Jakšić, Đura - PROZA
Pa i opet, ja ih se rado sećam; rado spominjem ta tri dobra dana, to nekoliko srećnih trenutaka; oni su meni ono što je putniku, koji je u mračnoj noći zalutao, oganj što izdaleka tinja... Noć je tamna, prostorija pusta...
Ta svi su osuđenici na krvavome sudu priznali da ne mogu snositi madžarskoga nasilja, svi oni ispovedahu jedinoga boga... boga slobode... I moj otac, dragi prijatelju, beše u to kobno doba osuđen — na smrt.
Ranjenik, kome su nemilostivi lekari kost po kost iz malaksaloga tela čupali, izdahnuo je; pa sad oni koji su ga do smrti mučili, dođoše da mu čelo mrtve glave mrtvačku sveću zapale.
Najpre ti svuku i košulju sa slabog tela; a kad se posle na njihovu pragu smrzneš, oni te pokrivaju — svilenim pokrovom... Poslednji otpor srpski u Banatu beše na Tomaševcima.
a madžarskim nasilnicima izdavahu Srbe, te ih tako i jedni i drugi smatrahu za mirne stanovnike i verne saveznike. Oni mi prodadoše oca, a na domu su, opet, kao verni susedi, čuvali naše kuće... Zar nije to blagorodno? Nije li mudro to?
Zar nije to blagorodno? Nije li mudro to? Ako se vrate Srbi, s plamenom osvete u grudima, a tvrdim čelikom u desnici, oni će ih lepo dočekati, a u znak svoje vernosti i prijateljstva imaće dokaza: — Eto, mi vam sačuvasmo crkvu, kuće i
A da se Srbi nisu vratili, oni bi crkvu poharali, imanje oplenili i onaj trščani krov sa sirotih srpskih domova poskidali.
Ali kad dođoše goli sinovi, oni pogledaše jedan na drugog, čisto mereći svoju snagu; ali među njima ne beše nijednoga koji bi se bojao te strahote.
moje, — govoraše baka u svojoj zanetosti, — a u meni je jad njihov i žena njihovih; ja sam, sanjajući, strepila za njih, a oni se, budni, ne sećaju svoje stare majke! Ja vičem: „Odneće me voda!
Ja vičem: „Odneće me voda!“, a oni u dućanu broje pare: novac je vreo, voda je hladna, a njino srce je led. Do starice smešteno beše još nekoliko
Do starice smešteno beše još nekoliko bolesnika. I oni govoriše u svome zanosu i razlagahu misli nejasne onako kao što dolaze čoveku u snovima, a izraz lica beše im strašan,
Malena sam bila kad mi ga crni popovi oteše, pa ga duboko u zemlju sahraniše; pa dok su oni pojali, ja sam gorko plakala.
Obradović, Dositej - BASNE
Kažu da se čude Turci što im mnogo ištu, no ako im se sve stane iskati šta su oni od drugih oteli, malo će im što ostati.
Pretvori se bolestan, uđe u svoju pešteru i koliko je god dug prostre se i pruži. Pukne glas i svuda se pronese pa se oni strašni i na glasu lav s dušom muči i da je pri koncu.
upravlja i gdi pravedni zakoni svu silu imadu, gdi su i sami podani prosvešteni i dobrodjeteljni, i znadu šta su oni svom caru kako opštemu ocu dužni, i šta je njihov car njima kako svojim sinovom i familiji dužan.
“ „Čestiti veziru, oni koji je otud pošao a k nami ne došao”, odgovore prostosrdečni starci. | 5 Lav i Magarac Lav i magarac pođu
basna priličestvuje onima koji se čine strašni dok ih ljudi ne saznadu, a potom niko se na njih i ne obzire, i koliko oni više viču, toliko se većma drugi smeju.
i razuman čovek ne samo uči od pametnijih od sebe, nego i od samih ludih ima čemu naučiti se, zašto gleda dobro što oni čine i kako zlopate, pak sve to uzima sebi za nauku i čuva se, a budala neće ništa od pametna da primi, ibo, pri
Lisica, videći ih tako raspoložene, lagano odvuče jelenče. „Aj, aj! Zla nam sreća i s našim lakomstvom, — reknu oni jedva krećući se — za lisicu li mi mal' glave ne izgubismo!
Naravoučenije Ništa nije sposobnije ljude za pomiriti koliko kad sami rasude da oni sa svojim vzaimnim razrušenijem opštim svojim zlotvorom ne samo radost no i polzu pričinjavaju. Nepravda — adski porod!
Niti su pre bili, niti će do posletka biti. No oni vele: kakva je to pravda da im Rusi i Nemci otimlju ono što su oni od drugih oteli?
Niti su pre bili, niti će do posletka biti. No oni vele: kakva je to pravda da im Rusi i Nemci otimlju ono što su oni od drugih oteli? Neka samo poslušaju ovo što ću reći, pak neka sami sude.
Molim ih nek mi kažu kakvoga boga oni sebi predstavljaju od koga prose vraždu, nesojedinjenije i neslogu među ljude? Hristos spasitelj hristjanom zapoveda da
„Ne boj se ti, rano moja, odovori baba — ako kurjak dođe, mi ćemo ga nabosti na oni gvozdeni ražanj što stoji za vrati”.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Da miriše ona dunja! Ona dunja, i ona jabuka! Da se sluti onaj sneg! Da se čuju od onih kuća iz one tame oni psi! A u prozoru sija neopran mesec!
kao i petrovci, ginuli od istog koca i konopca, i makar ih, kao i petrovce, Turci istim gvožđem okivali, oni će s Turcima protiv petrovaca pre no s petrovcima protivu Turaka!
Sudijama je već svega toga dosta! Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike, dželate vešaju - oni im kao krivi. Pa opet na nas: te topuzinom, te topom, te vešaj, te seci, te kolji! A mi živi.
Oko lonca? U loncu nema supe! A osim supe nemamo drugog razloga ni cilja! U ovom mraku množe se oni što mogu da kupe sve, a ne mogu ništa da stvore. U ovom mraku glinenih ruku i nogu biće dobro ako ne bude gore.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
On živi sada sa svojim sinovima i pročom porodicom u Rusiji, u Hotinu. Ako ja pre umrem a oni se dotle ne vrate, nemojte zaboraviti da tamo imate stričeva, braće i sestara, koje još nigda niste videli.
no Turci ne poplaše se, nego kad vide da će rat početi zađu po selima i pokupe sve oružje od Srba i odnesu u Valjevo. Oni zovnu njega i reknu mu: „Uzmi, Aleksa, sto pandura, pa idi te čuvaj od Paleža do Ušća, da kauri kradom ne pređu.
” „Ja im kažem — priča moj otac — da u momaka nema pušaka, jer su oni sve pokupili, nego da mi dadu puške. Oni odma dadu mi za 100 ljudi oružje, te ja odem i namestim straže pokraj Save od
” „Ja im kažem — priča moj otac — da u momaka nema pušaka, jer su oni sve pokupili, nego da mi dadu puške. Oni odma dadu mi za 100 ljudi oružje, te ja odem i namestim straže pokraj Save od Paleža do Ušća, a ja s nekoliko pandura i
Pre toga ugovori s njima Jovan Čardaklija, i Đikić, i Vlajko [Stojković] Beograci, da im kapije otvore. Oni su bili mloge gradske topove ekserima zatvorili, ključeve druge od kapije načinili i Su-kapiju celu noć uoči Vovedenija
niz Dunav odu i iziđu na Borču, izgovarajući se posle da nisu mogli od magle pogoditi Su-kapiju, ali po svoj prilici oni su se bojali kakve prevare i nisu smeli.
” (Na godinu dana pre toga oni sogljadatelji koji su po Srbiji ’odali i narod spremali za Nemačku Krajinu, odveli su sa sobom mnogo momaka iz Srbije,
u Valjevo i pozdravite age da ja više ne smem doći u Valjevo, jerbo od ovi’ kaura ne smem odustati, jer ako pobegnem, oni će mi kuću zapaliti, itd.
konje i pratioce, te su sva dvižima dobra, a tako isto i žene i decu ispratili u Užice i Soko, a neke i preko Drine, a oni, sami vojnici, u Valjevu ostali.
Mi doteramo iz sela četnike, ali kako se nabiraju eksera iz požara, oni onda odu opet kući. Govorim ja jednako Mijušku: ,Piši neka ćesar šalje što pre svoju vojsku, pak ćemo lakše i naše
No toga pašaluka čitluk-sajbije umole beogradskog vezira (što je bio pre Musta-paše) da oni budu age, kao što su i bili, i da kupe svoje desetke i proče.
” Knezovi na to svi složno odgovore: da oni to ne smedu narodu kazati, jerbo će i̓ narod pobiti kamenjem, — i da bi Turke većma uplašili, pridadu, da će oni
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
ga uhvatili; druga, kako je u tamnici i pop mu nešto čita; treća, kako gleda sliku svoje žene; četvrta, kako su već oni đenerali streljani, a na nj tek nanišanili.
Istina, sreska je kuća podaleko, za čitavo po sata hoda; ali oni pred veče, kad iziđu iz kancelarije, pođu malo u šetnju, i neće obići a da na svrate.
Kmet Stevan seo s odabranijim ljudima, pa srče kavu, i uza svaki gutljaj tek rekne: — Ih, baš sâm ječam!... A oni uz njega dodadu: — Pogani Cincari!...
— dodade Ilija. — Eno, sve stara potra — gotovo istrunuli oni strukovi... Poznaje se, brate, što je skoro potrveno.
Sima hajde te k njima: — Šta vi to deljate? Oni se zgledaše, pa se malo nasmehnuše. Đura odgovori: — Evo gradimo rogu; hoćemo da udarimo na jednoga brava.
— Zar su ono merdžani? — upita Maksim i pogleda iznad njega čitav korak. — Ja, merdžani... to su oni korali? Je li, učitelju? — Jest, jest... korali — potvrđuje učitelj. — A gde li to raste?
— pohvali vino, pa ode za drugi sto da nešto dodaje. — Imaju ronci pa oni — je li, učitelju? — reče Marko okrenuvši se učitelju i točeći vino u čaše. — Jest, jest, ronci! — potvrđuje učitelj.
— reče Marko okrenuvši se učitelju i točeći vino u čaše. — Jest, jest, ronci! — potvrđuje učitelj. — Oni to valjda zarone, pa vade? — upita Maksim. — Dabome, zarone do na dno mora, pa seku korale, to jest merdžane.
Gazda Raka pogleda tamo i amo po gostima, pa se tek izvuče; niko ga valjda i ne opazi osim Đure i Spasoja. Oni bajagi popiše još po jednu čašu, nađoše nekaku mahnu vinu, proinatiše se s mehandžijom oko plaćanja, pa odoše.
Samo opet se bojim da ne bude kaka podvala!...« Đura i Spasoje umalo se tu ne nasmejaše. Kad već da zađu u voćnjak, oni promakoše mimo Raku, pa pohitaše u vajat. Šta je dalje bilo, bog bi ga sveti znao!
ama šta ja znam ko ti je to naturio. — Ama oni, Simo, brate, bogami!... Eto, lepo hoće da me obrukaju. Kumim te bogom, skini mi!...
— odgovori Radan. — Dede batalite tu sprdnju da sednemo kao ljudi. — Bogami, pravo veliš — rekoše oni što su izgubili, pa se digoše i sedoše za jedan podugačak sto.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I eto, ta dva čoveka bili su prvi ljudi u Crnoj Bari. Oni su bili svima ugled. U svakom su poslu prednjačili. Ne bi kmet Jova ništa uradio bez sporazuma s popom, a popa opet
Ta sloga njihna već beše prešla i u poslovicu. Druga im sela zavideše, a oni behu ponositi. Nego, u tom ponosu bilo je i taštine.
S punim ustima hvale, po odlasku njihnom, kupio je kokice duvana što su oni iz svojih lula istresali, pa je to posle pušio... Radio je samo kad je morao, a premišljao je i kad treba da spava.
— A je l’, Marinko? — Čujem, efendija. — Šta je ovo od ovijeh đaura?... Zar, što ja s njima bolje, oni sve gori? — Čestiti efendija, - reče Marinko - tu ne treba mnogo pameti. — Da ko ne podgovara ovi narod?
Najedared zapita: — A kako žive pop i kmet? — Kao braća. — Bi li se oni mogli zavaditi? Marinko poćuta. — N... ne mogu!... Ne bi ih mogao niko zavaditi!...
Povučem stranu jednom, i on dobija... Jedan pada, drugi skače... uz jednog prijatelji, uz drugog prijatelji, pa se i oni zavađaju... I čisto gleda očima taj lom.
Radost, žalost, zlo, dobro — delili su zajednički. Pazili se oni, pa im se i deca pazila. Ivan je imao tri cina i jednu kćer, Aleksa samo četiri sina.
U trenutku se vratio. U ruci je nosio zapet pištolj... Jurio je pravce kolu... — Lakše!... prikradaj se!... Oni će te drugi smotriti! — vikao je Marinko, hvatajući ga za rukav od košulje. — Eno, vidi, kako se rebri!...
Neka ga! Zar si mi ti svakad povečerala!... Ostavi ti mladosti njeno, nije on gladan! A dok se oni smejaše, Stanko je muke mučio! Njegovo skoro detinjsko srce otrova najedanput ljubomora, silna, besna, strašna ljubomora..
Pravo veli Marinko, ondaj će mi Crnobarci doći da ih mirim!... Neće im ništa pomoći oni drljavi pop, nego Suljo, ili, kako me oni vabe, Kruško... A ja ću se ondaj do mile lasti rebriti po Crnoj Bari!...
Neće im ništa pomoći oni drljavi pop, nego Suljo, ili, kako me oni vabe, Kruško... A ja ću se ondaj do mile lasti rebriti po Crnoj Bari!...
Mnogoga je nevoljnika u svoja nedra primila. Taj užasni huk, to je jauk njihov... Oni ga dižu bogu pravde i istine, te se smrtnom stvoru diže kosa uvis... Stanko je tražio vodenicu. I nađe je.
Dučić, Jovan - PESME
Mi smo tvoje trube pobede, i vali Tvog ognjenog mora i sunčanih reka: Mi smo, dobra majko, oni što su dali Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.
Bela para iz njihovih usta i sa tela dizala se u jednom zajedničkom pramenu magle. Kola su naporno odmicala napred. Oni su išli mirno, pognuti i zaduvani. Svaki je od njih mislio svoju misao, brinuo svoju brigu, i vukao svoj deo tereta.
Tri mala nova srca zakucaše uzbuđeno i udariše neodoljivo u pomrčini. Oni udariše veselo kao tri nova časovnika. PRIČA O JAKOM Na jednom istom lancu, čvrsto vezani za ruke i za vrat, bila
Brodolom je izbacio na to ostrvo samo njih dvoje zaljubljenih. Oni su bili prvo čovečanstvo i prvi kraljevski par tog novog sveta.
I on će umreti samo od te jedne pomisli: zašto nas lažu ne samo oni koji nas mrze nego i oni koje mi ljubimo. ZOHRA Putnik je sreo u prvom sutonu na morskoj obali mladu i crnu ženu,
I on će umreti samo od te jedne pomisli: zašto nas lažu ne samo oni koji nas mrze nego i oni koje mi ljubimo. ZOHRA Putnik je sreo u prvom sutonu na morskoj obali mladu i crnu ženu, koja prema zvezdi, što u
drugog plemića koji nije imao desnu ruku jer je izgubio u jednom od mnogih dvoboja na kojima se borio zbog nje. Oni je nisu prepoznali.
oktobra 1941) MOLITVA Pomiluj, Svemoćni, nevine što ginu, Tebi su pružene njine čiste ruke: Za Tvoju su oni pali veličinu, Na Tvoj znak prineli sve suze i muke.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Pa dobro! Pa šta je to, vraga, što mi je tako strašno naselo na grudi? Ta ovima je ljudima dobro! Oni su u čistom, jedu dobro, usluženi su, imaju valjanog lekara! Pa onda, eto ja sam tu, ja sve to gledam.
Ah! I knjiga života poče mi se otvarati. To li je ono što mi tako pritiskuje grudi kad vidim ove ljude! Oni imaju, istina, sve i svja, pa ipak oni nemaju ništa! Oni nemaju svoga bolećega, nemaju... majke! Ali onaj, onaj čovek!
To li je ono što mi tako pritiskuje grudi kad vidim ove ljude! Oni imaju, istina, sve i svja, pa ipak oni nemaju ništa! Oni nemaju svoga bolećega, nemaju... majke! Ali onaj, onaj čovek! Ko je taj čovek?
Oni imaju, istina, sve i svja, pa ipak oni nemaju ništa! Oni nemaju svoga bolećega, nemaju... majke! Ali onaj, onaj čovek! Ko je taj čovek? Šta me to toliko vuče njemu?
da sam mogao, da sam smeo, ja bih joj kazao... kazao bih joj: slatka moja majka! Uh, a oni u bolnici! Pa onaj što viče: „Jaoj, moja majko!” Pa onaj! Bestraga sve! Nije ni moje srce bačvanska ravnica.
On se okrete upola njojzi: — Ama što ti plačeš, što srdiš boga? Eto gospodina doktora, pa i gospodina Joce. Je li oni kažu, oni valjda bolje znaju od tebe.. Kažu... dabogme... Nemoj plakati! Levi kraj usne zadrkta mu.
Eto gospodina doktora, pa i gospodina Joce. Je li oni kažu, oni valjda bolje znaju od tebe.. Kažu... dabogme... Nemoj plakati! Levi kraj usne zadrkta mu.
Momak se jedan po jedan otpušta. Sve ide kao u nesrećnoj kući, a novci se troše kao kiša. Počeše, bogme, oni njegovi pajtaši dolaziti i našoj kući.
” E, pa valjda vidite šta će iz svega da bude! Dođoše oni svi jedno veče. Dođe s njima još nekakav Pero Zelenbać, nekakav svinjarski trgovac koji, vele, „radi s Peštom.
Dođoše oni, velim. Stojan odmah uz ognjište, pa peci kavu. Zapališe četiri sveće. Udari dim od duvana kao iz dimnjaka.
” Kapetan vide da se s Blagojem ne da objašnjavati u višim regionima On se spusti niže: — Tako je, tako je! Ali će oni i dobiti svi pristojno izdržavanje iz državne kase kad se svrši rat. Nemajte vi brige! — To, to, moj gospodine!
I druga jedna postarija žena iza nje — i bez toga ne ide! I najzad i detence ototanji. Oni brzo pređoše preko mosta i skloniše se u stranu, praveći mesta drugim putnicima koji se guraše zajedno sa svojim
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
A kad dođe do svatova, onda nije dobro samo mladi i mladoženji, ne dobijaju samo oni svako svoje, nego i drugi svet.
Tu su skupljene ožalošćene komšije i neutešeni rođaci, i oni što su zadovoljni s testamentom, a i oni drugi što se spremaju da dignu proces i da ga obore, i na taj način spasu dušu
Tu su skupljene ožalošćene komšije i neutešeni rođaci, i oni što su zadovoljni s testamentom, a i oni drugi što se spremaju da dignu proces i da ga obore, i na taj način spasu dušu miloga pokojnika od jednog tako teškog
Bili su obojica malo pomatoriji, već uveliko bradati klirici. I oni prime i taj usmeno saopšten im uslov, i oženili su se, jer čak i crkvenjak, predšestvenik današnjeg crkvenjaka Arkadije,
i oženili su se, jer čak i crkvenjak, predšestvenik današnjeg crkvenjaka Arkadije, znao je da će parohiju dobiti samo oni koji se budu hteli oženiti tim dvema lepoticama.
No iako je to gospođa popadija govorila, zato ipak ne treba niko da pomisli da su se oni, ne daj bože, mrzeli. Živeli su oni vrlo lepo, kao što, naposletku, i priliči popovskim kućama, koje treba da posluže
Živeli su oni vrlo lepo, kao što, naposletku, i priliči popovskim kućama, koje treba da posluže kao primer ostalom stadu i parohijani
Još su najkrupniji i najznatniji događaji bili oni koji se dešavaju nedeljom kad neko nekome u kolu razbije glavu ili kad nekome ukradu konje pa obede Bačvane da su oni
oni koji se dešavaju nedeljom kad neko nekome u kolu razbije glavu ili kad nekome ukradu konje pa obede Bačvane da su oni prešli preko Tise i učinili to. Inače nikakvih drugih novosti nema već poodavno.
A oni mu samo kažu: »Hoćemo (na primer) tome i tome u Galiciju ili u Talijansku«; pa se onda onaj što naručuje pismo, nasloni
Domaćin i gost se zaustaviše na avlijskim vratima pa se nešto razgovaraju. Dok se oni razgovaraju, imaće prilike čitalac da razgleda avliju.
Treba samo da izađe iz kujne pa da vikne: »O Neco, Pero (ili) Rado!« a ono tek polete najpre šeširi a odmah i oni s grane k’o majmuni uz stablo pa pred nju po dva tri tresnu od silne uslužnosti, pa zalarmaju i grabe se koji će pre.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
mrtvacima, koji su već i po nekoliko puta prekopavani, njima se samo tada, na zadušnici, iznosi i razdaje, jer vele: oni, onako stari, odavna umrli, već i ne jedu. Dosta je njima posle samo pomen i molitva.
I to najviše prosjacima i drugim ubogim ljudima. Jer vele: da što se tad njima, za u pokoj duša mrtvih, dâ, da oni pojedu, popiju, kao da se samim mrtvima dalo, kao da se oni, mrtvi, digli iz grobova te sami oni jeli, pili, krepili
vele: da što se tad njima, za u pokoj duša mrtvih, dâ, da oni pojedu, popiju, kao da se samim mrtvima dalo, kao da se oni, mrtvi, digli iz grobova te sami oni jeli, pili, krepili se.
duša mrtvih, dâ, da oni pojedu, popiju, kao da se samim mrtvima dalo, kao da se oni, mrtvi, digli iz grobova te sami oni jeli, pili, krepili se.
To im je kao neki njihov praznik. I dok traje plač, služba u crkvi, Dok ne počne da se prepojava i razdaje svi su oni tamo, na ulazu, oko porte. Tu Menko, Taja, Naza, Stevan, Ljuba... Svi oni. I, s obe strane ulaza, lepo poređani.
Tu Menko, Taja, Naza, Stevan, Ljuba... Svi oni. I, s obe strane ulaza, lepo poređani. Neki umiveni, zakrpljeni, s velikim torbama, bisagama u koje će jelo da meću i
I gledajući na groblje, slušajući pojanje iz crkve, čak se neki od njih i krste. Sumanuti već ne. Oni, onako polunagi, kao bežeći ispred nečega, grče se unezvereno i uplašeno gledajući na groblje, plač, upaljene sveće: A
A neki, i to čuveniji, stariji prosjaci, imaju naročite svoje grobove obično kakve čuvene porodice kod koje oni uvek idu tamo i stalno, uvek kao gosti, za trpezom sedaju, jedu, piju.
Svi su oni bili tu, na okupu. Istina, mnogo njih je bilo koji su živeli i spavali po ambarima i štalama pojedinih bogataških kuća,
koji po selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što i oni ovamo dođu, nego ponesu i najveće bisage i testije za prošenje. Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima.
Ali, ne samo što mu u to niko nije dirao, još manje krao, već su mu i svi davali. Čak i prosjaci. I oni, od onoga što naprose, odvajali su i davali mu. A on je sve halapljivo jeo i uvek, uvek bio gladan.
Čak mu je i jelo gotovila. I tako oni dvoje počeli su da žive mirno, lepo. Naročito Taja, hranjen i dobro negovan od Vejke. Bilo mu je dobro.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
— Eto, boga vam, koliko ima velike gospode pa uzmu bez krajcare, iz ljubavi. — Oni mogu to činiti, al' ja ne; nego molim da znam na čemu sam...
Čika-Gavra i Ljuba se dogovore da odmah idu kući. Belkić ih kao iz etikecije zaustavlja, no oni nipošto neće da ostanu, već obriču da će doći još jedared. I Belkić im obriče da će ih posetiti.
Gospođa Makra dala im je na znanje da je tu čika-Gavra, pa je i ručak jači pripravila. Sad i oni sednu, a frajla opet poče neku fantaziju svirati.
— Aja! Tamo je sve tirkiš. — Ta i naši dedovi su odande došli! — I oni su bili tirkiš, a mi smo sad gebildet. — A, molim vas, kakvi su ti Bečlije? — A, to je sasvim otr šos!
sam bila u Beču kod madam, pa kad idem pa promenadu, a mene baroni sa lornjet gledaju; a kad se sa madam razgovaraju, oni kažu: Toz is a hibše grihin! A taj krajzler imao kuraž sa mnom se razgovarati?
Je l’te, muter, neće više doći? — Pa neka dođu. Kako su došli, tako će i otići! — Ja idem na lustrajz, ako oni dođu.
Gde bi’ klavir i ta kanabeta pometao? Pa ko bi toj mode nastačio? Valjda sa oni’ njeni’ osam hiljada šajna? Šta je to?
Isterali ste s metlom stražmeštra i pisara: to je actus potentіae. — Jeste, isterala sam ih. Ali, kako mogu oni u moju kuću silom ući da tepsiju otimaju, kad je ta tepsija moja dedovina, — odgovori oštro Alka.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
I ako uvereni da ne vredi odazivati se, jer nema ni vremena da se sve izvede po uputu o mobilizaciji, oni su opet došli da čuju šta drugi misle: ima li kakvog god smisla prijaviti se i otići tamo na o na određena mesta.
— A mesto mobilizacije? — Torlak. — Grozno. Magacini u gradu. Znate li to? — Pa šta? — Pa lepo, ako oni ščepaju magacine i ona mesta gde se mobiliše, šta će biti? — Šta će biti? Pa kažite mi da vam kažem.
— Ja, mnogo vam sigurno osiguranje! — A komite? — Batali komite, oni su sve i napravili. — Naravno komite i žandari.
u meni nije potpuno stišao i oni tamni, zamršeni osećaji i ona razdražljiva, bolesna osećajnost nikad nisu prestajali da me muče.
begao od krojača, krio se od obućara, obilazio duvandžiju, a još danas klanjaće se oni meni svi kad kraj njih budem prolazio, ti mali sitni i ništavni ljudi, koji se tako boje rata i koji još sutra mogu
Dabogme, ti popovi tamo, u svili i kadifi, što tajno ikad se napiju nazdravljaju patriotske zdravice, oni seljaci u čistom belom rublju, što plivaju u blagostanju i što u zemlji kriju čaše sa slikama kraljevih sinova da ih iznesu
I Jurišić namršten i ljut uđe u svoj šator. A u bateriji, koja se odmarala, vladao je onaj mir smrti i samo se čuli oni fini šumovi noći.
A oni ljudi, čiju jasnoću duha ja obožavam možda to i ne zaslužuju, jer kuckasti duh i to nije ništa. Neka, dakle, Hristić rad
Dođi, oh dođi, oni te čekaju, tvoji divni crveni cvetići. Pa kidam i cepam sve sa sebe, gledam svoje golo telo i kao luda tražim,
A posle nekog vremena, iza njegovog izveštaja, onaj prostor tamo obasu vatra pete baterije i oni topovi postepeno potpuno umukoše.
“ I ona nezapamćena noćna borba, oni juriši i onaj krkljanac koji se lepo čuo iz previjališta one noći kad je osetio potajnu radost što nije tamo u onoj
fronta nisu ni videli i koji su o ratu znali isto toliko koliko i žene; čak one žene po bolnicama nešto i znaju, ali oni baš ništa.
Afrika
Svi su se oni stapali sve više u opšte biserno i ugušeno plavilo ovdašnjih ptica, neba i dalje pučine. Čitava gama sve treperavijeg,
Prilazimo nekoj vrsti ogromnog mola podignutog na koljima, osvetljenoga sam o lampama što klate oni koji nam pomažu da se ispnemo. Preko keja se vidi drugo široko platno vode obasjano jedva mladim mesecom.
Ne viču, ne plaču nikad, ne diraju ništa. Kao mladi psi oni se samo prevrću, sami sa sobom neprestano, i smeju se i raduju svojim pokretima od jutra do večeri.
Igraju svojim telima kao najlepšom igračkom. Besprimerno svesniji od naše dece, oni nemaju onaj način pućenja i stidljivosti, nemaju brigu ispisanu na licu i bolešljivost na obrazima.
odavna prolazimo po vodi kraj sasvim majušnih crnih derana u malim vretenastim pirogama, istesanim iz stabla, kojima oni upravljaju veslajući bilo rukama, bilo širokim pljosnatim lopaticama.
pirogama, istesanim iz stabla, kojima oni upravljaju veslajući bilo rukama, bilo širokim pljosnatim lopaticama. Oni ne dolaze da vide brod, no se zabavljaju po pučini kružeći jedan kraj drugog, kao ove ptice nad nama.
Bacali smo im cigare, koje će posle isušivati, pisaljke žižice, sve što bismo našli u džepu, a što bi oni posle ređali po svojim pirogama, odakle bi, i pre no što se sva voda slije sa njih, počinjali novu pesmu u horu.
Vuije je pričao da je prvih godina života u savani, u isključivom opštenju sa crnima, kad je morao, kao i oni, sebi loviti „meso“ kojim će se hraniti, vrlo često i nesvesno zaboravljao da nije jedan od njihovih.
Posle pola sata, odjednom skreću u stranu i nestaju na širini. Nijedne ptice više nad nama. Pred podne počinju oni meki, uglačani, zavijeni talasi koji se uvijaju sami u sebe i koji, kad postanu veći, stvaraju takozvani „bar“.
Time su se oni oprostili od porodica. Razgovaramo do jedan po ponoći; toliko je prijatno na krovu, piti ledene limunade i osećati
Ona koračaju gipko kao u igri. Grupa mladića sjajno drapiranih leži po jednim stepenicama. Oni su naslonjeni jedan na drugog, ćutljivi i mirni kao u pozadini kakvog herojskog i klasičnog dekora.
Danas oni jasno razlikuju belca od albinosa, i dok jednog smatraju za savršenstvo lepote, drugoga preziru zbog njegove abnormalnos
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
“ ili „Sad sam se osramotila!“ Kako ti to na pamet dođe, onda si prošla, nego tako govori kao da si ti gospođa, a oni oko tebe tvoje sluge. A, upravo, tako i jeste, zašto inače ne bi nam se muškarci toliko ulagivali.
JANjA: Šta ima kod kuća? Prazno duvar, tri drvi, dva stolica. MIŠIĆ: I oni devet stotina akova vina s jednim okovanim sandukom. JANjA: (Prokleto Evo!
Ajde, da im dam. Pet krajcari na jedno parče, lepu profit! Donesim ova kesa da izbira. Oni bira, ja gledim; oni bira, ja gledim. Vidim da sve jedi kartalcetli iz džepu, e, mislim, bole ga srcu.
Ajde, da im dam. Pet krajcari na jedno parče, lepu profit! Donesim ova kesa da izbira. Oni bira, ja gledim; oni bira, ja gledim. Vidim da sve jedi kartalcetli iz džepu, e, mislim, bole ga srcu.
MIŠIĆ: Vi ćete sa mnom ići, a oni za nama. JANjA: Ama ja nisum nigda bio u magistrat. MIŠIĆ: Verujem, i vrlo mi je žao da se tako dogodilo.
Gospodin notarius, vi ste moju zet! MIŠIĆ: Jesam, i dopustite mi da s vami drukčije malo progovorim. Oni Čivuti, što su vas poarali, uvaćeni su. JANjA: Što? A di su novci? MIŠIĆ: Kod mene.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
U odstupnici do Beča, poslednji su bili Rascijani, a u prethodnici do Beograda, prvi, oni. Pod komandom austrijskih đenerala, koji su imali velike, troroge šešire, ukrašene nojevim perjem, Rascijani su
godine, oni su se bunili i protiv ćesara. Hteli su da se iz Austrije odsele, u Rusiju. Grad Temišvar, iako se zvao grad na Tamišu,
Lep je na Mahali bio samo dug red ogromnih, rascvetanih, bagremova. Oni su bili zarasli karaule i kolibe Rascijana i njihove zemunice, kao i njihove krovove, pokrivene trskom.
Obezobrazili su se, veli, ti Rascijani, i nisu zaslužili naklonost Engelshofenovu. Šta bi oni hteli, veli, zar se može i zamisliti da budu kao neka država u državi. Status in stato?
Njihova su imena na listi đenerala Ševiča i oni su stupili tako reći kao dezerteri, u vojsku Njenog Imperatorskog Veličestva Elisavete Petrovne.
Da se čitave porodice, i srodstva, nasele tako u ista sela. Oni se, Rascijani, kreću kao bratstva, rođaci, familije, a u tome je opasnost. Kao ovce oni nagrću jedno za drugim, svuda.
Oni se, Rascijani, kreću kao bratstva, rođaci, familije, a u tome je opasnost. Kao ovce oni nagrću jedno za drugim, svuda. Sad su naumili da se odsele u Rosiju. Ko zna šta će izmisliti sutra.
Da su njega, Engelshofena, pitali, on bi bio savetovao da im se ostave običaji pri sahrani. Oni su došli u carevinu da ratuju, a ne da budu napoličari komitatima i spahijama. Ne treba dirati u vojnika.
On, Engelshofen, dozvolio bi im to i nasred Beča. Ako svoje mrtvace nose kroz varoš i cmaču, pa šta onda? Ne traže oni to i od Bečlija. Uostalom, što se tiče mrtvaca, čovek kad umre, umre kao i životinja.
njih, jer je sa njima u srodstvu i jer je i sam iz austrijske vojske otpušten u vojsku imperatorke Elisavete Petrovne. Oni su tvrdili da su apšit, iz austrijske vojske, dobili u redu i da su se, posle toga, mirne duše, mogli upisati u
dobili u redu i da su se, posle toga, mirne duše, mogli upisati u Ševičevu listu, koju je odneo sa sobom, u Rosiju. Oni se dakle već smatraju oficirima ruske vojske i mole da im se dozvoli da se odsele i otputuju.
Posmatrao je, ispod oka, Isakoviče, i, dok su oni obarali pogled, Garsuli se smeškao. Bio je naredio da im se donesu kamiši i rekao im je da mogu pušiti, i u njegovom
Teodosije - ŽITIJA
Sada razumedoh za čime sam neprestano žudeo. Blaženi su i triput blaženi oni koji su se takva bezbrižna i nemetežna života udostojili.
A neki im rekoše: — Takav koga tražite ušao je malo pre vas u ruski manastir, i još je tu. A oni čuvši ovo brzo poteraše putem da ne bi kako čuvši za njih pobegao, i ostavivši put ka protu u ruski manastir uđoše.
Postavivši stražu čuvahu ga što je moguće bolje, da bi, pošto konji i oni sami od napora, sa njime pošli na put. A mladić se divljaše ocu svojemu što toliku visost vojvode potrudi s mladim
delo pobožno a ujedno i prevarno, jer beše okovan srcem u mudrosti, kao što kaže David, i zapreku koju su mu učinili oni premudri razumom dobroga duha da cpyši dovijaše se. A šta to?
A kako se pojanje produžilo, i opet po zapovesti dugo čitanje pročitavalo, svi oni koji su zajedno sedeli i oni momci koji su ga čuvali s vojvodom, zbog umora od puta i svečanog pira tvrdo zaspaše.
A kako se pojanje produžilo, i opet po zapovesti dugo čitanje pročitavalo, svi oni koji su zajedno sedeli i oni momci koji su ga čuvali s vojvodom, zbog umora od puta i svečanog pira tvrdo zaspaše.
