Crnjanski, Miloš - Seobe 2
njihovog, Višnjevski je, ipak, uspeo da Petra uputi na teren, u brdoviti kraj, iza Tokaja, kuda se ulazilo u dolinu Ondave, na putu u Duklju. Petar je imao da rekognoscira dva drvena mosta, kuda kola ima da prođu.
Dolinu reke Ondave, tako, Isakovič je pamtio, kao neko čudo. Vide srebrnu jasiku. Vide lišće u zlatu. Vide kamenje, po vrhovima, kao da je
U dolini, šume su bile crne i činile su se neprohodne. Rumenilo zalaska Sunca padalo je, u dolinu Ondave, kao neki zlatni prah, koji je providan, i kroz koji ceo svet treperi.
Leteli su, nad dolinom Ondave, nad stenama Beskida, daleko iznad Duklje, a taj let je bio tako prijatan, nečujan, lak, kao da nisu imali krila, a
Strah, koji je osećao, potmulo, da će sa njom da se strmoglavi, u mračnu dolinu Ondave, koja je bila, dole, u sve većoj dubini, prestade, kad vide njene oči. Bila je od uživanja zabacila glavu.