Jakšić, Đura - PROZA
Kad je zora svitala, ja sam već bila na melenačkom drumu, a kad je sunce ustajalo, ja se okretoh da još jedanput vidim kolevku mojih jada i nevolja, da vidim taj šareni sud u koji su tekle suze moga očajanja, da se
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
I nehotično pođem vratima od velike sobe, ali se očas trgoh, jer osetih kako me majka dohvati za ruku. Ja se okretoh ali ona ne reče ništa, samo turi prst na usta; onda me odvede do vrata od kuće, pa me pusti.
Ja ućutah. Kad dođosmo blizu kući, udarismo na Albrechtѕѕtraѕѕe. Ti znaš kako je tu tiho. Ja ne znam zašto, okretoh se njojzi: Još koji korak, pa ćete se osloboditi mojega dosadnog društva.
Kad su bili nekoliko koračaja za nama, okrete se jedan i porugljivo reče: — Grand natijong!31 Ja se okretoh da ga vidim. Ona me držaše ispod ruke i povuče napred. — Odmah si se naljutio — reče ona umiljavajući se.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Ono što sam osećao bilo je gađenje na samog sebe. Kad ona prođe pored mene i nasmeši se, okretoh glavu u stranu. Bilo je nešto oko jedanaest i penzioneri su već zauzeli sva mesta oko vodoskoka.
Matavulj, Simo - USKOK
?“ Na to ja počeh mrviti, a tice: kljuc, kljuc, kljuc! — u božji tren pojedoše cijelu, pa odletješe! Tada se ja okretoh k vama. Vaše lice sijaše od radosti! Ja vam viknuh: „Eto sve bjehu na broju, osim pauna!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Sav se zapalih, ali ipak neću da se okrenem, već odgovaram tupo: — Pa šta ću, kad ti za mene radiš? — I okretoh se. Više mene ona, Lenka, stoji. Čeka da se ja osmehnem, pa onda ona.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Trže me otegnuti uzvik: — Marrrš, marrrš! — Okretoh se i videh kako vojnici četvrte baterije izvlače topove na vrh brega.
Na vrhu smo se sačekivali. A kada beše izvučena i poslednja kara, slučajno se okretoh i, među pogaženim i posečenim kukuruzima one njive, ugledah starca kako osta sam, kao neki istruleli panj stoletnoga
Tanasije ostade pod našim nogama. Tek. narednik zastade i okrete se ljut. — Ko klati zvono? Okretoh se i ja. — Ja tek onako... uhvatih. — Jaoj, džukelo jedna, znaš li da ću te gađati iz revolvera!
— Tako je! Zbogom! — završi naglo i pruži mi ruku. Pozdravio sam. U stavu mirno okretoh se nadesno i nasumce, bez tačno određenog pravca, pođoh put rovova.
Onda potrčah do one ograde, preskočih je, trulo prošće zapuckara, i ja se bojažljivo okretoh. Nigde živoga stvora. A malo dalje rupa od granate i sveže izbačena zemlja. Obiđoh pažljivo... možda je tu i mrtvih bilo..
A ona neman je blizu, iz nje nešto nakostrešeno štrči i u poslednjem času uvideh da su to brkovi komandanta. U strahu okretoh konja i u trku pobegoh. Taman se zaustavih, stiže me ađutant.
Već se čuju uzvici: „Živeli, živeli, živela srpska vojska!“ — Kome to viču? — zapitah ordonansa... — U nedoumici se okretoh da vidim ima li koga iza naših leđa. Ali na drumu besmo samo nas dvojica. Onda pođosmo.
Tu smo na vrhu, dalje se nema kud. Sem u Dunav. Okretoh konja i u galopu priđoh komandantu: — Gospodine potpukovniče, nalazimo se na Milićevom brdu...
Moja sestra najednom zaćuta i raširenih očiju pogleda u pravcu vrata. Okretoh se... Sva u crnini, ubledela lica, i tamnih kolutova ispod očiju, kao senka, pojavi se sestra izginulih Petkovića.
I Aleksandar je preskočio, te mi se iza komandantovih leđa smeje. Okretoh konja. Onda se ponovo zaleteh. Ali konj je video preponu i još odmah skrenu, hteo bi u štalu, te ga jedva zaustavih.
I on s njima. Stanislav Petrović, mlad potporučnik od dvadeset godina... Okretoh se unazad, radostan što nisam u njihovoj koži.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
I ja zadremah, pa se prućih u komišinu. Zadahnu me divan miris šaše, koju nabacah na sebe, okretoh oči u nebo, pa uzeh da gledam i da mislim. ...
Opazih na njima ljude. Okretoh se još jedared, pa se trgoh. — Da ne bude ovo mamurluk i posledica moje noćašnjice? zapitah se sam.