Zar vam dolikuje da u crkvi sa oružjem napadate na takve ljude? Kakvo su vam oni zlo učinili? Ako li mene tražite, evo me gde sam. Sada sam zauzet, ujutru ćete me videti, a ove ostavite!
Ako li mene tražite, evo me gde sam. Sada sam zauzet, ujutru ćete me videti, a ove ostavite! Kada oni ovo čuše, strahom i stidom obuzeti ne znađahu šta da odgovore. I tako ućutavši opkoliše kulu, čuvajući stražu.
A kada ga oni tako ugledaše u takvom obrazu, ne znađahu šta sebi da učine, nego plačem i ridanjem obuzeti na zemlju padahu.
I govoraše da mnogi, pored sve želje, ne mogu lako postići da ih vide. Jer oni dobri oci, ako zbog tela i nije zgodno da se zovu anđeli, uistinu bejahu Božji ljudi; od svega se oslobodiše radi Boga.
A sada opet da se vratimo k roditeljima blaženoga. Dobra mi je reč i o njima, i veoma mila, jer su se i oni, pošto su bili dobri, udostojili da budu roditelji takva deteta.
A ovi sa suzama pomolivši se, blagodariše Boga, i ljubazno grleći blagosiljahu ga. A razbojnici oni posle, došavši k sebi, govorahu: — Šta nam to bi da zaneti ispustismo ovoga mladića i one s njim?
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
no u ma kojoj drugoj, mnogi su promatrači izloženi tome da preinačavaju fakta, da bi iz njih izvukli neke zaključke; oni često minuciozna i precizna promatranja zamenjuju razmišljanjem i spekulacijama.
U pindsko-dinarskoj i u moravsko-vardarskoj oblasti su najbolji oni „psihički profili“ koji se povuku sa zapada na istok, od Jadranskog mora prema moravsko-vardarskoj dolini i dalje; na
istok, od Jadranskog mora prema moravsko-vardarskoj dolini i dalje; na donjodunavskoj ploči i u slivu Marice su najbolji oni psihički profili koji se povuku u pravcu sever—jug.
pod dinastijom Nemanjića, jednu periodu jake državne organizacije i periodu kulturnog, naročito umetničkog, stvaranja. Oni su podigli crkve i manastire koji spadaju među najlepše predstavnike srednjovekovne slovenske arhitekture.
Osim jezika osnovne su psihičke crte iste kod SrboHrvata i Slovenaca. Oni se odlikuju intelektualnom i moralnom osetljivošću, kojom razlikuju nijanse često najfinije; velikom osećajnošću i jako
Ideja o nacionalnom jedinstvu prokrčila je puta kod Srbo-Hrvata u Austro-Ugarskoj i oni su počeli zajedničku akciju odbijajući da budu oruđe dinastičke i klerikalne politike.
prešli u Francusku ili Englesku i osnovali Jugoslovenski komitet da doprinesu drugim sredstvima ostvarenju svojih želja. Oni koji su ostali u Austro-Ugarskoj bez prestanka su potvrđivali, ne obzirući se na opasnosti, da hoće da stvore svoju
ustezanja, Bugari nove Bugarske usvojiše za svoj književni jezik jedan dijalekat koji ih je najviše udaljavao od Srba. Oni su razvili svoj ambiciozni i imperijalistički program, koji je podržavao kralj i političari i koji je popularisan
Ovi su tipovi dovoljno različni da se mogu i na prvi pogled raspoznati. Uostalom oni nisu razdvojeni jasnim granicama: prelaze jedan u drugi prelaznim zonama čije se stanovništvo često može dodeliti
Dinarski su doseljenici ušli u staro kosovsko-metohijsko stanovništvo ne izmenivši njegove psihičke osobine; ali su oni na njega jako uticali. Kako ovo stanovništvo ima osobina i centralnog i dinarskog tipa, teško mu je odrediti mesto.
razlikuju od ostalog dinarskog stanovništva, naročito zbog vekovnih veza koje su imali sa civilizacijom srednje Evrope. Oni su dobili specijalne osobine po kojima se približavaju panonskom tipu.
ili je doskora živelo patrijarhalnim životom, koji je u znatnoj meri uticao na njegovu karakterističnu fizionomiju. Oni koji su dosta putovali po Balkanskom poluostrvu odmah osete i raspoznaju u nekoj narodnoj masi dinarske ljude od drugih
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Lakomisleni vrapci uzeše se kleti da nikad u životu nisu vidjeli džak s mačkom, a da su ga, kažu, i vidjeli, oni bi mu, bogme, pokazali pošto je oka prosa. — Eh, to vam znam i ja — reče čiča.
— dočeka drugi, i kao po komandi obojica skočiše pravo na moj džak. Od bola i straha ja krvnički dreknuh, a oni... Čuo sam samo fijuk vjetra kroz visoku travu pored rijeke.
— A piše li tamo kako će se oni izvući iz te nevolje? — zabrinuto upita mačak Tošo. — To baš ne piše, ali ja ću i sam to da proreknem — reče miš i
— Ala je taj hrabar! — zabezeknu se Brašnov. — Čuješ li, odjaha da ulovi Šarova! Dok su oni tako razgovarali, dotle su Tošo i Miš prorok jurili kroz noć prema njivi pod planinom.
Za svaki slučaj, Brko oprezno ispruži ruku, napipa nečiju dlaku i veselo prošaputa: — Oni su, oni! Sad ću da ih raspalim toljagom!
Za svaki slučaj, Brko oprezno ispruži ruku, napipa nečiju dlaku i veselo prošaputa: — Oni su, oni! Sad ću da ih raspalim toljagom!
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
srž Srž smo za ručak pojele Sad šupljina u meni zanoveta Onda ćemo svirati Mi volimo svirku Šta ćemo kad psi naiđu Oni vole kosti Onda ćemo im zastati u grlu I uživati III.
Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE
ŽURKATA NA AKREPITE Vladimiru Andriću Kad vampiri priređuju žurke, oni vole da igraju žmurke. Iznad kuća, preko crnog crepa tad nastaje jurnjava akrepa.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
Ima tutora koji gutaju crkvene prihode, a kad im se proširi stomak, oni su kadri, razume se, da progutaju i toranj i svih pet zvona. Lepo, primam i to!
SPASOJE: Ne zameram, samo ne razumem kako je ne mrzi da ide po radnjama i traži da joj se seku oni komadići krpa. AGNIJA: Nemoj da kažeš, Spasoje, ima i to svoje draži.
SOFIJA: Razumem, gospodine! (Odlazi i vraća se.) Gospođa i gospodin Novaković. SPASOJE: A, oni? Neka izvole! SOFIJA (propušta Novakovićeve, pa ode). XII NOVAKOVIĆ, RINA, SPASOJE NOVAKOVIĆ: Dobar dan želim.
SPASOJE: Ostavićete ih da večito strepe za svoj srećni brak. PAVLE: A srećni su zaista? SPASOJE: Tako oni kažu. PAVLE: No, pa zašto bih ja to kvario? SPASOJE: A što se tiče onoga sa deset hiljada dinara?
Moj zet se posavetovao sa gospodinom Antom, kao čovekom od iskustva, i oni su zajedno doneli zaključak da svu tu korespondenciju spale u interesu vašega mira i spokoja na onome svetu.
U tamnicu ili u izgnanstvo, da bi vi na mojoj tekovini mogli živeti? Je l' te... je l' te? (Pogleda ih, ali oni ne dižu pogled. Sa gorčinom i bolom.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
GLASAM ZA LjUBAV I Sada će reći da sam najbeznadežniji idiot na svetu, i biće u pravu. Oni su uvek u pravu! Sedam minuta pre završetka časa čovek ne može očekivati od profa da se ponašaju lafovski.
Oni su uvek u pravu! Sedam minuta pre završetka časa čovek ne može očekivati od profa da se ponašaju lafovski. Oni se tako ne ponašaju ni sedam minuta posle završetka časa. Oni se tako ne ponašaju nikad!
Oni se tako ne ponašaju ni sedam minuta posle završetka časa. Oni se tako ne ponašaju nikad! - Zašto si bacio tu knjigu, Slobodane?
Hteo sam da kažem mami da sam ga video. Oni su se kao deca igrali na nekom sada napuštenom salašu i mislim da ga je volela, ali nisam bio baš sasvim siguran da je
Zemlja je bila zamrznuta a vazduh pun snega. Sahranili su ga za pola sata, a oni koji su ga pratili razišli su se brzo kao da se nečega stide ili boje. Oko deset otac je prestao sa šamaranjem.
savet moga oca i društvo u očuhovoj fabrici raspravljati o mom nesocijalističkom vaspitanju, pitajući oca i očuha gde su oni bili dok sam ja rastao, i zviždučući prođoh ka crkvi na čijem se pragu sunčala Draga Padavičarka i još dva ili tri
- Mislio sam da si na času! - rekoh. - I jesam bio na času, Slobodane. Samo: između časova postoje odmori. Oni traju petnaest minuta. Sasvim dovoljno, da mi ispričaju ponešto. Zašto si ulazio u crkvu?
Lica putnika bila su zelena i neispavana. Sumorno, kao ribe iza stakala akvarijuma, oni su buljili u noć ispred sebe.
Mrtvi i pokopani, sa spomenicima po parkovima, oni mogu da budu čak i dragi! Pomislih na knjigu koju ću napisati jednoga dana. Biće to knjiga o krvi i seksu.
Poznavao sam ljude kojima je najvažnije ono što bi drugi o njima mogli reći, ili ono što bi oni o drugima mogli reći.
Moj očuh bio je zadužen da reši tu stvar s Goldmanovim pijanim i treznim zubima, ali oni su bili prijatelji još iz kolevke, valjda, i tako je moj očuh obavestio Goldmana za tamo neku komisiju, pa je stvar
Počeh da mrzim njihova ravnodušna lica. Majmuni kojima je upala kašika u med, a oni to čak i ne vide! Rašida i ja sigurno ne bismo imali takva lica da smo na njihovom mestu.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
ceo izgled mu je bio za ciganskog vojvodu, što nije zameriti, jer te vojvode redovno impozantno izgledaju, pa kao oni, i gospodar Sofra, nosio je debeo, poduži, gore jako srebrom okovan štap.
— A otkud bi sad najbolje bilo? — Sada iz Poljske, i to iz Krakove. — Jesi l’ onde bio? — Nisam, al’ čuo sam od oni’ koji su onde bili nedavno, da je pojeftinilo platno; mlogo je izrađenog. — Pa hajd’, da idemo.
Rđavo, nema glasa o putnicima. Opet pišu, niko se ne odzivlje, jer pišu samo napamet u Krakovu, a oni bogzna kud blude, i šta im je stalo. Tako prođe pô godine, pa još nema pisma.
Putuju i danju i noću. Kad dođu u kakovo selo, čardu, stanu, pa kočijašima daju što doneti, a oni, svačim snabdeveni, imaju sve bolje nego što mogu u čardi dobiti.
I napolju se čuje pucnjava i vika. Kako se počelo pucati, ostali lopovi, videći da oni u sobi ništa ne izvršuju, a četvrti ranjen užasno jauče, počnu bežati, i razbegoše se, a svoje nisu mogli odneti, jer
Čamča to primeti. — Ded, Sofro, istavi te novce; kad se, znaš, oni’ pet akova proda, sve će to biti naknađeno. Gospodar Sofra mrko pogleda na Čamču, pa vadi buđelar, izbroji hiljadu
Čamča unese „provijant” i jedno polovače. Mesto da armicijaš njih časti, oni časte armicijaša. Armicijaš dobro pije, već se pomalo ugrejao. Čamča mu pripoveda šta im se dogodilo u čardi.
Razumeli se. Već je sve za put spremno. Armicijaš sad izvadi butelju likera i moli ih da oni opet od njega prime. Otvori i nazdravi im. Popiju, oproste se i izljube s armicijašem i odu. IX Putuju dalje.
Znaš, kao što sam ti već kazao, šljahtec je nemeš, pa Poljaci mađarske šljahtece vole; i oni gule raju, kao god i naši u Mađarskoj; jedan zanat im je, pa će onda odma’ i tebe pozvati na ručak. Hoćeš doći?
u dvorac. Grof je baš bio kod kuće. Sluga ih prijavi, oni uđu. Grof je odmah poznao Čamču. — Otkud vi, gospodar-Čamčo, ovde?
— Dopustite, domіne spectabіlіs, u Mađarskoj ne zna svaki šljahtec latinski, ne ide svaki u latinsku školu: samo oni idu koji će biti popovi ili suci, — no ja ću već po mađarski tumatiči.
Pisma je sakrio. Kada se vratio, pitaju ga je li predao pisma. Kaže da jeste. Oni su sasvim umireni. Odavde se opet dalje krenu i, srećno putujući, stignu u Krakovu. Baš je vašar započeo.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Mada behu izmučeni i bolni u celom telu, od šest dana hoda, pod oružjem i teretom, zaspaše samo oni koji su već davno bili navikli na sve to i kojima više ništa nije bilo čudno.
pasa koji je svud isti, ni te vatre od kojih zasuze oči, zagaravi lice i ugreje se jedna strana, dok druga prozebe. Oni koji su prvi put išli, počeše se dizati na kolena i došaptavati, dozivati, prigušenim glasom, i skupljati iza šatora,
Dozivajući se tihim zviždukom, oni su se, puzeći i trčeći pogureno i brzo, kao tekunice, od humke do humke, od drveta do drveta, probijali, kroz lanac
dana, pred polazak, u opštem plaču i kukanju, svojih žena, pri onom metežu i mukama do mile volje ih ljubeći i tukući, oni sad nisu išli da traže žene.
Vrućih udova i zapaljenih vratova od hoda i tereta, oni su pošli u noć, zadivljeni i očarani blizinom varoši, velike i čudne, što je bila prošla brzo pred očima njihovim, pri
Znajući dobro da ne mogu sobom poneti stvari od stakla, ili zlata, niti povesti kravu ili tele, oni su ipak videli bezbroj sjajnih stvari što su treperile u noći, krasne i vanredne.
Upadali su u varoš, kao kurjaci, kroz strme hodnike, uske i vlažne kao oluci. I mada čitavi sokaci behu pusti, oni su, po mraku, naslutili ono što su tražili.
Četvoronoške, po mesečini, oni su plašili pse svojim skokovima i senkama i zastajali dugo tamo gde je još gorela svetiljka, zagledani, kroz pukotine
Ništa. Poneki međutim upadali su i u kuće. Kad bi se pojavili, na razvaljenim vratima, oni bi veselo urlali nešto što niko nije mogao da razume.
I pošto im nisu znali jezik, oni su im govorili mumlanjem, jaukanjem, rikanjem i rzanjem, kalamburima, sastavljenim od svakojakih glasova što su ih čuli po
Bog zna kako su se posle sporazumevali i mešali sa ukućanima, tek oni su pričali, okupivši sve živo u kući oko vatre, i, mada im niko ni reči razumeo nije, svi su im odobravali glavom.
Skriveni u tami, oni behu polegali duž zida da vide kako odbija, natežući dva gvozdena đuleta što se ljuljahu, nad njihovim glavama.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
se vidi iz nekih upražnjavanja tog običaja gde se u toku izvođenja ritualnog posipanja plodovima izričito kaže da oni predstavljaju decu.
Budući da se najčešće sumnja da je neko bacio čini na ženu ili muža, vrše se brojni postupci da se oni oslobode ovih čini.
Za razumevanje jezika magije plodnosti važno je znati vreme kada se obavljaju ovi obredi. Oni se često vrše u isto vreme kada i ljubavna magija, pre svega na veliki prolećni praznik — Đurđevdan, kada se bude
Na Đurđevdan ujutru, supruzi kojima se ne daju deca „valja se“ da imaju polni odnos pa će, veruju u Gruži, uskoro i oni imati dece.
tačnije, okretanja u suprotno, Vršeći stvarne promene na nekom predmetu koji je u zamišljenoj vezi sa porođajem, oni veruju da će, po principu imitativne magije, izazvati promenu u daljem rađanju dece, odnosno da će se ubuduće umesto
U Crnoj Gori „kada se djevojka rodi, valja oni dan glavnje na oganj prevrnuti, da se za djevojkom rodi djetić“.⁵³ Kada se rodi žensko dete, u đevđelijskoj kazi „odmah
⁵⁸ Uopšte, može se reći da se brižljivo izbegavaju oni predmeti koji su u vezi sa „ženskim“ poslovima, da bi se, na magijski način, izbeglo rađanje ženskog deteta.
Prema tome, oni su pre postupci za dobijanje muške, a ne ženske dece. Treći navedeni „običaj“ zapravo je verovanje da „ako bi se
Gruži, porodilja bi trebalo da ukrade tri ivera koja su otesana prilikom građenja kuće, i da se okupa u vodi u kojoj su oni potopljeni.
Pored toga, kad počinje da se menja tradicijska kultura, i oni pripadnici zajednice koji nisu mnogo skloni verovanjima i običajima u nekim drugim oblastima života, ovde, kada je u
⁵¹ A negde se veruje da takvo dete postaje zduhač („zduha“, „zduva“, „stuva“, „vjedogonja“ itd.). Oni imaju u svom kraju izuzetan društveno-religijski status, s obzirom da „brane svoju okolinu od svakojega vidovnoga i
su dete u utrobi i posteljica bili povezani za vreme trudnoće i činili jednu celinu sve do porođaja, narod veruje da su oni u nekoj mističnoj, magijskoj vezi čak i po prestanku njihove stvarne fizičke veze.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
rodbini, da mu s planine vodu nose, da mu pevaju pesme stare, da mu soko krilom hlad čini; ako ima bratučeda, da mu oni konja timare.
Za ljude koji su na smrt ljuti, koje vređa pomisao da bi mogli umreti, koji će u grob poći zabrinuti kao oni što idu u tuđinu gde ne znaju ni jezik, ni običaje, gde ne poznaju duše žive; za ljude koji pred smrću negoduju kao da
Za čoveka na koga se zaboravom i oni bace koje iz čeljusti nemani spase. Za vojnika koji bukvice nema a bez knjige carske važne ne može caru da dokaže da
priželjkuju da sudba nanese na čardake veće od njihovih zemljotrese, da jezik požara stogove nečije slave lazne, a oni da ga motre negde izbliza. Za zavidnike, njima, care, ne treba gore kazne od zlobe koja im srce nagriza.
IDU CARSKIM DRUMOM Idu carskim drumom ljudi kao iz pakla utekli, nepca im ljuta rana pali. Ko su oni, ko su oni? To su grešnici što su hrišćane u drugu veru prodali.
IDU CARSKIM DRUMOM Idu carskim drumom ljudi kao iz pakla utekli, nepca im ljuta rana pali. Ko su oni, ko su oni? To su grešnici što su hrišćane u drugu veru prodali.
Idu carskim drumom bezuhi, ne raduje duše njine glas ptice što šumu srebri. Ko su oni, ko su oni? To su na zborovima pohvatani nepokorni sebri. Idu carskim drumom ljudi ožeženi, modrica puni.
Idu carskim drumom bezuhi, ne raduje duše njine glas ptice što šumu srebri. Ko su oni, ko su oni? To su na zborovima pohvatani nepokorni sebri. Idu carskim drumom ljudi ožeženi, modrica puni. Ko su oni, ko su oni?
To su na zborovima pohvatani nepokorni sebri. Idu carskim drumom ljudi ožeženi, modrica puni. Ko su oni, ko su oni? To su jeretici i babuni.
To su na zborovima pohvatani nepokorni sebri. Idu carskim drumom ljudi ožeženi, modrica puni. Ko su oni, ko su oni? To su jeretici i babuni. Idu carskim drumom ljudi rasporenih nozdrva, pogled im se gasi Ko su oni, ko su oni?
Ko su oni, ko su oni? To su jeretici i babuni. Idu carskim drumom ljudi rasporenih nozdrva, pogled im se gasi Ko su oni, ko su oni? To su od gospodara odbegli meropasi.
To su jeretici i babuni. Idu carskim drumom ljudi rasporenih nozdrva, pogled im se gasi Ko su oni, ko su oni? To su od gospodara odbegli meropasi. Idu carskim drumom bezruki do zemlje povijeni, ko da im je tisuću godina.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav.
II Traže se svi oni barovi u kojima smo učili da se opijamo i igramo engliš valcer, traži se Megi Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka, koje
Traže se. I još se traže svi oni podvodači, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru »Terazije«,
Traže se svi oni bivši ministri, generali, policajci, doušnici, isluženi špijuni, pederi, arhitekte s olinjalim leptir-mašnama, sve one
mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz
da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe
na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih
i crnim hlebom, kad smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.
Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na
sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada
i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali.
pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže. V Traži se jedan džemper.
Matavulj, Simo - USKOK
Ivanović mu odgovori: — To nijesu Crnogorci, nego naši podanici, iz ovih gornjih krajeva! Oni su mahom pravoslavni, a sjutra im je Božić, a običaj je od starine bio da se uoči toga praznika grad ranije otvara da
Pa dâko se bog smiluje i na Srblje da dođu do svoga, a oni će vazda bit’ pregaoci, kad ustreba, iako je zlô sjeme među njima! — Zlô, vaistinu! — potvrdi njeguški knez.
Znâm da onizi naše vjere drukče govore i da kukaju za nama, ali, ja mnim, u srcu bojahu se i oni nas, divljijeh gladnika! Svi bjehu nezadovoljni tim odgovorom. Pop samo odmahnu glavom.
Kako se ono zovu, Krcune? — A ima, čoče, mnogo i Srbalja u ćesarovinu. Oni daju ćesaru najbolju vojsku! Viđeste li ove Ličane u Kotoru! Kakvi zorni ljuđi, kakvi lijepi Srblji!
— A kako ti je ime? — Jân. — Kako reče? Milica se zaboravi i umiješa se: — Eto reče: Janko! — Jesi li ti oni, te te zovu principom? — Da, mene zovu u Kotoru princip! — A jesi li princip? — Ne, grof sam.
— A jesi li princip? — Ne, grof sam. — E, pa dobro ni došâ, ko si da si. Ko nam na vjeru dolazi, oni čas naš je! Koga nevolja prićera u ove litice, s njim, vaistinu, dijelimo koru hljeba i čuvamo mu glavu koliko i svoju!
Kićun i Šuto unesoše dvije badnjarice, nazivljući kao i knez, a prihvaćani istim obredom. Oni hitro uniješe još pet badnjarica.
— Opsada je tako trajala četiri-pet dana, i u tome se proču da je volja cara Aleksandra da preda Boku ćesarovcima, a oni da će je predati Francuzima!
nam pogibe i vojvoda Stano Uskoković, a inače ne izgubismo mnogo ljudi, a njihovijeh pogibe oko tri stotine i pedeset. Oni se izmakoše ka Cavratu, gdje bješe već stigla velika vojska i njihov novi, veliki zapovjednik...
Sahranismo naša tri glavara i dvadeset vojnika, a oni šest oficira i sto pedeset soldata. Nađosmo četrnaest topova hrane i džebane.
— A ko te je liječio? — pita Rako. — Oni. U vojnoj bolnici, u Beču. Kad ozdravih, zatvoriše me u tamnicu. Deset mjeseca čekao sam suđenje, pa me osudiše na
ne samo što je taj crnogorski pop po spoljašnosti jednak s ostalijem Crnogorcima, nego je i u svemu i po svemu kao i oni! Štaviše, po svoj prilici, popovi su birani ljudi i od njih se traži da prednjače u junaštvu!..
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
Ko daje iljadu, on pronosi: dve; koja ima tri, oni viču: pet; dovijaju se kako mogu; samo smo se mi stisli pa ne smemo da otvorimo usta.
PROVODADžIJA: To je znak da joj je po volji, to jest. (Mladoženji.) Pak šta velite, kad ćemo? MLADOŽENjA: Kako oni narede. MATI: Znate, devojki valja mlogo koješta, a radi smo da nam ne crveni obraz.
PROVODADžIJA: Ajde, mladoženja, žuri se što treba, to jest, za doveče. (Mladoženja poljubi oca i mater u ruku, oni njega u obraz.) PROVODADžIJA: Zbogom, prijatelju! OTAC: Zbogom!
Da ga đavo nosi, sad opet uredili posle Uskrsa; zašto nisu dogodine? Lako je njima! Da, oni misle da je drugi lud. UGLED 2. MLADOŽENjA (stupi), PREĐAŠNjA MLADOŽENjA: Sluga sam ponizan, gospodična.
DEVOJKA: To ne znam šta je. MLADOŽENjA: Čudo! DEVOJKA: Kod muški verujem da je čudo. Oni se u svaku devojku zaljube, koju god vide. MLADOŽENjA: Zar nas držite za tako nepostojane?
ŽENA: Ko te je zvao? Šta si oblećao toliko oko tate? MUŽ: A šta su oni letili oko mene? Ima devojka ovo, ima ono. Gdi su ti oni mlogi novci?
Šta si oblećao toliko oko tate? MUŽ: A šta su oni letili oko mene? Ima devojka ovo, ima ono. Gdi su ti oni mlogi novci? ŽENA: A gdi su tebi oni mlogi vinogradi, one vodenice, karuce, i šta tu nema?
MUŽ: A šta su oni letili oko mene? Ima devojka ovo, ima ono. Gdi su ti oni mlogi novci? ŽENA: A gdi su tebi oni mlogi vinogradi, one vodenice, karuce, i šta tu nema? Najmio čoveka da laže za njega.
Najmio čoveka da laže za njega. MUŽ: Lagali su oni koji su kazivali: „Sve je njeno i Božije, novci su gotovi“, dokle nisu prevarili, pa posle ni čestite postelje.
Vidiš, moram da ti kažem, sramota je, ni kapu mi nisi jošt naručio. MUŽ: Velika stvar! Zato pametno čine oni koji neće da se venčadu dok se ne polože novci. Kakvi su to poslovi? Čoveku obećati, pa posle „što ti drago“.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Književna umetnost kao takva vaspitače, izgleda, previše ne zanima. Kad otvorenije, kad manje jasno i otvoreno, oni sva književna dela, a ova iz dečje književnosti pogotovo, razmatraju po merilima korisnosti: koliko se, njihovim
Čalenića, Bore Ćosića, Cvitana; međutim, glavnu reč u tumačenju ovog književnog roda vode vaspitači; na ovom području oni su se od početka osećali najslobodnije, polažući na dečju književnost neku vrstu naslednog prava.
i prosvetni radnik, priređivač Ilijade i nedarovit pisac koji je „spao” na decu, stihoklepac i pustolov, svi su oni u dečjoj književnosti našli utočište i zaklon.
A i inače, tekstovi namenjeni predškolskoj i prvoškolskoj deci nužno su vaspitno usmereni; oni donose osnovna obaveštenja o svetu.
Odrasli su, dakle, oni koji te sklonosti utvrđuju i propisuju, koji sude i misle o dečjim mogućnostima primanja; odrasli pišu dečje knjige,
Kroče je tu bio u pravu, a s njim, u nas, Bogdan Popović (1863—1944), Jaša Prodanović (1867—1948) i svi oni kritičari koji su osetili da s dečjom književnošću što je pišu nedaroviti pisci, pedagozi i činovnici, nešto nije u
Iako izbegavaju neke postupke, teme i intelektualna iskustva, oni ne daju ni lažnu, ni okrnjenu, ni glupo uprošćenu sliku sveta: ako je vizija izvorna, ona mora biti celovita i na tom
Vaspitni učinci njihovih romana, kao i oni dublji, tananiji, što ostaju u nama posle svake nesputane i izvorne dečje pesme, mogu imati velikog uticaja na
Ali oni bi promašili, i to još očiglednije, da su pisali bilo šta i za bilo koga. Postoje, dakako, dobre slikovnice, uspele
Ima postupaka koje deca ne mogu da prihvate — a to su baš oni postupci koji su nesaglasni sa osnovnom zamisli izvornog dečjeg pisca.
Najbolji dečji pisci biće, dakle, oni koji, ne gubeći ni žar ni dubinu, budu znali da se održe na nivou stvarnosti i čulnog iskustva.
Sastavljači izbora, skoro po pravilu, ne razlikuju dobro od lošeg. Oni sami lakše prihvataju i bolje razumeju ono što je deklarativno, površno i umetnički slabašno, pa im dečja moć zapažanja
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
ŽUTILOV: Nemeš, birger, prostak, jednaka prava imadu. Svi su polgartaršai. SVI: Iljen! ŽUTILOV: Jeste li čitali oni dvanaest punktova? SMRDIĆ: Nama nisu poznati. ŽUTILOV: Sramota od našeg magistrata što nisu dosad publicirati.
ŠERBULIĆ: Tako je. Izdajstvo se ne može trpiti. Je li tako, gospodine Gavriloviću? GAVRILOVIĆ: Oni znadu šta treba da čine ŽUTILOV: Šta znadu? I ja sam bio u službi, i ja znam šta je birodalom.
Samo, kako će to biti? LEPRŠIĆ: Evo kako. Srblji su najviše krvi prolili za oslobođenje Madžarske; upravo, oni su osvojili Srem, Banat i Bačku, a u privilegijama jasno stoji da sve zemlje koje Srblji zadobiju, za sebe zadrže;
LEPRŠIĆ: da su mogli, oni bi i uveli pre potopa. GAVRILOVIĆ: Verujem. No, kažite mi, kako je to da je vaše ime Šandor, ovoj gospođi Nančika,
NANČIKA: To je istina. MILČIKA: Naši mladići nikad ne umu tako kur da prave. NANČIKA. Oni su malo drvenasti. MILČIKA: Gledala sam kako vam je čisto milo bilo gdi s vama onako učtivo govori.
Tri smo na jednoga. ŽUTILOV: Tri je nji na nas jednoga. LEPRŠIĆ: A Ban i Vindišgrec? ŽUTILOV: Dok oni dođu, ovde nas mogu sve istrebiti. ZELENIĆKA: Nek istrebe. S otim će se više sami sitrebiti.
ŽUTILOV: Dosta smo od nji stradali. SMRDIĆ: Ja sam se više bojao nji nego sami Madžara. ŽUTILOV: A, oni su mnogo opasniji bili. ŠERBULIĆ: Da se svi popišu, pak da pošljemo Servijancima.
ŽUTILOV: Treba ga zabeležiti. ŠERBULIĆ: Oni koji su išli da mole za Kuzmana Perkića treba da se popišu; zašto da nisu mađaroni, kako bi im Madžari molbu uvažili?
Kakva kasa? Mi smo narod a ne drugi, i što je narodno, to je i naše. NANČIKA: Tako je. Kakvi su oni pet stotina forinti što si jučer doneo? ŽUTILOV: To je od čoje što sam na licitaciji prodao.
„Oćemo vojvodinu čistu, da se mađaroni proteraju“, a kad čovek počne raditi, oni ne dadu. SMRDIĆ: I osim Čivuta ima se dosta raditi. Uzmite koliko nji ima bez brkova, i to Srbalja.
NANČIKA: I Madžari nose brkove. SMRDIĆ: Jeste; ali Nemci ne nose, a oni su poznati kao mađaroni; dakle i Srblji bez brkova jesu mađaroni. Dalje, mnogi nose brade. Kad je Srbin nosio bradu?
ŠERBULIĆ: Već ako on nije mađaron, onda niko nije. ŽUTILOV: O tom nema sumnje. I oni su magarci bili koji su ga izabrali.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Od pisaca su pominjani ili oni koji imaju književnog uticaja, ili oni koji su karakteristični po jedno doba i po jedan književan pravac.
Od pisaca su pominjani ili oni koji imaju književnog uticaja, ili oni koji su karakteristični po jedno doba i po jedan književan pravac.
obima, koji se sada prvi put radi u srpskoj nauci i književnosti, nije išao bez velikih teškoća, koje mogu znati samo oni koji su radili slične poslove.
naših starijih pisaca nisu se mogle naći nikakve slike; od nekojih najnovijih pisaca nisu unete slike zato što ih oni sami nisu hteli dati, ili ih nisu dali na vreme.
Ako doživi drugo izdanje, ona će biti još potpunija i tačnija. A oni koji posle izvesnog broja godina — kada se budu izradile monografije o pojedinim periodima, uticajima i piscima — budu
Uvi mne, lute tuge!« U takvim očajnim prilikama, ono što je bilo najistaknutije i najimućnije u srpskom narodu, oni koji su bili na čelu narodnoga ustanka, glavari, sveštenici, kaluđeri, varošani, stanovništvo iz ravnica i pored
na te ratoborne doseljenike druge vere, koji su imali mnogo svesti o svojoj istorijskoj prošlosti, i strahovalo se da oni ne zažele jedinstvo sa Srbima koji su se širili od Timoka do Jadranskog mora.
prošlosti, i strahovalo se da oni ne zažele jedinstvo sa Srbima koji su se širili od Timoka do Jadranskog mora. Oni su tražili neprestano da im se ispuni obećanje da se mogu grupisati na jednom prostoru, u takozvanoj »Maloj Vlaškoj«,
Ali taj zahtev nikako se nije ispunjavao, oni su ostajali neprestano rasejani u većim i manjim masama, na velikom prostoru od Zemuna do iznad Pešte, i od Erdelja do
Na severu, oni su živeli u većim i manjim masama po mađarskim županijama, u tuđinskoj i neprijateljski raspoloženoj sredini.
I oni su gorko žalili što su ostavili svoju staru domovinu. To osećanje našlo je jaka traga u jednom zapisu kaluđera Mihaila R
Iz vekovne borbe oni izlaze nešto brojno okrnjeni, nestajanjem u malim oazama u gornjoj Ugarskoj, unijaćenjem u Žumberku i iseljavanjem u Rusiju,
Milićević, Vuk - Bespuće
Snažni mlazevi razbijali se o prozor kroz koji su oni gledali, i cijedili se niz staklo. Ljudi s uzdignutim jakama, i žene, prihvatajući suknje, žurili se, trčeći i tražeći
I u tome svijetu on je proveo toliko godina, umirao, trunuo zajedno s njima, živeći kao i oni. Poznavao je te ljude po odijelu, šeširima, navikama; njihovi glasovi dolazili mu gadni, njihove kretnje odvratne, njihovi
Pa onda, on je osjećao u sebi slabost da ih bijesno mrzi, oni su ga samo umarali, kao da se na njega sručio sav teret njihovih života koje oni tako mučno i naporno vuku, i lijeno,
u sebi slabost da ih bijesno mrzi, oni su ga samo umarali, kao da se na njega sručio sav teret njihovih života koje oni tako mučno i naporno vuku, i lijeno, olovno mrtvilo njihovih duša.
s nabubrenim, rumenim, čistim licem, zadovoljnog i spokojnog, koji se lagano micao i prijateljski im klimnuo glavom. Oni su prolazili ćuteći, lijeno se provlačili ulicama i unosili u svježe predvečerje, puno smijeha i mladog života, nešto
krila, u prljavim, širokim, iskrpljenim pantalonama i teškim cipelama u kojima nisu znali da idu i koje su lupale. Oni su dizali galamu svojim glasnim razgovorom, vičući, dozivajući se, smijući se iz svega glasa, poneki malo napiti i
koji se spremaju, unoseći među svijet dobrodušnu i prostu zabunu, smetajući prolaz, bojeći se da ne ostanu iza voza. Oni su bili projurili čitav peron i vraćali se natrag, isto tako zgužvani, smiješani, smućeni, s istom grajom,
On vidje gdje ih potrpaše u jedan drugi voz koji ode prije njegovog. Oni projuriše pored njega, sa pjesmom, grajom i galamom, nadvikivajući lupnjavu željezničkih kola.
