kalendardžiji i profesoru matematike, trebalo je za taj odgovor nekoliko časova.

Idi u pesnike.“ Mladić je doslovce razumeo šta mu govori pogled upravnikov. On mu odgovori istim načinom, i dobaci najjaču pogrdu koju je mogao da sroči: „Matematičaru!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Kuća da se proda, novac podeli unucima. Advokat zapita koliko je unuka, a stari odgovori da ne zna. „Budim je daleko, Rumunija daleko.” Sahraniše nekada uglednog majstora blagodejanje i advokat.

Protinica ćuti, jede kolače, maše lepezom od palmova lista, i čeka da gospa Nola odgovori na njeno kao uzgred bačeno pitanje: o stanju u kući s tako „raznim svetom”. — Kako da vam kažem, gospa protinice.

” Jednom ju je neko zapitao: kako to da baš Švapče toliko zavoli. Gospa Nola, što obično nije bivalo, ne odgovori poduže, pa onda reče odlučno i iskreno: — Ne znam ni ja još, a kamoli vi, koliko ga volim.

” — Kad odjedared došla diferencija. Jova se tad setio jednog od onih podataka na rabošu, odgovori Rozi opširno i svojski, oženio se njom, i spasao dušu svoju.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

« zapita je. Roksanda, videći iznenada lepo obučena mladića, zastidi se i pogled zemlji obrativši: »Ja idem ocu mome«, odgovori mu smerno, »koji se ovde nedaleko na njivi naodi«. — »Oćeš li dopustiti da te donde otpratim?

— »Oćeš li dopustiti da te donde otpratim?« Roksanda ništa ne odgovori, i naš učtivi putnik uzme je pod ruku i pođe dalje.

roba načalniku s dodatkom da ga, kao roba, na kakov oće posao osudi, no ovaj, iz vrođene mu skromnosti bez sumnje, njima odgovori: da je to za njega velika čest, koju on, bez pohljepstvija k sebi govoreći, ne zaslužuje, i da on rečenog roba k sebi

»Ah«, odgovori bedna ova ogorčena, »to je od devetnajst godina ovamo moja najtoplija želja; ali ja sam u mojoj prvoj ljubovi tako nesreć

»Čujte« — rekne on — »matematični onaj problem zbog kojeg sam od gladi crkao već je razrešen«. — »Ti si magarac«, odgovori mu Sanho Panzino magare. »Kod dva plasta sena crkao si od gladi, jer si s tvojom filozofijom pamet izgubio.

Mati mu se teška da mu, nije što zlo. Ona ga čas jedno, čas drugo zapitkuje, no on ćuti, i ako joj što odgovori, to je nabrecito i surovo. Najposle kaže materi da njemu nije do njenog bapskog razgovora, jer on mora misliti.

Gospodin magarac, rekne ona, svi vas drže za osobiti ženi i velikog čoveka. Kog vraga, odgovori magarac, ta ja nisam ništa budalasto učinio.

Roman gledaše dugo ovo prirode hudožestvo s udivlenijem, najposle ga zapita: otkuda je? »Ja sam iz Alepa« — odgovori strani. »Kako ti je ime?« »Agan«. »Bi li ti kod mene služio?

»Ja sam iz Alepa« — odgovori strani. »Kako ti je ime?« »Agan«. »Bi li ti kod mene služio?« »Dragovoljno« — odgovori prvi — »kad ne bi tu bedu (na oružije pokazujući) kod sebe imao.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

— Reci, Stamboliću, tu rečenicu pravilno, pa ću te pustiti, — odgovori mu profesor. Stambolić se zbuni, uzvrda se, pa očajno ponovi: — Molim, gospodine, da idem u avliji!

Da se izvuče iz teške situacije a i da odgovori zahtevu komandantovu, on previ jedan čist tabak hartije i na njemu ispisa deset tačaka i petnaest zapeta, pridruži to

Mi smo Evropljani pronašli kisele krastavce, prema tome mi smo obavezni da pronađemo i esenciju. — Tako? — odgovori on. — A vi ste tako isto pronašli i Ameriku, čini mi se?

