Upotreba reči ona u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Dveri se otvoriše, a iz njih laganim i ozbiljnim korakom stupi moj otac. Još mu u ono doba beše crna brada, crna kâ ona odežda koju je, kao pravoslavni svećenik, strasne nedelje oblačio. U ruci je držao zlatan krst.

I Madžarima se sažalilo, te iz čistog saučešća zapališe hiljadu tomaševačkih kuća. Ni crkvu nisu poštedeli: neka i ona svetli sinovima pravoslavne vere!...

To je bilo pismo, ženskom rukom napisano: „Poštovani gospodine, O mojoj tuzi ne smem vam govoriti: ona je golema, neizmerna... Moj muž, a vaš prijatelj i sustradalnik, umro je!... I sad je slobodan, naveki slobodan!

masna zemlja, pa što se u nju poseje, duboko hvata korena; simo vešto u dubinu zaronjen ašov i najmanju joj žilicu kida. Ona suva lubanja samo, iz koje naučnička aristokracija vino pije, to zaboravlja, to ne zna i ne oseća...

U nju se vino toči, a ona se ne opija; nju pipaju najnežnije ženske ruke, a njojzi ne juri krv u mozak; na rubin-usnicama neke odvažne kokete nema

Ali će mu svaki zalogaj zagorčati. I na te prekore gomilica golih sinova ćutaše, baš kao da je ona kriva; il’ možda je mislila da su to suze sirotinjske, ta bujna kiša, i ti besni talasi da je njihova kletva koja će

— Majku mi dovedite! — govoraše jedan mladić u prljavoj seljačkoj košulji. — Ko kaže da ona mene ne voli? Ona samo na oca mrzi, a mene voli. Oh, majko, majko!...

— Majku mi dovedite! — govoraše jedan mladić u prljavoj seljačkoj košulji. — Ko kaže da ona mene ne voli? Ona samo na oca mrzi, a mene voli. Oh, majko, majko!...

— A šta je tebi teško, čedo moje? — zapitah je glasom u kome je bilo saučešća. — Šta tebe boli, dete moje? Ona me pogleda velikim crnim očima u kojima je treptala suza jedna; ko zna da l’ suza bola, kajanja ili tuge goleme?

— Nemam!... — I belim uvelim rukama pokrila je još tužniji izraz bledoga lica. — To je tužno! Ona je jecala od bola.

Budi mi prijatelj, o dobri čoveče! Ona ućuta i neobičnom pažnjom proučavaše crte na mome licu, nestrpljivo čekajući moj odgovor.

Ona ućuta i neobičnom pažnjom proučavaše crte na mome licu, nestrpljivo čekajući moj odgovor. A kad joj pružih ruku, ona je pritište na usta i poljubi je — sirota!

Obradović, Dositej - BASNE

biti razvje u samo jednom mestu, selu ili gradu, a spriopštava|jući ti ovu knjižicu, svudću s t o b o m biti i gdi god ona dospe i dođe, tu ću se s t o b o m drugoljubno razgovarati, i što dobro budem znao dragovoljno kazivaću t i, i što je

u mnogim basnama da se je lisica u različnim opstojatelstvam pametno i hitro vladala, no ovde se je sasvim osramotila. Ona je dobro znala da orao zecove i lisičiće rado jede. Ko joj reče s njim družiti se i u komšiluku stajati?

Bedni su onde ljudi gdi zli veću silu i vlast imadu, i prinuđeni su kao ona baka govoriti: „Moj sinko, dobro je i pred sotonu katkad svećicu užeći, jer je zao, valja ga se bojati”.

| 22 Lisice Jednoj lisici upadne rep u škripac. Ona za izbaviti ostalu kožu pregrize sebi rep i uteče. A potom, za sakriši svoju sramotu, sazove proče lisice iz komšiluka

A natura je u tomu premudri učitelj. Ono što ona nije učinila da se reže ne može se odrezati bez ljute boljetice, a ono za što ne mari il' se rezalo ili ne, nego od

Onda ućuti, a kako negde upazi parče mesa u škripcu, doveue tu majmuna i kaže mu da je ona našla to sokrovište, no da ga ne sme uzeti budući da po zakonu to vladjetelju prinadleži.

” Naravoučenije Dobro treba gledati od koga ko pomoć ište i blagodjejanije čeka. Ovde lepo priličestvuje i ona basna koja kaže da je konj pre bio svobodan, pak se zavadi s jelenom o jednu livadu, i za izgnati jelena zovne čoveka

časti kakvi smo, ili iz slabosti, ili iz neznanja, ili iz samoljubija, | ili, što je najgore, iz visokoumija, zašto ona tri prva dadu se s vremenom popraviti, a ovo poslednje kad nami oblada, neće već da nas pusti. Da što ćemo sada?

Ko je silom hoće, ona od njega beži. I ovo dobro da upamtimo: što nam god u drugima nije milo, od onoga da se vsegda čuvamo.

I koliko više ovi viče i psuje, naričući je lukavu verolomnicu toliko mu se ona više smije, govoreći: „Moj jarče, da ti imaš toliko mozga koliko brade, ti ne bi nipošto sišao u bunar pre nego bi

misleći u sebi: „Ja se toliko mučim, vodu i drva noseći, pak jedva toliko mi dajy jesti da od gladi ne poginem; a ona pogan mala sa svojim ulagivanjem toliko dobpa uživa! Nek' der se i ja počnem ulagivati, ne bi li što bolje bilo.

U noći, petao po svojim običaju zapoje. Lisica čuje i prštrči tu; no videći ga na visini, kaže mu da je ona od starine imala veliko prijateljstvo s njegovim rodom, i da bi pada i s njim zagrliti se i pocelovati.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Šta li to njemu sna i spokoja ne da Leti vetar pun sena, moj vranac ne može da spava Čuvaj se vranče da te ona ne pogleda Došla je, s belim šeširom, kroz granje, U zori gde se puši, pun magle, crni stog Pljuskali je talasi

Raznosi vetar stogove sena, ona sad spava, Mala baklja pšenice u vetru pucketa Sve, šýmom i drhtanjem, vatru podražava Ona je praznik, nedelja usred

vetar stogove sena, ona sad spava, Mala baklja pšenice u vetru pucketa Sve, šýmom i drhtanjem, vatru podražava Ona je praznik, nedelja usred leta Kroz krov bez crepa vidim njen prozor u lozi Pred njim se drvo, s krošnjom od sazvežđa,

MOLITVA Da namirim ona drva! Da oberem onaj grašak! Da pretrebim onaj pasulj! Da razastrem ono bilje, po onom stolu, ispod onog hrasta!

Da isečem onom sekiricom one bundeve za one svinje! Da posolim, da ispržim, one semenke iz one tikve! Da miriše ona dunja! Ona dunja, i ona jabuka! Da se sluti onaj sneg! Da se čuju od onih kuća iz one tame oni psi!

Da posolim, da ispržim, one semenke iz one tikve! Da miriše ona dunja! Ona dunja, i ona jabuka! Da se sluti onaj sneg! Da se čuju od onih kuća iz one tame oni psi!

Da posolim, da ispržim, one semenke iz one tikve! Da miriše ona dunja! Ona dunja, i ona jabuka! Da se sluti onaj sneg! Da se čuju od onih kuća iz one tame oni psi! A u prozoru sija neopran mesec!

Dečak se, u snu, okreće na drugu stranu. I kroz leptire gleda kako ona, bosa iz letnje kujne niz stepenice, silazi u baštu, seda na pletenu stolicu, spušta pletivo u krilo, i na suncu,

Koliko vredi naša tvrda vera? Litar ulja? Kilo soli? Tovar drva? Da li će nam ova druga vera trajati duže nego ona prva? TAMNI VILAJET U šta su nas ovo uterali? U šta su nas ovo zatvorili? U ovome je mračno ko u rogu!

7. Vidiš li kako, na izmaku zime, ona siva obala Dunava na jednom mestu počinje da se zeleni? Može li se to saterati u rovove?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Burna vremena novije srpske prošlosti bila su tesno skopčana sa mojim životom; i kao što su ona promenljiva bila, tako je i moj život bio promenljiv.

Ja ću vam ovde napisati samo moj život i ona ratna i neratna priključenija koja su u moj život upletena; ne tražite u ovom mom pripovedanju istoričke sveze, ja ne

I zapovedimo starešinama (kućevnim), da svako mora dovesti na ispovest a starešina mora najposle ostati. Ona dva stara (sveštenika) ispovedaju stare ljude, a nas trojica mlada učimo decu kako se valja krstiti, Bogu se moliti, i

Sad ona tri kneza podele porezu ovako: ako je 100 hiljada, to moj otac nosi 50 hiljada, to jeste pola na njegovu od Valjeva do Save

Moj otac dođe u Valjevo baš na našu Čistu Sredu 1794. godine, ona četiri Turčina odu i zasednu sat od Valjeva u šumu kraj puta kojim se on mora vratiti.

” opali i pokraj Stanoja obali Turčina, pogodivši ga posred kotlaca. Ona druga dva Turčina zatvore se u kuću, i kad seljaci, Zeočani, dotrče, a oni iz kuće počnu vikati: „Agina je zapovest,

ostane dok vidimo šta će na Svileuvi biti; no velim da ja uz put ispod Valjeva ovo čardaka, sena i slame zamunđam, neka ona pasja vjera zna da hoćemo da palimo”. — „A ti dela to, kneže!

iz Ranilovića Radoje Trnavac, i obraduje se kad vidi da smo mi našli izvor i čoveka koji će nam dobavljati džebanu, i ja ona dva džaka fišeka dam Radoju, te on to odnese u nji̓ovu vojsku, a ono baruta odnesem u Šabac, da tamo kuršume lijemo i

IV Sad oko poslednji̓ dana marta 1804. godine dođe nama od general-komande varadinske odgovor na ona moja pisma koja sam iz Zabrežja pisao i molio za pomoć.

Vratimo se zajedno kod zbega u Klještevici i tu noćimo. Ja te noći prepišem ona pisma i dam kopije da oni Crnom Đorđu dadu, i tako ja opet dođem u Šabac.

aprila), a njegove dve lađe uza Savu Nemačkom do Brčkoga, a jedna mu se lađa sa prtljagom potopila. Sad kad ona moja dva Turčina iz Šapca poslata dođu u Lešnicu, u vojsku, skoče na nji̓ Bošnjaci i počnu i̓ reziliti i pretiti da i̓

nas sve i po dva puta poljubio, i svojoj ženi (Poljakuši) kazuje: „Ovo su moji slatki, pravi i ljubezni zemljaci”; i ona nas ljubezno pozdravlja prišestvijem, i kaže, da se i ona vrlo raduje što je njen muž svoje zemljake vidno itd.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Eto, to vam je roga. Roga je u raznim upotrebama dobila i razna imena. Tako, ona se zove ljuba, kad se duži kraj udari u zemlju a račve ostave gore, te planinka tu uglavljuje telad da joj ne smetaju dok

Bolje će biti da vidimo šta radi naš gazda Raka. Prošlo je već dva-tri dana kako je osecana ona potra. Poranio gazda Raka i obišao zabran svoj, pa udario pored Pavića kuće — hoće preko livade dole mehani.

Raka se osvrte za njima, pa, smešeći se, upita: — A kamo ti dobro jutro, Marice? — Ostalo u potoku!... — oseče se ona na nj, pa pođe dalje. Gazda Raka mahnu glavom, učini: »Hm, hm! đavo dete!

Dok eto ti Rake, nadnese se na plot, pa zaškilji očima i poče, smešeći se: — Baš ti, Maro, kopaš, ne šališ se? Ona ćuti. — A gde ti je Spasoje i Đuro? — Ne znam... Idi pa ih traži! — odgovori ona ljutito.

Ona ćuti. — A gde ti je Spasoje i Đuro? — Ne znam... Idi pa ih traži! — odgovori ona ljutito. — E baš si mi jutros nešto ljuta... Nisu ti sve koze kod kuće. Ona se čini i ne čula, samo kopa.

— Ne znam... Idi pa ih traži! — odgovori ona ljutito. — E baš si mi jutros nešto ljuta... Nisu ti sve koze kod kuće. Ona se čini i ne čula, samo kopa. On poćuta malo, iskašlja se, pa opet poče: — Zar baš ostade u potoku, Maro? — Šta veliš?

— što, čedo moje? — Čedićeš se Ti nikakav, dok te odaderem ovom motikom! — oseče se Marica. — O, o, bogami, ona se ne šali! — progunđa gazda Raka, pa odmače od plota. — E, zbogom, Maro, zbogom!

hm!« pa zamače preko jednog prelaza u voćnjak. — Đavo te nosio, kljusino matora! — reče ona, pa nastavi kopati. Utom dođoše Spasoje i Đura da se malo prihvate.

— Baš ste đavoli! — reče ona i ode da posluje nešto po kući. Đura i Spasoje uzeše sekiru, svrdao i maklju, pa zamakoše, smejući se, naviše u osoje.

I Sima se stade smejati. Dok najedanput prsnuše đaci kud koji — samo ostade na čistini ona gomila ćuraka; uhvatila se, pa se pretura.

— Ao, ja poganog grivonje, jadi ga znali!... Nego šta veliš? Hoćemo li ga zavarčiti? — Neće mu, vala pasti na um ni ona vrljava baba Petrija, a kamoli ko drugi... — Ama, šta veliš, dok to pukne po selu, a? — More, gledaj ti samo posla...

— poče učitelj uplećući opet po neku stranu reč, i hoćaše zabrazditi daleko sa Simom da ne uđoše ona dva praktikanta iz sreske kuće. Razgovor se odmah prekide. Učitelj priđe k njima da se upita.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

I DEO: ODMETNIK 1. CRNA BARA Nema veće ravnice u Srbiji od Mačve. Ona se proteže od Mišara do Drine, i od najvišeg vrha Cera planine, Vidojevice, do Save...

Takva je Mačva danas. Pa, i pored svega toga, ona je lepa, divna!... Ona je bogata cura. Sve što se u njenu crnu utrobu baci, donosi bogata ploda.

Takva je Mačva danas. Pa, i pored svega toga, ona je lepa, divna!... Ona je bogata cura. Sve što se u njenu crnu utrobu baci, donosi bogata ploda.

Ko hoće da zna njene draži i njene lepote, taj mora živeti u njoj. Tome ona otvara svoja nedra i daje svoju miloštu...

To ne beše selo ni opština, to je bila jedna kuća. Ako je veselje, veselje je sviju njix: ako je žalost, i ona je opšta. Bili su svi uzovnici. Nije se pitalo je li bogat ili siromah, nero je li Crnobarac.

Da uprti četiri momka kao četiri snopa, pa da ih nosi preko sela!... A što se rada tiče, o nemu se pričalo. Nije ona samo radila, ona je izmišljala nove i nove lepote u šarama, pa su se u Sevića dom sticale žene i devojke da uzmu pre

A što se rada tiče, o nemu se pričalo. Nije ona samo radila, ona je izmišljala nove i nove lepote u šarama, pa su se u Sevića dom sticale žene i devojke da uzmu pre početke od njenih

Baš nije pravo!... Morao se tu neki vrag izleći!... Bilo u kolu, bilo da iz kola idu, Stanko, i Lazar su uz Jelicu. Ona ih gleda obojicu. Oba iz dobrih domova, oba dobri momci... nije znala na koju će stranu!...

Zagleda se cura u njih, a njihov sjaj pomuti joj pamet... Stade radije gledati Stanka nego Lazara... Ono, istina, ona to ne reče nikome, ali Lazar opazi. I ne da se to sakriti od oka koje motri!...

On je video samo nju, njenu dugu, smeđu kosu, njene grahoraste oči, njeno rumeno lice... Ona mu je bila san i java, on je samo o njoj mislio... Tako su prolazili dani...

Iznese mu dušu i srce kao na dlanu. Još ga zamoli da on pomene njegovoj snasi, Mari, ne bi li ona materi kazala!... — Stid me, jarane!... Stid, boga mi. Ne bih ja to smeo kaza ti, pa da me kolješ!... — A ti smeš!...

I što je on nju više gušio, tim jače je ona izbijala, jurišala na njegovo srce i borila se s njim po čitave dane i noći.

Dučić, Jovan - PESME

Uprtih zenica prema nebu zlatnom, Dva giganta Sfinksa tu stražare tako, Dokle ona plače; a za morskim platnom, Iznemoglo sunce zalazi, polako.

No senka što mrači Mramorno joj čelo, niko neće znati Otkuda je pala i šta ona znači. Kô duša jeseni, kad nam priđe tada, Ispuniće strepnjom nekog mirnog jada Nas, i hladne vrte, i prirodu bônu.

Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi, Vapije u nebo, i strada, i moli! I dok stidno oko u nebesa bludi, Čežnjom drhću prsa i

Sto godina mirno ona pređe svugde: Lepota je smrti bez svojih granica... A mokre su oči okrenute drugde. SAMOĆA Leži reka rasuta u

Tesne staze behu Pune kosovaca. Veselo je cvetô Turčinak u njenom govoru i smehu. Ona je kraj mene tada koračala, Strasna kao leto, pored mirnih vala, Polivenih toplim bojama i sjajem. Vaj!

Nasred katedrale ležala je ona, Kao Iluzija koja je umrla. Tako plava, tužna. U belom odelu, Legla je međ ruže i mirtino cveće.

A polazak kada zapevaše zvona, I kad mirno kovčeg podigoše bledi, Tada, kao u snu, osmehnu se ona. DALMACIJA Iz Splita Sa kapele jedne, sa starog vrhunca, Polagano zvoni. Sve je mirno tako.

Ja sam deo noći. Nad vodom i humom Kad jutrenji vetri svojim blagim šumom Pogase lagano bele zvezde njene — Ona šumi zbogom u odlasku naglom, I uvija tužno, kô cveće i stene, Moje mračno lice suzama i maglom.

Mir je nem i leden. Sama bdi madona. Tako neutešna tvoja ljubav. Ona Bdi u duši i sad, očajno, bez cilja: A bleda joj ruka i sad blagosilja.

A moja je draga tužna svako veče I kada zaplaču noćne kamelije, Zaplače i ona; suza što poteče, Niko ne zna šta je, ni šta ona krije.

je draga tužna svako veče I kada zaplaču noćne kamelije, Zaplače i ona; suza što poteče, Niko ne zna šta je, ni šta ona krije. Dokle bolno šumi iznad tamnih voda Tiha pesma sfera u dubini svoda, I pod vrtovima dok umire plima.

S celoga nebosklona Blisnu u jednom trenu, Da bi po zemlji ona Bacila svoju senu... I spazi, pokraj puta, Sa nekog panja trula: Sav kosmos da zaćuta Da bi se ona čula.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Dakle, tako smo mi živeli — dobro! A i kako drukčije mogu živeti mati i sin? On je njoj uvek, uvek dobar. Ona me je još neprestano subotom mila, davala mi savete, prišivala dugmeta na košulju, opirala se po kojoj želji i trudila

I ako bih se ja sam za nešto učinjeno kajao i kinjio, ona me je sama razgovarala i dokazivala da je baš tako dobro kako sam uradio.

Moja se mati malo i slabo šalila. Po jedanput u godini dana ja bih joj legao glavom u krilo. Tada bi me ona češkala po glavi i govorila kao malom detetu: „Kuždravo moje, ti slusas mamu!

Moja mati se isprsi na stolici, uozbilji se i svečano me gleda: — Bog s tobom! Neka je ona srećna i valjana, pa kud ćeš većeg bogatstva?

— Bog s tobom, šta govoriš koješta? Neka je samo tebi draga i neka je čestita. — Tako mi boga! Ona se inače nikad nije klela bogom, a i mene je psovala što sam bio uobičajio uz reč „bogami!“.

Ona se inače nikad nije klela bogom, a i mene je psovala što sam bio uobičajio uz reč „bogami!“. Ni inače nije ona marila za kake svečane izjave.

Zbog toga me je nešto kopkalo da pogdešto povedem razgovor, samo da je vidim u takvom raspoloženju i da čujem da ona rekne: „bogami!“. Posle toga ja još sedim i ne dižem se od stola. Palim još jednu i još jednu cigaru; a ona mi priča.

“. Posle toga ja još sedim i ne dižem se od stola. Palim još jednu i još jednu cigaru; a ona mi priča. Palim još jednu i još jednu cigaru; a ona mi priča.

Palim još jednu i još jednu cigaru; a ona mi priča. Palim još jednu i još jednu cigaru; a ona mi priča. Priča se uvek morala svršiti „moralom“ koji ona uostalom ne interpretiše i ne gura mi ga pod nos.

Palim još jednu i još jednu cigaru; a ona mi priča. Priča se uvek morala svršiti „moralom“ koji ona uostalom ne interpretiše i ne gura mi ga pod nos.

— „A ko se za njih stara?“ pita Bog. — „Ti, Gospode!“ odgovara aranđeo. — Tu se cakle oči moje matere. Ona, kao vrstan, pošten, oduševljen advokat, dignutim, zvonkim glasom i ispruženim kažiprstom ponavlja težinu, „moral“

Nisam ni osetio kako sam se vukao za njim iz sobe u sobu. U meni je bilo sve neodređeno, vlažno, mekano, kao ona cicvara što je bolničar skide jednom s obraza. Ajaoh! Strašne slike! Uđosmo u jednu malu sobu.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Bila dva popa, — ali ne ona dva popa što su jednom ostali sami u svetu, pa se svaki od njih tužio i tešio da bi mu daleko lakše bilo životariti

Niko ga nije dirao, pa čak ni nestašna dečurlija koja su posle kiše onako rado i veselo gazila po bari, ni ona ga nisu dirala. Po svoj prilici, tu je dočekao duboku starost, i pošao tragom starijih svojih.

A u kolu kad svira, pa kad stane pred neku gazdačku devojku pa svira, a ona zna ko ga je poslao pred nju, pa samo gleda ulevo u zemlju, pa sve veze, dok se ne oznoji ispod nosa, pa dobije k’o neke

dobro i gospodin popa, koga naročito zovu, i najuglednije mu mesto daju za stolom, jer zbog svatova je valjda i postala ona reč: »Trista, bez popa ništa«.

I sada bih već mogao i da kažem i kako su se zvala ta dva popa. To su ona ista dva popa čijim sam časnim imenima kao naslovom ukrasio ovu pripovetku; to su pop Ćira i pop Spira.

Od to doba jednako su lepo živeli. Za to vreme mnogo se štošta promenilo, samo je vrednost njihova supružanska ostala ona ista, ona stara.

Za to vreme mnogo se štošta promenilo, samo je vrednost njihova supružanska ostala ona ista, ona stara. Kao vino iz podruma pop-Spirina, ili rakija iz podruma pop-Ćirina, što starija sve bolja, — tako i pažnja i ljubav

Ne znaš ko je deblji, pop ili popadija. I jedna i druga popadija izgleda mala, široka a temeljna kao ona figura na gospodin-notaroševom stolu, u kojoj gospodin notaroš drži trafiku, a to je jedna ženska prilika šira neg

Ko ti još neće dobiti crven pojas!« A ako je verovati pop-Ćirinici, i jeste ga malo čudnovato dobio. Ona veli da ga je pop Spira dobio samo zato što je jedanput u jednom užem društvu pevao pred Njegovim Preosveštenstvom i

Dođite eto jedne nedelje pre podne, a povedite i Melaniju s vama. I ona je već velika; danas sutra pa će joj se javiti kakva prilika... pa treba da zna, i nju ću naučiti.

Moja pokojna mama, bog da joj dušu prosti, nije bilo toga testa ili melšpajza što ga ona ne bi znala zgotoviti. Kad ona napravi to Saće od zolje od kvasca, mogla je, što kažu, i samog cara poslužiti!!

Moja pokojna mama, bog da joj dušu prosti, nije bilo toga testa ili melšpajza što ga ona ne bi znala zgotoviti. Kad ona napravi to Saće od zolje od kvasca, mogla je, što kažu, i samog cara poslužiti!!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Na kapiju grobljansku ne može da se uđe. Ma da je ona velika, dvokrilna, na svod, uvek širom otvorena, ipak, kad se uđe, ne može od sveta: žena, dece, slugu, sluškinja koje

— cvili već iznemogla majka. Ali joj pop ne daje dalje. Brzo prepoje, očita, da bi se ona digla i, utirući suze, brecajući još od plača, počela da razdaje prosjacima, slepcima, kljastima.

A naročito da gleda, ako koje slepo, kljasto prosjače liči po godinama na njeno umrlo čedo, ona da njega najviše gosti, poziva. — ’Odi čedo! ’Odi ovamo! — I da ga dovodi.

pazenje grobova, a naročito noću rasterivanje pasa koji se kupe i loču zejtina iz kandila po grobovima sve je to ona, žena mu, klisarica radila.

Klisarica, ma da je bila slobodna, ipak ovo joj je bilo najteže. Ako joj nije bilo tu muža, ona bi skupila njih, prosjake, i zajedno s njima išla bi i izvlačila iz groba toga što se bio zavukao.

I zato je ona jedva dočekala toga Manasiju i toliko ga trpela da joj se on čak i po kući vuče, jede što nađe pa i na nju samu se

III LjUBA I NAZA Iza groblja, do reke, živela je ona. Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu. I svakim danom je sve više i više pokrivala.

Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima. Zato su je ostali prosjaci i voleli. A isprva ona nije prosila, već je služila u varoši, kod nekog gazde.

Bila je toliko čista, primamljiva da čak i neki varošani počeli oko nje da obilaze. Ali ona od njih je bežala kao luda. Ni novac, ništa nije htela da primi.

Ako mu ko udeli — dobro, ako ne — ništa. Leži jednako. A otkada počela ona, Naza, da mu od svoga odvaja i daje, otada još manje je prosio a još lenje, upornije ležao. I Naza mu je zaista davala.

I Naza mu je zaista davala. Ali da ne bi palo to u oči kod ostalih prosjaka, ona bi ga prvo korela da sedne negde istaknutije gde može štogod da se naprosi a ne tako, u kraj, gde ga niko ne vidi.

Ali kad on Nazi od lenjosti ne bi ni odgovorio, tad bi ona uzela njegovu torbu i metnula po red svoje, ma da bi prosjaci — pored svega što su se nje bojali — počeli onda da se

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ljuba je gospođu Jelku još devojkom poznavao, a i ona je sada znala za njegovu naklonost prema Savki, premda Savka još ni pojma o tome nema.

Dođe sestra, umeša se u razgovor i dâ mu na znanje da miraz neće faliti. Ona već na tom nastojava. Gospođa Jelka rada je da se malo provozaju.

Čini se kao da je ne vidi. Ona ga viče. — Gospodar Čekmedžijić! — Izvolite — A, drago mi je! — Nemajte brige, daće hiljadu forinti, — šušne mu

— Vrlo. — Šta sudite sad? — Ja ništa drugo ne sudim neg' da uzmem frajlaSoku, samo ako ona hoće, i — ako se pogodimo. — Što se nje tiče, to ćemo lako; neg' da vidimo onu drugu stranu. Šta vi ištete?

— Ta ovo devojče je baš njena sluškinja! Ako izvolite, može vas onamo odvesti. Eno onde ona velika kuća i dućan — onde sedi. — Ako hoćete, ja ću vas onamo odvesti, — reče sluškinja.

— Drago će nam biti, — odgovori čika-Gavra. — Vama će iz čuvenja poznato biti da moja kći nije bez miraza; ima ona za sebe ekstra, a i dete ekstra. — Čuli smo.

je tvrdoglav; no, ipak se nada da će ljubavlju zadobiti, pa mu starac ne može na put stati, te tako će najbolje biti da ona sve Ljubi u ruke preda. Čika-Gavra ide na put, pa dođe kod Peršunovića i s njim se dogovora.

Nije dugo trajalo, eto đuvegije sa provodadžijom i tutorom. No nema Tatijane. — Sedite samo, sad će ona doći, — rekne mati. Sednu, malo čekaju, devojke još nema. Donesu vino, piju, već su sat tu, a devojke nema.

pre neg’ što će u trešnje otići, da je ne čekate, neće doći, jer je čula da joj iz varoši dovode nekog grka đuvegiju, a ona kaže da nipošto za ćiftu poći neće; pre će, veli, za mene poći. — Da, kada bi to do nje stajalo, za koga ona hoće.

— Da, kada bi to do nje stajalo, za koga ona hoće. Znam ja, ona bi pošla i za Grgura Drtića sina, koji sa ocem zajedno ništa nema, al’ to ne ide!

— Da, kada bi to do nje stajalo, za koga ona hoće. Znam ja, ona bi pošla i za Grgura Drtića sina, koji sa ocem zajedno ništa nema, al’ to ne ide! — reče malo razljućena mati.

— Odma’ idi po nju! — viknu mati. — Molim vas, manite se tog posla. Kad je ona znala da ću ja ovamo doći, pa je otišla u trešnje, to je znak da nema vaspitanja, a treba da zna da sam ja čestan čovek,

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Torlak. — Grozno. Magacini u gradu. Znate li to? — Pa šta? — Pa lepo, ako oni ščepaju magacine i ona mesta gde se mobiliše, šta će biti? — Šta će biti? Pa kažite mi da vam kažem.

Biće nam mnogo lakše kad smo zajedno, skinućemo i dušeke dole. — Hvala vam; i naš je tvrd, od betona je. Ona grupa oko mršave maske, koju je privukla najnovija novinarska senzacija, bila je najveća.

— Verujem potpuno. — Ali moj muž neće ići, ja mu nedam. Pa se ona žena još jače i strasnije privi uz snažnu mišicu čoveka i po onom pokretnom utisku na njenom licu, što je u jednom

onom pokretnom utisku na njenom licu, što je u jednom trenutku kadar da je izrazi svu, Jurišić na jedanput oseti da je ona, sva od strašne neke zmijurine, u stanju da izvrši sve što naumi i da uzbuni um do svih sramota.

— Videćemo. i nešto kao neki skriven, mračan greh, sinu u njenim očima. A za sve vreme razgovora ona je sa onom drhtavom i strasnom nežnošću koja muti um, stezala mišicu svoga muža i prkosno tvrdila da će biti samo ono

i strasnom nežnošću koja muti um, stezala mišicu svoga muža i prkosno tvrdila da će biti samo ono i onako kako ona bude htela. Kad se Jurišić rastao od njih uputi se pravo Ministarstvu Spoljnih Poslova.

— Fіnіta Ia comedіa! — Dakle mobilizacija, rat! — Nek je sa srećom! Ali kako u tom momentu naiđoše odnekud ona teška gvozdena kola za polivanje, vučena ogromnim meklenburškim konjima, koji su tromo i glomazno gazili sredinom ulice,

I onaj ble savi svet tiska se tamo oko Ministarstva, čeka neku vajnu odluku od one kuće, kao da mu ona može nešto pomoći.

u meni nije potpuno stišao i oni tamni, zamršeni osećaji i ona razdražljiva, bolesna osećajnost nikad nisu prestajali da me muče. Čak sam se bojao one radosti i sa zebnjom je očekivao.

Do malo čas ponizna, ponižena i jadna evo je kako se nakostrešila, gorda, prkosna, neustrašiva. Nesposobna je ona za svakidašnju, sistematsku borbu, eto u tome je stvar, ali spremna je uvek i gotova za trenutnu žrtvu.

I sav taj lom i urnebes i užas, pun ognja i krvave strasti, pa ono zaglušujuća, svojstveno gamensko zviždanje prstima, ona divlja dreka, gaženje, gušanje, gužva, trk ka vagonima, otimane o mesta na krovovima i stepenicama vagona, pa poljupci,

predosećao, rasprostirala onaj razoran bes živaca i drhtavicu najstrašnije groznice kad neizbežno nastupa slom svega, ona provala u koju se stropoštavaju sve stvari sveta.

Afrika

Mala je radila i, prolazeći pored mene, stalno me gledala. Upitao sam je gde spava; ona mi je rekla: „Nad kujnom!“ Onda sam joj rekao da ću spavati tu kod magacina.

“ Onda sam joj rekao da ću spavati tu kod magacina. I kad su svi otišli na spavanje, ona je došla. Tako je prvo veče bila moja.

Na prstima od nogu prstenje. Na njoj je sve novo i ona korača veselo, govoreći sama za sebe, kao da je u kakvom baletu.

Jednim drvenim maljem tuca proso u visokom drvenom avanu. Prva gola crnkinja. Kad vidi da ih gledam, ona zastaje, i naglo, mašući rasklimatano, udara ravnomerno rukom svoje dete po leđima, a onda bezbrižno nastavlja da radi.

“ Ona je ljubav glavnog kuvara Madone a po krvi je iz plemena Pel, pastirka. Sam za sebe kaže da je „briljantan“ jer ume da „ko

jedini muskul prevučen tamnom blistavom kožom: nigde opšte duge savršene linije ne prekida ni ugojenost ni jači mišić. Ona je izlivena u jednom jedinom mahu i uglačana čvrstim vazduhom i horizontima.

Gospođa J. kaže da nikad jednog crnca, ma koliko on bio kulturan, ne bi primila za svoj sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome crncu ne stavi do znanja da je od jedne niže rase no što je ona.

svoj sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome crncu ne stavi do znanja da je od jedne niže rase no što je ona. Ona je inače vrlo obrazovana, tiha fina dama, doktor je medicine i njen je muž mnoge svoje godine posvetio crnima.

sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome crncu ne stavi do znanja da je od jedne niže rase no što je ona. Ona je inače vrlo obrazovana, tiha fina dama, doktor je medicine i njen je muž mnoge svoje godine posvetio crnima.

Zemlje crveno zarđala, ona što boji prste kao šafran, crvena kao zemlja arhipelaga Los, ili Konakrija, pokrivena je gustim zelenilom.

Sad bar znam radi koga dolazi ona da sluša kada se uveče vodi razgovor sa Robertom. Uostalom, ružna je. Žurio sam se da završim jednu glavu iz knjige,

Divim se svojoj ženi kako je ona to odmah razumela i nijedan moj postupak nije rđavo tumačila. Tek posle dvadeset godina života sa crncima, ja sam se,

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JANjA: Za mene krasno, za drugoga ružno. (Preti Juci.) MIŠIĆ: E, naravno da je ona za vas. Ništa manje, što je lepo, ono se mora svakome dopasti. JUCA: Vi meni jako šmajhlujete.

Ta s otim je prijatniji razgovor što je veće društvo. JANjA: (Prokleto posla!) MIŠIĆ: A gdi je gospodična? Ona se ne daje viditi. JUCA: Ona je... JANjA (preseče joj): Otišla j... (Da ti djavol nosi!). (Pomrkne na Jucu.

JANjA: (Prokleto posla!) MIŠIĆ: A gdi je gospodična? Ona se ne daje viditi. JUCA: Ona je... JANjA (preseče joj): Otišla j... (Da ti djavol nosi!). (Pomrkne na Jucu.

JANjA: Kir Dimo, vi ste jedno pametno čoveku. Oćim da vam dam Katica, da go vospitavate. Ona ij mlado ludo. Ima mati što go vospitava za šešir, za svilena aljina, za mlado oficir, a ne za kujna i kecelja, da krpi

Svaka devojka, prvo i prvo, mora da pazi na svoj štelung. Koja na to ne gledi: mala, visoka, suva, debela, ona nije ništa. Da treba pravo ići, to znaš; no najlepše ćeš pravo ići ako ugneš krštine unutra. Što više, to bolje.

MIŠIĆ (pogledi na Katicu): Ja vam za to osobito blagodarim. No treba najpre i gospodičnu zapitati. JANjA: Oći ona, ja znaem, ona mene sluša. Eli, Katico, ti mene slušiš? Ovo je dobru prilika.

No treba najpre i gospodičnu zapitati. JANjA: Oći ona, ja znaem, ona mene sluša. Eli, Katico, ti mene slušiš? Ovo je dobru prilika.

da vam dam i Rošildova obligacija od kir dimu, od hiljadu forinta strebro. MIŠIĆ: Gdi je? JANjA: Ona što su mi ukrali prokleti Čivuti. MIŠIĆ: Šta ću s njome? JANjA: Kad si nađi.

Katico, odi ovamo. Evo, da budete strećna. (Blagosilja ú.) Katicu je moja dobra devojka. Vidite, ona ćuti, ona oći. Evo da vam dam evlogimenon, da budi svadba u nedelja.

Katico, odi ovamo. Evo, da budete strećna. (Blagosilja ú.) Katicu je moja dobra devojka. Vidite, ona ćuti, ona oći. Evo da vam dam evlogimenon, da budi svadba u nedelja.

Oći da mi uvati šlogu... Pravo ima! Nek mi uvati za oko, da ne vidim moja nestreća na ovum svetom, da ne vidim ona kuga (pokazuje na Dimu) što mi izio moje lepe novce! Ahara, kir Janja, ahara; ne ahara, nega ahamna.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Dreka je, međutim, rasla, i sve se češće čulo: „Nećemo da budemo pavori!“ Tu reč, „pavori“, bili su otegli i ona je počela da se, sve više, prolama, iz gomile.

Svakome je bilo jasno da je opasnost prošla i da ona gomila na utrini stoji, gde je i jutros stajala. Garsuli je i sam uvideo da nije bilo nikakve potrebe za dozivanjem

Njihova sudbina bila je, posle toga, zapečaćena. Ali, ako ih je pogodila ista sudbina, ona ipak nije bila, za svu četvoricu, jednaka.

„Petre! Ajde! Ajde! Vrime je! Triba ustati. Znaš da će Pavla da vode!“ Ona je govorila, kao što razmažena deca govore.

“ Ona je govorila, kao što razmažena deca govore. Njen muž je, međutim, čkiljio, zevao, tako da ga ona poče, za košulju, da vuče. Ona ustade prva i ukaza se visoka i vitka, vrlo lepih, dugih, nogu, a vrlo tanka u pasu.

Njen muž je, međutim, čkiljio, zevao, tako da ga ona poče, za košulju, da vuče. Ona ustade prva i ukaza se visoka i vitka, vrlo lepih, dugih, nogu, a vrlo tanka u pasu.

Kad je videla da će joj muž ponova da zaspi, ona poče da ga udara, jastukom, i da se kikoće. Grudi su joj se tresle.

Dok se njegova žena brisala i oblačila, ona je, slobodno, mogla da stane pored tih anđela i da se meri sa tim slikama golišavosti i ženske lepote.

Tako je i tog jutra probudio ženu, a zatim je uspavljivao decu, posmatrajući ženu, koja se umivala. Ona je bila vrisnula, probudivši se, bez deteta, jer ga je Đurđe bio uzeo u naručje.

Bila je potpuno zaboravljena. A sad se, eto, javlja, u njegovoj misli. Ona je bila mrtva već više od godinu dana, umrla na porođaju, kao i njeno dete, što je trebala, u sedmom mesecu, da rodi.

On nije imao ništa protiv nje, ali taj brak nije bio iz ljubavi i ona mu se činila, kao doživljaj, beznačajna. Pri svom dolasku u Slavonski husarski puk, on je dobio naređenje od svog

Ali se sećao, kako je vide, kad su se prvi put videli. Ona je bila u zasenku, kraj svoje rođake, Varvare, bogate lepotice, ali su oficiri i nju, lepuškastu, bili primetili.

Teodosije - ŽITIJA

vremena otkako je prestala da pađa pomenuta blagočastiva Ana, jep je Bog zaključa kao u starini Liju Jakovljevu, da ona koja je ppe pađala ne rodi više na vreme, zbog čega ju je vređao i koreo muž.

I tako car uđe u tajnu klet. Šta je, dakle, mogla činiti ona smernomudra i pravedna duša, koja je hvale i počasti kao hule beščašća mrzela, videći cara kako se ne pokorava molbi

Dozva ga opet i carica, hoteći da je on blagoslovi, pa mu i ona ukaza poštovanje mnogim spomenutim počastima, i tako sveti iziđe iz careve palate radujući se.

I kada je on upita: „Hoćeš li da se udaš, sestro moja?“ ona, čistotu ljubeći, i pošto joj ova reč teško pade, odgovori mu: „Ako ti sam izbegavaš brak, zašto druge na njega

A ona reče: „Kako hoćeš, gospodaru! I ustadoše, te otidoše u drugi kraj, koji se zove Altin, i tamo, opet blizu jedne crkve s

I ušav u pustinju, skri se od nje. A ona, probudivši se i ne videvši ga pokraj sebe, po imenu ga ištući prizivaše, i kako ga ni posle dugog traženja ne nađe,

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

raznih civilizacija, na migracije, na etničku podelu, položaj i tip naselja, već isto tako neposredno ili posredno ona utiče i na psihičke osobine stanovništva.