A dan tamni i gubi se, mećava obuzima mah, bura se razbija o klance i huči u njima. Oni zastaju, gube put, usred kakvog talasastog brdskog poljica, skučenog i stegnutog izbliza planinama.
Staju, silaze s kola, kočijaš tare sijenom zadahtale konje, dok bura hoće da strga s ramena i da odnese šubu; oni traže put, podupiru zajedno svojim plećima saonice i izvlače ih na cestu, skrivenu nametima.
vuku kroz mrak zasipan snijegom; od časa do časa lijeno se zatresu bronze i njihova zveka smrzava se u pustoj tišini. Oni moradoše noćiti u prvoj usamljenoj kući na koju se namjeriše, gdje ih primi jedan mršav, raspas seljak.
da pokolje desetero pilića, jagnje, prase, da ih gosti po nekoliko dana i da ih ne pušta da odu trijezni; a kad bi oni otišli, ponovo se zamračivalo njegovo lice, on je još čvršće stezao svoju kesu, ostajao sam, stekavši povjerenje i
Sremac, Stevan - PROZA
»He-he!« trlja Jova zadovoljno ruke. »Vatrica, Vatrica!« popravlja ih Jova i cela varoš ga tako zna. Oni kojima je manje dužan, zovu ga: Jova Vatrica, a oni koje je većma zakačio, zovu ga: Jova Vatra, i uvek ponešto opsuju.
»Vatrica, Vatrica!« popravlja ih Jova i cela varoš ga tako zna. Oni kojima je manje dužan, zovu ga: Jova Vatrica, a oni koje je većma zakačio, zovu ga: Jova Vatra, i uvek ponešto opsuju.
polete naslednici pokojnika (koji će se docnije izvesno parničiti zbog nasledstva, pa će im trebati dokaza da su mu oni bili bliži) kod Riste puškara u dućan, i otimaju se i nadmeću ko će pre dobiti »slovo«, a Jova ima gotov šablon, pa
ljudi naoružali bolje nego drugih godina da je dočekaju i da joj odole, jer i sami praktikanti, taj lakomisleni rod, i oni se postarali pa joj smelo u oči gledaju u svojim dugačkim menčikovima koje su odmah za prvih jačih mrazeva kupili, a
Kod kuće ih dočeka vredna domaćica, koja se sva zajapurila kraj vatre, a oni joj se pokloniše. Jova, kako ga je bog dao šaljiva, pokloni se ženi i reče: — Imam čast predstaviti vam moga kolegu
— priča Jova zadovoljan. Sto je već bio postavljen i jelo se donosilo na sto, i oni posedaše. — Stoj! — viknu Jova. — Ne tako, nego ovako! Sedi ti, priko, ovde; ti, Kajo, tu, a ja ću ovde.
— A, hvala, postarali smo se i mi! — odgovara Jovan, i vrati se u sobu. Dok je Jova napolju pozdravljao Božić, oni su unutra, po božićnoj pesmi, manifestovali mir među ljudima i blagovoljenije. — More, ti se ne šališ, — veli mu Paja.
Ali ja ne verujem u suvišnu revnost g. g. revizora; hoće oni i da preteraju i gore predstave stvar. Ne mora to sve baš tako strašno izgledati, jer da zgrada nije dobra, zar bi je
Naš Maksim je bio čovek dobar, meka srca. Kazne je izricao vrlo suvremene. Nije on bio kao oni stariji drugovi njegovi što samo kažu »odavde dovde«, pa onda gledaju u knjigu i preslišavaju, oni što se večno tuže na
Nije on bio kao oni stariji drugovi njegovi što samo kažu »odavde dovde«, pa onda gledaju u knjigu i preslišavaju, oni što se večno tuže na kašalj, te zato jedu žuti šećer, kašljucaju i piju vruću zamedljanu rakiju, po tri čaše i leti i
Deca mu daju hleb i kore od hleba i proje, a ono trči za njima. Oni mu napravili od podvezice litar, a Mickov sin doneo iz bakalnice tri praporca, pa sve zvoni kad ono trči.
Cenzor mu je na pitanje raportirao sve što se dogodilo. Maksim sede i dozva vinovnike. Oni stoje pred njim, a on ih gleda i samo maše glavom, gledajući nos u Mickova sina.
Radičević, Branko - PESME
Skoči lakom nogom, A tičica prnu, „Zbogom, tico, zbogom!“ On se stazi vrnu. „Stazo vita, nes' me Preko oni gora, Pa sretna odnes' me Sred miloga dvora.
vetrić, od zemlje me diže, Pomače me, pa sve suncu bliže, Kroz oblak me zlaćani pogoni, Kroz zlaćani i rumeni oni, Bože mili, čuda golemoga!
zapevajmo skupa, Pa još pesmu deno Arapinu Marko vojske pobi polovinu, Te zadobi tog krvavog dana Sedamdeset oni teški rana, Gleda care ove rane ljute, Pa dukate povadio žute, Pa govori: „Ko izleči Marka, Evo njemu pljada dukata!
Smislim tamo, pa okitit njima Glavu, grudi i junačko pleće, Pa tek onda amo gromovima, Jera oni u koprive neće. Pa dovatim Pegu za vođice, I poletim dole ka zemljice, Tu se spustim kraj Dunava ledna, Pored jedna
Šta je ovo, zar se tako radi? Glednu čele, oh divne čeljadi, Ta sve oni krasni sokolovi, Sve trutovi, da Bog blagosovi! Oj detići, reko, zdravo, zdravo! Kaki amo vas postavi đavo?
Oj sokole nad svim sokolovim', Šta ti misliš, more, s poslom ovim, Što magarci njemu se raduju, Čkalja tvoga što oni blaguju, Pa ti viču: zdravo, mili pobro, Misliš da je i za ljude dobro?
Uz obalu lađa priturena, A u lađi vozari laguni, Ta sve oni ubavi majmuni, Vesla njima drvo odabrano, Pobratime, to jerje tanano, Krma beše debela jerina, A na krmi jedna
dva-tri magareta, Puna štifla i puna štifleta, I šešira bečki i frakova, Pantalona i kruti kroglova, I čivucki oni očenaša, I mantila, dika bečki snaša, I kecova, zabava junački, I ti strašni kupa karlovački, Rukoljuba pa još
Jošte nešto govoriti tede, Al' magarci ni da ga poglede, Već skočiše u lađu laguni, A za njima psina i majmuni, Oni veslim', pas prionu krmi, Pa zavati, privati i skrmi, — Presekoše vodu i maticu, Uz Beograd prignaše lađicu,
jadnoga prejure, Da ne glede tvoje lude muke, Tvoji jada, tvoje velje bruke Oh ne beli sa munara viti, Ni s mečeta oni ponositi, Krvca divna tu se prosipala, Krvaca tvrdi kam je prolokala, Kam se kruni, kamen se komada, Pa sve komad
Vedro lice i slobodno oko, Prava kičma, glava na visoko, I još oni divni razgovori: „Eto sviće, eto zora zori!“ Tu vas, tu vas stade velja dreka, Kao žaba na slavuje kreka, — Žabe
Jezde gorom oni obadvoje — Al' je nešto čudan Radivoje, Vas se nešto junak promenio, U misao neku zaronio, Baš u neku mutnu i
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda: — Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja coc! — o tvrdu ledinu.
Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne pomenuše sinoćni doživljaj.
brundati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono ...
te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono ...
i raskršća preko dana su bili pusti i uvredljivo obični, osobito za onoga koji se nekom zgodom tamo namro straha. Oni su odisali hladnoćom i tugom napuštenosti, miruhom šušnja i nevena, dok je mlin tek sa danom otkrivao onu svoju vedru
Na veliku radost nas dječurlije, oni ostadoše čak i treći dan, kad su se već svi gosti bili razišli. Rajski život za nas: niko te ne smije tući, gledaš
! E, to ni nekršteni Turci ne bi uradili. Našli bi bar boljega konja, oni su stare binjedžije. Djed se okrenu lijevo-desno kao da traži kakvu pomoć, pa kad je ne nađe, on sasvim zanijemi,
Tu se pomenuše i sveci „od noža“, pa ženski sveci „od prediva i snovanja“, pa oni „vjetreni“, pa ...Čak se i ja nađoh pobuđen da im pomognem u rješavanju zagonetke i već zaustih da pomenem jedinog
eh, i ti sveci ...Oni moji stari, nekadašnji Damjanovići, nijesu ni umjeli izabrati sebi prikladnog svetitelja, neg uzeli nekakvoga, bože me
Nijesam ja, velim im, ni pop ni crkvenjak pa da sve to moram znati. Ne znam čitati, ne znam pisati ... — A oni? — A oni: odričeš li se, kaže, toga svog, bog te pita kakvog, sveca za koga si krao tuđe okvire? — A šta ćeš ti reći?
Nijesam ja, velim im, ni pop ni crkvenjak pa da sve to moram znati. Ne znam čitati, ne znam pisati ... — A oni? — A oni: odričeš li se, kaže, toga svog, bog te pita kakvog, sveca za koga si krao tuđe okvire? — A šta ćeš ti reći?
Strašili oni mene, i tukli, bogami, ali ja se ne odrekoh svoga Rade, svog brata i pravog svetitelja. A pravo da ti kažem, gadna ona
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
HUSO: Nisu to askeri, nego Hasanaga! (Askeri odlaze. Na scenu ulaze Hasanaga i Jusuf. Ahmed, koga oni koji su na sceni i inače ne primećuju, čak i kad govori, ostaje na svom mestu.) HASANAGA: Konja odma da osedlaš!
Stalno neke trzavice. Očito, hoće da mu ospore vlast. Al što mu je oni više osporavaju, to je on surovije dokazuje.
Vidiš li, efendijo, ni moje ludilo nije najveće. Izgubila dete, pa izgubila pamet! A zašto su oni pamet izgubili? Šta sam ja njima? Đule, kojim jedan u drugog pucaju? Ni to, sitna sam ja.
HASANAGA: Nego? Nije svileni dušek za bacanje! Ja po gudurama, s kurtom i demirtom, a oni dotle fildžan, kaficu, ratluk, pa na serdžade pod čempres!
Dosta je da se granica malo uznemiri, pa da se begovi smire... ko bele lale! Sami će oni, izmeđ sebe, da ućutkaju Pintorovića, kad im zatreba! Pa i tog njegovog zeta! Važno je da ja obavljam posao.
Svak od njih misli da mu je Alah sluga, da Alah nema drugog posla nego da njega opravdava, da njemu daje za pravo. Oni ti kroje Alaha prema sebi, ko da je Alah košulja. MAJKA PINTOROVIĆA: Kaži hvala što zidovi nemaju uši!
Ima ih koji se i u nesreći ponesu! Pa im se čini da su svojom nesrećom naročiti među ljudima! Pa, kao, oni znaju ono što niko živi ne zna! Mogla bi ti da budeš malo skromnija, i da prestaneš da se zanosiš.
Onaj konj za sandžakbega, i one sablje i dukati, neka to zasad pričeka! Nije zaoglavu! Da mi je znati kako to oni zamišljaju... Ima veselje da im se preseče... JUSUF: Pazi, srešćeš i Hasanaginicu...
Kašće da oću da ih uvredim, da omalovažavam. Nemo da zaboraviš da to rešimo. Ipak treba nekako da se vidi da oni meni na podvorenje dolaze! Treba da budem tako obučen da se vidi da sam ja iznad toga! Razumeš? Biće to lepa slika!
Jednom rečju — naprosto da se raspametiš! Možeš misliti! HASANAGINICA: Aga i beg su od istog blata... Ne vide oni nikoga osim sebe. Nek je samo njima potaman. Njima je stalo do milosti vezirove, a na Alahovu milost zaboravili!
Nek je samo njima potaman. Njima je stalo do milosti vezirove, a na Alahovu milost zaboravili! Oni ne paze da se o boga ne ogreše, nego da se o vezira ne ogreše! Zar oni ne vide da su veziri od danas do sutra?
Oni ne paze da se o boga ne ogreše, nego da se o vezira ne ogreše! Zar oni ne vide da su veziri od danas do sutra? MAJKA PINTOROVIĆA: Pogledaj kako se odjednom stamnilo!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
RUŽA 11 STARI DANI 34 ĐURĐEV-DAN 35 U NOĆI 40 STANOJA 48 U VINOGRADIMA 54 NUŠKA 61 NAŠ BOŽIĆ 65 STARI DANI 73 ONI 82 POKOJNIKOVA ŽENA 98 IZ STAROG JEVANĐELjA I STARI DANI IZ STAROG JEVANĐELjA PRVA SUZA Čim dođe nedelja ili drugi
Rodbina, komšije, poznanici, dolaze oni svakog dana i donose poklone, darove i pomažu. Muški idu pod vajate, hladnjake i tu piju i vesele se; a ženske u kuću
— ’Će ideš? — reče on s Mukom i pogleda upitno po ostalima. — ’Oću, ali ne boj mi se ti! Evo mama, tata, svi oni čuvaće te i paziti kao ja... Ne boj se ti...
Dakle od cele nekadašnje bogate i znane porodice samo mi besmo ostali. Ona je retko išla drugima, kako ne bi i oni nama dolazili i videli našu sirotinju koju je već ceo svet gledao.
Onda nabraja, kazuje do sitnica o svima sadašnjim gazdama „skorotečnicima“: šta su pre oni bili, kod kog služili, iz kog su sela došli, kako su se obogatili...
Oko njih se tiskaju i jure ka groblju prosjaci, Cigani i Ciganke noseći velike torbe za jelo i testije za piće. Jure oni i grabe ko će što pre i lepše i bolje mesto zauzeti pred portom groblja.
Seda sproću mene i pita me za školu, za drugove iz bogatih porodica. Da li se i oni uče kao ja? Posle, kako joj je pre neki dan taj i taj trgovac kazao: — A, ’adžike, tvoj unuk?!... — Pa, šta mogu ja?
Tek posle videh punu sobu ljudi i žena. Oni behu ustali, pomakli se i načinili mi mesta ćuteći. Nijedan mi se od njih ne približi i uteši. Bojali su se.
Uvek su bili zajedno. Na njivi, polju, uvek, uvek behu oni jedno do drugog. On joj nikad ne dade da oseti, e je ona kod njih samo sluškinja.
Svež, čist i sjajan zrak greje ih, te im krv brizga u jedre obraze. Oni rade, kidaju mlade izdanke. Iz reke duše vetrić, a iz požnjevena polja, strnjišta, dopire pesma grličina...
I, jedva idući, poljubi sve one ljude u ruku. Oni je darivaše, pa čak i Stojanov otac, na iznenađenje sviju, poljubi je u čelo i izvadi veliki dukat — dublu.
Jer, vele, nisu oni nju dali za njega starog i njegovu kuću, već za Stojana... Tada ga dozva otac k sebi, ne znajući šta da čini. — Sedi!
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
pohvaliti Slatka je uteha nadati se da ćedu naša imena živiti i mila našemu rodu biti za dobro koje smo mu učinili do oni(h) sami(h) dalekih(h) vremena kad se naše kosti u prah obrate.
— — — Nek nauče — — — to je lasno reći, ali nije učiniti. Koliko je oni(h) koji imadu vreme i sposob za naučiti stari književni jezik? Vrlo malo!
| Francuzi i Italijanci nisu se bojali da će latinski jezik propasti, ako oni počnu na svoji jezici pisati; kako i nije propao.
kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci Bošnjaci i (H)ercegovci dogod, Bog svet drži. Oni se zovu Turci dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet otkuda su pro|zišli, Bošnjaci će
Zato, dakle, ja ću pisati za um, za srce i za naravi človečeske, | za braću Srblje, kojega su god oni zakona i vere.
Kostić, Laza - PESME
mukama ljutim, masnice si gnojem nagnojila žutim; masnice su mnogo primamile pseto, da ti ližu telo, ranjavo, prokleto. Oni ližu tvoje skupoceno blato, ližući se teše: to je, vele, zlato.
grejte joj srce sred vatre vrele! vodite i te kaluđere stare, njezine verne, dobre čuvare, a oni drugi znaće već sami kako se greje na požarnih plami'. Samo Varnavu smestite lepo, od njega prvi da vidim pepô!
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
“ a gdjekoji: „Daj barem jedan da ponesem!“ Kad se vrate iz tame na svijet, a to ono sve bilo drago kamenje: onda oni koji nijesu ponijeli stanu se kajati što nijesu, a oni što su ponijeli, što nijesu više.
vrate iz tame na svijet, a to ono sve bilo drago kamenje: onda oni koji nijesu ponijeli stanu se kajati što nijesu, a oni što su ponijeli, što nijesu više. BAŠ-ČELIK Bijaše jedan car, i imađaše tri sina i tri ćerke.
Kako svane, oni odmah stanu gledati da l' ima kakoga god traga kud je ona sila išla od dvora carskog, ali se ništa znati ne more;
stane opet onaka sila, huka i piska oko dvora carskog, i neko počne na vratima govoriti: — Otvor', carevići, vrata! Oni se prepanu i otvore vrata i neke sile strahovite počnu govoriti: — Dajte đevojku, srednju sestru, mi smo došli da je
Tako putujući zaiđu u jednu planinu i cijeli dan putovaše. Kad se mrak uhvati, oni se dogovore da im treba vodu imati đe budu zakonačili, pa to i učine; dođu jednom jezeru pa tu konak učine i sednu
Kad počnu lijegati da spavaju, onda reče najstariji brat: — Vi spavajte, a ja ću stražu čuvati. Tako oni dva mlađa brata zaspe a najstariji ostane stražu čuvati.
On ih probudi a ne kaže im ništa. Otale se podignu i stanu putovati dalje. Kad se mrak počne približivati, stanu oni jednako govoriti da treba đegod blizu vode zanoćiti, i sami se uplaše, jer su zaišli u neke opake planine; dođu
Tada veli onaj srednji brat: — Vi spavajte, ja ću noćas čuvati stražu. Oni dva zaspe a on ostane da čuva stražu. Ujedanput brčak udari iz jezera, kad imaš šta i viđeti: aždaha sa dvije glave,
Kad se svane, onda srednji brat poviče: — Ustajte, braćo, svanulo se! A oni odmah skoče, opreme se i pođu dalje putovati, ama nijesu znali ni đe su ni u kojoj zemlji.
Onda poviče: — Dobar večer, moja družino, ja vas tražim odavno. Oni ga dobro dočekaju i reku mu: — Bog ti pomogao, kad si nam drug!
te mu odsiječe glavu, a div pane u grad unutra; onda on reče: — E sad hajte po jedan redom da vas ja ovamo spustim. Oni ne znajući što je sa onijem gore na bedemu bilo, pođu jedan po jedan, a carević njih sve po vratu, dok sve devet
Kad oni iziđu pred cara, car zapita najmlađeg carevića: — Jesi li ti sve to čudo u ovome gradu počinio, divove isjekao i šćer
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
SOFIJA: Njojzi je ovo sad najmilije. A, Svetozare? SVETOZAR: Tako je. MAKSIM: Nije ona kriva, nego oni što dopuštaju. SVETOZAR: Da šta će. Treba i oni nama da učine što po volji. MAKSIM: Ajde, ajde, trošite novce.
A, Svetozare? SVETOZAR: Tako je. MAKSIM: Nije ona kriva, nego oni što dopuštaju. SVETOZAR: Da šta će. Treba i oni nama da učine što po volji. MAKSIM: Ajde, ajde, trošite novce. SVETOZAR: Ta nisu ni tu iljade.
SOFIJA: Ja mislim da nisam do sada ništa učinila, što bi nam bilo na štetu. MAKSIM: Zaista nisi, i oni kolači, što su umešeni, služe nam na veliku sreću. To sad tek vidim.
MAKSIM: Ha, kugo! Samo sam te hteo kušati, da vidim kakva si, il bolje, da pokažem ovima, da nisi kao što te oni drže. SOFIJA: Sad, bolja ne mogu biti. MAKSIM: Verujem, verujem, samo sam doživio da se i drugi uvere.
MAKSIM: Za muža treba sve da učiniš, zato si žena. SOFIJA: Ima muževa koji drže da su oni gospodari, a žena skot, koja je zato u kući, da radi i čisti, i da ima koga, kad mu volja dođe, psovati i tući.
SOFIJA: Prave samo komendije sa ženama. MAKSIM: Vidite, ova je tek od oni pravi. I najpakosnija koja je, misli bar da je dobra, a ova je tako uverena o sebi, da neće ni da se obuče.
odma lično vređati naročito jedno lice, s kojim se on ni u kakvom smotrenju usporediti ne može, i nazove spisatelja oni primječanija čaušom, a samu kritiku paškvilom; tj. kad se kaže gdi je g.
Kod nas se bojadišu žene, pak se jedimo. A šta bi bilo, kad bi vidili ljude bojadisane? DOKTOR: Ti si prost; oni su od prirode bojadisani. MANOJLO: E, to bi naše žene jedva dočekale, da ne moraju svaki čas kupovati belilo.
DOKTOR: Njima nije slobodno prodavati. PUTNIK: Ta da, da! Neka zadrže za sebe. DOKTOR: Oni ne smeju kupovati. PUTNIK: Aa! To je što drugo. DOKTOR: Sad ćemo doći na Srbiju.
MANOJLO: Ta, gospodine, bar štogod nek plate. DOKTOR: Ništa, ništa. MANOJLO: A kako ćemo podmiriti oni sto talira. DOKTOR: Odlazi s calajućim jezikom i čini što sam ti zapovedio! (Manojlo ode.
Dok ona nije izišla, nisu se ljudi toliko grabili. MANOJLO: Sačuvaj, bože! PUTNIK: Sad vas i oni znaju i oće da čitaju vaše djelo, koji inače ne bi može biti ni u ruke uzeli. MANOJLO: Oću li dati, gospodine doktore?
uvidili šta je pogrešno i ako se budete ispravljali i uvek učili ne ponoseći se visokoumno i ludo da sve znate, i da su oni nevaljali koji vas ispravljaju. DOKTOR: To su reči zlatne, koje ću svaki dan povtoravati.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
PERSIDA (dotrči), PREĐAŠNA PERSIDA: Taki će gotovo biti, milostiva gospođa. I Gliša i Stevan se zabunio. PELA: Oni su dobri momci, i Sreta i (trgne se)... svi i pohvaljuju.
I Gliša i Stevan se zabunio. PELA: Oni su dobri momci, i Sreta i (trgne se)... svi i pohvaljuju. PERSIDA: Oni su dobri; ali sad, kako su čuli za vaše milostive reči, navrat-nanos navaljuju.
(Pokazuje na Persidu i Stevana.) Treba da vratim. TRIFIĆ: Oni dobijadu po dva para aljina. SULTANA: I od mene jedan, neka bude tri.
SRETA: Milostiva gospođa! SULTANA (Trifiću): Oni su oboje dobri. TRIFIĆ: Sultano moja, tebi za ljubov i drugo što, a kamoli ono što je i meni samom po volji.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
bez veze, a vreme leti li leti, pa vataš poslednji trolejbus za tvoj kraj i posle se prevrćeš u krevetu, jer ti svi oni prizori ne daju mira, sve ono bogatstvo i sav onaj lepi svet, svi oni izlozi, a još ti nije jasno da si najskupocenija
kraj i posle se prevrćeš u krevetu, jer ti svi oni prizori ne daju mira, sve ono bogatstvo i sav onaj lepi svet, svi oni izlozi, a još ti nije jasno da si najskupocenija ogrlica u varoši, ribica u gradskom akvarijumu, najekskluzivniji
i najmoćniji ljudi u gradu koji su te videli u prolazu kako ližeš sladoled od vanile, čokolade i citrona, mešano; oni što su stajali tik uz tebe u trolejbusu koji je bio poluprazan i piljili ti u vrat i u grudi kad se nagneš malčice
stajali tik uz tebe u trolejbusu koji je bio poluprazan i piljili ti u vrat i u grudi kad se nagneš malčice napred, i oni što su zviždali za tobom, i oni drugi što su pod ruku vodili ugojene žene, pa koristili priliku da se očešu za jedan
koji je bio poluprazan i piljili ti u vrat i u grudi kad se nagneš malčice napred, i oni što su zviždali za tobom, i oni drugi što su pod ruku vodili ugojene žene, pa koristili priliku da se očešu za jedan pogled, govoreći — da, da,
— svojoj ženi koja je baš kazala da je veče prekrasno, svi oni. Tebi govorim šašavice, kud zijaš! Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest,
Neki od njih su vam strašno lukavi, pa čim zucnete nešto o prevari ili griži savesti, oni ležerno odmahnu rukom i kao iz rukava prospu kolekciju fazona tipa: „Ma, kakva prevara? O čemu je reč?
Kada sam s tobom, osećam se kao da mi je dvadeset, a ponašam se kao da mi je petnaest!“ što se tiče njihovog ponašanja, oni se inače ponašaju kao šefovi diktatorskih režima — u poslednjem trenutku menjaju mesto i vreme sastanka da bi izbegli
Stari Josif naliva starom Čerčilu staru votku ukočenom rukom, a levi brk mu se neprestano trza udesno. Oni upravo dele svet.
tvrdo pečen raženi hleb svojoj gladnoj familiji i ne uspeva u tome, pa se zaplače i sedne podnimljena za kuhinjski sto. Oni starci, oću da kažem, dele mnogo brže svet, nego ona panju! Eto, to me izluđuje, baš to!
Meni se, naravno, ne soviše! Kome je do knjavanja kad se živi tako kratko? Tako, kad neću da zaspim, a oni me ljuljaju. Gospode, koliko su me ljulali, kad se samo setim! Ljuljali su me u ogromnim količinama.
„Nisi, nego ja!“ reče drugi veliki vuk. I tako, reč po reč, tu ti se oni pomakljaju: padne jedna tučnjava u ogromnim količinama, dok je zec spavao sa svom onom vinčugom u sebi, i ne sanjajući da
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
Ja sam jedanput čuo da devojka nije čovek, i to mi je dosta. Znam da je ovo proizišlo od kakvog filozofa, jer su oni i sa ženama imali parnice. Ali šta se ja za to brinem?
MITA: No, tu znam da si sve pokojne izlečio. ALEKSA: Ništa zato; ja sam i kurtalisao bolesti, a to su oni želili. Najpre postanem homeopat; to je lako: u jednoj oki vode razmutim pô drama nišadora.
MARKO: A s kim bi ovde govorila? JELICA: O, molim vas, tatice, imala bi ja dosta hasne od toga. Kakvi romana oni imadu! Evo i ova je s francuskog ibersecovana, pa da se sakriju svi nemecki romani pred njom...
Znam da će moj tatica imati dosta posla, jer su vam ovde ljudi odveć pebelhaft. ALEKSA: O, molim, oni i ne mogu ljubov blagorodno čuvstvovati. JELICA: Natirlih.
Svi bi biln povatani, ali Goli Sin vrati se natrag, uleti međ Turke i samog velikog vezira ubije. Na to oni dođu u zamešateljstvo, a naši se ohrabre i sve do jednog potuku.
Ovaj je baron? MARKO: Šta činiš ti, Batiću? (Rastavi ú.) ALEKSA: Gospodična, ovo je sozakljatije protiv mene; oni su se dogovorili. BATIĆ: Šta dogovorili? Ovamo u policiju! (Povuče ga.) JELICA: Ne dajte, tatice, oteše mi barona!
ALEKSA: Šta, pasoš? Kako vi smete mene sramotiti i pasoš iskati? Kad su baroni nosili pasoš sa sobom? Nisu li oni svuda fraj? JELICA: Tako je, tako je; to svi u Beču znadu. MITA: Kromje toga, gospodin baron putuje inkognito.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Godine duge živjeli oni kod baba-Pele pod gorom strmom, tamo gdje bura oblake goni, a sunce veze zlaćenom srmom.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— A ne, to je njen sin koji ima tamo lovište. Stari markiz je umro još pre no što sam se rodila. — Oni žive stalno ovde? — Ima samo nekoliko godina da se vraćaju svakoga leta na jezero. Samo svrate u naše selo.
— Dobro veče. — Dobro veče, gospodine. — Jeste li ribari? — O, ima vrlo malo ribara ovde. Oni žive dole. — Koliko ima ribara? — Jedva osam barki. Druga sela na jezeru love više. — Vaše selo je vrlo lepo.
— Ne treba ići pošto je počela tramontana. — Ali talasi na jezeru ne izgledaju ništa ozbiljno. — O, pa oni su već dosta veliki, a uskoro će biti mnogo veći. — Vi se ne biste mogli vratiti večeras?
Možda će sad zažaliti što gube zaradu. — Oni ne vole da idu pošto je tramontana. Dajte im pezetu za vino. — Našli ste nešto za Ostrvo, — kaže starac kad se
Hoćete li da vidite zamak? — Ne verujem. Nisam poneo nikakvo pismo sa sobom, a sutra rano odlazim. — Oni su neobično gostoljubivi i rado pokažu sve strancima. Pismo vam ne treba. Šteta je ako ne vidite oružje.
Dva mladića, prijatnih likova i brižljivo odevena, zapitaše me da li sam lovio ptice kao oni po jezeru i da li sam video kapelicu na mestu gde se iskrcao San Diego kada je dolazio na ostrvo.
Je li, Marija? — O da, moj muž je osećao da nešto novo nailazi, al̓ nije umeo da izrazi. — Ja sam, kad su još oni pre počeli protiv otadžbine, vikao; evo ovde sam baš vikao, dole u kafani; ima sveta koji se toga seća.
Na jednoj zaravni desetak derana digli grdnu larmu igrajući se vojske. Oni su naoružani granjem koje predstavlja puške, i prućem koje predstavlja sablje.
— Protiv Belmontehe. — Samo protiv Belmontehe? — O, to su naši krvni neprijatelji. — Ali i oni su u organizaciji! — Razume se, oni kažu da su organizovani! Međutim mi znamo kakvi su oni.
— Samo protiv Belmontehe? — O, to su naši krvni neprijatelji. — Ali i oni su u organizaciji! — Razume se, oni kažu da su organizovani! Međutim mi znamo kakvi su oni.
— Ali i oni su u organizaciji! — Razume se, oni kažu da su organizovani! Međutim mi znamo kakvi su oni. Kada je bila svečanost ovde, išli su u vinograde da kradu grožđe, i posle ih boleli stomaci, i majke morale da ih
Na kraju rada pčelinog je med koji sadrži u sebi srž svih cvetova a nije čak ni skup onoga što su oni, već nešto novo i izvanredno.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Kojim zbore milioni. Oni štuju običaje. Ali prošlost više svega, A uz gusle proslavljaju Obilića, Skenderbega I Kosovo Polje ravno, Gde nam pade
I hor sveštenika Oglašava ponoć svetim molitvama. U crnome ruvu, spram buktinja sjajni', Izgledaju oni k'o duhovi tajni. 8 Mrtva, pusta ponoć, nigde živa znaka!
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
dodiruju iznutra slepoočne žile vrele kao konjske sapi i čuju desno šta kuju Bugari i levo kako se svađaju Srbi, a oni, Grci, krotki i ćirilski, zagrljene dve prevratne zvezde, nose u naručju darove slova, tamno zelena ko primorsko
A meni samo ružni snovi: kako im ptice rastežu žile, a oni živi i crveni, do pojasa iz reke vire kao žapci, nad njima crnobrad neko s violinom u ruci govori: ovo je brat moj
večan Pođoh uzbrdo od ruske Lavre ka malom srpskom manastiru u brdu, u sumrak, da prespavam na drugom mestu, kao oni što uzimaju za svoj podvig pešačenje, i čitavog života idu od jednog manastira do drugog, da nešto porade i pomognu, pa
naši su ponori divni u njima se pitaju Sloveni za zdravlje i za pravdu i ko će kad da se rodi i da l su dovoljno južni oni koji su sišli preko Karpata i da l se starac opet ženi da li se žene stari Sloveni rodićemo se opet slični bilju manje
Pa šta je to noćas bilo pričaj od vremena duga jahao je i lišće je padalo puno poštovanja za rodnu zemlju ko i oni konji što je uzvišeno gaze po kralju memla a on se prsi iznad ugaraka i utrina devojke izlaze iz dvorišta i pitaju (sve
pokojne kraljice o zemljo učini mi to vreme je za velike slobode za podzemne narode zemljo ti znaš kako ti se raduju oni kojima si ti jedina hrana koji te grizu koji te grle svi preci slavnog zbega kojima uz gusle još kost promrzla seva i
jezik te stavlja ovcu na ramena otac u sasvim maloj kući osvrće se u kožuhu gde je smok na putevima veliki promet oni koji prolaze nisu gladni sirot je onaj koji osta na svom mestu.
topot poturčenih konja o pobednici večni nad snegom do Urala prvi put bez podozrenja gledate Slovene radosni do suza oni prostiru slamu po poljima moravskim i pevaju sveprebolni pa dobro nam došli reklo je raško pleme uzmite našeg hleba
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
sam baš juče pročitao zakon, a pitao sam i našega kmeta-pravnika i još neke advokate, koji dolaze u opštinu, i svi mi oni kažu da nigde u zakonu ne piše da se testament otvara četrdeset dana posle smrti zaveštačeve.
idu za sandukom oborene glave; neka dolaze na sve parastose i neka mi pale sveće, a posle, kad se ja ohladim, nek se i oni ohlade. TANASIJE: Pa dobro, kad već mora, neka mu bude.
DANICA: Ipak, da svršimo. Tetka me je naročito molila. (Čuju se glasovi iz sobe.) ADVOKAT: To su izvesno oni? Ja nisam rad da me sretnu ovde. DANICA: Zašto? ADVOKAT: Ta, dosadili su mi.
To su obično ljudi neznani i skriveni, ali kad tako padne kakav testament bogatoga pokojnika, oni se pojave i zađu od advokata do advokata i po ceo dan drežde pred vratima starateljskog sudije.
A zar bi to bilo otmeno da me je oterao? TRIFUN: Još kad bi vi znali šta oni šapuću? GINA: A ko će ih znati. TRIFUN: Znam ja ako vi ne znate. SARKA: Pa reci i nama.
Neće, dobro! Ja naredim da ga istuku u 'apsi, i kad ga oni dole premlate on lepo prizna. Šta može drugo nego da prizna?
DANICA: Varate se! Oni me svi tako popreko i tako neprijateljski gledaju. Ovde, među njima, osećala bih se vrlo nelagodno.
Sad vidim na šta vi navijate. Pa jest, imate pravo. Kažem ja njima: ama, nemojte, ljudi, to je protivno zakonu, ali oni navrli. ADVOKAT: Pa njima se, znate, i da oprostiti, ali vama, vi velite da ste čovek od zakona.
Nisam ja tvoj opštinski birov. AGATON: Ne možeš ni ti, dabome; nego kad bi nešto navili budilnik, pa bi se oni sabrali. SARKA: Ne bi se to tako čulo, bolje bi možda bilo kad bi ti, Agatone, udarao u služavnik.
PROKA (Trifunu): Pusti ga molim te, da ga čujemo. AGATON: Zatim, meni bi imali pripasti i oni dućani na Terazijama. SVI: Uha!!!... AGATON: Nije to sve! TANASIJE: Pa nije, dabome! PROKA: Taj ne ume da stane!
AGATON: Šta znam ja? SARKA: Pa valjda nije pevačkog društva? AGATON: Nije pevačkog, nego, eto, oni tako kažu: i on je član društva. SARKA: Pa to onda i ova Matina? AGATON: I ona je član društva!
