Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
cveća, šimšira, i to varaklisanog, te se varak caklio i od njega je sad žuto, izduženo, malo podbulo, njegovo mrtvo lice odudaralo još oštrije, bleđe.
Plače. Puna joj se ramena tresu. Lice joj sakriveno u šamiji i ugrejano, okupano krupnim, sočnim suzama, jasno nežno odudaralo bi od crnine šamijine. Oči joj vlažne, tamne.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Tako isto, da joj ne bi prašina padala po kosi, bila je ovlaš zavila glavu velikom zejtinlijom šamijom, te joj je lice odudaralo jasnije i svežije. Vetrila je i pajala sobe. njene nanule zvečale su po suhom doksatu gornjeg boja.
I sve to, istina od starog zlata, sada oribano i očišćeno, jasno je odudaralo svojom žutinom od crvenila nameštaja. Pored ona dva prozora, sa belim kratkim zavesama, koja su gledala na crkvu i