Jakšić, Đura - PROZA
I gle! Ja sam ga preživeo... I sada mogu, kao ovaj nesrećnik sa raširenim rukama, reći: „Nema ga! Ne! I nikad ga više videti neću!“ — Evo, pa čitaj!
„Kuda li će?“ reče tetka za sebe. „Sigurno zbog toga nesrećnoga komesara?... Bože moj, bože moj! Šta li neće ovaj naš jadni narod prepatiti!...
Dođe praznik: tetka postavi sto, iznese ono malo mršave hrane kojom sirotinja svoj gladan stomak zalaže, da ovaj žalosni život za neko vreme produži; sedne za sovru, seti se davne prošlosti, a suze joj teku niz zbrčkano lice.
— Čovek, i kad je mnogo i mnogo preživeo, nije se naživeo... — Nije, bogami, učitelju, eto vidiš, ovaj moj pobratim Živko... He, moj brate, da znaš kakvi je to momak bio, a sad senka, senka od čoveka!
On je negda kod nekoga praktikanta posluživao, pa mu je ovaj poklonio celo svoje iznošeno odelo — o svome imendanu; a kad je sebi kupio „štivletne“, onda je svome vernome đaku
A onaj mršavi mumdžija, što liči na spuhanu svinjsku bešiku, dodade polako: — Ovo nisu čisti poslovi! Verujte, ovaj bradati nešto zna, nešto šuruje; — verujte mi da je iz preka, baš rođen Bačvanin; neki govore da su ga lanjskog leta
— I radovaše se dobri starac životvornoj moći svoje vodice. Ali se u ovaj mah prevario učitelj, jer njegova vodica ne beše tako snažna da otkloni smrt...
Kad bi, a on treći put pohara majstora; ali u ovaj mah nije se vraćao u selo — znao je da će ga onde naći — nego ode u Raču, gde je imao druga koji je s njime zajedno
pa mu je ovaj nož za svakad utulio strasti nevaljaloga srca... Pa nemoj, sinko, da krv onoga podloga Švabe, koja je na tome nožu
Namislio sam bio da kao danas iziđem malo i do vinograda... Al’ kud ćeš ti, kad, evo, ovaj nesrećnik zapalio sinoć, baš na same Cveti, svome tutoru kuću!...
mu ljudi kazivanju veruju, navodio je kapetanove reči: „Voleo bih“, — veli kapetan, — „da su mi u srezu svi kmetovi kâ ovaj Radovan, nego da me nameste za vezira u Bosni... Gle kako pronađe onaka zlikovca, palikuću!... Čovek je to!...
Obradović, Dositej - BASNE
Lisica i drevosečac Lisica, od lovaca, pribegne k kolibi drevosečca, moleći ga da joj dopusti sakriti se u kolibi. Ovaj dozvoli. Al, eto ti stignu i lovci, i upitaju ga nije li gdi upazio jednu lisicu tuda da prttrči.
proda tabagdžiji, pri kojemu noseći kože na vodu, doma i na vašar, rekne sam sedi: „Sad sam došao onde gdi mi nadleži! Ovaj pravi kože: on će i moju skoro načiniti”.
) sve žene ovake bile, teško bi onom bilo ko bi ovo pisao! Propao bi i on i s knjigom zajedno! 78 Čovek ujeden od psa Ovaj hođaše po komšiluku i pitaše šta bi na ranu privio da se izleči.
Da su neki dni opredeljeni za poći u crkvu i bogu se moliti, ovaj je lep običaj, ali ne valja iz njega zloupotrebljenije činiti.
kapetan, govoreći: „Eto ti mi kuge; nikada se s tim čovekom bez kavge ne mogu rastati; ta svi kaluđeri ištu, ali ovaj silom 'oće da otima.” S v e t o g o r a c: No, kapetane, piši jednu parusiju na carski manastir N.!
stanke, no užasnu se kad ne nađu one pređašnje razvaline i rupe, i među sosobom stanu mudrosloviti, govoreći: „Nije li ovaj gospodar mesta sasvim bez pameti?
na zla i nedozvoljena uslaždenija upotrebljavaju, i to nizašto drugo ne čine razve što sebi dugačak život obeštavaju, a ovaj dolgovremeni život svoj drže u pedeset ili najduže u sto godina.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Umesto sumnjivog znanja i pameti, kapa mi je prepuna plaveti! 6. Pogledaj kako je snažan ovaj bedem! Pogledaj mu širinu i visinu! Pogledaj kako je čvrsto nalegao tesani kamen na tesani kamen!
A gore, visoko nad košavom, duva i zviždi vlažan severozapadnjak! Iz tog gornjeg vetra, kroz ovaj donji, kroz košavu koja prokišnjava, ledene kapi kaplju u naš mrak!
Gde god da otvorim ovaj rečnik: riba! Od albaluka do šarana i štuke, jedna za drugom, grgeč, deverika, ko u posne dane, petak ili sredu,
A na ovoj, na ušću Tise u Dunav, leto miriše ko biljna apoteka! Listam ovaj rečnik: jegulja, jesetra, listam: kečiga, manić, moruna, smuđ, listam, i čitam, i čudim se, i pitam se: Je li ovo
teško nama ako nije ovaj krompir varka koja krije nešto od krompira hranljivije! ZELEMBAĆ Odakle je taj zelembać ovde došao?
SINjAJEVINA Vuk Karadžić je u Srpskom rječniku ceo ovaj plavi planinski venac sažeo u dve reči i napisao: „Sinjajevina, goletna i bezvodna velika planina u Hercegovini
Il je to ova jutrošnja vedrina, ova vedrina iznad ovog stola, nebeska vedrina, kojoj su oslonci ovo jaje, ovaj luk iz venca, i ova čaša, s vencem prvijenca?
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Onda je ovaj kraj Srbije bio gotovo sasvim pust, ne znam, ili je to bilo zbog kakvog iselenija, ili su Turci narod rasterali, ilije
— Ovaj Ignjat Sabov, kažu, učio je u Rumi, i kao što se govorilo, za vreme njegovog učenja tu u Rumi bila je najbolja škola.
” — Onda kmetovi provide i reknu: „Ovaj more, a ovaj ne more davati.” I tako se svrši i poreza razreže, i posle knezovi kupe i veziru odnose.
” — Onda kmetovi provide i reknu: „Ovaj more, a ovaj ne more davati.” I tako se svrši i poreza razreže, i posle knezovi kupe i veziru odnose.
(Ovaj isti bimbaša, u početku Karađorđeva rata 1804. godine, oko 20. maja meseca, zastao se bio s vojskom u Požarevcu, gde ga
lako je mogao, nego dođe u Beograd, javi se kod vladike Leontija, a Leontije nije smeo ga sakriti, nego javi Aganliji. Ovaj pošlje momke te Hadži-Ruvima u̓vate i na Varoš-kapiji poseku, i posle varošani izmole i sa̓rane ga kod crkve.
” — Pomozi Bože, pomislim ja, kad ovaj stari tako govori, koji zna kako je vojevati. Odma ja odatle pošljem Živana iz Kutešice u Suvodanje Miliću Kediću (koga
— To sluša Đorđe Krstivojević iz Zabrdice, kmet, koji je došao s novim knezom Pejom, pak reče: „Čuješ, kneže Pejo! Da ovaj prota rekne: Đorđe, jedi meso u petak i sredu, — ja ću jesti, a kamoli neću Turke tući”.
izginuti i ime srpsko utamaniti, nego se ovim zulumćarima podložiti; zato se molimo da carstvo austrijsko pruži ruku i ovaj nevini narod kakvim načinom zna izbavi od propasti konačne” i proče.
Ja te noći prepišem ona pisma i dam kopije da oni Crnom Đorđu dadu, i tako ja opet dođem u Šabac. Ovaj Kučuk-Alija, četvrti dahija, kako je vidno da se sa Srbima umiriti ne mogu, uzme mnoge novce, provede ga neki knez
Međutim dođe meni pismo od Crnoga Đorđa, da ostane dođem u ovaj i ovaj dan u Ostružnicu. Stric raspolagajući. Ja taki odem u Ostružnicu.
Međutim dođe meni pismo od Crnoga Đorđa, da ostane dođem u ovaj i ovaj dan u Ostružnicu. Stric raspolagajući. Ja taki odem u Ostružnicu.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Kao čovek dole... Ide lepo baš kao čovek... Ali mu navrh glave rog, kao ovaj direk pred mehanom — ni uzmi ni ostavi toliki, pa stoji pravo kao usađen!... Bogami, mene ti podiđoše mravci!
Ono, doduše, ni ja ih toliko baš ne branim; ima ih i nakarada. Svet je ovaj ionako pun jada i nakarada. Ali što baš sve nakarade pisati, te, ni za što ni kroz što plašiti poštene ljude?
A ovaj kapetan jok! On dođe izjutra trezan, čist, lepo očešljan, umiven; sedne za svoj sto, pa zaište od pandura svoga čašu hla
Ele, prosto si jedva čekao da čas iziđeš na čist vazduh. A ovaj kapetan jok! U njega su poslepodne, osobito leti, prozori otvoreni, na stolu mora biti cveća; zimi kadi se izmirnom ili
— Jes̓, bogme, gospodine! — potvrđuju ostali. — Nema ti danas ni berićeta — ništa! Izopačio se i ovaj svet. Niko ti tu ne poštuje starijega, ni činovnika, ni popa, nikoga... Niti se ko tu bogu moli, niti ide u crkvu...
— Pravo veliš, gospodine, bogami! — reći će jedan od seljaka. Ovaj se današnji pojas nekako obezočio i batalio da bog sačuva!... Šta se čini, čudo te i ovo malo bog još daje.
Vi može biti to i ne pomišljate, ama opet nekako izlazi nalik. I što je još najglavnije — znate li vi da ovaj kapetan neće ni da čuje za mit...
Nije da rekneš kakav mit — bože sačuvaj!... — Niti bih vam uzeo ja mit — prekide ga kapetan. — Da mi date pun ovaj vajat dukata — ne bih vam ni pogledao, samo ako je mit...
Ni sam ne zna kud ni zašto. Često su ljudi govorili: »Baš šteta što ovaj pošten momak nema sreće, a ova ko vredan i pošten!
— reče momče zajedljivo. — Vi'š ti bezobraznika! Ne kažeš hvala i na tom! — obrednu se pisar. — O, o, gle ti šta je ovaj nakupio! — začudi se gazda Milun i mahnu glavom. — Bogami lepa para!
— A bi li ti, Srejo, kod jednog dobrog domaćina da ja progovorim za te? — upita Vidak i uz to namignu na Goluba te ovaj usta i nestade ga nekud iz mehane. — Što ne bih? — odgovori Sreja. — Ako je dobra kuća, najmio bih se još ovo leto.
— pripreti jedan između njih. — Ja se neću maknuti odavde dok mi ne platiš ovaj čabar — reče onaj što je doneo čabar — evo možeš prst provući između dugâ! Zar je ovo oprava?
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Bog ti pomogao, čestiti efendija! Marinkov mu glas zazvoni prijatno. On zastade i pogleda ga, a ovaj priđe te mu celiva skut i ruku, pa, držeći ruke na prsima, pože glavu... Da kažem ko je Marinko. On je — seljak.
Tako bi vidjeli da sam ja čovjek!... Marinku se nasmeši brk. On pogleda Krušku pravo u oči... Ovaj spazi. — Šta je? — upita radosno. — Čestiti efendija, ne pitaj! Pusti mene da radim!...
I što se Stanko više družio s Jelicom, on ga je više mrzio. A kad se ovaj poče i šaliti — on ga omrznu sasvim... sklanjao se od njera; bežao je da na senku njegovy ne stane; a kad je baš morao
— reče Marinko. Pa ga potapša po plećima, okrete se i ode najlak. A duša mu se smeškala: — Ovaj je pečen! — zašaputao je on. — Ja sam podstakao ugarke... biće vruća mesa!... Jedva jedanput!...