Ti bi imala nevolje sa njima, ali ja umem i da podviknem. Počeli oni meni: te ovo, te ono, ali ja njima: Jeste li čuli, nemojte vi misliti da je ovo dete bez zaštite dok sam tu ja!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Za jedno kratko vreme zvuci se nisu čuli... Ali naskoro dopreše oni ponovo preko neme planine. Oko mene svi su spavali.
Čobani se zgledaše, kao da ne shvataju smisao reči i kao da se pitaju: a zašto to? Šta su oni kome učinili? Njima je tako dobro ovde. Saživeli su se sa svojim stadom... priroda im sve daje, od ljudi ništa ne traže.
priroda im sve daje, od ljudi ništa ne traže. Od njih su se već i otuđili... Van domašaja svoga pogleda, oni kao da ne znaju ni za ljude, ni za zemlju. — A ako neprijatelj dođe i pokupi vam stado? — reče neko.
Jer ko zna koliko ću putovati, a sad je teško ma šta kupovati na stanicama. Otac me probudio. Oni su već odavno bili ustali. Na stolu su se nalazile upakovane moje stvari i majka mi je objašnjavala gde je šta.
kao klase, zatim furgona, otvorenih vagona punih naroda zahuktano ulete u stanicu i, ne zadržavajući se, produži dalje. Oni iz vagona mahali su rukama, podvriskivali, čula se i pesma, a neki u poslednjem otvorenom vagonu zagrljeni, i viču iz
Našli bi me od prve — i on se zadovoljno nasmeja. — Šteta bi velika... — Ćut! — Viknu neko sa ulaza, i oni koji su sedeli poskakaše. Na vratima vagona pojavi se onaj kapetan. — Šta je ovo?
— E, bato, tu bih pored mitraljeza postavio one ćorave u jedno oko, ali sa zdravim nogama, pa neka oni spasavaju mitraljez. A ako svi izginu i ostane mitraljez... opet dobro: manje je tri do četiri škarta.
— Dobro je, vojnici! — pozdravi ih narednik. — Staraćemo se! — odgovoriše oni složno, i onda se izvi jedan glas: Jesam li ti, jelane, govorio, divna vita jelo...
— Eh... Je li tebi ovo prvi rat?... Naučićeš se, de!... Ja zagovaram rukovaoca, a mojim zemljacima mignem okom. Oni već znaju... Stari su to vojnici. Nego! U ratu što ko uvati!
— Trubač, sviraj zbor! — reče odsečno Trailo umesto mene. — Ama je li, bogati, kako će oni da nađu stvari, kad ne znaju?... — E, će nađu, de!...
Komandovao sam još strože, i oni složno zabaciše glave udesno, zatrupkaše nogama, a stroj se povi, čas napred, pa nazad, kao žitni val, razvuče se,
A sunce zinulo... Najzad je potporučnik komandovao da se jaše, i ljudi iziđoše kao oni pajaci iz kutija. Tada nove muke...
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Čobančad, videvši putnika u varoškom odelu, pođoše k njemu, ali prišavši blizu, stadoše. I oni se začudiše neobičnu izgledu njegovu.
Bi mu to neprijatno; on se namršti i ubrza korake. »Kad će me to jednom proći! uzdahnu on. Šta su oni, obični seljaci!... Šta imam da se tu... Ali znam da ću zadrhtati kad ih ugledam.
Čim se gost pojavi na vratnicama, oni ispred škole poizdizaše glave, i što im se ovaj više primicaše, njihova lica postajahu sve začuđenija.
»Kakvo li je ovo čudo ?« kao da se pitahu njihova lica, ali oni ćutahu dok im se putnik ne približi. Njemu zaklecaše noge, stade da baca poglede u stranu i, ni sam ne zna kako, priđe
Stojan, školski poslužitelj, skidajući stvari s kola, objašnjavaše nešto učitelju: — Nemoj ti njima, bratiću, niz dlaku: oni će tebe oma’ zubima. Nego ti njima prvi pokaži zube. Je s’ vid’o našu učiteljku kako je žustra!...
Kako će, kaže, da živi čovek sa dvanaest dinara mesečno, pobojte se Boga !« Te ti oni, bratiću moj, lepo meni popeše na četiri rublje. Sad kad bi ti umeo, moglo bi se još pô rublje iskamčiti...
Tek po neki slobodniji odvojio se uz stare đake i sluša šta oni govore o novom učitelju. Ljubica priđe k stolu i naže se Gojku: — Ja iziđoh malo među decu, a vi gledajte tu: ako naiđe
Ona im odgovori prijateljski: — Vaši ljudi tamo upisuju... oni vas znaju najbolje, pa njih i molite. Ona stupi među gomilicu đaka, koji ostaviše igru i okupiše se oko nje.
— He, ono je bilo iznenada... bio sam zbunjen. Oni prođoše kroz seoski sokak, po kome ležaše sitna, istucana, laka prašina, u koju upadahu noge do članaka.
Ali tamo daleko pred njima viđaše se drugi, još veći oblak, koji im se naglo približavaše. Oni svrnuše u jedno sokače i malo zatim nađoše se pod jednim humom, što se ponosno izdigao nad kosom, po kojoj se pružilo
O, kakvu toplotu oseti u njenoj ruci, kako su meki, kako li nežni oni jedri punački dlanovi!... I to on oseti samo za jedan mig, dok uze šljive sa njene ruke.
— Ha, pa mi ćemo da omrknemo ovde, uzviknu ona, videvši da je sunce zašlo. Oni se uputiše niz brdo, govoreći o poslu koji ih sutra očekuje. V Tek je sunce izgrejalo, a dvorište se napuni đacima.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
U njoj poju tri anđela, Oni poju rajsku pesmu. Otud ide božja majka: “Stan’te, ljudi, stante deco, Stani goro, stani vodo, Da slušamo rajsku
“ I da veli oni tuđin junak: “O divojko, bracka te ubila! Kad si bila ti to naumila Čemu me si Bogom bratimila?
“ Dva su druma, jedna je planina: Kudje pođe gizdava djevojka, Ona gora zelena vehnjaše; Kojom pođe oni tuđin junak, Ona gora suha zelenjaše. 129. Slavuj čedo, ne poj rano! Ne budi mi gospodara.
To ne bila bela loza vinova, To su bili dva mlada i mila: Oni su se u nevreme sastali, A sada se u vremenu rastaju.
“ Još su oni u riječi bili, Zaleće se kobac avanica, I odvede sjenicu djevojku, Svi svatovi u trn pobjegoše, Đuvegija u prosenu
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
ČETVRTA GRAĐANKA: Za jednog Nemca streljaju stotinu Srba! DARA: Pola se Srbije u crno zavilo, a oni glume! PRVA GRAĐANKA: Kurvo nemoralna! JELISAVETA: Ja ovakav primitivizam još nigde nisam doživela!
BLAGOJE: Glumci su boemi, i umetnici, i svetski ljudi! I nisu oni krivi što ti to ne znaš! GINA: Ne treba meni neko veliko znanje da poznam ko je kurva, a ko lopuža!
A, dok je živ, još može da se izvuče! GINA: Pre bi se iz pakla izvuko! Videla sam kako izgledaju oni koji, nesrećnici, ne znaju òbogu dve! A kako će mi sutra izgledati Sekula, koji zna, i za kog znaju da zna?
Ovako ne znam, pa sama zamišljam, a zamišljam mu gore i krvavije nego što oni, krvnici, mogu da izmisle! DARA: Zasad se pouzdano zna da ga ne tuku! SIMKA: Otkud znaš?
Glumci bez reči posmatraju ceo prizor.) DROBAC: Nisam ja ko oni agenti, što tuku, Tuku i tuku, pa ondak izađi i udri povraćaj!
) DROBAC: Nisam ja ko oni agenti, što tuku, Tuku i tuku, pa ondak izađi i udri povraćaj! Oni tuku i pet, i šes, i sedam sati, po trojca na smenu, i ništa! Oni ga tuku, a on im ćuti ko kap!
Oni tuku i pet, i šes, i sedam sati, po trojca na smenu, i ništa! Oni ga tuku, a on im ćuti ko kap! Sve što zna da im kaže, to je ne znam!
) SIMKA (sama): Ne znam šta mi je sve ovo trebalo! (Priđe stolu) Traže mačeve, a oni na astalu! (Hoće da vikne glumce, ali iz kuće desno izlazi Gina.) SIMKA: Jesi se smirila?
MILUN: Karamarković? Nju su, čuješ ti, ubili posle! Spremala se da ide kod šćeri, na babine. A oni ti upali. Čulo se spolja kako ona iznutra zapomaže! A straža je posle privela ovoga njiovog!
VASILIJE (postaje zainteresovan): Kad je rekao? SOFIJA: Noćas, kad su mi odsekli kosu oni zlikovci! Ostala sam sama, neko je naišao, i ja, onako obeznanjena, u onom strahu i mraku, nisam poznala ko je, mislila
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Nek pljušti kiša besa i srama, niko neće ostat za nama. Nek se oni vrte kao šaren vrt, ko će nam zabranit da volimo smrt. Ulice su nam deca i druzi, neće naš stid u čedu da puzi.
Istina, do naših obala dolazili su tada i talijanski ribari, naročito oni iz Kjođe i ribari čak iz okoline Ankone, koji na jedrima svojih barki imaju znak i znamen bela konja.
Saopštavajući jednako jedno drugome cene hleba, šećera, rada, oni su jednako dodavali ponešto novog, dobrog; povoljnu mogućnost za zaradu, selidbu u Ameriku, i dizali glave i pitali:
“ Znali su unapred da će do smrti, i oni i njihova deca i njihove pogrbljene žene, jesti polentu. Prolazimo jednako kraj stenovitih i golih uvala, pod kršom
Brod kao da stoji. Onaj drugi ljulja se kao senka, nedaleko od našeg. Pitam ribare šta im uče, u školi, deca. Ali mi oni neveselo odgovaraju da ribanje prelazi sa oca na sina i da i na našem brodu ima takvih koji rade zajedno.
Veli, šta bih ja hteo, ne može to tako. Oni, u akademiju, primaju sa šest razreda gimnazije, a ja imam osam, i akademiju, godinu. Ne valja to. Mnogo bih gubio.
Ne valja to. Mnogo bih gubio. Trebaće oni patriote i u Austriji. Da se ja vratim, lepo. Ja sam onda dva dana oponirao, pa sam se vratio.
Iz tog prijatnog, austrijskog, dremeža tek su nas atentatori probudili svojim bombama i pucnjima. Svi su oni dolazili sa takozvanog dna naroda.
Moja je mati imala, i na Rijeci, kako rekoh, neku rođaku, udatu za trgovca Vuju, i oni su izmolili da me iz Vukovara premeste na Rijeku.
Mora da potvrde tri napada. Lekari su isuviše zauzeti i umorni. Oni, dakle, dolaze na ideju da traže dobrovoljce, među pacijentima, koji će svojevoljno ući među epileptičare i pomagati
Ja sam, posle nekoliko dana gađenja, imao duboko sažaljenje prema tim nesretnicima. Oni su, posle, katkad, tiho, pevušili. I u periodu kad su bili „zdravi“, to su bili ljudi kuriozne naravi i čudnovate misli.
Navešću za to samo dva razloga. Jedan je stidljivost, koju svi oni imaju, koji su videli tu krvavu sliku (rat nije roman, nego film), kad treba o tome da pričaju.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Među ljudima i zverinjem bila je onda ljubav, sloga i mir. Lav i tigar dolazili su Adamu i Evi i umiljavali se, a oni ih milovali. Velike zmije uvijale se oko drveća ili se sunčale na kamenu i nisu mislile o zlu.
I oni bi se zajedno radovali cveću i radovali se životu, hvaleći Boga. Na zemlji u ono vreme beše večito leto. Nebo je bilo u
I mnogi, koji su patili od istih ili sličnih neduga, dolazili su k njemu da ih nauči kako da i oni postanu onakvi kakav je postao on.
On s bolnim osmehom gledaše u ljude, a oni zadivljeno u njega. Nastade tišina, nemo čuđenje i tih, bojažljiv šapat; nestade gnevne vatre s uzbuđenih lica, jer sa
da treba da budu krotki i trpeljivi, bez roptanja, a ako im se čini nasilje i nepravda, za to će odgovarati Bogu oni koji je čine. „Moja je osveta“ — govori gospod — „i ja ću vratiti.
S njom često beše dečko jedan mali S krupnim očima, pitomim pogledom — Čim oni dođu, društvo se razgali, Sve živne blagom veselošću redom: „Mirjam, kako si lepa!... Dečko mio Kako je pitom!...
Da je živa, danas bi je vezala, a ona bi mi dala poklon... Ko će nju sad vezati?... Anđeli?... Oni će mamu da vežu danas a mama će se setiti mene pa će plakati... Zašto nisam i ja tamo?... (Stresa se od zime.) Zima...
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
li mu je taj sastav, strogo uzev, po literarnim oblicima, ne znam ni sam, a nisam hteo ni stručnjake pitati, jer bi i oni, bez svake sumnje, po utvrđenom našem srpskom običaju, uputili taj predmet na mišljenje opštoj sednici Kasacionog suda.
Za ostala mesta imamo, dao bog, strance. Imamo Jevreje, Grke, Cincare (otud oni?!)... A koje ste vi narodnosti, ako smem pitati? — Pa, ja, upravo, kako da vam kažem, i sam još ne znam!...
Svaki šef odeljenja u ministarstvu ima prepisku sa po jednim ekonomom pokrajinskim, a oni posle o tome izveštavaju ministra preko njegovih ličnih sekretara. — To je onda užasna administracija? — primetim.
— Ako oni produže svoje upade, to još može doći do rata? — upitam. — A ne, nema nikakve opasnosti. — Ali ja držim, gospodine
— upitam. — A ne, nema nikakve opasnosti. — Ali ja držim, gospodine ministre, da je to već opasnost kada oni ubijaju lude i pljačkaju svakodnevno po čitavom jednom kraju vaše zemlje.
Svi naši oficiri i misle da bi to najbolji način bio, ali oni neće da o stvarima malo dublje i svestranije razmisle. Prvo i prvo, mi, današnja vlada, hoćemo miroljubivu, pobožnu
mi, današnja vlada, hoćemo miroljubivu, pobožnu spoljnu politiku, mi nećemo prema neprijateljima da budemo neljudi; a što oni tako zverski postupaju prema nama, to će im bog platiti večnom mukom i škrgutom zuba u paklu ognjenome.
Nikako nisam mogao rastumačiti otkud ovi stari ljudi među decom i šta kog vraga oni uče pod sedom kosom. Kakva li je to opet škola u Stradiji?
Tako presliša i ostale opozicionare, i onda pređe na skupštinsku većinu. Ko je naučio svoju ulogu bude pohvaljen, a oni što uloge nisu naučili ne smeju doći u skupštinsku sednicu.
Iskreno da govorimo, nekoliko dana su se junački, ponosno držali; dok je trajalo i poslednje pare u državnoj kasi, oni su prekodan vesela i vedra lica primali silne deputacije iz naroda i držali dirljive govore o srećnoj budućnosti mile
Već za činovnike je lako, oni su i inače naviknuti da plate ne primaju po nekoliko meseci; penzioneri su stari ljudi, dosta su se i naživeli; a
Ali, nije lako za ministre; jer oni, razume se, treba da plate da se o njima dobro govori i piše. Nije lako još i za vazda drugih prečih stvari, jer ima
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
treći na ivovaču, šećerliju ili na kraljicu, vodenjaču, slatkaču ili na pozni mednjak ili arapku, takišu, i dok si trenuo oni napunili svoja prljava krilanca i svako se žuri da ti donese svoje »lepse« kruške, jabuke, oraje, šljive i — purene
Po livadama beli se i šareni stoka, a okolo sena skupila se gomila čobana. Stoka pase, a oni se igraju klisa. Dva đetića uhvatila se u koštac, pa se nose po polju, a krupne graške znoja teku im sa visoka čela.
Junci i jalovci primiču se bliže, da se nađu u nuždi svome ratoborcu; oni i ne sumnjaju u njegov uspeh jer je svaki od njih oprobao moć njegovih rogova... No gle, Vidronja sve više uzmiče, što to!..
Taman oni sa ovcom gotovi, kad eto ti Jovana sa pilićima (za našu grešnu dušu). Urediše i njih i sve pristaviše... Razgorela se
« Jedna vikne: nije u mene, druga, treća, sve tako. Onda ti, brate moj, polete utuljeni ugarci, pa sve po glavama, a oni đavolan, kad ispio rakiju, potegne bardakom u sred gomile, te ti se žene još više zavade i, bo' zna, krvi je bilo....
Tu se Dule zadrži poduže, dok su mu spremili što se trebovalo... Zaludan Dule, pa počne da se tunja oko oni staklića nođe. Pogleda, stoji jedna pol' okenjača, puna rakije — tako mu se učinilo — žuti se, k'o varbana šljivovica.
Al’ veselim komišiocima, sakupljenim u velikom broju, razveseljenim pesmom, šalom i bardakom, ponoć nije strašna. Oni je i ne osete kad nastupi, oni je se i ne sećaju tog večera.
Oni je i ne osete kad nastupi, oni je se i ne sećaju tog večera. Sve je zauzeto onim što ga okružava, zaboravljeno je sve ostalo...
A mladeži se ne drema. Oni bi, da mogu, produžili noć u dvoje, u troje i sa zebnjom gledaju, kako nestaje ispod njih kukuruza...
Tu ti se oni »nalaze«, gledaju, kako se postavlja... A komišioci gotovo prestali raditi. Tek poneki kukuruz vrkne i zašušti, ili se
Č'a Miloš se saže k meni, pa mi šanu: — Nad'o sam se; vortala ga je čitavu godinu, al' je oni đido ukeba. — Šta, zar su se odavno pogađali? — Triput mu je obricala, samo nije pare uzimala pa posle pokvari.
Čistota, red, simetrija — to je njihov život, njihovo disanje... Oni im žrtvuju sve. Zbog toga se oni plaše i svake pomisli, da može neko drugo biće, neka ličnost sa strane osvojiti
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
(Natežući čita.) „Gospodin Sekulić, pisar, moli dve banke zajma, vratiće sutra”. (Sam sebi.) Svi oni sutra vraćaju, nego... (Razmišlja.) Može mi on sad i zatrebati. (Piše na drugoj strani kese.) „Daj mu!
” JEVREM: Koje stvari? JOVICA: Pa o politici mi govori čovek. JEVREM: A što ne stoje dobro? JOVICA: Veli: „Oni naši u Beogradu kanda ne bi hteli više da im Ilić bude poslanik”. JEVREM (kao bajagi iznenađen): E, boga ti, kako to?
SRETA: Gle, molim te! To nisam čuo? A zašto? JEVREM: Oni su, znaš, i inače u svađi, načelnik i Ilić, pa sad oni iz Beograda pristali uz načelnika da nađe nekog mekšeg.
SRETA: Gle, molim te! To nisam čuo? A zašto? JEVREM: Oni su, znaš, i inače u svađi, načelnik i Ilić, pa sad oni iz Beograda pristali uz načelnika da nađe nekog mekšeg. SRETA: Gle, molim te! A ko to tebi reče? JEVREM: To...
JEVREM (grčevito prihvati): E, vidiš, Sreto, baš sam to i hteo da te pitam! Vidiš, oni iz Beograda traže mekšeg čoveka; zar ti ne nalaziš da sam ja mekši od Ilića?
DANICA: Pa on, gospodin Ivković. Kaže, teraju ga prijatelji, on nije hteo, ali ga teraju prijatelji i oni iz Beograda... JEVREM: A načelnik? DANICA: Pa on kaže, njega će da kandiduje opozicija. JEVREM: Aha! Opozicija!
ovaj... šta sam ono hteo da kažem... pa to, znaš... i ja, to jest gospodin načelnik... upravo nije ni on, nego oni iz Beograda... ili bolje reći: narod... ovdašnji narod... hoće da i ja budem poslanik...
SPIRA: Ama, ostavi me, ženo... jedanput... SPIRINICA: Šta imam da te ostavim, kad neprestano govoriš... (Oni se i dale prepiru, sve dok se zavesa potpuno ne spusti.) ČIN DRUGI Druga soba (s ulice). U dnu dva prozora.
Ne kaže, brate, gospodin načelnik ništa, nego to ja kažem, razumeš li, ja kažem! Oni samo znaju da kažu: Sekulić ovakav, Sekulić onakav. Čitao si valjda dopise o meni? Pa jeste, bre... (Gruva se u grudi.
Da ih vidim, te školovane, kad dođe tako velika vatra kao što su izbori. Svi oni izmaknu pa daj Sekulića napred! A ja, bome, izađem pred narod pa „mirno”!... „Narode, razbroj s'!” (Smeje se zadovoljno.
SEKULIĆ: Ostavi ti to meni, molim te. Nisu ovo meni prvi izbori. JEVREM: Pa dobro, al' ako oni meni izmisle tako nešto pa štampaju plakate? SEKULIĆ: Šta da ti izmisle, da si preoteo tuđu ženu?
SEKULIĆ (trpa mu pero u ruke): Ama, nemaš ti tu šta da misliš. Neka misle oni u Beogradu, kojima ti trebaš. Platiće oni to, ako ti ne platiš. Deder, deder...
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Uteha mu je u njemu samom, u njegovoj svesti i savesti. Pred njegovim očima lebde oni gore spomenuti velikani, i on se ne boji ganjanja i premeštanja, ne boji se »Sibira« ni u kojoj formi; bori se, pobeđuje,
Nešto ga steglo, pa samo stoji i gleda po školi. Doista, sam jad! Ni one skamije, ni oni prozori, ni ona visina i širina — jednom reči, ništa po propisu! Pa mu se učini da učionica nije dovoljno ni akustična.
— »Ama, čoveče«, izvinjavaju mu se oni, »dođi će i na to red, strpi se, nemoj da si tako prgav!« Ili mu kažu da nisu smeli, jer bi ih oglobili sa pet-šest
Pita ih šta će da piju. Poruči i plati pivo za sve za stolom, a oni mu opet od svoje strane obećaju da će skorim štampati nešto od njegovih »radova«.
pozdravio i u pismu mu razložio ko je i šta je zanatlija i šta znače žuljevi na rukama vredna zanatlije, kakav su mu oni ukras, kakva je, dalje, činjenica u društvu jedan zanatlija i koji su mu sve neprijatelji.
On prema njima kao otac, a oni opet prema njemu kao deca. — Kakvi sakati i nakazni pojmovi, pomislio bi često tada Sreta u sebi; kao i da nije bilo
iz političkog sna i mrtvila probudi i do onog stepena svesti dovede do kog su, hvala trudu i zauzimanju njegovu, dospeli oni kojima je dolazio i ostavljao ih u toku ove tri četiri godine.
»E, što vam sad, vele, dolazi jedna, da prostiš, nesreća, jedna napast i gurema, jedan kijamet u selo — vele oni za tebe — mani se, vele! Oće da kukate crnoga Marinka!« — E, to ti je, vala!
— Pa dobro, već bolje valjada i ne može, gospodine. On ka’ otac, a oni ka’ sinovi; sve ka’ u složnoj kući. Svi ga vole i počituju, samo ga pomalo mrze ono nekoliko čapkuna u selu.
U kafani je bilo deset do dvanaest stolova. I oni su svi u dobrom stanju, svi obojeni. Na nekima se samo poznaju po ivicama tragovi od nekih zuba; često ih diže Mića,
To je slika: sahranjivanje i vaskrs lovca, u nekoliko momenata naslikana. Na jednoj: kako ga sva divljač sahranjuje, i oni što činodejstvuju i pratnja, sve sama divljač a na drugoj naslikano kako je lovac ustao iz mrtvih, pa sedi u sanduku i
Račun je u groševima, a troškovi dosta sitni, oni koje mušterija obično najlakše zaboravi. Kakvih ti tu nema imena.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
NA KRAJU GRADA 248 LONAC PASULjA 250 ODČEGA JE SASTAVLjEN VETAR 251 VETROVA MUZIKA 252 SLUTNjE PO VETRU 253 GDE SU ONI VETROVI 254 VETAR I PAPIRIĆ 255 ŠUMA POD SNEGOM 256 ZIMSKI SUMRAK 257 KAP 258 PLAMIČAK KROZ PROZOR
se smire i uživaju, na Severu — Šalju poklone (auta, ko nekad besne đogate) Pašenogu i bratu, kumu, stricu, deveru. Oni su se nadali da će Nemačka biti Imačka Al pošto dizanje utega nije šala, niti igračka Povremeno se vraćaju u okolinu
K njima ne dolaze oni u svili, zlatu i srmi: Obućari pomažu narodu da pregrmi Teške godine, a u našoj državi Sve su godine zle i svi su
Takva je narav nekih žitelja sela Počuče: Oni bi ceo svet u red da dovedu i da pouče. GENERAL GRIGORENKO OTKRIVA SLOBODU Petre Grigorenko, mirnodopski
Odluči tetka da ih zatre, Pa kupi brijač ljući od vatre, Brijala ih je, šest puta na dan, Al oni pružahu otpor gadan. Tetka nije znala da od brijača Dlaka na čoveku samo jača ...
Dočekao si i ispratio mnoge sanove, Al ovaj kao da neće doći nikako! Da se bar oni nekadašnji ponove Kad ovaj, noćas, izvodi porugu! Izbrojao si sve ovce (i ovnove!) Što ih ima u srezu i u okrugu...
Duhovna sirotinja bar ne pati od nesna, Ali svojih prednosti nimalo nije svesna, A oni koji imaju i novca i znanja Očekuju, od neba, pohvale i priznanja!
Svi bi oni išli njenim primerom, Pošto vole da trče za himerom, Svi bi džabe da se napiju i nasite I učlane u Gradske parazite!
Zato su psi, verni prijatelji čovečji, Automobilu neskloni i oprečni. Čovek-vozač pse je odgurnuo u stranu, Oni trče za njim, dok ne sustanu, I umesto od čoveka da se odmore, Psi kevću na auta iz ljubomore.
Tristogodišnji hrast u Kumanovu Liči na državnu ustanovu, Na most, na muzej, na biblioteku, I oni koji bi hteli da ga poseku (Upravo se ispituje takva mogućnost) Mrze prošlost, sadašnjost i budućnost...
Pokunjeni, stajali su satima pred vratima I piljili u penu bezglasno, bezglasno... Svi su oni bili vični mnogim zanatima, Al to im je i do danas ostalo nejasno.
Vozovi to ne osećaju; oni spavaju i sanjaju U Bogovađi dva minuta, a u Zagrebu dva sata. A teretnjaci? Njima je bar lako: čim zamaknu Iza
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
drugojače no neposrednim stvaranjem onakve kakva je, a to ne može činiti niko ko nema mogućnosti i silu božanstva. Oni koji nisu verovali u takva objašnjenja, stvarali su najraznovrsnije i najčudnovatije pretpostavke o tome kako jegulja
Drugo jedno mišljenje, koje su naročito uporno zastupali profesionalni ribari, i to baš oni što su živeli od lova jegulje, bilo je to da ona rađa žive mladunce, sitne kao crvići, I to u blatu u koje oni odmah po
i to baš oni što su živeli od lova jegulje, bilo je to da ona rađa žive mladunce, sitne kao crvići, I to u blatu u koje oni odmah po rođenju ulaze i u kome ostaju zariveni dok ne odrastu toliko da mogu begati od riba grabljivica kojima bi
Ali je on u tolikoj meri neobičan, da ga nestručnjaci, pa i oni što provode svoj vek loveći jegulju zanatski, smatraju za nemogućnost, besmislicu i proizvod mašte učenih ljudi. III.
posmatranjem po menuta dva prirodnjaka su zapazili da je posle dužeg vremena od te životinjice postala sićušna jeguljica. Oni su iz toga zaključili da se to živo stvorenje, kome su dali latinsko ime »leptocefale«, ima smatrati kao larva jegulje iz
a što je u vezi sa problemom jegulje, pa da sve što bude od interesa saopštavaju danskoj marini ili neposredno Šmitu. Oni su n. pr.
Nju su oni testamentom, u obliku legata, ostavili jednoj naučnoj ustanovi, koju su oni sami još za života osnovali i koja je nosil
Nju su oni testamentom, u obliku legata, ostavili jednoj naučnoj ustanovi, koju su oni sami još za života osnovali i koja je nosila naziv »Fondacija Karlzberg».
Ti organizmi obično lebde u nivoima na kojima nalaze najviše hrane; okeanske struje i vetrovi čine da oni dospevaju i do oblasti u kojima, zbog životnih prilika, ne mogu opstati.
Pribrežni morski ribari, kao i oni na ušćima reka, od uvek su dobro poznavali te sićušne zmijolike ribice i hvatali ih u velikim količinama, jer se u
zmijolike ribice i hvatali ih u velikim količinama, jer se u nekim primorskim mestima one smatraju kao izvrsna hrana. Oni su tu životinjicu smatrali za mladunce jedne naročite vrste riba, i ne sluteći da su to mladunci jegulje na koju pri tom
za mladunce jedne naročite vrste riba, i ne sluteći da su to mladunci jegulje na koju pri tom nisu ni pomišljali. Oni ni danas ne primaju tvrđenje prirodnjaka, kad ih ovi obaveštavaju o tome šta su u stvari ti mali stvorovi koje oni
Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda, jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih bunu veliku i tvoja dobra u zaborav staviše, o mučeniče.
Rakić, Milan - PESME
Propašću i ja, i sa mnom svi oni Rođeni s dušom nemirnom, u dane Ćiftinske strasti i namerne mane, Kad neobičan osećaj se goni! Takva je sudba!
Ah, krepki prkos gde je sada Da preziranjem život šine, Gde mlada snaga borbe rada, I buntovništvo spram sudbine? I oni strasni dugi časi, S neznane boljke kad se strada, Kad čista suza oko kvasi Zbog nepoznatih tuđih jada?
No ko pauka što za mrežu Vezuju tanki konci oni, Drhtaji tvoji mene vežu Za večni život od iskoni, I u dnu tužne duše moje, Ko nagoveštaj nove vere, Veselo kao lišće
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Vuk Mandušić i Vuk Mićunović započeše s Hamzom kapetanom oko vjere nešto popovati; dok odjednom oni zagustiše, uljegoše u krupne riječi.
Naš se posâ svuda proćukao. Kad opaze braća nekršćena, neće oni kâ mi rastezati. SERDAR RADONjA Svak je došâ ko je od potrebe, al' nijesu pet Martinovićah.
A evo smo kao oni miši te za mačku zvono pripravljahu. DOĐOŠE MARTINOVIĆI. VUK MIĆUNOVIĆ Evo i vi, već se načekasmo!
Što se crnim zadoji đavolom, obešta se njemu dovijeka. Oni će nam i bez vjere doći, među nama stati nadébljati; kakve su ti oni poglavice, nazivlju se carevi sinovi!
Oni će nam i bez vjere doći, među nama stati nadébljati; kakve su ti oni poglavice, nazivlju se carevi sinovi! OTPRAVIŠE TRI ČETIRI DRUGA DA POZOVU NA SKUP TURSKE POGLAVICE.
Što su momci prsih vatrenijeh, u kojima srca pretucaju krv uždenu plamenom gordošću? Što su oni? Žertve blagorodne da prelaze s bojnijeh poljanah u veselo carstvo poezije, kako rosne svijetle kapljice uz vesele
ODOŠE KAVAZI VEZIRSKI. — BIJU SE DVA KOKOTA KOD SKUPŠTINE. KNEZ ROGAN Vidite li ova dva đavola! Oko šta se oni dva poklaše, jedan drugom oči pokopaše?
U to doba pet Martinovićah digoše se jedan za drugijem i za njima tri četiri druga. Sav ih narod gleda kad odoše; a oni ti stube, te uz crkvu: na oltar se od crkve popeše i na njemu krst zlatni metnuše.
KNEZ BAJKO JE SJETAN, I VUK MANDUŠIĆ; ONI DVA NE HOĆE NIŠTA DA PRIČAJU. KNEZ JANKO Kneže Bajko, ti si nešto sjetan?
Konj hoćaše u njima crknuti, čovjek pašče tu svezat ne šćaše, a kamoli čojka nesretnjega; oni ljude sve tamo vezahu i davljahu u mračnim izbama. Sav protrnem, da ih Bog ubije, kad pomislim za ono strašilo.
VOJVODA DRAŠKO Nema toga ko s' ne boji čega, da ničega ano svoga hlada. Oni straha drugoga nemahu do od žbirah i do od špijunah; od njih svako u Mletke drktaše.
Kad dva zbore štogod na ulicu, treći uho obrne te sluša, pa onaj čas trči sudnicima, kaži ono što oni zborahu i popridaj štogod i pogladi. Sud onaj čas ona dva uhvati, pa na muke s njima u galiju.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
I tek za hadži-Trifuna, od koga se oni počeli i hadžijama zvati, znalo se da je on prvi imao smelosti da, posle svoga hadžiluka, sve to bogatstvo, koje do tada
udovice, čiji sinovi tek što nastali, pa mesto da preduzmu i počnu voditi brigu o kući, da zamene oca, domaćina, a oni počeli trošiti i rasipati — osobito su one te svoje sinove jednako njime, „batom svojim“, kako su ga svi u rodbini
Tako i muški; i oni su živeli nekim „njihovim životom“. Nigde ih nije bilo. Ma da im je magaza bila gore, u glavnoj čaršiji, i u njoj se
| onda bi otuda, iz čivluka, gde su bili zatvoreni sa sviračima, koje nameste u drugu sobu, da ne bi mogli gledati šta oni rade, po nekoliko dana dopirao ovamo u varoš pucanj pušaka i videlo se bacanje raketli.
I zatim, kako se to celo veselje posle slave svršavalo strašnom kockom na kojoj su, po običaju, oni, njihni muški, kao domaćini, sveta i običaja radi, po čitave njive i vinograde gubili.
ostali život, život na ulici, po komšiluku i čaršiji, trgovini, prodaji, ne samo da je bio daleko od njih, nego su se i oni sami sve više trudili da bude što dalje od njih.
“ I valjda zbog toga spoljnjeg, neblagodarnog | sveta, od koga su se oni toliko odvajali, bežali, ali kojega su se toliko isto i bojali, jer je, usled zavisti, taj svet uvek gotov da se
se toliko isto i bojali, jer je, usled zavisti, taj svet uvek gotov da se podsmene, siti i zazloraduje, — znalo se: da oni, od uvek, što, god bi se desilo u njihnoj rodbini sve brižljivo kriju i taje.
I to ne oni stari begovi, begovi samo po bogastvu, već ovi drugi, koji su, pored bogastva, isto tako bili školovani i naučeni kao
naučeni kao i on sam i koji su u poslednje vreme počeli ovamo da dolaze i da bivaju postavljani za medžlise i za sudove. Oni ga prizivali k sebi, družili se s njime.