— Jest, jest, sećam se toga, — odgovori g. Tven ljubazno. — Ah, da znate kako je to bilo prijatno iznenađenje za nas Amerikance kad ste nas pronašli. — Kako?!

Ona pocrveni, obori oči i u zabuni prebi legištar na tri parčeta. — Ne verujem! — odgovori mi poluglasno. — A zašto? — zapitah je uzbuđeno i pođoše mi suze na oči. — Zato što si kod njega rđav đak!

— A kako ćemo se otrovati? — Tako, — nastavih ja sve odlučnije — popićemo otrov! — Dobro, — odgovori ona rešena — pristajem! A kad? — Sutra posle podne. — E, sutra posle podne imamo škole, — priseti se ona.

— Ja ne mogu više! Nikad u životu nisam jela drva, ne mogu više. — Onda ti mora da si već otrovana. — Može biti! — odgovori ona. — A osećam da me nešto grebe u guši. — E, to je. Ti si već otrovana!

U nedoumici sam na koju ću stranu? — Idi u državnu službu! — odgovori mi iskustvo. — Ja bih radije kakvu slobodnu profesiju. — Koju? — Advokat, na primer. — Advokat?

— A jesi li pismen? — Nisam baš kao što treba, ali poučiću se. — Sasvim, sasvim! — odgovori načelnik. — Ako budeš vredan, poučićeš se. Eto, ja sam svršio dva razreda gimnazije, pa šta mi fali.

Ja mislim, kada bi ih konsultovali, da bi njihovi odgovori glasili ovako otprilike: Istorija: Brak je jedna od retkih istorijskih pojava, kod koje se osvajač potčinjava

Kao što vidite, ni ovi odgovori nisu nas nimalo približili rešenju pitanja, te bi možda opravdanije bilo da se okanemo nauke i da se obratimo ljudima.

je to stvar obratiti se svakome pojedincu, ali kada bi se obratili pojedinim profesijama, ja bar mislim da bi njihovi odgovori ovako glasili. Trgovac: Brak je ortačko preduzeće, koje može uspevati samo onda kad ga ne potkradaju mlađi.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Put mi se mnogo odužio i ne mogadoh da izdržim više: — Nemoj da pogrešiš, stari. — E, moje dete! — odgovori starac, kao da je hteo reći: Poznajem ja svaku stazu i bogazu. On skrete sa strane puta.

Ali sedi Kralj je dobro poznavao psihologiju rata, i melanholičnim glasom odgovori: — Bez savezničke pomoći, pukovniče, takve se zapovesti ne izdaju.

— Ljudi, bre, što ležite, zašto ne krećete? — pita Luka dosta blago. Jedan ga samo pogleda, ne hte ni da mu odgovori. Drugi promrmlja: — Pa jes, kad bih mogao da preskačem! — i okrete leđa.

Ne gledajući me, onako mračan i turoban, odgovori: — Kao miš u rasolu... — Biće bolje, biće bolje — rekoh, tek da nešto kažem.

— Dajte mi dva kilograma šećera! — Nemam — i trgovac uzdiže samo ramena. — A kafe? — Nestalo — odgovori preko ramena trgovac, okrete leđa i pođe za šegrtom, koji je sklanjao neki džak u zadnje odeljenje.

— Molim vas, vi tražite sve ono što ja nemam — odgovori trgovac nabusito. — Nemaš? — Nemam! — Nemaš? — i Luka mu se unese u lice.

Podnarednik konjušar bio je Svetozar... Onaj beli. Zovnem ga i pitam jesu li svi konji na licu. „Svi su ovde“ — odgovori mi on odrešito. Ama vidi, vidi ipak, da nije nečije ležište prazno. „Znam sigurno, gospodine kapetane“ veli mi on.

Sretoh tada Đurašina i videh kako na leđima vuče neki džak pun čizama. Opomenuh ga. — 3a kvart ure! — odgovori on i zamače u jedan hodnik.

gde ono beše, pobratime? — obrati se Dušan Luki. — Za načelnika sreskog u Pirotu — bez razmišljanja odgovori Luka. Sredoje pogleda upitno ostale.