Zadatak, dakle, olakšava manje složena priroda predmeta. Vrlo je prostrana oblast koju naseljavaju Južni Sloveni. Ona se prostire od Celovca i Ljubljane do Soluna i od Jadranskog mora do Crnog.

U ovom smislu ne treba, dakle, prenebregavati južnoslovensku istoriju, samo što ona ne pruža dovoljno sredstava za određivanje i procenjivanje kolektivnih osobina, a još manje za određivanje osobina

Klasifikacija Južnih Slovena, koju pokušavamo dati, nije lingvistička klasifikacija. Ona treba da se osniva na svima psihičkim osobinama.

Ova su osećanja življa nego kod Rusa, naročito velikorusa. Ona često prelaze u strasti i mogu se u unutrašnjim borbama izroditi u netrpeljivost.

su Slovenci i Hrvati imali već u HVІ veku zajedničku književnost verskog karaktera, usled protestantskog pokreta. Ona je bila delimice pisana ćirilicom, verovatno da bi protestantstvu privukla doseljene Srbe.

Sem toga su i mnogi katolički pisci iz Slavonije i Bosne pisali ćirilicom. Velika književna epoha bila je ona u Dubrovniku XVI i XVII veka.

Nova srpska država nije se, kao srednjovekovna Raška, stvorila u središtu Balkanskog poluostrva. Ona se konsolidovala daleko od ovog središta, na desnoj obali Save i Dunava oko Morave, na severu poluostrva, u

obali Save i Dunava oko Morave, na severu poluostrva, u neposrednoj blizini nekad austrijskih južnoslovenskih zemalja. Ona se još više približavala ovim zemljama svojim etničkim sastavom, jer je obuhvatala srpske grupe koje su u toku turske

Tako je Srbija davala dokaza o svojoj životnoj snazi; ona je pokazala da može izdržati ekonomski rat koji joj je Austro-Ugarska objavila.

— dinarsko stanovništvo živi poglavito u selima razbijenog tipa sa rasturenim kućama. Pre 40 i 50 godina ona su samo po izuzetku činila grupe od prostih, inokosnih, porodica, a mnogo češće od zadruga.

podići do najvišeg stepena osećanja solidarnosti, simpatije i saučešća i da su se naročito u njima mogli manifestovati ona toplina u običajima i nežnost duše, koji više karakterišu dinarske ljude nego ostale Južne Slovene.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— Ura! Imaš pravo, brate naš! — povikaše ona dva magarca iznad vrata krčme. Do ponoći se krčmar i čiča Trišo toliko napiše da su zaboravili ko je od njih krčmar, a

A kad bi neka od njih zadrijemala, ona bi se omakla i razrogačenih očiju kliznula niz glatko nebo. Tek malo poslije vidjeli bismo je kako se ponovo oprezno

— Pogledaj, ona su dvojica već pojela mjesec, sad je red na mene! Moram da se sakrijem u onu veliku pećinu, tamo me, valjda, neće naći.

pećini usred planine, Mačak, Miš i Šarov uzeše se toliko smijati da su zagolicali i razveselili čak i staru krušku. Ona se grohotom trese od silnoga smijeha tako da s njezinih grana sunu čitava kiša krušaka i poput grada sruči sa na leđa

— Aha, ovdje su se sakrila ona dvojica! — zlurado progunđa on i polako, na prstima, stade da se šunja sve dublje u mračnu pećinu.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

BELUTKA Zagledao se u lepu U oblu plavooku U lakomislenu beskrajnost U beonjaču se njenu Sav prometnuo Jedino ga ona razume Zagrljaj njen jedini ima Oblik njegove želje Mutave i bezdane Senke je njene sve U sebi zarobio Slepo je

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

Ali uprkos mojoj galami Baba Roga se krije u tami. Nudim joj limun, nosim joj krušku. Al’ ona ni da pokaže njušku. Da li postoji, il’ ne postoji? Uglavnom ona se mene boji.

Nudim joj limun, nosim joj krušku. Al’ ona ni da pokaže njušku. Da li postoji, il’ ne postoji? Uglavnom ona se mene boji. AŽDAJA SVOM ČEDU TEPA Nakazice moja lepa!

Nušić, Branislav - POKOJNIK

(Spazi Rinu na vratima.) Uostalom, evo moje žene, ona će vam objasniti. III RINA, PAVLE i AGENT RINA (u elegantnoj jutarnjoj haljini): Gospodin je od policije?

Probudio sam odmah ženu i ona je telefonirala za policiju. I AGENT (razgleda stočić): Fioka je, očigledno, nasilno otvorena.

Znate li mi reći šta je ukradeno? PAVLE: To je stočić moje žene, ona će to znati. RINA: Ja ovde držim moj mali nakit i sitnice, obične toaletne sitnice.

PAVLE: Da, čuo sam! RINA (ode u svoju sobu). V PAVLE, MARIJA PAVLE (digne glavu i pogleda za njom; kad vidi da je ona zatvorila vrata, odlazi telefonu, uzima telefonsku knjigu i traži izvestan broj). MARIJA (dolazi): Nadzornik građevine.

Koliko se sećam, lepa i prijatna ženica. ALjOŠA: Ona mene ostavila. PAVLE: Napustila vas? ALjOŠA: Da. Bio je tu jedan pevač, operski pevač, Pijerkovski. PAVLE: Rus?

PAVLE: Rus? ALjOŠA: Ne Rus, Poljak. On je gostovao ovde... PAVLE: On vam je odveo ženu? ALjOŠA: Ona meni kazala: mnogo voli njega, ne može bez njega. Kazala mi zbogom, ja plakao, ona otišla. PAVLE: To je skoro bilo?

ALjOŠA: Ona meni kazala: mnogo voli njega, ne može bez njega. Kazala mi zbogom, ja plakao, ona otišla. PAVLE: To je skoro bilo? ALjOŠA: Pre tri meseca! PAVLE: Još pre tri meseca?

ALjOŠA: Ne, gospodin inženjer, ja ljubim Lidočku, ja mnogo ljubim Lidočku. PAVLE: Ali kad ona vas ne voli? ALjOŠA (uzdiše). PAVLE: Ne razumem zašto toga radi otkazujete; hoćete li da otputujete za njom?

ALjOŠA: Ne to. Ja ne hoću da joj kvarim sreću; ona tako srećna tamo sa njim. Zašto da joj kvarim sreću? PAVLE: A mislite da je srećna?

Zašto da joj kvarim sreću? PAVLE: A mislite da je srećna? ALjOŠA: Da, ona meni piše, piše da je srećna, al' opet ja moram da pomognem. PAVLE: Novčano? ALjOŠA: A, ne; ima, ima ona.

ALjOŠA: Da, ona meni piše, piše da je srećna, al' opet ja moram da pomognem. PAVLE: Novčano? ALjOŠA: A, ne; ima, ima ona. Ali, je l' dozvolite da vam pročitam pismo koje sam juče od nje dobio? PAVLE: A odakle piše? ALjOŠA: Iz Berlina.

(Govori.) Čuva je kao ikonu. (Čita.) „Ja sčastljiva, ja sčastljivejšaja ženšćina na svetje”. (Govori.) Ona najsrećnija žena na svetu. (Čita.) „Mojo sčastije odno obstojateljstvo trevožit”. PAVLE: To ne mogu da razumem.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Moja majka tvrdi da je i ona, jednom ranije želela da ode, ali nije otišla, jer svi mi sa šesnaest godina želimo tako nešto, pa posle zaboravimo i

Druga sleva, ona visoka s crvenkastom kosom i pegicama, moja je sestra Vesna, ako vas to zanima. Ona ima šašavo ime, kad ga viknete u

Druga sleva, ona visoka s crvenkastom kosom i pegicama, moja je sestra Vesna, ako vas to zanima. Ona ima šašavo ime, kad ga viknete u nekom razredu, bar desetak devojčica odgovori „tu sam”, ima i dugačke noge preko

- Neće. Izmislićemo nešto, Vesna. Ti i ja, znaš? - dodao sam. Ona samo klimnu glavom i ja sam mogao da budem siguran da će ona doveče podeliti šamare sa mnom.

Izmislićemo nešto, Vesna. Ti i ja, znaš? - dodao sam. Ona samo klimnu glavom i ja sam mogao da budem siguran da će ona doveče podeliti šamare sa mnom.

Reč je obično o tu ili tamo dignutom cveću ili jabukama. - Na! - Htedoh da joj pružim cigaretu, ali se setih da ona sem šortsa na sebi nema ništa u šta bi mogla da je stavi i pođoh ka izlazu. - Ko je to, Vesna?

- Da, da, naviknuti! - ponavljala je smešeći se, iako čitavo Karanovo tvrdi da se ona na izvestan raskid veridbe na pola sata pred venčanje nikada nije uspela da navikne.

Zatim sam je video kako nestaje iza ugla, odlazeći prema Tisi, dok su se mangupi pitali vuče li ona seterku ili seterka nju.

Na skeli, koju su pre desetak godina kad je izgrađen novi most privezali uz obalu, čučala je ona Vesnina drugarica s licem i pokretima kao u mačke.

- Vi znate šta mislim? - dodao sam, a ona je odmahnuvši glavom prsnula u smeh. - Bože moj, vi? - U redu, ti! - seo sam na pramac skele a Ataman je uzeo krmu,

- Šta mislite, deco, gde spava vrana? - upitao je, a oštri dečji glasovi počeli su da seckaju tišinu na rezance. Ona mala još je mlatarala nogom po vodi, iako je Tisa bila hladna i muljevita ispod svetle, drhtave kože, nalik na živu.

- Nisam čuo kako se zoveš? - rekao sam, a ona se zasmejala tako da je čitava haljina počela da joj se trese. - Nisi ni mogao da čuješ. Nisam ti ni rekla.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Reknem joj: „Dobar dan, gospođo Tatijana, šta mi radite, nisam vas odavno vidio”. A ona odgovori. „Ni ja vas, otkud vas kod mene, valjda izvolite mesa?

— Svršeno je, moja Sofija od svoje volje pruža vam ruku. Je l’ tako, Sofija? Ona odgovori: „Jeste“, al’ vrlo tihim glasom.

— Na zdravlje! Sedite. Soko, idi malo onog boljeg vina pošalji, pa i kafe. Gospođa Soka iziđe; ona je njega razumela. Kad je gospodar Sofra kakav dogovor imao sa stranima, onda je gospođa Soka morala napolje ići, a

Još malo pa će se dići Katica i Šamika, i, poljubivši svima ruku, udalje se na spavanje. Sad otac oslovi Lenku da i ona sedne, i dâ doneti „auspruha”. Donesu ga. „Auspruh” od deset godina, miris, slast, snaga osobita. Domaćin sipa.

Ostaše njih trojica i gospođa Soka. On je voleo kada ona do njega sedi, pa makar koliko I kakvih gostiju bilo; i kad posluškuje, i onda je njena stolica do gospodara Sofre, a

I kakvih gostiju bilo; i kad posluškuje, i onda je njena stolica do gospodara Sofre, a prazna, pa kad dobije vremena a ona tek onda sedne.

Tako prođe pô godine, pa još nema pisma. Krečarka i gospođa Soka da se žive pojedu. Čamčinica ih teši i, premda i ona bi već volela svog Čamču kod kuće imati, nije verovala da ih je moglo što zlo postići, jer to je obično kod Čamče da

Već se malko i Čamčinica pobrinula, ako se i nije još zaplašila, jer zna ona da je veliki vrag Čamča, osobito kad na put ode, brzo se ne vraća.

Gdekoji ima pušku, gdekoji pištolj, ali nadžak svaki. Sad će biti po njih šićara, što ikada. Ona prva trojica, golaći, nisu se hteli za onaj par bolje obući i oboružati, da ih ne poznaju, ali noge ih Čamčinom oku

— To je selo jednog bogatog grofa. Tu ćemo „auspruh” prodati. — Kada? — Sutra. — Ali ovde nije opasno mesto, kao ona čarda? — zapita Krečar. — Nije, ’de si video da grof spahija sedi ’de je opasno? — A poznaješ li ti grofa?

Čamča pod „frentom” dâ znak za kraći put, navede kočijaša Savu na stranputicu. Kada se ona dvojica probude, izviruju ispod arnjeva, čini im se da to nije taj isti put. Dođu do jednog sela.

— Činite što god mislite da je najbolje; samo, molim vas, nemojte devojku na silu davati za kog ona neće da pođe. — Ko kaže na silu? Zar si ti za mene na silu pošla?

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

KORAKOM POGINU, ZAKORAČIVŠI U PRAZNINU, PO TUĐOJ VOLjI I ZA TUĐ RAČUN 80 VIII SNUŽDIVŠI SE, NAD PRAZNINOM POROĐAJA, ONA UVIDE, DA JOJ DUŠI, NI U DECI, NEĆE OSTATI TRAGA I UMRE, ŽALEĆI ŠTO NE MOŽE DA ZASITI BAR TELO, RAZDRAGANA

u mraku, oslobodi nekih čaršava u koje se bio zapleo, i da se izvuče ispod koža, oznojen i go, jer go je uvek spavao, ona se probudi i skoro bezumna od straha napipa ognjište, duhnu u pepeo i nađe žar.

od markiza Askanija Gvadanji, zapovednika grada Oseka, da opremi trista biranih vojnika za polazak u rat na Francusku, ona nije prestajala lelekati.

Podbulih očiju od plača, sva oronula od užasa, u trećem mesecu bremenitosti, ona se nije dala odvojiti od njega. Lepotica na glasu, prolepšala se još više, u prvoj godini braka.

Teška i puna, ludo vesela u tim mesecima, ona je posle porođaja slabila i ružnjala, postajala tiha, a okrutna prema slugama i sluškinjama.

Ležeći satima na njegovim grudima, ona mu je, šapućući nešto nerazumno i nerazumljivo, ljubila rebra, grlo, oči, usta, uši.

bi ga bolje mogla obuhvatiti, jer se on nabusito branio, gazeći po jastucima, kožama i ćilimovima prostrtim po zemlji, ona je bila nagazila golom nogom na žabu i strahovito vrisnula.

Oblačeći ga brzo, ona mu je ljubila čohe, kaiševe i srebra, a kad se umio, ona mu svojom kosom ubrisa lice, ljubeći ga u obraze.

Oblačeći ga brzo, ona mu je ljubila čohe, kaiševe i srebra, a kad se umio, ona mu svojom kosom ubrisa lice, ljubeći ga u obraze.

Žaleći je, pomilova je po leđima, gunđajući, kad ona briznu još jače u plač. A kad se pojavi na vratima, obučen, pa mu sluge privedoše konja, nastade takvo đipanje, kuknjava

Štajersku i Bavarsku, o kratkom ratu, u kome će jedva i biti bojeva i, najposle, o svojoj vernosti i o svom povratku. Ona je međutim drhćući sva, kao luda, kidala sa sebe srebrne pletenice, dugmad, svilene prišivene cvetove i čipke, vičući

U strahu koji je ličio na ludilo, ona mu je visila o vratu, škropeći ga, već bogzna koji put, osvećenom vodicom i moleći ga da se tamo ne ženi, kao što to

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

kako na Božić s jutrenja ide, treba upravo da ide na drvljanik, pa da ponese u kuću drva, ako unese cepanice s parom ona će se ti’ mesojeđa udati, ako ne unese, onda neće.

“⁷ Slično se gata i u Sremu. Da bi devojka iz Skopske Crne Gore saznala za kojeg će se „bećara“ udati, ona, uoči Đurđevdana, uzme tri češnja belog luka, pa dva od njih nazove kojim drago poznatim imenima, a treći nazove

¹¹ Jedna od najlepših basmi koje se koriste u ljubavnom gatanju jeste ona zabeležena u Hercegovini: „Kad je mlad mjesec, uhvati djevojka pauka pa ga zatvori u kakvu šuplju cijev od trske.

Kao posledica ovih promena ona magijski postaje atraktivnija za suprotni pol. Devojka iz Plaškog, na primer, da bi bila lepa i za momka neodoljiva,

bi devojku privoleli na udaju: „Neki prosci kradom odnesu slepog miša oko kuće onoj devojci koju prose, držeći da će ona od toga kao slepa poći za koga je prose.

„Uoči Đurđeva dne raseče devojka dotle sačuvanu slatku jabuku popola, i govori: ’Ne sečem jabuku, već srce (npr. koga ona voli)’, tu jabuku zakopa pod streju i govori: ’Kao što će ova jabuka trunuti tako neka trune njegovo srce za mnom; kao

Potom tu glavicu obesi u dimnjak, da se, tako namenjuje, suši srce onoga koga ona voli.“²³ Slično, nimalo nežnije, postupa se i na Timoku.

Kasnije, „ako li se njom takne devojka, ona će se strastveno zaljubiti u onog mladića koji ju je dotakao.“) JEZIK I LOGIKA LjUBAVNE MAGIJE Ljubavna magija nije

na primer, kada momak hoće da ga zavoli devojka, on svoju izabranicu, dok su u kolu, dodirne glavom zaklanog petla, i ona mora poći za njim „kao što kokoška ide za petlom“.

Da bi se za nju „lepili“ momci, ona se opasuje travom koja se zove „lepovac“, a da je momci „miluju“ (vole), veša oko vrata travu „milogleče“³¹.

magija, odnosno smatra se da je dovoljno izvesti promenu na predmetu koji je bio u vezi sa voljenom osobom, pa će se i ona sama izmeniti. Činilica u ovu svrhu koristi nokte, dlake, ime momka ili zemlju na kojoj je stajao desnom nogom.

) mora postići svoj tako snažno željeni cilj — probuditi njegovu ljubav. Tačnim izgovaranjem biranih reči ona veruje da će oterati ravnodušnost i probuditi ljubav kod izabranika svog srca.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

ZA ZEMLjU KUDA VOJSKA PROĐE Sare dušane, tražim pomilovanje za zemlju ubogu kuda vojska prođe, jer zemlja je takva, ona voli kad je obraste trava, kad u polju čuje govor čoveka, ona ne voli da ostane sama, ona voli da je budi mukanje

zemlju ubogu kuda vojska prođe, jer zemlja je takva, ona voli kad je obraste trava, kad u polju čuje govor čoveka, ona ne voli da ostane sama, ona voli da je budi mukanje krava, da je uspavljuje jaganjaca bleka.

prođe, jer zemlja je takva, ona voli kad je obraste trava, kad u polju čuje govor čoveka, ona ne voli da ostane sama, ona voli da je budi mukanje krava, da je uspavljuje jaganjaca bleka.

Zemlja je takva, ona se guši od baruta i metana, ona voli da se greje uz ognjište gde pastir granjem potpiruje plamen, zemlja društvo čoveka

Zemlja je takva, ona se guši od baruta i metana, ona voli da se greje uz ognjište gde pastir granjem potpiruje plamen, zemlja društvo čoveka ište, zemlja kao rodna grana voli

Zemlja je takva, ona traži da je čovekove ruke gnetu, ona voli da se seme u nju baca, da je zapahne miris zobi i raži, voli da s proleća

Zemlja je takva, ona traži da je čovekove ruke gnetu, ona voli da se seme u nju baca, da je zapahne miris zobi i raži, voli da s proleća osvane u cvetu trešanja i jabuka, zemlja

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

IV Traži se nada. U ovom malom oglasu traži se ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi. Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne

Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži. VI Traži se jedna reč. Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim i, možda, napišem.

Reči, reči, reči... Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim? VII Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom. Svaštara! Čudesna reč.

Podmornicu je, verovatno, ostavio ispred vrata: samo mu je ona nedostajala pa da bude kompletan. Zaboravio sam da vam kažem — jedna stara gospođa bila je komunista, druga — reakcija.

« onoj divnoj staroj dami koja je bila reakcija, ona se jednostavno srušila u nesvest, pa smo joj dva i po sata gurali mirišljavu so pod nos.

na sedamdeset i pet obrtaja stiže iz zrelih pomorandži, ole-bikova i Granade u kojoj cvetaju granate; čini im se da ona ima glas baš za one stvari u kapiji, a taj glas je umanjen i dalek, smešten na površinu titrave membrane, pa im Imperio

Imperio Argentina postaje potpuno bestelesna, ona nije čak ni glas, već samo znak kojim se taj raskošni zvuk obeležava — neko slučajno sačuvano vreme što poput ostrva

) U to vreme živela je ispod našeg stana jedna devojka. Zvala se Jelena. Ni ona nije otišla na doček nove 1951. godine u svoju školu, jer su petnaestogodišnje devojke u to vreme imale samo po dve

I Jelena je bila veoma lepa, samo malo od plača podbula devojčica, kada mi je kazala: »Izvoli, uđite...« Ona i njena baka Sofija imale su samo kujnu u prizemlju.

Dali smo slušalice najpre Jeleninoj baki, kao najstarijoj, ali ona nije ništa čula. Samo je pokvarila frizuru. Jelena je čula Hari Džejmsa. Jelenina baka je pravila odličnu višnjevaču.

Samo je pokvarila frizuru. Jelena je čula Hari Džejmsa. Jelenina baka je pravila odličnu višnjevaču. Ona je u julu kupila pet kila višanja i stavila ih u staklenu teglu.

Dok su sa vama, one čuju i bez slušalica najdivniju muziku. Posle jedno sat i po dao sam Jeleni slušalice da i ona malo sluša Radio Beograd, koji je puštao novogodišnju muziku, ali nekako mi se više nije igralo!

Matavulj, Simo - USKOK

dviju djevojaka, stasita, prsata, ogrnuta crnom strukom, s jednom rukom za pojasom, s drugom spuštenom niz stegno. Ona se bješe nješto zamislila, te gledaše ka vrhovima bedema, nepomična kao kakav kip.

Ona se bješe nješto zamislila, te gledaše ka vrhovima bedema, nepomična kao kakav kip. I ona druga do nje bješe prikladna, ali se gubila prema njoj.

Knez nazva boga i pruži ženi dževerdar, struku i jatagan iz pojasa. Ona primi to i poljubi ga u ruku, pa htjede i gosta, ali on ne dade. Udovica i Šuto takođe priđoše mu ruci.

Udovica i Šuto takođe priđoše mu ruci. Knez reče Krstinji: — Evo ni, babo, jednoga gosta iz svijeta! Ona prihvati: — Dobar ni došao i s anđelom došao! — Uđi, gospodine — reče knez. — Dom je božji i tvoj.

Da je bila samo oštra, ma koliko oštra, ne bih ni pomišljao da je izbjegnem, ali mi je ona ubijala dušu i ponos, zato sam stavio glavu u torbu i zatvorio za sobom za navijek vrata svoje otadžbine.

Opaka je, pa će ga biti! Neće to đavolje jabuke on pojesti, no će mu sve ona grabiti!... Janko je mamio dijete, a ono čas gledaše njega nepovjerljivo, čas se pogledom obraćaše tetki, pa valjda na

običaja i našljeđene hrabrosti, njeka finoća u ponašanju, njeka prirođena učtivost, pa ono osjećanje svoga dostojanstva, ona prisebnost i duhovitost, ono skladno držanje i sklad u svakom pokretu, od čega obično ni traga nema u ostalijeh

Najviše ga zanimaše Milica. Ta ona ne bješe seljačka ljepota, tolika gracioznost, tolika umnost koja sijaše iz vatrenih očiju, pripadaše višem stvoru.

Starica, oborenijeh očiju, poizdiže prste i zalepeta njima, kao zaplašena jarebica. Ona dva mlađa pjevača zapjevaše drugi stih bržim naglascima: „U Ro-vi-ne, u To-ma-no-vi-će!

Tako naizmjence poigraše njekoliko puta na jednome mjestu, on sve jače klikćući i razmahujući rukama, ona jednako smjerno i kao plašljivo, samo što će katkad i ona zatreptati rukama i podviknuti: ha.

na jednome mjestu, on sve jače klikćući i razmahujući rukama, ona jednako smjerno i kao plašljivo, samo što će katkad i ona zatreptati rukama i podviknuti: ha.

Mrgud i Krstinja izmijeniše mjesta četiri-pet puta, pa potekoše jedno drugom i poljubiše se ona njega još poljubi u ruku. Zamijeniše ih knez i snaha mu, udovica Joke.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Eto nam devojki dvadeset druga, pa jošt sedi. Zar oćeš da plete sede kose? Već mi je sramota i u crkvu da idem; a ona se, sirota, iskida od plača. Ne vidiš kako se čisto gubi u licu? Nije šala, sramota od sveta.

Ne vidiš kako se čisto gubi u licu? Nije šala, sramota od sveta. Njene drugarice udale se vajkada, a ona sirota... OTAC: Ja znam da je tako, ama što ću? MATI: Šta ne gledaš, zaboga? OTAC: Kako ćeš, kad se ispoganio svet.

PROVODADžIJA (mladoženji): Kako vam se dopada devojka? MLADOŽENjA: Ona se meni vrlo dopada. PROVODACIJA: E, pak šta ćemo tu mlogo, to jest, raspitivati. Sreću niko ne nađe sa svećom.

(Mladoženji, kog devojka poslužuje.) Ded, mladoženja, ovakve devojke nema u nas, to jest. (Mladoženja daruje devojku; ona opet poljubi provodadžiju u ruku i odlazi.) PROVODADžIJA: E, fala bogu, srećno svršismo! MATI: Samo sreću od Boga!

Kad će biti veselje? (Materi.) Jeste li vi ispitali devojku, to jest? MATI: Ona veli, kako stariji urede. PROVODADžIJA: To je znak da joj je po volji, to jest. (Mladoženji.) Pak šta velite, kad ćemo?

(Poljubi je u ruku.) DEVOJKA: Kako vidite. Izvolte sesti. MLADOŽENjA: Ljubim ruku. (Uzme stolicu i sedne do nje; ona se malo odmakne.) Pa šta ste snivali? DEVOJKA: Ja obično ne snivam ništa. MLADOŽENjA: To je dobro.

PROVODADžIJA: I treba, to jest, da vas obilazim. (Devojki.) A kako ste mi vi zadovoljni? (Ona ga poljubi u ruku.) He, he! Nema bez mene ništa, a? Pa kako ste, to jest? DEVOJKA: Blagodarim na pitanju.

(Gladi je ao obrazu.) He, he, al’ ćeš da se širiš. (Ona ga poljubi u ruku.) Sad moram da idem zašto imam, to jest, jošt jedan posao. Zbogom, snao, to jest!

TETKA: Da je poklopim. (Skupi karte i mešajući šapuće.) MATI: I ova je prilika dobra, ali kad bi ona bila... TETKA (počem je karte promešala, hukne, pak i da materi, da digne). MATI (diže): Da Bog da, da bude istina!

PROVODADžIJA (sleže ramenima): Stara pesma, to jest. ŽENA: Gdi su karuce, a gdi su one vodenice, vinogradi, ona silna râna? Lažljiva trago! MUŽ (provodadžiju): Napolje iz kuće! ŽENA: Čekaj da mu kažem kako će svet varati.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

) Dečju književnost, dakle, valja odeliti od pobrojanih graničnih mogućnosti i područja; ona nije ovo, ne sme biti ono: otrgnuta, na kraju, od svega što je zasenjuje i ugrožava, postaje skoro neuhva- tljiva: teško

To znači da se pri procenjivanju dečje književnosti valja uvek držati visokih i najviših estetskih merila. Kad se ona zapostave, dolazi do nesporazuma i do teške zbrke.

Narodne umotvorine bliske su deci možda i zbog toga što su ona podmladak plemena, posebno prijemčiv za njegova najranija i najdublja duhovna iskustva: bez predavanja mlađima te bi

Po tom shvatanju Literatura ne podnosi sporedne, manje važne i manje samosvesne oblike; ona uvek mora poštovati najviše ideale, ukoliko hoće da je uzimamo ozbiljno.

Onim pridevom „dečja” počinjeno je svetogrđe prema uzvišenoj samosvesti Literature. Tim ograničenjem ona kao da je priznala da ne drži mnogo do sebe, i da dragovoljno pristaje na niže mesto u redosledu duhovnih aktivnosti.

”5 Presuda se čini dobro zasnovana. Ona odbacuje mogućnost postojanja jedne umetnosti koja se na silu, iz sebi tuđih razloga, ograničava i pojednostavljuje, u

Što se tiče onih vrednijih ostvarenja, njih rado čitaju i odrasli: ona se, dakle, ponovo uključuju u Književnost, iz čije su glavne matice za časak bila skrenula.

čini mi se, neke zabune i obmane: u primedbi o prilagođavanju dečjoj čita- lačkoj publici, deci se pripisuje uloga koju ona nemaju niti je mogu imati.

Poput odraslih, i deca uživaju u lošim pesmama i bezvrednim romanima; razlika je jedino u tome što se ona mogu navesti i na čitanje vrednijih tekstova, i što pritom ne daju onaj skoro načelni otpor koji mnogi odrasli pokazuju

Deca su, i inače, vođena i usmeravana pri svakom koraku u životu, ona sama ni o čemu ne odlučuju, pa je i razgovor o njihovim željama i potrebama, mogućnostima i težnjama, uvek usmeravan od

O dečjoj moći primanja, o njihovim interesovanjima u umetnosti, moglo bi se govoriti u slučaju kad bi ona imala slobodu izbora i kad bi znala da svoje sklonosti obrazlažu i brane.

Jer, ako se valjane dečje knjige ne pišu isključivo zbog dece, ona ih, što milom, što silom, ipak čitaju. Njihova stalna i stvarna prisutnost ne može se smetnuti s uma, bez obzira na to

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

5. ZELENIĆKA, PREĐAŠNjI ŠERBULIĆ: A, evo gospođe Zelenićke, i ona će znati što kazati. ZELENIĆKA: Jeste li čuli, gospodo, da je Dištrikt sav u plamenu? GAVRILOVIĆ: Šta, izgoreo?

MILČIKA: Da vas je Zelenićka čula govoriti! NANČIKA: I ona mi oće da je neka rodoljubica, kao da ljudi ne znaju njene tragove. MILČIKA: Ali je baš fad.

ZELENIĆKA: Ha, ha, ha! A plaču li kad im inače ko pogine ili umre? Vidite: žena... ona će dobiti drugog muža, ili će se dičiti što je udovica za narodnost poginuvšeg junaka; mati...

Vidite: žena... ona će dobiti drugog muža, ili će se dičiti što je udovica za narodnost poginuvšeg junaka; mati... ona bi, kao Srpkinja, morala plakati kad bi joj sin na postelji umro.

Procesi se uništavaju. U mladoj vojvodini treba sve iznova početi. NANČIKA: Dobro bi bilo kad bi pocepao ona pismena po kojima smo dužni za arendu. ŽUTILOV: Sva će se arhiva pocepati.

NANČIKA: Nisam joj jošt spominjala, jer nešto važno stoji na putu. Kažu da je Madžar. ŽUTILOV: Pak? Ona zna madžarski kao Madžarica. NANČIKA: Ali šta će svet reći? ŽUTILOV: Bolondšag!

I ovaj joj sad piše kako ona vrlo dobro čini što mrzi na Madžare. ŠERBULIĆ: S Madžarima korešpondirati, to baš nije lepo!

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Puštajući ovu knjigu u svet, ja ne mislim ni da je ona definitivna ni bez svojih nedostataka. Ono što se materijalno danas zna o srpskim piscima, uglavnom, nalazi se u njoj;

Neka ova knjiga zadovolji potrebu ovoga vremena, i ja ću biti zadovoljan. Ako doživi drugo izdanje, ona će biti još potpunija i tačnija.

Uska po svojoj sadržini, nepristupačna oblikom i jezikom, ona se još više ograničavala i odvajala od života što se javljala samo u retkim i skupim rukopisima, i tako ulazila samo u

Ali ona je pogotovu isto tako podražavalačka, odvojena od narodnoga života i staleška kao i stara književnost. Ono što joj je

da utiče na stvaranje i razvoj nove književnosti, to je njeno lokalno obeležje, verski obziri i azbuka kojom je pisana. Ona je bila ograničena na usko primorje Jadranskog mora, na zemlje pod vladavinom Mletačke Republike i pod neposrednim

Po prostoru na kome se razvila i ta književnost je bila lokalna; po duhu koji je u početku u njoj preovlađivao i ona je bila religiozna i staleška.

Bez tradicija, novoga postanka, ona se postupno prožimala novim duhom, proširivala vidik svojih ideja, dok se na kraju veka, sa Dositejem Obradovićem,

Takva podela, kao i sve podele, koje su uvek veštačke i nepotpune, ima svojih nedostataka, ali ona je u stanju da dâ predstavu razvoja književnosti kao jedne prirodne celine.

Još u početku XVIII veka ona ima svoju crkvenu organizaciju, svoje škole, svoje esnafe i rufete, svoje staleže. u svetovnjačkom redu prvo mesto

njegova dela nisu bila štampana, to nisu mogla biti od neposrednog uticaja na dali razvitak srpske književnosti, ali ona dobro pokazuju »kako bi se prema starome srpskoslovenskom književnom jeziku (da nije bilo prekida) srpski narodni

Za više od sto godina ona je bila glavni izvor srpske istoriografije. I RACIONALIZAM RUSKOSLOVENSKI PISCI 1) RUSKI UTICAJI KOD SRBA U XVIII

* Tek u poslednje vreme, posle kritičkih proučavanja, videlo se koliko je ona nesigurna i slaba. Vasilije Petrović je postao istoričar iz istih ličnih pobuda iz kojih je pre njega postao Đorđe

Milićević, Vuk - Bespuće

O čemu god počimaše da misli, uvijek se utiskivala u tu misao ona sakata i nakazna izreka, štampana jednim nespretnim i zdepastim slovima.

to njegova kuća; granje je tako prazno šumilo, tako je bio tup šum rijeke, a iz kuće je bilo nešto ledeno, samrtničko; ona stajaše tu usamljena, nepomična, ukočena; iznad nje se izdizao jablan, visok i crn, i bacao preko kuće svoju tešku,

To je bila materina želja da njezin mezimac bude oficir; ona je u svojoj prostodušnosti, sjećajući se nekih porodičnih tradicija, poštovala i obožavala uniformu kao znak pravog

Naposljetku se Milan odobrovolji, nađe svoje staro raspoloženje, uveseljavajući mater svojom šalom i razgovorom, i ona ga je gutala svojim dobrim i milim pogledom.

U ćošku, pored hladne peći, na maloj tronogoj stoličici, sjedila njegova mati zaogrnuta i sva u crnini. Kad je ušao, ona se nije ni makla, nije otvorila usta, već digla samo oči i pogledala ga jednim čudnim pogledom.

licu u koje se bore dublje i gušće urezale; oči izgorile od vatre i izgubile sjaj; ko zna koliko vremena sjedi ona tako nepomična i nijema, ne osjećajući svoj život, već samo nesreću u sebi, zaprepašćena i satrta jedna mati.

se kad je vidio tu ženu koja je prepatila svu grozotu smrti sinovljeve; Milan je umro jednom, mučio se samo jednom, a ona će da se neprestano muči, to umiranje nju će vječno da boli, njezina rana vječno da krvavi, strašnije nego njemu. — Ubio!

— Ubio! — tupo i iz dubine, s nevjerovatnom teškoćom u izgovaranju, kaza ona. On osjeti svu strahotu te, tako kazane riječi; on je u njoj čuo i kratak, ubilački pucanj sa zrnom koje probija čelo;

njegove knjige, školske uspomene, slike, pisma, po svima njezinim džepovima, svaka ta stvar bila je za nju jedan jecaj. Ona prelažaše kućom kao sjenka, slomljena i klonula, s nogama koje klecaju, s mišlju koja zastaje, s riječi koja se guši.

neraspoložen i nervozan, ne mogući izdržati lelekanje i pisku zakrvavljene matere, Gavre Đaković se spremi za Zagreb. Ona ga nije zadržavala i oprostila se od njega jednim hladnim poljupcem. Do godine je nije više našao.

To je bio pogreb njegovog oca. I sad, kad doziva sebi u pamet sliku svoga oca, ona izlazi pred njega vazda živa i svježa; on gleda pred sobom toga krupnog i čvrstog čovjeka sa mrkom, nejednakom,

Njegova sila ne malaksavaše, izgledajući još dugovječna. Pa i ona se slomi jednog dana. Jednog jesenskog jutra, pred svitanje, dok napolju neprestano pljuštaše gusta i bujna kiša, trgao

Sremac, Stevan - PROZA

Ali ona će, govorila je ona, svim silama raditi da ga izvede na put. I ona mu je doista činila sve i sva. Kupi mu pajaca što

Ali ona će, govorila je ona, svim silama raditi da ga izvede na put. I ona mu je doista činila sve i sva. Kupi mu pajaca što dreči i pljeska rukama

Ali ona će, govorila je ona, svim silama raditi da ga izvede na put. I ona mu je doista činila sve i sva. Kupi mu pajaca što dreči i pljeska rukama kad se pritisne, a mali Jova ga odmah drugi

»Priko, rekao bi mu Jova, ’oćemo l’ da zadimanimo po jednu?«, pa mu pruži tabakeru na čijem je zaklopcu bila ona dobro poznata glava sa: »Ja pušim; i ja pušim«.

Nego, u šta ćemo da igramo? Ako ti dobiješ, da uzmeš moju Kaju. — O, za mene dobra moja Kati; ona mene pravi knedle, meni ne treba tve žene. Dosta jedna! — Ne treba vaša žena. — Ali meni treba tvoja, Švabo.

Da l’ nisi ti otkud doznala? — ’Ajde, ćuti tu pa spavaj! — obrecnu se Kaja, i Jova ućuta. GLAVA TREĆA Ona je upravo najinteresantniji i najglavniji deo cele pripovetke, tako glavan da su one ranije dve glave upravo izlišne,

A naročito su je dražesnom činila i lepo joj stajala ona tri mladeža, i to dva na desnom obrazu i jedan na levoj strani, ili obratno, sad ću vas slagati, jer baš ne znam kako

— zapita domaćica polaženika. — Zime, gospoja Kajo! — veli polaženik. — Vid’la sam... — veli ona — hladne vam ruke... — Hladne ruke... ama vrela ljubav — ugrabi polaženik dok se domaćin ustumarao tražeći papuče.

»Kajo, viče Jova pa sve krešti, ako si mi vjerna i ako me voliš, daj mi čašu!«, a ona mu otima i ciči: »Jovo, ako me voliš, ne lupaj fine čaše; to je prezent od kuma!

peva domaćin i zagrlio svoju Penelopu. »Dede, ovde, ovde poljubi tvoga đidu, tvoga Jovana! Eh, da mi je sad ona moja podnarednička »jegerska« persona, ne bi’ te ni molio; ne bi ti ni došla na red.

— E, ded’ mi sad otpevaj jednu, al’ onako štogod. Da vi’š, priko, kako peva! Ti valjda nisi to ni znao! Ume ona žestoko da peva! Otpevaj mi baš onu, znaš, zbog koje sam te i zavol’o.

»Čim se videsmo, zavolesmo se. Ja odmah rekoh: »Il’ nju, il’ ni jednu!« a ona: »J-al’ Jovu, a ja li crnu zemlju!« Toliko mu beše. »Sakaš li me, Petko? Sakam te, Petkano!

Radičević, Branko - PESME

“ Pa se mlađan za njom stisnu, Dovati je sade; „Jao mene!“ ona vrisnu Pa pod lipu pade. O da čudna valjuškanja Po zelenoj travi, O da čudna ljuljuškanja, Da t' podiđu mravi!

“ Kad mi ono vesela Oko vrata pade, Kad suzica ona vrela Niz lice joj teći stade, Oh kada se zarumene, Kad polete ono k mene Kâno zora belu danu Jedva dočekanu.

Bog ga dade, al' zašto ga uze? — Krasna moma ka meneka dođe, Dođe krasna pa me i mimođe, Ona dođe — ja zboriti tedo, Ali čuda de baš ne umedo, Ona prođe — ja tedo za njome, Al' s' ne mače noga poda mnome,

— Krasna moma ka meneka dođe, Dođe krasna pa me i mimođe, Ona dođe — ja zboriti tedo, Ali čuda de baš ne umedo, Ona prođe — ja tedo za njome, Al' s' ne mače noga poda mnome, Srce vrelo bi tad pod oblake — Ao noge, de bijaste lake!

tragom suknu, Brzo stigo lipe ponosite, Ali onde do dve staze vite, Na toj ništa, onde nešto belo — Brže tamo, ona je zacelo! Za njom, za njom, pa ma na kraj sveta, O pomozi samo, silo sveta!

napred, pa sve zlatu bliže — Sad sam blizu — sad je veće stigo, Ala drkćem, al' mi srce bije — Strašni Bože, ta to ona nije.