I to on, njihov sluga, koga oni odnegovali i podigli na noge! Ono malo novaca, što joj počeo da broji, htela u lice da mu baci.
toga, izgledalo je da se otimlju oko nje najviše radi njega, oca joj, efendi-Mite, jer, ma da ih je on ostavio, ipak ga oni još toliko poštuju da eto sada njegovo jedinče i ljubimče gotovo što na rukama ne nose, i kao kap vode na dlanu ne
Pandurović, Sima - PESME
daleko od njih Sad smo, a oni žale mir naš tih. Oni baš ništa nisu znali šta Dovede tu nas. U cveću smo išli Slaveći strasno osećanja ta Zbog
daleko od njih Sad smo, a oni žale mir naš tih. Oni baš ništa nisu znali šta Dovede tu nas. U cveću smo išli Slaveći strasno osećanja ta Zbog kojih lepo sa uma smo
Jer oni su sunca što se uvek dâve U sumraku naših briga, našeg jada, Što zasipa život mrakom koji pada; Al’ njima se opet okr
RANjENICI IZ 1912 S prvim žutim lišćem i oni su pali Jeseni ove u dan kakav mokri, Na poljima hladnim koja strašno zali Krv, kiša, a truplje zaseja i pokri.
Pastiri su svoja dogonili stada U žarko leto, da umorne primi On, u svežinu svog prostranog hlada. I oni su ga napuštali zimi.
Tebi plovi po života reci Sve; — al’ rado oni što se vole, Što laž taštu života prebole, I junaci, mudraci i sveci.
Pa kult mrtvih, onih o kojim se sanja!... U njima je bilo neko čudno vrenje; To su oni zvali svetom osećanja... Ko od nas mari za te prošle stvari! Mi ćemo sad opet, brzo i visoko, Na naš novi motor.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Osorni zapovjednik stade brektati; gospoda, i oni počeše mrmljati na nj. Konte, na to, opruži lijevu ruku, stisnuvši balčak od svoga mača; desnu podiže, onako kao što
„Pomamio se!“ rekoše drugovi iza njega, jer oni ne bjehu čuli one riječi. „Pomamili smo se svi!“ viknu konte, okrenuv se živo i prišavši k svojima.
“ Zapovjednik i časnici pošto vidješe, počeše se smijati; naredio vojsci da siđe pa i oni odoše. Kotorani ostaše sami na bedemu. Debele verige zabrujaše te most sa velikom lupnjavom pade.
I dalje šćaše konte da priča da ga drugovi htješe slušati, no oni naelak krenuše doma. Velika je vreva u gradu bila; trgovci, osobito bakalini ne mogahu odoljeti poslu.
„Nastala su opet dobra vremena“, govorahu oni, trljajući veselo ruke. Nije šala toliki narod, taki pazar! Od principova vremena toga ne bi, jer bjehu mutna vremena,
Već oko podne narod se raziđe; nekoliko obližnjijeh Primoraca i Katunjana vrzlo se po gradu dok sunce naže, pa i oni uputiše se k crnogorskijem vratima.
A danas više no obično, jer je red u pustoj kući badnjake prilagati!... Nije čuo kako ga oni pred njim već izdaleka dozivlju, i Bog zna, koliko bi on tako stajao da nekoliko studenijeh kapalja ne padoše na njegovo
Vrata se otvoriše, prije no što oni imaše vremena do poustanu, te s mećavom i vjetrom uljeze čovjek, viknuv: „Dobri veče i na dobro vi doš’o Badnji veče!
Valjda su stari znanci, oni dvojica! Čovjek na prozoru ne trenu očima, no dugo i dugo stajaše nepomičan. Fala Bogu, koga gleda po tome pustome
Cijelu su božiju noć vijali, a sad je u prozorje dva puta studenije no oko po noći, (ako ne znaš iz iskustva) pa i oni urlikali dva puta jače, da se po svem polju razlijegalo. Ni to ne prenu čovjeka na prozoru. Zamišljen, dašto!
Bijaše prost u svojim potrebama i navikama. Njemu se istinito mogu primijeniti oni stihovi: „Ne resi ga ni srebro, ni zlato, Nego krjepost i mantija crna; Ne prate ga sjajni pratioci...
Ljudi, jedan za drugim, siđoše niza stepenice i uđoše u crkvu. To bjehu oni Crnogorci za koje je jutros Gospodar đakona pitao. Bilo ih je osam.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
se vrši sporazumevanje jezikom, to je jezička radionica u kojoj svi delovi jezika dobijaju svoju formu, gde se oni kuju, sastavljaju i rastavljaju“.
U stvari to su želje koje se izriču dragim, voljenim i cenjenim bićima kao izliv prisne srdačnosti i nežnosti. I oni mogu da se saopštavaju sa „da bog da“ (Da bog da stekao bijele pčele! i Stekao bijele pčele!
). I ovakvi dramski tekstovi, i kada nisu imali glumačku namenu („Dva kuma“, „Pod prozorom drage“ itd.); kao i oni koji se samo javljaju u izvođačkoj interpretaciji pojedinaca ili najviše dvojice improvizatora — svedoče: da je naš
2) ŠALjIVE KLETVE Ko te gradio (da bog da) u tebi prekrštenije noga vidio! — reče u šali oni kad rakiju popije iz vrlo male kupice. Sve ti natrag, a pete naprijed! Ubilo te jajce od kantara!
Berberin od đavolstva stane hvaliti kako su Sarajlije svi junaci, i da se oni nigda ne dadu nakvasiti, nego suvu kosu briju.
Nek’ osuši, al’ za što presuši? — Rekao Ciganin kad je zimi metnuo obojke na mesečini da se suše, a oni se smrzli. Pržio bih, gospodaru.
Kad đak ular donese, i baba vide šta oni hoće, ona istrgne kaluđeru vosak iz ruku govoreći: „Nećeš, boga mi! Ako je i Bogu, mnogo je!
velikoga“; a treći, kome valja da je bilo ime Marko, uzme varku, govoreći: „Varka pred Marka“; četvrti pak videći da oni svu ribu uzeše, uzme činiju s čorbom vrućom, pa po njima svoj trojici govoreći: „Izlija sja na vas blagodat božija“.
Kad se ličina stane otezati, ovi pomisle da Mrdulja ide za njima, pa poviču: „Gre Mrdulja, gre!“ A kad ličina pukne i oni popadaju, onda ono reku. Vala, sveti Klementije, klimaćeš ti oko moje kuće, a ja ću odsad slaviti svetog Nikolu!
“ oni mu odgovore: „Daj nam onoga prvoga!“ Kad li se prije poturči, kad li čalmu steče? — Pripovijeda se kako je nekakav Tur
“ Nešto šušnu. — Nekakav čovjek kazao da je tu i tu viđeo deset kurjaka. Kad ga oni kojima je kazivao zaokupe s dokazivanjem da to ne može biti istina, onda spusti na devet, pa na osam, i tako doćera do
— Zato što nemam kape. 12 Pitao krmak krmka: — Kad tebe najbolje hrane u godini? — Bogme, kad i tebe: oni mjesec kad me misle utući. 13 Pitali ribu. — Ali ti je miliji oni te zna ali oni te ne zna plivati?
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
a ti čini svoje, pa ću ja izići; ali ti više da ne ideš za mnom, đe se ja oglasim, zašto ne će dobro biti (ovo su oni tako govorili, da niko drugi nije mogao čuti ni razumjeti, osim nji dvojice).
Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču: Kamo ti glava? Ja se mašim rukom, a to nema glave; zaboravio je na vodi. Onda se brže bolje vratim natrag; kad
Kad ga već stigne i uvati, a on: „Kamo, kurvo! novci, što si prevario moju ženu, te uzeo da poneseš Muji na oni svijet?“ Vodeničar se stane krstiti i snebivati: „Bog s tobom, gospodaru!
“ Vezir se vrati, te kaže caru, šta govori govedar. Sad postane čudo još veće. Oni su mislili, da će to za govedara biti najveća milost i čest, što mu carski sin uzima kćer; a on pita kakav zanat zna
Govedar uzme rogožinu u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: „Koliko to vrijedi?“ A oni mu kažu: „Četiri pare.“ — „E! (veli) dobro!
82. Pet braće putem idu, a pet pod plastom stoje; koji putem idu, nijesu pokisli, a oni pod plastom pokisli. 83. Pilipilj cara kopa pod lipov panj na Đurđev dan. 84.
Kad dođe k ratarima, zapita ih eda bi imali što da mu dadu za jelo. Oni mu odgovore da pričeka malo, sad će se njima donijeti ručak, pa đe ručaju oni onoliki, ručaće i on.
Oni mu odgovore da pričeka malo, sad će se njima donijeti ručak, pa đe ručaju oni onoliki, ručaće i on. Dok su oni još to govorili, a to se pomole kola i konji i mazge i magarci s ručkom.
Oni mu odgovore da pričeka malo, sad će se njima donijeti ručak, pa đe ručaju oni onoliki, ručaće i on. Dok su oni još to govorili, a to se pomole kola i konji i mazge i magarci s ručkom.
On opet reče da hoće, i okladi se s njima: ako ne pojede da im da svoju kijaču, ako li pojede da oni njemu dadu sve što je gvozdeno na njihovijem plugovima.
Ručak se postavi, i Međedović se naklopi te | pojede sve, i još da je bilo. Onda mu oni skupe s plugova sve što je gvozdeno na jednu gomilu, a on usuče nekolike breze, pa sve poveže i natakne na svoju
Malo za tijem eto ti na gumno i Brka, pa zapita ljude: „Prođe li ovuda taki i taki čoek?” A oni mu kažu da prođe. Brko ih zapita: „Kako prijeđe preko ove vode?” A oni mu odgovore: „Preskoči.
Sveti Sava - SABRANA DELA
“ (Mt. 10, 38) Oni koji ga iskuse posleduju onom koji reče: „Hodite k meni svi koji se trudite i ja ću vas umiriti.
Trebalo bi, čini mi se, da oni koji tumače o delima svetlosti, službu počinjati od svetlosti. SLOVO 4 O pojanju prvoga časa i o molitvama i po
ako su leni jer i mnogi koji godinama borave u monaštvu, leni su i provode dremljivo, kao što o ovome reče Lestvičnik. Oni koji idu u svoje ćelije, treba da završe svu službu posle uobičajenih molitava i kolenopoklonjenja po višerečenom
Jer oni treba tri puta nedeljno da se pričešćuju, koliko znaju sebe da su se očistili od nečistih misli i slaganja sa njima, od
A oni koji upadoše u rečene strasti, ispovedanjem i pokajanjem neka se požure kako bi se iz njih izbavili, i jedanput ili dvaput
neko da bude bez igumanovog znanja nepohvalno je, jer ko tako čini biće osuđen kao onaj ko se svojoj volji priklanja. Oni koji žele da se pričeste treba da poju uzakonjenu službu za pričešće i, čineći jedan drugome zajedničko
Zapovedamo da bude određeno vreme: posle početka jutarnjeg slavoslovlja, kada će se ispovedati svi oni koji žive u manastiru i oni koji lečeći se ne brinu za druge poslove, a posle pavečernice oni koji su spoljni i
da bude određeno vreme: posle početka jutarnjeg slavoslovlja, kada će se ispovedati svi oni koji žive u manastiru i oni koji lečeći se ne brinu za druge poslove, a posle pavečernice oni koji su spoljni i unutrašnji rabotnici.
će se ispovedati svi oni koji žive u manastiru i oni koji lečeći se ne brinu za druge poslove, a posle pavečernice oni koji su spoljni i unutrašnji rabotnici.
Ovima treba praštati u Gospodu, a one koji se leče da ih privedu igumanu oni koji primaju, a on da učini potrebno isceljenje.
Neka im Gospod bude milostiv i neka ih pouči, tako da znaju kuda ih vodi. A mi treba da pođemo odakle iziđosmo. Oni koji su obedovali i uobičajenu molitvu izrekli, kada ustanu treba po zakonu službu da otpevaju i po molitvi odu svojim
liturgiju pojemo, niti se brinemo za trpezu i jelo, a u ostale dane ove nedelje treba se brinuti i o trpezi i o jelu. Oni koji hoće štogod da okuse, to jest od sočiva kvašenog vodom i sirovog nekog zelja i voća, a piće je vruća voda smešana
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
IKONIJA: Kakav par? STAVRA: Lepo ti čovek kaže: par ekselans! IKONIJA: Vidi ti njih! JAGODA (Cmilji): Izvrše oni reorganizaciju, pretumbaciju, probace me u treću smenu! A znate šta je treća smena, robija!
A na tapetu su kardinalni problemi! Čujte aplauze! STAVRA: Je l ti to vičeš da mi čujemo, ili da čuju oni napolju? PROSJAK: Petnes muva banka, tri gliste banka, rovci su dve banke po komadu!
A nisam vam za piće, imam jetru. Nemojte da zaboravite. A ja ću još da navratim... (Izlazi) IKONIJA: Svi se oni sete kad omatore! CMILjA: Dokle ovaj misli ovde da spava? IKONIJA: Bolje da spava, nego da čapljezga!
GOSPAVA: Nigde nikoga, a on priča! STAVRA (i on je već prišao vratima): Otišli i oni koji su ga popeli gore! IKONIJA (prišla je i ona, gleda, krsti se): Bog i duša, njega je strah da prestane!
IKONIJA: Dok trepneš, sve te mimoiđe! ANĐELKO: A posle malo navratim i „Kod konja”... IKONIJA: Samo ti fale još oni drogirani! ANĐELKO: A „Kod konja” omladina fina, sa sisama raznih veličina! IKONIJA: Ni za zeru se nisi promenio!
STAVRA: Sada me kopka šta li će biti s Miletom! Bio je nešto mnogo agilan! A oni su jedna te ista frakcija! IKONIJA: Mali je Mile da bude frakcija! Cmiljo! Gde li se samo zavukla...
Počeli da viču lovi devojčice, matori napasnik, kurvar, dijabetičar, a onda i oni milicajci, pištaljke! Zamalo da me uapse!
IKONIJA: Samo pitajte! VILOTIJEVIĆ: Koji su vam ono vojnici napolju? IKONIJA: Kakvi vojnici? VILOTIJEVIĆ: Oni tamo, u punoj ratnoj opremi! Glete im opasače, šlemčine, puščetine, kamašne, cokulčine, manjerke, fišeklije, šinjele!
GOSPAVA: Da ti ne bi da ti ja polažem račun? IKONIJA: Moram da pitam, kad nisi došla na vreme! Oni zgradilišta čekali, čekali, pa na kraju opsovali i otišli! Red je da bar kažeš što si zakasnila.
A tamo već znate šta sam sve videla! Uletim, a oni usred poze! Ona u vešu, sve na njoj crno i roze! Kupovo nam istu mustru i boju, ko da je uniforma!
Ajde, poslužte se! Da se bar s Anđelkom čestito oprostimo... Dok nisu i troglavi počeli da nailaze... (Dok oni, s groba, kao sa astala, uzimaju pilav, pečenje, flaše, na scenu oprezno ulaze Manojlo i Tanasko.
MANOJLO: Zaveži, kad ti kažem! i u zaklon! (Sklanjaju se iza drugih, starih, grobova. Oni koji su došli na pratnju stoje nad Anđelkovim grobom i gledaju uvis, u nebo. Kao da gore, u nebu, vide Anđelka.
Stanković, Borisav - JOVČA
JOVČA Ako je kome žao neka ide odavde. MARIJA Svi su tvoji. Pa nemoj tako. Deca su ti kako oni tako i Vaska. I ne samo njoj da donosiš, samo nju da kitiš, a ove druge i ne gledaš, pa se bojim da, možda, zbog toga
I ne samo njoj da donosiš, samo nju da kitiš, a ove druge i ne gledaš, pa se bojim da, možda, zbog toga oni nju počnu da mrze... JOVČA Jest, moji su svi. Ali, ako su moji, ako sam ih rodio, ja sam se svakom i odužio.
I ne zbog tebe, nego zbog nje, Vaske, neću posle, kad opet odeš i kad te opet po nekoliko godina nema, da oni zbog toga, zbog tebe, što ti samo nju gledaš, nju počnu da mrze, popreko da... JOVČA Koga da mrze?
jer znam da će ono odmah kod nje da beži, i jedva tamo kod nje da ostane, jer zna da će ona, tetka, da ih krije, i oni tamo kod nje, s njim, da se vesele.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Pogreške štampe valja prostiti, jer oni koji štampaju ne znadu srpski, i koliko god ispravljam, mora nešto ostati.| Mesto roždenija mojega bilo je varoš
da se pred njim svaki dan čini, tome mora naviknuti; tako prisvojava običaje, tako narave, tako sve misli i mudrovanija oni[h] s kojima rasti.
Roditelji su čadom svojim | najljubezniji prijatelji, najsrdečniji dobroželatelji, najveći blagodetelji i vladetelji; oni su im i prvi upravitelji, voditelji i učitelji.
To govoreći, ja i[h] ne osuđujem; toga se ni oni sami n[e] odriču. No tebi kažem da je prava svetinja da mlađi starijega sluša, da se deca svoji[h] roditelja ne od|riču,
„I ko bi se mogao dosetiti turskoj politiki i lukavstvu! Gdi je god koja lepa crkva bila, oni su je prisvojili i u žamije obratili; a manastire su sve ostavili, jer su znali da ćedu im kaluđeri neprestano za
Nakratko, oni su svi bili pred mojim očima slabi, grešni i plotski ljudi, koji sve svoje blaženstvo na[h]ode u čašam ispijanju;
drugo nisam starao nego kako ću dobre volove poznavati, kako ću i[h] jeftino kupiti a skupo prodati; niti mi je kad oni svet i drugi život na um padao.
Jednim slovom, blažen oni bogat koji s pravednim Jovom može reći — ˋbio sam slepom oko, a [h]romome noga; siroti i udovici bio sam otacˋ.
ˋ Blažen i blagopolučan oni bogat koji sirote mladiće roda svoga, kad vidi da imadu dar i sklonjenije k nauci, na nauku daje, govoreći im: ˋIdite,
Zato, dakle, ako su sveti oci u čem god protiv nauke apostola Pavla postupili, neka mi oproste, oni su mogli kao ljudi u tom pogrešiti, protiv javne duha svetoga nauke, črez apostola Pavla predate, mudrujući i
„Nemojte svakom duhu verovati, no iskušavajte je li od boga” — uči nas isti oni koji je iz prsiju spasiteljevi[h] mudrost počerpao, Jo[v]an Bogoslov. Kako ćemo i[h], dakle, iskušavati? Evo kako.
” Episkop: „Neće, Janjo moj, oni koji su pametni i koji pravdu ljube; ako li za ovo mudrovanje prokunu mene, moraju prokleti i apostola Pavla.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Valaj smo baš beštije, kad se ni prid redovnicima ne možemo uzdržati! A da šta lajemo kad nas oni ne čuju? — dodade Kljako.
Dakle, neka se liči koga boli ovom svetom svrom, kâ ti vra-Brne, kâ i oni naši svi prošli duovnici! Dakle: alvundandara, živija naš dični vra-Brne! — Živija! — uzviknuše Jerkovići.
besjedio u manastiru, a njekoliko puta u gradu prilikom općinskih izbora, i uvijek bješe potresen najviše on, pa svi oni koji bi ga najmanje razumjeli. Besjednik nagnu bardakom.
Jeto prikojuče došli Ličani da kupuju vino. Jere traži po jedanaest viorina barilo, a oni nude po devet. Tako je trajalo sve jutro.
Bilo je još njekoliko postriženika manastirskih, ali su se oni nalazili „u tekovini“, po parohijama. Samo kad koji oboli ili kad je kome potreba da se odmori doći će za njeko vrijeme
A jeto ovdi je i kuvar u vratarskim haljinama, a kažu da nije vratar! A otkud oni galijoti znadu nadimke ćaći, materi i ostalima? Da im to nije Stipan kazâ? Zar je Stipan galijot?
Nakon pola časa probudi ga vrdanje u fratarskoj trpezariji. Oni su čatili molitvu, pa počeše pokretati stolice, pa se začu zveckanje posuđa i onda mrmoljenje kroz nos.
njekoliko, onaj drugi poče da čati, a prvi da gleda, dok gvardijan ne zabobonji nješto, našto se đakoni pokloniše pa i oni sjedoše za sto. — Mali Jerkoviću!
Dobro si učinija, Jerkoviću! Ako te tuže ne boj se, izvući će oni deblji kraj... Izlazite odma, ili ću sad ka gvardijanu.
Ako te tuže ne boj se, izvući će oni deblji kraj... Izlazite odma, ili ću sad ka gvardijanu. Kad oni odoše, Grgo dade Bakonji sredine hljeba da žvaće, pa ga svjetova da legne, što Bakonja i učini odmah, pa brzo zaspa, iako
U potonju Bakonja snijevaše sve ljepše i ljepše. Baš usni e oni đaci s kojima se bio dobili krila pa lete po „ajeru“ i njega nose, a on ih preklinje da mu kažu svoje nadimke.
umora i dremljivosti nije mogao više da govori, nego ode na krevet i leže, moleći mater da ga odmah probudi čim se oni povrate. Barica zapali svijeću pred „Divicom“, kleče i poče govoriti „krunice“.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Kad za petnaest godina nije, neće ni za ovih nekoliko preostalih. Nije to. Svi će oni mene nadživeti. Može posao naopako da mi pođe. Izgubiću sve što sam do sada stekao. dobro je što ova budala Tola ćuti.
Moji su. Ja sam ih zaradio. Niko ih u Prerovu nema ovoliko.“ Uplašeno je potvrđivala glavom. „Ne znaš ti šta su oni. Mogu da pevaju kao ptice. Da ciče kao krdo prasića. Da se smeju kao trešnja puna dece. Od njih je kuća veća od neba.
On trže glavu, uhvati je kosim pogledom, pa kasnije promrmlja u bradu: — Oni se smeju, sede na kolenima i kradu kruške. Simka uzdahnu, ćutke pripremi večeru i tiho ga ponudi. Đorđe odmahnu rukom.
Mijat oblizuje sneg sa tankih brkova; visok i mršav, svija se u luk nad ugrejanom furunom i tare dlan o dlan: oni tanko šušte kao da su od suve jelovine, Aćimu su suviše veseli i bezbrižni, pa priđe prozoru i poče noktima da grebe
Ni orah. Ženskima je to posao. Plaćaju im samo oni kojima su prazni i glava i čakšire. Jesi li me razumeo? To nema u tvojim knjigama.
Aćim mrsi bradu, kvari njene raklje i klima glavom kao da sluša pravednu presudu. „Druga je klima tamo. Oni misle da je naše odelo tursko, a, znate već, Turke niko na svetu ne volji“, pravdao ga on. — „A za što će da izuči tamo?
“ „Aćime, veruj samo sebi, i to kad si sam. Sinovi treba da te se plaše i pomalo da te mrze dok ne ostariš. Jedino oni i majka mogu da donesu nesreću čoveku. A unuke voli“, seti se očeve opomene.
Ti Francuzi, sigurno nemaju... — Imaju. Oni su katolici, a i katolici slave Božić. — Sigurno nije kao naš. — Nije.
Piši za pare pre nego što ih potrošiš, ali gunj i opanke ne skidaj. Ne srami se zbog toga, jer oni To nemaju. Nek vide šta je seljački sin!
Ako su i zablude, otac i ljudi slični njemu veruju i ginu. Svejedno kakav je život što ga oni kroje. A na šta je on, sin takvog oca, spao danas, posle petnaest godina učenja i studiranja, posle Pariza i doktorske
Pod ovim istim krovom provode noć u očajanju brat i snaja. Oni ne spavaju. „Vukašin traži pola imanja.“ Simka ga kune i prekoreva zbog pažnje i nežnosti kojima ga je toliko godina
Meni si rodio slugu!“ Tebi, Đorđe Katiću, ja nisam rodio slugu. Nisi morao to da mi kažeš. Neće oni biti tvoje sluge. Jok. Svet je širok. Srbija će biti mala mojim sinovima.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
kuće u koju nikada nisu ušli; trčalo stazom dete koje nikada nisu uspeli da imaju; smejalo se dvoje mladih kao što se oni nikada nisu smejali, a preko svega vejao je nežni zlatasti prah.
Šta sada? — Ako ovako potraje, uskoro neće biti ni grada! — rekoše oni. Sazvan bi Savet Mudraca. Bez uspeha. — Možda će Đisara znati?
S radošću u očima gurali su nove nesrećnike pod čičak, a Đavolak se smejao. »Da braća ovo vide? Tram-taram! Da se i oni malo provesele! Hop, hop!« Skakutao je Đavolak, a grad se sve više praznio.
Ali, svaki put kad bi ka njima pošao, oni bi nekuda nestajali. Tako i zoru dočeka. Vide golubove prevrtače na nebu, ču škripu đerma i odluči da ne spava.
— Još bolje mi došli! — reče starac i pomisli: da nisu to oni koje sam video da izlaze iz plodova oraha? Nije imao hrabrosti da pita, jer se plašio da i ovoga puta ne iščeznu.
A onda su se talasi ponovo rastvorili i oni su opet postali ribe do sledeće godine, kad su se sa dna reke iznova digli i, pretvoreni u srebrnaste vodene cvetove,
Ali to do carskih ušiju nije dopiralo. Živeli bi oni srećno i zadovoljno da nije bilo Ferfelina. Šta taj smera? Najzad i Crnoglavka dolete i pođe u izviđanje.
Zar da im oni otmu zlatnu pticu? Posrtali su preko pustinja, provlačili se kroz prašumu, upadali u sneg do pojasa. — Gde li je naša
Sama od sebe niče priča kako njihova svirka uspravlja oduzete, gluvima vraća sluh, slepima vid. Oni za tu priču nisu znali, ali veselilo ih je da se vraćaju na znana mesta.
»Možda oni i nisu toliko vredni hvale?« —pomišljao je, ali pošto su ih svi hvalili, ni on nije hteo da bude izuzetak.
Ovaj odrečno odmahnu glavom i naredi malim sviračima da pokažu svoju veštinu. — To su baš oni o kojima se priča, svetli care! — Kad je tako, neka sviraju!
Ah, kako je otmeno: jegulje i orhideje, muzika i majonez! Već je i jutro svitalo, a oni su još svirali lelujajući se od umora i gladi.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
su od njega napravili širok bedem, od kamena i od cigle, opasan jarkom; kada su se, 1739, povlačili iz Beograda, oni su taj bedem razorili silnim eksplozijama.
Zato se dogodilo da još jedno opažanje ovih rad nika ostane nezapaženo: oni cy imali utisak da se linijom šanca, i kad ga više nije bilo, proteže neka tanana svetlosna granica.
Predsednika Sovjeta ustavobranitelja, čekaju član tog istog Sovjeta Avram Petronijević i ruski konzul Vaščenko. Oni će ga, predviđao je Gospodar Jevrem, svakako uveravati kako sad nije čas ni za rasprave ni za inat sa Vučićem;
Da li i sad isti Miloš misli tako? Da li bi sad mogao da poveruje da ga isti Jovan napušta? A možda oni nisu više isti Miloš i isti Jovan? Mučio se.
u njemu jeste oduvek bio zmaj, ali je oduvek bio i čovek i on nikad kije bio baš siguran koji je jedan a koji drugi; oni su među sobom mešali i glasove i obličja, a moguće da je tu, u njemu, bivao poneko treći ili peti.
Od tada nije bio sklon ni primirju sa Turcima: više nije silazio u Beograd a oni cy obilazili Avalu. Zmaj je bio probuđen iako je njegov bes još bio više hladan nego vreo: gonio je Turke jer su Turci
Tek što je prohodao, učili su ga kako im se treba sklanjati,dok ne dođe vreme kad će ce oni početi sklanjati. To se vreme dugo čekalo. Ako dođe, pitali su se Srbi, a doći će tvrdili su.
ppokleto zloj (mada, videće se, naklonjenoj ustanicima), strah koji se taložio vekovima postao je mnogima nepodnošljiv i oni su otklonili svoje sinoćne zakletve i od nevolje se zaklonili maglom.
Sad se, od dvadesetpetorice, izdvoje sedmorica i pođu na zidine. Bimbaša Konda, za njim Uzun Mirko a onda oni od kojih su ostala samo imena: Petar Sremac (o kome se zna da je trebalo sekirom da razvali katanac na Sava-kapiji),
Livade su bujale, neizgažene, ali su Turci opet držali straže na gradskim kapijama, mada su sad oni zazirali od Srba. Od njega, Uzun-Mirka, sklanjali su se a on ih je izazivao.
Ne prepoznaje on njih, ne prepoznaju oni njega, a i kako bi? Nije ki lako prisetiti se ko je taj stari čovek. On, svakako, ima neke papire. Papiri?
Možda je sve ovo bilo samo iskušavanje? Vratio se u Mačvu i mrva nade je zasvetlela u njemu: pozivao je ljude a oni cy ce odazivali; opet su bili spremni da ginu.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Ti grobovi, Stari, novi, Oni sjaju Svakom naraštaju Kad se umlje u prošlost udubi, U tamnini da se ne izgubi; Kad se pustiš u davnine svete, U
“ - „Al' vas jaka sila kreće!“ „Zar ko može stići celi?“ - „Ko posumnja, nikad neće!“ „A ko behu oni divi, Koji su te napred zvali, Koji su te ojačali, Koji su ti krila dali?“ - „To bejahu ideali!
Na cvetnoj obali morskoj oni su sedeli često U svetle večeri majske. Sa tavnih korintskih gora Vetar je mirisnim dahom mrsio njihove vlasi; I oni
Sa tavnih korintskih gora Vetar je mirisnim dahom mrsio njihove vlasi; I oni slušahu s čežnjom šuštanje mirnoga mora. K'o crne njihove vlasi, tako se i žele njine Pletoše u jedan venac.
Pod burom detinjske strasti, Podobno majskome cveću, oni se svijahu družno, Pijuć' iz zlatne čaše nevine ljubavne slasti.
„Mi združujemo duše ludi svije'! Mrtve sa živim vežu naše niti; I s nama vazda uza te će biti I oni koje davno trava krije! „Prigrli ova jata blagodatna!...
! A majka vaša zemlja vam je ova; Bacite pogled po kršu i polju, Svuda su groblja vaših pradjedova. Za ovu zemlju oni behu divi, Uzori sv'jetli, što je branit' znaše, U ovoj zemlji ostanite i vi, I za nju dajte vrelo krvi vaše.
Ne shvataju oni tu tragiku bora: Ni pustolov vrsni, ni bludnica časna. Nedirnuta, čista, cvet ledenih gora, Ti ne primaš rđu pogleda
Daleko od njih Sad smo, a oni žele mir naš tih. Oni baš ništa nisu znali šta Dovede tu nas. - U cveću smo išli, Slaveći strasno osećanja ta, Zbog
Daleko od njih Sad smo, a oni žele mir naš tih. Oni baš ništa nisu znali šta Dovede tu nas. - U cveću smo išli, Slaveći strasno osećanja ta, Zbog kojih lêpo sa uma smo
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
„Hranitelju, prevječnoga sine, šta šarići oni mali znače u plamenom ovom podnebiju te se dižu, spuštaju pravilno, tmasti niču k nebu sveštenome, a sv'jetli se k
„Oni šari što se k nebu dižu, te se vide u svijetloj sferi kako lopte tmaste i bezračne, to su sunca, voždi sozvjezdijah:
neba, a nesreće oca; ka dv'je lađe krilah nadutijeh kada idu uskijem kanalom kroz pokrite snijegom ravnine, - tako oni kroz bijele mase. pogubljene vojske prolazahu.
odoše prestola među vjerne nebesne polkove, koji strašnu i krvavu borbu s carem ada jednako vođahu; u boj hučni i oni uđoše.
Za nakazu njihova nemira nemirni se njihovi duhovi u okove blatne tjelesine jedan vijek osuđuju kratki; neka oni črez judol plačevnu lance teške s burama nemira u stenjanju prenesu gorkome; neka svoju nepostojnost grdnu sa
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
„Razgovori tih dvaju prirodnjaka bili su, verovatno, dosta zanimljivi da bi zaslužili saopštenje. Ali bi nas oni suviše udaljili od samih abderićana koji su glavni predmet ove istorije.
Ali se ubrzo pokaza da su samo poslednjih osam tabaka dela oštećeni, a oni koji su ležali ispod njih ostali nepovređeni.
O njoj nisam imao više da brinem. Istina, trebalo je nekoliko meseci dok su oni oštećeni tabaci bili ponovo otštampani i svi tabaci dela povezani u knjige, a cela godina dok su prve od njih poslate u
Ona se razlikovala od svetske istorije time što su u njoj, mesto naslednih vladara, glavnu ulogu igrali oni ljudi koji su snagom svoga duha došli na vladalački položaj. Vredelo je upoznati se izbliže sa njima!
Proučiv njihove biografije, doznadoh da su se svi oni okupljali u domu Lavoazijevom. Naumih da ih svojim spisom predočim u toj naučničkoj zajednici.
Ja se prisetih: to su, nema sumnje, Pitagora i njegovi učenici. Oni se sada vidim sasvim jasno - penju, jedan za drugim, uzbrdo. Da me ne primete, sakrih se u gust šiprag.
nekoliko koraka do mene i seda na kamen prekriven mekom mahovinom; njegovi učenici porazmeštaše se po travi oko njega. Oni ne smedoše na celom svom putu ni rečice progovoriti, pa očekivahu sada, uprvši svoj pogled u učitelja, da njegova reč
„Oni stariji“, nastavi Pitagora, obrativši se tim mlađima, „znaju to, ali vama moram da rastumačim“. Oni naćuliše uši.
„Oni stariji“, nastavi Pitagora, obrativši se tim mlađima, „znaju to, ali vama moram da rastumačim“. Oni naćuliše uši. „Pogledajte bezbrojne ove zvezde! One pokrivaju od pamtiveka nebeski svod.
On ućuta. Učenici upreše pogled na more i uveriše se o istinitosti reči svoga učitelja. „Tako je“, rekoše oni jedan drugom, „on je mudriji od Talesa i Anaksimandra!“ Posle kratkog zastoja nastavi Pitagora svoju priču.
“ Oni to učiniše. „Sad“, nastavi Pitagora, „zategnite vrpcu tako da njeni komadi između ovih triju čvorova budu potpuno pravi
„Sad“, nastavi Pitagora, „zategnite vrpcu tako da njeni komadi između ovih triju čvorova budu potpuno pravi!“ Oni zategoše vrpcu; ona je ograničavala jedan pravougli trougao. „Pogledajte ovamo!“, reče Pitagora i ostalim učenicima.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Mi se tamo ugušismo, izvinite. I paketi pokuljaše. Ali dok se oni razmeštahu i ne obzirući se na našu nervoznu zbunjenost i ljutnju, vrata rapavo zaškripiše pa se otvoriše i jedna debela,
A danas, šta smo dočekali? Onaj mali deo što je postao bolji zamorio se. On je samo nemi svedok onoga što danas rade oni odmorni koje rat nije nimalo izmenio ili bolje koje je rat utoliko izmenio što im je sasvim iskvario srca, A šta je sa
Koja je to reč života koju, kao buktinju prave svetlosti, treba sad da pronesu oni izabrani usred ove mračne i perverzne generacije? Ja ne znam. Ja zaista ne znam.
A u novom poretku kome težite, verujte, gospodarili bi kod nas opet odmorni, to jest koji nisu stradali, jer oni što stradaju uvek se umore do vlasti, koju prihvataju oni vešti iz mišijih rupa.
bi kod nas opet odmorni, to jest koji nisu stradali, jer oni što stradaju uvek se umore do vlasti, koju prihvataju oni vešti iz mišijih rupa. Ja nisam naivan, ja više ne verujem, ne znam u šta i kome da verujem, nemam ideala.
Svuda: na ulici, u pozorištu, na trkama; svuda oni i njihovi fijakeri, automobili, toalete, bes, rasipane, nemoral, kockanje u ogromne sume; sve preko naših leđa.