Ugledah bunar zaklonjen ogradom od šiblja i pored bunara tri Arnautke sa sudovima. Prišao sam, ali nijedna ne odgovori na moj pozdrav. Imale su otkrivena lica, sigurno su katolikinje. Zapitah jednu, najstariju, da li je voda za piće.

— Nisi valjda išao kod komandanta? — požuri da ga zapita blagajnik. — Ne znam... videćete i čućete — odgovori pop Momčilo, pa sede na trupac, nalakti se na kolena i ukrsti prste. — A lepo mu stoji ova kapa!

kako sam ga zvao na raport. Rekao mi je, kako ste vi koristili moje ime... Neka mi rezervni kapetan... odgovori: prvo, šta mu je dalo povoda, da zloupotrebi moje ime i službeno zvanje.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Tada mališan upita potok šta da radi. Ali, hitri brbljivac i ne pokuša da mu odgovori. Žurio je ka moru. More sve zna: najveće je na svetu, ali ga vetar, ipak, pokreće.

»A ti?« — pitao je očima. »Šta ja?« — Lepotica samoj sebi sleganjem ramena odgovori, kad su sahrane učestale tako da joj se činilo kako nema više ni venčanja, ni rođenja ni krštenja.

— Pa, šta da se radi? — reče Carica. — Na ptice se ne možemo osloniti! Car se namršti i odgovori da će već nešto smisliti. — Mikiki-Miki-No! — vikali su uglas doglavnici. Carskim ušima nije trebalo lepše pesme!

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Njegovi odgovori posle toga odišu toplom neposrednošću ne očevica (kakav može biti gavran), nego ranjenog učesnika. — U drugoj pesmi

Sem toga, i pitanja i odgovori teku vrlo živo, rastući jedno iz drugoga — sve brže i silnije ukoliko se oliže kraju. Kada svoja pitanja završava

učini ovo ili ono — u gradaciji koja izvrsno ilustruje porast careve naklonosti prema nepoznatom sestriću — Dušanovi odgovori: Jest slobodno, mlađano Bugarče! Jest slobodno, moje drago d'jete! Jest slobodno, moj rođeni sinko!

đevojko, sjutra prije polovine dana okrenuće skakat Kotarani po Udbinji i oko Udbinje, izvadiće Stojka iz tavnice“. Odgovori Turkinja đevojka: „Be, ne luduj, Janković-Stojane!

borio protiv Turaka) selam — turski pozdrav: „selam alekim (ili kao što Bošnjaci govore: selamaleć), a na ovo se odgovori: alećimu selam.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

! — Ko je od vas dvojice ono kazao? Odjednom, neočekivano, Jovanče ustade s mjesta i mirno, čvrstim glasom, odgovori: — Ja sam rekao. Iznenađen, učitelj malčice ustuknu. — Baš ti? — Jeste.

Stric je jedva dočekao da čuje drugarev glas pa, obradovan, odgovori sasvim iskreno: — Tjeram ga, ali on stalno kaska za nama i škaklja me po vratu.

—A mrziš li ti, Lunjo, njega? — zagrajaše dječaci. Djevojčica podiže prema krošnji svoj miran pogled i odgovori tiho i sasvim prijateljski: — Ne, ja volim našeg Strica. Pod bukvom uzavri još veća graja.

Jovanče se naježi. — Ko bi znao šta nas čeka danas? — Težak posao, kopanje — odgovori staloženi majstor Mačak. — Valjaće dobro zapeti.

— A ti, neošišani, hoćeš li batina? Kukavni đačić nije znao šta da odgovori, jer kako god gukneš, ne gine ti jedna žestoka porcija, zato bi se ućutao kao kornjača, glave uvučene meću ramena,

— A bude li Žuja spavala? Tu već ni Jovanče nije znao pravog izlaza, pa odgovori onako otprilike: — Kada kuja spava, onda svi spavaju, niko se ne skita po šumi.

— Nijesam ni to, ni tamo ih nema — odgovori Lijan i dodade sam za sebe. — Tamo često vidim samo sebe kad berem tuđe orahe.

Jovanče pretrnu, i oštro pogleda djevojčicu. — Otkud ti to znaš? Lunja samo sleže ramenima i odgovori neodređeno: — Pa tako... Hoda neko, šulja se. Tu je negdje. Stric se uplašeno obazrije. — Gdje, gdje?

