Upotreba reči onom u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Pogled na prošlost srce ti para, sadašnjost gorkom žuči dušu potapa; a budućnost?... Ah!... „Blago onom ko se čemu nada“, ali ja ne smem na nju ni pomisliti.

Kad sam se kući vratio, zastao sam moga dobroga oca — al’ ne više s onom crnom bradom. Prosedeo je. Oči nisu imale više one svetlosti, behu tamne i upale, a lice mu dođe kao sneg belo.

Vele neki da su pobožni, ali oni ne veruju u boga... O, znam ja njih dobro!... Kam’ da ih svi znaju!... Pod onom crnom haljinom nema srca, nema duše; onda kad ti najlepše govori, onda ti najcrnje misli.

Ubica iz ljubavi! Preslušaj me, učitelju, pa ćeš se uveriti da je tako. Prošli smo dva-tri sokačeta onom stranom što je u podnožju Rtnja; nigde pas da zalaje, nigde čovek da nas sretne... Svuda nema tišina, noć, tama...

— Ta, eto, noćas ubio nam arhimandrita, baš pod onim orahom što se raširio ispred crkve... Onom njegovom dvocevkom, lepo pa namesto... Te se, eto, podiže čitava hajka, te ako ga dočepaju, nesrećnika...

kućevnih poslova, umela je divno tkati i šiti; sve što je na njoj bilo, sve beše njena rukotvorina: i ona bela marama sa onom tankom crvenom ivicom, kojom je svoju lepu glavu umotavala, i šareno zubunče, suknja i prepregača, to sve beše njena

— šaputao je stari Sremac. — Star si, ali opet možeš videti: da l’ je ono konopac, što na onom levom direku visi, kojim je ta kuća poduprta?... Učitelj pogleda i, klimnuvši glavom, tvrđaše da jeste.

— Jelice, — reče Milisav, — ’ajd’ da udarimo ovamo nalevo, niže Ratkovića; ne znaš kakva je milina onom dolinicom pored potoka hodati!

Obradović, Dositej - BASNE

daže do samih najodaljenih granica prognatu i sakrivenu istinu; koji ne ište da pozna one koji ga okružavaju, i veruje onom ko pre dođe i onom koji ume lepše govoriti, hitrije lagati i iskusnije laskati — podoban je ove basne lavu, koji

granica prognatu i sakrivenu istinu; koji ne ište da pozna one koji ga okružavaju, i veruje onom ko pre dođe i onom koji ume lepše govoriti, hitrije lagati i iskusnije laskati — podoban je ove basne lavu, koji veruje sve što mu kurjak

Kad vile dođu k očima, teško onom ko ne ume ševrdnuti. Malo je S o k r a t a i K a t o n a na svetu koji, u ovako kritičeskim okresnostima, ne bi ovog

No ovoga se onom narodu nije bojati kojim pravdoljubiv i prosvešten vladjetelj upravlja i gdi pravedni zakoni svu silu imadu, gdi su i

„Igraj cad”, — reče mu lisica posmejavajući mu se. „Pamet trebuje a ne okretanje onom ko hoće mnogima da vlada i upravlja.” Naravoučenije Ove lisičine reči dovoljno dokazuju što ova basna hoće.

” Naravoučenije I ova je basna podobna predidućej, no pri tomu pripisuje se i onom koji se na tuđe lakomi. 33 Dva psa Jedan čovek imao dva psa. Jednoga od njih nauči loviti, a drugoga prenebreže doma.

Teško tu onom ko je miran i dobar! Svaki čas mora svaki gotov biti ubiti, ako nije rad ubijen biti. Oteti, upaliti tuđa sela,

Zato nadleži dobro znati da bogatstvo, vlast i gospodstvo prekrasne su vešti u onom pametnom i dobrodjeteljnom mužu koji ih upotrebljava kako na svoju tako i na svoga otečestva polzu; a u onome se

Ovo raspoloženije vešti svakome je nužno, a za najviše onomu koji za mnoge piše. Teško onom kome reku: „Vraču, isceli sebe”, i „ Učitelju, nauči najpre se|be”.

” Jošt jednu, pak neću više. Jedan starac sve bi govorio da bi onom dobro platio ko bi mu kazao kako može umreti. Nađe se dobar čovek koji mu se obešta kazati i bez plaće.

Kad bi (sačuvaj bože!) sve žene ovake bile, teško bi onom bilo ko bi ovo pisao! Propao bi i on i s knjigom zajedno! 78 Čovek ujeden od psa Ovaj hođaše po komšiluku i pitaše

Neko mu reče da uzme vrući somun, da ga natopi krvlju što iz rane teče, da ga da onom istom psu koji ga je ujeo, i da će se tako izlečiti. „Vruć somun? — odgovo|ri ovi.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

MOLITVA Da namirim ona drva! Da oberem onaj grašak! Da pretrebim onaj pasulj! Da razastrem ono bilje, po onom stolu, ispod onog hrasta! Da pristavim onaj lonac! Da otključam onaj podrum!

Da pristavim onaj lonac! Da otključam onaj podrum! Da isečem onom sekiricom one bundeve za one svinje! Da posolim, da ispržim, one semenke iz one tikve! Da miriše ona dunja!

KOPILUŠA I onom koji kroz mračne oblake, sevajući, raspiruje oluju, i onom koji se, gonjen tom olujom, pokisao, u zemunicu sklanja,

KOPILUŠA I onom koji kroz mračne oblake, sevajući, raspiruje oluju, i onom koji se, gonjen tom olujom, pokisao, u zemunicu sklanja, - jača od klešta, slađa od košnice, od roja pčela gušća i

ISTINA O PLANINAMA Mi smo granicu držali iza oblaka! A jutros nam je osvanula na pragu! Onom ko je unutra ne da napolje, onom ko je napolju ne da unutra!

A jutros nam je osvanula na pragu! Onom ko je unutra ne da napolje, onom ko je napolju ne da unutra! Klanicu je ostavila bez stočne pijace, riblju pijacu je ostavila bez reke!

je i zahladilo), kroz koju je nebesku ključaonicu onaj zakasneli sunčev zrak na onih nekoliko usamljenih kuća, na onom dalekom planinskom prevoju, pao?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Sad ću da vam pričam o meni, pa ću posle opet nastaviti o mom ocu, što mi je pričao, i što sam ja o njemu i onom vremenu zapamtio. Hajde da vam najpre kažem kako sam knjigu učio.

znali da je Kučuk-Alija s krdžalijama došao, i tu nas Turci razbiju, i Jagodinu ostavimo, i otišao je Crni Đorđe po onom kraju iskupljati vojsku, a mi sad idemo u vrbovku, pak ćemo opet do koji dan ići Đorđu”.

” (Sad, deco, o onom odgovoru nemačkom, na moje prošenije, koje sam pis̓o u Zabrežju i poslao preko dobroga obrštera Lajtnera, pervi̓ dana

godine u našemu Sonetu sekretar bio) i počnemo se o onom austrijskom odgovoru i o pročim važnim pismama razgovarati, koja se tiču naši̓ ondašnji̓ opstojateljstva i koje s kime

Ja pođem unapred, puške ne prestajaše. Ja idem na sent, i veće svanu; dok sada tekem čujem plotune, pucaju opet na onom mestu, no valja mi donde dobar sat i po putovati, a konji posustali. Čujem gdi mnogo pušaka i plotuna puca.

jula 1805.] i u Zemun radi džebane i drugi̓ vojeni̓ potreba. Kako dođem, odma sa onom vojskom iz Brankovine i topovima i džebanom pođem, najpre javivši Jakovu i Milanu, da ću ja preko Maljena u Požegu,

I tako se žestoko tuku. Dođem sa topovima i onom vojskom, koja [je] potkrepila opsadu. Namestimo dva topa (više i̓ nije ni bilo) prema gradu na Kruščici.

A gdi vam je Černi Georgije?” Kažemo: da je dole na Moravi pred onom turskom ordijom. Marinović kaže: „Nije istina, no eno ga pobegao u Zemun, a Beograd pust ostao, Turci došli u

Iguman Žarko — junak, ni Turcima se nije dao gaziti, no i̓ je vezao i sikiricom onom tukao, — potegne sablju i poviče: „Okolo goliću!

Donešeno prošenije odozdo, koje je u Zemunu 8. dekembra 1814. god. načinjeno, nije shodno video onom opstojatelstvu. 19. dekembra prepiše g. [Dimitrije] Davidović i [Dimitrije] Frušić i odnesemo po treti red g.

Tako su se bili vozgordili sa onom malom svojom iskrom slučajne sreće, da nijednoga imperatora u Evropi sebi sravnjali nisu.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Utom dođoše Spasoje i Đura da se malo prihvate. A Marica, te pred njih: — Ama, Đuro, bogati, priviknide ti onom Radovanderi — nek me se okani jednom! — Šta, zar ti opet ne da s mirom? — upita Spasoje.

Uhvatio ćurana, i, psujući kao kočijaš, skide mu rogu, pa se razmlata onom kaputinom i rastera ćurke, te se tako smiri ta galama.

Ako bude golema, lasno je pokratiti... A otkle ti s tim vrećama? — Ta odnesoh onom ugursuzu potru. (Tu se Đura i Spasoje opet zgledaše i osmehnuše.) — Htede mi oči iskopati. Jednako čangriza...

— Prodao sam malo žita i vune... Ide Đurđevdan, pa ti, bogme, imam muke. Valja mi dati porezu, a moraću platiti i onom pogancu interez da će mi oči iskopati. — Je li to Uzloviću? — upita onaj što je bacao popa. — A njemu skotu — ja!

Kad al̓ hoćeš... Ne mo̓š iščupati pare da klečiš! Daju ti, ali po duplo. Najposle zažmurim, pa hajd, onom našem Čivutinu, Uzloviću poganom. »Daj zaboga i pobogu!...« Vidi, gde ti je preša, pa šiša kako on hoće.

— Svuda je vala nezgodno — počeće Radan — a na onom brodu kod vodenice i gore malo, pored vira Petrova, ne znaš koje je gore...

Šta je puta naš kapetan obilazio srez po zvaničnoj dužnosti!... Šta li je puta verni Đuko njegov činio pazar s onom glavom šećera i nikad da je proda za tri talira, nego sve kao za pakost — dukat!...

sedeli ova dva spekulanta i skrajali planove kako će koji gde zakačiti ćara i kako će jedan drugom biti u ovom ili u onom poslu na ruci. Naposletku, gotovo pred podne, ustadoše.

Utom izleće jedan pijan svat iz kuće i iznese čakanac, što ga našao negde na polici, pa tek ćušnu onom momčetu u šake i viknu: — Ovim, ovim, bre! Baci tu maljicu!... Opali sad!

— Pa ti, čujem, i majstorišeš za njegov račun? — A jakako! I to je zapisano u onom nesretnom ugovoru. — E, baš bolje bi bilo da ga nisi ni gradio ni podvezivao se tako — reče Milisav i mahnu glavom.

Primi Tiosav pare pa ode gunđajući sam: »Lepo meni veli Živana: ,Ne svraćaj, more, onom Cincaru!' Aja, ne dade meni đavo! Baš, ako će...

— A zar se vrati, Tiosave? — upita ga. — Ta vratih se — odgovori Tiosav zlovoljno. — Pa kamo ti vosak? — Dadoh onom gadu dole. — Zar opet? — Ama kud ćeš, brate, kad saleti kao Ciganin. — Opet ti jamačno podvalio?

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Ali, kao da od svega toga ne može biti ništa. Ljudi ostaše hladni prema njemu. Bilo je nešto u onom prijatnom licu što je neprijatao dirnulo ljude.

I u toj lepoti sunce se lagano spušta, nestaje ga na zahodu, u onom lepom rumenilu koje je svakoga dana drukčije... A Stanko, koji bi se vazda zagledao u izlazak i zalazak sunčev, koji

I op pokaza jedan grm naprema se. Na đubretu se videše tragovi kopana. Još beše vlažno đubre na onom mestu gde je kopano. Bejahu tu debeli orahovi hladovi, te ne može dopreti sunčeva zraka da osuši.

Kruška se vrati u odaju, vukući Marinka za sobom. On htede nastaviti započeti razgovor, htede se još naslađivati onom milinom koja ga beše obujmila pri priči Marinkovoj, ali — zalud! Sve prođe, sve se razbi kao sapunski mehur...

I Jelica je bila čedo svoga doba. Prostodušna, iskrena, verna i odana. Ona je volela Stanka onom velikom i svetom ljubavlju koja, čak i posle groba, cveta u cvetku i zapaja vasionu svojim miomirom...

Sad hoće i Miloša Sevića... Ja mislim da bi jedan metak šarin učinio dobro onom jadnom narodu... — Ja ću ga ubiti! — reče Stanko. — Lakše, lakše, Stanko! Znaš li šta reče harambaša?... — Znam.

Hajdemo!... — Kad ti veliš... I digoše se starine Tek Stanko beše prekoračio prag očev, baš u onom trenutku kad se Aleksa sroza od radosti niza zid, bahnuše pop Miloje i kmet Jova preko praga. — Dobro jutro!

Sve uhvati strah od onog groznog pogleda Kruškinog. Oči mu u času zakrvaviše, pa sipaju vatru po onom narodu. — Niko da mi se nije maknuo!... Marinko!...

Secite mi parče po parče mesa sa tela moga — neću kazati!... Gadovi!... Gadovi!... I onda stade gaziti i tabati po onom blatu... Udari rukom po vlažnom zidu... Kad oseti vlažnu ruku, on je prinese svojim suvim usnama i okvasi ih.

Moram to svojom rukom učiniti. Bog bi me ubio kad bih kome drugom dao!... Uspuza se uz drvo, pa se spusti bliže onom granom. Cupnu dva-triput nogom da vidi je li dovoljno jaka, pa viknu: — Privedite ga bliže!

Pa sutra zorom potražiću i gnezdo hajdučko!... Sve, ama sve ću ih satrti, a onom psu svojom ću rukom glavu s ramena skinuti!... I on osećaše groznu mržnju...

Ogrlica klonu i baš na dnu samoga vrata smotri on mladež, koji je tako divno stajao na onom punom grlu devojačkom... — Šta ti je ovo? — upita on i taknu prstom mladež.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ili ga, valjda, poznajem po onim mojim veličanstvenim molitvama kad mi je bilo dvanaest godina ili po onom pogledu kome nedostaje ceo svet; ili po ona dva crva u kamenu sa dna mora, ili po Šekspiru; ili...

A ono tamo daleko pred njima, da nije ono Joca doktor?... Čudno sam se osećao kad uđoh u sobu i videh mamu u onom svečanom raspoloženju kao kad priča: „A šta ja tebi, more, rekoh, a? A ko se stara za ona dva crva!” O Božiću, 1886.

uze suhu kitu bosioka što je stajala za ikonom, i staklence s bogojavljenskom vodicom što je visilo pod ikonom, pokvasi onom vodom bosiljak, pa, nešto šapćući, prekrsti njime sobu.

Narod poče redom spuštati u kapu. Među putnicima beše i braće Rusa, sa onom, kako oni vele, „širokom naturom”. Oni nemilice davaše. Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa: „hvala, braćo!

A kakav si ti, more, čovek? Zar si se ti našao s onom... onom... Malko ućuta. — Onom... jednom.. Zar ti da mi rasturiš kuću?

A kakav si ti, more, čovek? Zar si se ti našao s onom... onom... Malko ućuta. — Onom... jednom.. Zar ti da mi rasturiš kuću? Arsen, tunjez, skameni se kad ču da đeda sve zna.

A kakav si ti, more, čovek? Zar si se ti našao s onom... onom... Malko ućuta. — Onom... jednom.. Zar ti da mi rasturiš kuću? Arsen, tunjez, skameni se kad ču da đeda sve zna.

Zasjeli stariji ljudi i pop, pa razgovaraju o ovom i o onom, a mladež se igra i veseli. A drumom za naše selo idu jedna kola, i u njima jedan gospodin čovjek.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— umeša se pátak u razgovor i prekide malu pauzu koja postade posle gospoja-Sidinog pitanja. Pogleda ga gost onako sa onom keceljom, pa se nasmeši. — Ali, Sido... — veli pop Spira — što dosađuješ gospodinu? — O, naprotiv! — veli gost.

— No, i ti si mi neki krasan otac! Ta i kud će se ova naša meriti s onom njenom!! Tako i na balu, tako svud, svud... Uvek ova naša ode u zapećak. Ta znam je samo na balu! Ono ima, ima igranja...

I Nića snivaše divan jutarnji san. Sniva, a on kao već oženjen baš onom istom Arsinom punicom, onom Savkom, pa su sad k’o muž i žena.

I Nića snivaše divan jutarnji san. Sniva, a on kao već oženjen baš onom istom Arsinom punicom, onom Savkom, pa su sad k’o muž i žena.

A ja što vidim, gnedige, to je viđeno. Još onda sam primetila da nije k’o nekad. A to je sve zbog onom mladića, mladog gospodina Pere, što je sad učitelj ovde.

!... Eto, pre tri meseca kad su onom Néci ukrali konje, pa malo im što su odveli konje, neg’ mu još metli ular na vrat, pa otišli s konjima, a njega ostavili

Ta, daj taj kaktus ovamo, što ga držiš jednako, — pa sad ’ajd’ tornjaj se, pa čmavaj. Ej, blago onom ko se na tebe osloni! Izađoše napolje. Nastade tišina, a malo posle ču se neko šaputanje. — A di ga drži?

, niti je htela da primi ikakvo pravdanje i izvinjavanje. Oni su joj se sutradan izvinjavali, da u onom jurenju i utrkivanju, kao već u svakim svatovima, nisu ni primetili da je ispala.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

— Šta bi, more, sa tvojom Nazom? — upitah ga. — Koja Naza? — poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako gô pod onom svojom ponjavom i košuljom. — Pa tvoja žena. — A! — poče on kao da se dosećuje — umre ona. Još otkada je umrla.

Pa ili to posle prodavali, ili njime ranili svoju stoku. XI MENKO Uvek u govoru, i to onom brzom, dokazivajući, kao kad se čovek pobije ili prisustvuje nekoj pogibiji pa odlazeći od nje, prestrašen, priča o

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

je mati imala kćer, ili sina za ženidbu, ta joj je morala laskati, jer blago onoj koju gospođa Evica pohvali, a teško onom koga ona pokudi!

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Jedna parada i kraj. Čudim se da već nisu počeli — Pa ministar zabrinuto gleda tamo, u onom pravcu odakle se očekuje bombardovanje prestonice.

iz ruskog poslanstva, pred niskom i crvenom, od cigalja, kafanom „Kod Tri Seljaka” okupila se jaka gomila i kuvar sa onom važnošću figure iz diplomatskog tela, tvrdi javno i ubedljivo da će ofanziva početi tačno u ponoć i jedan minut....

Njega je vest o ultimatumu, dole u njegovom đačkom stanu na Dunavu, prekinula baš u onom trenutku, kad je završavao svoje toplo i lepo pismo verenici, šaljući joj na hiljade poljubaca, posle čega je mislio da

Zastajući na onom mestu on se zamišljeno zagledao u onu gomilu što se vidno hrabrila poslednjom pariskom vešću i njome oživljena, u jednom

— Ali moj muž neće ići, ja mu nedam. Pa se ona žena još jače i strasnije privi uz snažnu mišicu čoveka i po onom pokretnom utisku na njenom licu, što je u jednom trenutku kadar da je izrazi svu, Jurišić na jedanput oseti da je ona,

— Videćemo. i nešto kao neki skriven, mračan greh, sinu u njenim očima. A za sve vreme razgovora ona je sa onom drhtavom i strasnom nežnošću koja muti um, stezala mišicu svoga muža i prkosno tvrdila da će biti samo ono i onako

kako za njim zveckaju zvrčkovi niklenih mamuza pa ga obuze neko snažno osećanje pouzdanja i čudno neko zadovoljstvo slično onom kad se čovek nalazi na velikoj visini i kad vlada nekom velikom snagom.

Onda uze sa stola sliku svoje majke i poljubi je nežno, pa to isto učini i sa onom slikom verenice, a zatim obe spusti u sanduk.

— Dole! Dole! Doleeeee! — Ženo, ej, ženo; Čuvaj mi obe radnje! — Pošlji fotografiju dece! — Do viđenja na onom svetu! — Stoko! — Drž' polucilinder! — Prvog mi rok menice! — Pazi, na radnju, pazi na radnju! Zbogom! — Ura! Ura!

I on je osećao: kako ludilo ljudske prirode sve više podleže onim mračnim i tajanstvenim silama, kako svom onom neuporedljivo snažnom i drhtavom strašću raste, širi se, izbija u punom besu ove neobične, ove lude zvezdane noći kad

je jednim svojim krajem polovinu zlatnog zalazećeg kotura i taj oblak, mutan i čudno hladan, mešao se naglo i gubio u onom žarkom crvenilu požara što je buktao kao da je zbilja pun plamenog i krvavog žara.

Njegov pogled zamagljen maločas napetošću i nasilnošću rizičnoga rada, izgubljen sad u onom crvenozlatnom ognju, najedanput jasno vide samo vijugave, zmijolike linije žene sa kojom je toliko puta posmatrao

Afrika

Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće. Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti Negrijeri, tamnice za crnce kojima se trgovalo.

Šef Alepa šalje u selo mladića da skupi pagajere koji će upravljati pirogom. Posle pola sata čekanja dođe, onom stazom preda mnom, prvi mladić. Prilazio je hitro, češući se jednom rukom po glavi, noseći u drugoj usko kratko veslo.

Njih je život odnosio iz moje blizine, ali ja nisam nikada prestajao osećati njihovo prisustvo u onom kompleksu bogatstva koje čini da nam je život drag.

kakvom beskrajnom ekranu, pokazujući nam iz kakvih je sve lepota sačinjeno ono što se zove život; i čega će nestati u onom što se zove smrt. Ni sa jednim nisam vezivao svoju misao.

Život je hteo da prijateljstvo bude isto tako svetlo kao i ljubav, i sada, kada nisam plakao za onom koja je daleko, moje su suze, izgledalo je besmisleno, kapale na ruke jedino što sam se rastao sa jednim starim

To je svadbena noć tam–tama, i niko u njoj ne sme ni da deli, ni da bira, a teško onom ko bi o njoj sudio. Oko ponoći se vraćam istim onim putem u kampman, praćen upaljenim lampama koje nose obuveni starac

Ovde, u onom predelu isto tako obraslom divljim savanskim biljem, tropskim šumicama, pod isto tako žarkim talasima sunca; sve čega

U stvari pred selom se nalaze dva džinovska fromažea stara, svakako, nekoliko vekova. Selo je skoro identično onom koje smo videli dan ranije, a koje se zove Kumi. Iste crvene terase, ispucani zidovi, fetiši, kokoši i koze.

On za vreme dok razgovara sa mnom izdaje i druge zapovesti: upravlja svojom kraljevinom. Mladići, u onom prethodnom dvorištu, skupljeni su za regrutaciju i sad se drži savet kako da se sprovedu dalje do francuskih vojnih

Kažem vam, dragi gospodine, da je Martinik ne samo lep, već i stvarno lep. Kako ćete se vi osećati divno tamo sa onom mladežju koja je i stvarno lepa i koja stvarno neprestano peva. O i plače!

elisa, koja je vrlo često iznad vode, tutnji kroz prazninu, i nas nekoliko koji ne patimo od morske bolesti ostajemo u onom malom fimoaru na krovu. Tu su svi bledi, dosta skočanjeni, sabijeni u uglove nad knjigom ili otegnutom partijom šaha.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Đurđe mu je govorio: „Nemaš prava, matori! Nemaš prava, de iure!“ Trifun je već pripadao onom polku u Brodu, u pehoti – barunu Janusu – iako je i on protestovao, protiv nepravde, i dalje, u Temišvaru.

Mislila je, za trenut, dva, na njega okrenuvši od njega glavu, sa onom ljubavlju, koju je pre osećala, kad bi im se nameštala, uveče, postelja. Ali to je trajalo samo trenut, dva.

Mogli bi trgovati. Brzo bi se obogatio. Zašto priča sve o Kosovu? Što spominje cara Lazu? Čemu ta jadikovka o onom što je davno prošlo? Zar ne vidi da se neki čudan svetac napravio? A uobrazio da je na njemu ostanulo carstvo.

Gospoža Evdokija, koja dabogme nije znala šta Pavle razmišlja, sedela je ćutke. Protivno onom što je očekivao, njena ćerka, međutim, opet mu je brbljala svašta, kao i dan pre.

Ćerke materi, sve, ne kažu. Ćerka joj je, međutim, sve ispričala, šta bi, na onom proplanku. Ona je to oprostila i nije rekla, ništa, Božiču. Božič bi bio ćerci leđa polomio.

Evdokija mu, međutim, podviknu da nije potrebno da joj govori, kao što joj je pridikovao onaj šokački sveštenik, na onom proplanku, na putu u Gran.

A počeće ona koju budu izabrali, to veče, kao najlepšu, među Venerom, Junonom, i onom trećom, koja je ocu iskočila iz glave.

Smejali su mu se obojica Božič mu doviknu: „Alal onom, koga je ova mala, noćaske, u krevetu imala!“ Za trenut se činilo kao da Isakovič hoće da skoči iz kreveta, ali je

A on, on se ne bi ženio, balavicom, nikada, nikad se on ne bi ženio sa onom čiji je nos, još nedavno, bio u sudžuku. Bio je prišao Tekli, zgrabio je za ruku, da je digne i izbaci.

Hoće da prođe kraj sreće, koja mu se ponudila. Sreća je bila u njenoj ljubavi, koju je, za njega, osetila, odmah, na onom putu, u onoj šumici, među bulkama pored puta. Čekala ga je. A on se eto, bezuman, za udatom ženom batrga.

Ne valja dražiti ženu. Đurđe je odmahivao rukom na to. Trtljaju, veli, žene, o onom što ne znaju. Niti će Kumrija napustiti svoju decu, zato što im se matori otac poajgirio, niti će ta mlada Mahalčanka

U takve dane, tamo, ljudi beže od Sunca i skrivaju se, pod drveća, u hlad, pa spavaju ošamućeni. A teško onom ko ih budi nehatno. Može da, u trbuh, dobije brisu!

Teodosije - ŽITIJA

Jer ni taj monah ne beše prost, nego iskusan u onom što je govorio; rekao bih, od Boga poslan bejaše. A mladiću, dok slušaše o inočkom životu i usrdnosti za Boga i

Kada su ušli u Svetu Goru, raspitivahu se o onom koga su tražili, da li je ovde došao, opisujući uzrast mladosti i lepotu lika.

Jer radi toga mu se i javila kao onom koji dobro deli, jer u svemu beše izvršilac jevanđelskih reči, i naročito se ovih veoma sramio, kada Bog kori našu

A sveti, još stojeći na molitvi i blagodareći Boga na onom što se dogodilo, sa suzama reče: „Slava tebi, Gospode, slava tebi, čovekoljupče, slava tebi, premilosrdni, slava

drveta učiniše da i od raja i od Boga bude odagnan, tako i na prepodobnoga zavist podigoše, i pošto se zajedno sa onom pokvarenom zmijom dogovoriše, napregoše sve snage da ga mnogim napadima od stene i od peštere odagnaju.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Od svega stanovništva centralnog tipa Mijaci su najmanje bili izloženi onom poznijem razvitku jezika, odela, života i navika, koji je jako zahvatio moravsko-vardarski varijetet i prouzrokovao

Između ovih brežuljaka su uske ravnice oko krakova Goleme reke, koja protiče kroz Resen. To je, zajedno s onom ravni oko jezera ispod sela Caridvora i Drmeni, najplodniji deo kotline.

Najveći deo ziratne zemlje pripada Srbima, naročito u Sremu, u zapadnom Banatu, i u onom delu Bačke koji je u uglu između Tise i Dunava, poznatom pod imenom Šajkaška. Srbi seljaci su često bogati.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

000 dinara? ĐAKOVIĆ: I dve i tri i četiri... ali ja neću da vas ucenjujem, zadovoljiću se samo sa 1.000 dinara, što sa onom prvom hiljadom čini dve hiljade. SPASOJE (uzdahne): Dve hiljade dinara?!

Pođite, molim vas, redom, pa gledajte na šta on udara? Hoće da poruši onom čoveku brak... SPASOJE: I to jedan srećan brak! ĐURIĆ: A brak je gospodine, jedan od prvih osnova društva!

Pa da, učinio sam sve, dostava je već pred policijom, imenovani su i svedoci, sve, sve, sve je učinjeno. Više nego to, onom policijskom agentu kojega ste mi uputili kazao sam u deset i trideset da bude ovde, jer sam u to doba pozvao Marića!

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Zamislih Melaniju kako stoji za katedrom s onom svojom bezbojnom kosom, očima i svim ostalim i odmahnuh glavom. - Ne verujem da sam sposoban da napišem takvo pismo!

Setih se da bi skočila uplašena iza sna, a zatim ne bi uspela da zaspi do zore razmišljajući šta će biti s onom crvenokosom propalicom. Ne, to nije dolazilo u obzir! Stanika, takođe! Naša zgrada nije imala zvono.

- unosio mi se u lice dašćući, a zatim je počeo da se cereka, i sada mi je bilo jasno zašto u onom stisku nije bilo ni prekora ni gneva. - Nije odgovorila! - rekao sam. - Ne laži! Ja ću već pronaći ta pisma!

Pričaj! - dahtao mi je u lice, a u njegovim očima bilo je osim radoznalosti još i ponosa: ta starka je, ipak, podlegla onom nečemu u Galčevoj krvi. - Ona ti je morala dati neki znak?

Pomislih na ulice pune šetača i sustanara koji su igrali preferans u dvorištu pod onom šugavom kruškom. Pomislih i na milion drugih idiotskih stvari.

da uradim nešto slično; da sam ja jedno čudovište koje nije ni moglo drugačije da završi posle svega što je uradio s onom nesrećnom profesorkom. Govorili su o Melaniji kao da sam je silovao ili ubio.

Dan odmrzavanja biće dan njegovog novog rođenja. Tako je mislio i to je, donekle, bilo tačno. Prvo je, kao i pri onom ranijem rođenju, osetio bol. Zatim je video kako se neki ljudi s ogromnim glavama naginju nad njega.

Nisam znao da li da ga pustim da ode i živi sa konjima koji su na onom stupnju evolucije na kome je on bio pre nego što je rešio da se konzervira, ili da ga probudim u jednom još čudesnijem

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Čamči u glavi vrze se neki plan. Dok je u kavani, misli se kako bi dobro bilo ovom ili onom robom špekulirati. Kada trguje i putuje, onda opet želi kući i planira kakvu će veliku gostionu I kavanu načiniti.

— Šta ima novog? — Ništa, došli smo da se o onom jučerašnjem porazgovaramo. — E dobro, dakle kako mislite sa tom Krakovom? — Neka Čamča kaže.

Sutradan ih skinuše i ukopaše sa onom četvoricom. Pri odlasku komisije, još je gospodar Sofra sve dobrim vinom počastio.

— Ti imaš kome, al’ kome ću ja? U nesrećni čas što sam Šamiku za fiškala načinio, a o onom bećaru ni razgovora. — Mani se sad tog razgovora. Danas je sveti Stevan, bogzna hoćemo li idućeg dočekati.

Malo se zatežu, posle dozvole. I, doista, podiže joj Šamika spomenik. Lepa mramorna ploča, i genije, baš po onom planu kao što je u novinama. I stihovi su izrezani.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

njima i tu, pod strmim, starim stazama Pečuja, ispod zapuštenog groblja, na utrini, isto onako brzo kao i kod kuće, u onom sivom, maglovitom večeru, što kao kiša pada u baruštine, ali je ovde proletnje veče rastapalo ih u beskrajno plavetnilo.

Zasitivši se, poslednjih dana, pred polazak, u opštem plaču i kukanju, svojih žena, pri onom metežu i mukama do mile volje ih ljubeći i tukući, oni sad nisu išli da traže žene.

Ni tamo, ni onamo više ne vodi njegov put, nego na sasvim drugu stranu, po tuđoj volji. Sa onom strašnom ranom što mu se protezala od grkljana do desnog ramena, zar nije uzalud, mesecima, ležao nepomičan, nad utokom

misli, mada mu beše zahvalan što mu čuva ženu i decu, sećao se tada brata, sveg sitnog, besom koji se oseća prema onom koji nije prisutan. Sav njegov krpež, sitničarenje i trgovanje činjahu mu se tako smešni.

Nepoznata zemlja, po kojoj je ratovao, sasvim ga je zamorila, a imao je i mnogo mrtvih. Sastanak sa onom matorom Princezom grizao ga je u mozgu kao neki crv, a nekoliko dana bilo mu je neizmerno žao svoga sluge Arkadija,

zelenim brdima, u ovoj praznoj ulici, po kojoj su ubijeni ležali kao lutke šarene, a ranjeni jaukali u mukama, ali i u onom drugom svetu, u tišini, meću mrtvima.

Sve pripada onom ko se nađe u blizini, a ne onom ko se skita kao Ciganin. Onaj koji je izdržao pomor stoke, kad su došli, bez vike i

Sve pripada onom ko se nađe u blizini, a ne onom ko se skita kao Ciganin. Onaj koji je izdržao pomor stoke, kad su došli, bez vike i dreke, izdržaće i budućnost i neće

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

), i to baš na onom mestu na svom telu koje je njegova majka prvo pipnula posle krađe. Ako joj se, zbog velike želje za hranom i sl.

Ključevima dotakne dete u usta, pa ih premije i onom vodom zapoji (dete)“.⁶ U jednom krugu magijskih postupaka progovaranje se postiže i ritualnim udaranjem deteta izvesnim

U Bosanskoj krajini „zaveže mati ili babica novorođenom djetetu na onom komadiću pupka što će otpasti mrtvi uzao, pa kad djetetu bude sedam godina, daje mu da uzô odriješi i dijete će biti

ženske poslove, pa su samim tim i nešto što je „nečisto“. Ocu, posebno onom mladom, koji još nije stekao autoritet u svojoj porodici, zazorno je da pokaže bilo kakvu brigu ili nežnost prema

“ Otac se bavi decom starijeg uzrasta i to, pre svega, onom muškog pola. Sin u našoj tradicijskoj kulturi „prirodno“ pripada ocu koji je njegov glavni vaspitač i uzor.

Zanimljivo je da u savremenim „prvim knjigama za decu“, u onom modelu socijalizacije koji one posreduju današnjem detetu, ove vrline zauzimaju prilično nisko mesto; čak se u njima

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Bangavi Zeka viri kroz skalu, tačno na onom mestu gde piše Hilversum P, i opisuje nam šta se događa napolju. Na kutiji sedi naš instruktor sa slušalicama na ušima

sa senkom brda, i gde su oni smeli dečaci što su iskakali iz voza i trčali stazom uz prugu na mestu zvanom Bradina, na onom usponu, preskačući skretnice trčali kroz visoku travu samo zbog toga da mi se dopadnu: donosili vodu u vojničkoj

na leteće krave, ne sedi uopšte on, već samo ono što je preostalo od njega posle svih okršaja i trošenja tamo gore, u onom oblačnom gradu na koji neprestano pada smog — osećao se kao sopstvena ljuštura koja nosi njegovo ime, prezime i osmeh

Nalazio se, naime, u onom blagoslovenom stanju kada je moguće prizvati bilo koje od dragih, izgubljenih lica na ovu Terasu, čak i one koji leže

I u onom blagoslovenom trenutku, kada bi ih se dotakle muške ruke pozivajući na igru, u času kada je bitka izgledala sasvim dob

I, odjedanput, izgledaće mu kao da nikuda nije ni odlazio. Glupe li kuće. pomisliće dok bude sam sebe gledao u onom stanu od kartona što podrhtava kada ispod njega protutnji autobus ZZ, u onom tamo gradu, gde se plaćaju spavanje, voda,

pomisliće dok bude sam sebe gledao u onom stanu od kartona što podrhtava kada ispod njega protutnji autobus ZZ, u onom tamo gradu, gde se plaćaju spavanje, voda, vazduh, toplota i asfalt ispod kola. Tamo gde se plaća čak i cveće.

I dok tako vozim ispod njiva mojih predaka, počinjem da se smejem kao lud, sećajući se, šašave lekcije o sofistima i onom filozofu koji je mogao da dokaže da jedan zec nikada neće uspeti da prestigne kornjaču na trci do beskonačnog.

— Stalno me zasmejava; on je počeo! — Tišina! Gde je kristal-šećer? Zaboravio? Trk, šta čekaš? — Šta je sa onom starom salom za igranke? — Srušena je. — A jezero? Kupaš li se u njemu? — Isušeno je.

Matavulj, Simo - USKOK

Pričaše: „Odoh onamo da kmetujem. I častiše me. Prvu veče zaklaše njeku crklotinu — a i čim će da se utovi stoka u onom kršu? Ja na silu pojedoh njekoliko zalogaja, a njih tri brata pojedoše sve, i još oglodaše kosti!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Ne treba se čuditi što je delo, u onom trenutku, izazvalo buru negodovanja: cilj svake službene pedagogije, i danas, jeste podučavanje redu i poslušnosti, a ne

Pri onom zaošijavanju i bacanju zecu se istegnu uši, i kakve je onda dobio, takve mu ostadoše. Austrijski pisac Feliks Miterer

Ovakav odnos prema poeziji, srdačna raspričanost i vezanost za svakodnevno i prolazno, već u onom trenutku bili su štetni za bolji pesnički glas.

Koncepcija je izrazito romantičarska, iz današnje perspektive uska, nacionalno samoživa; u onom trenutku, ona je bila opravdana, u skladu sa sudbinom plemena kojem je pesnik pripadao.

Možda je najviša vrednost njihova upravo u tim odeljcima, koje u ovom ogledu obilato navodim. Takvih opisa ima i u onom širem, manje vrednom delu Ćopićevog opusa, o kojem ovde ne govorim.

Vođen intuicijom deteta, pesnik zna da lepota života nije u onome što jeste, već u onom što se sluti, što bi moglo biti, što negde možda postoji.

Bavio se i novinarstvom, i to onom, najgorom njegovom vrstom: političkim novinarstvom. Umro je u bedi. Mnogo kasnije, na Banhimskom groblju u Londonu,

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŽUTILOV: Sva će se arhiva pocepati. Ko može trpiti madžarske protokole u vojvodini srpskoj. NANČIKA: A šta ćemo s onom obligacijom kod Nađ Pala? ŽUTILOV: Ja sam ti kazao da je madžarski jezik kasirat.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

učio, koji je učio nadohvat i po slučaju i čije znanje uopšte je bilo neveliko, nesistematsko; nesigurno i haotično. Onom što je sam znao i kako je umeo i mogao, Milutinović je učio svoga đaka, više mu otvorio volju na čitanje no što mu je

Narodni jezik i književni jezik ne poklapaju se potpuno, i, obratno onom što je Karadžić očekivao, književni jezik, školom i knjigom, znatno utiče na narodni jezik.

To je bio i jedan od najdarovitijih ljudi koji su postojali u srpskom narodu. On je pripadao onom jakom naraštaju koji je u početku XIX veka stvorio današnju Srbiju, naraštaju tolikih genijalnih vojskovođa i diplomata.

On nije uspeo u onom što je u prvi mah zamišljao: da narodni jezik, bez ikakvih pozajmica i stranih uticaja, postane književni jezik, nije

marta 1901. godine. Jovan Ilić pripada prvom omladinskom naraštaju, onom koji se u književnosti i u javnom životu javio pred 1848.

On je pripadao onom dalmatinskom naraštaju koji je imao da oslobodi Dalmaciju od apsolutne prevlasti talijanske kulture.

JOVAN GRČIĆ MILENKO Grčić pripada mlađem naraštaju omladinskom, onom koji se javio posle velikih pesnika nove škole. Rodio se u Čereviću, u Sremu, 1846.

« U tome intelektualnom vrenju u Rusiji mladi naraštaji traže nove izvore istine i nalaze ih u onom velikom pozitivističkom pokretu koji se posle 1848. javio kao reakcija protivu idealizma i romantizma.

za Srbiju naučenost, kao god oni za nas žirom ugojene svinje, nabavljali, za kratko vreme kudikamo iza nji’ u svačem onom izostati od čega ovako pritisnuti i skučeni potrebe imati ne smemo i ne možemo.

— Okrećući glavu od »blede sadašnjosti«, sa željom da izbegne život koji ga je pritiskivao i gušio, on se okretao onom što je nekada bilo, »sedoj prošlosti«, i jače no ijedan srpski pesnik osetio visoku poetsku melanholiju mrtvih stvari,

zabavljaju naše oči i naš sluh, ali nema pesnika neposrednijih i iskrenijih osećanja, koji više govore našem srcu i onom što je najintimnije u našoj duši.

Tom svojom slobodom i odrešitošću Nedić se odlikovao u onom vremenu kada su u srpskoj književnoj kritici vladala opšta mesta i kada se iz naivnoga patriotizma o piscima govorilo

Sremac, Stevan - PROZA

Kao Herakle na raskrsnici, razmišljaše Jova: hoće li trnovitom stazom dobrodjetelji, ili drugom, onom utrvenom i cvećem posutom stazom, i naposletku se reši da udari ovom poslednjom.

je on kupio, nego se još sam dobrovoljno ponudio da ga rastura, i rasturio je ravno četrdeset i osam komada; jedan je i onom Švabi Kristijanu utrapio.

onako nisu grešna, on je zameni jestastvenicom, i otpoče sa zoologijom: — E, deco, sad ćemo da se razgovaramo malo o onom što svaki od vas u kući ima. Mir! Ustan’te! (Deca ustanu.) — Sed’te! (Deca sednu.) — Tako!

Radičević, Branko - PESME

Soba niska, a dosta i tesna, Oko stola sedi raja besna, Raduje se onom vinu lednu, Pa svećicu zapalila jednu: Gori sveća kao da izdiše, Al' de raja da zapali više, Kad vesela štono god

Zato, braćo, budimo veseli, Blago onom kom se dan još beli! Grobnica je kućica opaka, Zato mrtvim budi zemlja laka.

patko! srećo nad srećama, Blago onom ko se vama masti! Pa potrči gore ćelijama, Kada tamo, kako s' upropasti! Ja opazim crna kaluđera Što me jutros u

provalija, Ode gledat mrko unaprijed, Onda pruži tu desnicu ruku, Okom planu, riječ progovori: „Tamo, braćo, za onom planinom Gnijezdo je ponajžešće guje, Tamo živi stari Mustaf—aga Što nam braće puno ucvijeli, A najljuće mene je

Još oseti se onom grdnom jadu Da on mu divnu prisvojio mladu, Pa želi njemu još više neg' pakô, Jer njemu s' čini e umire lako; Pa

II Sunašce granu, sve na zemlji živnu, I glednu gore onom suncu divnu, A sunce opet divno s' razigralo, Pa ljubnu dole veliko i malo.

Grom se čudi, kad ga u boj vidi: Takog brata ni munja s' ne stidi! Mileta je otišao zorom, Da lov lovi onom čarnom gorom, Ema što će, mora štogod tući, Mora doma kaka plena vući: Kad ne idu čete na Turčina, A on traži

oživela cela, Svud oruže kroza maglu sevka, A čuje se junačka popevka, Mač i konjic i ta duga puška, — Blago onom ko je glava muška!

Nojca ode, a beli se zora, I beli se čador do čadora; Dva okola jedan prema drugom Pružila se onom ravnom dugom, Dugom, brate, dugom i širokom, Jedva bi je premerio okom.

Pomoz', Bože, puče jedna diljka, Pa istera oko na potiljka, Al' ne, pobre, onom srpskom sinu, Veće pustom srpskom dušmaninu.

ga izdaše, Pade konjic sa gosom u travu; Skoči Turčin Nedeljku po glavu, Al' je Srbin začas već na nogu, Pa se moli onom veljem Bogu I vije se zemljom i travicom A bratimi s puškom ubojnicom, Te iz trave junak posegnuo Puškom malom Ture

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

čisto mi se čini da je krenuo nazorice za mnom sa onom svojom sikirom. Hm, svetac? A šta će njemu sikira kad je svetac?

— Krenuo, brate ...Ogoljelo se, obosilo. Što nije pojela sirotinja, to dušman oteo i poharo. Ovo ja za svoju dušu, onom sto prvom rukom. Kad propada dušmanska sila i država, što da se i ja ne ovajdim.

— Eh, samo da nije puste žeđi! — šišti on izgubljenim glasom. I da mu je znati šta je s onom budalom, starijim bratom, Mikanom, koji se tuče tamo negdje pozadi, iza džamije. — Pazider kako tutnji u džamiji.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Stalno ga nešto bockaju. Te nemoj ovo, te ne smeš ono, te ovo nije tvoja stvar, te o tome treba mi da kažemo, o onom nisi smeo bez pitanja. Stalno neke trzavice. Očito, hoće da mu ospore vlast.

Ne prekidaj me, beže... Tebi se žuri, a meni treba mnogo vremena. HASANAGINICA: Treba vremena i onom detetu, koje ste svi zaboravili... MAJKA HASANAGINA: Ko bi od aga čekao sedam godina da mu se rodi prvenac?

Pojdem. Donese ona bademe, pojdem i bademe. Pita oćeš li kafu, kažem oću. Donese ona kafu. Popijem. O onom još ni reči, samo je gledam. Pogledam je ovako, skroziram je, vidim, vrućina joj.

Ni hrana ne stiže redovno! Šta to znači? Znači: aga ima neke velike brige! Sve ide u prilog onom kako sam kazao... HUSO: Bolje da pitam Sulja... (Prilazi Sulju i Ahmedu) AHMED: Ti to, bogami, prilično uspešno!

HASANAGA: E, kad bi on mogo sve ono što oće! JUSUF: Nije reč samo o njemu. Reč je o onom koga on traži za zeta. Ko zna s kim ćeš imati posla. HASANAGA: Ništa on meni ne može.

HASANAGINICA: Kome najbolje? Tebi ili meni? Jesi li se ti upitao kako ćeš jednog dana onom detetu da pogledaš u lice? Da i razumem što hoćeš da me udaješ, al kako da razumem zašto toliko žuriš?

Nije zgodno, kašće pravim se važan, a ispašće i da im pridajem veliki značaj. A da izađem u onom u čem se zateknem? Ne valja ni to. Kašće da oću da ih uvredim, da omalovažavam. Nemo da zaboraviš da to rešimo.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

A ovamo opet s njime se viđa; govore, on joj dolazi, i muž joj ne zna zašta je sve to... kud će joj duša i telo na onom svetu?... Grešno je to, grešno... Majko Bogorodice! I otpoče da se krsti, šapuće molitve!

— Umudri me, slatki Gospode! ... Oh, grešna i crna ja! — I misao o grešnosti, mučenju na onom svetu zbog takvih nečistih misli, sve to iziđe pred nju u crnoj i strašnoj boji...

U onom mrkom zelenilu čokota, zgrčena, crna, s lulom iza vrata, držeći me za ruku i mrmljajući nešto u sebi svojim debelim, izb

Naforu nikako da dobijem od sveštenika sa amvona. Moram da se zadovoljim onom što je daje tutor s diskosa. Vraćam se kući. Kapija širom otvorena. Dvorište počišćeno.

I tako, da sama cele nedelje sedi, nadgleda kuću, čisti, održava je u onom redu u kom je pokojnik ostavio, da dete neguje, motri da je uvek čisto, obučeno, da se ne bi primetilo kako je bez oca.

Eh! I ponekad bi Anica padala, podavala se. Puštala bi da joj poigravaju prsa, snaga, da je obuzimlje i da se podaje onom, izvan pokojnikove kuće, zidova, kapije i drugom, novom, životu. A taj je život bio: Ita.

Kostić, Laza - PESME

kad te ugleda usred raja ono staro drvo, sviju jabuka pramajka, prva svetiteljka, grešnica prva, otvori joj se rana pod onom jedinom otkinutom peteljkom i zatrese se.

sad u pozorištu gluma sunčanog da blagu jednu spomenemo sen rad zadužbine hramu zvezdanom; a ona će pomoliti se, znam, onom što suncu krug pokazuje, što zvezdicama svet opasuje, da milostiv blagoslovi naš hram.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

»Blagodarim Vam na onom pozivanju Grimovom — otpisuje on Kopitaru —: ono mi može biti od velike potrebe i polze: Sad već savršeno znam kakovih

Na to se aždaja nasmeje pa joj reče: — Onde je moja snaga u onom ognjištu. Onda baba pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja kad to vidi, udari u smeh pa joj reče: — Luda ženo,

Moja je snaga u onom drvetu pred kućom. Onda baba opet pritisne grliti i ljubiti drvo, a aždaja opet u smeh pa joj reče: — Prođi se, luda

Čak u drugome carstvu kod careva grada ima jedno jezero, u onom jezeru ima jedna aždaja, a u aždaji vepar, a u vepru zec, a u zecu golub, a u golubu vrabac, u onome je vrapcu moja

On otide s onom maramom ocu i kaže mu sve po redu. Car kako vide lice na marami, odmah reče da je čiti njegov najmlađi sin, pa pošlje

na konju te za njom, ali pošto viđe da mu je đevojka odmakla, zakle je tri puta imenom božjim da stane i ona stade na onom mjestu na kojem se nađe; onda je on uhvati, te za se na konja vrže i prepliva na suho, pa se uputi jednom planinom

pred noć, ona mu reče: — Brate, sad će doći ljutit zmaj ognjeviti, sve vatra iz njega sipa, rada bih te zakloniti da te onom silom ne opali, hodi sakrij se. A Stojša joj odgovori: — Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok?

pred noć, onda mu reče: — Brate, sad će doći ljutit zmaj ognjeviti, sve vatra iz njega sipa, rada bih te zakloniti da te onom silom ne opali, hodi sakrij se. A Stojša joj odgovori: — Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok?

Čovek zgrabi vedro s mlekom, ispi ga, pa ga baci nasred kuće, i iziđe na vrata psujući. Za onom drugom sofrom svi su se najeli, pa je i preteklo mleka.

Ali da nešto zna onaj seljak što mu je upropastio vinograd, pa da ga pričeka pod onom kruškom što je na sredini vinograda, s puškom, ali da mete jedno zrno olova, drugo srebra, treće od zlata, a četvrto

sama s detetom, onda mu stane govoriti: — Moj sinko, ti misliš da je ovaj čovek kakav majstor kao što su majstori na onom svetu. Nije on onaki majstor, nego je đavo.

Mili bože, djevojke lijepe kao smišljene, ne znaš koja od koje ljepša, koja l' đeđernija. Tu vidi i starca sa onom bukvom o bradi, pa oko djevojaka sve poskakuje s noge na nogu.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Tako isto i s novci. Dok ih nisam imao, činilo mi se da mi je čitav svet velika, prazna činija. A sad mije, kao onom koji se prejeo, pa ne zna šta će od muke: ako ih nosiš pored sebe, pritiskuju te, i kao što je trska nekad šuštala:

5. VUČKO (donosi kafu), PREĐAŠNjE VUČKO: Evo kafa, ama za ćef. Oh, oh! Blago onom, ko će da gu pije. LjUBA: Odnesi majki. STANIJA (okreće se): Kjerko, ja bi ti sela. LjUBA: Pa ti sediš.

Zato će najprobitačnije biti za vas da se pomirite. ANICA: Šta, da se pomirim, ja da se pomirim s onom flandrom, s onom nesrećom, volim pređe crknuti. ADVOKAT: He, he, he, ništa je to, sledujte vi samo mome sovetu.

Zato će najprobitačnije biti za vas da se pomirite. ANICA: Šta, da se pomirim, ja da se pomirim s onom flandrom, s onom nesrećom, volim pređe crknuti. ADVOKAT: He, he, he, ništa je to, sledujte vi samo mome sovetu.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Mužu je sunce ona, doma zvezda, a dečici Majka, S njome rajska sreća, s njom zadovoljstvo cveta. PREDGOVOR Onom koji je s nemačkom literaturom malo više poznat, pašće može biti na pamet da je ovakovo što i u knjigama slavnog Vajse

(Savije val i počne srkati.) Bogme slatko; zato se međer toliko otimaju za kafu. Blago onom koji je veliki gospodin! Tu svakojaka jela, tu po dve-tri sluškinje, a ja sirota?

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

“ — a tamo, već vam je osam banki, a još niste načisto da li je trebalo dozvoliti onom putujućem glumcu da vas coki, ili nije?

E pa, lujike su neprestano u pokretu, neprekidno lunjaju, lelujaju i landaraju kroz varoš sa onom obaveznom velikom torbom, kombinacijom koferčeta, vreće za spavanje i nesesera.

strašno je ponosna na svoja poznanstva s visokim gostima i stalno pokazuje novine gde se kao o njoj piše, znate na onom mestu: „Beograd vid: „Ma zar je to dama? Života mi, mislila sam da je kec!

strašno je ponosna na svoja poznanstva s visokim gostima i stalno pokazuje novine gde se kao o njoj piše, znate na onom mestu: „Beograd“. GLAVA IV Ana vodi međunarodne razgovore u studenskom domu na Novom Beogradu.

I tako, reč po reč, tu ti se oni pomakljaju: padne jedna tučnjava u ogromnim količinama, dok je zec spavao sa svom onom vinčugom u sebi, i ne sanjajući da se bilo šta zbiva osim ružičastih snova o ružici. — Nu, čto slučilos?

su poznati kao fini i učtivi ljudi i zbog toga su se mnogi i povukli iz opticaja, kad već oćete da znate, po onom pravilu da „pametniji popušta!“ Tako im i treba!

Eskivirajte ih baš u onom trenutku kada, posle ne znam koliko muka, najzad pozajme neku bednu gajbu i kad im padne mrak na oči; kažite da vam se

Oni stvarno i naiđoše! Oči im ispale od muke na onom usponu, kao fildžani za kofijanović a naš tip svež ko rosa, svež, mislim, kao moj matori u ponoć kad mu dođe njegovo

I šta se dalje dešava? Kaže taj momak, novinar, što je nekada pisao čitave čaršave na prvim stranama listova, kaže onom sirotom povratniku što je došao da ostavi svoje koske negde oko „Ruskog cara“, kaže on njemu ili mu: — Izvinite,

pa oni su toliko glupi da nove košulje nose mesecima zajedno sa svim onim špenadlama kojima ih pakuju zajedno, Čarli, s onom plastikom oko kragne, zar nisi video? Pa oni su tu, Čarli!

Za ostalo ne garantujem! S onom cakanom poslastičarskom kapicom na glavi, bakuta iznosi na poslužavniku razna francuska foliranja.

—Šta je s onom prokletom kafom? — viče iz svog bunkera. — Može li kamilica? — vrišti maman iz kuhinje. Nestalo i kafe!

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Mogu samo da sluga budem i prosjak pred vratima zamandaljenim, otac koji me je oslepio za ovaj svet izvidaće me na onom.

Drugi je to način da ostanemo u krugovima poverenja, što se ukazuju čas u plodnosti, čas u pustoši, čas u onom što su nam drugi ostavili, čas u lepoti koju odjednom i sami možemo da stvaramo.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON: Zato, vidiš, što je pokojnik na onom zapisniku kazao još i ovo: „A dotle, dok se ne otvori testament, celokupna moja imovina ima se predati na staranje i

SVI (iznenađeno): Ide? MIĆA: Da, ide s njom. GINA: Je l' s tetkom? MIĆA: Nije s tetkom, nego s onom? SIMKA: Ama, sa onom devojkom? MIĆA: Pa ona je maločas otišla da javi da smo se mi uselili.

MIĆA: Da, ide s njom. GINA: Je l' s tetkom? MIĆA: Nije s tetkom, nego s onom? SIMKA: Ama, sa onom devojkom? MIĆA: Pa ona je maločas otišla da javi da smo se mi uselili. AGATON: E, onda to menja situaciju.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Šetao bih, zagledao u prozore, sedeo pred onom kafanom, ali... vreme je neumoljivo odmicalo. Trebalo je krenuti u logor, u šator na slamu, kod Traila, ili možda u

Koliko li njih leži još po jarugama i njivama. I iznenada mi pade na pamet, šta li je bilo sa onom patrolom. Mučila me je strepnja da ne naiđem na koga od njih, jer su mi njihovi likovi ostali u svesti, te su mi bili

U prisustvu komandanta svi smo se starali da otpregnemo konja i tako smo samo ometali vozare, koji bi se u onom spletu kaiševa umeli bolje snaći. Vojnici su pokušavali da dignu konja.

su bile spremne za prelaz, okretoše unazad i u besomučnom naletu, bez komande i reda, gazeći stoku i ljude, poleteše ka onom jedinom prelazu na mrtvoj reci Bitvi. A tu se sudariše sa novom kolonom.

Ljudi jauču... Pešadijska truba svira „napred“, sitno, drhtavo da se jedva čuje u onom šumu od treska i izbezumljenih glasova.

Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi, vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete.

Naš komandant puka je izdao naređenje onom komandantu bataljona, da razmesti svoje vojnike kao zaštitu artiljeriji. Prokisli i premoreni, šljapkali su mrzovoljno

U toku celoga dana bilo je neko napregnuto stanje, izazvano verovatno onom neprekidnom paljbom negde levo i pozadi nas. Pred veče komandant bataljona odazva komandire četa.

Iz jednoga šipraga istrčaše naša četiri pešaka i priđoše onom prvome. Sva se četvorica nagnula i posmatraju... nešto vuku, sigurno ga izvlače ispod konja. Jedan mu zadiže nogu.

Ona pešačka kolona nastupa, već je čelom svojim na ivici šume. Komandir sigurno čeka da i druga kolona priđe onom gumastom drvetu, te da oba naša voda dejstvuju. — Za prvi vod: tri hiljade pet stotina...

Smrklo se mnogo ranije. Sedimo kaljavi pod onom šašom i mračno gledamo preda se. Na otvoru se pojavi ordonans iz diviziona i predade komandiru zatvoren koverat.

Komandir je podelio bateriju na dva voda. Jednim je on komandovao, a drugi je poverio Aleksandru, da se nosi sa onom brdskom baterijom. Ja sam sa komandirom. Ne vidim bojno polje, ali po tempu paljbe osećam puls i tok pešačke vatre.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Zar on sa onom njegovom pipavom mirnoćom može da stvori ovakav život... gle kako se živo i veselo razgovaraju ! A ja...

— Šta je to bilo kod vas s pandurom? Sedite, reče on blago, pokazujući Gojku mesto. Gojko mu, koliko mogaše u onom strahu, ispriča šta je bilo. Kapetan zazvoni, uđe žandarm. — Kaži gospodinu Peri da ne izlazi još. Zvaću ga.

on opet zastade, očekujući Gojkovu reč. — O, gospodine... nikad i ne sanjam... — Dobro, dobro... verujem. Onom vašem drugu iz Brezovca recite da se čuva od pandura... To je, znate, čudan narod ... hoće da naplete svašta.

Ljubica sanja samo o onom što je izgubljeno, o čem se nekada snevalo, a Gojko se prvih nekoliko nedelja osećaše sav blažen, srećniji od cela sveta.

I šta bi je upućivalo na taj korak? — Dužnost, zakletva vernosti mužu, pravila morala... O, teško onom, ko bi samo pokušao pomutiti joj sreću, teškom mukom stečenu, davno očekivanu !...

Kunem ti se srećom i zdravljem!... viknu ona uzbuđeno, prilazeći sve bliže njemu. — Eno ih u Đokićevom kukuruzu... pod onom kruškom na sredini... Znaš njivu Đokićevu... čim se iziđe iz sela, odmah desno... — Znam... znam...

— Šta si tamo radila? — Pod kruškom onde... Gledala šta moj muž radi sa... sa onom Obradovom, odgovori ona tiho, lagano, ali joj srde lupaše da iskoči iz grudi, a dihaše brzo, brzo kao da se guši...

davi je nešto u grudima strašno, muti se sve pred očima... navališe neki burni osećaji, i ona sad ne misli o onom, koji prolazi, veseo, pored nje, ne vidi ga, nego se čudi šta to biva u njoj. Steže... sve više steže!...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

jal’ u tvome dvoru, Jal’ u bašči pod žutom narančom, Ćeno cvati čemin i ružica, Čemin s ružom lijepo miriše, Teško onom, ko za kim uzdiše! Kako, dušo, i ja za tobome, Đe te gledam, ljubit’ te ne mogu, Ali hoću brže, ako Bog da!

Blago onom bratu, koji ima seju! Seja će za brata tanku pređu presti, Tanku pređu presti, sitan vezak vesti; Blago onoj seji,

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

I vama, kao glumcima, ako ste vi uopšte glumci, to mora da je poznato! JELISAVETA: A pogotovu onom ko vodi trupu! MAJCEN: Prestani da me prekidaš!

JELISAVETA: Ne pamtim kad sam čula onakve izraze! SIMKA: Utopila je život u onom koritu! JELISAVETA: A muž zbog nje utopio život u flaši!...

Razumeš? SOFIJA: Po tome, kako ti govoriš, čovek bi i u onom koritu mogao da otplovi i da otkrije Ameriku! JELISAVETA (s verande): Sofija! SOFIJA: Šta je, šta gori?

Neću je više ni pomirisati! GINA: Znam kako nećeš! BLAGOJE: Nikada više! GINA: Plivaćeš ti za onom flašom! Kraul i beterflaj! BLAGOJE: To nećeš doživeti! GINA: Krpa ostaje krpa!

SOFIJA: Noćas, kad su mi odsekli kosu oni zlikovci! Ostala sam sama, neko je naišao, i ja, onako obeznanjena, u onom strahu i mraku, nisam poznala ko je, mislila sam da hoće da me ubije...

Htela je i Gina da pođe sa mnom, da se zahvali, ali mora da pere veliki veš! JELISAVETA: Nju će i sahraniti u onom koritu! SIMKA: Pravi razlog je što hoće da sakrije stid! JELISAVETA: Gina i stid! VASILIJE: Zbog čega stid?

Obesio se na Tatincu, o neku krušku! Jedna velika jeribasma, rađa po vagon! Obesio se onom žilom, kojom je tukao! A u ruci mu našli vidovu travu! Ne čuju...

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom, ali, svisnuću, to i ovde slutim, za gomilom onom, jednom, davno, mladom, pod sremskim vinogradom.

Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom, ali, svisnuću, to i ovde slutim, za gomilom onom, jednom, davno, mladom, pod sremskim vinogradom.

Što se mene tiče, protivno onom što se kod nas misli, meni nimalo nije stalo ni do te prošlosti, ni kakvog sam porekla.

Bežao sam zato iz njegove kuće i sedeo i vrteo se na onom točku koji u Beču igra onu ulogu koju Ajfelova kula igra u Parizu.

Gospodo, ovu čašu onom bosiljku što smo ga našli u svilenoj vrpci oko njegova vrata. Ovu čašu u slavu svetog Jovana, slave njegove, ikone stare,

Još jednu čašu za druga mog, za dan kad su ga doveli. Beše veseo dan, jesenji dan. Još jednu čašu svatovcu, onom koji se te večeri pevao u njegovu čast, slavnog generalštabnog komandanta banaćanskih bolnica.

U zgodnom trenutku punili su bolnice, sa previjališta. Radilo se po onom našem: gledamo se nemo, al’ se razumemo. Dr Dumić, iz Melenaca. Sima Aleksić, iz Novog Sada.

U San Vito, sutradan, izlazim na raport, onom majoru. On se smeje i kaže da sam bio poslat pogrešno. Veli, moj raspored je izvršilo Ministarstvo u Beču, ali

Bogdana Popovića, ta moja stvar jako je ljutila. Veli, ličnosti u toj Legendi ne odgovaraju onom što je istorijska istina. Ja sam tvrdio da odgovaraju onom što je napisao Brantom.

Veli, ličnosti u toj Legendi ne odgovaraju onom što je istorijska istina. Ja sam tvrdio da odgovaraju onom što je napisao Brantom.

Bio sam zaostao iza ostalih. A moje misli, jednako su još pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrižan, sa gorkim humorom, pričao.

da Vitorije, bili su smešni izgovarani rogobatno latinski, ali slušajući Ramoa, Lilija, ili Orfeja Monteverdijeva, sa onom zvonkom, melanholijom kojom se završava renesansa, mene je to glupo i tupo, kao iz bureta öe, dovodilo do očajanja.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Od nje ne beše ostalo ništa osim golog kostura. Samo joj je na glavi bilo malo kože i kose na onom mestu gde je Isus položio svoju ruku kad joj je oprostio grehe.

A gazda osta na mestu, gledajući dugo za njim, a potom se vrati u kuću da razmišlja o onom što mu je sluga rekao. „To je on govorio za moj život“, sinu mu u glavi.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Radoznalost moja postade toliko jaka da sam najzad, ne mogući objasniti ovo čudo sâm, morao prići onom starcu, te iz razgovora s njim doznam da je narodni poslanik i da mu je određeno u klubu da nauči govor, od koga je

sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Đokić je, bez sumnje, svoje namere osnivao na svojoj lepoti, okretnosti i svemu onom, što se devojkama dopada. Ali Ljubiša — ne znam.

»Dogovoriti se sa ovd. predsednikom za Saruka itd.« »Naći čoveka, da povadi zazubice ždrepcu«. »Spremiti onom buntovniku u A. što treba itd...« I učitelj nam izređa još čitav tevter ovakih beležaka.

— Jok. Tamo se ide zbog grešne duše, da se njoj olakšaju muke na onom svetu, a telu kako da Bog. — Znam, znam, čiča Pero, reći će koji dečko — ali ti se valjad’ ne moliš Bogu jednako ?...

veštu oku nije se mogla izmaći po neka munja, koja bezuzročno, samo za jedan mig, za jedan trenut sijne i nestane je u onom toplom i milom pogledu.

svaki je zastao kao okamenjen, odjednom se navuče bledilo na svima licima i sve oči ostadoše kao prikovane na onom bledom, smežuranom samrtničkom licu sa koga neprestano veje nekakva ledena stud...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

A ovaj, i ti se, gazda-Jevreme, uputi, npođu malo kroz kafane; sedni s ovim i s onim, obećaj ovom ovo a onom ono; pozdravi se i s onim s kim se i ne poznaješ. Znaš kako je, uoči izbora svi smo braća.

Piši ti sa tvojim ljudima paškvile. JEVREM: Drugom to da kažeš, jesi čuo... IVKOVIĆ: Ja tebi kažem, a ti reci onom kome treba! JEVREM: Nije te ni sramota: za jedan govor potegô kroz novine da se žali!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

i uvrćući nestrpljivo svoju retku a dugu broćastu bradu (jer brkova skoro nije ni imao, tako da je izdaleka izgledao sa onom retkom i podužom bradom; a bez brkova, kao kakav predsednik kakve američke republike).

— »Nema, gazda Đorđe«, — veli drugi — »ako taj tvoj Marko nije što bio rod onom našem Marku Kraljeviću, nikad on, vala, ne može take goleme brke da ima!

Jeste. On će dotle da poslužuje sve, pa čak i onog tamo neobrijanog u onom klopavom i raskokanom slamnjem šeširu, sa propalim perčinom, što se svi s njim šale, jer drže da imaju prava na to.

to sâm spisatelj smatra za dužnost, i uzima sebi slobodu da i o njemu koju rekne, kad je već o tolikima, pa i o samom onom Krsmanu dripcu, rekao. A posle toga, ćir Đorđe je mehandžija, gazda od kafane, dakle zaslužan čovek.

Sve je pojeo kapetan sa svojom alovitom tevabijom i sa onom »prokletom Jerinom«. (Tako mu odnekud pade na pamet da nazove Milisava predsednika, samo zato što je ovaj tu neki dan

I Borko zapeva jednu prigodnu pesmu za inat onom propalom režimu, pesmu Starina Novak i Knez Bogosav u kojoj se peva sa šta je Starina Novak otišao u hajduke.

A to je bilo na onom mestu u dopisu gde je spomenuo neki »oslonac« i nekakav »militarizam« Purka pandura. Dalje je povukao paralelu između

« Eh, slabotinje jedne. Ne bio ja tamo, dao bih ja njih onom Simonu šusteru, iz revolucije, što je »čuvao« dofena, — veli ljutito Sreten, a zatim nastavi čitanje: »Car se nalazi u

I sve to izgledaše kao neka samrtna voštanica Don-Pedru (pa i onom čiča-Milisavu Pajiću, starom predsedniku), kako se to duhovito izrazio naš Sreten. I čiča-Milisavu je preselo ovo veče.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

da, eto, ima sina, Pa iz kuhinje, gde su jela raznih vrsta, Doneo, u jednoj ruci, mleka i mandarina, A drugom rukom (onom na kojoj nema dva prsta), Pažljivo, kao kad vetar dune u obrve travi, Pomilovao bolesnog dečaka po glavi.

Šta je Ništa? Šta Nešto? Zametak zametka Prva je i nerešiva zagonetka. HEROJ Divim se onom porivu Koji natera koprivu Da se još u martu, Kraj truloga plota, Pojavi na startu Novoga života.

Nesvestan istorije i, u njoj, sudbine svoje, Izvan svih esnafa, staleža i naroda (U onom trenutku nacije nepostoje) Nigde, ni u najdubljem kutku njegove svesti Nema predstave o tome koje Platon, ko Henrik

Posle su došle ostale zbirke, da joj prave društvo. Da suzbijem studen u onom sobičku nabavim, kod jednog limara u Sarajevskoj ulici, plehanu furunicu, „ne veću od doboša”.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Ali to je kao i sa onom starom i jako ukorenjenom predrasudom, koju sam i ja, kao i toliki drugi, delio kao dete: da, u koliko se više silazi u

Rakić, Milan - PESME

No ja sam ipak retkost među njima: Ne ističem se rado. I sad, evo, Da ritam bude zvučniji, i rima, Ustupam mesto onom što je pev̓o Roksani nekad, neka mesto mene Otpeva opet pesmu svoju staru, I neka kaže čar ljubljene žene U svom

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Mislim, idu Turci u harače, pa na raju stravu udaraju. Kad boj čujem u Progonoviće¹, te ja potec' sa onom družinom. A kad tamo, muka i nevolja! Udarilo dvjesta haračlijah, poturice, ljuta Arnauta, na krvavu Radunovu kulu.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

“ a drugo, među muškima po čaršiji, kako, kao uvek, posle slave produžilo se veselje i piće u onom čivluku u Donjem Vranju.

Ispod čela su bile njegove uvek umorne, uvek upola otvorene oči. Onom drugom rukom držao bi Sofku na kolenu, a ona bi bila tada okićena i obučena kao već velika devojka.

| I zaista, Sofka posle nekog vremena kroz prozore odozgo ugleda Magdu. Izišla iz komšiluka i ide onom ulicom koja vodi pravo gore u čaršiju, gde je pazar i gde su ti hanovi. I bojeći se da nije zadocnila, gotovo trči.

ga do kapije, i odgledaše kako poštapajući se, presamićen, ide sâm, ne dajući da ga dete vodi, već zamahujući onom drugom rukom čak iza leđa. U tom i ostali tetini, stričevi, komšije počeše da dolaze. Dođoše i svirači.

više | njihne a sada i već svoje kuće da se nagleda, da je dobro zapamti, da je svu onako u naokolo, sa komšilukom i sa onom njihovom teškom kapijom, unese u mozak.

I uveri se da su katanci u redu, u istom položaju, u naročitom onom položaju u kakvom ih je on, polazeći, navlaš metnuo, da bi, kad se ovako vrati, mogao primetiti ako bi ih ko dirao,

koje mu Arsa podmetnu, da sedne, izvali se i tako ležeći čeka da ga Arsa izuje, već sede na onaj sanduk i podnimljen onom svojom malom ali rutavom rukom, sa dosta kratkim i nežnim prstima, čekao je da ga Arsa sasvim skine.

Oko vrata uzdignuta jaka nežno i meko milovala joj je vrat. Penjući se tom uskom ulicom i približavajući se amamu i onom ćošku za koji su morale da zađu i odatle pravo čaršijom naviše da odu u amam, Sofka je znala da će, kao uvek, na tom

I ona se brzo trže, popravi. Poče da igra, vodi, zanosi i onom drugom rukom iz sita oko sebe, na široko po dvorištu, po kući, čak i preko kuće da baca šećer i leblebije.

Svirače još nije hteo zvati k sebi gore, jer bi mu bili u blizini i zaudarali bi mu onom svojom neopranošću i masnoćom ciganskom, zato naredi da odozdo iz dvorišta sviraju.

Oslanjajući se o njegovo koleno izdizala se, da bi onom drugom rukom, zanoseći je oko njega i kao obgrljavajući ga, mogla do samih mu usta čašu prinositi.

Ovo od ujka-Stošinih!... Ovo od baba-Staninih, tetka-Magdinih... A međutim sve se više i kujna, sa onom silnom vatrom, vrelinom, i njihna ovamo velika soba spajala, sjedinjavala, i svi oni sve više bivali razgolićeni, sve su

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Mi ćemo za serdarom, u Katunsku nahiju, jer nas pripovijetka naša tamo vodi. On je uz Praćište išao pred onom četvoricom, pa pošto se podobro pope, pod jednijem sivijem kukom, gdje je uvijek običavao počinuti, sjede da napuni i

U dvorani čekahu ga ono petero; oborili glave a skrstili ruke. I on uđe pogružen. U istom onom uglu gdje se on prvom smjestio bio, stajaše ona cura, blijeda u mrkoj aljini odjevena.

Zar ovakva vila da vijek vjekuje s onom uzmom? Neće ni oni biti bez duše, govorasmo mi. Ali se prevarismo. Tu nedavno do’dio je neki stric Kićunov.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

— U onom gde nema mačaka). Pitalica ima sa raznim motivima. U njima se najčešće zbiva šala ili se ko izlaže podsmehu.

Na kukovo leto. Na sveto Nigdarevo. O svetom Nikad. O kukovu dne. Onoga sveta, prvog vašara. Platiću ti pola na onom svijetu, a pola kad se vratim. 2) ŠALjIVI Ako je i skupo, ono i ne valja. Boli ga zub pa ramlje.

— Znanje skroveno, imanje ukopano. — Neznajšu rđa bije. — Zlo je ko ne zna, a učiti se ne da. — Blago onom ko zna da ne zna, a hoće da zna. — Bolje je ništa ne znati, nego kojekako. — Tko više zna, taj bolje vidi.

— Bašta je prvi ambar. — Ako je i koliba, naša je. — Svak’ je od svoga mala gospodar. — Teško onom ko u svojoj kući služi tuđa gospodara. — Tuđa kora zube lomi. — Svak’ je u svojoj kući kralj.

— Što dalje sve bliže smrti. — Smrt je bliža nego košulja. — Smrt je varalica. — Ko se u bari udavi, onom drugo more ne treba. — Jedna (je) smrt, a sto uzroka. — Živi kadgod, a mrtvac nikad. — Muka živeti, a žao umreti.

Teško ovci s vukom putujući I pametnu luda slušajući. Teško onom koga vode živa, I još gore koga nose mrtva! Teško onom koga snaga hrani I onome koga drugi brani.

Teško onom koga vode živa, I još gore koga nose mrtva! Teško onom koga snaga hrani I onome koga drugi brani. Teško onom svakome junaku, Koji uzme vraga radi blaga.

Teško onom koga snaga hrani I onome koga drugi brani. Teško onom svakome junaku, Koji uzme vraga radi blaga. Teško sablji u strašivoj ruci, Džeferdaru na lošu junaku, — Još junaku —

— A ima li gore od bobove? — Ima: kad su prazne jasle. 4 Pitali miša: — U kojem selu najbolje živi? — U onom đe nema mačaka. 5 Pitao magarčić oca: — Što te ono danas zovu na svadbu? — Biće nestalo drva.

IMELA (MELA) Na kojoj bi se lijesci našla mela, nad onom lijeskom ima guja s dragim kamenom na glavi, ili još bog zna kakovo drugo blago pored nje (tako pripovijedaju: jer se

od nekuda obre veliki strašan bik i navali na njega da ga ubode i on jedva uteče; potom dovede bika i zakolje na onom mjestu i novce onda iskopa na miru.

“ Onda kralj progledao, i na onom mjestu načinio Dečane. VUČITRN (Vojvoda Vuk iz Hercegovine). Pripovijedaju da je nekakav vojvoda Vuk iz Ercegovine

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

ja mator čovek, pa sam došao đetetu, da me svjetuje, kako ću se ženiti;“ pa se vrati na trag, i otide onom starcu, da ga pita, kome ga je poslao po svjet!

pred noć, ona mu reče: „Brate, sad će doći ljutit zmaj ognjeviti, sve vatra iz njega sipa, rada bih te zakloniti da te onom silom ne opali, hodi sakrij se.” A Stojša joj odgovori: „Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok?

noć, onda mu reče: „Brate, sad će doći ljutit zmaj | ognjeviti, sve vatra iz njega sipa, rada bih te zakloniti, da te onom silom ne opali, hodi sakrij se.” A Stojša joj odgovori: „Sestro moja, kaži ti meni šta je njegov obrok.

sama s detetom, onda mu stane govoriti: „Moj sinko, ti misliš da je ovaj čovek kakav majstor kao što su majstori na onom svetu. Nije on onaki majstor, nego je đavo.

” Na to se aždaja nasmeje, pa joj reče: „Onde je moja snaga u onom ognjištu.” Onda baba pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja kad to vidi, udari u smeh pa joj reče: „Luda ženo!

nije tu moja snaga. Moja je snaga u onom drvetu pred kućom.” Onda baba opet pritisne grliti i ljubiti drvo, a aždaja opet u smeh pa joj reče: | „Prođi se luda

Čak u drugome carstvu kod careva grada ima jedno jezero, u onom jezeru ima jedna aždaja, a u aždaji vepar, a u vepru zec, a u zecu golub, a u golubu vrabac, u onome je vrapcu moja

” Kad kralj razumije, pušti ga u kamaru ka đevojci, a on naredi te je okuplju onom vodom. Kad prođe dan i noć, đevojka ostade čista i zdrava od gube.

je više mogao ne žaleći onijeh sto cekina što je za ticu izbrojio, nego što se prevario i izgubio sreću na ovome i na onom svijetu, i kukajući otide doma.

Došavši ona kući svuče se i haljine ostavi u sanduk pa odmah k vatri kao i prije. Carev sin po tom zađe s onom papučom njezinom da je traži po svemu carstvu ogledajući svakoj đevojci papuču na nogu, ali kojoj duga, | kojoj kratka,

Cara stade lelek za sinom a konja vriska za onom ženom, dok zavika konj: „Sada | mijenjajmo sina za sina, a otac da mu je prost.

ja mator čoek, pa sam došao đetetu da me svjetuje kako ću se ženiti;” pa se vrati natrag, i otide onom starcu da ga pita kome ga je poslao po svjet!

Sveti Sava - SABRANA DELA

“ (Mt. 10, 38) Oni koji ga iskuse posleduju onom koji reče: „Hodite k meni svi koji se trudite i ja ću vas umiriti. Uzmite na se igo moje i naučite se od mene, jer sam

Pošto smo već dovoljno s Bogom ovo rekli o duši njegovoj, lepo je da kažemo i o onom što je najbolje za telo njegovo, i o hrani uzakonimo i o drugom životu u sastavu manastira, o čemu treba ne manje da

pre suda zlo izabraste, i naneste toliku štetu ne toliko njemu, nego i sami sebi, a sa vama i drugima, a kao onom i samima sebi pogibelj sa njim pokazavši!

(Mt. 18, 22) Upodobi se onom ko se upodobio Gospodu da nam snishodljivo sudi, i ako to zapušta, ili krijući čuva pravdu, kao nemilostiv i zbog svoje

13, 46) Hrista, radi koga sve ovo učini, i upodobi se zapovesti onom mladiću, kome, zapovedavši, Spas reče: „Ako hoćeš spasen biti, idi i razdeli sve imanje svoje ništima, i, uzevši krst,

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Da vašu patnju ponesem u sebi... MANOJLO: Nemaš ti pojma šta si napravio! PROSJAK: Onom starcu izlečio sam čvorugu! MANOJLO: A bez te čvoruge ne može da ga prepozna ni njegova rođena kći!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Črez dugo vreme bude tvrd kao gvožđe; onda se hoće mnogo truda za pretopiti ga i preliti. K onom šta su čuli, ako jošte vide i priklade nevaljale, ako ne imaju koga ko će s njima upravljati i od zla odvraćati, ostaju u

A za istinu, koja je sama zlato uma našega, ne staramo se toliko. Što je ko ispočetka čuo, pri onom ostaje; ne damo sebi truda za istražiti i raspoznati prave znake čiste istine; a što je gore, ne smemo ni misliti,

No, kao da je nada mnom nekakva sudbina bila koja je svim njegovim izmišljenijam smetala, a meni u onom svem što nakanjujem pomagala.

Človeku, kad se što u noći prividi, šta je potreba da čini? Da se nimalo ne plaši, no da slo|bodno pristupi k onom šta mu se prividi, pak će nama[h] poznati da ono što mu se prividilo ili je sen ili panj, ili kakova libo vešt od koje

Što vele? Mole se bogu za nas. E, moja braćo, teško onom ko hoće da se za njega drugi bogu moli! Da za tebe drugi jede i spava, nisi rad; a ono što ti je najpoleznije i

Lete jedan za drugim kao gavrani, pak sve istražuju gdi je ko umro; ni na onom svetu duša čovekova od nji[h] s mirom ne može ostati.

Episkop: „Dosta već, Malenica kukavče! Ala si, brate, kao oluja; teško onom koga ti okupiš i zapopadneš! Lašnje bi ko od gladna medveda utekao nego od tebe!

| koji poznavajući cenu bogodane svobode uma samo na dobro je upotrebljavaju; kako u dobru postojani, tako i u onom što poznadu za bolje i poleznije, razumom i slovesnostiju upravljajemi, k izmenjeniju, koje njihovo ispravljenije,

Želja k učeniju bila je načalni uzrok da sam ja svu volju izgubio u onom sremskom raju, to jest u Fruškoj Gori, u [H]opovu, duže prebivati.

No, zna se i ovo: da teško onom opštestvu gdi se nikakvo ispravljenije ne uvede dogod ne soizvole i ne ushoćedu i kasapi, i bakali, i lončari i pročaja.

se neiskazani[h] i neopisani[h] krasota nagledali u Bolonji, u Florenciji, u Pistoji, u Luki, u Pizi i prosto u svem onom zemnom u Italiji raju, velika bi se knjiga hotela.

Šta je bezdna i propast? Ništa sprama onom kud smo mi propadali! Ništa nije jadnije slušati nego gdi daske oko nas škripe i balvani ispod nas ječe.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— reče Osinjača, a zabašuri svoju zabunu kašljem. Controna zapoji Čmanjka tri puta onom vodom u kojoj bješe gašeno ugljevlje i otide odnijevši za svoj trud vrč vina.

Ne pade ga ni koliko poplat da pokrije, ali je i to neobično u onom župnom mjestu, gdje je vazda kopnina i gdje bajam cvjeta oko Svijećnice. Dan zimskoga sv.

Izmirenje je bilo svečano i javno. Vrtirep otide sa Tetkom i onom sedmoricom što s njim dođoše u sobu Brninu, pa ušavši prvi, reče raširiv ruke: — Brate u Isukrstu, prosti mi moje

Ćosić, Dobrica - KORENI

A i taj otac koji bi onom nebratu gospodskom I moju kav dao, svome pametnom, dobrom sinu, školcu, kojim se hvali, svakom ko dođe u kuću pokazuje

Drhti i nejasno oseća: mora nešto. Seti se Tole: „Muški“, viknula je. Takav glas ima samo kad mu grize vrat u onom svom ludilu. „Muški, muški“, zadavila se. Za njim kroz nezatvorena vrata ulete i vetar u kuću.

Ja nisam kriv, nisam, ponavlja i s mukom se priseća, mora da misli o jučerašnjem danu, ne, mora da će skoro zora, o onom prekjučerašnjem, kad je i počelo ovo gađenje i kidanje jednjaka. A ako je vojska stvarno otišla u Prerovo? ...

— Ali ga je selo i mrtvog osudilo da dna dana visi na brestu. Onom kod sudnice. Onde gde je tvoj otac, kad je kmetovao pod knezom Milošem, udarao seljacima po dvadeset močuga po golom.

smanji, kuće se primakoše i stisnuše jedna uz drugu, sivo, nisko nebo primače mu Prerovo, brest i sve što je ostalo u onom sutonu, on se jedva provuče kroz zatvorska vrata, u hodniku se odvezane ruke mlitavo zaklatiše i, kad ugleda gomilu

Onda prisloni ruke na bedra: sluša glasan srkut nadničarskih usta, lako čagrtanje drvenih kašika i, s onom istom šarom oko usta, gazi očima po gladnim beračima. „Visoke je držala glavu i prezirala sirotinju.

E, kad bih samo mogao da postignem, svima što se smeju počupao bih grkljane. Onom što je unutarnje, ne smej se nikad. Slomiš li nogu, ruku, uglave ti nekako pa zaraste.

odem kod kapetana i da mu kažem: Čuo sam kako su se dogovarali da podmite svedoka koji zna da je Aćim dao sto dukata onom probisvetu što je pucao na kralja. Pa da vidim, iako nisi ni reč priznao. Neko koraknu. Raka apsandžija otvori usta.

O suve tikvine vreže sapliću mu se noge, često padne, ustane i požuri. On ide svojom livadom. Onom koju je kupio kad je Adam prohodao. Ako je Bogu zgrešio, ispaštaće greh.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Na ovom današnjem svetu srdžba se isto pokazuje kao i na onom davnašnjem, jer sve još ima isti vid: i lukavost i glupost, i moć i nemoć.

Koliko puta je on, za koga se govorilo da je pravedan kao sam Bog, u sebi iznenadio zlomisao prema onom koji se s njim u nečemu nije složio. A zlomisao se, i ne samo u njegovo doba, lako ovaploti u nečiju pogibiju.

Osećao je da će mu se to ispuniti ako ga Turci ne nađu sad, na goloj Avali. Prvi put, počeo je da se pogađa sa onom tajnom u nebesima: neka smrt dođe i ranije, ali da on kroči na palisade iza beogradskih zidina.

postojanja i nepostojanja, Čarapić bi da prizove bar neke od do gađaja koji su mu, valjda, ispunjavali prostor u onom vremenu što je za njega proticalo, događaje koji su takođe neka vrsta prašine.

tad zamre misao i zamire svest, ostaje samo koža, suva i nestrpljiva pod žmarcima, ostanu i zapeti mišići, u dosluhu sa onom napetošću koja je sva negde unutra.

Megdan počinje i Čupić već deluje kao pribran mada ne i sasvim pripravan; u onom drugom, samouverenost buja i više je ništa ne može obuzdati: pobeda je, čini mu se, već njegova.

Prvu je, izgleda, učinio baš tada, u Beču: trebalo je, kako je i bio spreman u onom času pred izlogom, da uzme nešto od novca dobijenog prodajom stoke i da ostane tu, u tom gradu, zauvek.

Samo je on ostajao izmaknut. Višnjić je takođe upoznao uzbuđenje, ali u onom trenu kada je u preuzetu pesmu, prvi put, uneo svoje stihove o kazni nad Hasanpašom.

U poslednje vreme, ocećala je da nije više celovita ni u dogovaranju sa onom pravdom, sve nedostižnijom: u njoj je bilo bar dve Ljubice od kojih je svaka imala svoj glas.

Hita onom delu svoje ulice, između Jevremove i Jovanove, u kojem je očekuje malo, zaobljeno prisećanje. Kako stigne u taj deo, naok

Zato je pristala da se skruši pred Milošem, a pravu skrušenost osećala je samo pred onom strašnom pravdom. Nije vredelo: prostori u koje se, možda, sklonila ta pravda, nisu joj se približili.

Ili, takođe u onom bezmerju nad Kninskim poljem koje ga je plašilo svojom pustoši sve dok nije nazreo da je u istoj pustoši neki oblik

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

“ Ona šapnu: - „Oh, mili slavuji!“ „Dić' ćemo se fruškogorskom raju, Ići ćemo sve u zagrljaju, Plandovati po onom bukviku“ Ona reče: - „Ti ćeš nosit' Smiljku!

s' okrepiš na tome studencu, Tada ćemo poći gore k vencu; Ići ćemo stazom i vijugom, Ići ćemo proplankom i lugom, Onom visu“ - „Što je nebu blizu.

Trpi i živi!... Prijatelju dragi, O mnogom čemu mislio sam ja O, blago onom ko ne misli ništa! Taj manje tuži, manje jada zna.

I tad ga osvaja želja pusta, Življa od tol'kih doživljaja! O, šta bi dao da je u grobu, U onom času punom obaja; Da on se to sad iz groba budi, Pa u toj noći čezne i žudi, Kroz cvetak duše, u zraku snuje, U

I dok ja nisam u selu još bio, Da l' te je, reci, moj suparnik srećni Putanjom onom gore izvodio?“ „Ah, ludo moja“ - začuh prekor nežni „Tom večnom sumnjom što žalostiš mene?

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

žicu preko ravni užasna prostora, - ovaj prostor što bi ova žica sa tančinom sv'jetlom proniknula u prostoru onom užasnome, koga kraje ja jedan postižem, bi ti bio samo jedna točka!

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

„U istom onom međusobnom rasporedu u kojem je Hefestos urezao na štit ove zvezde, vidimo ih sada i mi na nebu, videćemo ih sutra na

noći još sigurnije uveriti i uvideti da se zvezdano nebo pri tome obrće oko one ose koja spaja naše stajalište sa onom zvezdom onde“.

A kada sedne za bogatu trpezu, neće se više ustručavati. A možda je, uistinu, čovek slabijeg stomaka, pa ode onom piljaru da nabavi kakvo sredstvo za čišćenje, da bi se njime što bolje pripremio za večeru.

put dovede u Abderu, razrogačićeš oči od čuda, jer ćeš na najlepšem mestu varoši ugledati divan spomenik, podignut onom istom Demokritu kojem je sada trebalo da ispitaš ispravnost pameti“.

Zbog toga oni nisu predmeti stvarnog saznanja. Takvo saznanje moguće je samo o onom što je, samo po sebi uvek na isti način takvo.

Zato što su ga zvali Samarićaninom, sigurno je da se rodio na onom istom ostrvu grčkog arhipelaga na kojem je i Pitagora ugledao svet.

To je Monte Kasino. Osnovao ga je početkom šestog stoleća Benedikt iz Nurcije, i to baš na onom mestu gde se nekad nalazio hram Apolonov.

ali sa njihovim ćoškastim i nagusto složenim slovima nisu tako dobro čitljiva kao ona divno kaligrafisana izdanja; u onom što ga imam, razaznajem se osobito, bacim samo pogled na gornji red stranice, pa odmah sam načisto šta na njoj piše“.

Zato se odlično razaznajem i u onom starom Beču, kako je pretstavljen na mom bakrorezu. Toranj Stefanove crkve, koji se iz svoje okoline uzdiže nebu pod

- A recite mi, dragi mladiću, da li je u onoj kapiji bilo mračno“. „Pa prilično“. „Onda je vaš razgovor sa onom mladom devojkom bio vrlo štur. Kladim se da ste razgovarali bez mnogo reči“. Obojica udarismo u smeh.

Kad ih položih jednu na drugu i izpraznih, ja ih obesih, tako slepljene, sa onom jednom karikom na skelu koja je ličila na vešala.

“ „Da bi to mogao tačno da odredim, izpraznih svoju gvozdenu cev i uključih u nju na onom mestu do kojega se, po mom mišljenju voda u cevi bila popela, jednu staklenu cev i ponovih opit po četvrti put.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

zameri roditeljima njenim i odustao; ali drugog kuma, profesora, koji je pošteno održao reč zatekosmo šćućurenog baš u onom uglu stanične čekaonice gde sad gledam kako dremaju, klimajući ubrađenim glavama, dve seljanke sa korpama u krilu, iz

Plakali smo obojica. — Zašto se nisi nadao? — Pa, znaš kakvi smo danas. U onom uzbuđenju ja nesmotreno požurih da ga obradujem: — Molim te, pre svega, evo novca, doneo sam ti.

U tom sam ja zalazio... Na samom zavijutku gde nastaje mala zaravan okretoh se i ugledah Nikolu na istom onom mestu gde smo se rastavili. Mahao je kapom i pozdravljao me.

Može po celom svetu tražiti svoju sreću, ja sam svoju našao. A To ću reći onom istom poštovanom društvu kad se ponova budemo iskupili kot „Lafa“, i To u vidu jedne duboke i duhovite, dakle,

se smeška dokle ga odvezuju, namiguje na vojnike i sav crven pobednički odlazi pod svoj šator, uzima preda se doboš sa onom stranom što nije probušena, vadi izlizane karte iz masnog koporana, pljuje prste, češlja karte i doziva vojnike što

Iste one godine u martu, za vreme velikog zatišja, beogradsko Novo groblje beše jedna osobito draga i privlačna tačka onom zaostalom, neboračkom ali kuražnom stanovništvu Beograda, koji je i često i nemilosrdno bio bombardovan.

Posle ona odlazi, i nastaje živost u paviljonu, glasniji razgovori, i nekako široko, zarazno protezanje... U onom uglu paviljona gde je krevet odvojen od ostalih kao u počast, enervira se ovom živošću pa se prgavi i praska inžinjerski

U onom drugom uglu, suprotnom, ćućori nešto jedna grupa mlađih oficira — neurastenika. Oni su povučeni, mirni i disciplinovani

ne na osećanju izazvanom zastrašavanjem (ne dam više da me plaše Bogom), na jednom veštačkom osećanju straha, nego na onom prirodnom i svesnom osećanju dužnosti.

Jest jedna čela što bi svaki cvet htela da oproba. Eto baš sad zaustavila se na onom lepom kapetanu zabušantu, koji, po tebi, nije dostojan da primi toplomer iz njene ruke, a kome ona, svojeručno, svakoga

Onda se grohotom nasmejao starešina apsane i dreknuo: — Auf! Pa se sve uskomešalo u onom tesnom prostoru, zgnječilo, zadavilo, zbilo stojećki i onda su ih gazili, psovali, pljuvali, prebijali, udarali velikim,

je li moguće da se njemu, tom svetu tamo, celom tom mnoštvu ljudi tamo što se pomanitalo tiska, gužva, kikoće i cereka u onom ludačkom metežu, ništa, baš Ništa ne tiče sudbina onih u onoj strašnoj, žutoj i vlažnoj kućerini, mučenika što su tamo

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

A ponekad se taj osjećaj zaoštri, pa zadobije sasvim određen i izrazit vid odnosa prema drugome, čudno srodan onom osjećaju koji nas obavezuje da damo pogreba bliskoj osobi.

Ali nalazim da se nepriznavanjem te jasne, zdrave, demokratične istine čini nepravda baš onom običnom, prosječnom, svakidašnjem čovjeku, koji tvori bazu ljudske piramide i koga takve istine-zubobolje najviše taru i

Jer i time on biva prikraćen u onom osnovnom ljudskom pravu: u pravu da mu se bar prizna njegova nesreća. Pa se tako, sve za ljubav ljudskog dostojanstva onog

Ili se i u drugim stranama kugle zemaljske „događajem” zove samo ono što dolazi izdaleka, dok se najbližem, onom što nas neposredno okružuje, ne priznaje dostojanstvo „događaja”? A možda se i kod nas nešto događa?

I ko zna šta li sve ja nesvjesno ne radim (s onom rafiniranom lukavošću koju poznaje samo podsvijest) da bih postigao da moje iskreno uvjerenje ne pređe na druge, da

Mjesto njega, ugledao bih vitku utegnutu Kalpurniju, tanka profila i uskih duguljastih očiju, s onom urođenom, čisto fizičkom ponositošću u držanju, gdje paunski gazi krug ukrug uskog Egidijevog dvorišta, nepomućena sred

je ispala i odveć uvjerljiva, i ona ju je primila spremno i lako preko očekivanja, bez i najmanjeg tračka sumlje, s onom čudnom uznemirujućom lakovjernošću; gotovo kao da je sama išla naruku tome da bude obmanuta.

još i danas, na primjer, stari Kant nema izvjesnu svoju specifičnu draž sa svojim utanjenim, žičanim glasom, sličnim onom oglodanom, pomalo racionalističkom glasu prestarjelih klavira.

Ostavila je mojoj majci za uspomenu fotografiju s nekoliko emfatičnih riječi zahvalnosti, iz ranijeg doba, u onom nadvojvotkinjskom šeširiću, s uskuštranom kosom i škiljavo zavodljivim očicama.

zadugo poslije izazivalo neku malu stidnu bol kad bih bacio pogled na tu fotografiju, pa kad bi se ta slika sukobila s onom kasnijom koju sam u sebi nosio.

po kome izlaze čisti od zle misli i od krivice, no djetinjasti, naivni, neozbiljni — oni bez premišljanja daju prednost onom prvom tumačenju, čak i onda kad je očito tačno ovo drugo.

Ako smo i često govorili o mom učitelju i o njegovoj učiteljici, to je bilo više u vezi s onom drugom, „nestručnom” stranom njihovih ličnosti, o njegovom trzanju ramenom i namještanju violine, ili o njenom staromodnom

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Panduri već behu useli na konje, i, kako im se predadoše naredbe, odjuriše trkom. Pred onom rupom okupila se dela varoš, pa se domišlja kako se to sve moglo desiti, i ako je skoro svaki od njih dobro znao čoveka,

To beše čuveni, u onom kraju, Pantovac. U svakoj lopovskoj družini ili razbojničkim i drugim preduzećima, on beše ili vođ ili jedan od

eto malko... vršimo posla — promuca kmet, pošto se pribra od prvog utiska. — Jovane — obrte se Đurica onom siromašku — koliko ste struka našli?

Radovan se više i ne vrati u selo, nu produži s Đuricom pravi hajdučki život. Njegovo učešće u onom napadu bilo je tako jasno, da mu nije ostalo više nikakva druga izlaza. Đurica je sve poglede obrnuo svome selu.

Seljani su ga sretali svakoga časa, ili oko njiva, ili oko studenaca, a ponajčešće u onom kraju, gde beše kuća Marka Radonjića. Čim se ko makne u kakav šibljak, računao je pouzdano da će videti Đuricu.

Najedared, žbun se pred njom zaniha, grane mu se razmakoše, i u onom osenčenom i urešenom otvoru ukaza se on — predmet njenih zanosnih misli...

Sunce padaše koso na lišće pred njim, a on, u onom hladovitom okviru, izgledaše joj kao vanzemaljska pojava, kao ona svetla junačka lica iz naših pesama, koja nam bude

A Vujo zinu od čuda. — Hajduci nemaju nikakva posla s poštenim kućama. Otkud se ti nađe s onom devojkom? — zapita on oštro. Đurica ustade naglo. — O tome nemoj nikad više da me pitaš.

Marko se u onom uzbuđenju, ne znajući šta da radi, okrete da pođe kući, zagledajući kundak od garabilja. A Đurica, dohvativši pušku,

— A što sam ja ostavljala svoju kuću, nego da budem s tobom! — odgovori ona, a oči joj sevnuše onom vrelom blistavom vatrom. — Pa kako ćemo, kad ne može drukčije?

Ali nad provalijama zastaju svi i, u onom uzbuđenju, ne mogući trčati dalje, a ne znajući šta da se radi, okupiše opet svi u pucanje i viku. — Okolo! Zaobilazi!

Kad okretoše podnožjem Venčaca, onom šumovitom stranom, začuše pred sobom poznato zviždanje, znak njihovih jataka. Obojica se zakloniše za drva, spremiše

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Na to se aždaja nasmeje, pa joj reče: — Onde je moja snaga u onom ognjištu. Onda baba pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja, kad to vidi, udari u smeh, pa joj reče: — Luda ženo,

Moja je snaga u onom drvetu pred kućom. Onda baba opet pritisne grliti i ljubiti drvo, a aždaja opet u smeh, pa joj reče: — Prođi se, luda

Čak u drugome carstvu kod careva grada ima jedno jezero, u onom jezeru ima jedna aždaja, a u aždaji vepar, a u vepru zec, a u zecu golub, a u golubu vrabac, u onome je vrapcu moja

Čovek zgrabi vedro s mlekom, ispi ga, pa ga baci nasred kuće, i iziđe na vrata pcyjyći. Za onom drugom sofrom svi su se najeli, pa je i preteklo mleka.

Ali da nešto zna onaj seljak što mu je upropastio vinograd, pa da ga pričeka pod onom kruškom što je na sredini vinograda, s puškom, ali da metne jedno zrno olova, drugo srebra, treće od zlata, a četvrto

granu, ona tandrknu i daleko odbaci moga starca, tako da preskoči ašlamu, i pade na jedan grm gdje je bio zec, i u onom strahu pritisne i zeca.

Pod njom zaboden štap, jedan drven, drugi gvozden. Onda reče lija: — Eno, pobratime, vidi, pod onom jabukom je jedan štap drven, drugi gvozden.

Kao onom, tako i ovom ispriča on sve poredom; i ovome se dopalo to, te će mu reći: — Znaš li, momče, šta? Vidim da si sakat jun

— Čuj! A kako ćeš ti vidjeti oca kad ti je na onom svijetu? Evo ja dolazim svaki dan te čitam dovu, ama ga ne mogu nikako vidjeti.

sve sluša, pa stade nad onijem kapkom, pa kako je god koji pustahija ozdo izlazio, a on ti sve jednoga po jednoga onom crnosapčinom iza ušiju klep, klep — isiječe sve do jednoga, taman ih trideset na broju.

Kralj se zadugo cenjkao da mu ne da kćer, ali on ne htjede drukčije, te kralj napošljetku pristade. Onda on namaza onom travom njezine oči, i ona odmah progleda.

Došavši ona kući, svuče se i haljine ostavi u sanduk, pa odmah k vatri kao i prije. Carev sin potom zađe s onom papučom njezinom da je traži po svemu carstvu ogledajući svakoj đevojci papuču na nogu, ali kojoj duga, kojoj kratka,

Petković, Vladislav Dis - PESME

su bojevi digli do junaka, A slučaj ne htede da bude pokojni — Pričao je stvari iz prvoga rata S rečitošću onom što mu vojska dala: Od njegovih reči strah ne zna da hvata, Isto tako ni laž, kleveta, ni hvala.

Od igre karteča zaklon nam najbolji Bio je u pušci i u bajonetu, U jurišu kobnom i božijoj volji. I u onom času kada juriš nasta, Glas jedan uzviknu: 'Milun se ne diže!

U suncu, noći, u šuštanju grana, U nebu, zori, mirisu i cveću, U onom nizu prirodinih tkanja, Što trepte etrom, što se stalno kreću Putem promena — ostaće da žive, I posle mene, i ljubav i

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Uporedite sada ovu situaciju sa onom sa kojom se suočila moja turbina. Čovek bi mogao da pomisli da bi tako jednostavan i lep izum, koji ima mnoge

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g.

je preveo i objasnio tu odu, nagovarao me je da svoje najlepše odelo okačim u ložionici i prinesem ga na žrtvu Džimu, onom božanstvu koje me je spaslo podmuklih talasa Minehahe, vode koja se grohotom smeje.

Kada sam prvi put sreo doktora Šeparda, on je bio izrazito proturski nastrojen sudeći po onom što je mislio o balkanskom ratu koji je tada vođen. On je imao utisak da su Srbi pobunjenici i dibljačka rasa.

Za to vreme moje kolege su se muvale po zgradama Koledža i dogovarale o pristupanju ovom ili onom društvu i pripremama brucoša za odbranu od neprijateljski raspoloženih studenata druge godine.

I jedan i drugi uticaj imao je, prema mom iskustvu sa Koledža, svoju sopstvenu vrednost i oboje je doprinelo onom što se obično zove formiranje karaktera studenata u Koledžu.

me preveze u Evropu na dalje studije, i posmatrao onu užurbanost oko napuštanja zakrčene Njujorške luke, razmišljao sam o onom danu pre devet godina kada sam ovde došao iseljeničkim brodom.

Slike ovog puta bile su kao slike sa druge planete i nimalo nisu bile slične onom Atlantiku koji nas je oduševljavao suncem, polarnim sutonom, fosforescentnom svetlošću i fantastičnim zracima polarne

Sledećeg dana ustao sam vrlo rano. Osećao sam se kao ”čovek pun snage i oran za trku”, slično onom osećanju koje sam doživeo prvog dana u Kasl Gardenu, pre devet godina, kada sam se probudio rano ujutro i žurio da

Nisam gubio vreme na razgledanje mađarske metropole. Požurio sam na brod i našao se na onom istom koji me je pre jedanaest godina doveo do Budimpešte. Skoro da nisam verovao da je to moguće.

- Tako nešto ste. po svoj prilici, pričali u Karlovcima na onom narodnom zboru? - upitao me je ovaj lepi i vedri ”inkvizitor” - a na to sam mu ja odgovorio: - Ne, nisam imao vremena

Sledećeg dana ustao sam vrlo rano. Osećao sam se kao ”čovek pun snage i oran za trku”, slično onom osećanju koje sam doživeo prvog dana u Kasl Gardenu, pre devet godina, kada sam se probudio rano ujutro i žurio da

Nisam gubio vreme na razgledanje mađarske metropole. Požurio sam na brod i našao se na onom istom koji me je pre jedanaest godina doveo do Budimpešte. Skoro da nisam verovao da je to moguće.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Samo na istom onom mestu odakle Zagorci put druge varoši krenuše, uz zatvorena vrata neke kuće, prikupilo se jedno uz drugo dvoje čeljadi:

Žurio je k onom pravcu gde je znao da će k moru doći. Zamoren, zaspao je u jarku na drumu. Iza prvoga sna diže se i prosledi put.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

U stvari, sve što sam dosad rekao ima jednu jedinu svrhu: da me približi onom dosta uskom aspektu ili stajalištu sa koga bih želeo da iznesem dvetri misli o savremenoj poeziji.

iz pojedinih „regija“ jasno oseća spoljašnji odnos (odnos različitosti, čak i izvesne relativno shvaćene tuđosti) prema onom području gde su sticajem geoistorijskih okolnosti do najjačeg izražaja došle upravo pojave koje skupa imenujemo kao

Konstruktivne granice nisu, dabome, ništa drugo do granice raščlanjavanja teksta. Raščlanjavaju tekst u onom smislu u kome čovek mora raščlaniti materiju ako iz nje želi nešto napraviti.

Nije, međutim, Crnjanski, nego je Momčilo Nastasijević bio zaokupljen onom osobitom melodijom koju naš jezik sobom nosi.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

U suštini taj suženi ugao nije, kao što bi se moglo pomisliti, svojstven ni lingvističkom, nego po pravilu tek onom gramatičkome umu za koji su, sve dok traju, norme standardnog jezika vazda jednake same sa sobom, a ne samo pogodbe

više njihne a sada i već svoje kuće da se nagleda, da je dobro zapamti, da je svu onako unaokolo, sa komšilukom i sa onom njihovom teškom kapijom, unese u mozak.

Gubljenje u prevelikome i gušenje u premalome, to je kao u lošem snu (i opet najčešće dečjem), u onom najgorem, koji objedinjuje dva straha od dva na suprotnim krajevima uređena prostora (a oba simbolizuju smrt).

Ali je zato i na ovu drugu - gotovo po izvesnoj analogiji sa onom prvom - palo prokletstvo, jer je Markova sestra počinila neoprostivi prekršaj zgrešivši sa sinovcem arnautskoga

rečenica ima, osim obične, i jednu dopunsku uređenost, koja se - a to i jeste važno - ne zasniva na istim načelima sa onom prvom.

se sredstvima vaspostavlja kao sam proces percipiranja, kao postepeno kretanje njegovoga oka od onog što je bliže ka onom što je sve dalje i dalje u praznome prostoru.

Ni tamo, ni onamo više ne vodi njegov put, nego na sasvim drugu stranu, po tuđoj volji. Sa onom strašnom ranom što mu se protezala od grkljana do desnog ramena, zar nije uzalud, mesecima, ležao nepomičan, nad utokom

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

su samo kad Ugledaju ćivot Svetoga Petra, a božja vera, uštinuće kakvu snašu iz drugoga sela čim iziđe iz crkve još na onom mostiću... Piju i o ženama ne vode brigu: teško tima ako ih na saboru ne časte majke ili tetke!...

da to osvećeno mazivo prodire kroz kožu i na samoj čeonoj kosti urezuje Hristov pečat kao na poskurniku, te da se i na onom svetu zna ko je ovamo u čijem Toru bio, pa turčio se ili šokčio koliko mu god drago?...

mirim se s kobi da mi Met Firaja na onom svetu ne bi rekao kako sam vlaški slabiković... Prota Dejan Popović. Zagonetka. I nekad i sad. A najviše sad.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

SAVET 248 POD ČERGOM 250 KO OKO ČEGA 251 NEBALADA 252 ČUDAN SAN 254 POKVARENA ROMANCA 256 ONOM SLONU U BEČKOM POZORIŠTU 258 PESMA O PIĆU 261 ĐAVOLSKA BALADA 263 ČIČA MIJA I NjEGOVA KAPA 265 HOP!

I ako je život ništa, Ili samo šaren san; Pa baš da se svako vara Misleć’: „Ja sam na to zvan“ — Ipak, ipak blago onom, Blago onom koji umre Oduševljen, razdragan.

ništa, Ili samo šaren san; Pa baš da se svako vara Misleć’: „Ja sam na to zvan“ — Ipak, ipak blago onom, Blago onom koji umre Oduševljen, razdragan.

Zima hita nemilice, Plaši ljude, goni tice, Po drveću palo inje — Sećajte se sirotinje! Lako j’ onom ko je zgrnô Te jesenske lepe dare, Napunio sve koševe I podrume i ambare.

(A đavo se opet onom kraju vrati Gde taj zanat davno u vel’ko zanati). Puče bruka kad se ta rabota otkri; Krivcu se ne prašta, ni bruka

združeni grobe, sini zrȁkom novom Obaspi nas toplim svojim blagoslovom; Pričaj staro doba da se ojačamo, Nauči nas onom, onom — što ne znamo! »Starmali« 1885.

grobe, sini zrȁkom novom Obaspi nas toplim svojim blagoslovom; Pričaj staro doba da se ojačamo, Nauči nas onom, onom — što ne znamo! »Starmali« 1885.

Zatrča se zélja Otpušten sa landa... Pokvari se želja Mladog inostranca — I moja romanca. ONOM SLONU U BEČKOM POZORIŠTU koga je Švaba naučio da stoji na glavi Video sam i to čudo, Baš dole, s partera, Kako

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Idu prosto obučene, sa svakim se razgovaraju, one se jošt prve klanjaju. Čisto se ja stidim. Blago onom koj je od nature na nobles stvoren. Eto mi je rođena kći, pak kakva razlika od mene? SARA: Cela istina.

Onda ću mu tepati, pa ću ga zvati Vasilicom! No moja, bože mi oprosti, materentina, zaludila se za onom babuskerom, pak i ne gledi na njega. Šta to tamo šušti? Ah, moj Vasa, moj Vasa! POZORIJE 5.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće. Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti Negrijeri, tamnice za crnce kojima se trgovalo.

Šef Alepa šalje u selo mladića da skupi pagajere koji će upravljati pirogom. Posle pola sata čekanja dođe, onom stazom preda mnom, prvi mladić. Prilazio je hitro, češući se jednom rukom po glavi, noseći u drugoj usko kratko veslo.

Njih je život odnosio iz moje blizine, ali ja nisam nikada prestajao osećati njihovo prisustvo u onom kompleksu bogatstva koje čini da nam je život drag.

kakvom beskrajnom ekranu, pokazujući nam iz kakvih je sve lepota sačinjeno ono što se zove život; i čega će nestati u onom što se zove smrt. Ni sa jednim nisam vezivao svoju misao.

Život je hteo da prijateljstvo bude isto tako svetlo kao i ljubav, i sada, kada nisam plakao za onom koja je daleko, moje su suze, izgledalo je besmisleno, kapale na ruke jedino što sam se rastao sa jednim starim

To je svadbena noć tam–tama, i niko u njoj ne sme ni da deli, ni da bira, a teško onom ko bi o njoj sudio. Oko ponoći se vraćam istim onim putem u kampman, praćen upaljenim lampama koje nose obuveni starac

Ovde, u onom predelu isto tako obraslom divljim savanskim biljem, tropskim šumicama, pod isto tako žarkim talasima sunca; sve čega

U stvari pred selom se nalaze dva džinovska fromažea stara, svakako, nekoliko vekova. Selo je skoro identično onom koje smo videli dan ranije, a koje se zove Kumi. Iste crvene terase, ispucani zidovi, fetiši, kokoši i koze.

On za vreme dok razgovara sa mnom izdaje i druge zapovesti: upravlja svojom kraljevinom. Mladići, u onom prethodnom dvorištu, skupljeni su za regrutaciju i sad se drži savet kako da se sprovedu dalje do francuskih vojnih

Kažem vam, dragi gospodine, da je Martinik ne samo lep, već i stvarno lep. Kako ćete se vi osećati divno tamo sa onom mladežju koja je i stvarno lepa i koja stvarno neprestano peva. O i plače!

elisa, koja je vrlo često iznad vode, tutnji kroz prazninu, i nas nekoliko koji ne patimo od morske bolesti ostajemo u onom malom fimoaru na krovu. Tu su svi bledi, dosta skočanjeni, sabijeni u uglove nad knjigom ili otegnutom partijom šaha.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Ja ga prekidoh pitanjem: — Mislite li vi, oče proto, da pred onom turskom vojskom, što se tamo tuče, ima derviša, koji je oduševljavaju i fanatiziraju? — O, zacelo ih ima!

(Svaki je pošao u onom, u čemu se kod kuće zatekao). Poznati junačina, bugarski hajduk Ilja, bio je poglavica ove čete.

On pruži sablju s rezignacijom. Još i sad kao da gledam njegovu pruženu ruku, sa onom svetlom sabljom sa lavovom glavom na balčaku.

prijatelji, sva mila i draga stvorenja, ceo prošli život — sve ti to sad navali i slomije se u ono malo prostora pod onom jadnom lubanjom — i ti usporavaš korake: smrt je blizu, ona je tu, neminovna, ti to znaš, ali ti bi rad sporošću

— Ama kuda ćeš ti, brate, kad vidiš da si ranjen? On pritište šakom polovinu usana, da mu ne mrda ranjen obraz, pa mi onom drugom polovinom usta prošušketa: — Ogrebali me Turci po obrazu, a ko mi u obraz dirne moramo se naplaćivati.

Posle pô časa puškaranja opet ih potiskosmo i opet zauzesmo ivicu šume. Sad smo ponovo stajali pred onom nesrećnom iskrčenom poljanicom, na kojoj pre jednoga sata onako ljuto postradasmo pri jurišu.

Da sam se malo zadržao, ko zna da l' me Černjajev u onom trenutku i pri onakvom raspoloženju ne bi proglasio za — izdajnika. Srećom mudri komordžija bio je doveo moga konja amo.

— Šta je s onom baterijom? — reče Černjajev upirući dogled na kosu više sela Prugovca. — Ona poodavno ne puca, a pred njom se vidi dim

Da nije demontovana? T........., uzmite desetak konjanika pa trčite, vidite šta je s onom baterijom. Kad sam bio već na konju, Černjajev dodade, izvirujući jednako sa dogledom: — Ne može biti da je ta baterija

Otkuda ti, brate ako boga znaš? — Našlo se. — Ama gde ga nađe? — Našli ljudi u Novakovićevoj kući na onom mestu, gde se obično bacaju stare hartije. — E, jeste vragovi.

, jer se i te zakonodavne mepe smatrale kao sprema za rat. Tada je većano i o onom vojnom kontrolnom odboru. Mi smo mislili da u taj odbor sem skupštinara uđu i neka stručna vojena lica, da taj odbor u

Aleksa, zli, pakosni čoveče, tri put da si proklet zašto me otrova onom strašnom sumnjom: da je, možda, moj Mita poginuo od bratske srpske ruke, da ga je ubila puška koju je partajska zloba

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

LV Selo je sunce jarko, A noć se spušta tijo, Oh, blago onom, ko se Uz drago svoje svio. Gasi se žagor, tišma, Ni ptica ne poleta; — Još malo pak će za nas Nestati cela

Ona šapnu: „Oh, mili slavuji!“ Dić’ ćemo se fruškogorskom raju, Ićićemo sve u zagrljaju, Plandovati po onom bukviku. Ona reče: „Ti ćeš nosit’ Smiljku!

Oj, pesnici, stari druzi, Što srca imate, Nasmejte se na tu ljubav, Koju ne shvatate! XXVIII Blago onom, koji ume Da bez reči bol izrazi, Bilo skladom glasovirnim, Bilo vrule meki glasi; Il’ prevlakom preko strune

“ LV Da l’ to beše sanak Kao i sve drugo?!.. — Ja usnuh sebe Više ova sveta; U onom visu, Kud ne stižu živi; Nađoh se tamo — Za časak samo; I za taj časak Pregledah tajne, Čudestva mnoga, I videh

Budan sam, opet budan, I opet... ali neka, Daklem na onom svetu, Onde te melem čeka. LXI Sad razumem večnost šta je, I beskrajnost kolika je.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

One noći kada su udarili Bugari, naši su se pod borbom povlačili. Tu nije bilo jedinstva komande. U onom mraku, vojnici su bili prepušteni i tukli su se pojedinačno.

Nego umoran. Premoren. I taman da zaspim... — A ono juriš!... — Još nešto gore... Osetio sam smrad. Ali gadan. Onom do mene „prioćalo se“. Trpeo, grešnik, dok sam bio budan. Kad sam legao, on poMisli da sam zaspao, pa sad može.

Još malo. Ali, boli strašno. Ipak je smrt groznija. Neko jauče. Pred onom ogradom ležao je moj vodni oficir razbijene lobanje i prosutog mozga. Jednome vojniku iz vrata kulja krv.

— Kamo tebi bajonet? — zapitao sam jednoga. — Prebio mi ga kuršum, gospodine potporučniče. Neki zaostali na onom kamenjaru i obavijaju zavijače. Bojović je nervozno pušio. Vojnici punili puške i zatvarači škljocali...

“ Samo što reče, on skoči i u dvadesetak skokova se prilepi za susedni breg. — Hajde, pretrčavajte, redom! — rekoh onom vojniku do sebe. „Odvili su mi se uvijači. Da ih prvo zavežem“ — reče mi. „Ja ću“ — reče Žarko, regrut.

— veli Dragan. — Videćemo... Počeli su ovako od devet časova. A onom njinom merzeru kao da je pred glavu. — Naredio sam da se sklone svi koji će sada na juriš, kako od njih ne bi neko

A mi od toga živimo... Takav je posao. U njenom glasu bilo je nečeg ledenog. A u onom odricanju od svoje rođene sestre ogledala se surova logika njihovog čemernog života.

E pa, brate, neka im je hvala i za to... — Nja! — upade Luka. — Tako nisi mislio u Rimu, kad si se našao sa onom zubatom i grbavom. — Beži, molim te. Em nakaza, a uz to još i matora. Ali ova... — Evo idu! — reče mi Toma.

Toma nam priđe, uhvati Arletu pod ruku i reče joj: — Lulu, hteo bih da razgovaram nešto sa vama. — O čemu? — O onom vašem dečku iz Pariza. Pod drugim prilikama naljutio bih se na njega.

Stegla mi je ruku sa obe njene. Osetio sam izvesno fizičko uzbuđenje, ali sam mislima bio u onom malom parku, preko Izera, u onom skrivenom kutku, gde mala Arleta grize usne i verovatno pati što nisam pokraj nje.

Osetio sam izvesno fizičko uzbuđenje, ali sam mislima bio u onom malom parku, preko Izera, u onom skrivenom kutku, gde mala Arleta grize usne i verovatno pati što nisam pokraj nje. Društvo je bilo veselo.

Bio je to neki poziv sa službenim pečatom. U onom razdraganom stanju jedva sam razabrao da me poziva francuska komanda mesta večeras, u osam časova.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Ja pomislih u sebi: — Vala, evo zime! Blago onom kto imat čekati ju s čime! U koga se valjaju gojani po svinjcu, Kto se rujnu raduje u podrumu vincu, Kto u bečku prokole

pastirka, Te dolazi da se kupa i tu cv'jeće birka: O, ja ću ju umiliti s okladom u pjelu, — Zla ne može duša vitat v onom krasnom tjelu! Svirjel moju čuće ona. Ti znaš ove c'jenu, I kol'ko sam jagnjad im'o ja na silu njenu.

Nadvladaše njega boli, Ah, pa preći ne bi vredno!... Tam’ pod čarnom onom pod poslednjom gorom Pod cvetnatom lipom, pred bistrim izvorom, Za duhove napoj sveti koji leva, Mladi pesnik tamo

Tam’ pod čarnom onom pod poslednjom gorom, Koje kruna, sunce, večnom blista zorom, Mlad Radivoj leži pod nagnutim krstom.

je sa sličnim preinačenjima donosio u svome listu neke pesme ilirskih pesnika, uz objašnjenje, doduše, da to čini „po onom istom pravu kojim iliromani ime srpsko promenjuju na ilirsko”. (Naveneno: I. Mamuzić, Stanko Vraz i srpska književnost.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

KNEZ ĐURĐE: Samo ti ćutiš, Radošu?... Šta je to?... RADOŠ: Bolje da ćutim — Neg’ onom stazom da se uputim Na koju ste mi nogom nesrećnom U ovom crnom času kročili. KNEZ ĐURĐE: Šta, Radošu, Zar smeš?...

JELISAVETA: Od hijene se lakše pitomi Vladar pustinje — lav. KNEZ ĐURĐE: Ali i pitom — vladar ostaje! I teško onom koji pokuša Sa proždrljivom rukom mahnuti Na silnog cara žarke pustinje... JELISAVETA: Dakle — da te razdire?

Il’ možda ropstva lanci teretni Vitkoga stasa ponos ispravljen Težinom svojom vuku prašini Da Arslan-paši, il’ onom drugom — Kome ni ime ne smem spominjat — Sa mekom svilom mlade bradice Podnožja njinog čisti prašinu?

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Golo, jadno, čemerno, bježi, ne osvrće se... Jedan, siroma, ižednio, lijepo mu pjena trgla na usta, svrati se onom točku kod gornjije' mlina da se napije vode, a pokojni Partenija — vječna mu pamjat — zateže iz ostraguše, pa u pô pole

— Teško onom koga drugi brani! — dočeka' ga ja kô iz svog štuca; sastavi' vatru u vatru. Popasno je doba. Sunce privilo kraju i

Bojić, Milutin - PESME

No tada i tvoje pogrepšće se ime; I tad zalud ploče slaćeš sa Sinaja. Čime slavu svoju dokazaćeš, čime, Onom kome smrt je igra sred saraja? Tada zalud ploče slaćeš sa Sinaja!

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

ŽIKA (skoči razjaren i najpre ga tresne onom krpom sa glave, a zatim zaspe ciglama, aktima i svim što dočepa sa stola).

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

njihove sudare sa svetom u kojima se ruše njihovi ideali, menjaju njihovi karakteri, te se čoveku sve događa suprotno onom što je hteo.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I koliko je puta Mladen viđao noću kako u onom njenom sopčetu sedi obučena na prostrtoj postelji. Bez sveće, bez ikakva znaka. A to sve zbog njih.

Što se, ludo, mlad ne ženiš? I to po ceo dan. Od jutra do mraka. Radeći, bilo po kući, bilo po dvorištu. Ali u onom »što se, ludo, mlad ne ženiš?« on oseti svu njenu ljubav, molbu, slatko pozivanje, milovanje, da se ženi, njome da se ženi..

licem, uvek kad dođe kod njih pa vidi i njega, brata Mladenova, budućeg zeta, počne njoj da se tuži: — More, prijo, kaži onom tvome neka manje prolazi pored kapije, neka manje ovamo gleda. Ova moja ništa ne može. Vidi ga pa odmah glavu izgubi.

Mladen iziđe. Dolazi do nje. Vidi je kako sagnuta, u koliji, sva već ostarela, zgrčena, izgubila u onom količetu i jedva joj se vidi sitno, staro lice. Staje više [nje] i nadnosi joj se.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Zašto b. ima belu koru? Udovica pošla uveče u šumu, da nađe šibu za svoju nemirnu decu, i zamoli Boga da joj po onom mraku pomogne naći dobar brezov prut. Bog onda naredi da breza pobeli, kako bi je udovica lakše mogla opaziti.

U latinskom tekstu Luіćeve Ljekaruše preporučuje se đ. u vinu protivu zubobolje (usrkuje se onom nozdrvom s koje strane ne boli zub, ZNŽOJS, 14, 70). ĐURĐEVAK Oaіglöckchen (convallarіa maіalіѕ).

V. Prilipača. IMELA Mіѕtel (vіѕcum album). Imela, mela, lepak, tičji lim (Šulek). Naš narod veruje da pod onom leskom na kojoj se nađe i. (što vrlo retko biva) ima guja s dragim kamenom na glavi, i drugo blago (Vuk, Rječn., ѕ. v.

Mezgra od jasike privija se od opekotina (ŽSS, 274). Voda koja ispišti iz jasike kad je na vatri, sipa se u uvo onom koga boli uvo (іb., 318). U kuvanom lišću od j. kupa se bolesnik od vrućice (іb., 303). Tej od j.

M. d., skuvanom u vodi, ispira usta onaj koji ima nuzlu (afte, SEZ, 17, 568); m. d. u vrućoj vodi oblaže se na usta onom kome se grče vilice pa ne može da govori (SEZ, 14, 239), ili ko pati od lišaja (SEZ, 19, 226).

Žrtva u orasima prinosi se pokojnim precima prilikom kakvog novog događaja u porodici, a »naročito u onom sudbonosnom trenutku kada mladu uvode u novi dom i u njen novi kult«.

kitu od bosiljka i cveća i da iznese rastvorena meda ili šećera pa da pomoću te kite od cveća prska slatki rastvor po onom mestu gde je stradao i moli andre da mu oproste, pošto je on čovek, pa ne vidi, ćorav je i slično« (SEZ, 68, 1955,

, a mogu ih živi i za sebe unapred poslati — da ih sačekaju na onom svetu (GEM, 38, 1975, 163 id). Jasen. Može biti i zapis (GEI, 24, 1975, 149, Temnić).

lica »koje će otvarati bolesnika« (pobratima ili posestrime) i koje će ga, po svršenom otvaranju, triput zapojiti onom vodom u koju je vračara — uz livenje »kositre« i gašenje ugljevlja — spustila »grančicu bosiljka i tri zrna crnog pasulja«

s. 29, 1974, 94); u Lištici (u Hercegovini) domaćin posipa badnjake »onom vrstom žita za koju želi da najbolje rodi u idućoj godini«, a na jednome ureže »jaram« ili »križ«, pa ga upali na Novu

kad se ko boji da nije sjenovito ono drvo koje je posjekao, valja da na panju njegovu živoj kokoši osiječe glavu onom sjekirom kojom je drvo sjekao, pa mu neće ništa biti, ako bi drvo i bilo sjenovito«.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Što misliš, a? A vi radite uvijek na vašu, po tursku ... A što ti je sa onom nesretnicom, Cvijetom? Kažu mi da ide kaluđeru da nauči njihovo „Vjeruju”... A što su mene ovdje slali? ... Prokletstvo!

Još ribe bilo bi se našlo i u telu, no Mrse je nije htio prodavati ni za kakav novac. „Da je dam onom gladnom Talijanu, ča je doša' iz vraga da se naji naši trudi?!” gunđaše on i nosijaše ribu u grad.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Nisam ni ja izlapeo. Neću ja dopustiti mangupima da me tociljaju. On to sad u vezi sa onom mojom sramotom kad me je trbuh izdao.

Sada to više ne radim. Posle sramote koju mi je Lauš naneo sa onom prokletom kurvom, zgadilo mi se na sve. Obuzela me je neka čudna slutnja.

je lično svojim očima video životinju s dugom surlom toliko veliku da nadvišuje dva čoveka kad se jedan popne na ramena onom drugom, da je u Konstantinopolju video potpuno crne lude, crne, kaže, kao ugarak, i da su takvi rođeni, i da su im samo

nečastivi se dovoljno dobro zabavljao, tutkajući vojnike protiv razbojnika i obratno, da bi imao vremena da prisustvuje onom našem ludom šaputanju. Bila je noć.

Nas dvojica, avaj, pripadamo različitim svetovima koji se tiskaju u pretesnom prostoru, svaki s težnjom da onom drugom ostavi samo mračni, vlažni ćošak, tek toliko da preživi sa dušom u nosu.

Među samoubicama ću morati da produžim svoj drugi život na onom svetu, možda još gori i neveseliji nego ovde na zemlji. Kada bih mogao, pravo iz leta, otići u rajske vrtove!

osudu u Kuli, za njega više nema nikakve opasnosti, jer svaka kazna koju bi mu mogli izreći kaluđeri bezazlena je prema onom što se ovde moglo dogoditi. Dadara Kažu da sam se preblizu primakao Laušu.

o nama: i da sam ja oterao u smrt grešnog Prohora i da je Dorotej izdao, pa čak i to da je mladi Matija bludničio sa onom kurvicom na Kuli.

nam bude udobnije, neprestana ptičja graja iz šume svuda unaokolo — i kako onda čovek da ne zaspi, da se ne prepusti onom slatkom odumiranju u krvi, slatkom golicavom treperenju, kad svaki grč iščezne a telo postaje tako prijatno teško da je

Hvala onom nepoznatom ćućulajkanu koji je prvi označio ovaj kraj kao prebivalište nečistih sila i hvala svim ostalim ćućulajkanima

Dorotej je hteo da mi pomogne, ali ja sam pomoć odbio. Opklada je opklada. Hteo sam da pokažem onom grbavom zajebantu da sam samcit mogu uloviti svinjče.

Zar baš na svoj dan, naš dan? Video si svoga grbavog brata kako brekće kao poslednje kljuse pod onom dvojicom neznabožaca.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Trpi i živi!... Prijatelju dragi, O mnogom čemu mislio sam ja O blago onom ko ne misli ništa, Taj manje tuži, manje jada zna!

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Zato su astrolozi bili pola naučnici, a pola šarlatani, pa su zbog toga onom svojom prvom polovinom postali praoci astronomije, kao što su i alhimičari bili dedovi hemije.

“ Eratosten veza u mislima središte stvarne Zemlje sa Aleksandrijom, baš sa onom klupom na kojoj je sedeo, pa produži taj poluprečnik Zemlje uvis. Ovaj je prolazio kroz njegovo teme i udarao u zenit.

nego što sam ovde izložio, to je da vreme što ga Sunce upotrebljava da obiđe svoju stazu, ekliptiku, nije jednako onom vremenu što ga Sunce treba da, polazeći iz proletnje ravnodnevice i obišav ekliptiku, stigne opet u tu ravnodnevicu.

dana zavalio sam se sa naročitim zadovoljstvom u meko sedište moga kompartimana, zapalio lulu, uživajući već sada u onom duvanu koji ću sutra, čim stignem u Carigrad, u njoj da potpalim.

On me opominje na kalendarsko pitanje zbog kojeg pišem ovo pismo, a na koje sam, zabavljen onom lepom ženom, zaboravio.

Sve je to bilo zbog toga što je moj spri odjurio toga dana u lov za onom astronomskom divljači. To njegovo odsustvo dokazuje jasno njegovu egzistenciju, no još više njegovo prisustvo.

Znam tačno gde on leži. Samoživi car nastanio se u onom delu svoga dvora, koji ne gleda na Vltavu i varoš, nego na jednu usku dolinu koja se zove Jelenov jarak.

Visoko nad horizontom ocrtavao se Kozorog. Na njega je Gale upro svoj pogled i opazio, skoro tačno na onom mestu koje je sledovalo iz podataka Leverijeovih, jednu zvezdicu, koja nije bila ucrtana u Bremikerovoj karti, iako su

On me je načinio samostalnim i ja sam se, ne obazirući se više na školske programe, razvijao u onom pravcu koji su mi moje sposobnosti određivale, ne prezajući pri tom od prvih teškoća; moj rad dobio je jasan pravac i

prirode video sam i u mome parku, i to mi je bilo dosta, jer sam osećao njeno toplo bilo, kao što sam ga osećao i na onom isečku rukavice, pod svojim usnama. A sada uživam prirodu u ovoj njenoj nesakrivenoj lepoti.

Ja, uostalom, pretpostavljam da Vi pod onom rečju razumete moj predživot naučnika. O njemu ću Vam rado pričati, jer to i bolje odgovara našoj učenoj prepisci.

Sunčeva toplota rasprostire po planetskim površinama po zakonu koji se dade obuhvatiti matematičkim obrascem, sličnim onom koji izražava Njutnov zakon. Zato je moguće ispitati i opisati taj raspored. No, taj se raspored menja bez prestanka.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Dobro, hajde donesi mi odelo. STANA (izlazi i donosi odelo). TAŠANA (sa istom onom dosadom, malo se pokreće, da bi je Stana mogla što bolje odenuti).

TAŠANA (jetko): Ne znam. I neću da znam. SAROŠ (odlučno): Znaćeš! Znaćeš! A kunem ti se: ni na samrti, ni na onom svetu, nikad ne bih kazao. TAŠANA (prekida ga, uznemireno): Šta to? SAROŠ (rešeno, spremajući se): To! Evo... Sada!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Jedared samo poveri se poslužitelju čitaonice. „Znaš, kad tako čitam o Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, a naročito o onom Sandžaku, koji nikako ne mogu da uhvatim ni gde je ni kako je, osećam da mi nešto iz srca raste, ovde, gore, gore, i

” Majstor Kosta oseti da mu nešto raste iz srca. Sva ona maglovita znanja iz čitaonice pojaviše se u glavi. Pojmovi o onom tajanstvenom Sandžaku stadoše se brkati s trenutnim okolnostima. Ristana, to je naš svet, mučenik.

Govorila je: to deca ne mogu razbiti. Ali je bilo jasno da uživa u onom nečem prodirućem što imaju predmeti metalni. Šor je virio kroz svih pet prozora.

Reči zna napamet, glas mu mali, ali pun neke sete i ljubavi, i sa onom bojom koja tako dira ljude melanholične, stradalne.

Sećao se priča o svome rođenju; i priča o nekadašnjem puškaru, mladom, i o onom starom koji je bio njegov otac. Mladi puškar je bio nadaleko čuveni delija.

Dva puta je sa uspehom bio operisan od raka. „Pa šta! Ako je rak, nije lav.” Srba je takođe već na groblju, ali na onom, kraj salaša. I možda se krstača gospa Nolina baš od čežnje za svojim dragim posinkom, onako čudno izdigla i uspravila.

Pokaži mi, ali onako ljudski, gde vidiš sunce kad ga ujutro spaziš iz kujne. — Paula priđe tačno onom prozoru kojem ne treba. — Zaboga, dijete! Otuda ne izlazi sunce.

Barem da se jedared vidi ko su Lazarići i Lazarićke... Raskrstio sam za sreću pre dve godine s onom Mađaričetinom; ovaj, više volem sam da kažem... I tako je Nola rasmejala još poslednji put svog oca.

Gos-Toša, kako već jeste kod jednostavnih ljudi, uživao je ne toliko u onom što se sprema da uradi, koliko u slici toga i dejstvu od toga na sugrađane.

Palanka sve zna, i što je bilo, i što će tek biti. „Udaće se za oficira.” U ono vreme, i na onom mestu to je značilo nešto posebno.

Nađu se kod župnika, i toliko... Ko je, i šta je, pobogu, onaj u plavim naočarima? Čandrka po ceo dan na onom točku kao proklet.

Puna joj kosa inja, dugo je vrebala komšiku. Vešta u onom glasnom šapatu, nastavlja: — Šta li to može biti? Doktor je ozbiljan čovek, a za Julicu se nikada ništa nije čulo.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Istina, mlogi pišu i govore o onom o čemu ni ponjatija nemaju, ali to su samo učeni ljudi, ili nazovi filosofi, od koji ništa sakriveno nije ostalo, koji

Najposle sebe onom pokloni u kojega je farba od kaputa njojzi najpovoljnija. — Proča čuda što aljine prave naći ćete kod našeg Rabenera.

vilu podignu i nemilostivo ova svoja oružija, kad do Romana stignu, u dviženije stave, tako da ovaj vitez, podobno onom iz Manhe, u nesvest padne.

Jošt sam na onom mestu, i iz onog ti predela pišem gdi si me, neverni, ostavio. Ja sam najlepše planove pravila kako ću te grliti i

i svakom koji se o tom sumnja, alegoričeske knjige za svedodžbu dajem da čovek sa svojom sudbinom nezadovoljan ponajviše o onom sanja o čem je pre toga budan mislio.

i svakom koji se o tom sumnja, alegoričeske knjige za svedodžbu dajem da čovek sa svojom sudbinom nezadovoljan ponajviše o onom sanja o čem je pre toga budan mislio.

da ne čezne voziti se na karuca i ime gavalera nositi kad mu je laka kesa; i da ne žali što nije onaj ili onaj, i na onom mestu, kad mu je već presuđeno tamo ostati gdi se našao.

Ovu travu treba sitno iseći, i onom od koga želimo tajnu dokučiti, pod pazu s leve strane metnuti, i potom mu dobro u oči gledati, koje će svu tajnu srca

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

će doći u sukob sa uzvišenom umetnošću, tako isprebijao labuda kako može samo jedan čovek zastarelih pogleda učiniti. Onom istom utijom kojom mu je svako jutro peglao pantalone ispeglao mu je ovom prilikom rebra, a šivaćom iglom sistema

Jedan od najosnovnijih je sujeta, koja je utoliko uočljivija što se javlja naporedo sa onom prostosrdačnom iskrenošću, koja je tako slatka u detinjstvu da je prava šteta što se ta osobina gubi odmah posle prvih

Razume se da sam, u tako neravnoj borbi, gotovo uvek ja morao da popustim, tešeći se pri tom i onom mudrom narodnom izrekom da pametniji uvek popušta.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Kad mogu da ginu moji mladi vojnici, nije velika šteta za mene, ovako starog. Unapred je javljeno onom puku u rezervi da će ih posetiti Kralj. Kada im priđosmo, vojnici su bili postrojeni u karu.

Onda komandant naredi poručniku Luki da pojaše i odmah dovede lekara. Podnarednik Gruja nam veli: — Onom čiči se nikako ne sviđa ovde, stalno je nešto gunđao.

S druge strane vidim jednoga našeg ordonansa gde prodaje neke nove lakovane čizme. Čini mi se da su pripadale baš onom konjičkom kapetanu koji nas istera iz stana... Na susednom uglu stoji grupa vojnika i razgovara.

A ona uniformisana organizacija postoji još uvek kao celina. Najzad, bilo ih je koji nisu ništa mislili. Po onom narodnom: „Gde svi Turci, tu i goli Hasan“, privučeni kao nekom magnetnom silom od drugova i prijatelja, gamizali su za

Konj se giba s noge na nogu. Opet progledah. Vidim kako poručnik Kosta otrča niz reku, sigurno da onom pomogne. Voda splasnu, te spustih noge... Stigoše i ostali. Kažu da je konj narednika Nešića pao i odnela ih voda.

Razgovaramo, šta bi bilo da se zaključi mir, a mi da smo bogati. — Kupio bih kuću na onom ozarenom bregu — veli jedan. — I lepe ženske... — A na stolu puno toplih jela...

Iz zgrade iziđe žurno jedan viši oficir. — Poručniče — dozva jednoga konjičkog oficira — idite i saopštite onom kapetanu da se smesta udalji. Nije sada vreme da mi on pravi „korzo“ ovde.

— Razumem kada umru na maršu... ali ovako... — otpoče opet blagajnik. Kapetan Dušan ga prekide: — Vi to govorite o onom vojniku koji je danas umro?... A, pope, tu ćeš se zlo provesti. — More, hajd ne pričaj... — Uveravam te...

Jednom prilikom odvezaše se ona dva poslednja i voda ih onako vezane odnese. — Ama, ja ću jednoga od vas da vežem onom poslednjem za rep, i drugi put ćete paziti kako vezujete — ljuti se komandir baterije.

— Sad... šta nam Bog dâ! — začuh gde neko govori. Kratak i snažan urlik razleže se sa naše lađe. Najednom na onom drugom kraju palube nastade neka larma, vika i glasovi vojnika: — Udavi se... pomagaj... — U pomoć... — Ne daj...

Opomenuh decu da se ne okreću, već da gledaju kuda idu. Uskom stazom iziđosmo na uzvišicu i nađosmo se pred onom kućom. Beše tu jedan trećepozivac. — Posle podne počeće komisija rad... Sad je dockan. A deca gladna.

— Ah, oca mu njegovog! — promrmlja Luka. Onda viknu: — Gde je on? Iz šatora pomoli se Isajlo. Luka zatrese onom hartijom i pogleda strogo Isajla, kao da ga pita: šta je ovo.

Petrović, Rastko - PESME

O, pa divna je ta Skadarlija! Dva vojnika kraj druma sede, Govore o vaškama i o seljanci, Zatim o onom što se ne jede Bar u vojsci i železničkoj stanici: O kokošci prženoj na kajmaku...

O nestvarnostima se može misliti samo ako se misli kojim veštačko nakaznim putem o onom što već postoji, ali nikakvo se novo opažanje u takvo razmišljanje ne unosi.

svest, dolazio sa krikom sebi; Hteo bih da dišem dublje, grudima proširim ležaj i stan, Da plačem, da zahvaljujem na onom što i ne bi Nikada u životu, na putevima koji i ne vode kroz svet, Bejah toliko slab, da samo gubljah svest.

Molim se Gospodu, svom glasu, ovoj čaši, Za prijatelja, mrava, magarca, kutiju, petla, Molim se udaljenome onom vojniku koji jaše; Iz ove skrušenosti, svem, što je dlana svetla, Molim se, ne izgovarajući to čudno ime njino, Da ne

sviraju u svoje nesreće, I ništa vaše nije ko što je bilo, jer zašto bi i bilo: I ništa više ne odgovara onom što predstavlja.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

ARSA (Vaski): Vaska, idi ti kući, kćeri, i nađi se kod majke, te dočekujte goste. A onom Stamenku kaži: živ da me ne čeka, ako i on sada ode od kuće i zapije se. Tu da je! Kod kuće! Stoku neka gleda i čuva.

Što ti to... Silom! Zašto si vlast? ARSA (pravdajući se): Pa to i radim. Gledam. Svakog dana govorim onom njihovom kmetu i pretim mu. »Neće«, odgovara on. »Ona nas, Cigane, i ne gleda«. TOMA A, neće? ARSA Neće.

Šantić, Aleksa - PESME

Pa još one oči što svu milost nude! — Blago onom čija vjerenica bude! 1901. NA POTOKU Polako suton prikrada se, slazi U lisnu goru — u zavičaj mio; Rađa se

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Ali, pokadšto, i stereotipni završetak nije lišen izvesnog dubljeg smisla i prave lepote: Teško onom svakome junaku što ne sluša svoga starijega!

Kada bude uoči neđelje, ja ću spalit krila Jabučilu, britku ću mu sablju zatopiti, zatopiti onom slanom krvlju, da se ne da izvadit iz kora. Tako ćeš ti pogubit Momčila“.

Udari se junak na junaka. Ne da Turčin glavu ukinuti, ne da svoje ruke ištetiti, no se brani s onom polovinom: polovinu na vrat naturaše, i svojega vrata zaklonjaše, i banovu sablju oštrpkuje, sve otkida po komat i komat.

buzdovan uza se privlačim i što sablju na krilo namičem, ja se bojim da ne bude kavge; ako bi se zametnula kavga, teško onom tko j' najbliže Marka!

Teško onom svakome junaku što ne sluša svoga starijega! 56 GRUJICA I PAŠA SA ZAGORJA Knjigu piše paša sa Zagorja, te je šale

Na onome ravnom Dukađinu, onđe bješe Leka kapetane. A na onom na Kosovu ravnu, onđe bješe vojvoda Mijajlo. A na onoj na planini Staroj, onđe bješe Starina Novače a sa bratom

Svakome ću onom pokloniti s mojih pleća zelenu dolamu, od ramena laka dževerdana“. Kada riječ u družinu dođe, svi hajduci nikom

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Kečigi Mari se vrti u glavi 3aljubila se u jednog soma NA POLjU GDE SE ČAVKE ČAVČE Na polju gde se čavke čavče U onom gustom spletu trava Rodi se jedno plavo mravče Među milion žutih mrava Mravi imaju poslove preče Plav se rodio pa

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Stric malo poćuta pa opet živahnu: — Šta misliš, šta će Nikoletina raditi s onom puškom? Sigurno će se sakriti negdje u Gaju pa će pucati, a? — Neće, čulo bi se. — Pa šta će mu onda puška?

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

20 NAŠE MISLI 21 PROSJAČKI ZAMAK U SRCU 22 MOLITVA ONOM, KO SE OGRĆE HALINOM SVETLOSTI 23 KANO GROB OTVORIH MOJE GRLO 24 SRCE ZARASLO TRNjEM 25 DUHOVNICI 26 EVA 27 NA DOBRO

Sažali se na njega o, čoveče, dobrokućanine dvorski! te mu podaj stan u tvome ti srdcu! MOLITVA ONOM, KO SE OGRĆE HALINOM SVETLOSTI On se odeva svetom ka mi s haljinom; da odene i nas!

i TROSTRUKU REČ SVETI PROROK I CAR DAVID ZA BOŽIJI STRAH Bojim se sa svojima vlasima zašto nisam kteo ujedno s onom bludnicom ženom na Hristovu priliku kome god svešteniku ili putniku, iz daleka gostu, oprati nogu ni vodom, a kamoli

A to je, ta nebesna vojska, tako se je bila prikazala Izrailjom za obeležje i nišan, jer će tako, s onom formom, pod Jerusalim Antioh, persijski car sa silnom vojskom [stići], te će ga poharati i zapustiti svega, ljude

MOJSEOV ŠTAP Mojsej vode misirske prevrnu u krv prekrštajući mu s onom palicom, i mnogu drugu kazan navede š njome i napusti na Jeđiptene: pruge gusenice, šaške, žabe, ljute komarce, s neba

Na što bi god i što pomislio i što bi rekao da bude, i mahnuo bi s onom palicom, oma bi ono stalo se i bilo bi. Prvo čudo pred faraonom š njome učini: baci je na zemlju — bi ljuta zmija, i one

LITOSTROTON, ILI GLAVA ADAMOVA Kazuje se za Adamovu glavu da je onde, na onom mestu, gdeno i Hristos — sviju nas glava — raspeo se je.

mu snove prokaže našto izlaze, niti bi mogao inače ono carsko gospodstvo dostati da bude prvi do cara vezir i nad svom onom zemljom zapovednik. Niti bi mu pak sva braća došla na poklonjenje, tražeći u gladnu godinu žita od njega.

Somorsku goru na hise dadoše podretlu Josifovu i njegove kosti iz Jegipta preko mora prenesene u tome gradiću na onom kupljenu od Jakova selištu zakopaše ih.

Friško ode u persijsku zemlju praznu bez vojske, otkudno Sarvar bijaše izašao sa svom onom silesijom, da opet on persijsko carstvo sobara i hara. Tome se o sebi dovi.

Potom toga oženi mu se brat Jovan i uze to despotstvo na se al' zamalo bi živ, skoro se prestavi ode k onom tamo boljem životovanju, a ne ostavi po sebi muška deteta, — te konačnu žalost ostavi srbskome rodu.

Piše se u mnogom životnom pismu da će se otvoriti knjige na onom strašnom i pravednom Božijem sudu i vanja da mi i sad znamo koje i kakve li će one knjige biti što će se pred nama

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

kandilo gori uoči nedelje i praznika pred ikonom iz Rusije, koja je sva srebrom optočena, a tri kandila gore pred onom najvećom ikonom iz Jerusalima što ju je doneo još nekad otac Zamfirov kad je bio na hadžiluku, kud je poveo i svog

A u mogućnosti je da drži i kalfu. Dućan mu pun, a porudžbina svaki dan. Nekada u onom malom dućančetu svom izrađivao je samo prosto prstenje, belenzuke, zvonca i medenice, i opravljao bataljene muštikle i

Manina majka im kaže zašto ih je zvala. Ispriča im šta ju je nagnalo da ubrza stvar; ispriča im o novinama i o onom rezilaku, i kaže im da ozbiljno hoće svoga Mana da ženi. Pita ih šta one misle.

Valjda po onom opštem zakonu po kome ženski svet, onako isto kao i ovce ili guske što potrče sve za jednom, onom prvom, onamo kud ona.

Valjda po onom opštem zakonu po kome ženski svet, onako isto kao i ovce ili guske što potrče sve za jednom, onom prvom, onamo kud ona.

I Zoni dođe nešto teško. Naslonila se na Genu, drugaricu svoju, pa se izgubila. Gleda besvesno po onom šarenilu koje promiče ispred nje, sluša svirku, trupkanje kondurica po kaldrmi i sluša pesmu, čuje srebrni devojački

toga, primer poslušnosti, skromnosti, stidljivosti, celomudrenosti, — dakle, tako reći, skup vrlina i prava protivnost onom Mitki čorbadži-Petrakijevom, opisanom u jednoj od ranijih glava ove pripovetke.

I on se uhvatio, pa igra, sasvim po onom: „Kako igram da igram, samo da se naigram“. Igraju svi; klikću i podvriskuju uz oca silna ćemaneta, zurle i dahireta.

GLAVA DVANAESTA U njoj je ispričano kako se vešto umeo osvetiti Mane Zoni, tako vešto da je ispalo sasvim po onom narodnom: „I kurjaci siti i ovce na broju”, ili, još bolje, po onoj.

prirodno da je sme slobodno poveriti tetka-Doki, koja je, uostalom, i dužna da mu pomogne, jer ona mu je, mišljaše on, onom svojom proševinom svu tu bruku i nevolju i natovarila na vrat.

Zato Mitanča još jednako neteže i tavori s onom malom platom i, da ga majka krišom ne potpomaže, bilo bi zlo n naopako.

dobre oči, razgovetno čita brojeve i nikad se nije zabunio da kaže od 66 da je 99, ili obratno, kao što se to dešava onom drugom, nekom Micku, koji sem toga i šušljeta kad viče, pa zato ga i ne mare igrači tombole.