Tako dalje sjajnom stazom pođo, I do zlatni vrata veće dođo, Al' na vrati ko je ono? ko je? Ona — ona — zlato sunce moje — Ujedanput — reko: pomoz', Bože! Ču Bog ovo, ali ne pomože.

Tako dalje sjajnom stazom pođo, I do zlatni vrata veće dođo, Al' na vrati ko je ono? ko je? Ona — ona — zlato sunce moje — Ujedanput — reko: pomoz', Bože! Ču Bog ovo, ali ne pomože.

danka jošte ne pustila, Glednu tamo, zaboravi sanka, No seti se jučeranja danka, Seti s' čuda, a seti se mome, Cela ona beše preda mnome: Vedro čelo, i ti lice belo, Čarno oko, i ti, vito telo, Zlato, sunce, da l' ćeš biti moje?

Zvezda jasna svaka tu je seka, Al' šta j' zvezda, kad se sunce čeka!? Oh putanjo, zemljo meni sveta, Kojom ona sinoćke prošeta, Zar si mi se baš uzalud, mila, Tako lepo danas okitila, Zar ti nesi to prosula cveće Da po njemu

Stojim, čekam, eto već sutona, Bože blagi, de ostade ona? Stojim, čekam, gle i nojce vođe, Bože, Bože, zaš ona ne dođe?

Stojim, čekam, eto već sutona, Bože blagi, de ostade ona? Stojim, čekam, gle i nojce vođe, Bože, Bože, zaš ona ne dođe? Zbogom, noći, zbogom, stazo sveta, Zbogom i ti srećo moja kleta!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

! Nije zelen? Pazi ti nje! Ja se s vucima rodio i odrastao, čitavog vijeka s njima muku mučim, a ona ti tu... o turu bi tebe trebalo ovim štapom, pa da se jednom naučiš pameti.

Vuk je zelen, heh! Šta te se tiče kakav je vuk. — Pa kad me je ona pitala. — Pitala te, hm! Imao si da ćutiš, pa kvit.

Džabe se ti otimaš napasti kad mlin bez prestanka bruji i zuzuće, pa sve izaziva i budi onu skrivenu bubu u tebi, ter i ona počinje da zuji, prokletnica jedna, lopovska Zuka Zukić: — Zu-zu-zu-zu, Milja sama kod goveda ...

Predomišljao se dragi bog bi l načinio goveče il čeljade, pa tako ispao brat Sava. Iz tih dana potiče i ona sličica, crtež našeg mlina, koju je načinio bradati slikar skitnica i poklonio djedu.

Zašto plače? Sve da i hoće, ona vam to, možda, ne bi ni znala da odgovori. Biće, valjda, najviše zbog toga što usamljeni pjevač zove u zajedničko

Kuda li to teži srce uznemirenog pjevača? Vide li to u kući, ne vide li, kako tuguje Nidžina mlada, ko će to znati. Ona se najviše stidi starog domaćina, mog djeda Rade, a i ne sluti da je baš on prvi otkrio njezinu tajnu tugu.

— odmahne djed sjećajući se svoje Milice, žestoke rakijašice. — Dešavalo se, bogami, kad koju više potegne, ona me napopasti koriti kako je u svoje vrijeme mogla da se uda za lugara i da danas bude gospoja lugaruša pa da je vidi

A Marijana raste i džilita se, mažena od čitave kuće, naročito od moje strine Save. Ona joj isplela i oko vrata vezala kićenu ogrlicu od crvene i žute vunice da joj ždrebence ljepše izgleda i da ga zaštiti

— Mog veselog Nidžu samo voda zaustaviti može — žalostivo se vajka djed. — A sve se bojim, ima neko doba, da mu ni ona u kraj stati neće. Zna se, cilja to djed na stričevu namjeru da seli iz Bosne u Banat, na dobrovoljačku zemlju.

— nepovjerljivo zarza samardžija, a i bradonja iznenađeno pogleda u čupoglavog starca kao da se čudi otkud li mu izleti ona crkvena riječ „blagočestiv“. — Šta ja to čujem, Savatije, a?

A pravo da ti kažem, gadna ona bihaćka „Kula“, gradio je, kažu, nekakav Matija kurvin (Korvin). Možeš onda misliti kakva je.

Šta je za seosko momče bio kamarat u ona leka vučja vremena, to se iz čista mira, trijezno, ne da iskazati. Valjalo bi tu namaknuti pred oči kakvo mlako jesenje

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

HUSO: Hasanaga? SULjO: Isti Hasanaga! Pocrvenio, zapenio, pa mu od besa i ona glasina došla nekako piskava. Evo ovako se ustobočio, lud, kad ti kažem, pa prosto vrišti: „Žensko!

doba, nije važno, ima da probudiš Hasanaginicu i da istoj saopštiš da se ja kući vraćam prekosutra, al da me ona kod kuće ne čeka! JUSUF: Nego da izađe preda te?

Rekao si, i s pravom, da žene unose nered... HASANAGA: Rekao sam da ne dolaze odsad, ali su dosad dolazile. Samo ona nije našla za shodno...

Tu može i da se povraća! Gde će tu ona svoje begovske nozdrve! Da je zbog nekog, pa i da pokuša, al gde će begovica, pa još Pintorovićka, zamisli, staro

— koja ustukne pred običajem i zakonom! JUSUF: To ti govoriš ovde u šumi, a ona sedi dole u kasabi. Pitaću te kad siđeš. Lako je sedeti u šumi i smejati se zakonima!

Šta je tri sata jahanja! HASANAGA: Sad si rekao! To! Tri sata jahanja! Eto vidiš! Nije mi kaduna ni toliko mogla! Ona mene konstantno prezire! Još od samog početka, nisam ja slep! E, pa, sad je i tome kraj!

da ne gledam koje je doba, da probudim Hasanaginicu, i da joj kažem da se ti kući vraćaš prekosutra, i da te ona kod kuće ne čeka? Tim rečima? HASANAGA: Da više neću da je vidim, da mi se gubi, eto tako da kaš!

u početku, askeri su odvojeni u dve grupe.) SULjO (u razgovoru sa Ahmedom): Iznese ona kupus sa ovčetinom. Ja pojdem. Iznese baklavu. Pojdem. Donese ona bademe, pojdem i bademe.

) SULjO (u razgovoru sa Ahmedom): Iznese ona kupus sa ovčetinom. Ja pojdem. Iznese baklavu. Pojdem. Donese ona bademe, pojdem i bademe. Pita oćeš li kafu, kažem oću. Donese ona kafu. Popijem.

Ja pojdem. Iznese baklavu. Pojdem. Donese ona bademe, pojdem i bademe. Pita oćeš li kafu, kažem oću. Donese ona kafu. Popijem. O onom još ni reči, samo je gledam. Pogledam je ovako, skroziram je, vidim, vrućina joj.

O onom još ni reči, samo je gledam. Pogledam je ovako, skroziram je, vidim, vrućina joj. Pogledam je ovako, ona cepti od zime. AHMED: I onda? SULjO: Diše, ko da je trčala uzbrdo. Ništa ja, ćutim. Ne brzam, idem na sigurno.

S njima ti treba do kraja izokola. Ali da vidiš dalje. Tako ti ja, ručo, pa sedim i pušim. Dok će ti ona meni — da ti pokažem sablju. Kaku sablju, pitam ja, kaže: onu u sobi. Ajde da vidim. A osećam kolko je sati.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Bio je sin neke prosjakinje Naze. Ona je umrla odmah čim ga je rodila. Mahala ga očuva a i sama ne znajući kako. do šesnajeste godine nije se znalo kojima

A on siromah muca i krije pogled od nje. — Kaži, ili sad ću da se naljutim? — veli mu ona mrgodeći se i okrećući se tobož ljutito od njega.

Onda bi nabrao cveća za Todu, doneo joj vode i seo bi na prag od njene sobe, čekajući da ga ona pozove, te da je polije, pomogne pri oblačenju i češljanju. Ona se nije njega stidela.

joj vode i seo bi na prag od njene sobe, čekajući da ga ona pozove, te da je polije, pomogne pri oblačenju i češljanju. Ona se nije njega stidela. Za nju on ne beše muško, čovek, već običan svakidašnji stvor. A beše lepa Toda!

Gustu plavu kosu nikad ne mogaše dobro očešljati već se uvek ona dizaše ispod maramice i u neredu pokrivaše joj ceo vrat i male, sitne, pripijene uši.

Usta joj behu mala i tanka, k’o paricom prorezana, oči svetle, tihe i čiste... A još kad se bolje zagleda ona nežnost i finoća bele i providne joj kože; one fine, nežne malje ispod kose, oko vrata i pri kraju obraza; i ono

— Hoću! — A koga ćeš? — pita je on ozbiljno. Toda ga pogleda, pa kad ga vidi onako blesasta a ozbiljna, ona prsne u smeh. Grudi joj se tresu, podbradak igra, a rupice oko usne odskaču. — Ih, Dimitrijo! — veli ona — koga ću!...

Grudi joj se tresu, podbradak igra, a rupice oko usne odskaču. — Ih, Dimitrijo! — veli ona — koga ću!... Eto, koga mi ti izabereš! Hoćeš li? — ’Oću, ’oću — a ’oćeš li i tad da me voliš?

I Dimitrija, koji do tada nikad nije pio, tad se opi, jer je večerao zajedno s Todom i ona mu je nalevala čaše. Pa onda kao lud, besan od neke sreće i radosti trčao je, igrao mahnito, vitlao se i svakog je

Ujutru, u nedelju, bilo je venčanje. Kad dođe mladoženja sa svatovima, Todu izvedoše onako lepu, milu i uzdrhtanu. Ona iđaše polako, smerno i tužno. Odmah iza nje beše Dimitrija i ispravljaše joj bore na venčanoj, beloj haljini.

Dimitrija uđe i stade pred Todom. — Šta ćeš, Dimitrijo? — upita ga ona kroz plač. On diže glavu, pa kad je vide onako uplakanu i vrelu, pogled mu se smrači i zasvrbe ga nešto oko slepih

U čistom, suvom vazduhu osećaše se ona svežina i draž što vlada u letnje dane pre žege. Kola su išla polako, Dimitrija je za njima trčao da ih stigne.

Kostić, Laza - PESME

Prileteše zefiri, celivaše je svi, zefiri i lepiri — al' ona mirno spi. Prileteli su zraci da grob celivaju, a siđoše oblaci da suze livaju.

Zefiri i lepiri celivaše je svi, i zraci i oblaci al' ona mirno spi. Još priđe jedan zefir, još jedan božji zrak, još jedan loman lepir i isplakan oblak.

Al' tek ona svetla biva što s oblaka padne siva pa je sunčev plam celiva, da se zasja i preliva na divotu sveta živa.

Srce moje, srce ludo, šta ti misliš s pletivom? kô pletilja ona stara, dan što plete, noć opara, među javom i med snom. Srce moje, srce kivno, ubio te živi grom!

Bar ljubav moja taka je: — oh, al' ste joj prikladni! — i ona je, ko noćni san, iz žarkih nikla dni. MOJA DANGUBA (Odlomak) III I sada Mi priviđenja razbuđuju ponoć snovnu, bledi

Na stolu nove srpske prosvete u pročelju je čelo bilo to, al' još to čelo, još to nije Vuk. Il' usta ona možda medena što toliki ispričaše nam plam?

i mi smo se sakupili sad u pozorištu gluma sunčanog da blagu jednu spomenemo sen rad zadužbine hramu zvezdanom; a ona će pomoliti se, znam, onom što suncu krug pokazuje, što zvezdicama svet opasuje, da milostiv blagoslovi naš hram.

ispod razvalina negdašnjih snova, negdašnjih milina, upali se iskra prvoga žara, usplamti ljubav žestoka, stara; al' ona guja, ona podmukla, guja nemilosti, što se tu uvukla, izleti ispod buktiva garišta, opaljena plamom ljuto

razvalina negdašnjih snova, negdašnjih milina, upali se iskra prvoga žara, usplamti ljubav žestoka, stara; al' ona guja, ona podmukla, guja nemilosti, što se tu uvukla, izleti ispod buktiva garišta, opaljena plamom ljuto propišta, pobesnila

Danju, noću pohodi ga, s njim dolazi Valadila, da i ona vidi de će večni sanak da odsniva. Gledao je vajaoče punu čari, punu mila, sve mu ruka lakše kuca, sve mu lice bleđe

Ništ mu sanka ne buduka, ni skokovca besna huka, ispod okna Delilina što se strmi sa visina, a kamoli ona jeka, ona dreka izdaleka, preko gora, preko reka, da će doći sad do njega!

Ništ mu sanka ne buduka, ni skokovca besna huka, ispod okna Delilina što se strmi sa visina, a kamoli ona jeka, ona dreka izdaleka, preko gora, preko reka, da će doći sad do njega!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

S narodnom pripovetkom stoji sasvim drukčije. Ona je delila sudbinu svog čestog junaka pastorka i trećeg brata, ali i njegovu izdržljivost u nemilosti i iskušenjima.

I zato prva knjiga srpskih narodnih pripovedaka, ona od 1821, i nosi s punim pravom ime svoga autora: „napisao V. S.

Istina, tražena je i čitana, ali ne i razglašavana. Inteligencija, ona anti-vukovska, primala ju je namršteno; ta pripovetka je njoj označavala sv ojom formom poseljačavanje umetničke proze, a

Ako je do neke opravdane, uglavnom tehničke promene moralo doći, ona je naznačena u beleškama. Veće redaktorske intervencije, sem onih koje zahteva danas uobičajeni pravopis i prelom

sl. Kao što je za umetnički prozni rad sasvim nevažna kategorija Teorije književnosti, tim pre ona ne može biti od značaja za narodnu pripovetku stvaranu redovno u improvizaciji, pri čemu je njen stvaralac ispredao i

sl., nije imalo razloga pozajmljivati fabulu sa strane; ona se nalazila na dohvatu ruke. Takve pripovetke nose sve karakteristike određene, naše sredine, i istoriski jasnog nam

Kako svane, oni odmah stanu gledati da l' ima kakoga god traga kud je ona sila išla od dvora carskog, ali se ništa znati ne more; nigdje nikakoga traga ni glasa.

— pa uzme sestru za ruku i dajući je reče: — Na, neka vam je sretna i čestita! I ona sila s đevojkom otide. Sjutradan kako svane braća oko dvora i dalje, pa traže traga da l' se štogođ znati može kud je

Sjutradan kako svane braća oko dvora i dalje, pa traže traga da l' se štogođ znati može kud je ona sila otišla, ali ništa na ovom svijetu nije se moglo doznati Kao da nije ni dolazila.

— pa đevojku za ruku, govoreći: — Na, vodi je, pa neka ti je sretna i vesela! A ona sila onog časa otide s velikom hukom. Kad sjutra dan svane, braća se vrlo zabrinuše šta se učini s njihovijem sestrama.

Onda najmlađi brat reče: — Spavajte vas dvoje, noćas ću ja stražu čuvati. Te tako ona dvojica legnu i zaspe, a najmlađi najbolje gledaše oko sebe i često na jezero oči obraćaše.

Kad iziću na čardak onda carević stane pitati sestru svoju ko je njen čoek za koga se ona udala, a ona mu odgovori: — Ja sam se — veli — udala za cara zmajskog, i moj je čoek zmaj, nego, brate, da te dobro

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Ja sam baš nesrećan čovek, kud se god okrenem, tu vidim štetu. Ah, sirota Perso, nisam te znao uvažavati. Ona me je kukavna slušala kao cara. JEVREM: Pak si i nju kinjio, dok nije umrla. MAKSIM: Ti se u moje poslove ne mešaj.

MAKSIM: Zato mi tako i peva sreća. Od kad je ona u kući, sluga mora da dobije vina kad ruča. SOFIJA: Ja mislim, bolje je tako, nego da krade gdi što dočepa.

Ne možeš, eto, na svaku stranu. Opet onaj moj ljut, pa kud ću pre. Da mi je ko, da mi pomogne, nego ona jedna, eto, devojka, ne zna ni ona sirota šta će. Ju, da idem, plače mi dete! (Ustane.) Pa veliš, eto, da bacim?

Opet onaj moj ljut, pa kud ću pre. Da mi je ko, da mi pomogne, nego ona jedna, eto, devojka, ne zna ni ona sirota šta će. Ju, da idem, plače mi dete! (Ustane.) Pa veliš, eto, da bacim? SOFIJA: A da šta znaš.

SOFIJA: Sedi. (Sednu.) Šta radi mama? SVETO3AR: Fala bogu, zdrava je. Pozdravila vas i ona i Kata. SOFIJA: Blagodarim. Zašt ne dođu, zaboga?

SVETOZAR: Zašto? MAKSIM: Poslova, ne znamo gdi nam je glava. SVETOZAR: Bar za ljubov Leposavinu. MAKSIM: Ima ona dosta zabave kod kuće. SVETOZAR: Ali opet u društvu. MAKSIM: Društvo nije najveća sreća.

SOFIJA: Njojzi je ovo sad najmilije. A, Svetozare? SVETOZAR: Tako je. MAKSIM: Nije ona kriva, nego oni što dopuštaju. SVETOZAR: Da šta će. Treba i oni nama da učine što po volji.

Misliš i mene kao onu prvu? O, varaš se, dragi, pre ćemo se rastaviti. (Odlazi s Leposavom.) MAKSIM (sam): Sad, ona mene jošt psuje, i ona je čestita, samo ja ne valjam.

O, varaš se, dragi, pre ćemo se rastaviti. (Odlazi s Leposavom.) MAKSIM (sam): Sad, ona mene jošt psuje, i ona je čestita, samo ja ne valjam. Tako je, kad joj se popušta; ali kako se bila razrogačila, jošt bi ona mene tukla. Hm!

Tako je, kad joj se popušta; ali kako se bila razrogačila, jošt bi ona mene tukla. Hm! Hm! Da sama ide na bal, smem li je pustiti, a kakva je, ona bi to i učinila.

Hm! Hm! Da sama ide na bal, smem li je pustiti, a kakva je, ona bi to i učinila. Ej, prokleta ti duša bila, do čega me pod starost dovede! 11.

Za astalom ako rekneš koju, tri stotine vila i što ti ja znam; ako ćutim, a ona: „Šta ćutiš, šta ne govoriš; zašto si me uzeo, kad mrziš na mene“.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Mužu je sunce ona, doma zvezda, a dečici Majka, S njome rajska sreća, s njom zadovoljstvo cveta. PREDGOVOR Onom koji je s nemačkom

PELA: Ja se radujem, milostiva gospođo, da sam srećna na vas nalkkovati. SULTANA: Vidiš ti parasnice kako se ona raduje! Samo se gdigod pofali zato, pak ću ti ja pokazati kakva je razlika između nas... Znaš li zašto sam te zvala?

PERSIDA: Ah! Sami ste se morali truditi obući se; ali ja molim, milostiva gospoja, vi ste mogli zvoniti. PELA: (Ona me upravo za njenu gospođu drži). Ništa je to, srce moje. PERSIDA: (Srce moje, šta je to?

PELA: No, valjda ću da ti trčim u kosu? PERSIDA: (Ovo nije ona, ovo nije moguće!) Milostiva gospođa... PELA: No?... PERSIDA: Zapovedate li štogod? PELA: A šta znam zapovedati?

PERSIDA: Zapovedate da vam donesem kafu? PELA: Bogme, devojko, gladna sam ti. PERSIDA: Smesta ćete biti služeni. Ona je već skuvana, jer sam mislila da ćete je u postelji popiti. (Brzo prostre čaršav preko stala i iziđe.

Ali, zaboga, gdi mi je milostiva gospoja, evo već dan uveliko. Što mu drago, ja ću da se vozam, a ona kad dođe, neka obuče druge aljine; znam da nije spala samo na ove. Evo opet nekoga. (Navuče val.) POZORIJE 3.

) PERSIDA: Ovo ne može biti da je ona. Od onakove aspide da se takovo jagnje pretvori, to nije ni pomisliti. (Čuje se lupa od karuca.

Nađem je na Glišinom krevetu gdi spava, te je odvučem kući da je ne lupa Sreta; ali kako je ovaj bio nakvašen, a ona ubrađena, znam da su se lepo gledali.

Vidiš li koga u društvu, koji oće uvek da ima pravo, podaj mu zlu ženu, pak će ona imati pravo. Oćeš gordog da pokoriš, podaj mu zlu ženu.

PERSIDA: Dok sam ja došla, već je bila obučena. Ja je molim za oproštenje što sam na dužnost moju zaboravila, a ona mi kaže: Neka, Perso dušo, ja mogu i sama. TRIFIĆ: Pređe joj nisu mogli troje ugoditi. STEVAN: Ni svi služitelji.

Tako i vaša gospođa, dok je bila u jarosti, nije ni mogla upravo lice svoje pokazati, ona se više furiji nego ženi upodobljavala.

SRETA: More ženo, a vidiš li ti tko sam ja? Oćeš i ti da pobesniš kao ona aspida. SULTANA: Pobesnio ti, kad niko ne besni. Ne vidiš da sam ja grafica Trifička?

Lalić, Ivan V. - PISMO

možda duh zalutao u sobu Kroz zaključana vrata praznog stana, Il davno leto maknu se u grobu — A možda je to bila ona Ana; I zvuk i slika, malo asinhrono Na pozadini avgustovskog zlata; Glas iz daljine, kao sitno zvono, Zuj bumbara u

tek uobličen, a već pline Ko kvarna svetlost, ko fatamorgana, Vidljiva pena na rubu praznine — Da, možda je to bila ona Ana; Ana iz knjige koju vetar lista u travi, pored zaspalog čitača; Ana iz raja što naknadno blista Udaljen iza

(20. V 1989) 4 JEDNOROG P ustoš u meni tvoje je imanje; Tvoja je ona ograda bez kuće, Na tebe glasi tapija, a ključ je Od kapije u tvoje nepostanje.

Neoštar snimak. Ima li rešenja Sem ljubavi za stvarna čudovišta? Gle, ona mi se naginju nad rame, Izraze šapu dodirom što vređa; A ljubav ih je zazvala iz tame Što dubi senku ispod ovih veđa

Je li to ono što motri Ona žena krunisana i krilata, urezana u pomni nered, na bakarnu ploču, u Nirnbergu daleke da li hiljadu petsto četrnaeste?

S vernošću istom, kao da ista je težina. A ljubav? da li i ona obnavlja se iznutra, Uvek nedovršena, jer tako hoće majstor?

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

A, tebi u njenim godinama nije bilo rano, a? Ode! Zamače iza ćoška... Trebalo je da ponese džemper! Naći će ona već nekog da je zagreje... Jezik pregrizo! Što? Danas deca brzo sazrevaju... Moja je, bogami, još pravo dete...

—Bogami, ona ne diše! —Diše! —Ma, ništa ne čujem! —Pa, uštini je, videćeš da diše! —Gle, stvarno diše, sunce mamino!

JNA, samo je tebe snimatelj sa televizije hvatao u krupnom planu četiri i po puta dok si radila sletske vežbe, a ona seljančura iz komšiluka opet kazala da te nije ni videla (nije mogla od pakosti), jer kako da te ne vidi, kako samo

ona seljančura iz komšiluka opet kazala da te nije ni videla (nije mogla od pakosti), jer kako da te ne vidi, kako samo ona, kad su te svi lepo videli četiri i po puta: i tetka Gina, i teča Dača, i keva, i matori, i još mesar kazao kevi:

Sećam se, u avgustu 1969. spuštali smo se nizvodno od Makiša do ušća Save u Dunav i ona nije prestajala da veze ni jedan jedini minut, čak ni onda kad joj je savska voda ulazila u usta.

Što jest, jest, dugo smo se rastajali... I taman kad odlučismo da se ona uda, a ja da najzad postanem ozbiljan pisac, neko se vrati i kaže, na primer: „Hej, nisam ti još ovo pričala!

I gde je onda tu ona tako potrebna doza tajanstvenosti iz knjige „Kako žena doživljava muškarca? „ šta nam drugo ostaje osim da izigravamo

Ne slažemo se seksualno. Ostavio bih je istog časa da deca nisu u pitanju, ali jadna deca, šta su ona kriva, zar ne? Ne možeš zamisliti kako mi je? S tobom se osećam tako mlado i tako šašavo ...

O čemu je reč? Ja svoju ženu volim na jedan sasvim poseban način, a tebe na drugi. Ona mi je kao sestra, na časnu reč! Sa vama dvema — ja sam potpun čovek!“ Kako vam to zvuči! A?

Vežite se i prestanite sa pušenjem — uzlećemo! Pazite, ovako: znate li uopšte koja je to vrsta folirantkinja? Dakle, ona vam pripada familiji riba koje po klubovima neprestano cvrkuću da su potpune neznalice što se tiče kuhinje: „Verujte,

“ Kao, ona ima neke važnije zadatke u životu od kuvanja! Kao, upravo izmišlja serum protiv besnila ili završava „Uliksa“, pa nema

Moje ruke pružaju se ka travama čekanja...“ Trave čekanja! Opa, bato! Glagolske imenice i ti sistemi! Pa ume li ona uopšte da piše i o čem drugom, sem o sebi? Znate li na šta me to podseća?

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Ko to rida, ko li peva? Čije lice svetli jutrom iz samice? Kiše toče. Nije lako preko Foče. Je li ona bosa, gola stigla jutros do Stambola? (Gola, bosa, sa venčićem od otkosa.) Bol u bolu. Šta je opet na pomolu?

Ni pram magle ni trinina trinka. S vertikale - zemljom do Soluna! bruj pčelinji, plemenita buna, rascveta je - ona nerodiljka... A kad žizne pogledom sa grada, što prožizne - to se raskomada. Ni pram magle ni trinina trinka.

Zatvori se u slik mesečina, pa on sjaji - čuje mu se boja. Iznuđeno reknem detelina, a kolenom već procveta ona i ospe se, igrom tajnog čina, purpur-stidom sa naslovnog trona.

Lutaj, rode, po kaljuzi. (Rimovanje ne smiruje no necpećy raskriljuje.) Jovanović je li Paja ona zvezda iznad gaja? ІІ Polijelej. Suho ulje. Strgnut pečat s hrisovulje. Iznad lele tuži jao.

U močvari mrak zaspao. A sećanjem, valovito, uz bregove krene žito. A Ljeviška, a Ljeviška... Modri li se ona žiška? (Postojiš li, postojbino, ili maglom veješ, trino?) Zlatast veo s Bogomajke razapne se o zaranke.

Još kotrlj čujem, mučenice žuta, a zdela naša negde trune, hlapi, dok jesen kaplje. - Beskućnica zjapi i gorko peče ona prljut ljuta niz koju burić dao se u Drinu... A tek je sjao šljivik u rubinu. Još kotrlj čujem, mučenice žuta.

U svakom džanu dah je grešnog Petka. Krasoti sveta ismejan je purpur te ona služi da se uzme ušur za rečcu kakvu, sumnjiv red do retka, a drugo slovo kazati se kani: O „Ili, Ili, lima

Jezera suva - nebo izmaknuto. Nutrinu krpim - gušim se od ljudi: u mutljag-telu ona dršće, ludi, a prašnik njen se žuti izasuto. Da savest smirim, guknulo bi veče a radost bila i mrtvòrođenče.

krstiteljke a grabež-vreme ogrezlo u fazi kad čednost beru crnih ruku berke, što kolju jagnje pastirki u klancu, Dok ona sluti Jagnje u neznancu. Kroz ćube gorja Beli pastir slazi.

da krpim caće, Tvorče pčelinjaka? Tek privid to je da ce varkom čara, a gora nije ona gora čarna. Dok izraz traži sila nesaznajna, Pastirak tužni šta li bi da stvara? Sa žalben-tkanja ne diže se zvonik.

IMA NEKA VASIONA Jer, ipak, „ima neka vasiona“. što kaza seljak, osušen i spečen. U ritmu bića okreće se ona, po kršu vrlja; tek u čas će rečen, kad tela zađu, kad se smori tuča, da pukne zrnom, da se razobruča.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Samo uzmite na um kad se koja razgovara, odma ćete primetiti čita li ili ne; jer ona koja čita govori hohtajč. MARKO: Zato ti srpski tako govoriš.

3. BATIĆ, PREĐAŠNjI MARKO; Baš kako valja! Jes čuo, Batiću, ja sam tebi Jelicu obećao, i ona je tvoja. Ali ako želiš da dobro živite, ne daj joj nipošto da ove vraške knjige čita.

JELICA: Ah, tatice, vi ne razumete... MARKO: Dosta!... Gledaj ti nje, jošt bi izrekla da ja star ne razumem, nego ona, jučerašnje dete! Sinko, ja sam ti dao soveta; ako se po njemu ne uzvladaš, sam ćeš biti kriv.

On oće svoje, te oće. Je l tako, Batiću? BATIĆ: Vi istinu govorite. MARKO: Jest, al pitaj nju, da vidiš kako ona mudruje! Nego ništa, neće mi se ni ona dugo ovuda kostrešiti. Znaš li zašto sam te zvao? BATIĆ: Ja ne znam.

BATIĆ: Vi istinu govorite. MARKO: Jest, al pitaj nju, da vidiš kako ona mudruje! Nego ništa, neće mi se ni ona dugo ovuda kostrešiti. Znaš li zašto sam te zvao? BATIĆ: Ja ne znam. MARKO: Da bude veselje sad u nedelju.

JELICA: Ah, tatice, kad bi se udala u Beču! MARKO: Opet ona. A ne misliš li ti koliko treba imati novaca za Beč? JELICA: Ah, tamo živiti tri dana više vredi nego ovde tri godine!

JELICA: Je li mlada? ALEKSA: Ona je žena od svoji dvadeset i pet godina, no inače vrlo lepa, i dobre naravi. Tja! Mislila je nešto, ali nije moglo biti.

Und kurz und gut: ja sam preduzeo sebi samo devojku uzeti, a ona je udovica. JELICA: To je lepo, no ja opet ne bi propustila takvu partiju.

JELICA: To je lepo, no ja opet ne bi propustila takvu partiju. ALEKSA: Ona je morala to soopštiti i svojim velikašima; jer kad sam pošao, te počesti što su mi činili!

ALEKSA (pokloni se): To ja za veliko ščastije primam. Ona će se obradovati kad pismo od svoje vospitanice primi, naipače iz moje ruke, koji sam u njiovoj kući kao u svojoj.

MARKO: Dobro, kad me u čemu izmenuti može, da ne žalim što sam na nju trošio. ALEKSA: O, zaista, ona nije bila u Beču vsuje. MARKO: Neka psuje,... znam da ga neće više viditi. ALEKSA: Zašto, ljubezni gospodine?

MARKO: Ništa, ništa; fala vam. Jedna devojka javila mi se. ALEKSA: O, molim, nemojte joj verovati. MARKO: Ona mi se zaklinjala da je prevarena. ALEKSA: Nemojte joj verovati. MARKO: Poznajete li vi nju? ALEKSA: Nešto malo.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

II Curica neka jednoga dana kupeći drva u šumu zađe i tako najzad, s bremenom grana, pred malom kućom ona se nađe. Oluja ide, drveće puca, oblak se vuče crnji od gunja, a mala Rada na vrata kuca.

Odjednom, evo, iz vatre same, iziđe pred njih Ognjena vila. „Žućo i Tošo — tiho će ona — umem da bajem i znam da čaram. Zamisliš samo čudesnu zemlju takvu i takvu i — ja je stvaram.

“ Bazenom pliva lepojka neka, glatka i živa, vesela oka. To ti je foka. Ona je kćerka dalekih strana, skrivenih maglom, ledom i tajnom, tamo joj društvo na santi pravi gospodin pingvin u

“ „Zar to vam kuća? Prevara gola! Pa to su kola.“ „Ovo je kuća, prava, bez greške, ona se vozi, ja idem peške.“ „Onda vam spremam optužbu vruću: vi ste prebrzo vozili kuću.

“ Slobodan hrabro odvraća vuku: „Stradaćeš poput čvorka, videćeš kako delije tuku, kada te zvekne Borka! Ona je, brajko, ponela na put čelik cipele i drven kaput. „ „Pobogu, ljudi!“ — vučina zinu — „Ko bi se s takvim rvȏ?

Kad konja vidiš, čuvaj se vraga, njemu ne treba naići straga. Ovcu već možeš i za rep vući, ona se ne zna valjano tući. Progoni mačke. Moram ti reći: to ti je stari običaj pseći. Na mjesec laješ?

PRIČA O KUPUSU „Deder, izmisli nešto!“ — zamolim svoju maštu, a ona spremno guknu: „Kupićeš, kaže, baštu, sadićeš najbolji kupus čitave ove godine.

Lasta nam piše uz tugu laku, žicu joj lirsku osećam jaku, ona je pesnik u crnom fraku. Krava, ko krava, sušta je proza, slova joj liče na stado koza, od njenih reči hvata me

Trišinog džukca, skitnice Žuće: Već mi se na vrat popeo post, prodajem čiču za dobru kost, samo nek bude poveća ona, može od vola, kita il slona. I još da dodam primedbu ovu: primam i samu mamutsku kljovu.

svaštari, u mojoj šarenki, od prvoga reda odozgora, sjedila je, kao na prijestolju, moja krasna, jedinstvena Zora. Ona, ona . . . svuda k'o u bajci, a tek pri dnu: „Nisam pis'o majci.

Ona, ona . . . svuda k'o u bajci, a tek pri dnu: „Nisam pis'o majci.“ A kasnije, oblak za oblakom, pisao sam s neskrivenim

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Mislim da je ona značajna, po svojoj novosti oblika, po onome što sadrži. Ja sam i suviše zadovoljan što je napisana da bih želeo reći

Kudikamo kompleksnija, kudikamo prostija od svega toga, ona ne nosi u sebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani nijednu estetiku. Beograd 28-I-1931.

— Mogu li večeras preći tamo? — Svakako. Poštanska lađica biće ovde kroz jedan sat. Pri povratku ona se dotiče Većeg ostrva; možete sa njom poći. Samo ne znam kako ćete se vratiti. Bićete primorani da noćite.

Ostrvo prema tome ne bih ni video. — Onda će vas poštanska lađica uzeti. Ona ostaje ovde minut ili dva, koliko da izmeni poštu. Koliko je sad? — Pet. — Biće tačno kroz jedan sat ovde.

Kažem čoveku s kim sam još maločas govorio na obali: — Poštanska lađica mora da je u zadocnjenju? — Ah, pa ona je otišla ima već deset minuta. Čekala vas je pet minuta ali smo posle mislili da ste se predomislili. — Neprijatno.

— Neprijatno. Gledao sam pažljivo na jezero i nikako je nisam video. — Od Belmonteha ona dolazi skoro uz obalu. Možda su vam je kuće zaklonile. — Razume se. Mogu li naći koju barku da me preveze na ostrvo?

— Stara markiza je već tamo. — Voli ženske radove; vaše devojke mora da su dobre vezilje? — O, ona im poručuje naročito da bi nas pomogla. Kako uvek imaju mnogo gostiju, upotrebi za poklone.

Nesreća je bila što zimi nema nikoga u zamku. — Žena vam izvrsno vesela. — Vrlo je jaka. Ona je i mati dvoje dece. Starija ima pet godina; reći ćete mi da li je lepa. Kosa joj je savim svetla.

Inače sve je tako dobro u ovoj haza de huespedes. — Držite je odavna? — Ona je moga rođaka. Ima je već osam godina.

Mislim da su zadovoljni. — Izgleda mi s ljubavlju vođena. — O, moja snaja je silna žena, prava matrona. Kada ona reši, stvari idu uvek dobro i s ljubavlju. Ako želite da čitate popnite se gore gde postavljaju sto za večeru.

— Sigurno da ne. Sramota je da sam vas ja na to priznanje naterao, a sam vam nisam rekao, šta ja nisam nikada video. Ona me pogleda i odmah razumede rđavu igru reči. — Šta vi niste nikad videli? Ili bolje, znam.

— Vaša ujna je iz Saragose? — Da, to je jedinstvena ujna. Otkako kod nas ne ide sasvim dobro, posle smrti moga oca, ona je sasvim usvojila moje dve sestrice. Pošto sama nema dece, male su sasvim kćeri za nju. — Zar...

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Otadžbino, majko tužna, Ima l' koga u mom rodu, Da raspali roba sužna, Na boj sveti za slobodu, K'o u doba ona stara, Protiv Huna i Avara?

Kad je studen vetar takne, Stresajući snežni prâ, Ona tužno zašumori, Povija se tiho sva. A kad sijne premaleće I otopi hladni sneg, Kad ukrasi rosnim cvećem Ravno polje,

Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci, I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi, Priprema ona sad spokojne večeri i dane, I žetvu bogatu nudi. Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno Puckara crvenkast plam.

Izgleda, kao da smrt umornu prirodu steže, I ona tiho mre... A po kaljavom drumu, pogružen u smernoj tugi, Ubogi sprovod se kreće.

Ljudi ga tražili vazdan, A jadna njegova majka plačući život je klela. Tako je plakala ona vazdan i svu noć gorko, Vrteći vreteno tanko.

Tako je plakala ona vazdan i svu noć gorko, Vrteći vreteno tanko. Ona je molila Boga, Da joj bar mesto kaže, na kome okonča Pavle, Te jednom da vidi jošte umrlog jedinca svoga.

Međ žbunastim grančicama, pod koprenom njina hlada, Mala jedna tica živi od starina, od vajkada. Ona peva cele noći, ona peva celog dana, Ne plaši se od kobaca, niti beži od seljana.

Međ žbunastim grančicama, pod koprenom njina hlada, Mala jedna tica živi od starina, od vajkada. Ona peva cele noći, ona peva celog dana, Ne plaši se od kobaca, niti beži od seljana.

PRAVEDNIK Umre jedna bedna žena, I za njome osta sin, Sva uteha slatka njena, Nežan kao beli krin. I zavapi gorko ona Pred svetinjom Božjeg trona: „O Gospode, koji hraniš Svaku živu zemsku tvar, Koji slabe od zla braniš Kao večni,

Bog je tako ispunio Sirotinje slatki nad, Sin je njezin srećan bio, Jer je majka srećna sad. Ona grli sina svoga, I oboje slave Boga.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Zemlji sam blizak, ona bolje pamti reči no krv; u nedra ću joj kazati, zagrljen sa zovama, sve što o ljubavi znam.

POČETAK PESME Jedna je žena prešla sa mnom reku po magli i mesečini, prešla je uz mene reku a ja ne znam ko je ona. U brda smo pošli. Kosa joj duga i žuta, bliska u hodu njena su bedra.

Napustili smo zakone i rođake, zaboravili miris roditeljske trpeze, grlimo se iznenadno, a ja ne znam ko je ona. Nećemo se vratiti krovovima grada, na visoravni živimo međ zvezdama, vojske nas neće naći, ni orlovi, ispolin

govor zvoni ko u rudniku grupmen Gospa prilazi stolu prvo o večnom danu onda o noći sneva i priklanja se zemlji Ona u naručje starca diže i slovi: vasiljena nije strašna ni ogromna kad je cela Inok Isaija nedostižno i

Zato je smanjivanje samog sebe velika duhovna vežba. Ona uliva nadu da ćemo opet biti nekom potrebni. Smanjivaćemo se da bismo bili kao zrno ili seme, da iz nas nešto isklija.

Drevna reč il nova sveta reč il hulna koja je bliža ljudskoj puti da li ona što se oglasi iznutra kao vodoskok ili druga što spolja obilazi oko stuba Nađu se reči sa raznih strana jedna prema

Stvaranjem ona sebe ostvaruje i udaljuje od stvorenog. Nestvoreno stvara, stvoreno uništava, uništeno se divi postojanju.

ovaj svet ne vredi jezik to je trula hrana na ovoj zemlji za njih nema stana ne znaju da zemlja nije ženskog roda ona je sve za svakog polazno mesto daha zemlja je najluđa prerađevina ima nežno lice za svakog ludaka i mrtvaca što

daha zemlja je najluđa prerađevina ima nežno lice za svakog ludaka i mrtvaca što trune kog niko da pogleda neće ona nežno uzima u nedra zemlja je najveća pokroviteljka uvek pristaje da bude odozdo al njen pol je tajna inače bi svako

zemlja je najveća pokroviteljka uvek pristaje da bude odozdo al njen pol je tajna inače bi svako mogao da je ima ona se čudi našim saborima i našem neznanju da lije jezik u misli ili misao u jezicima vreme se produžuje kaže ona

ima ona se čudi našim saborima i našem neznanju da lije jezik u misli ili misao u jezicima vreme se produžuje kaže ona vreme je tu da traje kaži ti njima ko čeka da se nasladi umreće od gladi.