On kaže da djeca ne treba da znaju ko je u selu donio pušku. — Nijesmo mi više djeca. Mi smo već dječaci — odgovori Jovanče mršteći se ozbiljno kao kakav odrasli.

Je li de, Jovanče? Jovanče se postidi što je maloprije pred seljacima čitao njemačku naredbu, pa odgovori: — Znao sam, ali sad sam zaboravio. Nikoletina ga značajno pogleda.

— I ja ću tamo — javi se Lunja. — Pazi je! A zašto baš ti? — ote se Stricu. — Volim da ložim vatru — mirno odgovori djevojčica. — Umijem brzo da potpalim i sirovo drvo. — E, to je već nešto! — dočeka Mačak s odobravanjem.

— Ustaše idu u tvoj zaselak, to sam pošao da ti kažem — tek se sad sjeti dječak, ali Nikoletina sasvim mirno odgovori: — Već sam ja vidio dim s Lisine i s Golog brda i za svaki slučaj podbrusio od kuće, pa kud oni išli da išli.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

« (S besede mu i s odela ga pozna da nije ondašnji čovek.) Na to joj Isus ne odgovori po reči natrag, nego lepom reču zaustalja je da ne ide skoro od njega i duhovnu vodu s besedom donosi joj napred.

putir s diskosom, govoreći to jer zakteva patrijarh sutradan, na mučenike, doći u manastir služiti mu svetu leturgiju. Odgovori mu iguman sa svom braćom te ovako mu reče: — Kako bog uzhoće, tako da i bude — i zapita ih svu trojicu hoće li ostati

Taki da ima to početi zarana, dok je leto jošte. Ama pak na to apostol odgovori caru te mu reče: »Nije, veli, dobro ovoga vremena, o caru, zidati se tomu navalom, nego li u oktomvriju mesecu boljma

Jesi li mi spravio dvore carske i jesu li već sasvim gotovi, ili jošte nisu dopravni, te još na njih valja troška?« Odgovori mu na to apostol i reče: »Što je od istinoga započetka zdanje, ja sam to caru saziđivati navikao i takvu sam ti

« I car kade dođe i vide ga živa gde govori, vrlo se prepade a i rad bi o tomu gde mu pak oživi brat. I odgovori mu na njegovu reč, te mu reče: »Jest, brate, i doista tako, a nije da je inače.

kunući te tko s čemerna mu srdca, stvoritelj mu hoće ga poslušati i tebi odmastiti); tvoje uho pregni k brižljivome i odgovori mu s tihošću mirno; istrgni od globara obeđenoga, ne iznemaži na sudu, budi siroti mešte oca, sirotama mešto matere

Devojka (Na to odgovori... i reče s angelu mrštalo natrag:) Obiđi de ti momče naokolo od mene podaleko, te izađi iz moga grada napolje i opkoli

Indi slepac oseti onaj lep miris ta i zapita se od hromca kakav i odašta taj miris zadiše ovamo iznapolja od vrata. I odgovori mu hromi te reče: — Ao, moj brate i druže, da bi to teke isto mogao videti kako je ovde u vinogradu našega gospodina

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

I Zona je bila, što je sasvim i prirodno, ponosita stoga. Ali je ipak volela da ponekad na jedan takav pogled i odgovori pogledom.

Vaska ni se udava... ta... da se ceniš, hizmet da ni činiš u kuću!... — Ete, što pa da si cenim?... — odgovori joj Kalina. — Imam si majku i brata... Izmećarka neću sam!... Sal pri majku hizmet ću da činim... — I pri muža...

Stojanča? — priseća se hadži-Zamfir, pa ne može nikako da se seti. — A, majka... kako ti se zvaše? — Bela! — odgovori devojče. — Bela? Ne li Bela Stojančina? Pa ti li si gu kerka? reče začuđeno, i maši se za grozd i pipnu zrno-dva.

Bilo je govora i o mirazu. Hadži Zamfir spomenu pet stotina dukata, ali ih Mane ne primi, nego odgovori da će on za toliko dati nakita svojoj nevesti.