Ne znam šta sam tada mislio, ali se i sad sećam kako se poslušno i uslužno okretoh, kao da me ta naredba čini srećnim. — Kako, moliću... to jest čijeg konja želite? — stadoh da mucam.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Ja utrnuh pa se okretoh njemu sa pogledom koji je pitao. A on videći me zabrinutog pokaza rukom: — Samo drži levu stazu i ne brini, gađaju
U tom sam ja zalazio... Na samom zavijutku gde nastaje mala zaravan okretoh se i ugledah Nikolu na istom onom mestu gde smo se rastavili. Mahao je kapom i pozdravljao me.
Užas! Sav sam bio isečen kao da sam glavom probio najtvrđe okno prozora. Ja se opet okretoh, tvrdo rešen da ponovo pojurim za čovekom koji je, znam sigurno, upropastio moju sreću, promenio moju sudbinu, porušio
Nisu nas ni saslušali, a presudiše. Ja protestujem i žaliću se. Ima valjda većeg suda od ovog. Ne brinite — okretoh se klijentu. — Žalićemo se Apelaciji i Kasaciji. — Upravi Vodovoda — dobaci mi jedan advokat-budžaklija.
Najedanput nešto zašušta kroz granje, i silno udari u zemlju. Ja se okretoh, da vidim, da li je još ko čuo, pa da ga pitam, šta je to? — Sklonite se, g. kapetane — viknu neko. — Ali šta je to?
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Ostavih dobru majku, uvredih do srca staroga oca, okretoh leđa celom svetu, samo da on bude moj, da delim sa njim zlo i dobro...
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
pusti i mene da se tu malo ogrejem! Mene prođe jeza... da li ja ovo sanjam?... naglo se okretoh... moj se obraz: očeša o jedan uveo, hladan obraščić; pogled mi susrete dva velika, crna, neobično sjajna oka, gde se
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Kao hteo bih da idem, i to napred. Ali me neka sila prikiva za zemlju i kao da mi vuče noge naniže. Okretoh se unazad... Nastupao je drugi streljački stroj. Bugari preneše vatru na njih, preko moje glave.
Gledali su me začuđeno. Neko upita: — Ostadoste li živi? — Sa vama beše još jedan. Osvestio sam se malo, i onda se okretoh da vidim gde je Gruja. Što li je zastao? Isprekidanog daha zamolio sam one vojnike da vide zašto je zastao.
Uvukao sam glavu u ramena i sagao se... Osetio sam najednom njene zube na svome vratu. Izdigao sam ramena, pa se naglo okretoh i snažno je odgurnem. Sav sam drhtao. U nemoćnom očaju okretao sam se da vidim nema li kakvog izlaza.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Gospodine kapet... Pred nas iskoči neka prilika. Reč mi zastade u grlu. U mestu, okretoh konja, gotov da poletim kao bez glave u noć. — Stanite, stanite! — čujem gde nepoznati govori. Okretoh se.
U mestu, okretoh konja, gotov da poletim kao bez glave u noć. — Stanite, stanite! — čujem gde nepoznati govori. Okretoh se. — Gde ćete, pobogu, ljudi?... Evo ih Nemci na raskrsnici sela — govorio je jedan naš seljak, starac. — Gde, gde?
Rekoh mu da odmah potrči niz liniju i vidi gde je prekid. Taman on pođe, a ja se slučajno okretoh u pravcu baterije... Zgranem se... Kosa mi se diže od užasa. Očima ne mogu da verujem...
Kao hteo bih da stane... — Jaoj, ne dajte me! — viknu neko iza mojih leđa. Ja se upola okretoh i videh samo jednu tamnu masu, koju voda valja. I nehotice zaustavih konja. — Terajte, što stojite!
Nije sada vreme da mi on pravi „korzo“ ovde. Okretoh se i videh jednoga gardijskoga oficira, koji je šetao pored mora sa jednom damom.
Srećom, uskoro i konji življe kretoše i naglo istrčaše na obalu. Noge su mi mokre i jeza me poduzima. Okretoh se. Reka se crnela. Vojnici su u masama prelazili, jahali su preko tovara, a na jačim konjima bilo ih je i po dvojica.
Kuda će on! Ali kako bi i da ostane?... Već je na ivici života. Čini se ako legne samo, više se dići neće. Okretoh se. Išao je lagano, pognute glave, vukući noge. Očni kapci mu otekli, trbuh se prilepio za leđa, te ide poguren.
Opet talas preko broda. Lađa brekće. A ostrvo Vido naraste i deca se najednom ukočiše od nekog straha. Okretoh se. Leševi, goli ljudski leševi, preko stotinu mrtvih ljudi nabacano na obalu, na gomilu, razjapljenih vilica, staklastog
Ruka mi zadrhta. Obuzela me strepnja i grozničava slutnja. Okretoh dalji list. Hartija je bila glatka i ispisana nečijim drugim, nepoznatim rukopiSOM.