čeka u prostoru ne baš javnom nek te ne plaši duboka tama tu počinje preporod i svetlucanje zore tek na obalama. Ona mi prikazuje jutro iako nije prošlo ni veče ulazi zemlja kao jato lađa u luku bez gneva narod jede samo laku hranu

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

VIDA: Ama, reci ti meni, prijatelj-Agatone, kakva je to tetka? AGATON: A zar ja znam? Znam da ovde u dvorištu ima ona mala kuća, dve sobe i kujna, što je pokojni Mata zidao pre osam godina.

Znam da u toj kući još od početka sedi ta tetka. I eto, to je sve što znam. SARKA: A kome je ona, boga ti, tetka? AGATON: Ovoj devojci što nas je sad služila. Njoj je tetka, pa je zbog toga svi tako zovu.

eto, to je sve što znam! SARKA: Ako još uči školu, dobro, nego da nije ona već nešto svršila školu? PROKA: Čini mi se, prija-Sarka, ti na ružno navijaš?

ADVOKAT: Verujte ne, čak kad bih tu devojku i voleo, jer sam uveren da bi ona uvek sumnjala u čistotu mojih pobuda. DANICA (u razgovoru zavukla je slučajno ruku u džep i napipala tamo ceduljicu koju

DANICA: Tako, palo mi na pamet. Malopre je jedan od naslednika govorio sa mnom o našem stanu, pa meni pala na pamet ona kućica. TETKA: Ostavi, dete, tu brigu; imamo dosta drugih na vratu. Nego, uzmi taj služavnik pa 'ajde.

MIĆA: Pa gde ću ja? SARKA: Jedino još nije zauzeta pokojnikova soba, ona gde je umro. MIĆA: Pa meni, uostalom, ta soba i pripada. SARKA: Možeš tamo, samo ako se ne bojiš.

(Ode.) POJAVA II SARKA, GINA GINA (dolazi spolja vrlo oprezno, okrećući se levo i desno i ne videći Sarku. Ona na prste prelazi preko scene, noseći pod miškom veliku crnu kutiju u kojoj je srebrn servis).

(Ode noseći kutiju.) POJAVA III SARKA, AGATON, SIMKA SARKA (obzire se levo i desno, pa kad vidi da nema nikoga, a ona pažljivo odlazi u Agatonovu sobu). AGATON (nailazi sa strane, za njim Simka.

(U tom trenutku budilnik pod Sarkinim šlafrokom zazvrji strahovito glasno. Ona prebledi, prestravi se, zbuni se, uzvrda se i cikne.) Iju, iju, iju! SIMKA: Šta ti bi, ženo?

Utom budilnik prestade zvrjati; ona se umiri i gleda očajno čas Simku čas Agatona.) Ama, šta to bi, pobogu, ljudi? AGATON: Zvonila si, Sarka; eto to je

AGATON: Pa svi, dabome! Eto tu, u toj sobi je Sarka. Po ceo dan sedi na balkonu, a ako i iziđe iz sobe, ona zvoni. Tamo su Tanasije i Vida, po ceo dan sede u sobi i izračunavaju svakome od nas stepen srodstva sa pokojnikom.

MIĆA: Kako osvojio? GINA: Ne znate vi kako je nas dočekala ona tetka, jer mi smo prvi stigli. SIMKA: A šta ima ona tu da se meša?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Ali moja majka kao da to nije ni slušala. Ona je sva bila obuzeta jednom mišlju: — Eto, rodiš ga, čuvaš ga, da ga naposletku pratiš u rat...

Na jesen ima sve da se reši — govorio je otac. — Sirote majke! — plakala je moja mati, brišuće oči keceljom. Ona je uopštavala svoj bol, plakala je zbog sebe, a i za druge.

— Onda zastade, kao da se zagrcnu: Neka ti je Bog na pomoći! Ja uzeh stvari. Priđoh nanovo majci i poljubih joj ruku, ona mene u jedan pa u drugi obraz. — Sine, moliću se Bogu za tebe, da mi te čuva — i pokri lice rukama.

Moje su cipele tupo odjekivale prema lupi potkovanih vojničkih čizama. Gledajući onaj pravilno „uparkirani“ čelik, ona stroga lica, slušajući odsečne komande, imao sam utisak kao da tonem u neku dubinu, beznadežno, nepovratno.

Gledajući ona poslušna lica, u meni su se stvarala sasvim suprotna osećanja... Ja sam se prsio i činilo mi se da sam viši od svih, pa

— Vi odsad pripadate otadžbini... Ona neće zloupotrebiti vašu dobru volju, ali isto tako i svaki onaj koji se ogreši o pravila i propise, iskusiće najstrožu

A na drugoj kari poklopac nije čvrsto zatvoren i, naravno, kada se naredi galop, ispadaće granate kao krastavci... Ona opet smrdljiva buba Stanoje, punilac na trećem topu, nakrivio šajkaču, kao da je sada došao iz kafane.

U daljini negde kreketale su žabe, a zričak je i dale bezbrižno zrikao i podsećao na ona vremena kada se leškarilo na travi, sanjarilo u tople letnje noći...

A jedra da prsne, sva je nabubrela. Stoji kod bunara, znaš, i gleda me pravo u oči. Kod nas bi sto puta pobegla. A ona jok, kao da me čika. — Pomozi bog, snao, kažem ja. „Bog ti pomogao... A otklen si?“ — pita ona mene.

A ona jok, kao da me čika. — Pomozi bog, snao, kažem ja. „Bog ti pomogao... A otklen si?“ — pita ona mene. — iz daleka — velim joj ja i prilazim sve bliže. — A, ovaj... je l ti se sviđamo, onako na oko?

— A, ovaj... je l ti se sviđamo, onako na oko? — „Jašta, rano, ne fali vi ništa“ — kaže ona i namignu. Gle... pomislih, čekaj da „profitiram“ nešto, dok nije naišao komandant. — Pa ovaj...

A okolo su stajali, kao kakva počasna straža, naši vojnici sa puškama. Neobično nam izgleda ona uniforma, koju sada prvi put vidimo. Iz potaje se divimo ugojenim i snažnim konjima.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Trava se osušila, pa iz nje bije i treperi ona vrela izmaglica, što se viđa obično usred leta. Sav je vazduh njom ispunjen, i ona vas, ulazeći u pluća, davi i guši

Sav je vazduh njom ispunjen, i ona vas, ulazeći u pluća, davi i guši svojom vrelom nevidljivom prašinom. Jedva čekaš da u gledaš na livadi kakav moćni grm

— Da li je škola daleko odavde? Dete se obrte k selu, pruži ruku na jednu od bližih zgrada i reče: — Eno je, vi’š ona... s visokim odžakom.

učiteljica već prispela, da su odbornici sa kmetom danas kod škole, da određuju učiteljici kvartirinu, pošto ona nema stana u školskoj zgradi. Čuvši to, putnik se diže i požuri k školi, da bi zastao školski odbor na okupu.

Šta su oni, obični seljaci!... Šta imam da se tu... Ali znam da ću zadrhtati kad ih ugledam. Samo da ne bude ona tu, dok se malo sviknem na ljude, pa posle ćemo lako ...« »Rekoše da je mnogo lepa i mlada...

Stas joj beše lepo razvijen, ali je ona sama kvarila njegov izgled svojim večito pogurenim leđima. Gojko se susrete sa njenim jasnim svetlim pogledom i obori

Predsednik prekide ćutanje: — Pa eto, gospodine, mi počeli da se pogađamo sa učiteljicom za kvartirinu. Ona je pogodila sobu kod ovog Janka za četiri dinara mesečno, a mi joj dajemo još po dva dinara, te svega šest.

— Ama čekaj, gospodine, stade kmet izvijati slatko i rečito. Grehota je da ona globi naše selo, kad mi i ’nako nismo tražili dva učitelja. Kako nam je dosad mogao jedan otaljavati !...

Pređašnji je učitelj, reče mu ona, primao naknadu u deset dinara mesečno za stan i baštu. Gojko ode te razgleda svoj novi stan, pa se vrati sa odlučnim

nedoumici: valjalo je prozboriti još koju reč sa novim drugom, ali se on suviše revnosno zaneo oko svojih stvari, te i ona ode.

sve se to pred njom ugibalo, sve je smatralo za najveću sreću na koga se ona osmehne, sve se to radovalo, što ih je ona usrećila svojim dolaskom.... A ono, gle: umalo je ne odjuriše.

sve se to pred njom ugibalo, sve je smatralo za najveću sreću na koga se ona osmehne, sve se to radovalo, što ih je ona usrećila svojim dolaskom.... A ono, gle: umalo je ne odjuriše. »Nismo te, vele, ni zvali«...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Puštiću te tvojoj majci.“ Ona mu je Vjeru dala, Da će mu se povratiti; Pušti zmaje đevojčicu, Da u majke svoje pođe.

ženjaše, Iz kola mu vila klikovaše; U taj danak, u koji s’ ženjaše, Tanka ga knjiga dopade, Da ide duždu na vojsku, Ona mu mlada govori: “Budi li ideš na vojsku, Kome me mladu ostavljaš?“ A Jovo njojzi govori: “Kako, kome te ostavljam?

Eto ti svekra svekrvom, Eto ti osam đevera, Eto ti osam jetrva, Eto ti jedna za’vica.“ A ona Jovu govori: “Što mi je svekar svekrvom, To mi je staro nejako; Što su mi osam đevera, To su mi vjetri po gori;

Ko li bi mi vodice doneo — Dala bi mu moje čarne oči. Ako bi mi ladak načinio — Ja bi njemu verna ljuba bila.“ Ona misli niko je ne sluša; Slušao je ovčar od ovaca: Rogozom joj snoplje povezao, Od leske joj ladak načinio, I doneo

je noćca noćašnja, Svu noć ja zaspat’ ne mogo Slušajuć’ lepe lepote Gde lepo poju devojke, Med njima moja devojka, Ona im pesme izvodi, U svakoj mene pripeva: “Ne dođe dragi, ne dođe!

javorina trune; Mlad je vojno ruža napupila, Vjetar Duva, ruža se razvija, A od kiše biva veselija, Sunce sija ona rumenija“. 127. U Milice duge trepavice, Prekrile joj rumen’ jagodice, Jagodice i bijelo lice.

“ Dva su druma, jedna je planina: Kudje pođe gizdava djevojka, Ona gora zelena vehnjaše; Kojom pođe oni tuđin junak, Ona gora suha zelenjaše. 129. Slavuj čedo, ne poj rano!

Dva su druma, jedna je planina: Kudje pođe gizdava djevojka, Ona gora zelena vehnjaše; Kojom pođe oni tuđin junak, Ona gora suha zelenjaše. 129. Slavuj čedo, ne poj rano! Ne budi mi gospodara.

Za glavom joj od bisera lale. Ja joj dadoh konja provađati, Ona konju tiho govoraše: “Oj dorate grive pozlaćene, Je li ti se gospodar ženio?

“ Ona meni odgovara tužno i žalosno: “Makni mi se, mlado momče, ja sam žalosna, Dragi mi je na daleko, u tuđu zemlju, On mi

zelena, I u gori bunar voda studena, U bunaru jedna gruda snežana; Uzmi grudu, te ju metni u nedra, Kako kopne ona gruda u nedra, Onako kopne moje srde za tobom.“ 179.

“ Ona kučka milostiva I na srcu žalostiva, Pak mu dade i obadva. 208. Dika kaže: “Ljubi me, umreću!“ Nisam kamen da mu

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Jednom rečju, ostali smo bez dinara! Ovde vam zaista ne bismo smetali... GINA: To se vi dogovorite sa Simkom, ona vam je izdala sobe, a ne ja! VASILIJE: Ona je rekla da nema ništa protiv, pod uslovom da vama ne smeta...

GINA: To se vi dogovorite sa Simkom, ona vam je izdala sobe, a ne ja! VASILIJE: Ona je rekla da nema ništa protiv, pod uslovom da vama ne smeta... (Bez reči, ulazi Drobac.

A nisam stigla ni nokte da manikiram, ni kosu da uvijem, ni da obavim masažu, ni da se našminkam, ništa! (I ona se, zajedno sa Vasilijem, vraća u kuću) GINA: Kao da nisu u ratu, nego na izletu!

SIMKA: Da ti kažem, ne bi mi verovala! GINA: A ja od ujtru ne vadim ruke iz korita! SIMKA: Ona karminiše i bradavice na grudima!

To nije samo zato da se grli... SIMKA: Jedino što na njoj vredi to joj je kosa! GINA: Da ja obučem njeno, a ona moje, ne bi se videla kraj mene ko ni pačavra! BLAGOJE: Mogu da zamislim!

Leti skuvaš krušku, ispečeš papriku... Umočiš u slanik glavicu luka... Ali kad dođe ona crna zima... odeš na pijacu, a po tezgama sneg! SOFIJA: Sveto je leto! SIMKA: Ja više volim jesen.

To je prava reč! Ko milijarde pupoljaka odjednom! Draga majko, prigrli ovu ženu, onako kako je ona prigrlila mene na svoje rascvetale grudi! GINA: Kad si pre i njega stigla da prigrliš? SIMKA: Njega?

Nju su, čuješ ti, ubili posle! Spremala se da ide kod šćeri, na babine. A oni ti upali. Čulo se spolja kako ona iznutra zapomaže! A straža je posle privela ovoga njiovog! (Filip je živnuo, kao da je primio poruku.

GINA: Ne mogu ja od tebe napraviti ono što nisi! BLAGOJE: A ova georgina — za nju me ne pitaš? Ona znači da više neću da budem krpa! GINA: Nego vazna? BLAGOJE: Oslobodiću se i ove flaše i tebe!

BLAGOJE: Samo ti laj! Tvoj lavež do nje ne dopire! GINA: Znam da ne dopire, mnogo je ona visoko! Ne može da je povali samo ko neće! BLAGOJE: Naučio je Blagoje da razlikuje svilu od sargije!

JELISAVETA: Kolko može da ima sati? VASILIJE: Ne znam. Satom sam platio prenoćište u Požegi. JELISAVETA: Ona me tikva danas tako prostrugala, da sam sad gladnija nego da nisam jela!

SOFIJA: Baš gadno peče, prokletinja! DROBAC: Što vređaš travku? Nije ona kriva što te ožarila. Treba da znadeš da je i kopriva lek. Leči od zapaljenja debeloga creva. I leči od jektike.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Osta nam jedino krv. Oj. Ona je naš strašan ponos. GROTESKA Zidajte hram beo ko manastir. Nek šeće u njemu Mesec sam i plače noć i mir.

I dok zvezde gasi vetar lipa ja se smrti divim. Ona mi se čini jedina čista i ponosna sudbina muška. A ikona se blista.

Nisam znao da mi, trešnjom i bistrim potokom i strasnom vitkošću devojke, njinom pritokom, Ona to već, iz daleka, kolena prebija! Prvi put izgovorih: Serbia.

O, ta krpa, strašilo u žitu, ispod Mesečevog srpa, bednica što vreba put i stada, iz zaseda. To je sad Ona, odmor vranama i vrapcima, što ni sahraniti mirno u nebesa ne da, sjaj, što mi još osta, pod bolnim očnim kapcima!

Da li je to ista moć, koja sve rasipa i razlije? Mesec, što kotrlja, večerom, prazni svet svoj žut? Ona magla, i dim, što stresa, lukom srebrnim, kad razdire noć, na svetli, neznan, Mlečni Put, što se gubi u zvezdanim

Putnici, porodica moje babe Jule, kažu, prema svojim čituljama, da vode poreklo od Jelice, sestre Todora od Stalaća. Ona je bila udata za Jovana Putnika, čiji je sin, Gavrilo, bio general u vojsci Marije Terezije, a Mojsije, vladika Bačke.

Pošto je njen otac bio i neka vrsta cenzora Pančeva, ona je, u mladosti, imala svoju stolicu prvog reda, prilikom gostovanja novosadskog pozorišta, u Pančevu, kod Trubača.

Da ona ne dozna. Veli, neće da je uznemirava. Treba umeti umreti. Izvinjavao se i meni što mi brige stvara, sad, kad sam počeo

Bio je u svečanom, crnom odelu. Meni je, sa svojim brcima, ličio na žandarma. KOMENTAR UZ PESMU „JADRANU“ U ona vremena, buržujska deca, posle ispita takozvane zrelosti, birala su zanimanja.

Taj ogromni debeljko, sa glavom Bibulusa, imao je staru majku, u Novom. Odlazio je da provede nedelju kod nje, a ona ga je terala u crkvu, da prisustvuje misi, pa ga je terala i da uzme svetu pričest.

Pored nje, upoznao sam Fijumane, kao talijanske romane. Zubranić je imao lepu sestru i ona mi je čitala Kardučija, i Leopardija, u originalu.

Imala je kuću pored kafane „Moskva“ (Balkanska ul. br. 6). Ona nije ni sanjala zašto sam došao. Moja mati imala je u Beogradu i mlađeg brata, Nikolu.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

O GLUVONEMOJ 39 MARIJIN VEO 42 SIROČE 44 HRISTOS NA PUTU BELE I CRVENE RUŽE Lepa je i velika bila ona bašta u koju je Bog uveo prve ljude kad ih je stvorio.

A onog jutra, kad je Isus ustao iz groba, dođe Magdalena ka grobu, i ne nađe Isusa tamo. Ona vide samo beo pokrov, u koji beše umotano telo njegovo, i venac od crvenih ruža, što mu obvijaše glavu.

Tu, u jednoj mračnoj pećini gde se Magdalena sklonila sa svojim ružama, ostade ona do smrti. Tu se ona molila Bogu, kajala i ispaštala grehe svoje mnogo godina.

Tu, u jednoj mračnoj pećini gde se Magdalena sklonila sa svojim ružama, ostade ona do smrti. Tu se ona molila Bogu, kajala i ispaštala grehe svoje mnogo godina. Hranila se divljim plodovima, voćem i korenjem.

Hranila se divljim plodovima, voćem i korenjem. Držeći u rukama crvene ruže, plakala je ona nad njima i topila ih pokajničkim suzama, živeći od uspomena na dragog Učitelja.

Samo joj je na glavi bilo malo kože i kose na onom mestu gde je Isus položio svoju ruku kad joj je oprostio grehe. Ona je ležala sa skrštenim rukama, a među koštanim, čvrsto stisnutim prstima behu joj ruže.

Žena se pravdala i prebacivala mu da nema srca. — Kajaćeš se ti za to!... — reče mu naposletku, pa brzo ode, te se i ona pomeša među žene koje su pratile Isusa do izlaska iz grada.

Žena poznade muža po onim njegovim zelenim, pakosnim očima. — A šta je to s tobom, kuku mene-e! — povika ona iz glasa, pljesnuvši se rukama. — Ku-ku!... Ku-ku!... — odgovori žalostivo pekar.

Novaca nije imao niti ga je primao, nego ga se čuvao kao žive vatre. U ona teška i zla vremena on je siromašnom i očajnom narodu bio jedina uteha i radost.

Stoji kladenac iz drevnih vremena Sa razvaljenim kamenim osekom, Ročište lepih nazaretskih žena. Voda njegova još je ona ista, Bistra, čuvana u zemlji duboko... Ona odande gleda, živo blista Kao veliko, tajanstveno oko.

Voda njegova još je ona ista, Bistra, čuvana u zemlji duboko... Ona odande gleda, živo blista Kao veliko, tajanstveno oko.

Svet se raziđe... Nikog ne beše: Onesvešćenu Mater odneše— Kraj Raspetoga osta sama Od Njemu vernih ljudi i žena— Ona, grešnica, Magdalena. Kraj njegovih je nogu klekla— Rumena krv je iz njih tekla...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

samrti ostavi mi amanet: „Sinko, meni smrt ne dade da umrem u mojoj miloj otadžbini, sudba mi ne dade da mi kosti primi ona sveta zemlja koju sam krvlju svojom natapao da bi slobodna mogla biti.

Niti sam ja tamo bio, niti znam sve to pouzdano. ,,To već nije zemlja mojih slavnih predaka, jer ona je čuvena junacima, velikim delima i sjajnom prošlošću“ — pomislim, ali me ribar čudnim odgovorima na moja pitanja

— Strâdija! — dodade i stuknu preda mnom malo nazad. „Čudan slučaj da se tako zvala i ona uzvišena, viteška zemlja predaka mojih!

Takvi i slični slučajevi nisu retki. Jednoj gospođi Skupština je uvažila molbu takve iste prirode. Ona je, opet, molila da je Skupština oglasi za deset godina mlađu nego što je.

I Skupština, razume se, kako je ona imala jakih i dobrih prijatelja, usvoji njenu naivnu i plemenitu molbu, i oglasi je majkom dvoje dece. — A gde su deca?

— A prosveta? — Prosveta? E ona, već, razume se, dolazi u nepredviđene izdatke. — Pa čime onda pokrivate tako veliki deficit? — Ničim.

Ja nemam dece, ali će država poslati moju svastiku da uči slikarstvo. — Gospođica svastika ima dara? — Ta ona dosad nije slikala ništa; ali, ko zna, može se očekivati uspeha.

više napakostio, naredi da se čak ni u zoologiji u školama ne sme predavati o konju, a mesto te odvratne životinje, kad ona dođe na red u predavanju, da se predaje o plivanju u hladnoj vodi.

prosvete, koji je i inače mrzeo i knjige i škole, te je dužnost njegovu kao ministar prosvete vršila njegova žena; a ona je, kao što svi znaju, vrlo rado čitala kriminalne romane i vrlo rado jela sladoled s čokoladom.

Poslanici se počeše obazirati oko sebe, kao da bi svaki rekao: „Ja nisam; ne znam ko je taj osmi!” Okreću se i ona sedmorica i traže očima svog osmog druga, dok se tek jedan priseti i uzviknu: — A, pa ovaj ovde je dobio ulogu

Dok se predsednik i vlada objasniše s osmim opozicionarom, te ga jedva privoleše, ona sedmorica sedoše. — E, sad ustanite svi opozicionari! — reče predsednik zadovoljno i otre znoj sa čela.

— Ta šta to znači, gde su sad ostali? — viknu predsednik, van sebe od ljutine. — Mi smo uz vladu! — gunđaju ona sedmorica. — E, baš je oskudica u ovoj opoziciji! — uzviknu očajno ministar policije.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Bio sam mlad a bila je jesen u mojoj Jasenici i ona je zarezala duboke i svetle uspomene u mojoj duši. Stojim na brežuljku i posmatram tu jesen čarobnu, posmatram njene

Trogodac Širga okupio mladu junicu, hoće bećar da ašikuje, a ona se stidi od Sivonje u jarmu, pa gleda samo da sakrije glavu u ostrugu.

— Ta one baš i nisu s raskida, no, znaš, ne možemo da se pogodimo. Ova neće ovoga, ona onoga, pa muka.... Još Anđa u reči, a Jovo Perov dopuzi pobauljke do mene, pa me ćuška.

— Mene, vala, sve'dno. — Znam, znam kako ti je sve'dno. A ne bi se ljutio na Stanicu? — Pa, ako ona veli.... — Nemoj Anđo, moja lepa Anđo, molim te, otpoče je sad ova moliti, al' je zagluši pesma: »Ljubili se dva

« — Ama 'ajte da pripevamo Anđu, kad ona nas 'voliko dira, veli Milica. — Davno sam ja, Milo, pripevana i opevana. — E, al' mi nećemo za Gaja.

— Pa, da budu lepše. — Ha, ha, ha, brate moj, jadno ti ga ljepše. Pa što će im ona bruka, ne smem ni da pomenem pred đecom?... Ja mu objasnih kako znadoh. — Aa! — Ha, ha, ha...

napije se, brate moj, tako, pa mucni prvoj do sebe: hm! ondaj ona uzme te istrese, pa drugoj — hm! Tako ti one, brate moj, u pomrčini istresale i mucale sve u naokolo, dok neki đavolan

ti one, brate moj, u pomrčini istresale i mucale sve u naokolo, dok neki đavolan priš'o uz onu, što naginje, pa ček'o. Ona istrese, pruži bardak, pa mucne: hm! a ovaj ščepa za grlić, pa se polako izmakne u pomrčinu.

Ona istrese, pruži bardak, pa mucne: hm! a ovaj ščepa za grlić, pa se polako izmakne u pomrčinu. Ona do nje čula mucanje, pa pruža ruku, a bardaka nema. Onda ona njoj: hm! a ova ti njoj: hm!

a ovaj ščepa za grlić, pa se polako izmakne u pomrčinu. Ona do nje čula mucanje, pa pruža ruku, a bardaka nema. Onda ona njoj: hm! a ova ti njoj: hm!

Jedni se gađaju, drugi viču, treći zasmejavaju, a ona, jadnica, mora da ćuška glavu ili za rpu ili u komišinu... Otpočnu, tako, po nekoliko njih da probaju, pa kad vide da

Sirota šaša, kako bi se šalila, da je mogla ose ćati i govoriti. Bog bi ga znao, šta je ona skrivila curama večeras. Pa 'ajde, što je gnječe i lome, no je posle bacaju na čistu, okomišanu gomilu.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Jest, digao sam ruku, nije da nisam! Al' onako dva-triput, kao što i priliči mužu; al' nije, da kažeš, dušmanski. Pa ona sad kaže: dosadilo joj, i otišla od mene, kao da će negde naći bolje. Nego tako, ženska pamet!

'Odi, pokazaću ti. PAVKA: Ama, nemoj ti da mu pokazuješ. (Simi.) Evo ovde, isti hodnik, samo ona druga vrata. SIMA: E, oprostite, ja vidio, znaš, firmu na kući; pa mislim... ova druga vrata, je l'? DANICA: Jeste!

IV JEVREM, PREĐAŠNjI JEVREM (ulazi zabrinut, puni mu džepovi novina. Čim uđe, daje znak Pavki da ukloni Danicu, a ona da ostane). PAVKA (razumela ga je, pa se okreće Danici): 'Ajde, ocu kafu!

JEVREM: Pa neka dođe. PAVKA: Ama, htela sam baš da ti kažem: ne znam da li si ti namirisao zašto ona u poslednje vreme dolazi tako često k nama? JEVREM: Eto ti sad! Šta ja imam tu da namirišem?

JEVREM: Otkud je gospa Marina moje dete? (Izvadio novine i razgleda.) PAVKA: Ama, ne ona, čoveče, nego... Ču li ti, boga ti, što ti rekoh, šta mi je žena prekjuče govorila?

Ju, zaboga. Pa ono je već javna stvar... Visi ovako, evo ovako, na prozoru, a onaj ćosavi potporučnik pod prozorom. Ona, znate, njemu sve ovako, ovako, ovako. (Pokazuje gestove rukama.) A on njoj sve ovako... Kao u pozorištu.

JEVREM (rasejano): Zar ja znam... eto... na primer... na primer... ako je ona bacila kralja, onda ti baci keca... (Zbuni se.) Nije to... već svaku stvar postavi na svoje mesTo, pa eto ti!

JEVREM: A jest, gospa Marina izašla s farbom na sredu. SPIRINICA: Ju, s kakvom farbom? JEVREM: Pa, znaš, ona je rod gospodinu Ivkoviću! SPIRINICA: Pa da nije za Danicu? JEVREM: Jes'?

Marina odmah žurno odlazi na zadnja vrata. Ona je otišla da izvesti Ivkovića o srećno svršenim pregovorima): Jevreme, kaži dragička! JEVREM: Pst! Čekaj!

SPIRINICA: A što ne bi' kazala Pavki? PAVKA: Pa jeste! SPIRINICA: Pa neka mu ona kljuca svaki dan. Znaš kako je kad žena za nešto zapne! SPIRA: Znam! PAVKA: Ama 'ajde ovamo u sobu, da sednemo.

brate moj, svađao se sa ženom pred đacima, pa se žena pred decom pljeskala gde je stigla, a on joj javno kazao da je ona policijsko podsvojče, a ta se uvreda ima odnositi na mene. JEVREM: E, taj je, bome, mnogo zagustio!

JEVREM: Ne razumeš ti to, nego 'ajde, blago meni, ti tamo, pa pouči ćerku da je ona u mojoj partiji sve dok se ne venča. Posle kako hoće. PAVKA (odlazeći): To ti da joj kažeš, ne sluša ona više mene!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

krevetske haljine u ćebe, a daske i nogare ujedno, i kreće se i odlazi na nova mesta sa starom svojom pameću, i kao ono ona vrana iz one basne, ostavlja on staro ukaljano gnjezdo i ide u novo da i njega ukalja, a odatle će opet tako dalje.

Nešto ga steglo, pa samo stoji i gleda po školi. Doista, sam jad! Ni one skamije, ni oni prozori, ni ona visina i širina — jednom reči, ništa po propisu! Pa mu se učini da učionica nije dovoljno ni akustična.

Pogledate šta vam može to pisati! Piše vam preko novina i pita vas kad ćete platiti za ona pendžeta tri dinara radeniku-šusteru, a uz to vam očita jednu paprenu bukvicu: kako taj isti radenik živi od svojih

Neću vam mnogo opisivati, jer znam da je znate, iako niste u njoj bili. Ona je po planu kao i sve drumske mehane. Ćir Đorđe se postarao pa ima i lično i mesno pravo.

Na kelneraju behu poređane mnoge stvari. Tu behu čaše nekog starog fazona, pa izgledahu kao ona kandila u džamiji, dalje: čašice, flašice, »pištolji«, čokančići za rakiju, koža na štalu za ubijanje bezobraznih i

Po duvarima kafane puno svakojakih slika. Tu su ona svakome već dobro poznata četiri godišnja vremena u četiri slike i pet delova sveta u pet slika; a to je svega devet

Nego eto, omaklo mi se ispod pera u ovoj epskoj opširnosti i brbljivosti mojoj. GLAVA ČETVRTA Ona je upravo nastavak glave treće, jer u njoj su opisane neke sporedne ali ništa manje interesantne ličnosti kafane

« — »Gazda-Tašulina«, biće odgovor. — »A čija je ona kuća, oni ambari i onaj domazluk i bogatstvo?« »Ćir-Tašulino«, biće opet odgovor.

Rodio se tako bog te pita gde, a bog zna gde će i kosti ostaviti! Tako i ova Gizela ima svoju zanimljivu istoriju. Ona je odnekud »ispreka«. Šta je ona nekad bila, a šta je sad to je vilika razlika, spominjala bi ona često.

Tako i ova Gizela ima svoju zanimljivu istoriju. Ona je odnekud »ispreka«. Šta je ona nekad bila, a šta je sad to je vilika razlika, spominjala bi ona često.

Ona je odnekud »ispreka«. Šta je ona nekad bila, a šta je sad to je vilika razlika, spominjala bi ona često. Kako je ona sama pričala gazda-Đorđu, a on drugima, ona je bila iz neke baš onako velike familije.

Ona je odnekud »ispreka«. Šta je ona nekad bila, a šta je sad to je vilika razlika, spominjala bi ona često. Kako je ona sama pričala gazda-Đorđu, a on drugima, ona je bila iz neke baš onako velike familije.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Cica trepće, u čudu se čudi, Trepće i njena haljinica, plava pa bela; Što su ti čudne mame, i ljudi: — Ovaj prekor ona nije predvidela. Četiri sata? Kakva četiri sata!

” Starom i dobrom kondukteru. U OPERI U operu, u operu, doveli su sudoperu. Gleda ona: sa plafona visi luster od šest tona. Blista srebro, seva zlato, sve krcato, sve bogato.

): Kuda god krenu, nesreća ih presreće, Gde god stignu, ona je pre njih stigla! U Nemačkoj im smeta hladnoća. Dani su na jugu vreli, U rodnoj kući u zimu toplo je ko u štali ...

Vidiš nešto što dotle nisi video. U stvari Toga dana sve se bilo izopačilo. Miš začikava mačku, a ona Ili neće, ili ne sme: Sedi na pragu, sva prepodobna, I sluša narodne pesme. Mačka sluša pesme? Gle, gle!

Poglavica i u snu u ruci drži strelu, A ona buba još mu mirno šeta po čelu. KAKO SPAVAJU JEDAN SAT I JEDAN INTERNAT Na Dorćolu, Na Dunavskom

Za noćno prevrtanje i naporno bdenje Jedinu krivicu, znaj, snosi glava ti: Ona traži nenalazivo rešenje I zbog toga tebi ne da spavati!

A sad zbogom, ćao, i uzdravlje! Kad se malo zamisliš — zaista Krava jeste čist idealista: Ona daje, i leti i zimi, Više neg što tele zna da primi, Od suviška ljubavi te lude Bude mleka za decu i ljude — To što

Jer šta bi goveda srede, ili subote jedne, Kad sunce u podne upeče, a ona ožedne? Baru si nacrtao, al prsti još te svrbe: Znak da tu fale jedna ili dve žalosne vrbe.

Čim je približiš do zuba, usne — nisi je ni načeo, ona pljusne. Zato je ne grizi bez potrebe. Ne znaš: piješ li je, il ona tebe.

Zato je ne grizi bez potrebe. Ne znaš: piješ li je, il ona tebe. GROZDOVI Pčele se na grožđe okomile.

U dane pretprolećne, ničije, blage, Koji čekaju godinu da moćno grane, Ona i mrtva nađe snage Da cvećem okiti svoje rane, Cvećem koje neće doneti rod... Leži, u travi, kao nasukan brod.

A mogao je Od ruke do ruke Stići do Doboja Il do Banjaluke. U srećna, lepa Vremena ona Mogla se kupiti Jedna bombona. U kakvoj maloj Nevolji, muci, Znao je da se Nađe pri ruci. A ovde, avaj!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Misterija je toliko uzbunjavala svet da se, kad se videlo da o njoj ne može niko ništa da kaže, stvorilo mišljenje da je ona nedokučiva, ljudskom razumu za večita, vremena nepristupna i da zalazi u oblast misterija religije.

Najrasprostranjenije mišljenje bilo je to da se ona stvara od blata na dnu jezera, bara i reka, i to neposredno onakva kakva je, ne vodeći ni najmanje računa o procesu

Blato je i elemenat iz koga je ona postala, pošto nigde nema nikakva ni najslabijeg traga o tome kako je ona u njega zapala i šta je tome prethodilo.

Blato je i elemenat iz koga je ona postala, pošto nigde nema nikakva ni najslabijeg traga o tome kako je ona u njega zapala i šta je tome prethodilo.

koje su naročito uporno zastupali profesionalni ribari, i to baš oni što su živeli od lova jegulje, bilo je to da ona rađa žive mladunce, sitne kao crvići, I to u blatu u koje oni odmah po rođenju ulaze i u kome ostaju zariveni dok ne

je došao do ovih zaključaka: 1˚ da je jegulji apsolutno potrebna morska voda za rasplođavanje; kad dođe za to vreme, ona napušta reke i jezera u cilju rasplođavanja, a organi za tu funkciju, dotle sasvim nerazvijeni, razvijaju se tek u moru

brzo sa obzirom na polnu nezrelost sa kojom se jegulja kreće na put iz slatkih voda: u toku 5—6 nedelja po ulasku u more ona postaje polno potpuno zrela; 3˚ da moraju u okeanu postojati naročite oblasti za rasplođavanje jegulje; za tim se tu

postaje polno potpuno zrela; 3˚ da moraju u okeanu postojati naročite oblasti za rasplođavanje jegulje; za tim se tu ona razvija i na 8—10 nedelja po rođenju, početkom proleća, rasturi se u moru, pa onaj deo što dopre do ušća reka ulazi u

Kolevka jegulje, njeno rađanje i prva migracija Svaka jegulja, u ma kojoj evropskoj slatkoj vodi ona živela, vodi svoje poreklo sa svetskog plodišta jegulja u Atlantskom okeanu.

Iz njega se izleže mala, kao staklo providna larva, nešto malo lakša od vode, što čini da se ona odmah počinje lagano dizati ka površini vode.

kao staklo providna larva, nešto malo lakša od vode, što čini da se ona odmah počinje lagano dizati ka površini vode. Ona se ubrzo počne hraniti sićušnim mikroskopskim biljkama koje sreta na putu, i na njoj se pojave dve crne tačkice koje

Kao početak najznatnije među njima, Golfske Struje, smatra se njen izlaz iz Floridskog Moreuza. Ona se javlja kao ogranak severne ekvatorijalne struje, čiji jedan deo teče pored Malih Antila (američka struja), a drugi

Rakić, Milan - PESME

Da, pesma moja biće moćna tada. Pesma mladosti, burna kao ona, Otmena, sveža, ponosna, i vrela, I silna kao mnogobrojna zvona Kad proslavljaju pobednika smela!

O znam to dobro, stari oganj da je Nestao, da ga neće biti više. No našu ljubav nema ko da zbriše: Ona se menja, ali uvek traje. Sad nam je ljubav otmena i čedna, Ko mesečinom prožeta.

Povorke bele dižu se iz groba, I sa mnom, ljube, čeznu, strepe, žude! Šumi, o noći prohujalog doba, Strasno i žudno! Ona mene čeka Ko nekad plava Izolda Tristana.

spas, i uteha, i nada, Mi ćemo, slabi, prevrnuti verom, Idolu drugom, bez suza i jada, Predaćemo se i rečju i perom; A ona biće ista, uvek mlada Priroda, taj spas, i uteha, i nada. Sad znaš.

na mesečini plavi kukolj cveta, Uzviknuću gromko kroz predele neme, Da obuzme svakog nevernika strava: ''Jest, samo je ona lepotica prava, A ja njezin prorok za večito vreme!'' KINESKI MADRIGAL Celle que j̓aіme eѕt à préѕent en Chіne.

'' KINESKI MADRIGAL Celle que j̓aіme eѕt à préѕent en Chіne. Gautіer Ona koju volim sada je sred Kine, U hladnoj tišini večno snežnih gora, Sama.

Katkad, kao zrak mesečev, mine Pustim odajama usamljenog dvora. Tu tuguje ona čekajući mene, I sa svojih gora od snega i leda Uzdišući za mnom bolećivo gleda, I u slatkoj čežnji neosetno vene...

JEDNA ŽELjA Ja bih u noćima strašnog iskušenja Kad damari biju ko čekići pravi, Kad se ona što se nikada ne menja, Večna stara rana, opet zakrvavi; Ja bih da mi vreme dâ sve moje dane, Što bi redom došli s

Kao zver me zgrabi I ponese sobom u predele suza, Guši me, a moji napori su slabi Da se satre ova pohlepna meduza! Ona gospodari!

Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane Stvara, kosti lomi ko da su od stakla... Smrvljenog me pusti kada zora grane Iz crnih dubina

Pokraj nje se krve narodi i guše, Propadaju carstva, svet vaskolik cvili, Ona, večno sama, na zlatu i svili Veze strašne bole otmene joj duše.

telom, duhom ljudi pravi, Kao nebesna neka priviđenja Nestala s ovog našeg tužnog sveta, Za koja smo se kleli da su ona Života našeg smisao i meta I da je bez njih prazna vasiona...

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Već je u krv ona prekupata stoput tvoju, a stotinu našu! Viđi posla cara opakoga, koga đavo o svačemu uči: „Crnu Goru pokorit ne

VOJVODA MILIJA Čujete li kolo kako pjeva? Kâ je ona pjesna izvedena, iz glave je cijela naroda. I imaju razlog Crnogorci na nas dići prokletu gomilu.

Kuku njojzi ako ne vjerova! KNEZ BAJKO Sad mi pade na um ona priča kad onoga iz jame vadiše: pô mu lica crno, pô bijelo.

Mene nikad još pritisla nije. SERDAR JANKO A meni je ona dodijala. Svagda nosim rena uza sebe, i trnovu draču u optoku; ali od nje ništa bolje nije no pâs pružit odzgor svrh

Pa sam stoga na kraj i utekâ, e blizu njih ne bih osvanuo. Evo vidiš kako smo daleko, i opeta ona teška vonja od nekrsti ovde zaudara. MRTVO DOBA NOĆI, SVE SPAVA. NEKO ZBORI KROZA SAN.

Kad pred zoru, i noć je mjesečna, vatra gori nasred sjenokosa, a ona ti odnekuda dođe; ukraj vatre sjede da se grije. Čuje da svak spava u kolibe.

Čuje da svak spava u kolibe. Tada ona vijenac rasplete, pade kosa do niže pojasa; poče kosu niz prsa češljati, a tankijem glasom naricati, kako slavlja sa

VOJVODA DRAŠKO Ko m' u zli čas dočekivâ, Vuče? Ja nijesam ni poznâ nikoga, a kamoli da me ko dočekâ, n i ona ružna mješavina ne vaše iz kuće izaći.

