Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
— Opet ludo pitanje — reče ona — Svirate li vi u što, ako smem pitati? Đavo ga znao šta mi bi! Ja odgovorih: — U drombulju, gospođice. Ona se malu zbuni: — Oprostite, ja ne znam šta je to drr.. molim vas, kako ste kazali?
— Vi ste rđav čovek — reče mi ona u hodniku. Ja joj pružih ruku koju ona uze. — A vi ste dobra devojka — odgovorih joj. — Laku noć! Tu noć sam pisao materi, sestrama, braći i počeo ovo pismo za tebe.
— Ne biste? A zašto? Molim, oprostite, ja nemam prava postaviti vam tako pitanje. Ja ne odgovorih ništa. Maksa sami đavo teraše da me zadirkuje. Posle male pauze ja videh kako mu lice dođe pakosno.
— reče on nanovo, kao s nekakim pravom. Ja prvo duhnuh na nos da ne prsnem, onda se opet stegoh i odgovorih mu što sam mogao hladnije: — Jer je na vašim duelima i berberin izlišan.
Meni se odsekoše noge. Ana mi beše stala na nogu i pritiskivaše je što bolje mogaše. U meni se kuhaše. Ja ne odgovorih ništa Maksu, čini mi se i ne bih ništa mogao progovoriti, jer bi me reč udavila.
Afrika
— Sigurno tigrova mačka, — reče on dremljivo; — samo ona dolazi do kolibe! Ne bojte se. — Ne, ne bojim se, — odgovorih mu postiđen i pođoh natrag po hartije. Zveri više nije bilo na vratima. Svi smo se zasluženo odmarali neobično dugo.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
„A ona velika, onaj grenadir, za žutim očima, kako je ona?“ Ja mu odgovorih da je dobro! Šta sam mogao? Engelshofen ga je, kaže, sve do vrata, pratio, ljubaznim mahanjem ruku.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
kosa podrastala, tako da joj je glava bila šarena kao glave jedne vrste barskih ptica kojima sam zaboravio ime. Odgovorih da nije. One rekoše da u tome, ipak, nečega mora biti. Takva jedna baba! A Markota?
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Ne. Šta? — Još koliko imaš da učiš? Da znam. — Još malo — odgovorih ti samo da te obradujem. Ti kliknu: — E pa to je... — I ode.
— Što pitaš? — odgovorih turobno. — Pa da znam, sinko! — Kad budem svršio, znaćeš. — Ta ne ljuti se odmah. Ti se od neko vreme baš...
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
— Da vam pravo kažem, doktore, ne znam šta ljudi uopšte nalaze u tim smešnim pokretima? odgovorih, načinivši usput nekoliko grčevitih trzaja levim uglom usana i krajičkom oka.
— Gle, mala Ana! — reče — Otkud vi ovde? — Došla sam da pozajmim jednu knjigu iz psihologije…— odgovorih. — A vi? Bio je sravnjen sa zemljom: — Mislim da ti dugujem objašnjenje... — reče odvodeći me u kupatilo.
“ — odgovorih: „Zahvaljujem blagorodno, Veličanstvo!“ A sad, krunisane ličnosti služe samo da bi podigle tiraž novina! Kao i uvek kad
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Na istoku zarumene i mesec se pomoli. Zapita neko koliko je časova. — Još pet minuta do deset — odgovorih, i onda se obazreh okolo ne bih li našao šta da stavim sebi pod glavu.
— Zar ti ne znaš kako se komandantu izlazi na raport! — gledao me je strogo. Onda mi okrete leđa. — Razumem! — odgovorih bez smisla i pozdravih. Ali ništa razumeo nisam. Stajao sam i dalje ne znajući gde treba sada da idem.
Otadžbina je preča od tvoga oca. Žalim... ali ne može. Na svoje mesto! Već po navici odgovorih: „Razumem!“ Ali sam odmah uvideo koliko je to grubo od moje strane. Očajan iziđoh iz sobe.
— Njegovo ime? Osetio sam laku drhtavicu pred ledenim glasom komandanta divizije. Brzo se pribrah i odgovorih: — Zaboravio sam da zapitam za ime. Čini mi se da ni trepnuo nisam, kad sam izgovorio ovu laž.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Na njegovu licu pokaza se krajnje čuđenje. — Molim za vaše časno ime. — Profesor Nikolić, odgovorih mu. — Nu? — Nu, i ništa više. — Ali molim vas, šta je s profesorom Nikolićem? — Ta evo ga, stoji pred vama.
Ne znam zašto, ali tog trenutka pade mi na pamet ona priča o jednom ludom i dvojici pametne braće, pa i ne misleći odgovorih starcu: — Da mi je štogod onako... da svi Srbi postanu iskreni I pošteni... kao ona čudotvorna sviralica... znate.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
„Znanja“, odgovorih im ja. Oni se pogledaše međusobno i počeše da jedan drugom šapuću: „On ume da pravi zlato“. „U stanju je da čini
Srećan sam što sam vas upoznao. - Šta radi moja mila otadžbina?“ „Uživa u blagodetima mira“, odgovorih mu, ne upuštajući se, iz predostrožnosti, u pojedinosti. „Znam.
„Stvarna istina“, odgovorih mu, „leži, kao obično, negde u sredini. Dok su Jezuite gospodarile našim školama, bio je i naš Univerzitet u nekim
“ upade mi Laplas u reč. „Potpuno sam svestan“, odgovorih mu, „svih teškoća koje se isprečavaju potpunom rešenju toga problema, a naučnik, kao što ste Vi, gospodine Laplasu,
„Tako je, gospodine Lagranžu!“ odgovorih mu. „Šta sam Vam rekao!“ dobaci mi Monž, „Lagranž zna pre no što otvorite usta šta ćete reći“.