U toku ratova sretali smo se, to sam znaš. Šta su nam oni govorili? „Samo da se ovo svrši.“ Oni, dakle, nisu hteli dati ratu svoje živote. A šta se o njima govori?
U toku ratova sretali smo se, to sam znaš. Šta su nam oni govorili? „Samo da se ovo svrši.“ Oni, dakle, nisu hteli dati ratu svoje živote. A šta se o njima govori? Šta svaki dan čitamo?
Šta svaki dan čitamo? Šta pišu patriotski pesnici što iz daleka druge tutkaju u smrt? Pišu: da su oni hteli umreti, da onima ništa slađe nije bilo nego umreti. Je li da je to laž? Je l' da se svakome živi?
To je nova haljina egoizma, istina, ali glavno je oni hoće da žive. Eto onu laž ja sam napao. Jer slatka smrt i nije ništa drugo do pesnička laž ili laž sa kojom operišu
Eto onu laž ja sam napao. Jer slatka smrt i nije ništa drugo do pesnička laž ili laž sa kojom operišu oni čiji je račun rat. „Samo da se ovo svrši.
„Samo da se ovo svrši.“ U najtežim trenucima opasnosti, kaži sam, oni su kao i mi, a mi smo, sutrašnji mrtvi, puni grozničave zebnje uzdisali: „Samo da sve ovo preživi, samo da se ovo
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Odmah iza kuće počinjala se penjati krševita strmina, tako da su na stražnjoj strani prozori bili bliži zemlji nego oni na pročelju.
ni dan-danas ne znam drukčije suditi o dobroti i zlu neke pojave, neke misli, odluke, događaja, doli po tome da li se oni javljaju u jednome ili u drugom osvjetljenju.
stručnu knjigu, rječnik, leksikon, sveo bih tu pticu i taj cvijet na određenu zoološku ili botaničku vrstu; ovako, oni u meni fantastično žive, kao ptice i cvjetovi sa istočnjačkih sagova.
Zar to ne bi značilo odvažnost? A oni što imaju odvažnosti — to su baš oni koji treba da žive! I tako, nema druge nego stvar prepustiti za to određenim
Zar to ne bi značilo odvažnost? A oni što imaju odvažnosti — to su baš oni koji treba da žive! I tako, nema druge nego stvar prepustiti za to određenim faktorima: zato su tu, pored već
Nimalo neobičan osjećaj, poznat i sasvim priprostim, jednostavnim ljudima, zanatlijama, praljama. U očekivanju prinove, oni mogu priželjkivati ko zna kakvo dijete.
U očekivanju prinove, oni mogu priželjkivati ko zna kakvo dijete. Ali čim se dijete rodilo, oni vole baš ono i baš onakvo kakvo je, i ne bi ga dali ni za koje drugo.
Da. Ljudi vole i svoje krize, i svoje lomove, i svoja bankrotstva. Oni su, štoviše, ljubomorni na njih. Oni se ponekad čak i vrijeđaju kad im se ne priznaju.
Da. Ljudi vole i svoje krize, i svoje lomove, i svoja bankrotstva. Oni su, štoviše, ljubomorni na njih. Oni se ponekad čak i vrijeđaju kad im se ne priznaju.
Oni su, štoviše, ljubomorni na njih. Oni se ponekad čak i vrijeđaju kad im se ne priznaju. Jer oni imaju pravo na njih, onako kao što čovjek ima prava na svoju rođenu fizionomiju.
kome živi taj duh, ta ideja, ta vjera, kao što to može da učini jedna vulgarna morska bolest ili jedna jača zubobolja. Oni kraljevi i vojskovođe i apostoli možda jače i dublje misle svoju patnju; ali da onaj sa zuboboljom ili s morskom bolešću
najranijih godina skroz sentimentalan, i valjda rođen s ukusom za bolećivu osjećajnost (nesentimentalne ljude, ma kako oni umni, sposobni, pa i nadareni bili, oduvijek sam nagonski osjećao kao manje vrijedne, zapravo defektne), u tom oštrom
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Ali zar je on kriv za to, i zar je to kakva krivica? Ta oni ne imađahu ništa ni u toru ni oboru, a otac ga je često poučavao: da se treba koristiti svačim »što ti do ruke dođe«.
Posle je opet mislio i mislio, i najzad dođe do zaključka, da je sva ova momčadija gora od njega, i da ga svi oni mrze samo s toga, što je siromah. U takvim mislima obiđe deo atar seoski i vrati se, sa krstonošama, k sudnici.
Kurjaci se približiše oboru, pa stadoše da razgledaju stoku, jer i oni ne uskaču u obor gde ima volova, naročito bikova.
Njome je upravljao i komandovao neograničeno, samovlasno, kao pravi despot. Oni, koji su s golim jataganima jurišali na imućne stanovnike i, kao krvožedni vuci, klali nejač i pekli ljude, vraćali su
— zapita policajac, dignuvši na jednom prstu duge niske starinskih novaca. — Ne znam ja. To su mi zacelo, podmetnuli oni što me mrze kâ krvnika — odgovori Đurica, a oči mu nekako čudnovato sevnuše. — Bog s tobom, gospodine, zar moje dete!.
Zar nije sve jedno: zar me nije i dosad prezirala! Sve je propalo, i mladost, i oni lepi snovi o budućnosti, sve, sve!... Šta da se radi?...
Šta su oni namislili sa mnom — Bog zna, a gre’ota je siroma’u čoveku ’vako podmetati — i ovaj mu se odgovor tako dopade, da već
— Ono znaš... muka je to. Stvari su kod tebe nađene, tu ti ne pomože niko. Ali te oni neće ostaviti, dok ne izdaš ostale, a To ne smeš učiniti — odgovori Vujo takvim glasom, od koga Đurica zadrhta.
« — poče da misli. »A mladost ?... a budućnost?... Sve se ruši, svega nestade ; odoše, kâ prah i pepeo, oni lepi snovi mladosti.« Kako je on lepo zamišljao svoju budućnost!...
Oružje ti je sad i otac i majka, pa treba da ga gledaš kao oko u glavi. — Kud ćemo sutra? — Čekaj, dok dođu i oni drugi, pa ću vam onda kazati. Ja odoh da posvršavam još neke poslove, a ti sedi tu. — Zar opet sam?
Prva su dvojica po celom licu nagaravljena i uvezana širokim, garavim peškirima, te im se vidi samo gornji deo lica. Oni leže mirno, pogledajući samo naviše uz put, od kuda je imao doći osuđeni putnik.
— Stoj !... Pucaj !... — povikaše oni za Milutinom, i Kosta, iskočivši iz zasede, već pruži pušku, ali vranac, trčeći za gazdom, zakloni ga sobom, a
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
a starac upazi svoje stare laće što je još negda dao prosjaku, pa na lakat đik u raj, pa sjede na svoje laće. Oni u raju stanu divaniti da ga ne spada živoga u raj, ali im starac reče: — Eto vam vašega raja, ja ću biti samo sa
on svojoj ženi: — Spremi vina i rakije i svega što treba, pa ćemo sutra ići na salaš da nosimo pastirima neka se i oni provesele. Žena ga posluša i uradi sve kako je zapovedio.
Dok su još ova dva zuba meni u glavi, nećete vi učiniti štete mome gospodaru. A to gazda sve sluša i razume što oni govore. Kad ujutru svane, onda gazda zapovedi da sve pse potuku, samo onoga matoroga psa da ostave.
Tu se oni poklone i odu, a on sa materom zanoći u svojoj maloj kućici, a kad se probudi, ima šta i vidjeti: kao što je god naredi
— Zapovijedam da mi donesete sultaniju, carsku najljepšu kćer. Oni se pokloniše i nestade ih, i za tili čas evo ih gdje donesoše sultaniju.
Ta ja sam to i pripomogla da ti dođeš za nj. Nego, ču li me, hajde ti donesi oni njegov prsten da ja u njemu nešto proučim, pa će te deset puta više milovati nego dosada.
Sada mu još teže bijaše snositi svoju sudbinu, ali ne potraja dugo, dok se opet oni stadoše oko njega umiljavati. Kad ih poče milovati, opazi im po trbusima da su siti, pa će sam sebi: — Bogme oni su
Kad ih poče milovati, opazi im po trbusima da su siti, pa će sam sebi: — Bogme oni su negdje našli nešto te se najeli; čekaću dok ogladne, pa ćy za njima, ne bih li i ja našao selameta.
Car odmah viknu dva stara miša, te ih posla, i ne potraja dugo a oni donesoše preko pedeset prstenova razne veličine, a to je sve što su od iste badže pokupili.
Car mu odmah dade, i oni ga uprtiše, te badži u sobu. Tu se mali pomokri u smetlje za vratima, pa u to smetlje zamelja rep, i reče drugovima: „Čim
— Zapovijedam da iznesete na oni svijet mene, mačku i kučku. I što bi dlan o dlan, svi se navrh jame obreše. Sada opet ukresa pa naredi Arapima te
Tu se oni rahat učiniše, a kad ujutru svanu, on neće da ide, te ga sluge pripoznaše i javiše caru. Car odmah uze sobom dva dželata
Petković, Vladislav Dis - PESME
Al' kad mis'o i sećanje budu stali, Onda kud će i kome će oni poći? Onda kud će da iščeznu i da odu Uspomene, moji dani, bivše noći? Pa kud idem, da li idem, je l' opsena?
I tu tamu, i tu pomrčinu Svetlost zvezde polako raskloni I sa mesta onu gustu tminu, Gde je ona, gde stajahu oni. I kad zvezda njima se pokaza, Videli su svi da nema više Nje, devojke: iz ovog poraza Prvu zvezdu suzom pozdraviše.
CVETOVI SLAVE Oni spavaju svi do jednog, redom, U plitkom grobu, neskrštenih ruku, Bez svog pokrova i pod teškom bedom, I trunu mirno
jednog, redom, U plitkom grobu, neskrštenih ruku, Bez svog pokrova i pod teškom bedom, I trunu mirno kao u sanduku. Oni spavaju, nesebični, blagi, S ranama živim i mrtvim očima, Velike duše kao kamen dragi, Večita pesma koju im otima.
spavaju, nesebični, blagi, S ranama živim i mrtvim očima, Velike duše kao kamen dragi, Večita pesma koju im otima. Oni spavaju, ti naši sinovi, U svojoj krvi, bezbrižni k'o tići, Zaboravljeni k'o mrtvi krinovi, I ponositi k'o stari
ti naši sinovi, U svojoj krvi, bezbrižni k'o tići, Zaboravljeni k'o mrtvi krinovi, I ponositi k'o stari plemići. Oni spavaju po Balkanu celom Za dobro tuđe, za spas svog plemena: Nikad ne behu sa zastavom belom Ti mladi momci velikog
po Balkanu celom Za dobro tuđe, za spas svog plemena: Nikad ne behu sa zastavom belom Ti mladi momci velikog vremena. Oni spavaju prosti, bez ukrasa, I njine grudi gusti crvi plave; I dok se gube iz svog lepog stasa, Humke im rastu u cvetove
mirisom cveće, Umorni i lepi i željni ognjišta — Mnogi što odoše na ratna vojišta, Vratiti se nama, vratiti se neće. Oni su ostali ispred Kumanova, Merdara, Prilepa i oko Bitolja, Kao mrtva straža pokolenja nova, K'o živi grobovi, kao zlatna
i oko Bitolja, Kao mrtva straža pokolenja nova, K'o živi grobovi, kao zlatna slova, K'o dovršen zavet sa Kosova polja. Oni su ostali ispred Elbasana, Na Lješu i Skadru, kraj Jadranskog mora, I njihove grudi sa sedamn'est rana, Pozivaju sebi
Jadranskog mora, I njihove grudi sa sedamn'est rana, Pozivaju sebi decu novih dana, Vraćene orlove sa albanskih gora. Oni su ostali i ispred forova, U ogromnom broju i sa mnogo jâda, Što ne trunu mirno kraj svojih borova, Već pod tuđim
forova, U ogromnom broju i sa mnogo jâda, Što ne trunu mirno kraj svojih borova, Već pod tuđim nebom i ispod korova — Oni su ostali kraj Jedrena grada.
jâda, Što ne trunu mirno kraj svojih borova, Već pod tuđim nebom i ispod korova — Oni su ostali kraj Jedrena grada. Oni su ostali na Retkim bukvama, Oko Bregalnice i Velbužda stara, Braneć svoje zemlje od navale srama, Od pljačkaške horde i
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Izgleda da su oni bili jedinstveni u svom stavu, mada sam ja verovatno bio predodređen za to, pošto sam znao da je i moj brat imao
Onda sam instinktivno krenuo da pravim izlete izvan granica maloga sveta koji sam poznavao i ugledao sam nove prizore. Oni su u početku bili nejasni i nerazgovetni i nestajali bi kada bih pokušao da se na njih koncentrišem, ali malo-pomalo
bih tamo, susretao se sa ljudima, sklapao prijateljstva i poznanstva i ma koliko to bilo neverovatno, činjenica je da su oni bili za mene isto tako dragi kao i oni iz stvarnog života i nimalo bleđi u svojoj pojavi.
prijateljstva i poznanstva i ma koliko to bilo neverovatno, činjenica je da su oni bili za mene isto tako dragi kao i oni iz stvarnog života i nimalo bleđi u svojoj pojavi.
Mogao sam da u mašti o njima stvorim sliku onakvu kakvi su oni zaista bili i u stvarnosti. Tako sam nesvesno usavršavao ono što sam smatrao novom metodom davanja konkretnog oblika
da odagnam sliku iz svoje mašte ali nikada nisam mogao da kontrolišem bleske svetlosti na koje sam već skrenuo pažnju. Oni su verovatno moje najčudnije i neobjašnjivo iskustvo.
fenomeni se još uvek s vremena na vreme javljaju, kao onda kada mi sine nova ideja sa mnoštvom svojih mogućnosti, ali oni nisu više tako uzbudljivi, pošto su relativno slabi.
Prerana smrt miliona ljudi prvenstveno se vezuje za ovaj uzrok. Čak i oni koji o tome vode računa, prave zajedničku grešku da izbegavaju prividne i ignorišu prave opasnosti.
Ali ne treba prevideti da su svi oni veliki eliminatori koji pomažu prirodi podupirući njen okrutan ali pravedan zakon da opstaju samo najsnažniji.
Ovo su samo dva primera od mnogih, ali i oni su dovoljni da pokažu da nije bilo izumiteljskog instinkta u meni, ja ne bih ovo mogao da ispričam jer ne bih bio među
jednom počela, više nisu imala osećaj da se zaustave i nastavljala bi da se obrću satima i što je vreme bivalo toplije oni su sve više radili. Sve je bilo dobro dok se nije pojavio jedan čudan dečak.
Najzad se pružila prilika da radim na svome motoru. Ali, kada sam o tome započeo razgovor sa svojim novim kolegama, oni su mi rekli: ”Ne, nama je potrebna lučna lampa.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
svoju karijeru kao srpski doseljenik, kada ima toliko rođenih Amerikanaca koji poznaju čitavu situaciju bolje od mene? Oni koji su do sada pratili moja izlaganja, naći će sami odgovor na ovo pitanje.
Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor.
”Privilegija” je garantovala graničarima Vojne granice tu slobodu, a za uzvrat oni su uvek morali biti spremni da ratuju za austrijskog cara na svim bojištima.
Ovi znaci činili su nam se kao slatke reči neke prijateljske sile koja nam je priticala u pomoć. Oni su bili jedini znaci o postojanju sveta oko nas i gospodarili su našom svešću dok smo obavijeni crnim pokrovom noći i
U toku razgovora pred nama se u daljini ukaza jedan veliki crkveni toranj. Oni mi rekoše da je to Karlovačka katedrala, a da se pored nje nalazi i palata njegove svetosti patrijarha.
- Ah, moje dete - uzviknu jedna starica koja me je čula - ne krivi ih, oni su to uradili samo iz nestašluka. A ovo iskustvo vredeće ti mnogo više od tuceta pečenih gusaka; između ostalog
- Uzmite, molim Vas, - rekao sam im - to je mesila ruka moje majke i pripremila mi za ovaj dugi put. Oni su prihvatili moju gostoljubivu ponudu izjavivši da je to najbolji hleb koji su ikada probali.
- Pa vi ste imali izvrsne učitelje, u ocu i majci - primetili su oni i dodali: - zar očekujete da ćete naći bolje učitelje u Pragu.
čuo od Babe Batikina, a onda sam, na njihov izričiti zahtev, morao da im opisujem komšijska posela u Idvoru za uzvrat, oni su mi ispričali niz priča o Bendžaminu Franklinu, Linkolnu i Americi.
Kada je voz stigao u Prag, oni su hteli da im, pošto-poto, budem gost u njihovom praškom hotelu koji se zvao ”Plava zvezda”, bar za jedan dan dok ne
na svom jeziku i prigrlili me kada sam im odgovorom na svom jeziku dokazao ne samo da ih razumem, već da očekujem da i oni razumeju srpski pozdrav.
Svi su oni bili nacionalisti do srži i zapeli su iz petnih žila da i mene uvuku u svoje redove što sam ja, posle malog ustezanja,
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
put druge varoši krenuše, uz zatvorena vrata neke kuće, prikupilo se jedno uz drugo dvoje čeljadi: muško i žensko. Oni su iz društva izostali, ne htevši s njim dalje ići, bili su morem i besanicom umoreni.
Prođite se kako znate. Da, za nadnicu lako ćemo. Tako i oni s drugim težacima krenuše na posao. Beše nastao lep zimski dan.
S drugih zemalja odgovaralo im se pesmom. Među težacima bilo je i Zagoraca. Oni su ojkali i gunđali stare junačke popevke. Celo polje unedogled ozvanjalo je živim kikotom, smehom i popevkom.
Masline su, kupeći ih, gazili. Župan ustavi radnju. Oni se s društvom, zlovoljni,povratiše kući. . Te noći se mali Marko razbolio. Zavrtilo mu u glavi i gorio je.
— usrne pred trojicu mlade, nasmejane gospode. Oni je pogledaše kao u čudu i pođoše dalje. — Udijeli darak! — ponavlja Cveta i pruža ruku prema vremešnome čoveku.
njega ne uočiše, bijahu se lij epo primirili — vrijeme bijaše zacijelilo sve nevolje što su ih podnijeli u potonje doba. Oni su ostavili svoje ognjište u Arbaniji i sa starim roditeljima prebjegli u Crnu Goru, otkud su im se pređi iselili.
Sobom povedoše krupnu i sitnu stoku i sve ono što su u bijegu na sebi mogli ponijem. Ne bi oni to bili uradili da ih na to ne nagna ljuta nevolja. ...
pa, ni časa ne počasivši, porodipa krenu prama visovima staroga zavičaja, otkud se Nikolin otac iselio, a kuda se oni sada žure, željni da se čim prvo dohvate golih krševa da spasu život.
Braća ne znaju kuda će i gdje će stići. Ne poznaju stari zavičaj svojih pređa. Oni tek iz pričanja i junačkih pjesama poznaju zemlju u koju idu.
Sada su im na dogledu: raspoznaju gole krševe gdje se orlovi tiće, ali oni ne idu tamo da hodočaste ni na kakvu slavu, već da zaklone glavu među one goleti.
Zar na svijetu ima išta jačega i vrijednijega mimo njih? A braća okupljaju živinu i naredni su da dalje krenu. Oni tek što su granicu prešli, osjetiše se lakši: mladost ih nosi.
Nastajnih dana upriješe živo da prije zime i snijega sagrade komad potleušice, da zaklone glavu oni i blago im. Pomaže im i kum; i porodica se čisto veselo useli u novu kuću.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
I oni je piju, na prvi pogled nam se čini da pred sobom imamo gotovo čistu pesnikovu metaforičkoslikovnu konstrukciju.
pisaca, plod jedne dosta duge, kratkovide koliko i opake separacije, unutrašnje deobe našega kulturnog prostora. Oni koji književnost pišu, naši pisci, a možda još više oni koji književnost proučavaju, dužni su danas kao retko kada da
Oni koji književnost pišu, naši pisci, a možda još više oni koji književnost proučavaju, dužni su danas kao retko kada da nam sabiru delove pamćenja, i dužni su da nam otvore
i jela kao crkva, ali je sasvim jasno da se i pčela kao i jela može harmonizovati s novim, hrišćanskim sadržajima, a oni su duboko proželi narodni život na Kosovu.
Kada u Gnjilanu, koje nije daleko od Vranja, kum, starojko, dever i svekar prstenuju nevestu, oni joj – prema Jastrebovljevom svedočenju iz 70tih godina prošlog veka – vele „Ispruži prste!
(1987) BALKANSKA KULTURA Poznato je da su opšti sudovi – a oni su uglavnom i vrednosni – koje o kulturi donosimo dosta nesigurni.
i književnog ugla pisalo se vrlo mnogo, često i polemički, o kulturnom području koje obuhvataju novoštokavski govori, oni koje je Vuk posredstvom narodne književnosti uveo u osnovicu standardnog jezika.
put vidimo kako naši neposredni slovenski susedi, Bugari, pri potvrđivanju klimaju glavom levodesno, a ne goredole, a oni se podjednako čude što mi pri odricanju klimamo glavom levodesno, a ne goredole.
I mi i oni čudimo se zapravo kulturnim navikama konvencijama viđenim spolja, tuđim očima. Uostalom, koliko nogu stvarno ima mala
Pri tome je nećemo toliko posmatrati s lica koliko s naličja, takoreći – s obrnute strane. Oni, naime, dosta dugo – i u devetnaestom i u dvadesetom veku – uporno prekorevaju srpske pisce zbog slabog znanja maternjeg
Jedna druga promena još je značajnija. Jezik ruralne sredine ne zna za funkcionalne stilove onako kako se oni danas određuju i proučavaju u lingvistici.
Individualna inovacija podvrgava se kolektivnom overavanju. Naši narodni pevači obično odbijaju da su oni sami nešto novo sazdali, nego su to, kažu, od starijih nasledili i zapamtili. Još na početku veka R. Jakobson i P.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
RAKA (izlazi na vrata, na koja nailaze Čeda i Dara). VII ŽIVKA, ČEDA, DARA ČEDA (ulazi sa ženom. Oni su obučeni za posete): Eto nas. Vratili smo se kao što smo i otišli. DARA: Bambadava smo išli.
RAKA: A nije to ništa što su me nazvali prase, nego su mi psovali i majku. ŽIVKA: A znaju li oni da je tvoj otac ministar? RAKA: Znaju, pa baš zato i psuju!
ANKA: Pa, kako da vam kažem, gospođo, muški su muški, oni natrčavaju uopšte lako. ŽIVKA: Pa jeste. I zato baš nešto mislim: vi bi, Anka, mogli da mi učinite jednu veliku
” A oni oko stola svi skidaju kapu: „Zbogom gospodin-Vaso!” – „Hoćemo li se videti sutra, gospodin-Vaso?” A meni, pravo da ti
Eto to ako hoćeš? ŽIVKA: Pa to bi još i moglo. Samo da se oni ne nađu uvređeni što ću tako u gomili da ih primim? VASA: Ama, reći ću ja njima: za sad ne može drukčije.
VASA: Dobro, sutra! E baš ti hvala, Živka. Ne mogu na miru da prođem od njih. Znaš, ja sam ti kao najbliži, pa oni sve mene: Šta je, ujka-Vaso, zar se Živki ne može ni prići? Okupili me kao da sam ja ministarka.
Nikad profesori na univerzitetu ne mogu tako da ti protumače krivični zakon kao oni koji su po njemu osuđeni. Svaki od njih zna paragrafe napamet i zna šta se hoće s kojim paragrafom, i zna kako se može
ŽIVKA: O čemu? VASA: Pa o tome što je izašlo u novinama. ŽIVKA: More, šta me se tiče što će oni da razgovaraju, nego što ti njemu nisi kazao... VASA (preseče je): Čekaj, molim te. Još nešto mi je kazao.
Ako su njegove kolege neraspoložene, neka oni dadu ostavke. Svi neka dadu ostavke, ali on da se nije usudio!... Tako mu reci!...
VASA: Pa iz moje, dabome! I vidiš, nešto se mislim: kada bi ti to tako napisao pa ja to odneo Simi pre sednice. Pa oni njemu u ministarskoj sednici: „Šta je ovo, gospodine Simo, u novinama?” a on njima: „Ništa izvolite pročitati ovo!
VASA: I ja mislim da bi divno bilo. Jer, vidiš, ovako, bez toga, mogu oni njemu reći: „Brate Simo, ti si ceo kabinet obrukao, pa da spaseš ugled kabinetu, daj ti, brate Simo, ostavku!
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
U važnije razlike valja ubrojati i to što su oni svojim nastankom vezani za dva, kao što je poznato, po mnogo čemu drugačija književnoistorijska konteksta, za dva
Stoga se oni ne mogu dovoditi ni u nešto širu zajedničku pripadnost istorodnim stilskim strujama. Neki kritičari i istoričari
Ali ne treba mešati građu iz koje su likovi sazdani sa njima samim. Oni su uslovne, književne tvorevine, pa se stoga i ne mogu razlagati i posmatrati sredstvima, recimo, analitičke
Ili bi možda bolje bilo reći uz naličje, budući da je Paraputa živo oličenje takvoga naličja, kao i svi oni „božji ljudi” kojima je Stanković upravo sa tim rečima u naslovu posvetio zasebnu zbirku priča.
pojavljuje kao zaseban lik, i ne samo što opšti sa nama čitaocima, nego se obraća i junacima pripovetke, kao što se i oni obraćaju njemu nazivajući ga po imenu: Mile.
Pripovetka Oni počinje tako što pripovedač Mile neočekivano ulazi na kapiju smrtno bolesnog prijatelja Mite, ugleda njegovu ženu Mariku
Tako, na primer, u već pominjanoj pripoveci Oni bolesni Mita u prisustvu svoja dva bliska prijatelja, od kojih je jedan pripovedač Mile, čini simbolički gest pred
Štaviše, njih likovi nisu toliko voljno odabrali koliko su im oni prosto oteli maha. I valjda iz te za nas nemerljive, ali za Stankovićevog pripovedača i merljive i znane razlike između
- u prvoj verziji - bilo deo junakinjinog sećanja, premda su osetni tragovi ovoga drugog zadržani u onome prvom, i oni svakako ostavljaju izvestan utisak pri čitanju.
je opis efendi-Mitinog bekstva i njegovih povremenih dolazaka, gde treba obratiti pažnju na prostorne priloge budući da oni upućuju na lični doživljaj: „Sa Turcima i begovima i on prebegao, i tamo u Turskoj počeo da se bavi, tobož trgujući s
Jer gotovo svi njegovi kritičari i tumači, ili barem većina, a među njima i oni koji su u pohvalama znali jače da pritisnu perom, upućivali su u isti mah primedbe sintaksi i jedanput uže, drugi put
45 Da su svi oni grešili u prosuđivanju, a navedeni su samo neki kritičari, malo je verovatno. I zaista, ako Stanković nešto nije bio,
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Lekovac je on. A od Lekovaca neki su već muftije i muderizi, pa i oni što se krste — daj, Bože, da postanu vladike, a on će da hajdukuje!...
I sam je Turčin već... Gočevi biju. Sulj-kapetan je objavio svoju odluku za Sina, te mu navališe Gorani na veselje. I oni su kao ostali svet. Iščekuju čuda od rasipanja i pokazivanja. Pa to i ne kriju.
Na ponekoj seksani su i bisage pune novaca. Vrve oni bez oružane pratnje, na sreću, ovom opasnom dolinom. Neće da izazivlju gorske hajduke neskromnošću.
Posedali na sarajevskim velencima, oko njih pune bisage i torbe, ogromne čuture i vrgovi. Ne vole oni da jure po saboru, no svaki pokupio svoju čeljad i svojtu, izneo pecivo i kolače, vina i rakije, pa zaseo kao svaki
Domaćice im spremaju saborske cicvare, a oni piju kao nemani. Krupno zbore kao da se dozivlju s brda na brdo i sve nekako pevajući.
Osećaju se da su na domu i nekako bi hteli da su boli od svih. No uzalud. Za Rogožnjanina su oni po malo hajduci, po malo bezverci; za Štavičanina divlje Koze kao i Arnauti, a Pećanci im ćutke više cene prve lude no
Hteo je svakim svojim delom, svakim pokretom i svakom rečju da dokaže kako nimalo nisu boli Turci od njega, oni koji su došli bilo iz Azije, bilo s one strane velike podrimske reke, sa golih brda.
Do juče naočit seljak, postao po njihovu računu ajmana za poćak, pravi ciganski ceribaša: e, zakleli bi se oni na sve četvero časnih posta da i ceribaš ozbiljnije stoji na derviškom ćulavu onaj krajičak lisičjega repa no njihovu
Njih dvadesetak čučnulo unaokolo, prislonilo puške uz ramena, pa puše i ćute. U ovakvim slučajevima oni se mnogo ni za svojima ne žaloste, ali su opet ozbiljni, jer im je pred očima mrtav stvor Božji, iako druge vere i krvi
Selo je tu gore, sad će oni stići. Izjaviće im žaljenje, predaće im leš. A posle, posle će vodenica opet začaktati, sunce grejati i sve drugo: jedan
Dakle, ništa neobično... Jablan Kasalo i Arslan, Košutanov sinovac, bili u ratu zajedno. Sela im jedno do drugoga, oni drugovali još za kozama; između porodica od starina pobratimstvo.
odstupali bez razdvojnice i tek na Šimširovu Brdu iznad Vezirova mosta, kad im je puk osvanuo sasvim proređen a oni iznemogli od gladi i zamora, okrenuo se mladi Košutan svojem pobratimu i šapnuo da se vrate doma.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
pravda; Ojačajte snagu patnika Hrvata, Neka zna da ima u nevolji brata; Nek’ se jednom vidi kakva j’ sloga blago, A oni će posle... kako im god drago. »Starmali« 1883.
jednoga dana, Pa se ostabli, pa se razgrana Sva ona ljubav, sva ona snaga, Sva ona težnja krepka i blaga, Poljupci oni iz večnog vira, Blagodat bratstva, blagoslov mira, Sve one misli, kô barjak beo, Koje si sobom sa neba sneo: Kad
“ Ljuba gledi more sinje, More ljubu mladu — Obikli se, oni žive U najboljem skladu. Sinje more diše plimom I osekom tudi — Isto tako, isto tako Kô i njene grudi.
Morem blude povetarci, Nevidljive sêni — Isto tako, isto tako Uzdisaji njeni. Povetarci, uzdisaji — Oni se ne dele; Na susret im lete tice I crne i bele.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
Zato je bog stvorio pedintere da oni rade, a mi da držimo u jednoj ruci zvonce, a u drugoj lepezu. EVICA: Ja sam i kod uje radila. FEMA: Tvoj uja...
FEMA: I ne treba, zato ti stoje dva pedintera za leđi, nek oni rade. EVICA: A zašto mi je bog dao ruke? FEMA. Vidiš da si mućurla: da se beliš, da se kitiš, da češalj nameštaš kako
VASILIJE: Nisam se nadao da ćete me s panduri terati. FEMA: S panduri, dakako, s panduri se teraju oni koji čest noblesa diraju. (Evici.) Šta si stala, te ga ne turaš iz sobe. EVICA: Ali, slatka majko, ovo je naš Vasa.
(Poljubi ga.) POZORIJE 2. FEMA, PREĐAŠNI FEMA (gleda ú donikle, pak se posle prodere): Vos is tos? (Oni se rastave.) Nesreće i smradi? Je l to nobl, tako Francuzi rade?
RUŽIČIĆ: Da prilpnet jazik gortani tvojemu. JOVAN: Pani, prosim ih peknje, iz koje su oni stolici? Bohu prisam, ja sam mloge Slovake poznaval, ale taki razgovor ne ču sam.
RUŽIČIĆ: Duše gluhi i njemi, o gramatičeskom jazipje glagolju ti. JOVAN: Čert me vze, ked znam čo povjedaju oni. RUŽIČIĆ: Magarac! JOVAN: Aa, to razumem, tak ima uši kako čert.
Šta će biti da se s kojom u neznanju pomešam ili da se jošt poljubim? Nisam ja od oni što na moj karakter ne šazim. SARA: Siperb, siperb, vi vašem rangu čest pravite.
Miljković, Branko - PESME
Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi idemo ispred nade koju lutajuće pustinje proganjaju. Oni smo što su sve izmislili i ostali sami, ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se priklanjaju.
U snu smo oni čije zaljubljene usne traže reči bez cilja, bez izmišljenih predela. Oh te reči kako mogu da ublaže ako su od sna.
procvetati duž puteva otvorenih za sve vetrove kojim dolaze nerođeni po svoju smrt II Gledali smo kako umiru stojeći oni koje volimo sada vidimo mrak koji ne vide slepi sklopite oči da vidite one koji su dali večnoj noći dan svojih
koje volimo sada vidimo mrak koji ne vide slepi sklopite oči da vidite one koji su dali večnoj noći dan svojih očiju oni drže zemlju na leđima i nepokretne nikada ih stići nećemo o nikada nikada se neće izjednačiti vreme naše smrti i njihove
to deci kažete uspavanka To više dan nije niti noć snom treba dočekati razbojnike ptice su nebo na jug odnele spavaj oni neće doći njihovi koraci su teški spavaj ljubav ide gradom na štakama spavaj al im glas ne sanjaj IV Noć je puna
i smrti daleko protiče reka večita i uzaludna ptice lete za vetrom i žene plaču na obali čovek pada na svoju senku oni su bez senke sišli u dubinu i bez imena za istoriju: od slepog lica brodoloma u njihovim poslednjim očima stvorena je
Istinske su reči tužne; pravi dani Prazni. U prašini trag nađi uzdahu! Kao oni što se oslobodiše ljubavi Ljubeći silno, sići ću jednom prazan u svet polutame, gde zaborav plâvi Polja, a zvezde tamani
žetva koja se vratila u zemlju Treba sve ponovo i drugačije reći Život još nije završen iako je prošao ZAMORENA PESMA Oni koji imaju svet Neka misle šta će s njim Mi imamo samo reči I divno smo se snašli u toj nemaštini Utešno je biti
od zapada lažno kretanje je najbrže sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti cvet između pepela i mirisa oni koji odbijaju da prežive ljubav i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje i zemlja koja
miriše Na praznom mestu i u uspomeni PESMA Varka prodre u reč Vatra dostojna proleća SPAVAČI Budan ja kradem ono što oni sanjaju OSTALE PESME MORAVA 1 Noć, još nisam bio izašao iz noći pune pravednosti i transcendentalnih munja a u mome
Krakov, Stanislav - KRILA
Šta? Opet je ta prokleta koza pojela... Ađutant se ljutio i tresao ižvakanom hartijom. — Pa dabogme kad su oni grmalji pri istovarivanju sav sanduk razbili. Sad i koze mogu po poverljivoj arhivi preturati.
Jednolikost je stvarala opsenu da su i drugi takvi. Muzika ih je opijala kao obnažene grudi žena. Oni su mislili da su već pobedioci, i da prodiru kao varvari u osvojeni grad. Tada bi pljačkali i silovali.
Male zelene oči su podrugljivo žmirkale: — Beži od stroja, gade grčki... Na čelu se razglegli opet zvuci muzike. No oni nisu bili više veseli ni pobednički, već se umorno vukli uskim ulicama kao oblaci zaparne prašine.
Obrazi su mu goreli rumenilom sve jače. Zakašljao se. — Kao volovi ste, koji vuku topove za druge. Pogledajte. Ali oni bar tužno muču. Na vijugastom putu koji se peo uz planinu, dizali se crveni kolutovi dima.
— Dva, tri... iz Srbije nema... Na licima se živost otromila. Posedali su. — Ništa, ništa... da li žive oni?.. — Ha, misliš žena te se seća... — Ma đavo sa ženom, ali deca... Ljudi se budili.
Po uglovima, pod bagrenjem, bili su fotografi. Oni su slikali vojnike, pokatkad i oficire, sa bocama piva i nagim ženama. Često je to bio dokaz savezničkog prijateljstva.
Potom je zapovest dalje raznošena. Vidi se kako se odvoji jedan deo i pođe nekud u noć. Oni što odilaze srdito se žure, i ne osvrću na ove što ostaju.
Kao izgubljeni vapaj čuju se očajni glasovi. Postaju sve češći, jači. Bujica i njih nosi niz padine sa sobom, ali je oni koče, ustavljaju. Glasovi su očajni, odlučni. A odlučnost deluje na slabe. Izdvajaju se senke, koje neodlučno staju.
Oko njega je mnogo onih koji su noćas ubijali, no oni ne misle o tome, već žurno rade, i zveče alatom o kamen i otvrdlu zemlju.
Major je ćutao. — Lezite, lezite, nema ničega, — umirivale su starešine uzneverene vojnike. Oni se nepoverljivo okretali, potom sedali, ali su bili sve češći glasovi: — Šta je to? Ko je vikao?
Opet se nešto kod rovova događalo. U jaruzi su vojnici izbuđeni i sve je bilo spremno. Oni su sedeli vlažnog odela od jutarnje rose i napregnuto slušali.
Pogledi se sretali i pitali: — Da nisu opet položaj uzeli?... Sad će nas napred... Ali oni ipak nisu pošli napred. Tišina je i dalje vladala na položaju, samo malo posle poče neprijateljska artiljerija da grmi.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Svi su se oni stapali sve više u opšte biserno i ugušeno plavilo ovdašnjih ptica, neba i dalje pučine. Čitava gama sve treperavijeg,
Prilazimo nekoj vrsti ogromnog mola podignutog na koljima, osvetljenoga sam o lampama što klate oni koji nam pomažu da se ispnemo. Preko keja se vidi drugo široko platno vode obasjano jedva mladim mesecom.
Ne viču, ne plaču nikad, ne diraju ništa. Kao mladi psi oni se samo prevrću, sami sa sobom neprestano, i smeju se i raduju svojim pokretima od jutra do večeri.
Igraju svojim telima kao najlepšom igračkom. Besprimerno svesniji od naše dece, oni nemaju onaj način pućenja i stidljivosti, nemaju brigu ispisanu na licu i bolešljivost na obrazima.
odavna prolazimo po vodi kraj sasvim majušnih crnih derana u malim vretenastim pirogama, istesanim iz stabla, kojima oni upravljaju veslajući bilo rukama, bilo širokim pljosnatim lopaticama.
pirogama, istesanim iz stabla, kojima oni upravljaju veslajući bilo rukama, bilo širokim pljosnatim lopaticama. Oni ne dolaze da vide brod, no se zabavljaju po pučini kružeći jedan kraj drugog, kao ove ptice nad nama.
Bacali smo im cigare, koje će posle isušivati, pisaljke žižice, sve što bismo našli u džepu, a što bi oni posle ređali po svojim pirogama, odakle bi, i pre no što se sva voda slije sa njih, počinjali novu pesmu u horu.
Vuije je pričao da je prvih godina života u savani, u isključivom opštenju sa crnima, kad je morao, kao i oni, sebi loviti „meso“ kojim će se hraniti, vrlo često i nesvesno zaboravljao da nije jedan od njihovih.
Posle pola sata, odjednom skreću u stranu i nestaju na širini. Nijedne ptice više nad nama. Pred podne počinju oni meki, uglačani, zavijeni talasi koji se uvijaju sami u sebe i koji, kad postanu veći, stvaraju takozvani „bar“.
Time su se oni oprostili od porodica. Razgovaramo do jedan po ponoći; toliko je prijatno na krovu, piti ledene limunade i osećati
Ona koračaju gipko kao u igri. Grupa mladića sjajno drapiranih leži po jednim stepenicama. Oni su naslonjeni jedan na drugog, ćutljivi i mirni kao u pozadini kakvog herojskog i klasičnog dekora.
Danas oni jasno razlikuju belca od albinosa, i dok jednog smatraju za savršenstvo lepote, drugoga preziru zbog njegove abnormalnos
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
A ako dosad nisu vađeni, Treba im smesta glavu odseći, Da više ne laju!... PRVI TURČIN: Mašalah, babo! Baš ni oni Hafis, što je u Stambolu knjigu učio, ne bi ljepše tumačit umio.
SPASENIJA (poražena, gleda nemo u mrtvo telo): Mrtav je on!... Grozni su oni što ga ubiše! RADAK: Osvetimo ga! (Svi seljaci sa isukanim noževima viču: „Osveta!... Osveta...
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
I tako Knjaževac padne Turcima u ruke i oni ga odmah spale. Od Niša, pa preko Gramade (selo i klanac na srpskoj granici blizu izvora malog Timoka) vodi dobar put
Prolazi koje brani Lešjanin i Hrvatović vrlo su važni, jer kad bi Turci prodrli do Paraćina i Ćuprije, oni bi bili tako reći u srcu Srbije, I mi teško da bi ih igde mogli zaustaviti do Beograda.
000 ljudi. Spram ove srpske vojske stoji već sad Ejubov kop od 30.000 Turaka, a po potrebi oni ovaj broj mogu i udvojiti, jer između Zaječara i Vidina i između Knjaževca i Niša imaju Turci jaku posadu i ne moraju
Turci od Timoka ili niz Moravu, mi im možemo u obadva slučaja staviti na susret bar upola onoliku silu, s kolikom će oni udariti; osim toga mi ćemo imati zgodniji položaj i branićemo ce iz opkopa, dok oni kao napadači moraju jurišati
upola onoliku silu, s kolikom će oni udariti; osim toga mi ćemo imati zgodniji položaj i branićemo ce iz opkopa, dok oni kao napadači moraju jurišati otvorenih prsiju.
zašto je cve to, zašto ih je prestravljena mati onako brzo pokupila, potrpala na kola, pa sad beži s njima; zašto su oni ostavili svoje ognjište, svoje baštice, gde su se još juče veselo igrali! O, mali sirotani moji!
zašli, gospodine, te pale celo i seku što ufate, a drugi se nanizali oko sela kao čavke, pa koj navre da bega iz selo, oni ga, ete, fanu (uhvate) i jala glava dol. Da beše den, tesmo da se branimo, ama noć, pa svet SI spi.
Baba mi stade da zapeva i jala (poleti) da zakuta (zavije, zakloni) dva mi unučeta, a oni sildisaše prokletnici i isekoše mi i babu i unučeta.
— Ako se Turci neprestano budu primicali, oni će se naskoro pomešati s našima i preći u juriš s bajonetima, a da li će naša mlada vojska izdržati ove napore?!
Naskoro i to prestade; turski topovi poslaše još nekoliko metaka za našom vojskom, pa i oni umukoše i nasta večernja tišina koja se čudno odzivaše u duši posle onolike dnevne huke i urnebesa.
Mi smo preduzeli sve mere, predvideli smo sve; Turci nam se i ne nadaju, mi ćemo ih napasti nenadno: oni ovde i nemaju velikih odeljenja, to su samo pojače avangarde; mi ćemo ih suzbiti odmah u prvom sudaru; ja sam u to
i nigde ne naiđosmo na Turke; kad smo se otuda vraćali drumom, naiđemo na naše dobrovoljce, bataljon kneginje Natalije, oni pomisle da smo Turci, poviču ura i obore vatru na nas.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Anđeli bi hteli Sreću smrtnih ljudi, Oni bi oteli Ljubav nam iz grudi. Ovako nam lepe Sreće i ne slute. — Neka srca strepe! Neka srca ćute!
Dođoše mi sa limunom, Da me njime starosvate. Ostav’te me, moji dragi, Nisu više za me svati! Oni mole, tako svojski, — Ja moradoh obećati.
I severci na suhoru Ružinome suze glede; Kamen puca, oni vele: „Ovako se suze lede!“ Slediše se rosne kapi Da se s njima ruža kiti.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Imalo je dosta graničara. To su oni koji su za vreme mira kao budni i oprezni stražari danonoćno čuvali našu granicu.
Svi ti ljudi, stupajući u dobrovoljački odred, znali su da su oni unapred žrtvovani. Dok smo bili u zemlji zvali su nas Četnički odred ili komite.
— Sa njima je bio i jedan narednik. Pogledao sam ga letimično. Mislio sam, proći će. Kad oni stadoše kod izvora. A ovaj narednik, ni pet ni šest, nego odgurnu jednog našeg pa se naže nad izvor.
Ah, kad ne bi bilo te proklete artiljerije, ratovali bismo pevajući. — A kod artiljeraca je baš obrnuto. Oni opet ne podnose zvizak kuršuma — veli kapetan Radojčić. — Izvežbali su se, oca im njinog! — dodaje Mišić.
Oni opet ne podnose zvizak kuršuma — veli kapetan Radojčić. — Izvežbali su se, oca im njinog! — dodaje Mišić. — Čuju oni još izdaleka šum granate kroz vazduh i sklanjaju se. — A gde ćemo mi, nesrećni pešaci? — produži Svetislav.
Hteli bismo da smo što pre gore, u svojim zaklonima. Ovo mučno stanje iščekivanja ne dolazi od straha. Svi su oni rešeni da umru. A verujte, gospodo, nema ničeg strašnijeg od čoveka koji prezire svoj život.
Borba je bila u pokretu. Niti je ko mogao da im dostavi raketle, niti bi imali odakle da ih pale. Oni su bili u rovčićima... Pričaću vam. Pri polasku kazao sam vojnicima da se kreću bez lar-me, uzvika, u najvećoj tišini.
Napred! — čuli se prigušeni gla-sovi. Nalazio sam se na desnom krilu svoje čete. Od mene desno, bila je treća četa. Oni nešto malo zastadoše.
Zemlja zdravica je ovde oko pola metra dubine, a dole je kamenita podloga. I zato, da bi se zaštitili, oni su grešnici slagali pločasto kamenje ispred sebe, da bi povisili zaklon.
Vatra je bila zamukla celom dužinom našega rova. Ali Bugari su još uvek pucali. U početku učestano, potom i oni sve ređe, dok se najzad ne ućutaše. Zavladala je tajanstvena tišina. Naredio sam ipak najveću oprezu.
Ali nespokojstvo mi izaziva pomisao na municiju. Došlo mi da se čupam za kose. No, hvala Bogu, i oni su se pritajili. Valjda i neće. Opet grunu plotun iz njihovih rovova, i sada alauknuše još strašnije: „Ure, ure, ure!
Za ovu njihovu pogibiju optuživao je svoga komandira. Oni su čuli da se nešto odigrava u našim rovovima. Njihov komandir mislio je da su naši napuštali rovove.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
) smesta osetili i savremenici, bar oni najbudniji, doneo je sobom i jedan krupan negativan rezultat, živ i dandanji, kao potvrdu da ni jedna pobeda ne ide bez
redom, ne smatrajući ništa na one u sredi dvotočke, fališ čoveka kojemu je on prikazan; a kad se u svakoj vrsti od oni sredotočaka taki natrag u drugu vrstu vraćaš, to ga onda ružiš“—?
Antologije se međutim ne smeju obazirati na ovakve tekstove, ma kako inače oni bili poučni, zabavni, izuzetni ili bilo po čemu značajni.
Vrlo je zanimljivo i poučno posmatrati evoluciju njenih rodoljubivih motiva: postepeno, oni su se izrodili. Polako ali pouzdano, elegična orfelinovska kuknjava nad ruševinama srpske veličine preobrazila se u
istorijske neminovnosti koji to ignoriše: narode osvešćuju, dižu i bune, u značenju i doslovnom i prenesenom, samo oni koji govore jasno, i reči britke, bez dva, proizvoljno shvatljiva smisla... Ali ima i druga stvar, i od ove važnija.
Kad bi se ja podavao za čitateljima, ja bi morao postati lud kao i oni što su, pa bi napošljetku viđeo da im ne mogu ugoditi.
) Ni većina naših pisaca ove epohe nije se htela — nije se smela a nije ni mogla — prikloniti novome zahtevu: oni su branili onaj drugi, književni jezik.
bogata stoleća književne produkcije, dakle pesničke upotrebe i prelivne izgrađenosti, i italijanskim narodnim, koji su oni počeli u književnosti stvarati i koji su i stvorili.
Pogledajte Orfelina, Rajića, Mušickog, Vidakovića, tolike sirotane sitnije od njih: — oni paralelno pišu na oba jezika, nezadovoljni sa oba, ne prisvojivši, neki među njima, ni jedan od dva konačno.
utopija i nevoljnih rusko-pravoslavskih sinodalnih pravoverstava, tako razumljivih sred katoličke pomame prozelitizma, oni su se našli u nezavidnom položaju branilaca tobožnjih literarnih svetinja od navale savremenog plebejskog prostaštva,
Nije ni pouzdano beleženo: do nas doprli tekstovi toga pesništva odviše su izobličeni, otprilike kao oni panađurski muzikantski šlageri šabačkih cicvarića, koji poznati Brankov stih pevaju u ovako smelo primaknutom
Tu stilsku i ideološku hermetičnost i zaptivenost epohe razbiće tek Branko i Njegoš: oni su bili žive snage naših modernijih poetskih mogućnosti i aktuelnijih nacionalnih potreba, i tek će oni srpsku poeziju
Jakšić, Đura - JELISAVETA
tamo daleko — Te gorostasne, crne aveti — Što, kao preteć nebu, ponosno Po pustoj zemlji senke pružaju: To nisu oni čili valovi Što ih je moja mladost gledala Sa prozorija hladnog granita Veličanstvenih onih palača, Odakle mora
Staniša?... KAP. ĐURAŠKO: On! — A s njime, kanda, tajno šuruje Lisica stara, serdar Radoše. JELISAVETA: Oni su, dakle, tvrdi bedemi Kojima valja temelj rušiti, Da na razvali takoj podignem Mletkama mojim sjajne oklope...
Jer kada kucne svete slobode Taj tako željno iščekivani čas,— Ko će uz nas? Radošu, reci ko? Ako ne oni što nam dadoše Đerku, onako divnu gospođu, Oružja, džebane, štamparu, Ako ne oni, neće Arnaut!
Radošu, reci ko? Ako ne oni što nam dadoše Đerku, onako divnu gospođu, Oružja, džebane, štamparu, Ako ne oni, neće Arnaut! RADOŠ: I Cigane bih zvao u pomoć, Samo Latine — ne!
DRUGI SERDAR: A kad on nije pravo imao? RADOŠ: Pa onda, kneže, neću pitati Za Šulovića i za Mićića — Premda i oni mesto imaju U mudrom zboru tvoga saveta, — Ali po želji Ivan-begovoj: Ne sme se ništa važno rešiti Bez brata tvoga
— Pa gde su oni?... Gde je Staniša?... Il’ ga u tebe neko opada?... KNEZ ĐURĐE: „Opada...“ Gle otpadnika, „opada“, Otpadnici ste,
JELISAVETA: I tebe s njim! VUJO: De! de!.... Hoću l’ ih puštit... A došli su i oni da te lijepo mole, gospodaru, za Radoša, da ni ga pokloniš, gospodaru!... A evo te još i u bešici služah...
BOGDAN: Amin, starče! RADOŠ (pozna ih): Ah, bože, ta to su oni! BOGDAN: Ko, starče, ko? Zar nas poznaješ? RADOŠ: Aj, đeco, ostario sam, vrlo sam ostario, pa i ne vidim; — a i šta
— STANIŠA: Napred! Za mnom! A sprovešću ih, Katunoviću, ja! Ni ti, ni oni, nijedan od vas Neopojani neće naći grob — Opojaću vas sve — čućete Pušaka naših strašne treskove... Juriš!
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
KROZ MEĆAVU Već se poče i smračivati, a oni ne mogoše krave prodati. Niko ih čestito i ne pogleda, a kamoli da ih upita za cijenu. Niko ni da se našali!
— Tri junice, što su se onomadne ošturile, nađoše jutros govedari mrtve u toru. Orlovi mrlinaši, oni grdni planinski orlovi oguljenih, golih vratova i dugih, zaoštrljenih kljunova, počeše se vijati nebom iznad staja
Strahota pogledati! Nagrnuli ogoleli prosjaci i blentovi iz dalekih sela; puno ih groblje. Osjetili, nanjušili i oni, kao i one planinske proždrljive orlušine na mrlinama, pa se otimaju o piće i masna jestiva što se iznose na groblje.
Rodbinu I ukopnike obuzima sve veća i studenija slutnja, i oni je gone s groblja, ali se ona uporno otima, neće da ide: — Ne dirajte me, ja sam žalobitna, ja sam meka i bolećiva
Njima se smrče pred očima. Snijeg ih je sve jače zasipao, mećava im je disanje zaustavljala, a oni su grabili naprijed, posrćući i zanoseći se. — Ideš li, rode?
Umoreni i malaksali od silnog naprezanja i oštrog šibanja ražljućenih vjetrova, oni bi zastali da odahnu, da se odmore, osluškujući, sa neizmjernim strahom i zebnjom, kako bijesni noćni vihori urlaju i
Sud je sud!. Bole, nasul'te se 'vođe, u selu, pred svojim ljud'ma, jer kome današnji sud sudi... Tuj su one molbenice, oni protokuri, tuj one zakrpe, tuj troškovi... Ne ide, djeco, pa et'!... Neko veli: ovo — ono... turski sud!...
— Natoč'-de mi jednu, Mićane! — „Trebalo bi, kaže, na Majdance 'nako junački ršum učiniti; jer dosta su i oni nami i ovoj našoj svetoj ćabi jada zadali. Dobro to, veli, znaš, šta bi ti, kaže, govorio!“ — „Znam, ama kako ćemo?
— Ma da, čoče, taj! Zulumćar? Zulumćari su svi oni bili, osim čestitije' i pametnije' Džinića. Boga ti, nemoj me pometati, jer...
Uvijek su im stizale oko ponoći u gluvo doba. Tako su barem oni govorili i narodu kazivali. Ko im je to donosio, ja vam ni danas ne znam kazati. Na moju dušu, ne znam, braćo!
Ko im je to donosio, ja vam ni danas ne znam kazati. Na moju dušu, ne znam, braćo! Lepešine su stizale, oni su učili, a ja sam iznosio iz podruma ardović po ardović.
Ardović po ardović — leto dođe; ardović po ardović — ljeto prođe, jesen dođe. Niđe kapi rakije! Šjede oni mamurni. Šljiva premakla, pa se zabrinuli. Kažem vam, niđe kapi rakije!
Bojić, Milutin - PESME
Vekovima tako kikoću se oni, Splet njihov nevidljiv vaseljenom ide I, tek kad u nama zvuk srca zazvoni, Njihove se čete oživljene vide.
O, pošli munje!... No za senku slave Oni će dati otupela čula I mreti svesno kraj dedovskih kula, Da. Pošlji kletve i bezverje strave.
I u raskoši južnoga rastinja Kô vedre cure Palestine, oni Pili su požar i nebesa sinja, Sekirom rili zemlju što se roni, A tužnom pesmom pleli venac snova.
Tada zalud ploče slaćeš sa Sinaja! (1915) KAO PROMETEJ U klancima se moja duša vije I čini mi se oni isti klanci Kroz koje prođoh, gde se patnja krije, Stežu me, kô tamnički lanci.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
Ne mogu tamo u kancelariji ni da razgovaram poverljivo. Naslone oni praktikanti uši na vrata, pa svaku šifru cela varoš odmah sazna.
I da mi svršiš raspis sa onim: „Za svaku nemarnost po ovoj stvari odgovaraće mi lično predsednik.” A oni tamo znaju da taj svršetak u mome raspisu znači dvadeset i pet u zatvorenom prostoru i bez svedoka.
Pa onda, ti panduri zarađuju lepu paru i na švercu, pa je pravo da se i oni oduže državi. MILISAV: Treba! JEROTIJE: Mi treba, gospodo, da podelimo posao među sobom.
(Iz praktikanstke sobe izleti lenjir, zatim upijač i čuje se otud graja.) Hej, šta je tamo! Oni se praktikanti opet tuku! Idi, tako ti boga, Milisave, pa im ti malo vojnički podvikni!
MILADIN i SPASA (jednovremeno): Građani, gospodine! KAPETAN: More, znam ja da su oni građani nego šta će ovce? VIĆA: Pa mora, prisutnici. ŽIKA: Sami ste vi naredili. KAPETAN (seti se): A jest, bome!
(Ščepa divite, lenjire i sve što mu dođe do ruku i gađa ih, te se oni povlače i zatvaraju vrata.) Pa i vi, razbojnici!
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
To su povelje vladara i magnata i drugi svetovni pravni dokumenti, takvi kao zakonici. Svrha tih spisa zahtevala je da oni budu savršeno jasni svakome, kako bi se izbegli nesigurnost i sporovi oko tumačenja.
Ustvari upotreba oba jezika u istom tekstu pokazuje da se oni nisu smatrali različitim jezicima, već funkcionalnim varijantama istog jezika.
Takva je lektira bila privlačnija za svoje čitaoce ako je izložena na jeziku koji će oni razumeti bez napora. Od 15. veka romanima se pridružuju i letopisi, istorijski spisi laičke sadržine.
beogradski stil, čiji su protagonisti bili pisci široke kulture, odlični znalci mnogih jezika i svetske književnosti. Oni su definitivno uneli urbani duh u književni jezik, ovoga puta udružen sa spontanošću i elegantnom lakoćom izražavanja.
Pravcem koji su oni označili išlo se i dalje. Kasniji razvoj je donosio i sve veću stilsku diversifikaciju. Razigrana mašta pojedinih
i prožimanja, dok se ne uspostavi kulturni sklop koji počiva na oba vida kulture i na njihovom produktivnom odnosu. Oni ne dolaze u koliziju jer imaju jasno razdvojene funkcije u društvu.
Kada budu obrađivali svoje, slovenske teme, oni će koristiti samo onaj uži vid te literature, one žanrove i onu poetiku kojima se slavi svetački kult, jer su prvi
stvaranje baviće se potom najviše opisivanjem života i podviga slavnih ljudi, njima će biti darovani svetiteljski venci, i oni će postati uzor moralnog življenja, čega u toj meri i u tako sistematičnoj doslednost nema kod drugih naroda.
Hagiografski model morao je biti napušten, a glavna pažnja pisca posvećena je ratnim događajima. Oni u Učenikovim delima zauzimaju centralna mesta.
Ali nije samo knez hrišćanski heroj. Podvižnici su i njegovi vitezovi koji ginu zajedno s njime. Oni su zatočnici vernosti vladaru, osećanja časti i dužnosti.
zapisa pesama iz vremena odmah posle Kosovske bitke, već samo epski stilizovanih fragmenata teme u pisanim izvorima, oni pokazuju kako su se istorijske činjenice putem motivskih i jezičko-stilskih obrazaca transponovale u poeziju, čemu je
u gori od proleća do jeseni ("Otišli su o Đurđevu danku,/ Ostali su do Mitrova danka,/ List opade, a snijeg zapade"). Oni napadaju turske karavane, oduzimaju im blago; s vremena na vreme pojavljuju se u svom ili susednom selu.
Nastasijević, Momčilo - PESME
I ja bih u vrevi da vrvim, osama na trgu me snađe, tišina njinom huku: kud oni šestarim, sa rujnih lica štijem lobanje kob. Prostreli, o, prostreli me raba. Prominu njinom sablasno ovo ostajanje.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Za ručkom, večerom čekalo se da ona prvo sedne za sofru, ona prvo počne da jede, okusi od jela, pa tek onda oni: otac, mati... I Mladen je tako i radio. Kad bi iz škole dolazio kući, išao bi pravo onamo gde je znao da će naći babu.
I onda bi nastao onaj posle ručka kućni, tih mir. Čudan i čisto nem mir. U kome svi oni: i Mladen ispred kuće s knjigom ili tablicom, i baba u bašti, i mati mu unutra opkoljena belinom rublja, odudarajući od
je baba krila, i ni dedi, pokojnom mužu svom, pa sada ni sinu, ocu Mladenovom, nikom ne kazivala, kao da se bojala da oni, ako vide kako imaju toliko novaca, ne napuste radnju, dućan, ne oslobode se i ne postanu meki, raskošni.
Jer i deca su znala da uvek, kad god se dođe kod njih ili oni k njima, uvek dobijaju što da jedu. Ali zato mati je morala babu jednako da sluša.
oca sa njime, Mladenom, sinom, ogledala se ona predosećanja matera prema svojim prvencima, ona slutnja, bojazan, što su oni ti koji će, ne daj bože kada im muževi, domaćini, umru, biti domaćini, hraniti ih, čuvati, brigu o njima voditi.
I zato još kada su ovako mali za taj njihov budući teret, brigu što će oni imati, bili su i stariji od njih, matera svojih, jednaki sa ocevima svojim.
Svu svoju ljubav prenosila je na mlađeg. S njime, pa i to krijući se, da je »oni« ne vide (baba, otac, i čak Mladen) i ne smeju joj se na te njene budalaštine, slabosti, u potaji, krišom, mlađeg bi
Šarenili bi se oni i odsjajivali obasjani suncem. Utom bi njegovi prolazili čaršijom na groblje. Napred sluškinja, na glavi sa korpom koja
drugovi, prijatelji, odmah dizali, izlazili ispred dućana i nemo se klanjali, pozdravljali ih kao da su time hteli i oni da se pridruže ali ne mogu, pa zato po njima, babi, materi, šalju pozdrav ocu na groblje.
Da se oni, videći samo njega, Mladena, dete, ne bi ustručavali, ne dolazili da trguju, bojeći se da se Mladen, kao svako dete,
trguju, bojeći se da se Mladen, kao svako dete, kadgod ne prevari, potroši, izgubi novac od pazara, pa posle u tome i oni ne osete se kao krivi, što su trgujući, dajući mu novac, time dali i pružili priliku da on zgreši.
da je ona tu, da ona nadgleda, uzima novac, a ne on, Mladen, dete, i da zato nemaju brige da će docnije, ako što bude, oni biti odgovorni, osećati se krivi. Zato bi celog dana presedela stroga.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
(SEZ, 19, 391). Pred kraj svadbe, kad svatovi treba da se razilaze, bivaju oni nakađeni b. (іb., 179 id): to se danas smatra kao šala, ali je prvobitno bilo možda lustracija posle trodnevnog
: njime se kade bolesnici uopšte, da bi se »rasturila bolest kao ovaj dim« (SEZ, 19, 263 id); pa onda oni koji su dobili grčeve u stomaku (іb., 218), i koje je obuzelo ludilo (іb., 64: za taj cilj uzima se b.
Inače je l. lek od dalka (voda u kojoj je l kuvana, ŽSS, 284); semenke samelju i piju u vodi oni koji ne mogu da mokre (G3M, b, 1894, 801).
Breza. 1. Breza ima apotropajsku moć. Od nje se plaše veštice (Sofrić, 46). Kad svatovi polaze od kuće u crkvu, oni prelaze preko brezove metle — očevidno u nameri da brezova metla zadrži uroke i zle duše (običaj viđen u Beogradu).
l. je sveto rastinje (»od nje je sveta krv«), i na nju ne sme ni vukodlak, ni ikakav zao demon: zato ako oni gone čoveka, najbolje je da se skloni u vinograd (ZNŽOJS, 6, 149; 23, 185). Zaštitnik loze i vinograda je sveti Trifun.
vile vode kolo (Sofrić, 69). Vodom u kojoj je skuvano lišće od v., trešnje, jagode i ljubičice ispiraju glavu oni kojima opada kosa (SEZ, 13, 1909, 361). V.
vino, voda, so, cveće), da bi se odobrovoljili i sa njima načinio savez, ali u isto vreme, kao da ničega nije ni bilo, oni se magičnim načinom teraju (jer se od potkovice, i od metala uopšte, a naročito gvožđa, plaše demoni: otuda, na
, 28). Na ovom mestu mogu se spomenuti još neki običaji. U Zagorju kada uoči slave domaćin posluži goste rakijom, oni mu dadu j. (BV, b, 1891, 74). O Božiću ljudi se uzajamno daruju jabukama (Begović, 92).
s., 223 idd). Još jedna interesantna žrtva zabeležena je kod bosanskih muhamedanaca: oni bacaju ljuske od j. u vatru »tobože za pticu, koja živi u vazduhu i hrani se samo ovakvim mirom« (GZM, b, 270).
Kad se pojave prvi momci — vesnici da je venčanje svršeno, mladoženjina majka iznosi pred njih j., i oni se za nju grabe [ko je ugrabi, taj će se prvi oženiti] — n najzad je zajednički pojedu (SE3, 19, 161).
Kalemljenje se smatra za svet, bogougodan posao (іbіdem). Najpre će se primiti oni kalemovi koji su izvršeni na Blagovesti (іb.), ili na Veliki petak (SEZ, 14, 50; 276), ili na Mladence (cf. ŽSS, 96).
Tu ceo tekst basme!). U oba slučaja k. je upotrebljena protiv mrtvačkih demona (jer oni dovode grad i oluju, takođe i bolesti, upor.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Božić bijel, čist, proslavio je Rade hicem iz hajdučke kubure, a komšinski pištolji i oni iz okrajnih kuća odgovoriše bistrom i jakom pucnjavom i na mahove ruše tajanstveni mir što ga prvi snijeg selu donese.
Starci i sestra slušaju. Pomisliše: „Ako bi Petar i prevario, neće zakon, a oni se puštaju čovjeku od zakona u ruke!” . —Dakle, što si odlučio dati im? — upita pisar. —Koliko pitate?
— primirivši se pita je, a i ne čeka odgovora. — A što veliš za moga gospodara, gazda—Jovu? Ne mogu ni oni da žive bez tuđih žena, a nama brane... Pa neka bi i to, ali danas drukčije miluju! ...
Pa neka bi i to, ali danas drukčije miluju! ... Meni se sve čini da su nam oni dušmani. Puče mi od neko doba pred očima; čini mi se, k'o misle: — Radi, štedi, muči se, ali ne za se, već za nas...
godine platio preko pedeset talijera, kako on veli, što globa, što nekakovih odšteta, tobože za počinjenu štetu koju oni što sude na svoju računaju, a na koji način to rade, niko u selu ne razumije.
—Čuj i ovu! — začudi se Petar. —Znam ja za nju, — nasmija se oni vremešni čovjek. — Na tvojoj sam, Pavle! —Pa kad znaš, pričaj da te slušam! —žuri Pavao. —De ti, prvi si počeo ... .
I to vam je viteški narod! — Čitao sam: hoće da ih silom pomađare... To oni rade i sa Srbima i s drugim narodnostima, a, kad bi mogli, i s nama bi... —Pa je li to pravo? Sramota!
—Poslaćemo ga svim općinama. Doći će i na vas. — Kakova sramota? — umiješa se u razgovor Ilijv odvjetnik. — Oni idu za svojim ciljem, a taj je očit: hoće da pomađare sve što nije mađarsko, pa da tako stvore jednu veliku mađarsku
Dakle, na račun drugih da postaneš velikim! — čudi se gazda. — To je druga stvar... Naravno da oni ne biraju sredstva. A ko ih u životu bira, kad mu je do toga da postigne ono za čim teži?
—Neka, bolan, pusti.. .. platiće ludi vlaho... A da, što bi oni bez nas? Pusti kraju, biće njima još posla... —Radi kako znaš, ali moga ne puštam! — istrča se Ilija.
Što oni nama žele, dao, brate, njima bog! Osobito fratri... A zašto podržavaju popa unijatskoga, što pazare sa dušama našega nar
—Pusti ti njih... Kad oni varaju, varaću i ja ... —Tako je! I opet se diže starac otac Dionisije i veli: — Mi smo zaboravili u našem veselju
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
ustao iz kreveta zato što nije bio u stanju da podnese lečenje, koje je valjda više škodilo od same bolesti, ili su mu oni napici stvarno pomogli, u što iskreno sumnjam.
Osećam neko mlako zadovoljstvo što sam zdrav i nije mi baš neprijatno što se oni muče sa svojim balama i čirevima. Dvorište je zakrčeno ljudskim telima što drhte i posrću.
Kad je Prohor saznao šta se o njemu priča, besno je prosiktao da zna ko je izmislio tu laž. Pokazao je prstom na mene. Oni koji su otišli da pretraže šumu i da se uvere u istinitost ili laž optužbe, našli su, naravno, jasne dokaze.
Iguman misli da samo on zna. Prostodušni starac. On je od onih ljudi koji misle da sav ostali svet ne vidi ništa kad oni zažmure.
ljudi prekaljenih u dugim ratovima, rešetanim kroz sva sita i spremnih na sve da bi udovoljili želji svoga gospodara. Oni su jedva dočekali da ih vlastelin nečim zaposli da zalud ne rasipaju svoju snagu u lenčarenju i terevenkama na Kuli.
Najpre su mu podvalili sa jarcem. On je tražio crnog jarca bez ijedne bele mrlje a oni su mu podmetnuli šarenog. To je tek video kad je pažljivo razgledao oderanu kožu.
su Pipčevi ljudi nekom nepostojanom crnom bojom koja je tek toliko izbledela da se mogla uočiti podvala, iako su se oni trudili da svakodnevno obnavljaju bojenje.
Možda se to tako dogodilo zbog toga što su svi oni bez izuzetka poticali iz sebarskih porodica i što su bili beskrajno zahvalni vlastelinu jer ih je izvadio iz ušljive
imao kud, morao sam da potvrdim, jer bi inače sve što sam do sada učinio isparilo kao magla, nestalo kao tanki dim. Oni su sumnjičavo odmahivali glavama.
Pominju glogovo trnje iako sam ja samo rekao trnje a nisam ni jednom rečju odredio kakvo trnje. Ali oni zapeli, glogovo pa glogovo.
Baš zato što su spremni na podvige kojima se običan ljudski um opire kao nečem neprirodnom, oni nateruju ljude da ih prime kao čudake, jurodive zanesenjake, drukčije od svih, obeležene.
Ugri, Vizantinci, Bugari, Dubrovčani, svi oni nisu mogli da nadoknade odsustvo gosta koga bi ovde želeli najpre da vide — kraljevog brata, bivšeg kralja Dragutina.
Ilić, Vojislav J. - PESME
SE VALI) Pod nogama mojim otimlju se vali, Silan je i strašan njihov burni let; A nad mojom glavom uzneli se ždrali, Oni žurno lete u daleki svet Oni žurno lete u predele juga, Gde se cvećem krasi postojbina druga.
otimlju se vali, Silan je i strašan njihov burni let; A nad mojom glavom uzneli se ždrali, Oni žurno lete u daleki svet Oni žurno lete u predele juga, Gde se cvećem krasi postojbina druga.
Proleće je stiglo. Više plave reke Sve njegovo društvo leluja se eto... Oni žurno stižu od sveštene Meke, I dovode leto. Na obali pustoj, o pravedni bozi!
koplje Visoko blista A deca severa tavnog, žureći na bazar šumni, s mazgama prolaze tuda tražeći dobiti svoje; o, oni ne pojme sladost čudesnih sanova tvojih, Siroto drvo moje! (STOLEĆA DREVNA SU PROŠLA...
Odakle dolaze oni? I kuda večito grede Taj sprovod s pesmama groznim? I koga odnose oni u krilo večnosti sede U večerima poznim?
Odakle dolaze oni? I kuda večito grede Taj sprovod s pesmama groznim? I koga odnose oni u krilo večnosti sede U večerima poznim?
I koga odnose oni u krilo večnosti sede U večerima poznim? Ćuteći prolaze oni, i večno po mraku blude I od vremena davnih Beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu, Himnu vekova tavnih. 1891.
Sve radošću diše. I, u čistoj veri Na posao dnevni pokreću se oni, Na hramu su davno otvorene dveri, I u hramu kimval tajanstveno zvoni. 1892.
No ja ih razumem lepo. To nisu nečiste seni, No moje nemirne duše neopevani jad. Oni se otimlju burno i svu noć pevaju meni Kroz opusteli sad. 1893.
Mojom pesmom nevoljnici vaskrsenje svoje slave, Od te pesme osvetničke krunisane strepe glave. U njenome oni taktu čuju zveket iz daljine I topovsku strašnu paljbu i škripanje giljotine.
I hôr sveštenika Oglašava ponoć svetim molitvama. U crnome ruvu, spram buktinja sjajni', Izgledaju oni kô duhovi tajni. Mrtva, pusta ponoć, nigde živa znaka!
Na cvetnoj obali morskoj oni su sedeli često U svetle večeri majske. Sa tavnih korintskih gora Vetar je mirisnim dahom mrsio njihove vlasi, I oni
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Svi su se oni ovde borili; a još dalje, u prošlosti, talasalo se ovde Panonsko more, i praćakali se, valjda baš na ovom mestu, morski
Dnevna žega upućivala je imućnije stanovnike da tek pred veče ostave svoja skloništa i uživaju u hladovitoj noći. Oni su, prema tome, imali znatno više prilike da posmatraju zvezdano nebo nego mi, stanovnici severnijih krajeva, gde je
Tim svojim poslom, položili su oni, ne hoteći i ne sluteći, temelje naše astronomske nauke.“ Želimo li, draga prijateljice, da u našem letu kroz minule
sveštenici u talasastim odeždama, pa vrše svoja posmatranja uz neke ceremonijalne obrede, kojima ne razumem smisao. Oni su se podelili u tri grupe. Jedna od njih posmatra pažljivo Mesec, druga Jupiter, a treća Mars.
Nijedan važniji državni posao nije preduziman, dok oni nisu našli da su znaci neba povoljni za njegov početak. Može se lako zamisliti koliki su uticaj imali oni time na sve
Može se lako zamisliti koliki su uticaj imali oni time na sve državne poslove. Čitajući iz zvezda ono što im je bilo po ćudi, oni su bili stvarni gospodari države, a
Čitajući iz zvezda ono što im je bilo po ćudi, oni su bili stvarni gospodari države, a deleći budućnost drugima, oni su osiguravali sebi ugodnu sadašnjicu.
Čitajući iz zvezda ono što im je bilo po ćudi, oni su bili stvarni gospodari države, a deleći budućnost drugima, oni su osiguravali sebi ugodnu sadašnjicu. To je bila oduvek naročita veština svih sveštenika - stare Mesopotamije.
pa su zbog toga onom svojom prvom polovinom postali praoci astronomije, kao što su i alhimičari bili dedovi hemije. Oni sveštenici koje smo zatekli na vrhu Vavilonskog tornja kako posmatraju Mesec, Jupiter i Mars, skupili su tim svojim
skupili su tim svojim poslom dragocenih znanja, iz kojih se razvila astronomska nauka Prva od nebeskih pojava koju su oni uočili, bila je ta da je međusobni položaj zvezda - sa neznatnim izuzetkom, o kojem ću još govoriti nepromenjiv.
No, tim radom upoznali su oni još jednu činjenicu fundamentalnog značaja. Posmatrajući zvezdano nebo, oni su opazili da ono ne stoji na miru nego da
No, tim radom upoznali su oni još jednu činjenicu fundamentalnog značaja. Posmatrajući zvezdano nebo, oni su opazili da ono ne stoji na miru nego da se kreće; zvezdana jata na zapadnoj strani neba spuštaju se, ne menjajući
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
O zlatoje proleće! Ribolovci ran' ustaju ne boje se hladnosti, mreže svoje sakupljaju, polni jesu radosti; na koraljah oni plove, po bistrini ribu love. O zlatoje proleće!
Skoči lakom nogom, A tičica prnu, „Zbogom tico zbogom!“ On se stazi vrnu. „Stazo vita nes' me Preko oni gora, Pa sretna odnes'me Sred miloga dvora. Nes' me dragu mome Da više ne tuži, Da suzno za mnome Lica svog ne ruži.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Opet čivčije? STANA (prilazi joj nasmejano, užurbano): Ništa, ništa, snaške! Znaš ti njih, oni kad god dođu i donesu berićet, onda da im je samo što više da jedu i piju, i jednako traže: »daj kotliče, daj kotliče«.
Da ne misle, ako su im gazde pomrle, da oni sada mogu kako hoće. Zbogom! (Prašta se.) TAŠANA (ga ljubi u ruku, i ispraća do izlaza).
Ako morate zbog dece, što treba oni kadgod da me vide, onda otvorite dva otvora, ostavite dve rupe, pa neka me kroz njih gledaju.
TAŠANA (ohrabrena): Oh, svi oni, i kad dođu, kao da su došli njega, pokojnika radi, da njega vide, da njega pohode, i kao njemu mrtvom da ugode.
A za hadžije: hadži-Ristu i druge?... Oni i onako nisu nikad ni voleli što me je pokojnik uzeo... MIRON Kako »nisu voleli«?
Oni i onako nisu nikad ni voleli što me je pokojnik uzeo... MIRON Kako »nisu voleli«? Šta si ti, i kakva si, te da oni nisu voleli? TAŠANA Ne znam.
neka te čuje samo hadži Rista i drugi pa ćeš videti! STANA Eh, ne znam ja te hadžije. Pa oni su me, snaške, na sve ovo i naučili. Sam svekar ti, hadži Stevan, prvi me je on sve naučio.
Znaš li, snaške, pričaju da ih je pozvao, oni svi došli i zatekli ga gde služi u crkvi. On nikoga od njih ne pogleda. Sa Ristom ni da se zdravi.
Još me je strah. I da znaš kako sam se bojala da se oni zbog toga još više ne naljute na mene. STANA A, da se naljute? Smeli bi!
Smeli bi! Znaš, kad im deda podviknu, hadži Rista u nesvest da padne. Ljubeći mu ruke molio ga da mu oprosti. Veli: oni nisu znali.
Eh, kada bi ti to mogla, ali samo ti. Jer ovi, hadžije, kad bi im za to kazao, jedva bi dočekali da oni prilože; a ja bih voleo da samo ti priložiš, da to bude samo tvoja zadužbina.
I to ne zato što te lično mrze, što si ih ti prevario, nego što su se oni varali u tebi i puštali te da si ispred njih; da ih ti zasenjuješ, zbog tebe nisu mogli oni da se vide, nisu štrčali,
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Tvrde četvorougaone stolice bez naslona s kojih se oni satima ne dižu, i koje im kosti stružu i butine presecaju, pa siroti samo odlažu nogama. Glave večito pognute.
Veći su i od Boga i od cara šor i komšiluk! Što oni hoće, u čemu se slože, to bude... Ali šta vredi sad o tome govoriti. Prođe najbolja mladost.
Seka počela da poboleva; ozdravi, popravi se, pa opet zenemogne. Zaređaše kod majstor Koste oni poznati natmureni, nedojedeni, pa i otplakani ručkovi; javiše se preseli praznici; dođoše kažnjavanja dece, prvo starim
Šesnaest godina; prestao da se razvija kako bi trebalo, a oni to nisu ni uzeli na um. U očima ima nešto što on, otac, danas prvi put vidi. Majstor Kostu prođe jeza.
” To je govorio tako kao da nešto zna što oni ne znaju. Ali ga niko dalje ništa ne pita. Kad u jednoj porodici počne da ne valja, ćutanjem se bar odlaže ono što će i
„Uviđavnost je naročito jaka kod ljudi usamljenih, zaboravljenih, beznadežnih; oni se boje svega i stide sebe. Smrt Srećkova bacila je starog oca u sav užas starosti i nemoći.
U svetu bačkih palanaka salaši su nešto naročito. Oni mogu biti usko vezani za svoju najbližu palanku, a mogu sačinjavati sasvim zasebnu seosku organizaciju koja se uspešno
Ali, eto, živimo s njima... A kako čujem, bilo je da su i oni kupovali srpska imanja, i teškali se da je s tim jedan Srbin manje.
„Treba joj, gospođi udovici, natrti nos. Ostala za Tošom velika bogatašica, a pobogu, kao oni njeni konji, grau pa grau.
Ume biti srećan, i to je njegova sreća... Julici i Srbi činim mnogo više, oni više i traže, ali njihovo radovanje je sasvim drugačije.
jesu li bili predlozi uslovni? je li bila ona jedna reč koju u momentu nužde uvek nađu jaki ljudi, oni što uspostavljaju svoje volje, ali probijaju ujedno i vrata na nekom oslobođenju koje i onoj drugoj strani godi.
Vezivala ih je možda samo ona čudna društvena i ekonomska nit koja neminovno vezuje nesrećne i promašene, jer se oni između sebe najviše pomažu, oni najlakše primaju da zajednički stradaju i žrtve podnose.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Pohvalno je povedenije oni koji svoje dete jošt iz mladi noktiju s onim upoznavati pašte se, koje će im potom u zrelo doba krug djejatelnosti
svoji, ali Roman, koji je, kao što je rečeno, poetičesko voobraženije imao, osobito snom zbunjen, pomisli da su to oni isti neprijatelji koji će ga u ropstvo voditi, pak raspalivši se gnevom Kraljevića Marka, »Mene u ropstvo?« vikne.
Sljedovatelno oni ljudi koji trgovcima lađe i ambare prazne i s tim veći Verѕchleіѕѕ čine, ne samo što nisu republiki na dosadu, nego od
Zašto baš gologlavi, ja ne znam, može biti gdi je velika vrućina bila. No kako je god, dosta što oni u dobro vreme dođu, jer se baš Roman spremao da provali vrata i svoje neprijatelje nakraće očepa.
A to i iz toga povoda što su oni odavno sebi za pravilo utvrdili: Wenn man dich mіt Krіeg bedroht, laѕѕ andere für dich ѕtreіten.
Prišelcima se slobodno ovo generalisima (oni sopstvenog vožda nisu jošt imali) komandiranje vrlo dopadne, i svi Romanu tête à tête pođu.
non te creavі, non te occіdam (nisam te sotvorio, neću te ki ubiti), jošt veće počitanije kod slišatelja podigne. Oni se s njime oproste i, Romana uzevši sa sobom, odvedu ga u grad i kadiji predadu da ga on njegovoj krivici sorazmerno
koliko mi na aljine, to jest u mesecu se samo dotle u braku živi dok je mužu ili ženi po volji, a kako im se ne svidi, oni se rastave, i na ovaj slučaj muž mora uzeti devojku, a žena mladoženju. Gospoža Migren: »To je zemlja!« »Molim, g.
magarcem i njegovim gospodarom tesna neka simpatija carstvovala, koje ovde samo toga radi navodim da potvrdim sistemu oni filozofa koji se tvrdo nadaju, posle smrti svoje, do vola ili do magarca stići. »Molim, g.
Je li samo ova misao ili drugo štogođ Romana pobudilo da on put svoj preokrene, vidiće se. Poznato je kako oni koji se prvi put u kartanje upuštaju čine; — spočetka radi su malo u kafanu, da im vreme prođe.
nešto muvaju, sve se kao u poslu nalaze, čas jednom, čas drugom u karte zavirkuju, dok na pozivanije igrajući lica i oni ne zasednu i najedanput sebe u klopki ne nađu.
« O, samo vi pođite za njega, pa će se on sam udaviti! Tako, dakle, čine oni koji se glade u braku sreću dostati. Devojka se sirječ gladi da budušteg muža po obrazu gladi, a muško opet da svoju
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
sede providni za stolom I vide jedan drugome zvezdu u srcu Venconosac im lomi i deli Njihovu zlatnu prošlost I oni je jedu Sipa im u putire belih božura Njihovu rujnu budućnost I oni je piju Na kolenima pod stolom Mačevi im tiho
im lomi i deli Njihovu zlatnu prošlost I oni je jedu Sipa im u putire belih božura Njihovu rujnu budućnost I oni je piju Na kolenima pod stolom Mačevi im tiho reže U čancima na stolu Ogleda se večernje nebo I na nebu kraj
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez
— Slušaj, prijatelju, — reći će on, posrćući i naslanjujući se svom težinom na budućeg biografa — oni što su pili sa mnom napustili su me, stoke božje, pa nema ko da me odvede kući.
Ali oni koji su se okupljali oko moje kolevke pronalazili su uvek po nešto novo na svakome mome delu tela i uzvikivali: — Ju,
isprsava ne bi li mu spazili medalju na grudima, koju je, ni sam ne zna zašto, dobio i svi drugi i mnogi drugi, zar svi oni ne dižu nogu uvis i ne kazuju vam: „Ja imam nove pipe!
sam za ručkom, večerom, pa i inače, sa osobitom pažnjom pratio svaku reč koja bi se izmeđ' oca i majke vodila, mada su oni pogdekad i šaptali, očevidno zato da ja ne bih čuo.
Kada bih na sve pozive mojih gonilaca da siđem radi predaje ja uporno ostajao gore, — oni bi doneli pun tanjir kolača, metnuli bi ga pod orah i svi se povukli u kuću i prikrili.
puno dvorište i koji bi sa svoje lojalnosti bili vrlo podesni podanici, šta bi učinili sazivom njihovim u skupštinu? Oni bi izvesno obrazovali poslaničke klubove, tj. klub ćuraka, glub gusaka i klub plovaka.
Ali se te stvari često kompliciraju što se u rešavanje obično upletu i oni koji su najmanje nadležni za to. Najpre sve tetke i strine, a zatim i oni besplatni porodični savetnici od kojih gotovo
Najpre sve tetke i strine, a zatim i oni besplatni porodični savetnici od kojih gotovo svaka porodica pati. Razume se da je kod mene stvar komplicirala i
Dok su oni mislili da ja ugušen suzama spavam, dotle ja nisam mogao mirno zaspati sve dok se ne osvetim za to što sam isključen sa
— Jes', al' zatvorena pisma, — upada moj teča — a ako pismo otvoriš, oni onda tebe zatvore. Pa biraj, hoćeš pismo da bude zatvor eno ili ti da budeš zatvoren.
Da je kod profesora bilo malo dobre volje, oni bi baš u tome, što nikad ne odgovaram na ono o čemu me pitaju, zapazili kod mene izvestan politički talenat, ali oni
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— izdra se komandir kroz stisnute zube. Zažalio sam trenutno što i moje mamuze ne prave larmu. Ali, i oni što ostadoše nisu u boljem položaju, tešio sam se. Ovako ću preko prve ograde u noć. Neki pas lanu.
Stisnuh zube, pa je dohvatih i rukama dopratih do njenog pravog položaja... Eno su i konji privezani za ogradu... A oni iz crkve nešto iznose. Jest. Nemci su, vide im se kalpaci.
Dobro, i da pobegnu. A ti zaboravljaš da su njihovi pešaci tu, pred selom. Čuju pucnjavu, i taman mi na put, a i oni. — I to jest — odobrava narednik.
Silueta crkve... Neki ljudi... — Ura, ura, ura! — Zaustavi! Konj se prope. Bičevi zafijukaše. Top prolete... Oni u porti trče... Zgaziće me!... Osetih bol u ramenu... A onaj trči ogradi... Konj zapinje kao pobesneo...
Svitnu plamen... „Ura, ura!“... Konj se u mestu okrete... Sudarih se sa komandirom... Neki konjanici... Oni beže, beže! Prolete i poslednja kara... Pojurismo... U mraku nazirem kako se zanosi slobodan zadnjak topa. Promakoh.
Unutra je tinjao žižak I oni zatražiše da im se otvori. Da se malo odmore, a i da ponesu, ako što nađu. Stari vodeničar, verovatno gluv, kao i
Ali ađutant kraljev mi u prolazu dobaci: — Skreći na koju bilo stranu, samo ne vodi tamo. Tada svi oni počeše govoriti Kralju kako je opasno ići ovako u grupi. — Nemojte vi meni objašnjavati...
Govorio sam ja njima ranije: kako bi bilo da poručimo ove aeroplane, možda će nam trebati... A oni meni vele: „Veličanstvo... ne treba nam. Pratićemo mi četu vojnika u izviđanje, pa će nam oni podneti izveštaj.
A oni meni vele: „Veličanstvo... ne treba nam. Pratićemo mi četu vojnika u izviđanje, pa će nam oni podneti izveštaj.“ E, eto im, neka prate sad četu...
Ranije, oni su se još i zanosili nadom da će se posle jednog silnog naleta povratiti i možda osvetiti za nanesenu štetu i sramotu.
A tu su stali kao zamrzli, očajni zbog dalje neizvesnosti. Prvi put vojnici su zastali neodlučni. Videli su oni da otadžbini nema spasa. Trebalo je ostaviti kuće, porodice.
Trebalo je ostaviti kuće, porodice. U neizmernom očajanju koje je obuzimalo zemlju, zašto i oni ne bi podnosili opšte jade zajedno sa svojima?... Dosad ih je nosio neki kolektivni zanos. Dosad je još bilo neke nade.
Petrović, Rastko - PESME
JEDNA STARA ARIJA NA MODERNOM INSTRUMENTU MENI, TEBI I JOŠ NEKOM TREĆEM Aj! aj! aj! Svi koračaju danas oni ispod jesenjeg neba kao ispod prokislog surog amrela.
“ Da li razumeš: najzad pao? Svi koračaju oni danas ispod jesenjeg neba kao ispod prokislog surog amrela. Aj! aj! aj!
Kad se setim, moje je sećanje onda jače od svesti. Kad se setim da onda aeroplani uleteše svetlucajući. Oni su bili tamo, Ti divni hrabri avijatičari Pod kožnim kaputima.
Ovde se žene samo u košuljama, a ljudi u gaćama šetaju; po tome zaključujem da oni popuno goli spavaju. I ovde je voda tako masna ...
Videh boga. Odjednom bi me stid od tog što rekoh i užasnuh se. Oni nisu hteli ni mog imena niti ičijeg, ja sam učinio po treći put isti užas.
I što bi ljudi bili krivi za moju patnju čak kad su zli; kao da i oni sami me se tiče šta ja u površnom svom životu, ili u životu obrnutom na drugu stranu, ne osećam boga!
Na brodu ”Đul-džemal“, februara 1932. PONOĆNE DELIJE Kroz čarnu goru oni jaše, Kroz čarnu goru oni zure, Sa neba kaplju puste ure, Ponoćne delije kroz noć jaše.
Na brodu ”Đul-džemal“, februara 1932. PONOĆNE DELIJE Kroz čarnu goru oni jaše, Kroz čarnu goru oni zure, Sa neba kaplju puste ure, Ponoćne delije kroz noć jaše.
Konjici ko da njini vrani Ne tiču tle zemlje gora Već da su oni novi dani Bez sjajnog zraka i bez zora A grdne senke što se vinu Ko da su senke konjskih krila Što pođu sa njih u
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
— Đavolu je dušu prodala! — šapuću već i oni koji su s njenim unukom na svet došli. Je li čudo što shvati Lepotica kako svima oko sebe smeta?
Šta je mogla da priča s njima? Ljude koje je ona volela, oni nisu znali ni po čuvenju, a kako se nekad živelo nije ih zanimalo.
Srebrila joj se krljušt na mesečini, a oni koji su je videli stajali su i slušali kao zatravljeni. Svu noć zagledan u trak mesečine na talasima, Marijan je bio
Konačno, moćna planinska stena bi pretvorena u okrugle, blistave belutke, ali su i oni vikali uglas da su stena i ostaju stena!
Zar u toj kući nije bilo muškaraca? — Pa, možda ih je i bilo! — reče sat mirno. — Ali, oni su pripadali konjima i ratovima. Dolazili su i odlazili, nestajali.
Samo mladići očiju sokolovih mogli su postati vitezovi Cvetoborci, a oni nisu trpeli propuste. Svako ko je na svom imanju ili u svojoj okolini dopustio ma i jednom cvetu da opstane mogao je
Više se nije moglo oklevati. Pozvaše Mudre starce, ali ni oni nisu znali šta bi to moglo da bude. Rešeno bi da pozovu Vidara — ako on ne zna ko će znati?
Čuju ga samo oni koji umeju da vole.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
(Vatreno): A nije tako, Vaska! Otkuda bati toliki novac, kad otac kesu uvek sobom nosi? Lažu oni, lažu! Nego znaju kako je otac prek, pa jedva dočekali da batu kod njega ocrne. VASKA (s dosadom): Ćuti, molim te!
ARSA (uvređeno): Pa šta mogu ja? Zanat joj je to? A ona to s majkom i ocem radi. Sviraju — šta drugo i mogu oni, Cigani? A da je ona žena, hajde de. Ali ovo je devojka. I poštena. Što je pravo, pravo. Svi dušu nosimo. Ali za to...
TOMA Eh, poštena: Sigurno radi njenog poštenja toliko se besni i trči oko nje. ARSA Ništa ti još ne znaš, hadži! Oni mladi, pa već čovek i da se ne ljuti. Ali što za ove druge, starije, domaćine!
A pandura ako pošaljem, oni ga izbiju; a već policaju ni da pogledaju. TOMA Vlast!... ARSA A ja šta da radim? Kome da sudim? Njima ili njoj?
Svatovi napred, mladoženja ostrag, a Cigani za njim. Pevaju mu i sviraju oni da ga razvesele, a svirka im oštra, oštra te srca kida!...
Sviriv mi oni i pojev. T’nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko ševrdan i na
Šantić, Aleksa - PESME
Mi združujemo duše ljudi svije'! Mrtve sa živim vežu naše niti: I s nama vazda uza te će biti I oni koje davno trava krije! Prigrli ova jata blagodatna!
1911. EJ KONjICU Ej konjicu vjerni, ej ti moje krilo, Gdje je doba ono, gdje su dani oni Kad je srce puno rahatluka bilo?!
No dok se oni liju, Padaju i dižu, Uza njih, ozgo s visokih skela, stižu I biju, Kô zvona druga, Udari čekića mnogih.
Vrhovi se žare — Tiho veče šušti u grimizu svile; Oni kući idu, kao senke milê Putem, pokraj groblja, uz jablane stare. 1912. TEŽAK Zamahujem.
Ne stoj na put!... Mrko sluti Onaj što kô vihor goni... Rukom drži kindžal ljuti, krvav kao mjesec oni. 1896. ELEGIJA O rijeko draga moga zavičaja, Kako si lijepa, kristalna i plava! U dubini tvojoj nebo odsijava.
I. napiru se kosci ko će prije! Ne ćute oni umora ni grča, Samo što žeđi odoljeti nije. Gle, jedan visok kao stablo srča, Brišući znojno lice što se plami,
! A majka vaša zamlja vam je ova; Bacite pogled po kršu I polju, Svuda su groblja vaših pradjedova. Za ovu zemlju oni bjehu divi, Uzori svijetli što je branit znaše, U ovoj zemlji ostanite i vi, I za nju dajte vrelo krvi vaše.
Zašto si, reci, moja lepa, Ti ostavila mene? 24 Silu ti pričaše oni, Silna je optužba tekla! No moju dušu što muči Ta družba nije ti rekla.
U krvi posrnu vitez, S klecanjem kući div miče.'' Kad ja sahranjen budem, Tad je kraj ove priče. 47 Oni su kinjili mene, Gnjevu me gone bledom, Jedni ljubavlju svojom, A drugi mržnjom i jedom.
Na lice zima će doći, A leto U srcu biti. 49 Kad se rastaju dvoje, Oni se rukuju tad, I stanu plakat i dugo uz gorki uzdišu jad. Mi nismo plakali, draga, Nit' rekli ''ah!'' ni ''vaj!
Mi nismo plakali, draga, Nit' rekli ''ah!'' ni ''vaj!'' Kasnije suze su došle I gorki uzdisaj. 50 Oni seđahu uz čaj i o ljubavi Reči je palo sila. Gospoda behu od ukusa, a gospe Od nežna čuvstva i mila.
I dvan'est diva. nek dođe Velikih i ustrajni', Jači no Hristofor sveti U Kelnskom hramu na Rajni. Nek oni kovčeg odnesu I spuste u more tamo, Jer tako veliki kovčeg Za grob je veliki samo.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Sličan razvitak imala je i epika ogromne većine naroda. Veliki epovi su, u stvari, izuzetne pojave. Oni su stvarani pod naročito povoljnim okolnostima, nesumnjivo na jednom takvom stupnju razvitka koji mnogi narodi nisu imali.
To mišljenje, naravno, nije tačno. Istina, u mnogim slučajevima epski pesnici — ne samo oni koji su stvarali epopeje nego i oni koji su pevali kraće epske pesme — živeli su na kraljevskim i uopšte velikaškim
Istina, u mnogim slučajevima epski pesnici — ne samo oni koji su stvarali epopeje nego i oni koji su pevali kraće epske pesme — živeli su na kraljevskim i uopšte velikaškim dvorovima.
Otkud bi onda proisticali oni strasni tonovi bola i radosti, onaj vatreni odnos prema ljudima i događajima, prema životu uopšte?
S druge strane, od lirskih i epskih nerazdvojni su dramski elementi. U početku oni se svi javljaju u isti mah i skoro u podjednakoj meri, a neke pesme su do kraja ostale lirsko-epsko-dramskog karaktera
U njima je ovaploćena vekovna borba. Oni su nosioci najdubljih narodnih misli i osećanja. Sav heroizam, sva stradanja, sve želje utkani su u te likove.
O tome govore istorijske pesme. Ali oni su morali da se hvataju ukoštac i sa raznim drugim nedaćama: sa nerodnim godinama, sa boleštinama, sa bezbrojnim
Nepismeni, nezaštićeni, nemoćni, oni su osećali sujeverni strah kako pred pojavama u prirodi tako i pred pojavama u društvu.
On je hitar, lukav, domišljan, neustrašivo bezbrižan i pomalo šeret kao oni poznati i omiljeni narodni tipovi iz narodnih pripovedaka.
Tu i on sam padne od Turaka. I u Prvi mah pokažu se jači oni što su bili s Lazarom, i pobeda se privi na njihovu stranu. Ali ne beše to vreme izbavljenja.
u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenog cara, jer je bog tako popustio te da se i onaj velikan (knez Lazar) i oni što su s njim bili uvenčaju vencem mučeničkim. I šta je bilo potom?
se okonča sečenjem glave, a njegovi mili drugovi primiše smrt istim načinom pre njega, moleći mu se što su mogli lepše da oni svrše pre njega, te da njegovu smrt očima ne gledaju“. Ta srpska priča stavljena na Hartiju oko 1431.
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
Radi na točenju boze Pa joj i nije do poze Za slikanje BEGUNCI OD KUĆE Begunci od kuće Ne biraju sredstva Oni samo sede I smišljaju bekstva Na sve strane sveta U sva lepa mesta Mogu ako hoće Da se smeste smesta Kad čujete
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Dječak ogorčeno pljucne. — Phi, baš su mi i to neki kićeni sveci! Da oni mene nešto zamole, na primjer da se igramo „trule kobile“ili šta bilo drugo, ja bih odmah skočio.
— Pa tamo gdje se vi krijete. — Ee, pa ti ne možeš tamo! — otegnu Stric s drveta. — Kod nas dolaze samo oni koje je učilelj istukao. —A meni učitelj ne da da Žuju dovodim u školu — požali se mališan.
Iako mali, oni su ipak bili djeca svoje zemlje. Zbog toga se, dok su stajali oko hajdukova groba, našem Jovančetu naresila suza u oku.
bi njihova građevina ličila na kolibu nekog trapera lovca na medvjede, ili na maskiran indijanski šator, a ovako... Oni su znali samo za hajduke i ćumurdžije, a to su, mora se priznati, tajanstveni ljudi vezani za noć, duboku šumu i
Djevojčici zaigraše usne. Ona pogleda po svima redom da se uvjeri uzimaju li oni ozbiljno to što Stric govori. Najzad zaustavi pogled na njemu, kos, ispitivački i mučenički pogled onoga koji strada i
Đoko Potrk, kome su se po glavi vječito vrzmale najčudnije misli, odjednom se nešto prisjeti: — A šta će biti ako su oni jutros otišli u školu da se predaju? —To Jovanče nikad ne bi uradio — ozbiljno dočeka Vanjka Široki.
U njihovoj sumnji još ih više učvrsti Đoko Potrk kad ih podsjeti: — Jeste li vidjeli kako su se oni prošla dva dana nešto dogovarali i sašaptavali? Ima tu nešto. Vanjka Široki opet se usprotivi.
— A šta ću ja s mojom Žujom? Ona se ne zna penjati. — Pa da je svežemo pod bukvu — bubnu Stric. — Ehej, a kad je oni nađu, pa pogledaju gore i vide nas! — dosjeti se Đoko Potrk. — A mi nećemo da siđemo, pa im je opet džabe!
— dosjeti se Đoko Potrk. — A mi nećemo da siđemo, pa im je opet džabe! — zainati se Stric. — Oni mogu posjeći bukvu! — prepade se Nikolica.
Da im je sad neko priskočio iz tame, mogao ih je slobodno makljati kao dva govečeta, oni se ne bi umjeli ni pomaći s mjesta. — Ej, upalite opet lampu! — sad nešto bliže ču se tanak piskav glas. — Ne pali!
Lazar Mačak zbunjeno pogleda u Jovančeta. — Otkud patuljak zna da je meni nadimak „Mačak“? — Svašta oni znaju — prošaputa Jovanče, pa se odjednom okuraži i uperi lampu pravo u dubinu hodnika.
Mačak se trže. — Koji je sad ovo đavo? Da to nijesu oni nesrećni patuljci, pa se popeli nekud gore? — Ne znam ni ja — uozbilji se Jovanče. — Tiše malo da čujemo.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
POHVALA SVETIM OCIMA SRPSKIM I kako mi, s kojim naricanjem da ih pohvalimo? — Oni su tropesanci crkovni; kako obmilovaše svetu trojicu, tako pak i njih s počitovanjem trojicu obželi sav hristjanski
dobra i iz vilajeta progone, − ne so tim da i Boga nam preoteti mogu i izagnati ispod njegove mu snažne ruke, nit se oni kurtalisati mogu od železne mu palice ako nam te zemljane gradove i gospodstvo preuzimlju...
vaše pakostnike i neprijatelje, koji god na vašu zemlju uzvojuju, vi ćete sami nadbiti i proterati s vašom slobodom i oni će begati i padati pred vami. NOVOGODIŠNjA 3DRAVICA 1732.
tvojim znamenjem svirepo i ričuće ukroćuje se more. Raduj se, krste, krmilara hitrosti! jer oni koji tobom razum primaju, upravljeni bivaju s malim drvetom i tamonosne korablje ispravljaju i u tesna ušća i
I u desnoj mu ruci držaše sedam zvezda. Kad to smotre Joan, Pade mu pred noge na zemlju Od straha kano mrtav. Metnu oni čudni čovek na njega Svoju desnu ruku i reče mu: »Ustani, ne boj se, ja sam prvi i poslednji!
Ka neka otoka tekuća Od velikoga sveta pružila se Čak do nas. A to nedoznano je Po čemu se oni svetom blistaju: Ili k prvome svetu sa svojim doticanjem, Il' mu što na blizu im stojeći služe Prosvetljuju se.
U vetar i u maglu sve prohuja, Osta sade — zemlja. SREBRNI MAJDAN Onako da smatramo o svemu, tako ka oni što no zlatne i srebrne majdane kopaju.
Liše, kad već do zlatne rude dođu, te joj žicu namere, tadar baš s opipom i vrlo pregledaju svesrdo. Kad oni u zasipnoj dubini zemljanoj pregoravajući svoj život mnogo se zabaljaju a ja što naći, ja i ništa (a toliku muku i
« Čatući oni to Valamovo pismo, vrlo su se bojali mnedući im da će doista neki silovit od Izrailja car s vojskom na njih tamo doći,
Prvo čudo pred faraonom š njome učini: baci je na zemlju — bi ljuta zmija, i one zmije što carevi čarodejci bijahu ih oni proizveli, sve izproždira. Pak lati je Mojsej za rep te je diže; opet bi palica ka i bila!
Prođe oni narod jevrejski po suhu, ne pokvasiše ni okaljaše ni stopa nožnih. Dokle oni provrviše odonud na ovu stranu, dotle i
Prođe oni narod jevrejski po suhu, ne pokvasiše ni okaljaše ni stopa nožnih. Dokle oni provrviše odonud na ovu stranu, dotle i faraonova sva sila suludo za Izrailji goneći utrtaše i oni svi onim putem kroz
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Sva čaršija gleda za njom, i mimoprolazeći i oni što sede po ćepencima i šiju fustane i pamuklije; samo je pogledaju, mahnu glavom i grunu se u prsa i uzdahnu, pa šiju
Pa kad Mane zaigra i zaplete i zalupa nogama, zveče oni pusti praporci i silno diraju u srce sve igračice. Mane je najčešće vodio kolo.
Ne igra, nego leti kad Mane povede „Osamputku“ ili „Potresuljku“! I samo oni praporci u Mančinim štiklama što kazuju da igrači dodiruju zemlju i da se ipak na zemlji nalaze!...
— Oni nama prosto ne daju da živimo! — tužio se taj gospodin advokatu. — Oni žive — buditeboksnama! Ništa ne kupuju na pijaci
— Oni nama prosto ne daju da živimo! — tužio se taj gospodin advokatu. — Oni žive — buditeboksnama! Ništa ne kupuju na pijaci!...
Kod mene malo koji dan da nema supe, a oni praziluk i na prvi dan Božića... S takvim svetom ne može da se izdrži konkurencija.
I održa reč! Napisao tako da je sve brujalo po gradu. Čitali su i prijatelji i neprijatelji Manini; oni ga žalili i zamerali mu i zataškavali „bruku“, ovi likovali i širili dalje taj glas. Mane je bio kao lud nekoliko dana.
Mane je Zonu znao još kao derište, kao „čupe“ ili „čupence“, — kako bi oni tamo rekli za šiparicu, a i ona je njega poznavala još iz tih rânih svojih godina.
i po tome što sad mnogo štošta i ne govore pred njom, nego kad hoće tako nešto da govore i da se kao stariji izraze, a oni je pošlju po nešto gde će se morati zadržati poduže, a stvar im ta, naravno, i ne treba.
I oni primetiše da je Zona rasejana i zamišljena. Ništa ne upamti što joj kažu. Ako je Zamfir pošlje po čibuk i duvankesu, ona
samoću mladim stvorovima koji ne znaju šta im je, a željni su da pate; onu samoću oko koje vri život i čuje se žagor, a oni, skriveni u toj samoći, uživaju jer znaju da ih niko ne zna gde su.
No on je zadovoljan među njima, a oni ga, opet, paze i čest mu odaju (zovu ga panj-Beljac), i ne puštaju ga lako, baš i kad bi on sam hteo: što je on jedini