Sud onaj čas ona dva uhvati, pa na muke s njima u galiju. Od toga ti bjehu poginuli, među sobom vjeru izgubili. Kolike su s kraja u

ISTI CUCA Evo smo je doveli sa sobom da pred vama ovo posvjedoči. Ona zbori da će sve kazati; i kažuje, Bog je posjekao, kâ da čovjek sve očima gleda. IZLAZI PROROČICA I VJEŠTICA.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

— Dođoh, — kratko, sa dosadom, čulo bi se kako on odgovara. A već kad bi koju naročito po imenu pozvao gore k sebi, ona bi premirala. Znalo se da on nikoju, kad po imenu zove, ne zove za kakvo dobro. Sigurno muž njen nešto skrivio.

Sigurno je to bila ona, mati, jer zna on da, dok nije sina rodila, ona se živa nije čula. Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da mu se na

Sigurno je to bila ona, mati, jer zna on da, dok nije sina rodila, ona se živa nije čula. Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da mu se na očigled protivi, ne izvrši što bi joj naredio,

tada, sa sinom, nije smela da mu se na očigled protivi, ne izvrši što bi joj naredio, ali, osećao je on, kako je ipak ona nekako drukčija.

taj večiti strah, trepet od njega, manula ga i ostavila, da i dalje naređuje, zapoveda i grdi sluge i čivčije, a ona se sva okrenula sinu i jednako njega samo pazi.

— Ču li za onoga? Ona, ma da je čula za to, ipak bi se činila nevešta — Šta? — Kako šta? planuo bi starac i već bi počeo izuvati cipele

Koje doba beše jutros kada on dođe? A? — Ama koje doba — iščuđavala bi se ona uporno. — Dete rano dođe, leže, i eno ga još spava. On već ne bi mogao da izdrži.

ljubav prema njemu, te zato, što ga bajagi toliko voli, jednako laže za nj i ovoliko ga uporno brani, kao da ga samo ona voli, kao da je samo njen sin, i samo mu ona dobro želi. A zna kada je noćas došao. Čuo ga je.

toliko voli, jednako laže za nj i ovoliko ga uporno brani, kao da ga samo ona voli, kao da je samo njen sin, i samo mu ona dobro želi. A zna kada je noćas došao. Čuo ga je.

A zna kada je noćas došao. Čuo ga je. Samo je jedan put lupnuo alkom, a ona, mati, odmah iz kuće istrčala, sigurno nije nikako ni spavala, čekajući ga.

Nigde ih nije bilo. Ma da im je magaza bila gore, u glavnoj čaršiji, i u njoj se uveliko držala so i konoplja, ona je više služila za obračunavanje sa čivčijama i davanje pod zakup zemlje, nego za trgovinu.

pričalo bi se kako je k njima jedne noći bila došla čuvena Saveta, koja nije bila obična, svakidašnja, za novac ženska. Ona je bila bogata, sa grdnim imanjem, što joj je muž ostavio.

Pandurović, Sima - PESME

IV Ona, bez sumnje, leži ovde smerno U uskom grobu, istrulela lica; Ona i ne zna da dolazim verno Dragani svojoj, uz pevanje

IV Ona, bez sumnje, leži ovde smerno U uskom grobu, istrulela lica; Ona i ne zna da dolazim verno Dragani svojoj, uz pevanje tica, Svežinom noći, pod lepotom zvezda, Kad instinkt snóva

zvezda, Kad instinkt snóva mrtvoj dragi kreće, Kad spava zora i spavaju gnezda, I bledim mirom uljuljano cveće. Ona i ne zna da dolazim tada S ljubavlju, istom k’o što negda beše, I da je duša dragom grobu rada Kad blede zvezde s

tada S ljubavlju, istom k’o što negda beše, I da je duša dragom grobu rada Kad blede zvezde s visina se smeše. Ona, bez sumnje, leži ovde smerno S nadama mojim obojenim smrću, I ne zna da je pohodim još verno; A žuti crvi oko nje se

je ovo groblje pusto Spomena mojih, da verno nad njima Još samo starih breza lišće gusto Šušti i tužna saučešća ima. Ona i ja smo, oboje sa jednim Krinom u srcu i zvezdom u oku, Tu, milovani povetarcem čednim, Snivali dugo svaku noć

A nije znalo proleće ljubavno Za sne bez noći i noći bez snova, Za sne u kojim sijala je ona, Večernja zvezda nesrećnih duhova; I nije znala mirna vasiona Za sne bez noći i noći bez snova.

O, to je tajna, ta istina ljudi, Istina bića, zbog koje ne stoji Misao naša što za njome bludi, Kojoj je nose, jer ona postoji, Mirisni vetri, ćudljivi i ludi.

Za mišlju k’o večnost dubokom? Za željnim ciljem svojih mladih dana? Svejedno. Ona ide, zanesena, Lepa k’o mladost ljubavi i nade, K’o sanjiv refleks pred sklopljenim okom Venčane sreće u devojke mlade.

Njeni su dragi izumrli davno, Spušteni ispod smrčinoga granja, Obzor gde skriva povečerje tavno. S ljubavlju svojom ona sama hodi; Vetar kroz polja ogolela dere; Debeo sneg se svuda širom stere, Al’ njoj nit’ studen nit’ samoća škodi.

Meni se čini da je večna ona, K’o ljubav njena, božja vasiona, K’o zvezde mirne na svodu širokom. Ali odjednom, kraj napukla leda, Mirno, k’o

Ali odjednom, kraj napukla leda, Mirno, k’o zvezda sa nebeska svoda, Ona se siđe u talase neme... Ja gledam žudno, začuđenim okom, Neslućen refren zemaljske poeme; Ja mislim na nju, tamo

Slutimo l’ kad će tako biti? — Ko će Još i to znati sred mistične mreže Sudbe, čiji konci svud oko nas leže! Ona čini tačno sve ono što hoće: Za nas možda rano, na vreme, il’ kasno, U ljudskoj vrevi il’ času samoće; Ali uvek

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„Da“, nastavi postariji Primorac, „ona djevojka mu je kći; momci su mu bratanići; nevjesta ne znam čija je“. „Ej! bogami zorna djevojka!

Nije kročio sto puta a mećava zavija. Kako naprijed ona sve to jača. Serdar doviknu nekoliko puta, svojima da hitaju e će ih on stići.

Dijete uhvatilo se rukama za njezina bujna njedra, a glavu prislonilo na njeno gr’oce, te je ona morala odići svoju glavu gledajući u oca. A kakvo bješe to gr’oce i ta ženska glava!

Hodi, sjedi da piješ!“ reče Ivana ljubazno, povukavši ga za kabanicu. „Ta to je soldat!“ rekoše u glas ona četvorica, pošto se Jan primače i pozdravi. „E pa soldat, uskok, naš brat Crnogorac posad, uskok Janko!

Razumije se da je Danilova građevina mnogo skromnija no što je bila pređašnja, ali je ona nastavila povjesno značenje one prve; u njoj sjeđahu gospodari Crne Gore; u njoj bivahu velike narodne skupštine; mnoge

Gospodar se ustavi pod ikonama. „Neka uljegnu Primorci!“ reče on. Ona gomila uđe. Svaki mu pristupi ruci a Ivanović sam prozbori nekoliko riječi.

Kako ga lijepa djevojka ugleda, ona cikni od radosti i zapljeska rukama. I njemu srce zakuca te kao da bješe okrilatio poleti uz neke široke stepenice, u

knjiga; za ovijem momče neko, suhonjavo, žuta lica štapljući se krstom od drveta, a najpotonja stupaše neka gospođa, i ona gojazna, šareno odjevena. Djevojka prva ugleda tu gomilu, jer im se koraci ne čujahu.

I on uđe pogružen. U istom onom uglu gdje se on prvom smjestio bio, stajaše ona cura, blijeda u mrkoj aljini odjevena.

I on uđe pogružen. U istom onom uglu gdje se on prvom smjestio bio, stajaše ona cura, blijeda u mrkoj aljini odjevena. Ona gospoda i gospođe rukovaše se s njim isto preko volje, djevojka ga samo poglednu, ali jednijem pogledom iskaza mu toliko

Zatijem nakloniše se malo, kao da mu kažu neka polazi. On se uputi k vratima, pa se obazrje put djevojke. Ona ciknu, te potrča k njemu, i on naglo poteče k njoj... Grozota!

Sva ona vojska tisnu se za njim, psujući ga i gađajući ga iz pušaka. On je, jadnik, bježao što ga ikad noge nosahu, bijele i krv

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Praktična primena govornih izraza u govoru uvek je u vezi sa datim slučajem i određenom prigodom, kad se ona koristi kao primer i potvrda, začin i ukras.

). Poređenja za boje naš je narod uzeo iz svoje neposredne okoline, i to putem asocijacije. Ona mogu biti statička, kao: beo kao ovca, mleko, sir, jaje, dan i sneg; crn kao katran, ugalj, zift, noć gavran, đavo

Takvi su: ako je skupo, ono i ne valja; i go i bos i opet mu hladno; ova i ona kuća samo što nisu moje, a ostale sve su tuđe; iz njegove ruke i šećer je sladak, možeš mi vjerovati: rijetko istinu

U stvari ona i jeste nerazvijena i neispričana anegdota, upravo njena srž, ali bez njenog narativnog okvira. Pitalice su, prema

prikaze), b) religiozna (bog, sveci, anđeli i đavo), i v) istorijska (vladari, legendarni junaci i tragične ličnosti). Ona skoro uvek imaju i kakvu realnu podlogu, i to: a) geografsku (o postanku pojedinih mesta (naselja), izvora, reka,

Slična vračanju i gatanju su i čaranja, naročito ona devojačka: da bi se ostvarila kakva želja, u prvom redu ljubavna (da bi se u snu video suđeni i dr.).

korist, naročito u slučajevima „kad ih zadavač ne otkrije, nego navodi pogađače da sami nađu, kazujući im mesto gde se ona u zagoneci sakrivena stvar nalazi, ili korist ili štetu od one stvari, ili drugo što se u zagoneci nagovešćuje, samo

— Ova kletva ima dva značenja: kad je kaže unuka babi koju voli, — ona izražava želju da joj baba živi do krajnjih mogućnosti; a kad je kaže snaha svekrvi koju mrzi, onda izražava želju da se

Da padne s drveta, odneo bi kući granja. Da razapne mrežu za sokola, uhvatio bi vranu. Da se osloni na planinu, i ona bi se srušila. Deblja je njegova dlaka, nego nečija ćuskija.

Ova i ona kuća samo što nisu moje, a ostale eve su tuđe. Pokazuje dokle je snijeg lani bio (reče se u šali kad žensko, idući po

— Ko pametno ćuti, mudro govori. — Bolju ćeš čuti nego ćeš reći. — Od ćutanja glava ne boli. — Koja se ne rekne, ona se ne čuje. — Kam iz ruke a riječ iz usta. — Ispuštenu reč ne stiže.

O ŽIVOTINjAMA Bješe mi ga davati dokle mogah žvatati. — Kazao vo ženi kad je od gladi pao, a ona mu onda stala davati kukolj da jede. Bolan zdrava nosa.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

striženo! striženo!“ Idući ona tako pored puta, a ne gledajući preda se, nego čoveku u oči i u svoje strickanje, nagazi na nekakvu rupu, koja je od

mozak iz moje glave, te jede; a ja polagano ajde, ajde, te se privučem blizu, pa potegnem lisicu nogom u stražnjicu, a ona se ullaši, pa od straa pre..e, a ispr..e tefter; kad ga ja otvorim, a to u njemu piše: meni pogača, a ćosi g....

Onda mu premudri odgovori: „Ako | uzmeš đevojku, ti znaš; ako uzmeš udovicu, ona zna; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja!

nije to premudri ništa onako rekao: ako uzmeš đevojku, ti znaš, t.j. ona će držati, da ti sve znaš bolje od nje, pa će te slušati kakogođ ti oćeš; ako uzmeš udovicu, ona zna, t.j.

j. ona će držati, da ti sve znaš bolje od nje, pa će te slušati kakogođ ti oćeš; ako uzmeš udovicu, ona zna, t.j. ona je već jednom bila žena, pa sad misli sve da zna; zato neće te ćeti slušati, nego će sve ćeti da ti

j. ona će držati, da ti sve znaš bolje od nje, pa će te slušati kakogođ ti oćeš; ako uzmeš udovicu, ona zna, t.j. ona je već jednom bila žena, pa sad misli sve da zna; zato neće te ćeti slušati, nego će sve ćeti da ti zapovijeda; ako li

Ero uzjao konja, pa otišao bez traga, a Turčin savije šipke, pa pješice k ženi. Kad ga žena opazi bez konja, a ona poviče: „Kamo, čoveče! šta uradi?“ — Veli: „Tamo njoj mater!

se uplaši, pa rukne i skoči, te nada u potok; a mačka se prepadne od svinje, pa nada uz krušku; a međed pomisli, da je ona već svinju udavila, pa ide sad na njega, pa od straa padne s kruške na zemlju, te se razbije i crkne; a lisici ostane sve

Stefanović još prije nekoliko godina skupio podosta našijeh narodnijeh pripovijedaka i poslao ih Matici Srpskoj da ih ona naštampa, a ona ih predala nekome da ih popravi, pak tako ostalo i do danas, samo je od njih naštampana jedna u ІII. č.

prije nekoliko godina skupio podosta našijeh narodnijeh pripovijedaka i poslao ih Matici Srpskoj da ih ona naštampa, a ona ih predala nekome da ih popravi, pak tako ostalo i do danas, samo je od njih naštampana jedna u ІII. č.

Idući tako nađemo jednu đevojku kod ovaca, pa nas zapita kuda ćemo, a mi joj kažemo da idemo u Dubrovnik po so; a ona reče: „„Šta da se mučite tako daleko?

”” I tako onđe pogodivši se s njome, ona skine s ruke svoju pletivaču, a mi s kόnjâ svoje vreće, pa puni i mjeri, dok napunimo vreće za sve trideset konja.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Ovo je tako kada se čitaju oglašenja, a ako se ona ne čitaju, tada da se izostavi Trisveto, a ovu molitvu dodati ka prvoj molitvi i izgovoriti je.

Blaženi da ste u toj žalosti i kao revnitelji! Jer dobra je molitva, i veoma dobra: sa Bogom da besedimo ona nas osposobljava, sa zemlje na nebo nas uznoseći.

Ali bolja i još viša je ljubav, jer ona je deo vrline i od svega u telu savršenog najsavršenije kao neki deo ili ud, a ljubav je glava i savršenstvo i sa njom

I ona zla reč da se ne unese javno: „moje“ i „tvoje“, i „veće“ i „manje“, i ne moliti se više za onoga ko je doneo od onoga ko

U isti dan i bogodana mu supruga, gospođa bivša sve Srpske zemlje, Ana, i ona primi ovaj sveti lik, i narečeno bi ime joj gospođa Anastasija.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Kupio mi i ovaj ručni sat, Helvetija. Taj moj profisor, verenik, ima strinu čak u Kanadi, zamislite! A ona u toj Kanadi ima fabriku, znate!

Tebi ću ja da naspem! MILE: Ču li je, leba ti? Komplet večera za šaku glista i muva! Je l ona blesava? STAVRA: Nije žena blesava, nego varuje!

Tako se i upoznamo. CMILjA: Oćete malo da se pomaknete, izvinte, dobrišem... SKITNICA: Radila ona tu ko kuvarica. A neka rodna godina, rodilo KO pred neku nesreću! jesen, branje šljiva, kuvanje pekmeza!

Pita sirnjača, gužvara, savijača, bundevara, krompiruša! A kad ona umesi gibanicu! Nije bilo takve gibanice od Valjeva pa do Ivanjice!

STAVRA: Boga? SKITNICA: Izvinite, ja to... Sve to naravno utiče... Dan po dan, i tako ti ona ostane... I to dogurala sve do četvrtog meseca! CMILjA: To je Boga mi prilično kasno!

Principijelno neslaganje, takva su bila vremena. Dobio sedamnes meseci, odležo petnes. CMILjA: A ona, ta vaša? Je l se porodila, ili je abortirala? SKITNICA: Nemam pojma!

STAVRA (i on je već prišao vratima): Otišli i oni koji su ga popeli gore! IKONIJA (prišla je i ona, gleda, krsti se): Bog i duša, njega je strah da prestane! (Svi izlaze.

JAGODA: Odringlavaj! Pomagaj! Ako Boga znaš! CMILjA: Ma ko je to? JAGODA: Ja sam! Ona! Od večeras! Ona što se udaje! Za profisora! CMILjA: Što odma ne kažete! (Otvara vrata.

JAGODA: Odringlavaj! Pomagaj! Ako Boga znaš! CMILjA: Ma ko je to? JAGODA: Ja sam! Ona! Od večeras! Ona što se udaje! Za profisora! CMILjA: Što odma ne kažete! (Otvara vrata.

IKONIJA (ulazi): Kome si to otvarala? CMILjA: Lupala ona profisorka! IKONIJA: Koja profisorka? CMILjA: Ona, što je uzima onaj profisor! IKONIJA: Šta je htela?

IKONIJA (ulazi): Kome si to otvarala? CMILjA: Lupala ona profisorka! IKONIJA: Koja profisorka? CMILjA: Ona, što je uzima onaj profisor! IKONIJA: Šta je htela? CMILjA: Napo je neki manijak, zamisli!

IKONIJA: Nju onoliku da napadne? CMILjA: Jedva je milicajci spasli! IKONIJA: Manijak! Ko da mi je ona nešto pa bolja! (Hramljući, ulazi Anđelko.

Stanković, Borisav - JOVČA

Ne znam. (Prihvata peškir koji joj Jovča vraća.) JOVČA E, e... SOFIJA (iznosi pojas i odelo gornje; ona i Vela drže pojas kojim se Jovča opasuje). JOVČA (spušta se na minderluk, pruža noge).

MARIJA Pa kao što znaš, tako je. JOVČA Jeste zdravi? MARIJA Zdravi. JOVČA A Vaska? Kako ona? MARIJA Zdrava je. JOVČA Zdrava? Nije bolovala? Da ti ne kriješ?... MARIJA Nije, nije. Videćeš je već kakva je.

Nisam htela da je budim. JOVČA Ako, ako... Dobro, što je nisi budila. Neka spava, neka se odmara. Ama, da nije ona bolovala, bila bolesna, a ti me sad lažeš, kriješ? Jer, snevao sam je, toliko puta sam je snevao, pa sam se bojao...

Ali, ako su moji, ako sam ih rodio, ja sam se svakom i odužio. Svaki ima da jede i da živi. A Vaska, ona je moja i hoću da je moja.

(Ljutito): Hajd, sada idi! MARIJA (odlazi; silazi u kujnu u kojoj nastane potmuo žagor kad ona uđe). Pauza. MITA i ANĐA (izlaze iz kujne.

A i ona (pokazuje na Anđu) i ona mu je pomagala. Ali, ona sigurno je znala da te pare nisu moje već da su to tvoje, od tebe,

A i ona (pokazuje na Anđu) i ona mu je pomagala. Ali, ona sigurno je znala da te pare nisu moje već da su to tvoje, od tebe, bato, pa samo da se ne

A i ona (pokazuje na Anđu) i ona mu je pomagala. Ali, ona sigurno je znala da te pare nisu moje već da su to tvoje, od tebe, bato, pa samo da se ne obruka pred tobom, i ona,

ona sigurno je znala da te pare nisu moje već da su to tvoje, od tebe, bato, pa samo da se ne obruka pred tobom, i ona, dan i noć je sa njim radila, pomagala mu je. I odužiše se, vratiše, pomogoše se i podigoše se. Ali pokojnik umre.

I govorim ovoj: Zašto, more, zašto toliki trošak? A ona, kao da sam joj krvnik a ne brat, kao da joj zlo mislim, čak se i obrecne na mene: I moja kuća neka je vesela!

svoje dete da izgrdim, izbijem, jer znam da će ono odmah kod nje da beži, i jedva tamo kod nje da ostane, jer zna da će ona, tetka, da ih krije, i oni tamo kod nje, s njim, da se vesele.

Odavna sam ja čekao da kažem, da skinem sa sebe. Neću posle da sam ja kriv, da ja nisam govorio, kazao... A sad, eto ona, i sad sama neka, kako zna, govori, brani se... (Povlače se u kujnu.) JOVČA (Anđi, posle pauze): Pa?

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Ova materija, budući najpotrebnija i najpoleznija človečeskom rodu, ona će biti i najosobitije namerenije ovoga mojega pisanja.

Znajući nesumnjeno da sva naša govorenja i dela, a navlastito ona koja se na štampu izdaju i poslednjim rodovom predaju, večna sledovanja imadu, neću nimalo sebe zaboraviti; čuvaću se

druge svlači, i da i[h] nage, takove kakvi su, pokazuje, videći da je zato ljudi dobrovoljno ne trpe, no da na nju mrze, ona je pobegla i sakrila se u jedan bunar.

I nareče bog prvoj ženi ime život, jer je ona mati sviju koji na zemlji živu. Evo vaša slava i visoko dostojinstvo, koja čini da svi narodi krasnonaravni i

Dođe i ona jedanput. Nika uzme moju torbu s našim košuljama, mojim katihisisom i časlovcem i s| hlebom koji smo jošte s večera

Moja majstorica bila uranila, da u crkvu pođe. Slažem njojzi da ću s Nikom celi dan na udicama ribu loviti. Ona zapovedi sluškinji da mi dâ komad hleba, govoreći: „Kad ste ludi, ja vam pameti ne dado[h]; idete po suncu i gladujete,

Idi za naukom; s njom ćeš svud prestati i tvoje življenje pošteno zaslužiti. Moj sinko, prošla su ona glupa i slepa vremena kad se je među nami govorilo: „Bolje je šest vranaca u karuca nego šest škola u glavi.

U ona vremena, to je nekakva moda bila, da narodi jedan drugog proklinju. Sad su ljudi mnogo pametniji, ne dadu se proklinjati.

ni po imenu, ništa manje oni su nami mili i dragi baš kako da smo mi u nji[h]ovo vreme živili i kao da su nami sva ona dobra učinili koja su oni, sam bog zna kome i kome, sotvorili i pokazali.

i za učiniti da onoj prekrasnoj devici čitanje toga bude prijatnije, raspoložim to na glave, počinjući svaku po azbuki. Ona je to tako rado čitala i tome se toliko radovala, koliko da je svu mudrost Solomonovu u ona dva-tri tabaka imala.

Ona je to tako rado čitala i tome se toliko radovala, koliko da je svu mudrost Solomonovu u ona dva-tri tabaka imala.

Kako bi mu ko kazao da je ta i ta ikona čudotvorna, on bi pitao: „Stoji li ona sama sobom na vozduhu ili je prikovata, prilepljena za zid ili o ekser privešena?

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Samo se po sebi razumije da je među Jerkovićima najodabranija ona grana od koje je živi fratar. Fra-Vice (1774, † 1793, ††1835), onaj kojemu su „ajduci odsikli desno uvo i koji osta

Pošto bi se Kušmelj isplakao, uzela bi ona Škemba preda se, pa mu počne ovako tepati: — Evo, ko će biti naš redovnik, naš biskup, naša kruna!...

— reče duhovnik, pa doda s praga: — Valjen Isus! — Vazda Isus i Marija! — prihvatiše Kušmelj i Osinjača. Ona zbunjena stade se muvati po kući, ne znajući šta će. — Pa kako, kako? — pita dujo.

— Ej, da nije krov popločan, ili bar da je šira badža! — odgovori onaj uzdahnuvši. Pošto ona trojica pojedoše ribu, domaćin dohvati s police jedan zemljani vrč, duhnu u nj i naglo odmahnu glavom, jer milioni

bila pala prid trganje, te ti ga ja smišaj s novim; a novoga sam naša trinaest barila, te ti ja sve uspi u onu bačvu; a ona bačva bere malo više od 18 barila, te ti ja... — A je li čemu? — prekide Osinjača, pitajući fratra.

Brat mu tad započe: U zdravlje vaše mile dobrodošlosti, kâ šta je uvike bilo naše drage dobrodošlosti, jer ona uvik naše želje i našu dušu isliđuje, jer ona odi i brodi među nama grišnima, baš kâ mudrost među volovima, da nas

mile dobrodošlosti, kâ šta je uvike bilo naše drage dobrodošlosti, jer ona uvik naše želje i našu dušu isliđuje, jer ona odi i brodi među nama grišnima, baš kâ mudrost među volovima, da nas provedri i prosvitli, ruža naša, kâ svića kroza

A ti me, mali, izuj! Osinjača dopade i ižljubi obje ruke djeveru. Za njom pristupi Kušmelj. Oboje zavodnjelo očima. Ona se obrne ka sluzi, pa htjede i njega u ruku cjelivati. — Taa-ko! Dosta, dosta! — reče Brne. — Vrime je leći!

Kljako oturi Šundu i stane na njegovo mjesto: — Mi ti ne zapovidamo, niti možemo, ali krvi mi Isusove (a ona je priskupa!) kajaćeš se, ako ga povedeš, jer će te ovo dite osramotiti i nas sviju! — Taa-ko!

U taj mah ušeta u baštu fra-Tetka, pa kad je bio pod drvetom, gaknu ona tica vrhu njega, a on dohvati grumen zemlje i baci je nada se, te sleti tica i poče trčati nezgrapnijem dugim nogama, a

— Šta ćeš, dite? — Kako se zove ona tica zlatna repa? Eno je u vrtlu. — Ono je pajun. Ajde, sad. — A one druge kusaste? — Ono su varaunke. Ajde, sad.

Bakonja se primače vratima i vidje ona dva đakona pred nalonjom: jedan čati, drugi prati očima. Poslije njekoliko, onaj drugi poče da čati, a prvi da gleda,

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

NI PREDEO MAGLEN Kao da smo sišli pod zemlju, u trap, Nemo smo stajali tako: dub i dub. O zar je noć ova bila ona kap Što prepuni čašu i već preli rub.

Pa onda: opet il zauvek — pasti. NA TLE SAD JABUKA PADE Na tle sad jabuka pade. Zalud je tražiš po travi. Ona je u tvojoj glavi: Uz druge stvari već stade. Niko je video nije.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Ledene motike prgavo mi naleću na glavu i ruke, a ona me za noge vuče u svoj okovani trbuh. E, nećeš me sad, kažem glasno i opsujem, jer tako je bilo kad je u moj šanac na

je išaputao Đorđu, a Simki rekao glasno, da ja čujem: ima da radi ono što on želi a da jede ono što mi gazde jedemo. Ona mi očima izmeri snagu i vide da sam krupan i zdrav, pa joj ne beše pravo.

Pa mu je jednom mahnula rukom i on joj prišao, mahnula sigurno, odsečno, kao da ona zapoveda tom vojskom što iz crnih i suvih gusaka iskače na obalu reke. „Ja znam šta SI ti.

Više nikada nije smeo da svrati na konak u tu mehanu. Šta li je imala da mu kaže? Ona je nešto znala, mislio je često dok je lomio zelene simite što su se pušili belim, ljutim dimom.

A odavde, kad je kuća blizu, dok se uz kavu odmara u ovoj sobi, sve je sladunjavi miris Simkine lanene košulje, koju ona uvek čistu oblači čekajući ga da se vrati s puta. Čvrste, krupne i tople dojke. Moje, uvek bi pomislio.

I ona, Simka, jedva čeka da ga mrtvog nagazi dna metra u smonicu, pa posle da se vucara sa slugama, da gazduje, živi kao kneg

čeka da ga mrtvog nagazi dna metra u smonicu, pa posle da se vucara sa slugama, da gazduje, živi kao kneginja, jer je i ona radi dukata pošla za njega: kad su se prvi put sreli, gledala ga je odozgo i žmiravo, stajali su uz manastirski zid po

Sedeo je on na gomili zrelih tikava, s majkom ih razbijao svinjama, a ona je, držeći pune šake sluzavih semenki, rekla: „Muško si, bogat si, žen ima koliko hoćeš i kakvih hoćeš. Nemoj Simku.

Sutra pre zore da si došao! — maznim glasom doviknu Simka uvodeći volove u dvorište. Đorđe duže postaja sam na putu, ona je uvek vesela, izvadi iz džepa nisku đinđuva i s gađenjem je baci u sneg. ...

Nekada, dok bi oblačila košulju, nazivala je ona njega, samo u mislima, „moj čvorak“. Večeras se setila toga zaboravljenog i nikad neizgovorenog tepanja, s uživanjem i

A ona, odjednom umorna, svila bi ruke pod glavu i mrak sobe ispunila dubokim uzdasima. U zoru, kad bi se Đorđe preokrenuo na

U zoru, kad bi se Đorđe preokrenuo na poslednji san, ona bi se iz inata i ljutnje, vrela i opuštena, prostrla po njemu.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Brzina kojom je devojčica učila zbuni staricu. Još je više iznenadi da mala zna i ono što ona nije znala. »Od koga li je sve to naučila?« Starica se zaprepasti kad u vezu vide ptice i cveće kakvih nigde nije bilo.

Žene bogataša i moćnika otimale su se o čudesni vez i čipke. Svaka je želela da baš ona bude ta koja će nositi odeću protkanu zlatastim sjajem.

više od rastanka, bolela ju je misao da ju je on odbacio i zaboravio, sve dok nisu počele stizati njegove slike koje je ona trebala da prenese na svilu.

Niti je on mogao unutra, niti ona napolje. Dan i noć, kao bleda biserna školjka, sjalo je iza rešetaka devojčino lice.

Od te noći lice joj je postalo još prozračnije, još nežnije, kao što je prozračan i nežan bio njen vez. Tim vezom ona je iščezlom mladiću govorila sve što rečima nije mogla da kaže.

S rekama nema iznenađenja, nema briga. Ne rađaju se često budale kao ona što je htela da teče ispod zemlje. Majka svih reka osmehnu se tek rođenoj kćeri i podiže palicu ka zapadu, kad mala

Jedan kraj luka doticao je vrh planine, drugi je nežno zaranjao u more, ali ona sama nije pripadala ni planini ni moru. Bila je nebeska reka. Nazvali su je duga.

Šta traže?« — pitala se, ali odgovora nije bilo. Iznad svega uzbuđivala su je razigrana dečja stopala, naročito ona najmanja. Posmatrajući ih, činilo joj se da trči zajedno s njima. Brzo, brže, još brže!

Od vrapčevoga kljuna? Njenog dlana? Čega li. Začuđena, ona je stavi u lonac zemlje i zali. Jesu li dani, ili je kao pena u brzoj reci, letelo vreme?

Svakoga dana bivao je sve krupniji, a kad se počeo otvarati, devojčica oseti kako i ona postaje jača. Majka, čudeći se, podiže obrve: — Otkuda ovaj cvet ovde?

Pa, ipak, izlete iz ploda, jednoga jutra, koštica kao zlatna pčelica i slete devojčici na dlan. Drhteći, ona je proguta i istoga trena poskoči na krevetu. — Ja hodam! Ja trčim!

mahnu glavom, a devojčica, napokon, shvati da to on govori, priđe i izvuče ga iz pukotine, zaprepašćena kako to da ona razume jezik ptica i buba. — Kako da i ne razumeš? — cvrčak se tiho nasmeja, kao da čita njene misli.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Nekada, u staro vreme, tako se nazivala ona četvrt Beograda ispod današnje Ulice cara Dušana koja je, krajem XVІІІ i početkom XIX veka, bila naseljena pretežno

Posle Drugog rata ona se širila i preplitala sa krošnjama izraslih lipa tako da nad Francuskom ulicom, sada, čak i u zatamnjenim danima,

(Izgleda, samo, da je dobrote uvek malo, ili se jedino ona skriva.) Ni psovka se nije izmenila. Ne, neće da uđe. Gospodar Jovan ubrzava korak duž tihih, sivih zgrada (njegova

Jovan bi da pita svog imenjaka, mlađeg gotovo čitavo stoleće, da li je i njemu išla ona jeza uz kičmu kad su ga napadali kao besnog psa? Jeza, ne od straha, od zgranutosti.

gleda u visoku zgradu, sa kupolom, ukoso od Doma JNA: zidana tridesetih godina ovog veka, sačuvana u bombardovanjima, ona označava početak Ulice 29. novembra.

se ogromna noć odjednom, sva, nečujno iskosila u svojim bezdanima, zanemeli su dahovi svih ponora, kao da se začula ona pesma, Vasa je poleteo a njegov uzvik „Za mnomte, braćo!“ probio je teskobu tame.

U odbrani, Mirko je pucao a pucanj je privukao i druge stražare. Počeo je boj. U međuvremenu, ona su petorica uspela da otvore Sava-kapiju i puste ustanike, a onda su pohitali u pomoć Kondi i Mirku.

U taj ga je čas zabolela rana u kuku, ona rana koju je zadobio u godini velikog poraza, 1813, i koju je, izgleda uzaludno, lečio u Beču.

Uvek je morao natrag, u borbu, a sad je, po prilici, morao napred, iz borbe. Između njega i života počinjala je ona tanka a opasna pukotina. Oslonjen konju o vrat još je, u sebi, osećao mladost a telo ga je već izdavalo.

je vrlo stara, ova je druga kuća i vrlo uska i vrlo izbledela: u svojoj opustošenosti mogla bi da deluje avetinjski ali ona deluje samo nestvarno i, u toj nestvarnosti, ljupko.

Ne podseća toliko na zgradu koja pamti ona strahotna turska doba koliko na naherene zgradurke koje je, u svojim stripovima o miševima i francuskoj provinciji,

A svitanje je voleo kao što je voleo da se juri, na konju, niz strmine, sa vetrom, kao što je voleo i ona nesnosna letnja podneva kada je sunce zlo a zemlja zamire.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Br. Radičević III ONAMO, 'NAMO... Onamo, 'namo, za brda ona, Govore da je razoren dvor Mojega dara; onamo, vele, Bio je negda junački zbor. Onamo, 'namo! da viđu Prizren!

“ Onamo, 'namo, za brda ona, Kazuju da je zeleni gaj Pod kim se dižu dečani sveti; Molitva u njih prisvaja raj. Onamo, 'namo!

Onamo, 'namo! za brda ona, Gdje nebo plavi savija svod, Na srpska polja, na polja bojna, Onamo, braćo, spremajmo hod!

Onamo, 'namo, za brda ona, Pogažen konj'ma klikuje Jug: „U pomoć, djeco! u pomoć, sinci! Svetit' me starca svet vi je dug!“ Onamo, 'namo!

Onamo, 'namo, za brda ona, Milošev, kažu, prebiva grob!... Onamo!... Pokoj dobiću duši Kad Srbin više ne bude rob. Nikola I Petrović Njegoš IV

Ja se šetam, družina sa mnome. Mi idemo Stražilovu tome. Pod nogama ona rosna trava, A sa strane brda mirisava, A ovde se potok pošalio, Pa nam puta mladim preprečio; Preko njega skačemo

“ Pa se mlađan za njom stisnu, Dohvati je sade; „Jao mene!“ ona vrisnu, Pa pod lipu pade. O da čudna valjuškanja Po zelenoj travi! O da čudna ljuljuškanja, Da t' podiđu mravi!

Naša nada - sen praznoga sena! Posedasmo pored odra njena. Mi i senu verujemo slepo. - Ona moli: - „Pričaj mi što lepo!“ Gladeć' kosu sa čela joj vrela, Smišljam šta bi rado čuti htela.

“ „Oživeće u lugu slavuji, Sva će ropa pesmom da zabruji!“ Ona šapnu: - „Oh, mili slavuji!“ „Dić' ćemo se fruškogorskom raju, Ići ćemo sve u zagrljaju, Plandovati po onom

“ „Dić' ćemo se fruškogorskom raju, Ići ćemo sve u zagrljaju, Plandovati po onom bukviku“ Ona reče: - „Ti ćeš nosit' Smiljku!

“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te!

“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te! Ni otkuda nema mi odjeka...

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Navrh gore tron se gordi visi i palata prevječnoga cara; vječnosti je ovde kolijevka: ovde se je ona okrunila svetom rukom velikoga tvorca, odavde je hitro polećela na opširno carstvo i gospodstvo, odavde je prva

povede me unaprijed malo kod jednoga istočnika malop „Tu ti sjedi i vode se napij sa bistroga toga istočnika; ona će ti upravo otkriti strašnu sudbu tvoga padenija!

Strašna sudba prvijeh nebesah, o kojoj je pomislit užasno, ona dade smjelom grabitelju slučaj zgodan te prostor zavlada, i prisvoji ime svemoguće svojom voljom, svojim soglasijem.

Mir ću grubi ovaj Zemlja nazvat. Biće ona vodom izobilna, cijela će biti zasjejana raznog roda proizrastjenijem; na nju će se životne porode, u vozduhu, vodi

Ova njina pišta prijevarna biće sumnjom otrovana ljuto; lakovjerni zemaljski sužnjevi bič će strašni sumnje ispitati: ona će ih svuda sprovodati, ona će ih svuda pretjecati i poglede njine k budućnosti.

biće sumnjom otrovana ljuto; lakovjerni zemaljski sužnjevi bič će strašni sumnje ispitati: ona će ih svuda sprovodati, ona će ih svuda pretjecati i poglede njine k budućnosti.

teke jednu iskru malu vdohnut ću mu nebesne ljubavi u njegovu zemnome plođenju, da mu tužnu i kukavnu sudbu kolikogod ona ublažaje; jer on opet, ako i zabunjen, sveđer umno ostaje tvorenje i car zemlje, iako u ropstvu.

Ova borba pravde i nepravde, što je nebo tri dni kolebala, biće ona sa svijem užasom pečatana na dušu čovjeku, da mu ropstvo gorči i koleblje.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Kad stigoh pred svoju kuću, razvedrih se. Ona je, istina, stradala, krov joj bio rastrešen, a prozorska okna porazbijana.

Zato se u njoj osetih kao što se čovek oseća kod svoje kuće, pa bila ona i krovinjara. Nisam se više osećao kao riba koja gine na suvom tlu, već kao živ puž u svojoj kućici.

Dela svetske literature zastupljena su njenim prvoklasnim piscima. Istina, sva ta dela pročitao sam u toku godina, ali ona se mogu čitati i više puta.

“ zapita me štampar. „Otštampajte te poslednje tabake na žućkastoj hartiji. To neće umanjiti naučnu vrednost knjige, a ona će nositi žig svoje burne istorije!“ Tako je i učinjeno.

u onaj trenutak kada se mladi Aristoteles našao pred Partenonom i Erehtejom; imao sam samo da opišem svoje utiske pred ona dva hrama, pa da vidim Aristotela živa pred sobom.

Sve tri velike sveske toga dela proučih sa velikim uživanjem. Tako sam zavoleo istoriju nauka. Ona se razlikovala od svetske istorije time što su u njoj, mesto naslednih vladara, glavnu ulogu igrali oni ljudi koji su

Rado se odazvah tome pozivu i sporazumesmo se da u toj knjizi objavim ona tri spomenuta neobjavljena poglavlja o Lavoazijeu i njegovim savremenicima, a kao uvod tome i objavljeno poglavlje o

„Tako je!“ uzviknuše Pitagorini učenici. „Sfera!“ nastavi Pitagora. „Ona je najsavršeniji geometriski oblik što ga može biti.

Ravnomerno obrtanje takve sfere oko njene ose, kojim ostaje ona stvarno u samoj sebi, savršena je slika neprolaznosti, dok nam pravolinijsko kretanje, koje mora da se ugasi kad tad,

„I naša zemlja ima taj najsavršeniji oblik. Ona lebdi u središtu nebeske sfere. Između nje i te sfere obrću se, povlačeni od ove, sedam daljih koncentričnih sfera koje

Iz mora se uzdiže još jedna jasna zvezda. „Pogledajte onamo!“ reče Pitagora. „Ona zvezda koja se sad baš pojavila nad površinom mora, to je Sirius, najsvetlija zvezda spoljne nebeske kristalne sfere.

Nju vidimo danas prvi put u godini pred sam izlazak Sunca. Ona je još juče bila toliko blizu Sunca, da ju je odblesak Sunca činio nevidljivom za naše oči.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Kad sam toga jutra pogledao na policu s knjigama ona se bila pogla kao skrušena, u očajno poguren mali globus, ukras na pisaćem stolu, nisam smeo ni da gledam, a šetalica

Pa onda grunem u taštinu sobu i užasno je prepadnem. Ona se, neiskazano udubljena u podlistak Tome Milinovića „Anka Obrenović i smrt Kneza Mihaila“, specijalno u Vrlo

Dočekao me je pred veče na stanici, sa svojom malom sestrom, pa smo otišli njegovoj kući, gde je vladala ona predsvadbena svečana tišina. Sve je bilo čisto, pobožno, očekujuće.

