Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Kmet je ćutao. — Još onog večera mislio sam svašta — nastavi popa. — Svu noć nisam mogao trenuti. „More, da mi ne ogrešismo dušu? — mislio sam. Onda mi opet dođe drugo u glavu... ono kako se Aleksa prenerazio... sve...
O, brate, gde se ogrešismo o čoveka? — Pa šta ćemo sad? — Ništa... Sad nam se valja miriti s njim. — Znam, ali kako ćemo? — Jest, kako ćemo?
Popa ga poljubi u oba obraza. — Ljudi smo, pa grešimo. Od praoca našeg greh nam je ostao. I mi se ogrešismo o tebe. Ali nam je Gospod dao savest, pa kad uvidimo greh svoj, mi se pokajemo...
I mi se ogrešismo o tebe. Ali nam je Gospod dao savest, pa kad uvidimo greh svoj, mi se pokajemo... Ogrešismo dušu o tebe, sine moj, o tebe ni kriva ni dužna, i o ove neopojane grobove!...