Vide Lazar da se ni snagom ni veštinom ne može ništa učiniti, pa pribeže lukavstvu, podbi nogu Stanku i ovaj posrte. — Jarane, — reče Stanko — mi se „čisto” rvemo!... Da sam ja tako hteo, ja bih tebe davno oborio!...
Lazar se diže. njega je bilo stid ovog sveta. On oseti kako s pravdom zajedno i ovaj narod beše uza Stanka. On vide kako mu svi veselo trče i ruku pružaju...
Svirač zaduvan, oznojen, zastao pred Ivankovićem, pa svira mesta, a ovaj prepleće nogama, kao da koske u njima nema. Najedared se prolomi da gora jeknu: — Jelice!... Sad igraj!...
Ta on je pucao pa njega, on ga htede ubiti!... — Nego, ne znam koju li je ludu ovaj ludak našao?... Ivan mi reče da je onaj njegov bacio oko pa onu Sevića. Stanku zastade zalogaj.
— reče Marinko, celujući mu skut. — Ako... ako!... Izidi, odmori se! Marinko udari „temena” i izide. Lazar je čuo ovaj razgovor, ali beše ravnodušan. Duševni umor beše toliko jak da on nije mogao više ni pojmiti svoga položaja.
— Ukrao?... A od koga, naopako?... — Ta šta mi tu izvijaš?... Pravi se: ne zna!... Zar ti nisi ovaj novac ukrao iz Ivanovog vajata i zakopao ovde, u đuvre?... I zar nije Lazar Ivanov zato juče na te pucao?...
— Čiča Jovo!... Ja toga novca nisam uzeo, nisam ga ni video, tako mi boga! Onda se okrete Ivanu. Ovaj pretrnu i kolena mu klecnuše. — Ivane Miraždžiću! Do juče sam te zvao čičom, ali od juče nisi mi rod!...
— Što ono rekao Starina Novak, „kadar sam stići i uteći, i na strašnom mestu postojati!” Hajduci su slušali ovaj razgovor između Stanka i harambaše.
Dučić, Jovan - PESME
Svaki udar srca, smrt nečeg što živi! Svaka želja strepi da će nešto strti! U ovaj novembar čamotni i sivi, Ne postoji Život drugde neg u Smrti.
A ona je nekad bila kraljica u jednoj zemlji s onu stranu peska. Kad su je proterali, nesreća je dovela u ovaj grad gde je došla idući stotinu dana za nečijim dromedarima.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Šta je sa mnom i s mojom majkom bilo — to je druga stvar! Ali šta je s Đorđem koji sad u ovaj par gleda u tavan kad hoće da vas „proguta pogledom”, šta je s njime bilo? To zna unekoliko samo moja mati.
— Mitre, tako ti boga, tako ti ove naše dece, ostavi se, brate, drugovanja s đavolom. Ko se njega drži, gubi i ovaj i onaj svet. Eno ti Jove kartaša pa gledaj!
Ali evo baš u ovaj par učini mu se da ni sama lađa neće više doći. On postade nestrpljiv kao i Blagoje. Prevrtaše misli da prosije iz njih
On je uhvati i steže za mišicu, kao htevši se uveriti. — I ovaj mali! Ti, ti vojniče! A šta ti ja koješta nisam mislio! Bože, bože!
Iz ara dopire topot od konja, pred kačarom se isprežu volovi, s kojima se ovaj čas vratio Nenad iz varoši. Poneka se kokoš otisne s duda, i lepršajući se ponovo se gnezdi među svoje druge.
Sutradan po pijanstvu Arsenovu dođe Blagoje Radojci sasvim ozbiljna lica: — Strina! Ovaj naš Arsen, prosti me, zamilovao onu Burmazovićevu vižlju! — Arsen?... To onaj što smo ga letos zamomčili? — Taj!
— E, a ti treba da znaš, jer ću ja po tome da sudim, da ti posle ne bude krivo i da ne rekneš ovaj i onaj! — Jok ja! — Dobro! A sad idi dok se ja razmislim!
Hoću da umrem! Oprosti mi, ako možeš! Đeda pretrnu i zaljulja se: — Dijete, grehota ti je od boga! Vidiš ovaj perčin? Ni u ovce nije belji!
Za Maru veli da je najprije s pismom vladičinim išao u jednu školu i predao ga školskom starješini. Ovaj, veli, kad pročita pismo, otišao je s njime i sa Marom kući nekog profesora Vučetića, i tu je Maru predao.
Seljaci su vidjeli, istina, da je ovaj učitelj sasvijem nešto drugo od pređašnjeg, i mislili smo svi da je on učevan čovek, ali ga nijesmo marili.
Poznao sam je. U maju 1879. ŠVABICA Kad sam se polani vratio iz Italije, došao mi je do ruku ovaj rukopis. Čitao sam ga pod utiscima koji su na me ostavili Pompeji.
Još je čudnije što moj saputnik u Italiji, moj prijatelj i redaktor, kad sam mu pročitao ovaj krnjav rukopis, ponudi mi u otkup album Pompeja. Ja sam pristao na trampu, smejući se rđavoj dosetki o moljcima i lavi.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Pa dok se domaćica zabavlja oko one što cvrči u velikoj gvozdenoj šerpenji i prevrće je, dotle ovaj uzima onu iz korpe. — I-ju, gospodin-popo, baš ste vi vrag! A di su krofne?! — pita ga začuđena domaćica.
ta... da dođete, gospodine, da krstite... ovaj Vuji Irošu... mužeskoga je pola... sinčić. Dobio sinčića, pa k’o jabuka, dete zdravo. k’o tresak!
Zašto su onog prvog prozvali pop Hala, čuli ste, a zašto ovog drugog pop Kesa, čućete. Ovaj nesretni nadimak, na koji se pop Spira onako isto tužio kao i pop Ćira na svoj, dobio je on odavno.
Na jedan tako bačen sekser vele da je tako silno poleteo i odgurnuo onoga ispred sebe, da je ovaj jadnik poleteo u neku baricu, i zabo se u nju glavačke, i stajao usađen kao struk luka.
U oglašenom stečaju za parohiju bilo je mnogo drugih uslova, a za ovaj su čuli tek kad su se prijavili. Bili su obojica malo pomatoriji, već uveliko bradati klirici.
Malo koje veče da ne prođe a da ne ode pop Spira pop-Ćiri, ili ovaj onome. Nekako i jednima i drugima izgleda da im je propao ceo dan ako se bar uveče ne vide i ne obiđu.
katani u Galiciju, ili tome i tome soldatu u Talijansku, a onome veli: „Pa vi sad nemajte brige, nego napun’te još ovaj bokal za sretna puta ovih pet forinti našem Proki. A, sto mu zaveraka njegovih!
popa, i jedan i drugi, ali vrlo, vrlo retko; dalje: gospodin notaroš, apotekar, hirurg, gospodin-notarošev pisar, ali ovaj samo onih dana kad gospodin notaroš nije tu u selu, inače ide kod Šolema Čivutina u trafikanu na komovicu.
novine i popije tako satljik vina i holbu vode, prođe po dva sahata, a zatim se digne, plati i pokloni se kafedžiji i ovaj njemu, i iziđe iz kafane trezan k’o što je i ušao.
Dok je on pevao, učitelj se predstavio crkvenjaku Arkadiji, na što ovaj kaže da mu je milo. — Jeste, očekivali smo vas željno, — veli Arkadija. — Čim koja kola prođu, a mi mislimo: eto ga!
On se odobrovoljio i ne traži više njegovu krv. Šta više, sad ga rado gleda svaki dan, i smeje mu se kad se ovaj sapleće preko svoje malo poduže kožne kecelje i kad zadžaka ono njegovo: pak-pak? Pored gusaka bilo je tu i guščića.
Došavši, pokloni se gostu, i ovaj njoj. — Moja supruga... g. Petar Petrović, naš nov učitelj, — predstavi ih pop Spira. — Milo mi je! — veli gđa Sida.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
— Koji? — Istrčala bi klisarica uplašeno. — Ete ga... u hadžijskom, gazda-Jančinom grobu. Tamo leži! — Govorio bi ovaj tresući se od straha i groze što je u grobu video živa čoveka kako ničke leži i kao diše, miriše grob.
Brzo se vratila s novcem koji je izvukla ispod zemlje u raznim zavežljajima... Sve dala popi. Ovaj, kad video priličnu sumu još više se zbunio. I nije znao šta da joj kaže.
— I rukama je pokazivao kako će ga kamenom udariti. I zaista, popova sina deca u igri kamenom udarila, te ovaj od toga umro. I zato su ga se svi bojali, ugađali mu, sve mu činili samo da ćuti, ne gunđa, ne proriče, ne zlokobi...
Menko sa još nekima uhvatio bega i izbio. Ovaj otišao, vratio se sa zaptijama, Menka vezao, kuću mu zapalio i na njegove oči obeščastio mu ženu kojoj posle odsekao
Majka, dok on ne dođe do varoši, juri i sama za njim. Ali kad ovaj uđe u varoš, zaređa po čaršiji, maalama, ona ne sme. Poznaju svi nju i njihovu kuću.
— Ima... trideset i dve, tri... — odgovara ne vama već kao sebi. — A ovaj? — I pokazujete na drugoga. — On? — I opet se isto onako i drugome unosi, zagleda ga. — Ima četrdeset...
Čim čuje da je ko umro, eto ti njega tamo. Da se nađe, sluša, a najradije da ode klisaru da javi za smrt te ovaj mrtvaca da oglasi zvonima, pa onda popu i drugima.
Ali zna, da onako providnog, bledog, samo da ga darne pa bi ga i nestalo. A opet, ovaj kad vidi brata, osvešćuje se i kao uvek, blesasto, molećivo, tražeći po moći, tuži mu se: — Bato, srce nemam.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Žao mi je! — I meni je žao! — Ta valjda ćete se i vi malo promisliti. Ostavite, dakle, to za ovaj ma' na stranu. Ded'te čašu bermeta! — Hvala, ne prija mi; a i onako moram odlaziti. Oprostite što sam vam dosađivao.
Čika-Gavra ide na put, pa dođe kod Peršunovića i s njim se dogovora. Ovaj zove i Ljubu, ali Ljuba se zahvaljuje. Kaže da bi on njih želeo videti u O., u svojoj kući. Skoro će biti u O.
Julka i Milka nemaju oca, samo mater. Julka oseća veliku naklonost prema Ružičiću, ali kažu da ovaj ima vrlo slabu štaciju; ako bi koji bolji došao, ne bi ga se odrekla. Dođe Ljuba sa čika-Gavrom u G.
Što se mog čuvstva prema vama tiče, ono je u božijim rukama, a bog je dobar, može sve dobro ispasti. Zato primite ovaj izražaj od mene, a vama stoji kad god ’oćete pristup u našu kuću.
Mati je po volji kćerinoj radila. A da sve to lakše proizvesti može, uklonila je za ovaj par Jocu i Milku od kuće. Ljuba uđe u sobu; mati je sama. — Sluga sam pokorni. Ljuba mater u ruku poljubi.
— O, zaboravili smo, odma’ ćete i’ dobiti. Gledićka otrči mužu i javi mu. Ovaj odmah dođe Čekmedžijiću, pa ga zove u jednu sobicu nasamo, dâ mu napisati kvitu da je primio, te Čekmedžijić primi novce.
Lepa plavojka nosi u srcu crnopurastog jurata, no ovaj se samo titra. Od sedam jagma ne zna koju da bira. Valjda neće najlepšu, već najbogatiju.
