Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Nekoliko puta, u odmacima, strahivo pokuca na niska vrata, zagrebe zaleđenim noktima, zove polako u stidu i strahu, pa kad ne dobi odgovora,
Putem ne sretaju čeljadi, a i uokolo sve je mirno, samo što iz daljine u odmacima, do njih dopire zveka motika kopača vinograda kad o krš udare, a dolje kod mora, neko kamen kreše.
uskolebano, premda je vjetar pao, pa lađa grabi i ljulja se na valovima, a mjesečeva svjetlost poigrava po pučini i, u odmacima, zahvaća veslačeve glave. Još tutnji izdaleka, a po uvalicama, vraćajući se, valovi sa žala, bučeći, kotrljaju pijesak.
prenose se priče o slomljenim brodovima o ove sure hridi: ovdje more napada svoje žrtve da ih uništi, proždre; a u odmacima, i za najbolje tišine, iznenada val pljusne o hridi, i morska ptica, iz tmice što se po gudurama od sunca krije, u
Dok su ribari posvršavali posao, ja sam se zaklonio u hlad i podao se nebrizi. U odmacima, piljeći ispred sebe u svježu pučinu, dopiraše do mene njihov razgovor.
Neki od njihovih — a poznaju ih po besedi i po odelu — već se smestiše, a drugi, po dva—tri, dolaze u odmacima. Njih dvoje, dremajući, među sobom izmeniše nekoliko reči.
— Pusti, majko, neka se vesele! — reče Ilija pregorno. Majka Ilijina kunja na klupi do sinovljeva kreveta, a kada u odmacima čuje pored kuće nečiji hod, prene se i meće sinu hladne obloge na vruće, prostrano čelo.