Prozor je bio otvoren i zadah vlažne zemlje i mokrog lišća, ona vlažna svežina puna mirisa, sa mesečinom iza kiše, ispunjavala je sobu neodređenim ali milim uspomenama râne naše

„Je l' od pravih?“ „Pa jest od pravih, pravcatih.“ „Eto, da kažem pravo, treća.“ „I ti me uveravaš, da je ona isto onako snažna, pomamna i odana, kao prva, koju nisam zaboravio i koja se nije najbolje svršila?

“ „Ona je silnija od svih ranijih, veruj mi. „I to može biti i ne čudim se, najzad, jer te poznajem. „A zar je mene teško

Stajao sam na trećem spratu naslonjen na ogradu i gledao dole u dubinu betonski pod kad je ona izašla. I odjednom dođe mi da je uverim koliko je volim pa joj rekoh: Hoćeš li da skočim dole?

Ali molim te reci, klimni samo glavom. (Govorio sam brzo.) I da je ona klimnula glavom ili da sam u njenim očima samo nazreo željicu da se uveri u moju nameru, ja bih, osećao sam dobro, za

što njezin otac ne pristaje na brak i što ćeš se preksutra venčati na malo nezgodan način, jer, kao što mi reče, ona treba da odbegne?“ „Ne, šta me se tiče njen otac?

— Ne priznajemo nebirane poslanike, niti privremeni parlamenat — prekide ga, u isto vreme, ona prva prilika što nas je pronašla.

Međutim, moj drug, svakako postiđen i uvređen, dunu u sveću tako jak o da je obori, ali odmah zatim ona prilika što nas je pronašla kresnu palidrvce pa upali drugu.

— Pa zabaci ruku i izvadi iz pregrade pljoskavu bočicu s konjakom koju ponudi studentkinji. Ona naže nekoliko gutljaja pa je pruži drugom studentu, ali on odbi.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Na svim vratima bila su debela mliječna stakla; ona na desnoj, sunčanoj strani sjala su u žaru, oživljena žutilom sunca koje je nadiralo i čisto previralo preko okvira, a

i čisto previralo preko okvira, a u brušenim rubovima lomile su se zrake rasipljući se u jarkim duginim bojama; ona na lijevoj strani bila su nijema, zastrta neprozirnom opalskom zamagljenošću, i, pred veče, lagano podlivena plavkastim

U tom i jest nevolja, u tom leži opasna snaga slabosti: što ona nagriza, rastače, i najzad neminovno savlada snagu. Poznata priča!

A treća, nadodatna ali nipošto neznačajna, ležala je u tome što je ona prva korist bila uspješno maskirana ovom drugom; to su u neku ruku bile kao kamate na moralnim, nematerijalnim

Ali i taj časak bio je dovoljan da mi izmakne jedna karika u slijedu metamorfoza, i baš ona najbitnija; preda mnom je već stajao, gotov i promitaren, noćni čovjek. Očekivao sam: neće li početi da klanja?

— Mama! — uskliknuo bih trzajući je za rukav. — Ja te ne poznam! Ja te ne poznam!... Ona bi se osmjehnula, ali je i taj osmijeh ostajao ograničen na sama usta i treptao oko njih, tek blijedo i mutno uočljiv na

A ona me pitala, s malim izrazom zabrinutosti i neshvatanja: — Što ti je? Reci, što ti je? Ja ne bih odgovorio ništa.

stric je prosjedio svoj vijek u toj prostoriji a da nikad nije osjetio ni žurbe ni duga vremena, jednako kao ni ona stabljika filodendrona koja u uglu već godinama bezglasno živi, u ustajalom zraku i duhanskom dimu, pružajući

Zvao sam ga ujkom Bertom. On je, rekoh, naslijedio starog gospodina u fabrikaciji mastike. Ali mastika nije više bila ona ista: promijenio se mađioničar, pa se promijenila i mastika.

A čitava potreba za doživljavanjem, čitava potražnja misaone i osjećajne mašine za događajnom materijom koju će ona preraditi i ispresti, namirivala se uvozom iz dalekih krajeva.

Znao sam da mu žena boluje od raka u utrobi i da će uskoro umrijeti. Zamišljao sam kako u noći leži pored nje — ona spava a on bdije — i u njoj nezaustavivo nešto raste, raste. (A dokle će, mili bože, tako to da raste?

sa svojim niskim, podozrivim čelom, a ja sam trpio od tog pretjeranog približavanja, strepeći da mi je ne zapahne. Ona se opravdavala, zaklinjala, uvjeravala ga, uzdrhtala i ublijedjela dajući u to svu dušu i hvatajući svojim vlažnim

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Neka sumorna seta i zamišljeno raspoloženje ovlada njime od onoga trenutka, kad mu do ušiju dopre ona pakosna uvreda od Sretena.

Đurica opet počinje mahati zvonom i — misliti... Mislio je o onoj uvredi. Znao je on koga se tiče ona napomena o jalovici.

On je držao, da je to pravilo, po kome se svi upravljaju. Pa zato ga je i iznenadila ona napomena o jalovicama. I da ne bi ove medenice, kako se rodio plah i prek, bilo bi svačega. Ali popa mu razgali srce...

Zato je izbegavaše svuda, a ona, s toga, i ne sanjaše šta se zbiva u duši njegovoj. Stanka ga je znala po razgovorima drugih devojaka i gledala je na

Beše to tako samovoljna i ćudljiva narav, kakva se i među ljudima retko nalazi. Još iz detinjstva ona beše čudnovata i osobita i ne nalikovaše na drugu decu Marka Radonjića, niti na druge seoske devojke: beše u njoj mnogo

Behu izišle da beru lešnjike, pa ih pri povratku zastade prvi suton. Sa njima beše i Stanka. Čim poče da se spušta ona nema tama na šumu i livade, devojke se prigrčiše jedna uz drugu, pa počeše one obične priče o vampirima i vešticama,

Stanka ućuta i više ni s kim ne prozbori ni reči. Posle nekoliko dana ona je dve noći sačekala ponoćne petlove pod osojem, pa ne videći ništa, vrati se kući zlovoljna.

Neprestano je potom mislila i pitala se: zašto ona ne može da vidi ni vampira ni drekavca, kad, eto, drugi ljudi mogu...

da mi je samo da prekoljem ovog kmeta zubima...« kao munje ređahu mu se misli u glavi, a desna mu ruka, ona što još ne beše jelek na njoj namešten, sama se povijaše iz ramena, i Đurici bi veoma po volji što nikako ne može odeću

— Lakše sad — reče mu pisar — pazi da opkopaš polako. Kad digoše malu daščicu, videše da ona poklapa neku veliku mazušku, koja beše puna čarapa i peškira, a na vrhu stajahu taliri i polutaci. — Ene de!

— Mak' se otale, babo, Dok nisi zlo prošla! — viknu kmet i izgura je iz vajata, ali ona produži i dalje naricati i prizivati za svedoke celo selo i sve svetitelje.

»Šta li će ona reći kad čuje?... Prezreće me, grdiće kao i svi drugi. Reći će: tako mu i treba!... Nazvaće me lopužom i svakojakim

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Starac mu odgovori: — Ta je zemlja tamo na istoku, i u toj zemlji živi samo jedna devojka, i ona ima dvanaest džinova što joj zemlju čuvaju.

Onda i deca puste smrt, a ova sad iz sve snage pojuri za Petrom. Kad je Petar već došao bio blizu one zemlje, opazi ga ona devojka i iziđe pred njega, da ga odbrani od smrti i prebaci preko vode u svoju zemlju.

na straži stajao, al̓ eto ti smrti gdje ide da pita boga šta će raditi, a kad dođe do njega, reče joj on da stane i ona stane. On ju pita kuda će, a ona mu reče: — Idem pitati boga šta bih sad radila.

On ju pita kuda će, a ona mu reče: — Idem pitati boga šta bih sad radila. A soldat joj reče: — Ti ne moreš tamo, nego ostani ovdje, a ja idem

Kad je sve raskopala, ide opet bogu pitati šta će sad raditi. Ona dođe gore, a soldat je opet ustavi, pa je upita kuda će.

Ona dođe gore, a soldat je opet ustavi, pa je upita kuda će. Ona reče da ide pitati šta će sad, a soldat joj kaže: — Ja idem, — pa otide, a bog ga pita: — Što si došao?

— Rekao ti je da ideš pa da sav onaj kamen što si iskopala sneseš na jednu hrpu na ravnicu. Kad to ona čuje, otide, pa vuci kamen, te opet devet godina radi ona u kamenu, a nigdje nitko ne umire, već ima staraca i

Kad to ona čuje, otide, pa vuci kamen, te opet devet godina radi ona u kamenu, a nigdje nitko ne umire, već ima staraca i bolesnika koji mole boga dan i noć da umru, ali da: gdje je smrt?

u kamenu, a nigdje nitko ne umire, već ima staraca i bolesnika koji mole boga dan i noć da umru, ali da: gdje je smrt? Ona kopa kamen.

Ona kopa kamen. Kad je prošlo devet godina i ona sav kamen sanijela na jednu hrpu, zakala pa opet dođe k bogu pitati što će sad, a kad dođe gore, vidi je soldat, a ona

ona sav kamen sanijela na jednu hrpu, zakala pa opet dođe k bogu pitati što će sad, a kad dođe gore, vidi je soldat, a ona koma putem plete od velike mršavosti.

Kad smrt dođe do njega, pita je on je li gotova, a ona reče da jest, pa da ide opet pitati što će sad, „i to — reče mu — ja ću sad sama ići“.

Petković, Vladislav Dis - PESME

KNjIŽEVNOSTI Vladislav Petković DIS PESME Sadržaj UTOPLjENE DUŠE 2 PROLOG 3 TAMNICA 4 KUĆA MRAKA 7 PIJANSTVO 8 ONA, I NjOJ 10 STARA PESMA 12 PESMA 14 NA ONOME BREGU 16 VIOLINA 17 HIMNA 19 RAZUMLjIVA PESMA 20 NA OČEVOM

i zaželim da sam pijan dovek; Tad ne vidim porok, društvo gde je čama, Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek. ONA, I NjOJ Tamo gde zima i leto, proleće i jesen vlada, Gde čovek živi u borbi sa ljudima i samim sobom, Gde bezazlena

Htela sam ti reći samo... Ah, al' suza guši, davi! Kako ti je, oče, tamo? Tvoju curu što ostavi? A ona te tako voli; Ali mnogo, mnogo strada. Ni Bogu se sad ne moli. Nema čemu da se nada. Ah, večno bih bila s tobom!

Sve mi se čini da pre nego veo Na misli, snove i ideje siđe, U svesti ona javiće se tada. Bojim se da će lica izraz ceo Odati lik joj svetu, kad mi priđe, I ime koje ne rekoh nikada.

Gled'o si u prošlost za tobom što spava. Pod dahom života ona nekad beše: Sad je mirna, nema k'o pučina plava, Kao usta drage koja se ne smeše.

Pred tobom u tami budućnost se vila, Nejasna i mutna kao nada ljudi, Ali smrt u sebi i ona je krila, Smrt koja se javlja, tek na groblju budi.

I njeni su vrti Umrli, da niko sad ih ne probudi. A već u toj zemlji gde je bilo cveće, Živela je ona, i mladost, i duga: A već u toj zemlji ovladala tuga, I umesto maja svud se jesen kreće.

Posle jesen došla na saranu maja. Na sarani maja bila je i ona; Saranila dane cveća i mladosti I sa njima vence, i svoje radosti, I sve što je bila njena vasiona.

I u toj grobinici mladosti i cveća Disala je ona još lepotom svojom U jesenjoj noći, u noći sa kojom Grlila je život svih mrtvih proleća.

Zaspale su potom. Ona, bez života I mladosti, spava na krilima tuge; Mesto cevi — mrtvo cveće, mrtve duge Po njoj: ona spava, s njom njena

Zaspale su potom. Ona, bez života I mladosti, spava na krilima tuge; Mesto cevi — mrtvo cveće, mrtve duge Po njoj: ona spava, s njom njena lepota.

Jedna deva htede da odmara Svoje telo; jedva da su grane, Dan i nebo, kad kosu otvara, Videli joj lepote neznane. Ona beše slika devičnosti, Bez svog venca, bela i nevina, Lutala je kroz taj život prosti, Lepa, mila, kao bašta krina.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Imao sam dve stare tetke izboranih lica, jedna od njih je imala dva zuba, koja su strčala kao slonovske kljove, koje je ona zabadala u moje obraze kad god bi me poljubila.

sam prostudirao pažljivo njihova lica, odgovorio sam zamišljeno pokazujući na jednu od njih: “ Ova nije tako ružna kao ona druga.” Mene su još od samog rođenja odredili za sveštenički poziv i ta misao me je neprestano tištala.

Njeni otac i deda su izumeli mnogobrojna oruđa za domaćinstvo, ratarstvo i druge svrhe. Ona je zaista bila velika žena, retke umešnosti, hrabrosti i moralne snage, koja se hrabro suprotstavljala životnim

Njenog oca su bili pozvali da obavi poslednju pričest bolesnika na umoru, a za vreme njegovog odsustva ona je sama otišla da pomogne jednoj porodici u susedstvu, koju je takođe napala ta strahovita bolest.

Svi članovi porodice, njih petoro, brzo su podlegli jedno za drugim. Ona ih je sama okupala i obukla. Pošto ih je prema običajima svojih predaka ukrasila cvećem, položila ih je na odar.

Čim mi se javi ideja, odmah počinjem da je razvijam u svojoj mašti. Menjam konstrukciju naprave, usavršavam je i ona radi u mojim mislima. Sasvim mi je nevažno da li moja turbina radi u mislima ili je testiram u svojoj radionici.

Sećam se, jedno popodne, kad sam izgubio sav novac i strasno žudeo za igrom, ona je došla k meni sa svežnjem novčanica i rekla mi: ”Idi i zabavljaj se! Što brže izgubiš sve što imamo, to bolje.

II. Moji prvi izumiteljski napori Zadržaću se kratko na ovim neobičnim iskustvima, jer bi ona mogla da budu interesantna studentima psihologije i fiziologije, kao i zbog toga što je ovaj period agonije ostavio

gotovo isto toliko malo znao sam o vazdušnom pritisku ali instinktivno sam se setio usisne cevi u vodi i shvatio da je ona zapušena. Kada sam ugazio u reku i oslobodio cev, voda je pojurila iz nje i pokvasila mnoga nedeljna odela.

toga jedino je trebalo da bacim komadić kartona da bih privukao njenu pažnju, skočim na noge i ščepam je pre nego što ona uspe da se iščupa iz grmlja. Na taj način bih uhvatio onoliko vrana koliko sam želeo.

Kada bih odapeo svoju strelu ona bi nestajala iz vidokruga i sa male razdaljine bi probila debelu dasku od jednog inča.

Školovanje sam nastavio u Višoj realnoj gimnaziji u Karlovcu u Hrvatskoj, gde je živela jedna od mojih tetaka. Ona je bila otmena dama, Žena jednog pukovnika, veterana, učesnika mnogih bitaka.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Krajem šesnaestog veka ona je doprla čak i do Beča i bila bi ozbiljna opasnost po celu Evropu, da nije poljski kralj Sobjeskib pritekao u pomoć i

No, moja majka me je ubrzo ubedila da sam na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila da se oseća slepa kod zdravih očiju.

Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene ni van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako

Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene ni van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još

Rado je recitovala psalme. Poznat joj je bio i život svetaca. Njen omiljeni svetac bio je sveti Sava. Ona mi je prva objasnila životnu priču ovog izuzetnog Srbina. To je za mene bilo otkriće.

Priča moje majke o njemu, i način na koji je ona to meni predstavila, stvorilo je u meni sliku sv. Save kao sveca koji je veličao vrednost knjiga i roda prema zemlji u

No, moja majka me je ubrzo ubedila da sam na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila da se oseća slepa kod zdravih očiju.

Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene ni van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako

Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene ni van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još

Rado je recitovala psalme. Poznat joj je bio i život svetaca. Njen omiljeni svetac bio je sveti Sava. Ona mi je prva objasnila životnu priču ovog izuzetnog Srbina. To je za mene bilo otkriće.

Priča moje majke o njemu, i način na koji je ona to meni predstavila, stvorilo je u meni sliku sv. Save kao sveca koji je veličao vrednost knjiga i veštinu pisanja.

Odmah, sam obavestio majku da želim da se vratim u Idvor i da joj pomognem u obrađivanju zemlje. Ona za to nije htela ni da čuje i insistirala je da ostanem u Pragu, u kome sam imao prilike da vidim toliko lepih stvari

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Jedan se od njih uozbilji: —Hoćeš doći u mene na radnju? upita je, gledajući je bezočno ravno u oči. Ona se zbuni, pa će izmičući: —Što ne bih?... A treba li ti još ko? —Ne treba drugi. Dosta si ti! Dakle, hoćeš li?

—Što bi? — upita sestru. —Ovaj mi veli hoću li u njega na radnju. —Možemo, vala, oboje! —Ne treba niko nego ona... Drugi ne može da izdrži, pa se naduši smejati, kao pomaman. —Rugaju se, bona ne bila! — brat će sestri.

— Skini ga s glave, da ga okusimo! — i pruži prema njoj ruku. — Da—nu! — izlane ona i odmače se. Mladiću je žao što se ona ne ljuti, i stade se bacati u kovrljak gnjilim maslinama. Učestao jednu za drugom.

— i pruži prema njoj ruku. — Da—nu! — izlane ona i odmače se. Mladiću je žao što se ona ne ljuti, i stade se bacati u kovrljak gnjilim maslinama. Učestao jednu za drugom.

Cveti dotuži: — Govori jezičinom što te volja, no ne diraj rukama! . — Ostavi se ti nje. Nije ona za sprdnju! — nadometne ozbiljno sin joj Marko. — Ali šta se ogrizaš kad te se ne tiče?

Nad oganj neko od one trojice beše nadvisio bakru; stoga je ona morala svoju postaviti sa strane, na dva kamena, i čekati da voda uzavri, pa da najedared uspe brašno.

Cveta mu priđe: —Sina mi noćas zabolilo, — javi umilno. —Pa šta ću mu ja? — odvrati župan. —Ništa! — vrcne ona malo razgovorom. — Dajte malo suhih drva! —Zar ste sve izgoreli? Ča radite od njih?

Može da potraje još i nedelju dana, rekoše joj neki, što se s njima svetovala. Onako nezadovoljna, ona ode županu da je odvede gospodaru da se s njim namiri. Gospodara nađoše u sobi. Uze knjigu i stade da računa.

Doduše, za brodarinu bilo bi dosta i nešto bi preteklo, ali joj rekoše da brod po ovako ružnom vremenu neće otići. A ona je napremila da pođe. Ko zna kad će vreme umekšaš. Znala je dobro koliko treba da plati za parobrod.

primiti onaj što daje bilete i za polovicu, kad sazna za nezgode što su je neprekidimice saletale, a da nije ni za što ona kriva. Pomisli da je i ona krštena duša.

Pomisli da je i ona krštena duša. Tako na obali, iščekujući, nameri se na nekoliko Zagoraca, koje je po nošnji poznala da su iz sela što je

Lepo priđe s njim preko daske, htede zgodno da zakrene među svet, ali je najednom ugleda onaj mornar i upita za biljet. Ona se časom zbuni, ali odmah se smisli i kao da nije njen posao, krene napred. —Biljet amo! — zavika mornar i ustavi je.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Čim je poezija pristala na ovako provedenu i veliku šizmu u jeziku i sve dok bude pristajala na nju, ona je morala da se nađe i nalaziće se u sferi ličnog, privatnog ili neobaveznodopadljivog a po strani od opštih, bitnih i

Kad je počela da govori o opštem i elementarnom u zajedničkoj nam kulturi, ona je, prema opštem mnjenju, postala ekskluzivna i nerazumljiva.

A poezija je, u stvari, tada jedino krenula prema elementarnome jezgru jezičkoga komunikacionog sistema. Ona je, naime, krenula – kao i one na početku pominjane nauke – ka onim oblastima u našem verbalnome ponašanju koje

svojom strukturom, to je izuzetno krupan i izuzetno teško postižan cilj najznačajnijega dela naše moderne poezije. Ona je prema tome cilju krenula već onog trenutka kad se od stilskoekspresivne periferije okrenula prema jezičkim

prvom stihu je sipati u putire, u trećem je glagol piti, a između njih je ta rujna budućnost koja se sipa i pije, pa je ona rujna zato što podrazumeva rujno vino iz našega deseteračkog kulturnog pamćenja.

hrane Usreći i njene sluškinje zvezde Koje je u živo srebro oblače („Kosova pesma“) Carica je ovde sama trava, ona koja će nad svakim od nas jednoga dana proklijati (zato je pobeda njena), a sluškinje su ovde zvezde koje je noću u

Kad bismo mogli da govorimo o nekakvoj jedva zamislivoj komunikaciji između kulture i prirode, onda bismo rekli da je ona i ovde data. Ili je bar pesnički doslućena.

I upravo tu gde dolazi do ovih opštih vrednosti, tu ona na istinski i najdublji način doprinosi zbližavanju i prožimanju kultura različnih naroda.

njenom izvornošću, neposredno zavisi od sačuvanih starih i najstarijih slojeva iskustva, ali ne treba zaboravljati da je ona isto tako velika ako se poznija iskustva tako saobraze sa starijima da se dobijaju novi a homogeni lirski proizvodi.

Nema sumnje da bi crkva kao trmka bila još jedna izredna pesnička analogija, razvijena metafora, ali u srpskoj poeziji ona već postoji. O njoj je davno pisao Laza Kostić u svojoj knjizi o Zmaju.

Tvoj te je otac nama dao, mi te nećemo uzeti silom“. Ona ne daje ni prste ni ruku dok joj otac malo ljutito ne rekne: „Ajde, ajde, daj ruku.

I ona zaista često pada na ljude, na njihove glave, kao omaglica pri gubljenju svesti, ali pada i u polje, u donje livade.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

SAVKA: Nestašan, mnogo nestašan! ŽIVKA (za vreme obe scene ona meri i kroji): Ne može da se stigne, boga mi! Ne preliva nam se, zaboga, već jedva vezujemo kraj s krajem.

ŽIVKA: Pa zar sam ja tome kriva? Pitala sam je preko kuma-Drage i ona kaže: neka dođe, kako da mi ne dođe gospa-Živkina ćerka; nisam je videla otkako se udala.

ČEDA: Nisam je videla otkako se udala, a ovamo zatvara nam vrata ispred nosa. Pa onda... ona... juče... je l' i ona nije videla gospa-Živkinu ćerku otkako se udala? DARA: E, nemoj tako.

ČEDA: Nisam je videla otkako se udala, a ovamo zatvara nam vrata ispred nosa. Pa onda... ona... juče... je l' i ona nije videla gospa-Živkinu ćerku otkako se udala? DARA: E, nemoj tako.

Pa onda... ona... juče... je l' i ona nije videla gospa-Živkinu ćerku otkako se udala? DARA: E, nemoj tako. Ona odista nije bila kod kuće, videli smo je posle na fijakeru. ŽIVKA: Eto vidiš! A ne ide to ni kao što ti misliš, zete.

Bar je žena vaspitana, otac joj je bio činovnik Glavne kontrole. Ali gospa Nata! No, teško zemlji kad je doživela da ona bude ministarka! Majka joj je izdavala kvartire za samce, a ona nameštala krevet tim samcima...

Ali gospa Nata! No, teško zemlji kad je doživela da ona bude ministarka! Majka joj je izdavala kvartire za samce, a ona nameštala krevet tim samcima... DARA: Nemoj tako, majka, pa evo i ti možeš postati ministarka.

ŽIVKA (skoči kao oparena i, kako je bila već prihvatila iz Popovićeve ruke cilinder, ona ga natuče Raki na glavu da mu tako uguši glas): Kuš, prokleto štene!

– ... A, zvala vas je? To je druga stvar. Pa onda izvolite u koje doba želite, ona će, izvesno, kroz koji čas biti kod kuće. – Molim za vaše ime? Dr Ninković, sekretar ministarstva spoljnih poslova.

) Pa šta? ČEDA: Kako pa šta? Otkud se na kartama piše „ministarka”! Kao da je to zanimanje: ministarka. DARA: Pa kad ona neće nikog da zapita, no sve sama radi. ČEDA: Pa onda – šest stotina vizitkarata!

ČEDA: Pa onda – šest stotina vizitkarata! Koliko godina misli ona da će biti ministarka? Ili misli možda da svoje vizitkarte rastura po narodu kao proklamacije?

DARA: A, vidiš, napisala Živana. ČEDA: Pa da, gospa Živka joj je prosto, nije ministarsko ime. A gde je ona, boga ti, od jutros? DARA: Kod zubnog lekara. ČEDA: Šta će tamo? DARA: Šta znam ja, opravlja zube.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Potom je za školske potrebe objavljena knjižica „Seobe” Miloša Crnjanskog (Beograd, 1985). Ona je i uzeta kao osnovica za pisanje studije San Vuka Isakoviča.

Umesto o nečistoj krvi, naslednom prokletstvu, napisan je roman o Sofki, a najviše o udaji njenoj, kojom ona ne samo da mora preći iz jedne u drugu porodicu, nego u isti mah sa visokoga (hadžijskog) mesta koje joj je pripadalo u

Ukratko, stvorena je književna varoš, utopijska koliko i stvarna; svojim se granicama, unutarnjim i spoljnjim, ona podudara sa prostorom po kome se likovi kreću i žive.

Da svega toga nema, ne bi bila moguća ni ona već glasovita Sofkina udvajanja, kada se, ponirući u svoje telo i u isti mah ga posmatrajući kao da je tuđe, osećala

Rođak je i mlađi je da bi ga ona bez zazora mogla pustiti veoma blisko, čak toliko da telom uz telo s njom kovibrira.

] a sva se tresla, valjda od svega ovoga što je oko nas sve silnije i silnije bivalo. Tresla se ona i sva mirisala, mirisala, tako mirisala!

jedan pripovedač Mile, čini simbolički gest pred svojom ženom Marikom zagrizavši u krušku što mu je kao ponude poslala ona ista Mara za kojom kopneći žudi.

znane razlike između onoga što likovi pred bliskim ljudima žele pokazati i što im se nehotično otima, zapravo i dolazi ona osobena, osetno napregnuta, nekim neodređenim iščekivanjem ispunjena atmosfera u pripoveci.

Geneza književnog dela, osobito ako se ona može pratiti prema rukopisnim varijantama, pokatkad nam baca neočekivano svetlo na njegove skrivene strane.

Bilo je na tri dana pred Uskrs. A ona tada [ . . . ]”18 Čini se da je još razgovetniji drugi slučaj. I možda zato što je Stankovića povukao da počini krupnu

smela da se makne, a kamoli vrata da zatvori, već u žarku rumen što je ulazila na prozore i trnula kroz sobe u baštu ona bi otkopčavala mintan, razgrtala košulju na prsima i posmatrajući s čežnjom i bolom svoja puna, kao mleko bela prsa,

počeo objavljivati i takođe je bez objašnjenja prekinuo22- uklonjena su oba mesta gde se Sofka počinje sećati, pa je tako i ona jaka telesna uznemirenost izgubila prvobitnu motivacionu ulogu. Tako je i u objavljenome romanu.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Zato i treba ovaj poduhvat da mu donese najviše zarade... Kad povorka naiđe u samu sutesku, ona pogna umorne konje brže da što pre mine ovo opasno mesto.

novija prostrana konaka i kladenac, a iznad njih se izdiže visoka i strma planina pod šumom i sa manje litica no što je ona druga, manastirska strana. Ni glasitijega manastira ni Teskobnijega mesta u kraju.

LjUTA PRAVOSLAVKA Još pre dvadeset dana susedi su joj doneli tu crnu vest, u koju ona nikako nije mogla verovati. Kaludrani su bili u gradu jedne subote i na trgu saznali od čudno zadovoljnih Arnauta da se

časnih posta da i ceribaš ozbiljnije stoji na derviškom ćulavu onaj krajičak lisičjega repa no njihovu tužnom Miloju ona smešna ugužvana zelena kićančica!.. Kad su sve to videli, od jada im preseo i Trg i trgovanje.

— Ne može to biti ovoga svijeta, sinjoj kukavici! — zavapila ona i skamenila se na mestu. — Može... ti da si zdravo n to dijete pokraj tebe!... Može, Bogdana, na veliku sramotu našu.

— Napolje iz kuće, Ciganine crni! Nadvor i ne plaši mi dijete! — kriknu ona ponovo i podiže put njega ožeg. Bejaše kao lavica odlučila da mu se, baci sa tim jedinim oružjem u ruci dokle jedno od

— Ali ti ćeš me opet poslušati — poče ona šapatom i previjajući se oko njega — da bježimo u Srbiju... — Ovoga svijeta ne! — Hoćemo, hoćemo.

otac n majka!.. Poslušaj me, kad zora zarudi... preko Ibra, preko planina, u... u... Miloje!.. U... u... Ona ga ogrli obema rukama, kleče ispred njega n zasu Suzama, vrelim i jakim kao bujice.

U jednom romoru a ne vezanoj reči ona mu je uz strahovite jecaje čas hvalila staru Veru, čas grdila novu, ružila, psovala i svaka joj čuda izmišljala.

Ni sa koca o Turčinu teže i vlaškije nisu nikad i ni u jednoj zemlji usta progovorila. -Jer ne da ona, Bogdana, svojega Miloja đavolu, ne da drugoj veri, tuđoj i strašnoj, daleko je od krštenika bilo!...

Pa se povrati k ognjištu i s njega diže dve razgorele glavnje. Obazrevši se s praga da li je sve u selu pospalo i mirno, ona ih brižljivo spusti ispred vrata, pa ova oprezno pritvori, nabaci veliku gvozdenu rezu na dovratnik a preko ove duboko

Jablana neće smeti niko ni popreko pogledati. Vera božja; ona tvrda, arnautska, jaka kao din turski... Nije lagao Arslan Košutan.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Hoćeš mi se ikad vratit’, Da te bolje čuvam tade, Misli moja... ili željo... Il’ spomene... šta l’ bijade? A ona mi kanda šapće Kroz tišinu blage noći: „Neću ti se nikad vratit’, — Ti ćeš k meni doći.“ VOLEO BIH LEŽAT’ MIRNO...

Hleb su mi jedom kropili Na ovom svetu krasnom, — Jedni sa svojom ljubavi, Drugi sa mržnjom strasnom. Al’ ona, ona, što mi je Svu sreću ubila, Mrzila nije nikad me, — Nikad ni ljubila.

Hleb su mi jedom kropili Na ovom svetu krasnom, — Jedni sa svojom ljubavi, Drugi sa mržnjom strasnom. Al’ ona, ona, što mi je Svu sreću ubila, Mrzila nije nikad me, — Nikad ni ljubila.

Al’ gle čuda! — Ni roga, ni repa: Naslikana opet moma lepa, Jošte lepša nego ona prva, — Srce ti se od umilja cepa.

Čuo sam da si krenô najlepših želja list I da je zdrav i snažan i svetao i čist, — Dobacit’ ga ne moga ti pred ona moga vid, Jer visok li je, brale, hineski ovaj zid.

I kad proklija jednoga dana, Pa se ostabli, pa se razgrana Sva ona ljubav, sva ona snaga, Sva ona težnja krepka i blaga, Poljupci oni iz večnog vira, Blagodat bratstva, blagoslov mira,

I kad proklija jednoga dana, Pa se ostabli, pa se razgrana Sva ona ljubav, sva ona snaga, Sva ona težnja krepka i blaga, Poljupci oni iz večnog vira, Blagodat bratstva, blagoslov mira, Sve one misli,

I kad proklija jednoga dana, Pa se ostabli, pa se razgrana Sva ona ljubav, sva ona snaga, Sva ona težnja krepka i blaga, Poljupci oni iz večnog vira, Blagodat bratstva, blagoslov mira, Sve one misli, kô barjak beo,

— Jer ovakve glase danas Samo san dariva. Oživela, vaskrsnula Srpska sloga lepa Omladina... nada naša... Ona se ne cepa. Oživelo mladih snaga Bratsko drugovanje; U starijim poštuje se Što je za štovanje.

Hvala letu, kad sunce zavlada, Toplo grli, a pruža i hlada! A jeseni i slava i hvala, Rode, plode ona nam je dala! A šta zimi, godišnjoj mezimi? Hladna zimo, hod’ da te vidimo!

Tare oči — a sve prazno... Tu prazninu pesnik pita: Gde je, gde je ona majka Što će svetu rodit’ Hrista? Gde su, gde su ti pastiri Dostojnici bogoprimstva?

Gde su, gde su ti carevi Što tražahu „sunce pravde“? A sveta im predvodnica, Ona zvezda, gde je sade? »Starmali« 1881.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Čokerljana izdatom šečatana naodi, ko izmeni ovoj povod dala, jer je i ona iz moga pera proistekla. U Vršcu, meseca septemvrija 1837. J.S.P.

EVICA: Meni je uja... FEMA: Opet ona uja? Jesam li ti kazala jedanput da on nama ne može biti rod? Šta ćeš kod njega, da mu pereš sudove?

Tu sam i Finesku povela, o beštija jedna, i ona se baš dobro častila, pak najposle zaspala pod astalom. Vičem ja: Fineska, Fineska,...

FEMA: Zna vam ta šta je šapov, ili kapov; ona se drži svoga paorluka, što je od oca primila, kao pijan plota. EVICA iziđe napolje.

EVICA iziđe napolje. FEMA: Eto, vidite, sad da ne svisnem od jeda. Druga bi načinila komplament, a ona... SARA: Ala boner! To će biti mamzel, što će se para tražiti. Verujte vi meni, madam, u Parizu neće biti takove.

Aha! Komi fo!... (Viče.) Evicken, Evice! POZORIJE 4. EVICA, PREĐAŠNjI EVICA: Evo me, majko! FEMA: Opet ona „majko“; čuješ, devojko, nemoj me jediti! Kakva majka? Gledaj me u obrazu, mislili bi ljudi da sam ti mlađa sestra.

EVICA: A moj Vasilije? FEMA: To je nesreća! Ja joj govorim o prvom gospodinu, a ona oće svinjara. A neću se ja mlogo tu s tobom rezonirati. Kaži komi fo! EVICA: Šta je to komi fo?

miko! Kanda krave vabi. POZORIJE 9. EVICA, MITAR MITAR: Devojko, šta je tvojoj materi? EVICA: Ah, ujo, ona kanda nije pri svesti, gledajte šta je uradila s kućom.

MITAR: Ja vidim promenu, ali ne znam zašto; ta ni šest nedelja nema otkad ti je otac umro. EVICA: Ona oće da je kod nje sve kao kod najveće gospode. Psuje me i grdi što radim, nego kaže da se nakitim, pa da sedim.

Psuje me i grdi što radim, nego kaže da se nakitim, pa da sedim. MITAR: O, sluta jedna, a je l’ ona sedila dok ti je otac bio živ?

EVICA: Grdila me i ružila što sam bila kod vas, i što sam radila. MITAR: Da šta, i tebe da vospita kao što je ona? Bezobraznica, vidila ono malo krajcara, pa oće da spiri. EVICA: Nekakva gospođa Sara dolazi, pak je tako uči.

Moj je Vasilije vredan. MITAR: E, moja ćerko, sad nisu ona vremena koja su bila kad sam se ja ženio. Sad je sve drugojače: prokleta moda jako je obvladala.

Miljković, Branko - PESME

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna ona ide tvojim tragom, al od sviju jedini je ne smeš videti. O sjaj na tebe njen dok pada nek je i sakriju Ti ćeš naći

O, daj mi snage nad silama grubim. Vrati mi sličnost da usnim, dok strava Tišti mi čelo i niče na stolu. Ona je deo predela što spava.

Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti Slično muzici slično praznini, spokojem. Ona će sačuvati namere moje i tvoje I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.

Dobre Volje Oivičena beskrajem Tuđa presahlost bi joj izvore otrovala Tuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju A ona bez milosti prema onome što je stvarno Ali ne i istinito, ne prestaje da se bori Srce njenih gradova je belo sunce svih

prema onome što je stvarno Ali ne i istinito, ne prestaje da se bori Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi Ona uči gradove da budu braća Velikome Gradu Koji venčava Šumadiju i Zagorje Međusobno i sa budućnošću Istraživači pod

Svaka je pesma prazna i zvezdana, Ni bol ni ljubav ne može da je zameni. Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana, Praznina što peva i mir moj rumeni.

Ali to lice ostaje najbolji dokaz zelenoga sunca i viđenih škorpija. Iza toga lica nečija krv čeka da bude rođena i ona će prepoznati to lice.

sveta u drugi kad velikim rečima prethodi pustinja nepoznatog i natrag koje nas izjednačiše POHVALA VATRI I Ona nema nikoga osim sunca i mene II Ona se ukazuje lutalici ukazuje se lukavom ukazuje se zaljubljenom Ništa nije

pustinja nepoznatog i natrag koje nas izjednačiše POHVALA VATRI I Ona nema nikoga osim sunca i mene II Ona se ukazuje lutalici ukazuje se lukavom ukazuje se zaljubljenom Ništa nije izgubljeno u vatri samo je sažeto III Na

polje doziva glasom umiri mora Jedina ptica što samu sebe stvara Iz pepela zlih vesti i praznih dogovora. Ona je računanje inspirisano zvezdama Sjaj koji ruku srce i um spaja Ona je cvet što procveta al utaja Predelu ime.

Ona je računanje inspirisano zvezdama Sjaj koji ruku srce i um spaja Ona je cvet što procveta al utaja Predelu ime. Peva iz neznana.

POREKLO NADE OSEĆANjE SVETA PROŠLOST VATRE Ona uči zvezde da budu jetke Spava sa svojim mrakom iz zagriženosti Spanđala se sa vremenom Mešajući svoj pepeo sa

Krakov, Stanislav - KRILA

Iza okruglog šatora, jedinog do sada razapetog na zažarenom polju, ukazala se bela glava kozice. Ona je klimala čupavom bradicom, i rugala se. U šatoru se čulo pljuskanje vode. To je posilni polivao komandanta.

— Samo treća četa nije podnela. — Uvek ona mora da zadocni... a što si tu konzervu... — Dobro veče, gospodin’ majore. Nova visoka prilika izbija iz mraka.

Te kakvog. Duško je dobio poljubac od male Viktorije, kroz vazduh; na vas se, čika—Joco, mnogo smejala ona čupava Vida, kamenjarka, a Andrija sa pobedonosnom trbušinom i ona oklopnjača Ida...

kroz vazduh; na vas se, čika—Joco, mnogo smejala ona čupava Vida, kamenjarka, a Andrija sa pobedonosnom trbušinom i ona oklopnjača Ida... bio je čitav prijatan skandal kod Tur— Blanša... André, cher André... kako se samo vojnici smejali.

— Naglo su me probudili... Hladno je... Pravda se sebi. Hteo bi da zadrži drhtavicu, ali mu ona trese sve mišiće. Pri prelazu reke noge je ukvasio. — Sramota, mogli bi vojnici pomisliti... Mija se malo podiže.

Pogled mu je mutan. Zabrinut je. Juče je mnogo jeo lojave ovčetine. Sada je uzeo gorku so, i ona ga je mučila po stomaku. Neko je kazao da svako neraspoloženje i briga dolazi od rđave stolice.

Mija se samo napregnuto smešio i ćutao. U tom se i Ivon primakla. I zdravi su mogli da osete miris njene puti. Ona se nasmejala Bori kao starom poznaniku. — Ozdravlja, mali... još malo pa će u Bizertu. Mija se mrštio.

hteo potužiti nekom ko je ležao uz njega, otvorio je oči, ali u sobi nije bilo više ni Bore, ni Sergija, ni bolničarke. Ona ih je odvela u drugu baraku da im pokaže ranjenog pilota. — Ah, comme il eѕt gentіl votre camarade...

Bora sav rumen, naginjao se ka Ivoni, hvatao joj ruku, i šaputao neke tako lude reči, da je ona zavaljene glave vriskala od zadovoljstva. Njeni plavi pramenovi bili su pijani od vina i ludovali su.

Čaše se isprevrtale. po stolu. Kneginja je ciknula prestrašeno. Šef, sav crven, šaputao je nešto pilotima. Ona dva Njepora kružila su da se spuste na zemlju. Nisu poneli mitraljeze. Mitraljezi su ležali rasklopljeni u malome magacinu.

Bora je podviknuo na kočijaša da vozi Zizi natrag u varoš, i poveo baronicu u svoju kolibu. Ona se smešila i ponavljala: — Comme c'eѕt gentіl, comme c'eѕt gentіl...