Rogozić, dobar prijatelj Svilokosićev, dozivlje ovog da mu u poslovima pomogne. To ovaj rado čini, jer može što i naučiti. Kad ima posla, ostane tu na ručku, pa i na večeri.
vremena obdan da Micu zabavlja; mesto sebe dopušta Svilokosiću da je u praznom vremenu varoškim spletkama zabavlja; a to ovaj jedva čeka, jer u svačemu je bio brz, samo na poslu lagan.
Karijeru je sebi zbog berbera pokvario. Boluje često. Ovaj gorostasni jurat pogurio se, skunjio prsa, lice mu žuto kao smilje, nešto mu život podgriza.
Moric donese tepsiju. Sad Ćirković preko svog kočijaša pošlje Rogoziću tepsiju. Ovaj je ne prima, zašto je nije odmah dala? Veli: factum іnfectum fіerі nequіt. Šta će sad? Alka Jefti kaže da ide Babonji.
Ćirković opet vozi tepsiju Babonji, a ovaj će je predati u varmeđski depozitum. Procesi dugo traju, prolaze meseci i godine, i još kraja nema.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
— Kidnuo, kidnuo malo pre, tako kažu. — Kidnuo, pa kad pre? — Pa lepo, a ko kaže da je kidnuo? — Ovaj ovde gospodin video ga lično. — Gde ta video i ko je taj, Boga mu nije to mala stvar. — Ko sam da sam.
— A i vlada noćas kida u Niš. — Ama kakva..... ama jel'te ko ste vi? Vi lažete! Vi unosite zabunu! Ko je ovaj tip? — Ko ti zna ko je! — Zar ga baš niko ovde ne poznaje? — Niko. — Jel'te imate li vi dokaza ko ste?
Jer ovaj Aleksije Jurišić, koji je punih dvadeset i šest godina živeo bez ikakvog plana, imao ga je jasno ovoga leta i prvi put
samog ubedi: kako je svako nadanje i zavaravanje besmisleno, jer taj kobni ultimatum drugo ništa i ne može značiti u ovaj mah nego rat.
strasti današnjice, sve ove sitne brige obnovljenog tako zvanog normalnog života, ponova počinju da grickaju i dosađuju i ovaj život u miru gnjil je nekako i ljigav.
Samo neka sve dođe brzo, što pre, jer života više nema to je jasno, a i ovaj mozgovni, sedeći život postao je već neizdržljiva tiranija. Dakle, napred u neizvesno, u kome je samo smrt izvesna!
Jest, cela je to celcata, istina i sav je ovaj naš čovek ovde dole u tome. Hiljadu puta lakše je njemu poginuti nego regulisati jednu običnu, malu menicu od nekoliko
Sav zanesen nekim novim, čarnim snom i utonuo u ovaj nagli prelaz iz jezivo ledenog u u žar, Hristić je, opijen nekom mističnom milinom u čudnoj organskoj uspomeni utisaka
A možda je opet sve to prosto i pojmljivo. Ovaj čovek tu, u drugom šatoru, voli svoju ženu. Lepo. Voleti znači: imati za cilj sreću onoga koji se voli, tuđu sreću.
Jest to pouzdano znam, a drugo: da će ovaj rat pojesti moje nerve do kraja i da se on nikada svršiti neće. I sve ono vreme između prošle demobilizacije i nove
dva bića, započeo da teče široko i odmereno kao najlepša reka, kad se pupoljak sreće stao rascvetavati, dolazi ovo, ovaj nov, neočekivani rat, čiji se kraj i rasplet ne može sagledati i koji ga sa one visine idealnog i mirisnog neba,
Zašto nisam ostala spokojna, blažena, nevina devojčica da nikad ne poznam ovu besomučnu uzbunu krvi, sav ovaj užas? Zašto sam te toliko zavolela pa sad ne mogu bez tebe?...
Afrika
Topli prijatni miris crvenih cvetova pokriva ovaj zaspali grad širokih ulica, crvene utabane zemlje i drvenih krovinjara, Bengaloi kao igračke, čas su majušni a čas
Govore nam sve to glasom koji znači: „Tako vam i treba kad ne umete da bacite ni čoveka u vodu, a hoćete u prašume!“ Ovaj je crnac, uostalom, prvi koga sam video da je sasvim antipatičnog lika i bezobzirnog držanja.
Pučina 6,00 nad Ekvatorom. Počinjem da volim ovaj brod, crvenih dimnjaka, koji tako uporno i bešumno plovi po nepomičnoj pučini.
Veličanstveni pljusak, kakav skoro stalno nailazi na brod kad se ovaj približi Ekvatoru. Munje su osvetljavale, ljubičasto i električno plavo, savršeno mirnu pučinu šibanu strašnom kišom.
Uzeo sam štap i ubio je. Posle mi je bilo žao što sam to učinio, jer nije ujela devojčicu! Nije li ovaj način razmišljanja potpuno crnački“?
Na jednoj drugoj kući čitam: „Svi vi pažnja. Kad naćiću jednog đaka pisao na ovaj zid, osetiće težinu mog štapa. To je ludak p... divljak.
Hotel, tuš, ledena pića. Neki trgovac Švajcarac kome kažem da imam već i boja; da je ovaj iz Banfore s Visoke Volte; da se zove Samba; kaže mi skoro pobednički: „Samba, tetoviran?
Tako ovde nema ni staraca ni baba, ni dece koja bi već sigurno umela da koračaju. Ceo ovaj mladi svet radi, oduševljeno, stiče novo bogatstvo. Sami za sebe kažu: „Bogati smo!“ Piroga nastavlja brzakom do Monge.
I napuštam ovaj kraj, koji je svakako najdivniji na svetu, o kome kao da sam sanjao od svojih prvih snova; ogorčen do gađena što sam
Osećajući još pri tom da ću, sasvim brzo ostavljen od Vuijea, biti bačen na veliki put koji vodi kroz Afriku (na ovaj crveni, purpurni put, usečen kao u živo meso kopna), obuzet sam nekim poetskim raspoloženjem tuge, straha i ushićenja.
Sećam se Kima Kiplingovog, gde je veliki drum glavno lice u romanu; živo lice, biće čulno i mistično. O, ovaj grdni put na kom sam sad, koji je put kroz beskrajnu katedralu, jedini put koji nije ružan, prašnjav, koji ne kvari
katedralu, jedini put koji nije ružan, prašnjav, koji ne kvari predeo, već ga oživljava svojim tragičnim crvenilom! Ovaj put na kom ću ostati sam, koji će se pretvoriti tako brzo u stazu, u brzak, ili u trag samo stopa urođeničkih!
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Što predstojeće šaljivo pozorište na svet izilazi, povod je najviše ovaj, što sam jednom s ljubeznim mojim prijateljem g.
Esm kazo da si čeka većeru? More, znajš što je to: Παν μέτρον άρησον της άναγχης! Kad je najveću sirotinju na ovaj svet, onda pravi parada široko visoko.
Ako se devojka, koja je trefer načinila, momku, ili momak devojki ne bi dopao, taki na ovaj slučaj dobiva devojka svoji pet hiljada fornata. Momku ostaje drugi pet, pak se mogu oboje po volji usrećiti.
JUCA, (malo zašim) KATICA JUCA: Ovo čudo jošt niko nije vidio; onde se ciganiše i štedi gdi je najveća opasnost. Ako ovaj čovek s njegovom tvrdoćom prođe dobro, to će svaki na svetu dobro proći. KATICA (stupi). JUCA: Šta je, Katice?
Tako sam ja poznavao jednoga, koj je svaki dan u kafanu dolazio, a nikada ni krajcare nije trošio. Ovaj jedanput opazi gdi se igraju karti, pa, polakomivši se zar na tolike novce, koje se u banki naođau, upusti se i on.
da kupim više konji, pa da i goim i posle kolim Kakva lepa profita! MIŠIĆ: (Ovaj je lud!) Baš zato i jeste tako velika cena toj masti, što je od carstva strožajše zaprećeno da se niko pod živu glavu
Ali, čekaj malo, starče, uvatiću ja tebe! (Petru.) Gdi ti je gospodična? PETAR: Šta velite, gospodine? MIŠIĆ: Ovaj je dobar za tajni razgovor. (Da mu jedan-dva desetaka.) Na, idi pij štogod!
Nek mu dere njegov otac. Ja, bogme, neću, makar on pukô! POZORIJE 7. PREĐAŠNjI, KATICA KATICA: Ovaj se s vami razgovara, gospodin Mišić, a ne zna da ga je moj otac vikao. (Petru.) Čiča Pero, idi brže. Traži te gospodar.
PETAR: Naći ću ja majstore za kože, koliko god oće, tek moja ruka neće pristupiti. (Otide.) MIŠIĆ: Ovaj sve o konjma brigu vodi. Siroma, poplašio se da i ne mora derati, no ja sam kriv što sam starca na to naveo.
KATICA: Žalosna, da nije samo štete? JUCA (Mišiću): Ima li ovaj pasoš svoju važnost? MIŠIĆ: Ovaj nema svoga pečata, ne može dakle ni dostovjernosti imati.
KATICA: Žalosna, da nije samo štete? JUCA (Mišiću): Ima li ovaj pasoš svoju važnost? MIŠIĆ: Ovaj nema svoga pečata, ne može dakle ni dostovjernosti imati. JUCA: E, sad, gledajte na što ga njegova tvrdoća navodi!
Nega da go čuvaš da ne pobegni. Razumiš? (Ošide.) PETAR: Bogati, gospođa, šta misli ovaj moj gospodar? JUCA: A bog bi ga znao.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Radiće zemlju, kao što je rade i Hrvati i Hungri. „Ne može biti izuzetaka u carstvu, Vaše Visokoblagorodstvo.“ Ceo ovaj deo Evrope, imaće da se evropeizira. On to, veli, ponavlja.
Kao što se bio, poslednjih dana, povukao i od Temišvara. Kao što nije više odlazio u Teatar, nije hteo da se meša ni u ovaj posao Garsulija. Engelshofen je ćutao. Nije skidao oka sa Grka, ali je ćutao.
Milom, ili silom, ja sam rešen – a to je i želja caričina – da uredim ovaj kraj kraljevstva. Kopaće se kanali, po sistemu grofa Merci. Prema franceskim planovima.
Dok se drugi deru, kad se konji ravnaju, pred juriš, i urliču komandu „obnaži sablji“, ovaj Isakovič, u takvoj prilici, imao je običaj da samo izjaše pred svoja dva reda konjanika, pa da pređe u kas, zatim u
„Vezao te, oca mu! Kao aramije! Ovaj lokot da kupiš, dugonjo, kad u Osek stignete. Plati što god traži! Platiću! Hoću da ga nosim u sirmijske husare i
u polju, u takvoj prilici, bile su navikle da, posle jela, i grejanja kraj vatre, dođe do brzog, i divljačkog, silovanja. Ovaj konjanik ode i ne dodirnu ih. Kad je zašao u Kumansku, Isakovič je jahao samo u sumraku.
Mesto da živi, kao i ostali oficiri – a mogao je da živi kao što imućni ljudi žive, veselo – ovaj Isakovič se potuca, eto, i luduje, kao da je nešto prokleto popio.
On ima, u Granu, prijatelja, među oficirima, pa će nabaviti Isakoviču nov šešir – ovaj, i tako, više ne valja. To što se bilo desilo, navelo je ostale putnike da skoro svi iskoče, još jednom, iz kola, pa da
Nije mu bio prijatan šizmatik, oficir, za zeta, a ni ovaj, koji mu odvodi usvojenicu. Ali je Pavle bio čovek miran, razborit, ćutljiv, koji se lepo ponašao, pa se i senator
A ne ići i tražiti pomoć u Bestuševu. Otkud ovaj Valdenzer? Otkud ta ergela na njegovom putu? Ležeći tako, umoran, u prijatnoj hladovini, svakako bi bio zaspao, da nije
Ona posmatra njega, koji je, kad mu je žena umrla, za ovaj svet kao umro, i sad ubija sebe, zbog te mrtve žene, tako reći, svako jutro. A Božič?