„To i ja mislim“. „A to“, dodade Lagranž, „nije sitna stvar“. „Pa videćemo“, odgovorih mu, „šta će iz toga ispasti. Ne hvali dan pre njegove večeri!“ „A kada mislite da ćete dovršiti taj svoj posao?
Sigurno da volite to voće?“ Pre no što joj odgovorih, ona se seti moje prve posete i poče da se slatko smeje. „I prevrelog soka toga voća! I njime ćete biti posluženi!
Ove poslednje reči izgovorih na nemačkom: „der und der“. „Razumem: l’ konseje emperial m’sje, de Runder“. „Tačno!“, odgovorih i nasmejah se slatko u sebi.
“ „Grofica Melanija Ziči-Feraris“. „Poznajete li je, Ekselencijo, lično?“ „Dabome!“, odgovorih bez razmišljanja, pa tek onda uvideh svoju smelost.
„Da“, reče on, „to beše ogroman posao!“ „To vam verujem“, odgovorih. „Razdeliti životinjsko carstvo cele Zemljine kugle u kraljevine, kneževine, pokrajine, okruge, srezove i opštine i dati
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— O, gospodine poslaniče, — odgovorih ustajući — to ste, dakle vi? Nadam se: da ćete mi ljubazno ostaviti jednu polovinu strane kako bih nastavio svoje snove
Bio je bled i neraspoložen. — Gde Vam je redov Obrad Dostanić? Zbunjeno slegoh ramenima i odgovorih da ga od juče nisam video.
i razočaran njenim pitanjem, koje me dovede u još mučnije stanje zbog toga što je u sebi sadržavalo i onoga sažaljenja, odgovorih sa nemalo preziranja: — O ne, Vi se varate da mi je žao!
ovoga moga napora osećao sam kako me njen pogled miluje, i kad mi ona polako reče „hvala“, ja se, rumeneći, nasmeših i odgovorih: — Hvala Vama. — A zašto — upita me ona — zašto meni hvala? — Tako!
Svetlana primeti: — Gle, pa Vi pišete lepše od mene! — Ne, nije tako — odgovorih ja — Vaš je rukopis otmeniji! I doista, ono što je ona bila napisala učini mi se lepše od svega što je ljudskom rukom
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
On se na ovo začudi, tja me upita: „Oklen ingleskoj kraljici tolike pare? na što mu ja odgovorih da ne znam. „To moraš znati i meni kazati“. reče mi car, „ili na tebi nije glave!
Putujući jednom sretnem jednog derviša, koji me upita: „Kramaru, bi li mi nešto natovario?“ Ja mu odgovorih da bih, i pođem za njim. Dođosmo pred jednu pećinu na kojoj bijahu vrata.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
- upitao je. - Ona je to zasigurno, ali je nešto nezgodna i neprirodna, odgovorih ja. Ovo sam rekao iako me to nije pitao jer sam iz njegovog inkvizitorskog ponašanja shvatio da dobro zna šta sam dotle
- upitao je. - Ona je to zasigurno, ali je nešto nezgodna i neprirodna, odgovorih ja. Ovo sam rekao iako me to nije pitao jer sam iz njegovog inkvizitorskog ponašanja shvatio da dobro zna šta sam dotle
Petrović, Rastko - AFRIKA
— Sigurno tigrova mačka, — reče on dremljivo; — samo ona dolazi do kolibe! Ne bojte se. — Ne, ne bojim se, — odgovorih mu postiđen i pođoh natrag po hartije. Zveri više nije bilo na vratima. Svi smo se zasluženo odmarali neobično dugo.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
E! bogme, tako mora propasti; eto sad my gope cela, ja, tako je to«. Ja ne odgovorih ništa, samo pogledah oca protu. — A kako vi mislite o tome? — upita me on s osmejkom i stade trljati ruke.
— A kako vi mislite o tome? — upita me on s osmejkom i stade trljati ruke. Ja mu opet ništa ne odgovorih. Pošto je malo poćutao otac prota, opet poče: — A je l' te, molim vas, jeste li vi gde god čitali o tome, kako se
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Reče da se uputio onamo po zapovesti episkopa moravičkog Evsavija. Upita me i za našeg igumana Makarija. Odgovorih da je iguman teško bolestan. Makarije Samo ja znam da je Dorotej stigao ovamo da me izleči.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Ali kad poče da se raspituje i o drugim svojim rođacima i poznanicima u Dubrovniku, ja mu smelo odgovorih: „Svi su živo i zdravo, i svi Vas najsrdačnije pozdravljaju!“ Bunić je raznežen. Ja mu saopštih moje želje.
„Umeju li,“ tako nas oslovi, „dubrovački vlastelini dobro da piju?“ - „To je,“ odgovorih mu ja, ,,naša priznata odlika, gospodine grofe.
„Da li je odgovor egzaktnih nauka definitivan?“, pitaše me Vegener. — „Nije!“ odgovorih mu ja. „Nauka stalno napreduje i zato ona nije nikada kazala svoju poslednju reč.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Jedan mornar iznese Miću. Na obali uhvatih dete za ruku. — A zašto oni spavaju? — pita dete. — Umorni su — odgovorih rasejano. — A je l’ im zima? I oni su bili nekad deca kao mali Mića, nasmejani, veseli...
Jedan otresit mladić, sigurno bolničar ili medicinar, priđe mi. — Vi tražite, gospodine potporučniče, nekoga? Odgovorih mu nešto, zatim ga polako zapitah, od čega boluju ovi vojnici. — Od svačega... Opšta iscrpenost i iznemoglost. Znate..