Celu noć je čuo topot mazgi, jauke i ječanje ranjenih. Najzad se platna šatora stadoše da bele i postaju vidna. Ona su bila teška, puna noćne i jutarnje vlage. Čulo se kako u daljini grmi. — Kajmakčalan...

Petrović, Rastko - AFRIKA

Mala je radila i, prolazeći pored mene, stalno me gledala. Upitao sam je gde spava; ona mi je rekla: „Nad kujnom!“ Onda sam joj rekao da ću spavati tu kod magacina.

“ Onda sam joj rekao da ću spavati tu kod magacina. I kad su svi otišli na spavanje, ona je došla. Tako je prvo veče bila moja.

Na prstima od nogu prstenje. Na njoj je sve novo i ona korača veselo, govoreći sama za sebe, kao da je u kakvom baletu.

Jednim drvenim maljem tuca proso u visokom drvenom avanu. Prva gola crnkinja. Kad vidi da ih gledam, ona zastaje, i naglo, mašući rasklimatano, udara ravnomerno rukom svoje dete po leđima, a onda bezbrižno nastavlja da radi.

“ Ona je ljubav glavnog kuvara Madone a po krvi je iz plemena Pel, pastirka. Sam za sebe kaže da je „briljantan“ jer ume da „ko

jedini muskul prevučen tamnom blistavom kožom: nigde opšte duge savršene linije ne prekida ni ugojenost ni jači mišić. Ona je izlivena u jednom jedinom mahu i uglačana čvrstim vazduhom i horizontima.

Gospođa J. kaže da nikad jednog crnca, ma koliko on bio kulturan, ne bi primila za svoj sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome crncu ne stavi do znanja da je od jedne niže rase no što je ona.

svoj sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome crncu ne stavi do znanja da je od jedne niže rase no što je ona. Ona je inače vrlo obrazovana, tiha fina dama, doktor je medicine i njen je muž mnoge svoje godine posvetio crnima.

sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome crncu ne stavi do znanja da je od jedne niže rase no što je ona. Ona je inače vrlo obrazovana, tiha fina dama, doktor je medicine i njen je muž mnoge svoje godine posvetio crnima.

Zemlje crveno zarđala, ona što boji prste kao šafran, crvena kao zemlja arhipelaga Los, ili Konakrija, pokrivena je gustim zelenilom.

Sad bar znam radi koga dolazi ona da sluša kada se uveče vodi razgovor sa Robertom. Uostalom, ružna je. Žurio sam se da završim jednu glavu iz knjige,

Divim se svojoj ženi kako je ona to odmah razumela i nijedan moj postupak nije rđavo tumačila. Tek posle dvadeset godina života sa crncima, ja sam se,

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Al’ nećeš, veruj, stara grešnice! Ona je srasla s mojim grudima; Kô mreža tanka svile mekane Svako je vlakno kose njezine Isprepletalo glatke krajeve Sa

Bar da ga nikad nisam videla! Bar one noći ne!... Al’ ona noć U pustim grud’ma spomen ostavi: Poslednju volju oca ranjenog I prvu ljubav!... STANA: Grom vas ubio!...

GLAVAŠ: A Đenadije? ISAK: Poturčio se, I Prodanova lepa snajica To isto s njime juče učini! Ona mi reče da ne dangubim, Nego što brže da ih izbavljam, A ključeve će sama spremiti...

„Hajduci!“ viknu, a glas joj po noći krešti kao u buljine... ISAK: To, kanda, beše majka Boškova?... BOŠKO: Ona, nesrećna!... Nije slutila Da će za ljubav oslobođenja Izbavljenoga sina izdati! VUK: Nesrećnica!...

PRVI TURČIN: Al’ je i bila noć! DRUGI TURČIN: Tako mi brade Prorokove, ovako nijesam doživio!... Baš kao ona kara-boja kojom naša hanuma progrušane vitice bojadiše. TREĆI TURČIN: Pa onaj vjetar!

Zemlja drmi, a ukrstile munje, velju, kihametu doba dolazi! Pa još kad ona šehitanbaba zakrešta: „Hajduci!...“ E, mislio sam sve će nas paša posjeći.

Vele da je nekakvu curu baš samome veziru oteo. Al’ o tome drugi put!... Kakva je, Huso, ona baba što se oko vrata šunja?... Da je noću vidim bih od nje u svijet bježao!

Da je noću vidim bih od nje u svijet bježao! PRVI TURČIN (gleda kroz prozor): Ta to je ona noćašnja vještica te nam izdade hajduke... Baš nikoja druga do ona!... DRUGI TURČIN: Eno je đe dolazi!

PRVI TURČIN (gleda kroz prozor): Ta to je ona noćašnja vještica te nam izdade hajduke... Baš nikoja druga do ona!... DRUGI TURČIN: Eno je đe dolazi! DRUGA SCENA Pređašnji. Stana dolazi.

taban stope njezine Unapred meri sitnim šarama, I, skupljajući vezen pupoljak, Na poljubac se sprema laskavi, Kad ona kroči belom nožicom, Mirisnim ust’ma da je celuje... Pa gde je sad?... STANA: Oh, sina, pašo!... Sina, sina daj!

Posle, i lica beše drukčijeg! To nije on!... Al’ gde je on?... SULEJMAN: A gde je ona?... Slušaj me, babo! I ti otvori uši, Ćerime!...

HASAN (u sebi): Ona je to Što mudrom Sulji umlje okači, Te sad kô pijan luta planinom. Golim rukama zmiju hvatajuć, Al’ pre će naći žaok

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

kod Tešice podignuti su još u mirno doba za vreme logorovanja neki šančevi, ali to je samo jedna linija i kad bi ona bila probijena, Turci ne bi dalje naišli ni na kakva utvrđena, ako se ne bi na brzu ruku u vreme same borbe podigla.

oseti zbližen sa svima ličnostima koje ga okružavaju, odnošaji odmah postanu nekako bliži, iskreniji, izgubi se ona svakidanja ukočena uzdržljivost i etikecija, a nastupi neka srdačnost: s čovekom, s kojim nikad reči u životu nisi

Meni se steže srce od bola pri ovom užasnom prizoru i pri pomisli da će možda i ona sela koja se sad onako divno bele kroz gusto zelenilo voćnjaka, za malo čas buktati u plamenu i postati crne razvaline.

— Raspaljuju, raspaljuju, vera mnogo može, ona fanatizira i čeliči. — Lepo, dakle, vi ste, oče proto, srpski derviš, pa hajdete da učinimo ovako: ja ću uzeti sablju,

dakle, vi ste, oče proto, srpski derviš, pa hajdete da učinimo ovako: ja ću uzeti sablju, a vi krst u ruku, pa kad ona vojska, što maršira za nama, stigne u Aleksinac i pođe u boj, mi da idemo pred njom i da je oduševljavamo našim primepom

; kažite da ću streljati svakoga desetoga iz ćuprijske brigade, ako ona da povod da se izgubi bitka. — Eskadroni odoše, a đeneral je još dugo i dugo praskao i ljutio se.

Mene podiđe jeza slušajući ova prosta, neizmajstorisana i kobna izvešća ranjenika, Ona su bolje kazivala pravo stanje stvari, no svi izveštaji što ih dobija Komarov i šalje Černjajevu. U tome ogranu sunce.

Na ovoj kosi nije bilo nikakvih naših utvrđenja. Ona se pruža u severo-istočnom pravcu skoro sat mesta, pa se onda spušta u prugovačku doljaču i potok.

drž' se Ture!...« Prvi je juriš odbijen, ali je turska vojska opijena slavom i pobedama. Ta ona je baš jutros zauzela naš Prugovac i tolike pozicije, ona je u muhamedanskom zanosu jurila Aleksincu, uverena da će

Ta ona je baš jutros zauzela naš Prugovac i tolike pozicije, ona je u muhamedanskom zanosu jurila Aleksincu, uverena da će još večeras konakovati u njemu.

Velimirović je krivio i optuživao, Komarov se pravdao. Kad nastupi ona duga i mučna pauza, koja obično nastupa pri takvim razgovorima, gde ni jedan ne zna šta da počne, Komarov ustade i ode.

Stoga razgledaj dobro ovu strašnu sliku. Iz nje možeš mnogo naučiti. Ona mnogo kazuje onome koji ume da je čita. Evo stani ovde i pogledaj.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Meni dođu strašni časi, Dan mi smrkne, svet s’ ugasi. Pa iz pakla mune sumnja, A kad ona na što sine — Strahota je onda videt’ Ljubav, veru i vrline.

grud ti zadesti, A vilu ću zamolit’, Da ti je namesti; Pa ako vila ne zna Da lepo postavi, Dopusti mojoj ruci Da ona popravi. HHHІH Nakićeni tvoji svati, Tebe kiti tvoja mati, — A šta će ti vojno dati?

Kad si rekla, biser da je... Ova rečca, ova mila, Ona me je u najveće Sinje more pretvorila. Pa te more grli, ljubi, Pa se more plimom diže, Oko toga bela vratalj Sav će

Kad s’ probudiš, Vidov-dan će U velike proć’, Vedriće se ona duga, Ona srpska noć. Od rane će na srcu ti s’ Draga stvoriti, S njome možeš o tom sanku Milo zboriti.

Kad s’ probudiš, Vidov-dan će U velike proć’, Vedriće se ona duga, Ona srpska noć. Od rane će na srcu ti s’ Draga stvoriti, S njome možeš o tom sanku Milo zboriti.

Ima l’ slađe što na svetu Od osmeha tog! Primakni se, ljubo moja, Baš do srca mog! LVIII Kad zarudi zora, Ona zora mila, I pozlati vršak Anđelova krila, Od velje miline Anđô krilma mane, Iz njegova krila Jedno perce pane.

Ćutala su naša usta, Samo j’ misô k misli tekla, — Tek u neke ona šapnu: „Ja bi tebi nešto rekla.“ I tada mi ispovedi, Što joj stidak dosad skrivô, Ispovedi: „Ja osećam Ispod

Uzdisaj se jedan diže Dubok, hitar, smeo, Pa ugasi onu sveću — — Je l’ baš tako hteo? Raduje l’ se ona sveća, Ili joj je žao Lete l’ i sad uzdisaji — Ko bi kaz’ti znao.

Tražim sliku oca svoga, — Jest, ona je, — al’ je nova — Propletena j’ slikom mojih Prijatelja i drugova. Tražim lica svoje dece, Što su rano u grob

Naša nada, — sen praznoga sena — Posedasmo pored odra njena. Mi i senu verujemo slepo. — Ona moli: „Pričaj mi što lepo!“ Gladeć’ kosu sa čela joj vrela, Smišljam šta bi rado čuti htela.

“ Oživiće u lugu slavuji, Sva će gora pesmom da zabruji. Ona šapnu: „Oh, mili slavuji!“ Dić’ ćemo se fruškogorskom raju, Ićićemo sve u zagrljaju, Plandovati po onom bukviku.

“ Dić’ ćemo se fruškogorskom raju, Ićićemo sve u zagrljaju, Plandovati po onom bukviku. Ona reče: „Ti ćeš nosit’ Smiljku!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Bila je to ona noć kada su naši odstupali sa vrha Kajmakčalana i došli na početni deo one bliže vertikalne prečage.

Desetar me izveštava da bombi više nema, a i municije je nestalo. A ona četvorica još se nisu vratili. — Trči do pešaka dok nisu otišli. On izlete kao mačka i poguren otrča.

— Čuo sam... To je neka otrovna zmija. — Vrlo opasna. A znaš li kako je hvataju? — Ne znam — veli onaj. — Ona živi u toplim predelima. Kad upeče sunce, izmigolji se na stenu i sunča se.

Onda polako, tiho, nečujno približuje se. Znaš... Zatim opruži štap i hop! — skine joj naočare. Ona tada ništa ne vidi... — A otkud joj naočari? — pita onaj u čudu. Mene tada savlada san.

Mišić se opet umeša: — Zar je toliko važna bila ta Siva Stena? — Isto toliko koliko i sam vrh Kajmakčalana. Ona zajedno sa vrhom čini dvoglavu aždaju. Jednu smo joj glavu dotukli, ali je sad ova druga još žešće palacala.

Već izbezumljen, dohvatih se golim rukama za žicu, kao da će me ona spasti. Obazreo sam se hitro levo i desno. Ceo prvi streljački stroj ležao je mrtav.

je borbu sa tom nenasitom i strašnom aždajom, koja je pretila da pomori ceo Solunski front, ravno sedamnaest dana. Ona se tu slomila... Ali je ipak uspela da tu aždaju prilepi za zemlju, i da joj sputa noge i rep.

Prikradali smo se polako samom otvoru... Vidimo reku... Crna reka. Ona, znaš, teče pravo na sever, pa onda skreće desno, na istok. Naišao sam sada na njen istočni krak. A-ha!

Setio sam se jednoga leša čija je glava bila zarivena u zemlju. Odmakao sam naglo glavu... Drvo se više nije videlo. I ona dvojica kažu da je dovoljno mračno. Podnarednik diže prvi glavu. „Ne vide se“ — reče. Skočili smo.

Naš je položaj očajan. A zapovest se mora izvršiti... Nikad mi nebo nije bilo tako bistro i plavo kao tada. A ona šuma čarobna. Moje se grudi nadimaju za životom. Odupro bih se i nogama i rukama.

Uhvatio sam se za nekoga, koji me podiže, i gotovo nesvestan potrčah napred, kao da me vuče ona masa. Nagazio sam na neki mulj, odakle jedva noge izvlačim.

Imao sam utisak kao kada ljudi poteraju životinju sa svih strana, a ona usplahirena ne zna kuda glavom udara. Bilo ih je koji su počeli da beže pa im granate preprečile put.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

mukama, uz vrlo nagla i nemirna smenjivanja najraznovrsnijih a oštro različitih uticaja stvarala naša starija poezija. Ona je, i danas i već poodavno, po tiranskoj mehanici navike, na veoma niskoj ceni, a pored drugih, opravdanijih razloga

I baš stoga ona nije anahronizam: u ovoj Antologiji diže se čitavo jedno stoleće srpskih pesnika da se pokloni prvom radosnom

No sve to ova knjiga daje samo ovlaš i uzgred; jer ona je ipak ono što joj ime kazuje: antologija starije srpske poezije.

i potpuno razumevanje svega onoga što se u našoj poeziji dešavalo pre Branka Radičevića a sa osobitim obzirom na njega ona, neizbežno i potpuno prirodno, nije i ne može biti dovoljna pa čak ni mnogo pogodna.

— ako se čak valjano zavlada i njome, — i da je svakome pravom piscu i ta jedna potpuno dovoljna, a do te mere da ona sama može bogato izdovoljiti i najduži život, do dna iscrpsti i najradnije stvaranje, a potpuno zasititi i najsuptilnije

Najzad, još je jedna okolnost u vezi sa građanskim pesništvom važna; ona se ne sme mimoići ni u ovako zbijenom upozoravanju pred čitanje ove Antologije.

kontinuirano stilsko jedinstvo a emocionalna i misaona jedinstvenost, i onda kada je u njoj disonantnih akorada. Ona je konzervativna, čak sa upadljivo naglašenim strahom od prekida kontinuiteta.

Pre svega, nisam smeo ne uneti u ovakvu knjigu didaktičnu poeziju Mušickoga: ona je najtvrđa kičma naše stare poezije.

Svi veće vrazi moji rukami pljeskajut, hulno zvižde na mene, a zlobno glas dajut: „To li ona preslavna Serbija u svjetu? Sad sluškinja naša bist, dala s nam pod petu.

Ne strašit sja ona vlasti, ne borut ju ljudej strasti, carej, velmožej, niščih i knjazej istrebljajet, jedinim vzorom V javleni

Nikto jeja groz izbježit, zane vsjem nam smert predležit; savjest čistaja, prava, svjataja, ne bojit sja, ona jedina jest nevredima ot strel jeja. 1766.

o ljubvi neće ni da čuje, Milosnike svoje neprestano psuje, Blagosilja samo svoga gospodara, Nit se s drugim rada ona razgovara. — Pak će opet, veruj, ovog leta biti Da će se i ona dati namoliti.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

I dokle ona stoji na moru, More će bola srce kidati... LEONARDO: Do tebe stoji, svetla gospođo! Ako nam tvoje nema pomoći,

A što se zaplakala? VUJO: E što?... Što je i Đurđe srca Ivan-begova, pa joj bogme ne da na volju baš kako bi ona šćela... A žnate, đeco, i Latinka je, pa je srce po đešto i za svojima priboljeva...

BOGDAN: „Gospodar je s gospođom...“ A to znači: Gospođa se u muško oblači. BOŠKO: Ona kalpak, — a on perišane. — BOGDAN: Gospa toke, — gospodar vistane. — BOŠKO: E, bruke! Muške ruke — ženske belenzuke.

Bez boja duša da ga zaboli... Jok! Eno, bio sam sa mladićima, Sa kojima se Zeta ponosi, A dođe ona tvoja budala — Pas stari — sâm kô što se, U času svoga ludog zanosa, S podsmehom nekim vešto krstio....

Za alem ovaj? Zar od alema misliš to je sjaj?... Suza je raje to, rajin uzdisaj! To je nasilja ona teška pot Što s tužnog čela roblja žalosnog Trostrukim bičem goni besni skot... Naše je to, naša svojina!...

Umir’ se, čedo! Trpi do sutra — Sutra i tako biće skupština, Gde će se ona pomoć rešiti Što Mlečanima dati obećah — Tom ću prilikom prognat Radoša. — A Stanišu!...

mogao: vas radi spavam, sanjam, jedem, hodam — sve to vas radi činim; a ovamo je, opet, uzeo Latinku, a boga mi, bi ona po nama i sijede pletenice ponijela, il’ ako se baš za nas starao, bar da je desetinu sa sobom doveo.

poleću, zvezde preziru Opredeljenja svoga putove I po beskrajnoj pusti lutajuć, S buntovnici se biju repati, Dok kao ona sitna đinđuvčad U bezgraničnom prsnu prostoru... Silan je on, silan, milostiv!

Da me progoni?... Da me mušketa?... Je li to Ivan-begov sin... taj Đurđe?... Je li to ona krv, ona kosovska, Što je još i za Lazara kneza, Najmanju korist srpskog naroda Svojima grud’ma verno hranila? VL.

Da me progoni?... Da me mušketa?... Je li to Ivan-begov sin... taj Đurđe?... Je li to ona krv, ona kosovska, Što je još i za Lazara kneza, Najmanju korist srpskog naroda Svojima grud’ma verno hranila? VL.

MIRA: A sad? Zar ne znaš više ljubiti? STANIŠA: Ja ne znam — Ne znam ni kako mi je, Otkad me ona zmija ujede, Čisto mi srce posta divije.

besnilo Kojim ga orkan mrazno pozdravlja — Tvog uma, ženo, čedo pakosno Uzburkalo je besne valove — A valovi su ona plemena Kojima tvoja slatka nemilost Progoni brata, oca, drugove — To su valovi, što zasad krišom, Al’ grozno

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Već nekoliko dana, od jutra do mraka, ona neprestano jadikuje i nariče na groblju, ne jedući i ne pijući ništa. Nude je jelom i pićem, daju joj haljine što ostaju

Nude je jelom i pićem, daju joj haljine što ostaju iza mrtvaca, ona sve to odbija, neće da primi, nego samo jadikuje i neprekidno jadikuje.

Rodbinu I ukopnike obuzima sve veća i studenija slutnja, i oni je gone s groblja, ali se ona uporno otima, neće da ide: — Ne dirajte me, ja sam žalobitna, ja sam meka i bolećiva srca.

'Oću da i' ožalim. Niko i' neće onako od srca ožaliti nô ja... Silom je odagnaju s groblja, ali se ona opet privuče i obnoć, kad se sve smiri i utiša, hodajući od groba do groba, jadikuje i nariče, duboko potresajući

— Počuj-de, momčiću! Otišô ja jednog dana u nuriju da vjenčam jednu seljačku Đurđiju. To je bilo za sultanovog nadžaka. Ona moja Đurđijetina ostala sama kod kuće. Vraćô sam se pokasno iz sela.

Turci se sve više primiču. Puške jednako prašte, ne prestaju. U'vatila se, Bože moj, ona barutna dumagija od neba do crne zemlje! Ništa se ne vidi, a podavi nas kokija od baruta.

obuka najprije pancijer-košulju — neće mi ni ona, mislim u sebi, biti na odmet — onda obuko' kabanicu, pa dobro natuko' škrljačinu, pripasa' sablju, a štuc i ostragušu

Sudac: Ti da se sa mnom rukuješ i zdraviš?! David: Zdravo smo, 'vala Bogu! Kako si ti, kako je gospoja? Je l' ona zdravo? Sudac: Da tebi ne fali što? Jesi li ti potpuno zdrav?

Istina Bog, mlogo sam se i promučio, dok sam to sve u glavi uredio i, rećemo kaz'ti, sredio... Šjedemo 'vako, ja i ona moja babetina, uveče kraj ognjišta, pa počnemo, štono vi velite, študijerati: ovo je, ženo, po zakonu, ovo jope' nije;

pa se bojim da ćeš pomisliti da je 'valim, a ne 'valim je, već ti po pravdi kažem: da se pečem turski zeman povrati, ona bi mogla sa svojom pameti nasred Banje Luke kadija biti. Ja velim: kadija. Kakav kadija!

“ „U koji misliš sud?“ „Pa ja mlim, ženo, u okružni, jer je šteta velika.“ „Eto, Bog te ne ubio!“ — vrisnu ona, kô da je nešto ujede za srce. „Uvijek se 'vališ: ja ovo, ja ono; pametan sam, učevan sam, znam zakon!

“ — zapanjio se ja od čuda. Sudac: Boga mi, Davide, baš ti je učevna žena. A gdje nauči ona toliku nauku? David: Đavo bi je znao, glavati gospodine!

Bojić, Milutin - PESME

I to sunce moćno čini mu se kao Neka izmoždena i prodana žena, Uvela bludnica, s koje sjaj je slao, A ona raskošno otkriva ramena.

Zašto niste jesen dana strli Biser pićem iz zmijskoga pakla Kap poslednju srčući, dok grli Vrat vam ona što nas s neba smakla?

Noć vizantijska, sladostrasna, ista Kô ona kad se rodi Gospod Novi. A samo senke s licem kô od lima, Poslednji borci carevine šture, Čuvaju kule i zidine

Sav narod kleči u stravičnoj pošti. Care, čuješ li sva crkvena zvona? Na svetu vojnu pozivlju te ona, Da spaseš svete ikone i mošti. Car, opustivši mač, gleda gde gazi Naraštaj novi stazama dolina... No gle!

Otadžbina naša sa patnje je znana, Lutajući mi je nosimo u sebi; Ona je u krvi naših večnih rana, I, kušam te, sudbo, takvu je pogrebi!

Raspi se u prah kô zvezda svemirna — I da te sanjam blešteću i čistu Što ti ne beše ona Žena prava? IV Za mene noćas vaseljene nije, Oči su tvoje sunca, zvezde, duge, Usne skup slasti, osmeha i tuge,

I jednog dana usred igre lake Ona mu razbi pehar, kad ga tače Najslađu kap da posrče zanesen, I sad, eno ga. Usred Maja jesen!

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Kad, jedno pismo miriše. Znam, pisma iz ministarstva ne mirišu; ne mirišu ni ona iz okruga, a ona iz seoskih opština... možeš misliti već!... Uzmem ovo pismo, pogledam, kad...

Kad, jedno pismo miriše. Znam, pisma iz ministarstva ne mirišu; ne mirišu ni ona iz okruga, a ona iz seoskih opština... možeš misliti već!... Uzmem ovo pismo, pogledam, kad... „Gospođici Marici Pantićevoj”.

JEROTIJE: Kažem ja tebi, Anđo, ne šalji dete u goste tetki, ali ti: neka, neka se dete provede malo. E, eto ti sad, ona se provela, a sad možeš ti da se provodiš.

E to je, vidiš, domaćin čovek, takvog zeta daj, a ne Boku. ANĐA: Šta ću, šta mogu, kad ga ona ne trpi, kaže: liči joj na petla. JEROTIJE: Rotkve njoj strugane! A šta bi ona htela!

ANĐA: Šta ću, šta mogu, kad ga ona ne trpi, kaže: liči joj na petla. JEROTIJE: Rotkve njoj strugane! A šta bi ona htela! I ja sam ličio na petla kad sam tebe uzeo, pa šta ti fali?

VIĆA: Jeste li sami? JEROTIJE: Sam. Ne možeš u celoj kući da nađeš mesta gde možeš poverljivo da razgovaraš. Ona naša kancelarija prava jurija; tek zineš, a neko upadne! Ovde opet, možemo! (Seda.

Kaži mu neka zaviri gde god se može zaviriti. Po svima kafanicama. Neka ode i do one Kate kod gornjega bunara, i ona izdaje sobe za samce.

Grli te tvoj Đoka.” ANĐA (ulazi sleva, pa kad sagleda polomljene sudove po zemlji, ona zastane na vratima): Maro, dete, ti si mora biti razgovarala s ocem o tvojoj udaji? MARICA: Ko to kaže?

ŽIKA: Kažem... mogla bi rocpođa kapetanica da ide u srez. JEROTIJE: Eto ti sad. Kako ona može da ide u srez po zvaničnoj dužnosti? ŽIKA: Nje se najviše boje predsednici opština.

ŽIKA: Nje se najviše boje predsednici opština. JEROTIJE: Ono, da je ona stroga, to priznajem, ali što ne ide, ne ide.

MILADIN: Ja velim, gospodin-Žiko, da ti učiniš tvoje, a... ja već znam moje. Ima, znaš, ona tvoja hartija kod mene... ŽIKA: Uh, majku mu, i jest velika stvar.

ŽIKA: Uh, majku mu, i jest velika stvar. Dužan sam ti sto dinara, pa okupio svaki dan: ona hartija kod mene... MILADIN: Nikad ti, gospodine Žiko, nisam spomenuo dosad.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Uskoro je glagoljica kod pravoslavnih Slovena zamenjena azbukom koja je kasnije prozvana ćirilicom. Ona je ustvari tadašnje grčko uncijalno pismo dopunjeno sa četrnaest posebnih slova za slovenske glasove kojih nije bilo u

Ta činjenica nije bila samo prednost. Ona je doprinela da zakasni pojava književnosti na domaćem jeziku, koja je znatno ranije i s neodoljivom snagom probila sebi

Karadžić je korenito reformisao i srpsku azbuku izbacujući iz upotrebe sva ona zatečena ćirilska slova koja u srpskom narodnom govoru nisu odgovarala nekom posebnom zvuku.

To je duhovna literatura, ozbiljna, misaona, etička, ona postavlja suštinska pitanja čovekove egzistencije. S druge strane, tretirajući istinite događaje ona je istorijski

S druge strane, tretirajući istinite događaje ona je istorijski odgovorna. Staroslovenska književnost postala je slovenska klasika s bogatim svetom ideja, razrađenom

Staroslovenska književnost postala je slovenska klasika s bogatim svetom ideja, razrađenom poetikom i poetskim jezikom. Ona će biti model za slovenske nacionalne književnosti u srednjem veku, u prvom redu za srpsku književnost.

Kraljica Jelena je idealna majka i vladarka, u starosti uzorna monahinja. Ona je literarni pandan Nemanji (1316). Njen stariji sin, kralj Dragutin, iako je prestupom prema ocu oskrnavio srpski

U drugoj polovini 14. veka ona dostiže svoj vrhunac. Ali uskoro se, s turskim napadima, javljaju nove teme i novi tonovi u srpskoj književnosti.

Nastala je u funkciji stočarske i agrarne magije, povezivanja sa svetom stihije i božanstva, bila je spona s precima; ona je i emotivni izraz životnog toka svakog pojedinca, od rođenja do smrti, iskaz erotske i ljubavne čežnje, i zato se

o folkloru, koja je, u znatnoj meri, stavivši u prvi plan samo proces pripovedanja, prihvatila u svoje okrilje i sva ona ostvarenja što se kreću u okvirima ponovljivih sintaksičkih i kompozicionih struktura.

). Ona su žanrovski heterogena, u njima ima anegdota, basana (omiljena Dositejeva forma), pripovedaka, ponekad stihova, u jednom

Preko Mušickog ona se vezivala za Horacija i antičku poeziju ali je bila otvorena i prema savremenijim pesničkim tokovima, prema J. V.

Jakšić, Đura - PESME

svezô, opanak pritegô, I ja bih sa suncem nekud dalje begô; Ali jedno srce, drugo sudba želi: Ja po sudbi moram, što ona prideli. Vidiš ono stenje što se nebu penje? To je volja sudbe... gorko prideljenje!...

1875. KAO KROZ MAGLU... Kao kroz sivu maglu Što samo sine zrak, A gušće oblak dođe, Da veći bude mrak, — I ona samo sinu, Da opet dođe hlad, Da veća tama bude, Da veći bude jad... 1876. (?) POZDRAV Oj, Kozače, ratni sine!.

JAN HUS Na Saboru kosničkome Ima, valjda, pet stotina Crnih riza i mantija — Ali nigde vedra lika; Već kô ona tuga tija Spustila se pomrčina, Pa se valja kao zmija Po grudima stanovnika...

Nastasijević, Momčilo - PESME

ĐURĐEVCI Seta me u čedni dan, Kad ulicama prodaju đurđevke. Ne vragoli mi, ne smej se, vragolanko. To u rodini ona boluje setu bez leka. Zanago rosne u jutra crvenom vrvcom vezivala. Zanago svele u večeri suzama zalivala.

Strah, osama me, uza me ti. Zaspala travka, sen iz neznani, samotnu me o čuj. Klone o klone, sve samlja ona domaku okeana pesma ova lagana. Bona, kad klone dan, prikloni glavu ramenu mom, gorama u ruj.

Prsnuv zanemela srću dâ glasa struna. MISAO 1 Tišinom čudno sve mi zasvetli — krilata pohodi me ona. Nerođenih zora zapoju mi petli; sa dna iskon-mora potonula, čujem, bruje zvona.

I duša tuzi što sklona; i prazninom što dani zasive — u pohode to sprema ti se ona. 3 I čudom, u neprohod me spletu, putanje isprave se krive; i radosnica suza orosi me kam.

Duši to, svetli za let, tajno izrastaju krila. 7 Tišinom čudno sve mi zasvetli — krilata pohodi me ona. Nerođenih zora zapoju mi petli; sa dna iskon-mora potonula, čujem, bruje zvona.

O, Bože, daj im bar videti to, ne ona, ne ona, stoput proklet ja! MARINA PESMA Jadna moja Majko, kameni, kameni nedužna!...

O, Bože, daj im bar videti to, ne ona, ne ona, stoput proklet ja! MARINA PESMA Jadna moja Majko, kameni, kameni nedužna!...

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Baba je bila u kući sve i sva, svi su se nje najviše bojali i poštovali je. Za ručkom, večerom čekalo se da ona prvo sedne za sofru, ona prvo počne da jede, okusi od jela, pa tek onda oni: otac, mati... I Mladen je tako i radio.

Za ručkom, večerom čekalo se da ona prvo sedne za sofru, ona prvo počne da jede, okusi od jela, pa tek onda oni: otac, mati... I Mladen je tako i radio.

Otac mu, kao uvek jedva dočekav da baba već sedne, prvo se ona prekrsti, prvo ona okusi od jela, jeo bi brzo, halapljivo, žureći se kao da jedva čeka da to svrši, najede se i da što

Otac mu, kao uvek jedva dočekav da baba već sedne, prvo se ona prekrsti, prvo ona okusi od jela, jeo bi brzo, halapljivo, žureći se kao da jedva čeka da to svrši, najede se i da što pre legne,

Kad se iz Čaršije ulazilo u ulicu, odmah bi se nailazilo na njihnu kapiju. Ona se isticala kako svojom veličinom tako i zidom uličnim, koji je bio od ostalih viši i uvek pokriven zdravim, jakim

Ali kad bi se kapija otvorila, pa u nju ušlo, čovek bi se trzao. Bunila bi ga ona udaljenost kuće i golemo dugo dvorište.

Ostatak novaca zakopala u podrumu. I tako sve spasla. I od tada sve ona uzela u svoje ruke. Docnije, u starosti, deda šlogiran, tamo u dućanu samo sedi.

I za sve morali nju da pitaju, od nje da ištu. Ali i ona se o svima njima po kući brinula. O materi, ocu, o njemu, Mladenu, i mlađem bratu.

po kujni moći nikada možda ni poneti, ali ipak moralo je da se ima, da slučajno, ko zna, ne ukaže se kakva prilika te ona ne bude postidna međ drugaricama, komšinicama. Tako isto ona je vodila brigu i o slavama, Božiću, Uskrsu.

Tako isto ona je vodila brigu i o slavama, Božiću, Uskrsu. Da, kao uvek, sva rodbina tu kod njih bude, iz crkve prvo se kod njih dođe

I mati, ne samo da se u tome osećala ponižena, da je to vređalo, no, kao uvek, bila blagodarna, jer ona, baba, jednom zasvagda učinila je nešto za nju zbog čega će je celog života poštovati i do groba joj biti blagodarna.

A to je bilo što je ona, baba, bila ta koja je nju zapazila i od svih sestara, baš nju, najmlađu i poslednju, kazala ocu Mladenovom da uzme za

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Još rimsko verovanje! v. Sofrić, 1. s. ). U Kotarima vode mladu k bunaru, na koji ona meće jabuka, oraha, i b., pa to deca grabe (TRĐ, NNŽ, 3, 34). BELA LOZA Waldrebe (clematіѕ vіtalba).

Njime se detetu mažu ona mesta za koja se misli da ih siše mora (Begović, 163). Teletu se b. l. veša oko vrata, od uroka (SEZ, 14, 338). B. l.

— bogišu — koja je tog dana osvećena raznosi narod kućama da bi ga ona čuvala od groma. V. podatke i sugestije u S. Trojanovića, SEZ, 17, 116 id. P.

Po vinogradima sadi se da bi čuvala vinograd od groma (prota St. D. <= Steva Dimitrijević>). Ona je omiljeni ornamenat na vezovima (SEZ, 17, 120).

ili b. venac. U Prizrenu kad prstendžije ulaze u vereničinu kuću, ona treba da ih krišom pogleda kroz b. (TRĐ, NNŽ, 3, 111).

Dim.). Brekinja je alovito drvo. Ona se ne sme seći, jer ko bi potegao sekirom na nju. »namerio bi«: ukočila bi mu se ruka ili noga, ili bi se i ceo ukočio,

pati od glista (GZM, 12, 1900, 138; 151); na glavu bolesniku od zapaljenja mozga (SEZ, 13, 377); na leđa konju kome su ona izranjavljena (SEZ, 40, 383). Istucanim b. lišćem, ispranim u kravljem maslu, mažu se ženi ispucane sise (SEZ, 16, 431).

Bukva. U religiji bukva nema tako važnu ulogu kao, na primer, hrast ili grab, ali je ipak i ona imala izvestan značaj. U Bosni uzima se ona (pored hrasta) i za badnjak (GZM, 6, 1894, 381; Schneeweіѕ, 17).

U Bosni uzima se ona (pored hrasta) i za badnjak (GZM, 6, 1894, 381; Schneeweіѕ, 17). Na Spasovdan, u Crnoj Gori, prekrštaju svako žito

Pored mesta na kome se, o Ivandanu, lože (lustrativne) vatre, usađuje se (odsečena) bukvar; devojke je okite cvećem, i ona tu stoji ponekad preko cele godine (GZM, 6, 1894, 387). Uoči 1.

plod i kičica (SEZ, 13, 1909, 376). Ona je lek i od kašlja i sipnje (tej, іbіd., 352; utucana mezgra, s medom, koja se jede, іbіd.

, 429). Istucana zrna v. sastavni deo obloga protiv probadi (ZNŽOJS, 14, 61). Ona takođe služi kao profilaktikum od zaraznih bolesti (SEZ, 12, 1900, 152).

Ćipiko, Ivo - Pauci

—Fala bogu, kako vi znate. —A što ćeš od ona dva porubana govečeta? — prevrne gazda govorom. — Hoćeš jš ih otkupiti?

Po dvorištu kokoši, patke i guske lepršaju se i lepeću krilima, sa prozora gospa Pava, žena gospodareva, baca im žito; ona se time preko dana često zabavlja. Rade iziđe na ulicu, gazi po čaršinskom blatu, tražeći gdjegođ da kupi jabuka.

Ali ona ne može da savlada baštinjene Radine navade i nagone. Rodio se ovdje, u ovome kraju zemlje, gdje tri riječi, u zgodan

— veli Krilo, i nazdravi Iliji. Zalažu se i piju, i nude čašom vina Ilijinu ženu Smiljanu, no ona neće da čaše prihvati; nudili bi i curu i nevjestu, ali one su pošle za stokom u pašu.

—Za sva tri dijela dajem ovoliko. Starac pogleda u Petrovu sestru. — Što ti uradiš, djede! — izreče ona, jednako u dvoumici. — Malo je! — veli djed, i pretvara se kao da o nečem misli. —To vam je kao da ste na putu našli!

da, sa zabreklim zajedničkim snagama, kad se dvoje najare, kako je ona to u gonjanju sa jakim momcima osjećala, kosti pucaju. Ali joj bijaše sve utaman!

Poslije, sjećajući je se, kinjio se kao i ona negda, i tada nije ni on, kao ni ona, znao kud će sa svojom zabreklom momačkom snagom... Pa gle čuda!

Poslije, sjećajući je se, kinjio se kao i ona negda, i tada nije ni on, kao ni ona, znao kud će sa svojom zabreklom momačkom snagom... Pa gle čuda!

Žedna si ... —Piću iz tvoje ruke, da i nijesam. —Dražiš me? — reče on živo i čisto je pogleda. Ona sagleda u njegovim uzigranim očima vatru i volju kao nikada dosada. pomisli, „čovjek je!” i primače se k njemu.

Doveo ja Božicu; zanovoljan ja; zadovoljni moji, zadovoljna ona, — pa utaman sve: pop izvrnuo se na me, kao da sam mu oca ubio! —Vele da će te tužiti sudu.

Ilija Radin pogled osjetio na sebi, pa da sina osokoli, veli: — Ni brige te, Rade! Ako ima duga, ima i zemlje, a ona je naša hraniteljica! .. . Vadićemo pare iz blaga i iz zemlje ... Sadićemo više duvana .....

On tada, oznojen, bijesni... i zaboravi momački stid, a ona jedva diše. U najzadnju napre svu svoju snagu da ga sa sebe zbaci i, strahom ovladana, moli ga i preklinje da je pusti —

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

To breme nema stvarnu težinu, duša mu se bori sa nevidljivim, jer ne kroti mu ona više poludele telesne sokove, niti nemire. On oseća neki potmuli bol, a ne zna otkuda dolazi.

Gurnuo je potom strelu u zasek na jarčevom vratu i dodao je Janji. Ona je klekla na jedno koleno, namestila strelu na tetivu, zategla luk i odapela.

Dadara i njegovi dripci su mu podmetnuli najveću kurveštiju u čitavoj župi kao nevinu devicu. Kleo se u najpreče da je ona, Janja, podmirila tri sela, da joj deset ljudi nisu mogli ništa, toliko je bila nezasita.

hripali od smeha, pričajući zgode sa tih sastanaka, ali nikad se nije dogodilo da se neko zameri svom drugaru zbog nje. Ona je bila ta koja je birala kad će s kim.

Kao neki anđeo poslan s neba da vaspostavi na zemlji poredak pravde, tako je i ona među nama zanemarila sve razlike koje su nas delile.

Izbijale su tuče, nesloga se među nas uvukla. Bože, kako smo zamrzli tu prokletu ledenu devicu. Zar je to baš ona morala da učini, zar ta hladna gospa koja nikad još nije usrećila nijednog muškarca.

Oko toga sam se celo popodne gložio s Pipcem i Kirčom. Kirča je tvrdio kako je ona priblesasta i kako se krila od nas zato što je neki vrag ušao u nju. Kirča Ne razumem te ljude.

Imala je na sebi samo tanku haljinu. Bilo je dosta sveže napolju, a ona je bila u gotovo prozirnoj haljini od tanušne tkanine. Ocrtavala se svaka oblina.

Pio je neposredno pred naš ulazak. Tek mi sad postaje pojmljiva ona nesamerljiva provalija između ovo dvoje nesrećnih supružnika.

Možda se suočio sa svojom smrću. Ona ga mami i omamljuje, razjapila je rale, zinula mu na život, i evo kako njena otrovna pljuvačka kola njegovim telom,

Ja znam da si je ti poslao. Zar je ona tvoj glasnik? Ne daš Prohoru da se vine u tvoje visine, ostavljaš ga dole u blatu s krastavom žabom da se nateže, s njom

sastavljam i mešam boje, zatim da izvlačim linije i pravim ukrase sa šarama i vijugama, čak i odela da slikam, doduše ona prostija sa malo nabora, odela prostoga sveta, ali ljudska lica nikad.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Koliko puta pade noć, Koliko dana prođe, I još je silna ona moć, U snove što mi dođe! Ja dižem zlatni pehar svoj, Poklonik mile vlasti, I sve u slavu pijem njoj, U slavu prve

Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci, I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi, Priprema ona sad spokojne večeri i dane, I žetvu bogatu nudi. Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno Puckara crvenkast plam.

Korov gust Pokriva staze i grobove neme I sav predeo, sumoran i pust. Na trošni spomen ona spušta glavu, A povetarac leluja sedu vlas...

Srce se moje budi, i moja prošlost s njime, I mog proleća čar Ali nje nema više. Pod nebom daljnog juga Počiva ona san; Nad njome šumori paprat i vernog ne čuje druga U majski vedri dan. 1886.

Međ žbunastim grančicama, pod koprenom njina hlada. Mala jedna tica živi od starina, od vajkada. Ona peva cele noći, ona peva celog dana, Ne plaši se od kobaca, kiti beži od seljana.

Međ žbunastim grančicama, pod koprenom njina hlada. Mala jedna tica živi od starina, od vajkada. Ona peva cele noći, ona peva celog dana, Ne plaši se od kobaca, kiti beži od seljana.

Izgleda kao da samrt umornu prirodu steže, I ona tiho mre... A po kaljavom drumu, pogružen u smernoj tugi, Ubogi sprovod se kreće.

Al' ona se javi jedne bajne noći, Kad uživah ljubav u čistoj slobodi; „Hajde - reče sumnja - ti ćeš sa mnom poći Da tražimo puta,

Tamo gusta lipa miri i svilena bleje stada, I hori se tužna pesma što pastirka peva mlada. Ona zove svog dragana što u tvrdoj kuli čami, I pesma se bolno hori po večernjoj tihoj tami I pesma se bolno hori i

A sumorna omorika nad njenim se diže humom, Ona znači večnu tugu i peva je s tihim šumom. 1888. CIGANČE Bezbrižno i milo dete, podigni vitice svoje...

Sa pokidanih žica Poslednji akord zvoni. Božanska neka tuga svetli se sa njenog lica I ona suze roni. Anđeo to je tuge.

Po dubravama tavnim Njezina čudna pesma bolno i slatko ječi; U njojzi očajnik traži utešne i mile reči, I njima tugu goni Ona ga u nebo diže, dajuć mu krioca svoja... Muzo, hajdemo njojzi, jer to je sestrica tvoja. 1888.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Kao god što bajke treba pričati deci samo u sutonu, kada ih ona gutaju razrogačenih očiju, sa jezom i verovanjem, tako treba i o svetu i njegovim tajnama govoriti u slobodnoj prirodi,

koje nam otvara vidik u dubine prostora, dobivaju pitanja o sudbini sveta tek svoje pravo značenje; na hartiji nam ona izgledaju skoro beznačajna.

Vi ste sami pisanu reč nazvali duhovnim čedom koje luta po prostoru i vremenu. Kada se ta reč otštampa, ona se ustostruči, a pisac postaje ocem stotina i hiljada takve dece. Pa kada je prvence žrtvovao bogovima, t.j.

Prošla su davno ona vremena kada se sistematski pregled najvažnijih delova astronomske nauke mogao izvršiti u jednoj knjizi.

Vasiona je suviše ogromna, a da bi se mogla strpati u jednu knjigu, u kojoj bismo opisali kakvom nam se ona ukazuje i kakva je u istini. Poduhvatiti se takvog posla, značilo bi precenjivati i sebe i čitaoca.

Eto, takvu, bez utvrđenog plana i sistema, više poverljivu nego naučnu, zamišljam našu prepisku. Da li bi Vam se ona dopala? Vreme je da završim.

podizanja novih građevina, svake godine sve uža i uža pruga, ali se zato druga obala njegova voidi do samog horizonta. Ona se neće uskoro ozidati, jer je to plavni teren Dunava.

- Kuda? - Do kolevke astronomije. - Gde stoji ona? - Vremenski i prostorno daleko od nas. Bilo je, u stvari, više takvih kolevki; jedna, možda najstarija, stajala je u

jedna, možda najstarija, stajala je u Kini, druga, u Iidiji, treća, u Americi, četvrta, na Evropskom severu, ali ona kolevka iz koje je naša današnja astronomska nauka uzrasla, stajala je u staroj Mesopotamiji.

jedno i drugo su proizvodi atmosfere, vazdušnog plašta koji obavija našu Zemlju i štiti je od hladnoće prostora u kojem ona lebdi.

poljuljkuje vite palme između kojih koračamo i dolazimo do glavnog hrama varoši, Esagile, „palate neba i zemlje“. Ona se uzdiže na visokom, masivnom podnožju.

Pođimo njome gore. Ona je blagoga nagiba, i po njoj se lako korača. Savijajući se oko njenih bokova, rampa se obavila oko kule kao bršljan oko

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Da bismo razumeli početke poezije za decu u srpskoj književnosti, treba ukratko objasniti iz kakvih pobuda ona počinje da se razvija i koji književnici (i pedagozi) su značajni za njeno zasnivanje i razvoj.

siročeta iskazani su, kao i u drugim pesmama ovog pesnika, kroz njegov poetski dijalog sa prirodom i „gorom čarnom“. Ona, za razliku od ljudi, saoseća sa sudbinom deteta.

U njegovoj lirici životni optimizam prepliće se sa melanholijom i slutnjom smrti (u pesmi „Planinska slika“ ona je izražena pojavom „crne zmije“ u planinskom pejzažu), a motivi su usmereni na svet prirode („Tice u gori“, „Proletnje

„Kud je ot'šla ta crnojka?“ Naš mališa čas pa pita; „Lasta, oče, nije dobra; Otišla je da se skita.“ Ne skita se ona, čedo; Kad nastanu topli dani, Doleteće, zapitaće: Kamo mali ukućani?

Stanković, Borisav - TAŠANA

TAŠANA A majka nije dolazila? STANA Nije. Nije ni ona. TAŠANA Nikoga... STANA Nego hajde, snaške, hajde da se obučeš. Nemoj da si takva, i da te takvu sad ko zatekne.

STANA Evo me. KATA (ljutito, prekorno, pokazujući na Tašanu): Šta je ovo, Stano? Zašto da mi pa ti ne javiš da je ona toliko bolna i ovakva? STANA (siteći se i pokazujući na Tašanu): Bolesna, ja!

! KATA Ama da vi tamo s momcima noću dugo ne sedite; i možda po kući lupate i larmate, te se ona ovamo s decom od toga trza i plaši? TAŠANA (neugodno, s dosadom zaustavlja mater): Oh, ne to. Ta nije to. Ne znate vi.

Sve udesim i razmestim onako kako je još pokojni gazda uživao, pa samo da ona siđe s decom, i tamo sedi, raskomoti se; ali ona neće.

udesim i razmestim onako kako je još pokojni gazda uživao, pa samo da ona siđe s decom, i tamo sedi, raskomoti se; ali ona neće. Pa koliko puta joj govorim: neka i iz same kuće izađe, neka se prošeta, razonodi.

Može se neki put i onako, jer, ako je za vajdu, dosta je. Ali ona ni to, ništa neće. I, kad neće, mora da je bolesna; nego čudo mi je kako je jošte i živa. (Ljutito, uvređeno odlazi.

SVI I men, i men! MIRON (strogo): Boga mi, da ne naiđem na još koga da se (pokazuje na Tašanu), kao ona, zbog mrtvog čoveka toliko muči. Jer kažem: Vera i Bog nije za mrtve već za vas žive.

(kleči ispred njih doterujući im odela): Pa, gde ste mi bili? Kod babe? Kako ona? Koliko se radovala kada vas je videla i čime vas je dočekala, poslužila?

Sem nje drugog svoga nemam; pa bar nju da pomognem, usrećim. TAŠANA (razdragano): Ako, ako, dedo. Ona je to i zaslužila. Ne znaš ti koliko smo se, ja i ona, kao devojke volele.

TAŠANA (razdragano): Ako, ako, dedo. Ona je to i zaslužila. Ne znaš ti koliko smo se, ja i ona, kao devojke volele. I sad je jednako grdim, što mi češće ne dolazi, što mi svaki dan ne dođe.

Ali to je drugo. (Kao uvređena na Mironovu sestru zbog njenog izdajstva te njine tajne): A ona ti je to kazala? E, gle ti nje! Ah, samo dok mi dođe! Izgrdiću je više nego za ono pre što sam je izgrdila.

MIRON Ostavi to, Tašana. TAŠANA I čim je videh, ja je napadoh: zašto da mi bar ona to nikad ne spomene, ako ne docnije, kad sam se već udala, a ono dok sam bila devojka, dok smo ja i ona gotovo svaki

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Došao je u one godine kad čovek još poželi neku želju, ali ne želi da se ona i ispuni. Jedne godine, o vašaru velikogospoinskom, koji praznik je bio i slava majstor Kostina, pozove on neke svoje

„Majka mi je bila tamo odnekud iz Sandžaka, pa eto tako ponešto još kažem kao ona, mada sam sasvim mala ostala siroče.” Majstor Kosta oseti da mu nešto raste iz srca.

” Majstor Kosta oseti da mu nešto raste iz srca. Sva ona maglovita znanja iz čitaonice pojaviše se u glavi. Pojmovi o onom tajanstvenom Sandžaku stadoše se brkati s trenutnim

Sagne se majstor Kosta da skupi i k sebi trgne stazice, ali kako koju dirne, ona, kao trula, otpadne. Probudi se čovek, protrlja čelo, gutne malo vode, zaspi, i opet san.

Vratio se kući ni tamo ni ovamo nego čovek koji zna politiku. Kuća majstor Kostina opet ožive. Kao da je i ona bila u Sandžaku na blatu. Seki dolaze drugarice, ocu njenom ljudi na razgovor.

Kad padne veče, i svi se raziđu, onda Ristana još ima da sluša neku politiku. Jednom joj bio dosadio, i ona reče, više u šali nego s prekorom: „Ma, čoveče, ostavi se tuđih briga.

Znala je, naravno, gde je istok. Ali od ranog proleća do duboke jeseni, ona je u vreme izlaska sunca obično već bila negde na drumu, vozila se do svojih njiva i staja, i vrlo često dremala od

— Ne vidim. — Gospa Nola, oprezno zastade. Ili se devojčica zbunila što je ispitujem kao u školi. Ili je i ona čula o pomračenju, pa se boji.

Jači deo života gospa Nolinog bio je život udovice. Ona nije ni desetak godina provela s mužem, i u običnim prilikama je retko nosila muževljevo ime.

Popnem se, jedva imam mesta da sednem pored nje, ali ona se ne zbunjuje, ne pomiče. Kao sad da je gledam. Cipele, prave vojničke cokule; ona vrpca za vezivanje debela s prsta.

Kao sad da je gledam. Cipele, prave vojničke cokule; ona vrpca za vezivanje debela s prsta. Haljina, jedno te jedno, sećate li se?

na vrh kišobrana, ustane u kolima i razmahne nekoliko puta tim barjačetom, da bi radnici to videli i znali da je ona tu i da može naići... Ali sve je to njoj dobro stajalo... mislim, naročito ona njena uniforma.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

dostojinstva recenzentima javiti imam da je glavnija čerta moga temperamenta melanholija i da je delo ovo ponajviše u ona vremena pisano kad je duh sočinitelja najvećom žalošću obremenjen bio.

uzme svoje Romanče u naručija, odnese ga kući i tvrdo naumi onako učiniti kao što joj je dobri sveštenik preporučio. Ona počne svoje dete sama dojiti.

Istina, ona koja rodi, a ne doji, kao što Stojković veli, jest samo polak mati, no moda je najveća gospođa, vi znate i ja znam, i

Mati neke osobite oči osim sviju ljudi ima kad na svoje dete pogledi. Ona vidi dražesti koje su kod drugi nepostižime, vidi dare koje drugi sujetno traži, i razdaje po volji dostojinstva i

Ako budete snishoditelni razrešiti je — ona takve tajne u sebi sodržava, taki će nam pokazati neki put — ljubim vam ruku.

govoriti, i utrkujte se s Platonom koliko oćete, praveći Republike; no otidite s ovakovim aljinama ne frajli, jer ona vas ne bi ni pustila kod sebe, nego kod proste seke, vidićete oćete li kakvo blagovolenije zadobiti.

volju dobije od dugog vremena pokazati mu njegovu sudbinu i nagovestiti kako se pri gdikojim slučajevma vladati ima. Ona pridene sebi krila (poznato je, veštice krila i rep imadu), namaže se mašću, očita svoje »ni o panj, ni o kladu«, prne

— Ona ga spočetka dosta dugo kako spava gledaše; potom pomisli da je bolje na javi mu što ima kazati, i metne ruku (ja upravo,

u isto magnovenije starac na pamet pao, koji, kao što je njojzi dostovjerno poznato, ovakove sastanke kolcem razvađa. Ona se zadovolji, dakle, što je ruku na njega metnula, skupi sve sile i ovako počne govoriti: »Romane, ti si ljubimac vila i

(Šta je to kritiker, to će najbolje znati onaj koji jednako tuđa dela odgovara.) Ona zaista oštri usna, i s nekim smešenjem koje mi nije baš laskalo, ovako počne perorirati: »G.

— Ali šta to pomaže toliko trpanje i lupanje? Meni je komšinica moja obećala jedan poljubac ako u ovaj, kao što ona kaže, lep roman i ljubov, koja je u romanu kruna i venac, prinesem, a za jedan moje komšinice poljubac ja bi se razrešio

Na svadbi i na daći, na sokaku i na sonmišču, a i u crkvi ona se ukazuje; objavljuje šta se kojegdi slučilo, laže i domeće, da bi joj povest prijatnija i verojatnija bila.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

prijatelju, vrlo talentovanome i otmenome gospodinu, za kojega sam se uverio da nijednu stvar ne kazuje onako kako je ona bila, već je uvek dopunjuje, namešta i zamazuje, ne bi li je ulepšao.

I posle toga slučaja, a usled toga što ga supruga nije dovoljno razumela, nastala je ona stagnacija u kompozitorovoj aktivnosti, posle koje je komponovao liturgiju, i to ne toliko iz osećanja pobožnosti

Zvali smo je Bibi. Slatko smo se smejali sećajući se svih pojedinosti iz toga doba. I ona mi reče da je tad verovala da sam žensko.

Vi dođete da joj čestitate dan, a ona u razgovoru okreće vam čas jednu čas drugu stranu profila, nećete li opaziti butone i nećete li joj se diviti.

Ako ste vi toliko nesmotreni pa ne opazite, ona će ma kako, ma na koji način izvesti razgovor koji će vam svratiti pažnju.

ste vi toliko nesmotreni pa ne opazite, ona će ma kako, ma na koji način izvesti razgovor koji će vam svratiti pažnju. Ona ne može dići nogu uvis i reći vam: „Ja imam nove pipe!

značaju probelma koji komad tretira i o snažnoj kreaciji naše protagonistkinje, i čim uspe da vas uvuče u taj razgovor, ona će preći na toaletu koju je imala protagonistkinja i, da vidite, kako će smišljeno, lukavo, izdaleka, povući liniju koja

one boje koja odgovara njihovome licu, ali je pitanje da li ta boja uvek odgovara i onome psihičkom raspoloženju koje ona u toj haljini preživljuje.

tim rečima ne primetite butone u njenim ušima i ne zadivite se, radi čega se ceo ovaj razgovor i vodi, onda, razume se, ona će nastaviti: — Možda bi to bilo preterano — ja ne znam — ja nisam kompetentna.

Na jednome plavome jastučetu, u levom krilu prozora, sedela je ostarija dama, sede kose, u širokoj cicanoj halini. Ona u svoje vreme nije bila tako seda, ali sam joj ja, još kad sam joj prvi put bio predstavljen, počupao crne vlasi, te da

Treća je bila devojka od porculana, vrlo svetlih očiju i sa osmehom na usnama. Ona je uvek stajala uspravljena, naslonjena na zid.

doba, otkako ne može više da dâ glasa od sebe, preziru ga i moja sestrica i njene drugarice, a izgleda da ga prezire i ona buržoazija u prozoru: zajmodavčeva žena, raspuštenica direktora banke i porculanska devojka.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Gr-u! Gr-u! Gr-r-r-r-ru! Kovitlaju, prašte, riju granate oko nas. Ah, najteže je kad zaurla ona teška. Gr-r-ru! Očni se kapci grčevito zatvaraju. Gr-u! A od prenapregnutog iščekivanja u ušima nešto bubnji. Eto je...

Kao čovek!... Zastadoh. Naprežem oči, a laka drhtavica me obuzima. Hteo bih da bežim. Ubiće me. A ona prilika narasta, sliva se sa mrakom noći, i ja u bezumnom strahu udarih konja.

Zarih mamuze. Vetar pisnu. Za nama se zanija baterija i kao orkan polete. Bližimo se. Ona vatra naraste kao ogromna buktinja.

Onda siđe na put, da sačeka dok čelni stignu na izlaz. Uto dođoše i vojnici sa baterijskim fenjerima, a i ona četa pešadije, i rasporediše se duž cele klisure... Malo zatim releji javiše da su čelni na izlazu.

Prošli smo pored oronulih zidova Vučitrna. Ona jedna ulica zakrčena od kola i naroda. Iz mnogih kola vire glave žena i dece.

— Dobro, gospodine potpukovniče — upade kapetan Dušan — pretpostavimo da smo je i sačuvali, mada se ona počela da osipa sama od sebe. Kuda ćemo s njom? — U albanske planine... a posle videćemo. 3aćutasmo...

Sa vojskom je Kralj, sa njima su starešine. A ona uniformisana organizacija postoji još uvek kao celina. Najzad, bilo ih je koji nisu ništa mislili.

Oni poslužilac doda granatu i turi je u čeljusti cijevi. A ona’ nišandžija tad zatvori pa povuče za ručicu, a ručica poćera pijevca, a pijevac kljucne u oroz, a oroz: pljas, pa

A kapisla, brate rođeni, dâ oganj. A ono zrno jadno, ćelo bi lijevo, ne može od cijevi, ćelo desno, opet ona vraška cijev. A natrag ne može od ovi zatvarač.

Imale su otkrivena lica, sigurno su katolikinje. Zapitah jednu, najstariju, da li je voda za piće. Ona obori glavu i poče nalivati vodu u sudove.

Pri prolazu one crne oči kao da me ošinuše. Ustreptao, čekao sam neće li se okrenuti. Zastadoše. Ona najmlađa najednom se okrete i žurno pritrča bunaru. Bio sam gotov da pustim konja...

Zastadoše. Ona najmlađa najednom se okrete i žurno pritrča bunaru. Bio sam gotov da pustim konja... Ali ona iz torbe izvadi parče hleba, ostavi na kamen pokraj bunara, pa, i ne gledajući me više, otrča do onih žena.

Petrović, Rastko - PESME

Bacivši pogled na ikonu i na kartu sveta Vama se čini, kad prilazite ženi da je ljubite, Da je ta karta ona krpa uzeta Sa ranjavog lica Isusa Hrista.

I njeno se zarumeni lice, Ona ponovi: Vaše veličanstvo, kraljice, kraljice... I odmah joj se iz crvene kadife obnažiše dve dojke Kao dve grude

Jureći, uređuje i pomera ona polja, njen pisak to je zlih bogova volja. O juri, nek juri voz uz groktanje. I noć. Noć nastade savršeni mrak, A kroz

Ulicama i kraj bioskopa, pred glumicom mladić bogoradi: Prisluškujući: Iz želudca Vam se diže opere neke arija! Ona: O ne! o, ne!

njoj su sa ushićenjem govorili o prženju na kajmaku, Ne bi li se prevarila da im zgotovi Ali je starica ta tako lukava; Ona ne bi ni svraku Pripravila tek onako Olako, Olako.

fine i veličanstvene treptaje beskrajnih delića predodređene materije, oplođavajućih, mužjaka i ženke, koji izazivaju ona besprimerna drhtanja, privlačenja, i odguravanja celih tela, katastrofe sudara, erupcije, grčeve, eklipse svesti; ja bih

Čak ni lepota nije osobiti moj moral, jer je i ona došla posle nužnosti tek i zbog nje. Pretpostavimo čak da, zbog tvog osobitog držanja, priroda nikako ne stigne da te

Je li moguće da završavam ovim jednu misao koju sam imao do skora, a koja mije evo sada skoro već strana! Ona je hranila moj život za vreme od šest meseci, prošla kao presni zalogaj kroz telo, i time iskorišćena od mene za uvek

Postoji li Slučajnost: onda ona ulazi u tragični materijal prirode; dok Harmonija pre stupa kao osmeh na lice pobediočevo: Čovek je nepreglednosti

moju je ubila Il uzburkala divlju mržnju moje mladosti Na svaku novu Reč zadrhtao bih bled U uzbuđenju strašnom da ona skriva Tajnu Ja ne trudih se nikad ništa, nit sputah svoju jed, I samo skrivah pogled na svetlost Njegovu

Nemilosrdno onda ujedao bih je za dojku Ona otklonila bi mi glavu i ne bi razumevala taj bes Milovala me po čelu i užagrenom uvojku A ja sam sumnjao već grozno i

Ne, ne, ne; oh, ne! Izgovorih Smrt, i reči: Ona, njen Dlan! Na svaku reč bih gubio svest, dolazio sa krikom sebi; Hteo bih da dišem dublje, grudima proširim ležaj i

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Sedefna ruža ju je sve ređe zvala k sebi. Nije joj više bilo ni do Gornjega, ni do Donjega sveta. Ona je tražila i nalazila svet u sebi A zrno bisera raslo je i krupnjalo. Ljeskalo se i zračilo kao nekakvo malo sunce.

Još smešniji je Savet kornjača koji raspravlja to pitanje. Ona zna da je malo sunce skriveno u njoj lepše od svih. Ali, šta se to drugih tiče?

Vrežu kupine nikada nije ni video, a ona se za list njegove noge zakačila, kožu mu cepa kao svilu, krv teče. — Ah, prokletnice!

Najednom, Kapljica oseti kako joj obrazi postaju slani i kako je neko vuče u dubinu. Od straha ona zatvori oči. A, kada ih je otvorila, vide da se nalazi na samom peščanom dnu, pred nogama premudrog Morskog Cara čija

Još je jedna jedina čahura od čitavog snopa bila neotvorena, a onda se i ona raspuknu i tri para svetlih očiju pogledaše ženu. Kao malena sunca zračila su im lica, blještale oči, žena uzdahnu.

Kako su, kao da je začikuju, kružila oko ženine glave! Polete žena da bar jedno od njih stigne, ali što je brže ona letela — deca su sve brže odmicala. Konačno ih sasvim nestade.

Od razočarenja, od užasa žena kriknu i probudi se. Niz obraz joj je klizila suza. Ona podiže ruku da je obriše, kad nekakav tanušni glas reče: — Pusti me, sam ću! — Ko si ti? I šta ćeš sam?

Ti je ne možeš tražiti umesto njega, ali popni se na Sunčev Breg i pitaj Sunčevu majku za savet. Ako ona ne zna gde je sreća tvog sina — niko neće ni znati! — Istočni vetar pođe za oblacima, a žena krete da nađe Sunčev Breg.

Zatim, pretvorena u najlakši i najnežniji od svih oblaka, nošena istočnim vetrom, i ona pođe putem kojim je devojka iz maka rođena pošla.

— Hvala ti, kćeri! — reče bakica i upita je čime bi joj se mogla odužiti. Ali, Lepotica sleže ramenima: sve ona ima! I porodicu i dom, šta bi još mogla da poželi? — Nikad se ne zna!

Da joj na dlanu nije bilo ogledala moglo joj se pričiniti da joj se starica samo prisnila, ali ogledalo je bilo tu. Ona ga ćušnu u škrinju među košulje, pa zaboravi i staricu i susret.

— i ne doreče ona svoju misao do kraja, a razleže se oštar, tanani pisak. Ogledalo u njenoj ruci rasprsnu se i razlete na sve strane.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Jao, ne stiskaj!.. Boli me, Vaska, boli! VASKA (vuče je k sebi i ljubi): Čekaj ti, čekaj! Gle, kako se ona raskrupnila? Ovamo! (Privlači je i ljubi). KOCA (cikne držeći se za obraz): Jao, izede me! — Ala si ti, Vaska!

) Kako ništa, kad eno i puške bacaju! VASKA E, kakve puške! Samo neka im ona, Koštana, zapeva, pa ne samo puške, već će i glave pobacati. A naročito on, naš brat, krasan naš brat!

Sad, šta ćeš mu? TOMA (uzdržavajući se): Ništa! Ti — ništa! ARSA (uvređeno): Pa šta mogu ja? Zanat joj je to? A ona to s majkom i ocem radi. Sviraju — šta drugo i mogu oni, Cigani? A da je ona žena, hajde de. Ali ovo je devojka.

Zanat joj je to? A ona to s majkom i ocem radi. Sviraju — šta drugo i mogu oni, Cigani? A da je ona žena, hajde de. Ali ovo je devojka. I poštena. Što je pravo, pravo. Svi dušu nosimo. Ali za to...

ARSA Eh, nemoj to! Prošlo je to vreme. Nego, ovo će valjda trajati dok je ona devojka; a posle, kad se uda, neće valjda toliko za njom trčati. TOMA Pa što se ne uda? Što ti to... Silom!

Gledam. Svakog dana govorim onom njihovom kmetu i pretim mu. »Neće«, odgovara on. »Ona nas, Cigane, i ne gleda«. TOMA A, neće? ARSA Neće.

Prosi je toliko puta! TOMA Pa što ti, bre, to ne?... Kakva si ti vlast, kad ne možeš? More, i tebi je ona pamet zavrtela. ARSA Ama, brate, ne mogu sve sam, razumi! Treba to svi; ne mogu ja sam.

— Zar majka rodila, čuvala, pa sad majka ne valja, a ona, Ciganka, dobra?... (Odlučno): Da kunem, oh, da kunem! (Skida šamiju, ide pred ikonu, kleči i kune): Sinko, da Bog dâ..

I toj hajdučki! Noga da ne šušne. Noć padnala, mesečina se spustila, a ona, Redžepovica, čeka me. Legla na dušeci, gola, mlada, kapka... Snaga! Da cuneš, pa da se zaplačeš!

De, poj! Bakšiš? Kesa? Eve na!... (Vadi i baca joj novaca.) SALČE (Mitki): Drugi put će ona to, Mitke, drugi put! KOŠTANA Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan. MITKA (besno, gorko): Ne!

Mintan da skineš, te grudi da ti pucav. I ruke na gore da digneš, kosu na sve strane, te kao ona, Redžepovica da si. Ali da me ne gledaš, jer mnogo muka će mi padne.

Ali da me ne gledaš, jer mnogo muka će mi padne. Ona, Redžepovica, će mi se upije u pamet i će se razbolim. Bolovaću. Nedelju dana mrtav bolan će da bidnem za njuma...

Šantić, Aleksa - PESME

dudom od stoljetnih dana Gdje kućica stoji krečom okrečana, Pa ko da su vjetri snijeg nanijeli — Spram jarkoga sunca ona se bijeli, A noću, kad jasna mjesečina grane, Pod širokim dudom sva treptati stane...

I kunem se, što je đula i behara, Sve bi svojim licem zastidila Mara, — Pa još kosa meka, ona kosa vrana Bi mehlemom bila i najljućih rana!...

Odar su njezin široki velenci Od modrih trava. Tu, gdje ona sanja, Potoci šume u dubokoj sjenci I slavuj pjeva pod svodom od granja.

Jer istinska ljubav za riječi ne zna; Ona samo plamti, silna, neoprezna, Niti mari, draga, da stihove piše! 1905.

Mi se povraćamo iz lova, iz gore, A ona na demir-pendžerima stoji Ljepša od večeri i od sabah-zore... Na me čeka... Gleda, i časove broji Kad ću proći...

Gleda, i časove broji Kad ću proći... A ja, kad bih blizu bio, Slao bih joj pozdrav kuburlija svoji'... A ona s pendžera đul i behar mio Prosula bi hitro, i kô snijeg na me Pahuljice meke padale su ti'o, Kao da su sevdah

1911. MOJA LjUBAV Ovdje sam ljubav sahranio svoju — U ovo more plavo i prozirno, Gdje školjke leže. Ona sada mirno Počiva na dnu... U tihu pokoju Granama svojim ljube je i grle Korali rudi...

Kô sjaj što jutrom nebesa ga piju Ona je topla, i ona će dati Sokove svježe da te vjerom griju. Ne tuži! Gordo u uzdanju pati, Još ima Boga i raspete

Kô sjaj što jutrom nebesa ga piju Ona je topla, i ona će dati Sokove svježe da te vjerom griju. Ne tuži! Gordo u uzdanju pati, Još ima Boga i raspete trajno S lovorom

Nek vetrovi besne, nek mećave huče I zasiplju smetom puteve ratara, Ona svake dnevi odlazi kod uče, Pa uči i sriče slova iz bukvara. Svi se čudom čude u selu i zbore: ''Sirota, poluđe!

Postigla je svrhu. U svakome kutu Njezinoga srca nova snaga dršće, Niti ona gdegod odahne na putu, No s drenovim štapom korača sve čvršće. Već je na kraj staze.

Već je na kraj staze. Sada brvno vodi Preko uske reke što krivuda lukom; Starica ne strepi, ona napred hodi, I slobodno hvata za doruke rukom.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

za nastanak epske poezije, pored ove težnje (i za samu ovu težnju), neophodni su i određeni socijalni uslovi, bez kojih ona ne može da se pojavi ili se gasi.

Svaka mitologija savlađuje, nadvladava i oblikuje prirodne sile u uobrazilji i pomoću uobrazilje; ona, prema tome, iščezava sa stvarnim gospodarenjem nad tim silama... Grčka umetnost pretpostavlja grčku mitologiju, tj.

“ U prvo vreme, i kad se izdvojila u poseban rod, epska pesma je po načinu kazivanja bila horska; tek tokom vremena ona je postala individualna pesma, a na kraju rodovskog i na početku klasnog društva pojavili su se i profesionalni pevači

U prvo vreme, i kao posebna pesma, ona je bila neodvojiva od muzičke pratnje, a kasnije je kazivana i bez toga. U razvitku epske poezije uočene su tri etape.

Na njima ona je, svakako, dobijala nove, vlastelinske crte, ali su zato i pesme pridvornih pevača imale sudbinu potočića koji

individua se već bila u znatnoj meri osamostalila, ali između nje i kolektiva postojale su još bezbrojne prisne veze, ona je u mnogo čemu bila u punom skladu sa kolektivom.

„Ja mislim“ kaže on „da su Srblji i prije Kosova imali i junačkih pjesama od starine, no budući da je ona premjena tako silno udarila u narod, da su gotovo sve zaboravili što je bilo donde, pa samo odande počeli nanovo

Zajedno s ovim slojem stupila je u borbu protiv turskog feudalizma i crkvena organizacija, jer se ona na taj sloj oslanjala, jer su visoki predstavnici crkve izlazili iz toga sloja.

i u tome periodu pojedini viši sveštenici držali oportunistički crkvena organizacija je imala mobilizatorsku ulogu. Ona je pored ostalog uticala na održavanja nemanjićke tradicije u plemenskoj i za družnoj tradiciji, a neki njeni visoki

I da je to doista bio nužan uslov i za našu epsku poeziju najjasnije se vidi iz toga što se ona kasnije, u XIX veku, uporedo sa prodiranjem kapitalizma i tehnike, vrlo brzo gasila i naposletku se (ako odbacimo razne

Čak nema ni jednog jedinog ciklusa koji bi predstavljao takvu celinu. Ali je ona jedna celina po tome što ima jednu osnovnu, glavnu, centralnu temu: odnos našega naroda prema porobljivačima prema

Uglavnom, ta država je pozitivno ocenjena u narodnim pesmama. Veoma retko pominje se ona kao teret narodu. I kad se pominje kao takva, optužuju se za to pojedine ličnosti, među kojima ponajviše i skoro jedina

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Bilo je kod tog kralja Mnogo dobrih detalja Te zlatna dvorska halja Te kruna od koralja Al pralja nije princeza Ona srce zaveza Sa sedam čeličnih reza U sedam jakih kaveza Kralj baci krunu i presto Što nije činio često Prošeta do

Za pogaču MOJA GLAVA DOK RADI RADI Moja glava dok radi — radi Kao buldožer Il tigar mladi A kada ne radi — ona se hladi Na jastuku se hladi U mom jastuku ima čičak Jedan san mali Jedan sničak Čim trepavice oko svuče San se

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Učitelj švićnu po vazduhu donesenom šibom da joj isproba vitkost, ali ona istog trenutka puče preko sredine. Gospodin Paprika sinu poput munje na dječaka podnoseći mu pod nos patrljak od pruta.

Samo je malo potegnem za jezik, a ona se rastoroče. — Je l' takva i tvoja Lunja? — Ih, đavo je odnio, dabogda crkla!

tjerali kamenjem, ali tiha radoznala djevojčica sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je dječaci smetnu s uma, a ona već viri iza nekog žbuna ili šuškajući izlazi iz visoka kukuruza. — Eno je opet, đavo je odnio!

— Da znaš, Jovanče, ona će nas prva pronaći, budi u to siguran. — Kako će nas naći, ako joj niko ne reče? — čudio se mali harambaša. — Kako?

— Kako će nas naći, ako joj niko ne reče? — čudio se mali harambaša. — Kako? Šta ja znam kako. Ima ti ona za te stvari nos. Samo se uputi kroz šumu i — njuc, njuc! —evo je usred Gaja, na Tepsiji. — I stane uz drvo, gleda nas!

— E, to već ne znam — iskreno priznade Stric. — Ona ćuti čak i kad je tuku, a ja se na primjer, tako slavno dernjam da se pola sela sleti kod moje kuće. .

Može sad vučina komotno prići i smazati ga kao pitu gužvaru, on se ni lecnuti ne može. A kubura? Kad ona grune, sam bi đavo pobjegao. Mačak nanišani u hrbat zvjerke, zatvori oči i povuče za obarač. Kvrc!

—A meni učitelj ne da da Žuju dovodim u školu — požali se mališan. — Kad ona ne može, neću ni ja da idem. — Pa šta ćeš onda raditi?

Ide kasna jesen, kiše, vjetrovi, kako ćeš da sjediš samo pod bukvom, pa makar ona bila ne znam kako granata i gusta.

Zar ona, sirota, da čeči na kiši?! — Tako je! — složi se Jovanče. — Ona će nam preko noći čuvati logor, kad mi odemo svojim

Zar ona, sirota, da čeči na kiši?! — Tako je! — složi se Jovanče. — Ona će nam preko noći čuvati logor, kad mi odemo svojim kućama. Slažeš li se, Nikolica?

Kad bude kiša, ja ću sjediti sa Žujom, ona to voli. Majstor Mačak pažljivo je izmjerio Nikoličinu visinu i kujinu dužinu i počeo da pravi kućicu, a ostali su mu

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Da tko god stojanje kano bežanje razmisli? Tko za pouzdano ka stojeće? Ko će razdeliti ova i ona, što se napred ukazuju i pomiljaju se? I ovim eto, ustopce da ide, a na ove da i ne gleda? Tko mrtvu živu li reč prima?

Posahnuše zaperci, — dobra loza ne uvenu! POHVALA ŽENI Kano voćka dobrorodna i domaći sâd gospodski; koren je ona devojački i stablo, deca su grane; radilstvo živo, živu i besedljivu rodu granastu; svetsko s blagoslovom

Na vranu konju sadioci S dvomerilom ceneći Zakon za dinar i po dva — Što rad sledi za njima smrtna kosa! EVA Ona je čovečaska velika spona i negbe gvozdene; svake zamke spletene u ruku su joj. S očima zamrežuje putove mladićem! ...

Skupiti ujedno k sebi hoćeš sve jezičnike, razliki narod... Blago Rahili među ostalim majkama, krošto ona prodaje svoga sina prekrasnoga Josifa nije videla! ...

Izbavi me od krvi, Bože, Bože moga spasenja, na krov koji imamo, razve tvoj, Bogorodice, pokrov. Krvotočiva ona žena kad se je prikojasila za skut sina tvoga, i taki prestade joj teći krv od nje.

DAR VODE Berićet rodu i povrću DAR VODE Kiša kad ozgor na zemlju pada, ona si je jedna: što voda, voda. Ama na bilju, na drvlju, razliko dejstvuje: mekša i tvrdi, sladi i gorča, bojali čini,

POHVALA SVETOJ PETKI SRPSKOJ Jedni ljudi sebi vodu s medom za piće uslađuju, a ona je svoje piće s plačem sebi razblaživala; nisu toliko poviše ni vetrovi duhali u toj pustinji, koliko su prsi

A žetva bi posle tuštena i mnogoklasovita, puna zrna motriocu skrivenosti svakoj... Te eto, mala ona od loze izrastlica, u veliki i vrlo rodan vinograd rasplodi se; tolika širina iz njega bi, da mu grane preko reka

A treći je napisao da je ponajmoćnija od svega mlada nevesta, da rečemo, eto, žena. Zaštono ona je na ovaj svet rodila i cara i kralja, i one, kojino vinograd sade.

rodu, tako da su Izrailji primili neke njegove pripovesti te u svoje im knjige to pripisali kako i za tu zvezdu što je ona tri od Istoka cara k Hristu dovela.

A otkud ona glava onde dođe (samo gola kost!)? Kad sav svet vodom potopljen bi, digla ju je iz zemlje bila voda, preterivao ju je

Kad voda sa zemlje spade, ona i ostade onde, te kroz nju i prozva se labno ono mesto, da rečem lepo na videlu pred gradom brdašce.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

! Pote oborio oči, pa se stidi. — Paa... — nastavlja kalfa Kote — ti li si gu videja kad si ona, demek, presvukuje košulju i čiček-anteriju u bašču?!... Hm, — huknu i duhnu ljutito na nos i zavrte glavom Kote.

Kapija velika, sva išarana čestim redovima eksera, s ogromnim zvekirom, pokazuje već sama ona bogatstvo domaćinovo.

Samo je lepa Zona znala kakvoga sve cveća nije bilo u bašti, jer ona se starala o cveću i zalevala ga. Skoro svako doba godine imalo je svoje cveće, i kuća Zamfirova mirisala je preko

— Aaa, Mado, — rekao bi kad je sretne — kude ti je ubavinja tvoja? — E, hadžijo, — odgovara mu ona — prođe si naše!... — Prođe, Mado! Odoše si i mlados’ i lepotija, kako lastavice u jesen!...

kadifa, kosu kao svila, usne kao merdžan, zube kao biser, struk kao fidan, a sva je bila ono pravo „zlato materino“. Ona je ta na koju je svaki mislio kad je zapevao onu pesmu „Sinoćke te, lele, vido’, Zone“.

A ona je znala za to, pa kao svaka vanredno lepa, a uz to još i bogata, bila je razmažena, pusta, nemilosrdna, gotovo reći de

A nikad sama nije išla: uvek je oko nje bilo bar pola tuceta nekih tetaka i strina. Kad ide, ona se lomi u struku, sitno korača, a glavu izdiže i pruža je ponosno malo napred, kao vodena zmija kad izdigne glavu i

— koliko je puta kad ona prođe, od sevdaluka tresnuo po divno izrađenoj tabakeri od čiste srme i slubio je kad prođe Zona Zamfirova!

se s česme sa stovnama vraćale, ili bi s onim komšijom preko sokaka razgovarao, a taj razgovor bio je za vodonoše kao ona Skila i Harivda za stare putnike.

Mane je najčešće vodio kolo. Samo pozove po jednu devojku da s njom povede kolo. A ona se stidi, hoće od stida da proguta onu maramu koju je metnula na usta, i sva srećna pruža ruku Manu, pa igra s njim!

GLAVA TREĆA Ona je pomalo i nastavak glave druge. U njoj je galje ispričan jedan moralan udar koji je zadesio Mana — zajedno s

i svačega, a najviše topline (one topline koju ćete uzaman tražiti kod nas); kao i sve kuće u tim krajevima, beše ona pravo toplo, skrovito i mirno gnezdance! Kuća nije imala prozora s ulice. Izgledala je kao bula s jašmakom i feredžom.