Pre tri dana, udarila je u ergelu neka mora. Prebolelo je nekoliko matorih, obangavelih, kobila. Ovaj primerak pastuva, koji nosi ime Jupitra, planete, neće. Smrt će nastupiti, uskoro. Mogu otići. Čemu da to gledaju?
Teodosije - ŽITIJA
tražeći odakle treba, a treba tražiti izdanak od korena, pa ćemo naći i uzbrati grozd — ne sa trnja nego sa loze. Ovaj beše sin velikog župana Nemanje, vladara srpskog, koji samodržavno vladaše svim srpskim zemljama što se zovu:
A ovaj my ispriča sve po poretku pustinjačkom, kakav je zajednički život u manastirima, i zaseban dvojice ili trojice jednodušn
A ovaj mu ispriča veliki bol srca njegovih roditelja i plač neprestani. Ispriča mu i o pismu od oca njegova, donesenom ka iparhu
Zar — reče — nije prvo ovaj varalica što smrt zaslužuje — i pokaza na jednoga — od vas došao da moli milostinju, i milosti nju kao ništa prezrevši,
A ovaj videvši ih u takvoj krajnjoj gorčini srca, uteši srca njihova mnogim rečima, govoreći: — Ovo što se dogodilo sa mnom, Bo
I tako otidoše kući. A ovaj sa kule sišavši blagodari Boga i pokloni se igumanu i cvoj bratiji. I svi ga celovaše kao novoukrašena anđelskim
I svi ga celovaše kao novoukrašena anđelskim obrazom. A ovaj grleći zlostavljane zbog njega, poče sve moliti od srca za one koji su ih uvredili da u miru i bez pakosti kući stignu,
Kada je ovaj došao, ljubazno primljen od sviju, nasladi se praznikom, i sagledavši manastir kako je izvrstan, po zapovesti prota i po
A ovaj odmorivši se, dođe ka igumanu, i ispovedi bolezan srca, ne tajeći uzrok svoje izmene, pripade i zamoli da ga blagoslovi
I da bi se uverili, govorahu k starcu: — Hrista radi, oče, reci nam, da li je ovaj mladić doista tvoj učenik, jer danas neko preslavno znamenje na njemu videsmo?
A starac, čuvši za čudo sa božastvenim mladićem, i omivši svoje prepodobno lice mnogim suzama, govoraše: — Ovaj je mladić, deco, Božji učenik, a obrazom monaštva je jedan naš brat, a sin je blagočastivoga cara srpskog.
A kada ih je starac blagoslovio, svaki od njih zagrlivši božastvenog mladića celivaše. A ovaj, klanjajući se k njima ravno do zemlje, svakoga otpuštaše.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Ipak je ovaj problem izuzetno težak, poneki bi rekli nesavladiv. Zar tuđa duša nije često za nas potpuna zagonetka? Zar nije čovek
Nesumnjivo je da su narodi Evrope mešovitog porekla u etničkom i antropološkom pogledu. Ovaj mešoviti sastav neosporno je uticao, često znatno, na njihove psihičke osobine.
Prema obliku zamenice što ovaj je jezik podeljen na štokavski i čakavski dijalekat i smatralo se da štokavski dijalekat karakteriše Srbe, a da je
Mesto štokavskim i čakavskim Slovenci govore kajkavskim dijalektom. Ali ovaj dijalekat nije svojstven samo Slovencima.
Austro-Ugarskoj bez prestanka su potvrđivali, ne obzirući se na opasnosti, da hoće da stvore svoju nacionalnu državu. Ovaj je pokret prodro u narodne mase. On se spojio sa demokratskim pokretom.
Dinarski tip zauzima ne samo celu dinarsku oblast već i susedne zemlje po kojima se rasprostro migracijama. Ovaj tip preovlađuje u moravskoj Srbiji; dao joj je značaj koji ima i još odsudno utiče na njen razvitak.
Dinarski su Srbi potpuno i svi predani zajedničkoj stvari, gotovi na sve žrtve. Ovaj rodoljubivi žar nije im došao ni preko škola ni iz knjiga. Jedino se u Srbiji on razvijao i širio preko škola.
Serija preobražaja se izvršila bezmalo na ovaj način. Najpre su se lugovi i šume sve više krčili i oni danas pokrivaju tek petinu Šumadije; zatim su iščezle mnoge
Puteva je više i bolje se održavaju a stari način prenosa konjskim karavanima skoro sasvim iščezava. Ovaj je napredak ubrzan naročito od građenja prve železnice (1885. god.) i od uvođenja većeg poreza na zemljište.
Bogatstvo se povećalo i plutokratska klasa počela je da se razvija. Ovaj narod od seljaka uspeo je od početka da organizuje srpsku državu na drugi način nego što su bile organizovane okolne
srpsku državu na drugi način nego što su bile organizovane okolne države: Turska, Austro-Ugarska i Rumunija. Ovaj je narod primio zapadnoevropske ustanove, ali ih je izmenio i prilagodio nacionalnom duhu.
Tada nepoznati obode svoga konja, koji skoči u visinu za tri koplja i brzo stigne Sekulu. Ovaj primeti da je čovek koji se pretvarao iznemoglim strahoviti junak.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Na trešnjinom stablu poznavao se otisak oštrih kandži. Znači da je Žućo iznenada potjerao neopreznog Tošu, a ovaj, klisnuvši uz drvo, izgubi svoj dnevnik. Dnevnik je bio prilično oštećen.
), a na posljednjoj strani pisalo je krupno, psećom azbukom: „Ovaj dnevnik zaplijenio je i pročitao Žućo pas, ovdašnji čuvar kuće i pseći knez. Ništa mi se ne sviđa, pravi mačji kašalj.
i vozi dalje, a kad ponovo naiđe na dubok vir, on se okrene svom džaku, žalostivo klimne glavom i veli: — Vidiš, ni ovaj mi se ne sviđa, a baš bih te bacio. Hajde, opet ćemo dalje, razbojniče jedan!
Ako vam ni ovo nije dovoljno za prepoznavanje, onda vam dajemo i ovaj opis i oznake: Mačak Tošo u djetinjstvu bio je vrlo malen, što zna i ćorava kvočka koja je iščezla u lanjskoj poplavi.
— Au-vau, prekidajte smijeh, pogiboh od ove tuče — zapomaga on trčeći oko stabla. Čuvši ovaj tutanj od prezrelih krušaka, jedan stari miš pomoli glavu iz svoje rupe, ali baš u tome trenutku s grane preda nj
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
drugi zatim bude klin Neko drugi klešta Ostali su majstori ŽMURE Neko se sakrije od nekoga Sakrije mu se pod jezik Ovaj ga traži pod zemljom Sakrije mu se na čelo Ovaj ga traži na nebu Sakrije mu se u zaborav Ovaj ga traži u travi Traži
su majstori ŽMURE Neko se sakrije od nekoga Sakrije mu se pod jezik Ovaj ga traži pod zemljom Sakrije mu se na čelo Ovaj ga traži na nebu Sakrije mu se u zaborav Ovaj ga traži u travi Traži ga traži Gde ga sve ne traži I tražeći njega
mu se pod jezik Ovaj ga traži pod zemljom Sakrije mu se na čelo Ovaj ga traži na nebu Sakrije mu se u zaborav Ovaj ga traži u travi Traži ga traži Gde ga sve ne traži I tražeći njega izgubi sebe ZAVODNIKA Jedan miluje nogu
im otvaraju grudi Sve dok u jednog srce ne otkriju I u srcu ukradenu ružu IZMEĐU IGARA Niko se ne odmara Ovaj stalno premešta svoje oči Stavi ih na leđa I hteo ne hteo pođe natraške Stavi ih na tabane I opet hteo ne hteo vrati
svoje oči Stavi ih na leđa I hteo ne hteo pođe natraške Stavi ih na tabane I opet hteo ne hteo vrati se naglavce A ovaj se sav u uvo pretvorio I čuo sve što se ne da čuti Ali mu dojadilo I žudi da se ponovo pretvori u sebe Ali bez očiju
onaj je otkrio sva svoja lica I jedno za drugim vitla preko krova Poslednje baci pod noge I zagnjuri glavu u šake A ovaj je zategao svoj pogled Zategao ga od palca do palca Pa hoda po njemu hoda Prvo polako posle brže Pa sve brže i brže A
Nušić, Branislav - POKOJNIK
Jutros, međutim, zatekao sam ovaj stočić, koji je inače zaključan, otvoren i u njemu sve ispreturano, kao što vidite. I AGENT (prilazi ženskom stočiću sa
neće naći ništa što bi želela, ali možda baš zbog toga neuspeha, u besu, u srdžbi, u pakosti, a znajući koliko ja cenim ovaj rukopis, može doći na paklenu misao da iz osvete izvuče jedan, dva, tri lista. LjUBOMIR: Ah!
LjUBOMIR: Ah! PAVLE: O, u pakosnome besu žene su kadre da učine najnerazmišljenija dela. Ja bih hteo da obezbedim ovaj rukopis; poveravam ga vama. LjUBOMIR (iznenađen (poverenjem): O, gospodine!
Uporstvo u ovakvom slučaju je pravo divljaštvo... PAVLE (plane gnevom na ovaj cinizam, odjuri i otvara vrata, dohvati stolicu i zamahne njome): Napolje! Napolje!
RINA: Da čujem, hoću da čujem šta je? NOVAKOVIĆ (pokazuje na kašičicu): Vidiš ovaj monogram. Tvoje prezime iz prvog braka. Već dve i po godine kako smo se uzeli, i ti se tragovi još vuku.
ANTA: Da, da, to se razume. (Ode.) VII ANA, RINA RINA (zvoni). ANA: Molim! RINA (rasejano): Ovaj... šta sam ono htela, ne znam... zaboravila sam... Kad se setim, zvaću vas. ANA: Molim! (Ode.
PAVLE: Da, to bi bio jedan izlaz iz situacije, ali ima još jedan, i ja sam se za ovaj drugi odlučio. SPASOJE: A taj je? PAVLE: Da ostanem ovde, među vama! (Opšti pokret negodovanja.
PAVLE: Oprostite, gospodo, što sam vas uznemirio. Meni je potreban bio ovaj susret pre no što pođemo dalje. Mislio sam da svakome posebno načinim posetu. ANTA: Mene preskočite!
Nije pravo da vas toliko ošteti. SPASOJE: Dobro, a... (ne ume da nađe zgodnu formu pitanju)... ovaj... šta sam ono hteo da kažem? A kako mislite da se odnosite prema meni? PAVLE: To je stvar najčistija i najjasnija.
MILE: Protivu nekoga Ante Milosavljevića za krivokletstvo. SPASOJE: Pa zar ni njega nije preskočio? A vi, ovaj, šta sam ono hteo da kažem, pa je l' to onako sasvim ozbiljno, tužbe?
zar, zaboga, u ovolikoj kući nema njegovih fotografija. SPASOJE: Bilo je, ali meni treba ovaj format za pasoš. ANTA: A gledao sam uz put i lokale za kancelarije „Ilirije”, našao sam dva-tri, ali dve sobe.
Tako im reci i, čim što uspeš, dođi da me izvestiš. ANTA (diže se i kao hteo bi da pođe): A ovaj... ono kod suda?... Ne volim nekako s tim sudom da imam posla.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
do temena, u nekim širokim gaćama, on je čitav jedan mesec jahao konje bez sedla, raspalio šamar snimatelju kad mu je ovaj nezgodno spomenuo majku i stekao ime Ataman. Nije bogzna kako mirisao to ime, ali se vremenom privikao.
