Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Društvo se raslojilo, zavadilo, ispunilo mržnjom i zlom; ono guši i okiva razmah mladih bića. Zbog toga su sva sredstva otpora dozvoljena, preporučljiva.
Kostić, Laza - PESME
pogleda ognjenog oka Delilinoga, tako se srce od plama živa u smrtnu studen tamnice skriva, slepilom žarki pogled okiva, te — pesnik biva. Samson je pevô.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
“ A deda reče, mereći krov: „Ono je, deco, putnički zov.“ Evo i bure sa Mrazom dedom, okiva potok debelim ledom, eksere oštre pažljivo kuca, smrznuto drvo od studi puca.
“ A Toša kaže: „Zloslutan znamen, postala voda studeni kamen!“ dedica veli: „Zima je, rode, već kovač Sever okiva vode!
Šta li se u njoj radi?! Čuje se zveket, lupa i tutanj, još će da grune mina! Da nije tamo veštac iz priče, okiva Brku, džina?! Ne boj se, bato, slobodno priđi, ulazi, nije varka.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Ja sam možda jedini koji je zadovoljan sa sinovima. „Evo šta okiva najčvršće tog mladića za Huentu mislio sam u sebi, uviđa li on to ovoga trenutka takođe?
Ćosić, Dobrica - KORENI
Ne samo zbog mraza što pred suton okiva prtinu. Želi da ga niko od selaka ne prepozna, zaustavi ili nešto upita. Uzaludno pokušava da savlada radoznalost
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Ja znam, vaše srce sada vatrom gori, Moje hladna zima okiva i mori; Vaše oči sjaju k'o dva neba plava, A moje su mutne kao magle sinje; Mladost - ljubav - oganj - sve u grobu spava.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Zver pred hajkom!... A on je mislio da je tamo sloboda, u nemoj zelenoj gori!... I što mu je trebalo da se još okiva ovom ženom?...
Petković, Vladislav Dis - PESME
I dok stara ponoć nosi moje dane, I dok lanac muka steže i okiva, Bol, padanja i potresi da sarane — Moja glava na tvom krilu nek počiva.
Miljković, Branko - PESME
Sen koja beše drvo traje. Budi Ispod svoga imena koje budi Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva. Završiće se putovanje ostaće tiha brda, Siva praznina vetar koji bludi, Mesto koje nema mesta u želji al nudi Zlo da
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Neka na Moravi Doveka boravi, Kao žubor klasa, Zvižditelj tvog glasa, I rosom okiva Zlato njenih njiva. A mene, ah, molim, Zato što te volim, Ti po lasti glaskaj I dušu mi laskaj: Da je sve na miru I na
Šantić, Aleksa - PESME
Ja znam: vaše srce sada vatrom gori, Moje hladna zima okiva i mori; Vaše oči sjaju kô dva neba plava, A moje su mutne kao magle sinje...
Sve gorom i gorom Grozeći mukom, led je ljuti pao I svojom tvrdom okiva me korom. Proljeća tvoga gdje je pozdrav mio I klik orlova na svijetloj besi? Vaj, ja bih topla zagrljaja htio... ...
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
blizu groblja oženio nekom trgovačkom udovicom i ušao u punu kuću; a Mane je, veli, tek nešto više: rastapa zlato, okiva ikone, kuje minđuše i belenzuke, pa i ovo sad sa Zonom, završi Persa Jordanovica, može da ispadne po onom narodnom: