Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
I, čisto sa strahom, uplašeno, pošto poljubi krst, još užurbanije pali mu sveće, pa, kao da bi se što pre svega toga otresla — ne klekne, već pada na grob i zajeca: — Lele, Mito!
nikako ne smejući da im se odupre, već uvek ćuteći, gledala je da ih svačim zadovolji, samo da bi ih se što pre kao otresla, te da odu, ne viču po kući, a ovamo je jednako za njima uzdisala strepeći da im se štogod ne desi, jer su oni svakog
Neugodno mu je bilo, jer kao da je osećao da se ona zato silom unosi u posao, da bi se time zanela, kao otresla, odvojila od nečega drugog... A ono? Ono bežanje prve noći, plakanje u noći — nikad. Nikad više ona ne zaplaka...
Ono njeno „lele, Mito!“ ko zna zašto je bilo. Da li je taj plač bio za njega ili za nju, samu sebe. I kad se posle otresla straha od njegove smrti, malo pribrala, sva se odala tome plaču i odilaženju mu na grob i u tome, za sve što je bilo, za
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
suprotnim načelima (to je svejedno — detalj koji za suštinu stvari nema baš nikakve važnosti) ubrzo opet pridigla: otresla prašinu s lakata i koljena, i partija se nastavlja. I partija se vječito nastavlja.