Dobro bi bilo imati novaca za sav ovaj šašavi svet, setih se Atamanove priče o Baronici. Njoj je, u svakom slučaju, potrebno još dosta sunčanih dana u kojima
Osećao sam kako mi gorčaju usta. Još jednu godinu slušati sav ovaj davež bilo je gore nego osuditi sebe na robiju. Na stranu što će stari ponavljati kako ne vidi na koga ličim i kako su
od njenih osobina protiv kojih se borila jer je htela da bude dobar aktivista, ali je mimo njene volju iz nje izletalo da ovaj ili onaj nije nikakav čovek.
Da voliš nju, uvek bi se osećao kao svinja pred samim sobom, jer anđeli nisu za ovaj svet. Postajalo mi je jasno zašto su se Vlada i moj Stari redovno zaljubljivali u kurve.
Počeh da mislim o piscima i njihovim junacima koje su pobili na ovaj ili onaj način, a onda se setih oca i galvanizirane žabe zbog koje on danas predaje istoriju književnosti i proklinje
Bio sam srećan što se to ovaj put nije dogodilo i što ću mamu od sada viđati bez njega. Njega nisam želeo ni u snu da vidim.
Najednom, a da zapravo ne znam ni zašto, bio sam srećan što postojim, što postoji ovaj nasip, ova pruga na njemu, močvara ispod njega i na malom jezičku suvog zemljišta Rašidina kuća s dvorištem punim višanja
- rekao sam. - On misli! - rekla je Stanika - Pitaj ga gde je bio noćas? - okrenula se ocu, ali se ovaj napravio lud i počeo priču o tome šta je on radio kad je bio u mojim godinama. Naravno, bio je bos i gô.
Čekao sam još da počne priču o svojim svedočanstvima punim petica, ali je ovaj put nije počeo. Nastavio je da govori o ratu na način kojim je juče govorio drug direktor, moj očuh.
- Baronica živi sasvim sama. - Pretpostavljam. Ali, ovaj put su s njom bili: prečasni otac Lavrentije, gospođa njena majka, mali Emilijan, draga rođaka Šarlota i još neki čija
- Rašida me je gledala širom otvorenih očiju češkajući Gretu po oklopu, pa rekla da sam izgubljen za ovaj svet. - Šta bi ona mogla da kaže nekom kao ti? - Ne znam. Mislila je da joj on piše. - Ko on? - Ti znaš ko.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Donesu ga. „Auspruh” od deset godina, miris, slast, snaga osobita. Domaćin sipa. — Hoće l’ biti, Čamčo, ovaj dobar za Poljake? Čamča košta. — Osobiti. Košta Krečar.
Onda otvori orman, izvadi novce i nužne papire, metne ih u buđelar, a ovaj opet u džep napršnjaka iznutra, pa se dobro zakopča.
Tu je video kako lađarski konji vuku triest i više lađa. Žalosni konji. Ovaj prvi koji se obično zvao „ledingeš”, njemu je lako bilo, on nije ništa vukao, samo je prethodio i vodio.
— Nesrećniče, tuđiš se od svoga dućana, a taj je sve vas od’ranio. Da postanem bogzna kakav spa’ija, opet ovaj dućan ne bi opustio; da sve izgubim, taj će me ’raniti. A ti tako gazduješ: kartaš se, piješ, daješ na veresiju.
No prokletinja neka na malim mestima i varošicama da drže što je iz svog mesta da je loše. Ako se koja dopadne, pokudi ovaj ili onaj, ili živi ovaj s onim u neprijateljstvu, pa je stvar pokvarena.
Ako se koja dopadne, pokudi ovaj ili onaj, ili živi ovaj s onim u neprijateljstvu, pa je stvar pokvarena. Šamika lako bi našao koju, ali čuje mati ili otac štogod, pa onda zna
I drugima je mati umrla, pa su se oženili. Samo gledaj da dobiješ takvu kao što je tvoja mati bila. — Al’ za ovaj mah ne mogu se ženiti; voleo bi’ malko putovati, pa kad se vratim. — A kuda bi putovao? — Išao bi’ u Talijansku.
Gdekoji konj je tako slab, da živeti ne može po dana. Onda pošlje po svog vernog Ciganina Rašu, pa ovaj izvede konja na ledine i svrši kožnu operaciju. Kad i kad dođe i do dobrog konja.
No pre nego što će granicu preći, promenio je banke u lire. Još jedan iz Nemačke s njim putuje, ali ovaj tek nešto štrbeka talijanski, a Šamika baš ništa. Dođu do Udine.
Posle večere nudi gospodar Sofra Polačeka duvanom. Ovaj primi kesu i zahvali mu se. Sad opet počne igranka. Poviču: „Kotiljon!” Šamika će komandirati, i to sa frajla-Lujzom.
sa svojim sastati. Njoj je ovaj svet tamnica. Smrt je iz te tamnice izbavila. Katica je umrla. Tuga je ubila. Ukopali su je, po njenoj želji, do njene
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Izgledalo mu je potpuno čudnovato da bi neko mogao da mu se umeša u ovaj posao i da ga što pita. Naježivši se, pri pomisli: kako bi vrisnuo ma ko da ih vidi kad budu zajedno zaspali ovde, on
Osim toga, koliko sve žena nije imao, osim nje? Tako, razmišljajući, bi joj malo lakše. Ovaj drugi učini joj se, ipak, utoliko bolji što je znala da će živeti u bogatstvu, gospodstvu i bez seoba.
Najposle, možda je posle onog prvog, strašnog i obesnog, i trebao da dođe ovaj koji joj se sad učini ako ne i drag, ali svakako vrlo umešan da joj se dodvori i omili.
Srećom Princeza Mati prekinula je svoj govor samo za trenut, da odmah zatim nastavi, zagledana, tronuto, u Srbe: „Ovaj dan računam među najsretnije dane svog života, jer mi se dade da još jednom vidim one koji su bili uvek i u svim
Kad mu ovaj međutim, videvši ga oronulog i brižnog, potavnelog, reče, misleći da će mu time učiniti prijatnost: „Dužan jesam i
Isakovič je mislio da mora poludeti, ako ovaj i ovakav rat još dugo traje. Kao i Vuič, Markovič, i drugi zapovednici, i on je povazdan čečio pred šatorima Komesara,
Kao što to biva u početku starosti, pred njim se jasno ukaza bezdana praznina, u kojoj nema ničega. Polazeći u ovaj rat, četvrti put u svom životu viđajući smrt, on se nadaše pri polasku da će se nešto najposle svršiti i ispuniti, što
Grizlo ga je što je sve svoje poslove udešavao, a ovaj nije mogao da udesi. Celo proleće imao je lude sreće u prodaji stoke, i beše opljačkao pola Vlaške, pa je, po odlasku
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
“²⁰ U Bačkoj, i ne samo tamo, smatra se da kad devojka svom momku metne krišom u džep slepog miša, ovaj mora ići za njom kao slep.
se često vrše pa izvesnom modelu koji predstavlja momka, sa željom da se to isto što se čini modelu desi i onome koga ovaj model predstavlja.
’“ U istoj knjizi (iz Srema) stoji i ovaj primer: „Uoči Đurđeva dne uzme devojka glavicu belog luka, zabode sk(r)oz čiodu i govori da ne probada lukac veće srce
svadbenih običaja u našem narodu koji se vrši plodnosti radi jeste bacanje žita, voća i drugih plodova na mladence. Ovaj običaj je veoma star i poznat je mnogim indoevropskim narodima (Indijcima, Grcima, Nemcima, Italijanima itd.).
Delotvoran je, veruje se u okolini Požege, i ovaj postupak: kad se neka žena porađa, nerotkinja treba prva da prihvati novorođenče i da ga zatim proturi kroz svoja nedra.
materinstvom nije sebi obezbedila povoljan društveni status, ona je kao nerotkinja odbačena, žigosana i obezvređena. Ovaj negativan stav društvene sredine prema ženi koja nema dece jasno se ispoljio i u jeziku, gde postoji čitav niz
To verovanje, takođe, ništa ne kazuje da li se ovaj postupak upražnjava ili, naprotiv, izbegava. Propisani postupci dobijanja ženskog deteta najčešće su samo druga strana
Neki istraživači „narodne pedagogije“ dodiruju ovaj problem, ali ga zatim vrlo brzo zaobilaze, odnosno prikrivaju činjenice da bi ublažili ovu očiglednu protivrečnost.
Da bismo bolje razumeli ovaj prilično brojan i raznovrstan skup običaja i magijskih radnji kojima se želi sprečiti mogućnost rađanja, kao i da bismo
u kopaoničkim selima u Ibru: Mlada pre venčanja prođe između ključa i katanca, pa posle zaključa katanac i kaže: „Kad ovaj katanac otključam, tada da ostanem u drugom stanju!“ Kada želi da rodi dete, ona otključa katanac.
⁵⁰ (U Gruži, pak, veruju da će u tom slučaju dete imati bolove u stomaku.) Ovaj neobičan skup životinja koje trudnica mora da izbegava, a koji sačinjavaju: zmija, mačka, vuk, zec, jastreb, crv, pas,
), pa je ovaj zato prokune.⁵⁵ Misli se takođe da je za trudnicu opasno i ako dođe u dodir sa duševno bolesnim ljudima, pijanicama,
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
ili porazu iz tih godina, odmeravaju dokle su stigli, gde su dospeli i koliko znače drugima, ali dame ponovo biraju i ovaj put su to zaista dame, pa više niko ne može biti sasvim siguran, kao nekad, zbog čega je izabran.
I opet se ponovi ista stvar: čim me je ugledala — sedeo sam i ovaj put u drugom redu partera desno — odmah mi se osmehnula.
Kaže, ćao, momci, još gluvarite na ćošku? Ovo je Burza, kaže mački, a ovo je Miki; ovaj ovde (to, za mene!), to je, kaže, Keba, ima dve leve noge! Pokazuje nas dami kao da je u nekom jebenom zoološkom vrtu.
Šuga. Šuga! Šuga! Šuga! Svi ostali, oni što su ovaj put imali sreće, bežaće, padaće, posrtati i razbijati kolena, samo da izbegnu dodir malog šugavca, jer baš ti si
Zar sam morao da putujem četiri stotine kilometara po blatnjavom dnu jednog bivšeg mora da bi mi ovaj par pozirao za priču koja se ponovila toliko puta, u svakom gradu ista? Kako si me samo rasejeno pogledala, Žuži!
»Dobro je ovde«, mislio je, »sasvim dobro, mada mi ni ovo sunce, ni ova Terasa koju sam toliko voleo, ni ovaj otmeni svet kome sam nekada želeo da pripadam, ni zastave na vetru, više ne pričinjavaju nikakvu radost, baš kao da je
– Od čega žive? — upita čovek Stonjanina. – Nose mlijeko dolje u Ston — reče ovaj. - Peru robu i pletu pogrebne vijence... – Koliko ih ima? – Četiri.
Putovanje na ovaj način imalo je i svojih draži! Nikada niste mogli biti sigurni da ćete nastaviti put, mada je akumulator na izdisaju
mogao da prepozna domaločas ledena, sigurna u sebe i svoj uspeh, lica vozača koji su se upravo spremali da zaborave ovaj kratki letnji prizor: starce na niskom kamenom zidu usred dosadnog i prašnjavog pejzaža?
Sada im je ovaj prizor zauvek utisnut u pamćenje. Neće ga se osloboditi sve do smrti. Starci ćute i šaraju štapovima po prašini.
Nisi znala da se ovaj grad hrani svežim mladim mesom? Ne poseduješ ništa sem divnog lakog koraka na dugim nogama, cvete provincijskog korza,
— Samo vi počnite! Izvolite... ... Ne kuni mi se. Ma koliko da se Radujem Tebi, ne veseli me Noćašnji ovaj dogovor: i odveć Nagao je on, brz, nepromišljen: I odveć nalik munji koja zgasne Pre no što rečeš: seva...
Matavulj, Simo - USKOK
Pošto knez uzjaha, pruži čibuk svome ljubimcu Krcunu Serdarevu; ovaj napuni lulu, ukresa i pripali, pa pođoše bez reda, dok ne stigoše do puta, a tu se, po običaju crnogorskom, urediše u
— Daj, bože! Amin, bože! — povikaše domaći, krsteći se. Knez preli unakrst badnjak, pa srknu i dade čašu gostu. Ovaj se sjeti šta treba učiniti, okusi, pokloni se i predade čašu pristavu.
Valjda je slučaj bio da se tijeh trenutaka to isto dešavalo i teti. — A znaš li, Janko, da ovaj pikolo grdov hoće da se ženi? — zapita djed. — Tako! — reče Janko i na licu pokaza tobože veliko iznenađenje.
Kroz osmijak I plamen očiju kao da mu djevojka govoraše: „Evo ti obilježje junačko, mladi uskoče! Razumij ovaj dar!“ Njegove oči takođe planuše, a ruka mu zadrhta, primajući oružje. Gust, tih snijeg padaše kroz crnu noć.
Puro Mijuškov, Stevo Bajov, Gašo Perkov i Stijepo Mrkov, sve stariji ljudi, okupiše se oko njih dvojice. Ovaj pošljednji, ćorav i sakat u prstima lijeve ruke, izgledaše kao da se vječito kezi.
— Ima — potvrdi Drago. — U našim krajevima dugo žive ljudi, koji imaju vijeka, kojima ne bi suđeno da poginu. Ovaj naš striko Mrgud, stari barjaktar, zanago najstariji u Crnoj Gori, imao je gdje zaglaviti i pedeset puta!
Vladika najradije s njim zbori, ali nasamo. Čuh vladiku gdje jednom reče da je ovaj Stijepo jedini Crnogorac, u kome nema ni truna kičeljistva, a gvozden je junak, kao najbolji!
Nikada od njega nećeš čuti da pominje svoja junaštva, da se hvali, kao na primjer ovaj stari Mrgud, koji te eno sad gleda i jedva čeka da graja utoli, da počne. Po duši, ima se čim hvaliti, a i on je dobar.
— A koliko je daleko, grdove? Evo da sve ispričam ukratko, pa neka sudi ovaj učevni đetić!... Ja sam, mladi gospodine, vršnjak s ocem vladičinim.
) A već kad je došao u Crnu Goru car Mali Šćepan, već tada i ovaj moj brkati Rako bješe staso. Ja sam pratio vladiku na Ćekliće, kad ono iđaše da se sastane s carem.
I sad, bratikoviću si ga moj krasni i đetiću moj lijepi, za ove trideset i tri ili i četiri godine, otkad se ovaj vladika zavladičio, osim ovijeh pošljednjijeh godina, bio sam ti vazda u svemu.
Knez ga ublaži: — To je istina, strikane. Ti si čuven nadaleko, ali ne vidiš li, bolan, da je ovaj naš uskok još dijete? Daj, Milice, bardak starcu da nazdravi.
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
Otkad se kanimo malo kud izići, pa nikako; ja, to jest, u poslu na jednoj strani, ovaj gospodar na drugoj, to jest. Najposle vidimo nije vajde; pet, šest stotina forinti više ili manje, što mu drago.
PROVODADžIJA: E prijatelju, da vam kažemo zašto smo, to jest, došli. Kao što sam kazao, to jest, ovaj gospodar, mlad kao što ga vidite, ima kuću, vinograde, staje i sve što mu je nužno, to jest, da može lepo živiti.
DEVOJKA: Ne znam i ovo vreme kakvo je, sve vetar — nikako da se utaloži. MLADOŽENjA: Ovaj vetar i na mene djejstvuje. Gospodična, ja ne mogu nikako da se rastanem od vas. DEVOJKA: A vi izvolte ostati.
) Evo, mlad momak s venčanjem stoji u kući. (Razgleda druge karte.) Cela istina! Ala je ovaj drugi smrtan; no jošt se nada. (Prstima kuca karte po redu.) Venčanje zacelo; - mala zabava.
MATI: Krasan dečko, lep, smeran, da živiš kod njega kao gospođa. DEVOJKA: Mamo, i ovaj ima karuce. MATI: E, vidiš, pa šta ćeš više. TETKA: I u kartama stoje novci. DEVOJKA: Kazivao mi je provodadžija.
DEVOJKA: E, pa neka ostane ovaj. Samo da ima drugo ime! Lazar, mamo, to ne mogu nikako da trpim. MATI: Pa zovi ga Lazicom, Lakom, ili kako oćeš.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
i mišljenja na kome se svet pre svega daje čulima, i gde su između predmeta i oznake veze još životvorne, čvrste. Ovaj se oblik tek nedavno, pre jednog veka, osamostalio i izdvojio iz opšteg toka pesništva.
Valja imati na umu da se dečja pesma javlja u periodu raščlanjavanja, osamostaljivanja literarnih rodova; ovaj se proces upravo u devetnaestom veku dovršavao.
Upuštajući se u avanturu zvanu dečja pesma, ovaj pesnik je od svog dara spasao sve što je vredelo spasavati. Tako je poezija, kroz promišljeno samoubistvo, uspela da
tri mora preplovio- dok ga nisam ulovio, Plavog zeca, čudnog zeca, jedinog na svetu! Ovaj zec zna da svira, ovaj zec zna da plete, ovaj zec ručak kuva,
Ovaj zec zna da svira, ovaj zec zna da plete, ovaj zec ručak kuva, ovaj zec kuću mete.
Ovaj zec zna da svira, ovaj zec zna da plete, ovaj zec ručak kuva, ovaj zec kuću mete.
da svira, ovaj zec zna da plete, ovaj zec ručak kuva, ovaj zec kuću mete.
zec zna da plete, ovaj zec ručak kuva, ovaj zec kuću mete. Ovaj zec plesti ume, ovaj zec žeti ume, ovaj zec šiti, piti i
Ovaj zec plesti ume, ovaj zec žeti ume, ovaj zec šiti, piti i francuski govoriti — sve razume!
Ovaj zec plesti ume, ovaj zec žeti ume, ovaj zec šiti, piti i francuski govoriti — sve razume! Plavi zec, čudni zec, jedini na svetu!
On je predvoditelj o čijem se radu ne sme suditi strogo i otvoreno. On je lučonoša, neodgovoran i nedodirljiv. Zar ovaj položaj ne podseća na posebna prava što ih narodne vođe u izvesnim zemljama uživaju?
stihovani pozdrav godini koja dolazi, da bi, malo kasnije, rimovanom dobrodošlicom nazdravio onoj koja počinje. Ovaj čestiti Vojvođanin kome je Srpstvo majka i babajka, s ljubavlju je pevao o svim slovenskim narodima što će se, kasnije,
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
vodi EDENA, nakićena madžarskom kokardom, PREĐAŠNjI MILČIKA: Gospodo moja, ja se nadam da će vam biti po volji ovaj gost. EDEN (pokazujući kokardu): Láѕd, édeѕ attuám. SVI: Iljen! ŠERBULIĆ. (gladi Edena po obrazu): Ko ti je dao to?
LEPRŠIĆ: Pravo, gospoja ujna! Ovaj izražaj zaslužuje da dođe u novine. GAVRILOVIĆ: Šta znači to, gospodine Lepršiću?
LEPRŠIĆ: Kakvo društvo? ZELENIĆKA: Već sad ne pitajte. Za nekoliko dana tako će vam i ovaj Gavrilović i drugi madžaroni postati rodoljupci, te će i turske kokarde poređati. Jeste li čitali novine, nećače?
ŽUTILOV: Biće sve, biće, samo se malo pretrpite. Znate li da ne spavam više od sedam sâti? Ovaj ovo, onaj ono, aratos ti i službe! Eno, ni Čivuti jošt nisu proterani.
) ZELENIĆKA: Sad vi bežite kuda znate, mi ćemo ostati. LEPRŠIĆ: Šta, Srblji! Ovaj sram da podnosimo? Ne, u kom vri srpska krv, na oružije! ŠERBULIĆ: Na oružje, makar svi izginuli!
SMRDIĆ: Već to će i tako biti. ŠERBULIĆ: Platićete vi nama sav ovaj trošak. GAVRILOVIĆ (smeši se): Oću, oću. Idem odma da prepravljam (odlazi). ŠERBULIĆ: E, jeste li ga vidli?
I ovaj joj sad piše kako ona vrlo dobro čini što mrzi na Madžare. ŠERBULIĆ: S Madžarima korešpondirati, to baš nije lepo!
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Potpuna istorija srpskohrvatske književnosti ima tek da se napiše; u ovaj mah nema pisca koji bi mogao da izvede taj veliki posao, i to po sopstvenim proučavanjima.
3avršujući ovaj predgovor, ja smatram za dužnost da zahvalim Odboru 3adužbine I. M. Kolarca, koji je omogućio ovo i ovakvo izdanje
ideja o verskoj snošljivosti, katolička crkva u Francuskoj bacila je anatemu na knjigu, i to je više no išta učinilo da ovaj inače osrednji roman steče glas i bude prevođen na sve važnije evropske jezike.
Alegorije su usiljene i izlaganje nije svuda jasno. Ali ovaj spev ima i svojih dobrih strana, i ide u relativno bolja dela naše oskudne umetničke poezije u XVIII veku.
I on ostaje u neizvesnosti i nedoumici i često ostavlja »blagorazumnom čitatelju« da se ovaj sam odluči sa kime će se složiti. Pored toga, on se ne usuđuje da kaže sve što misli.
Orfelin, koji je u to doba bio mali činovnik pri mitropolitskom dvoru, nije smeo potpisati ovaj antiaustrijski i antijerarhijski patriotski i politički spev.
Još kao đak u Beču Trlajić je [preradio] ovaj idiličan i sentimentalan spev, [pisan] po ugledu na sentimentalne idile i pastorale kakve su se, pod uticajem Žan-Žaka
sujetu, frazu, »krasnorječija šum«, no kazuje nagu i tužnu istinu, stvari onakve kakve jesu, neulepšavanu »suščnost«. Ovaj pisac »veselih pozorija« i veliki zabavljač srpske publike nije bio veseo duh.
Sve je »sujeta, senka i dim«. Najbolje je i ne doći na ovaj svet, koji je »dolina suza«, a kada se čoveku već desi nesreća da bude rođen, najbolje je umrtviti svoja čula, ništa ne
crnogorske i srpske (i zato se delo prvobitno u rukopisu zvalo Izvijanje iskre — izviiskra — izvita iskra) i zato je ovaj spev o oslobođenju Crne Gore posvetio Karađorđu, oslobodiocu Srbije.
Otuda njegovo delo je u tolikoj meri nacionalno, toliko je blisko i razumljivo narodu, i zato je ovaj proizvod visoke literature u isti mah i najpoznatije delo srpske književnosti, koje ima čitalaca i u najširim slojevima
On je, uopšte, bio više apostol slovenske i srpske ideje no književnik u pravom smislu reči. Ovaj zaslužni javni radnik bio je »poslednji bard dubrovački«, za trenut je vaskrsavao iz prošlosti staru dubrovačku
Milićević, Vuk - Bespuće
I njegove oči gledahu sa zaprepašćenjem sav ovaj svijet u kavani, koji je, u jednom trenu, izgubio za njega svoj obični izgled, kao da je bilo nešto što ga je skrivalo,
Gavre Đaković tražio je silom sna da se odmori, da sve zaboravi, da prespava ovaj poznati put gdje zna i imena stanica i kojim redom dolaze i kako izgledaju.
I pošao je natrag kad već više mostova nije bilo: u onaj život nije se usudio da uđe, a ovaj drugi postao mu je nepristupačan.
— Milo mi je, milo mi je, - reče Gavre Đaković, progunđavši svoje ime i pitaše se: „Šta hoće ovaj čovjek od mene?“ i gledaše njegova nabrekla crvena lica, zabrekao podvaljak, crvene brkove, sve pod jednim prostim
— Bože moj, šta hoće ovaj čovjek od mene? — pitaše se očajno Gavre Đaković koji se dosađivao. I on posla u sebi do đavola i Jana Husa, i Žišku,
Nekoliko dana iza toga kad se je Gavre Đaković vidio s Panekom, ovaj se sam dobroćudno sjetio one večeri i počeo da se slatko smije: po obrazima mu se treslo crveno meso, male plave oči
Gavre Đaković puštaše starog da mu priča, ne slušajući šta mu ovaj govori. Stari ode radnicima i ostavi ih same, i Gavre Đaković ne usuđivaše se da je pogleda u oči.
„Šta je to sa mnom?“ pitao se uveče Gavre Đaković, kad stajaše u mraku kraj otvorenog prozora. „Našto sav ovaj nemir, zbunjenost, slutnja koja se rađa u meni? Šta će to meni sada?“ I tražaše odgovor.
„Ne, ne, nijesam to ja!“ rekao je on s užasavanjem, dok je ovaj u njemu napravio jednu prezrivu grimasu. Pa kad je pokušao da ga uhvati, da ga iščupa, on je osjetio njegovu snagu; on
Sremac, Stevan - PROZA
Tek on nekako skine s vrata i isprati svakoga kreditora, pa bio on šegrt, kalfa ili sam gazda, i ovaj se nađe na sokaku praznih šaka, pa jadan čovek, ni sam ne zna kako se to s njim desilo!
Mati ga je jako volela. Uvek je svakom govorila da joj je sin vrlo bistar, ali, eto, nema oca, a svet je ovaj gadan, pa je siroče svakome na putu. Ali ona će, govorila je ona, svim silama raditi da ga izvede na put.
Kao praktikant ponašao se primerno, bio pun takta. Prepisuje lepo i tačno, izradi sve što mu kaznačej da, i ovaj je s njim zadovoljan, a tako isto i publika. »Vredan k’o krtica, miran k’o bubica«, izražavali bi se o njemu.
reč, a i pri isplaćivanju liferantu, ili već tako nekom, ne bi ni Jova ostao bez iseta, tako da se od toga bakšiša (a ovaj nije redak bio) mogao pristojnije odevati. Bio je tačan, smeran, prava praktikantska duša.
Jer ovaj (to jest Jova) izgledao je sam sebi kao onaj što jednako samo okreće »ringišpil«: sve oko njega juri i vozi se, a on sam
uvardao i, što kažu, »pofatao« mu marifetluke, pa je posle i on sam krišom pisao »nadgrobna slova« i konkurisao Jovi. Ovaj je osetio da mu se umalio prihod, ali zadugo nije mogao da uhvati otkuda dolazi to.
Čita tako u kancelariji novine, pa tek uzvikne: »Ao, moj brate, ovaj, bome, odvali!«, ili: »Ene, ala ovome upade sekira u med sa sve držaljicu! Ko će sad s njim!
«, a ovaj nastavlja započeto, ili počinje drugo nešto, opet tako važno, da im priča. Eto tako je provodio vreme Jova pre podne, to
— Dede, daj, Nasto, pedeset i dve table i dve karte.... Ovaj... ’tedo’ reći: pedeset i dve karte. Kristijan se smeje, pa sav pomodrio na ovaj svakodnevni vic Jovin.
Ovaj... ’tedo’ reći: pedeset i dve karte. Kristijan se smeje, pa sav pomodrio na ovaj svakodnevni vic Jovin. — ’Oćemo l’, fabriko? — pita ga Jova. — O, ja, da igramo. Ali nema kradiš žandarm?
— More, ti se ne šališ, — veli mu Paja. — Zove me ovaj moj komšija na ručak — veli Jova zadovoljno čisteći kremenjak.
»Ama vidi, vidi, priko, kakvo je samo ovo rebarce! Na, uzmi ga, evo i ovo, pa evo ti, priko, i ovo uvo; na priko, i ovaj bubreg, na evo ti, priko, da ti osečem i ovo drugo uvo!
Radičević, Branko - PESME
Još od njega leže crepi, Ali de je onaj lepi? Kad bi sada opet došô, Ma i ovaj drugi prošô! (1843, jul) PUTNIK NA URANKU Tama dolom, tama gorom, Naokolo sve počiva, Samo voda sa žuborom Sa
mimođe, Doće danak, sunce će se dići, Na studencu još će cveća nići, Da dopletem venac započeti, Da dopevam pojak ovaj sveti, Braćo mila, za života svoga. (1844, jan.
doba, Svako s' vije više jednog groba, Po grobovi trava obilata, Na dekome cveća umiljata, Ko zna koga grob ovaj pokriva, Možda cvetak tu kakav počiva, Pa je cveće poitilo amo Da se samcit bratac ne bi teškô, Veće mirno u
“ Ovo reče, zemljicu ostavi, Pa se vinu nebu na visinu, Te pogleda ovaj svet ubavi, Pogleda ga uz duž i širinu, I Bogu je bilo vrlo žao Što ga nije davno već sazdao, Pa gledeći tako sa
ljustvo ka mene nagrnu, Ja ga zgleda, pa od strâ pretrnu, Nije šala, moj premili druže, Taka čeljad, a tako oruže: Ovaj nosi sa Olimpa kamen, Onaj, brate, s Elikona plamen, Onaj odu od trijest prečaga, Još i druga beše čuda straga,
Je l' sretniji kogod od meneka?“ Tako zbori detić ovaj vrli, Pa dovati sa zemlje jerove, Pa i ljubi, pa i sretan grli, Pa još zbori reči ovakove: „O jerovi, moji sokolovi,
nevolju vam kletu, Noć vam dođe sa Vuka jednoga, Danak beli, braćo, sa drugoga, Onaj mišku u gvožđe vam skova, Ovaj duši verige raskova, A ko veli: on to nije bio, Bog je toga davno već ubio.
“ Ovaj beži, onaj za njim struže. Srpče jadno podobno će biti Da dušmanu britku sablju siti, Neće biti sokolova oka, Niti
Rado ja imam ovaj beli svet, Vrelo, dolju, planinu i cvet, Rado daljne klepetuše jasne, Rado sunce, mesec, zvezde jasne, Rado imam
Svet je ovaj pun imena slavni Iz sadanji i vremena davni: Ovaj, vele, snažano je tukô, Onaj munju sa neba je svukô, Ovaj, veli,
Svet je ovaj pun imena slavni Iz sadanji i vremena davni: Ovaj, vele, snažano je tukô, Onaj munju sa neba je svukô, Ovaj, veli, pevao je jasno Kâ u gori što slavujče glasno,
je ovaj pun imena slavni Iz sadanji i vremena davni: Ovaj, vele, snažano je tukô, Onaj munju sa neba je svukô, Ovaj, veli, pevao je jasno Kâ u gori što slavujče glasno, Ovaj dragoj zaplivô je žurno, Utopi ga ono more burno.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Pa čim taj mene spazi, a on samo strigne ušima i zarže: đe si, veli, Petrače, kamo te već na ovaj kraj, Srbine brate! Djed ukosi oči kao da od nečeg zazire i kiselo primijeti: — Pa da, pravi konj, i to još dorat.
Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.
Pa ipak ...ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na
pita pajdaš burazera (bivši Švabin soldat srpskog dobrovoljca, solunca) i pokazuje mu pozadružnu snašu, pravu bikulju, a ovaj mu spremno odgovara: — Može, braco, ali valja ti čekati red. I ovo je poredovnički mlin.
Ostali sveci obično stoje pobožno, pogleda dignuta nebu, a ovaj Đorđe, megdandžija, em je konja upropanj nagnao, em je objeručke skopao koplje i probada zmaja ognjevita.
— A kod koga si sad? — Ni kod koga, tražim gazdu. — Bogami, baš nama treba najmenik — živnu djed — Ovaj naš odlazi za koji dan. Em si jaka momčina, em si Rade, moj imenjak, baš dobro.
Da to ne bude ta? Djed samo izduboka hukne i zagleda se u Savu kao da je ovaj, pribogu, u najmanju ruku rogat. — Znaš li šta je, Sava: osim toga krsta na tebi, ti si, brate, jedno pravo pravcato,
— Bogami ti je ta na mjestu — složi se ikonopisac. — Vidi vraga, svemu li se ovaj Veselica dosjeti. Zaista, te iste večeri, na pojilu, stric Nidžo, opsjednut svečanom tišinom i sjetnim bljeskom večernje
ipak ti je glupava poruga stalno ispred samog nosa, nikud od nje pobjeći. To ti je ovaj tijesni život, đavo da ga nosi!
Vidi ga, topi se i nestaje u sutonu, izmiče nepovratno kao čitav ovaj nevjerni, laživi život. Šta ćeš, došlo vrijeme da se umire, pa to ti je.
Deder da mi malo pobolje oslušnemo šta ovaj tu bobonji kao baba iz kace. — Pa tako — nastavlja Sava — da vam pravo kažem, s mrtvima ja i nemam bogzna kakva
Išlo se k njemu kao na ćabu, čak je i vladika slao pitanje na sveštenstvo. — Heh, manj ako se u pravednike začislio ovaj komšijin rođak, Sava, stari lički hajduk — podrugnu se Lazo. Biva i to, lopovi se najprije pretumbaju i posvete.
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
Po tome sad sudi i kakva je majka! AHMED: Mnogo, bre, viče ovaj aga! A čim neko mnogo viče, znaj da viče da bi nešto prećutao! JUSUF: Hasanago!
MAJKA PINTOROVIĆA: To je od mleka. Ne valja ti ni to što toliko sanjaš. HASANAGINICA: San je meni ovaj razgovor, i ova kuća, a ne ono što sanjam. MAJKA PINTOROVIĆA: Moraćeš da se otrgneš.
Ali jedno ima da bude po mome, inače svadbu rasturaj! BEG PINTOROVIĆ: Ti meni da pretiš? Vidiš li ti ovaj štap? HASANAGINICA: Bolje ti je da me čuješ do kraja... MAJKA PINTOROVIĆA: Pusti je da kaže, neće ti uši odseći!
Hteo ne hteo, moram da pravim svadbu. Ko mene pita? A, umal da zaboravim! Doneh ti ove noževe. Vidiš, ovaj je s drškom od sedefa, ovaj poprskan zlatom... Umetnička izrada, nema greške...
Ko mene pita? A, umal da zaboravim! Doneh ti ove noževe. Vidiš, ovaj je s drškom od sedefa, ovaj poprskan zlatom... Umetnička izrada, nema greške... pogledaj samo, molim te, ornamentiku! A?
Cenu sam izbriso. Važno je prijateljstvo, a ne nekih tričavih dvesta dukata! Jesi vido, ovaj treći je ukrašen jantarom... vrlo ukusno urađen... Al da se vratim na stvar. Da i to usput rešimo.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Što god mu se naredi, on učini. Po neki uzme, pa kad on, uz zid, na ulici, leži i sunča se, ovaj mu samo podvikne: — Diž’ se! On ustane i pomakne se sa tog mesta pa legne na drugo. Ovaj ga i sa tog mesta otera.
On ustane i pomakne se sa tog mesta pa legne na drugo. Ovaj ga i sa tog mesta otera. I tako ga muče po čitav sahat. Ili uzme pa stane da ga tuče.
Ovaj ga i sa tog mesta otera. I tako ga muče po čitav sahat. Ili uzme pa stane da ga tuče. On ćuti, trpi, i kad ga ovaj pusti, Dimitrija se povlači, češe i gledajući ga milo i ponizno — smeje se.
Nemoj da te vidim prljava i neobrijana, jer te neću više voleti. On ode do berbera, kaže mu, šta mu je Toda naručila, ovaj ga tad uzme i nakaradi.
I sve bi dobro bilo, da ga popa utorak ne pozva i naredi mu da preže kola. — Kola, Dimitrijo! — reče popa kad ga ovaj začuđeno pogleda. — Zar ne znaš da Toda treba da ide u selo? — Hajd, spremi! A Dimitrija se zgrnuo pa ništa ne razume.
Kola su išla. On im se poče približavati. Eno već viđaše Todu kako razapela suncobran, naslonila se na muža, a ovaj je obuhvatio i prigrlio rukom...
Govorili su da ona ima čitave bisage para, koje je uzela od mog pradede, svoga svekra, kad je ovaj umirao. Čak su me neki i zapitkivali: da li viđam kod nje starinske velike, zlatne pare? OD toga ništa nisam video.
I mati se tome činila nevešta, jer je bila uverena o nemogućnosti ma kakve veze, a opet nije htela da prekida ovaj naš život. Jedno, što vas je sažaljevala, a drugo, što si je ti služila i dvorila kao rođena kći.
Ujutro, u samo svanuće, iziđoh. Nisam znao gde da idem i šta da radim. Jedva sam čekao da prođe ovaj dan i da je što pre sahranim, svršim, jer mi je bilo tako neugodno.
nas je ujedao kad god smo hteli da se približimo njegovom gazdi) čučnuo preda nj, digao glavu, zagledao se u gazdu kako ovaj svira i samo prednjim nogama mrda kao po svirci. A svi sviraju.
me, već dovela kući, čak i zaklanjajući me, da me ne bi ko spazio i video kako sam je samu ostavio čak i danas, na ovaj „blag dan“.
a njeno blago, sad čisto zasuženo od radosti oko gleda, motri pred kim je što nestalo, pa samo se okrene sinu, teči, i ovaj odmah već zna šta treba. On začinje i razgovor, pita... pa čak je i mene poljubila u obraz, kad joj priđoh...
Kostić, Laza - PESME
Pa i on je u boje razišao se ceo, još lepši šar je razapeo na listak ovaj beo. I nestaće mu sunca, al' trajaće taj cvet, jer to je onaj nepovred što pesmom zove svet.
Ti svetove iz grudi pogubi, al' svet nam ovaj time zdvogubi. U srca tvoga svet taj izvrgnut besmrtna duša uzede ti put; u tome svetu, tvojim delima, u carstvu tome
slatke milosti glas u očajni se preseca vrisak, od srdašca meka čeličan stisak, od ljubavi čini užas milog spomena ovaj žalosni čas. Pokojniče dragi! senko il' duše! prijane, pobro, Srbine, druže! Il' grobni nizu! il' rajski visu!
Tad moja vila preda me granu, lepše je ovaj ne vide vid; iz crnog mraka divna mi svanu, k'o pesma slavlja u zorin svit, svaku mi mahom zaleči ranu, al' težoj rani
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Grim, Valter Skot, Bajron, g-đa de Stal, Lamartin, Šarl Nodje, Prosper Merime, Puškin, Mickijević. Na ovaj način bio je formiran čitav kult o najvišoj književnoj vrednosti, kult dovoljno strastan i isključiv da bi s potrebnom
101). A kada je posle toga došao Vuku i poziv Grimov da pristupi tome radu, i uputstvo kako ga treba obavljati, ovaj genijalni i ko zavičajna reka bistri Podrinac odmah je shvatio šta se traži i od kakve mu koristi to može biti.
učitelja kroz časopise i posebne zbirke, nije nikako mogla naći načina kako da izmeni niski pijedestal na kojem je ovaj divni torzo počivao.
Poštovanje prema narodnoj pripoveci, za ovaj protekli vek, postepeno se uvećavalo i širilo ,ali se javna ocena njene vrednosti nije ispravljala.
Da se dođe do dobre pripovetke bio je potreban ne samo darovit pripovedač, već i valjan zapisivač. Ovaj drugi autor često je bio čak i važniji. To nam najbolje potvrđuje primer V. S. Karadžića.
mogli viđeti drugo ništa osim vatre da sipa, pa progovara: — Ja sam došao da vam prosim sestru najstariju, i to sad ovaj čas da je vodim, jer ja ne čekam, niti ću više doći da je prosim, pa mi sad odgovor dajte, ili je date ili ne date,
ujede; onda on pritrči pa povadi mali nož, i pribode zmiju u čelo uz duvar, pa onda ovako progovori: „Da bog dâ da se ovaj moj nožić ne da nikom izvaditi bez moje ruke“, pa onda pohita da se natrag vrati.
Onda car ode, a zeta ostavi kod kuće: ovaj čim car otide, otvori jednu pa i drugu sobu i tako redom sve osam soba, i vidi u njima svakojakijeh dragocjenosti,
Kad carević sve to vidi, on se većma začudi, pa se trgne malo natrag, a ovaj čoek progovori: — Hodi unutra kod mene, zaklinjem te bogom živijem!
se većma začudi, pa se trgne malo natrag, a ovaj čoek progovori: — Hodi unutra kod mene, zaklinjem te bogom živijem! Ovaj uđe unutra kod njega, onda mu onaj čoek reče: — Daj učini jedan sevap, te mi daj jednu maštravu vode da popijem, i
Carević se promisli: „Šta ima bolje nego da dobijem dva života“, pa uzme maštravu, i da mu punu vode, te ovaj popije. Onda ga carev sin pita: — Kako se ti zoveš, boga ti, po imenu? Ovaj odgovori: — Ja se zovem Baš-Čelik.
Onda ga carev sin pita: — Kako se ti zoveš, boga ti, po imenu? Ovaj odgovori: — Ja se zovem Baš-Čelik. Carević pođe ka vratima a ovaj ga stane moliti: — Daj mi i drugu maštravu vode,
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
NIKOLA: To ne; ali, ako oćeš da znaš, volio bi da je i takva. MAKSIM: E gle, šta ovaj budali! More, gdi si vidio da žena treba da je đavo? Ah, zašto mene bog prokle, te udari na aspidu!
(Odlazi.) MAKSIM (Sofiji): Oo, krasnico! SOFIJA: Opet ti nije nešto po ćudi. MAKSIM: Bre da nije ovaj dan, dao bi ti, te se ne bi nikad setila bala. Ali za danas nek te i to prođe. SOFIJA: Ta ja i ne mogu dobiti nagradu.
MAKSIM: Da nemaš kakav nov lek, kume? KUM! Zasad nemam, a neću ni tražiti, dok ne vidim najpre kako će dejstvovati ovaj što imam. MAKSIM: Jesi li počeo? KUM: Tamo od ponedeljnika mislim u ime boga.
SVETOZAR: Već danas je sasvim drugo, treba im oprostiti. Mene su za ovaj kraj opredelili, da pregledim kako je po kućama i kako se koja obukla. MAKSIM: No znam da ste imali šta viditi.
“ Dalje: „Ovaj je korak razumnog stvorenja božijeg čovečestvo na pravi i preuzvišeni stepen njegov podiglo, tj. čovečestvo je podiglo
čiča Srećka knjigu o zemljedjeliju, kad naziva drugoga podlim, nevaljalim, demoraliziratim, to je lepo i krasno. Ovaj njegov nepristojan odgovor bude povodom, te iziđu Književne zabave, gdi se od časti i njegovo Zemljeopisanije, izdano u
DOKTOR: Urmu nisam hoteo upotrebiti, jer je reč turska, a od takovog đubra treba jezik čistiti. (Na strani.) Ovaj bi mi dečko mogo pomagati pri pisanju zemljeopisanija. (Jasno.) Otkuda si ti, dragi?
DOKTOR: Zemljeopisanije jest nauka, koja uči ono nebesno tjelo poznati, bez kog bi ovaj svet biti, i mi suštestvovati prestali. Iščislitelno zemljeopisanije smatra Zemlju kao jedno tjelo, na kom ljudi žive.
Lepo! (Prevrće) Svilešešir, nedostatočno sveučilište. Lepe stvari. DOKTOR: Tek je ovaj korak Srpstvo na preuzvišeni stepen podiglo. ŠALjIVAC: Blagosloven razum koji je to napisao!
ŠALjIVAC: Ovaj momak kanda ima pravo. Vi kažete, da je Zavedenije siđeni s pameti vaše. Sad na pitanje: ,,Čije je zavedenije?
ŠALjIVAC: I koja je ispunjeta trifeljom i klipama. DOKTOR: Ha, ovaj je jošt plodan na bezobrazluku. Ko govori: ispunjeto?
ŠALjIVAC: I jeduća se gnjizda. Znate, gnjizda se mogu sama jesti; jer izgledaju kao usta. DOKTOR: Ovaj jednako svoj calajući jezik u podsmej umače. ŠALjIVAC: da namaže vaše Zavedenije suđenih s pameti.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
SULTANA: Vozi se ti s tvojim dedom sad pod noć. Druga bi vezala ugursuza za ovaj postupak u klupče, pak bi ga bacila konjma pod noge, da ga svega izgaze. STEVAN: E dobro! (Pođe.
Zar neću i ja doživiti da prestane jedanput orjatluk ovaj? Svaka je gospođa u svojoj kući, samo sam ja jedna na ovom svetu nesrećna. POZORIJE 4.
(Zvoni. Persida dotrči.) Načini mi limunade da me prođe ovaj jed. (Persida iziđe.) Ili ću biti gospođa u kući, ili ću sve rasterati. Nisam ja kao pečurka iz đubreta izrasla.
) PELA (sama): Kako je mogućno da me nije poznala? Može biti gdi nije odavno u službi, ili gdi sam ovaj burundžuk spustila. (Smotri jedne rukavice.) Aha! Čekaj malo. (Uzme, pa i navlači.
Nju je morao ko ili pošteno izdevetati, ili dobro izgrditi, drugojačije nije. PERSIDA: Čujem da je ovaj čizmar u komšiluku jako ispreskakao. STEVAN: Sreta?
Nađem je na Glišinom krevetu gdi spava, te je odvučem kući da je ne lupa Sreta; ali kako je ovaj bio nakvašen, a ona ubrađena, znam da su se lepo gledali.
Čekaj da te naučim. Vidiš ovu četku? Uzmi je u ruku. (Sultana uzme.) Sad umoči u ovaj viks — tako; sad namaži čizmu — tako; sad uzmi drugu, pak istri. Ta ti znaš, onako kao juče.
SRETA: I ti baš nećeš? SULTANA: Ako si ti slepčovođa, nisam ja. More, znaš li da ćeš za ovaj postupak u gvožđe doći? SRETA: A znaš li ti da žena treba da bojitsja svojega muža?
) SRETA (peva): Jer Sreta nema šale, On oće da lupa! Pelo! SULTANA: Čujem. SRETA: Daj mi ovaj kalup. (Sultana mu donese, pak opet sedne.) SRETA: Pelo! SULTANA: Čujem. SRETA: Palo mi je šilo, domašider ga.
Pelo, nestalo je ćiriša, gledaj da skuvaš malo. SULTANA: Šta je to ćiriš? SRETA: Ako spopadnem opet ovaj kaiš. Metni tutkalo i smole u lonac, pak pristavi vatri: šta se tu provešćuješ? Vuci se brže, da ne dangubim.
SULTANA (pipa se po leđi): Platićeš ti ovo gorko! (Trifiću.) Ljubezni moj, ovaj me orjatin svu isprebijao. SRETA: Ha, ha, ha! Ljubezni moj, milostivom gospodinu ljubezni moj, ti, pozderu ženski!
Ustani, devojko, ja ti praštam, jer sam više ja nego ti kriva. TRIFIĆ: Deco, ja vidim da je ovaj dan srećan za mene. Zato da zaboravimo svi što je bilo, i da se skupa pročastimo.
Lalić, Ivan V. - PISMO
Usrkni ovaj slog: Rim. Da li se sećaš kiše onoga leta, Pomešane sa smehom i mladim glasovima Dvoje zaljubljenika, promočenih do
a ne zna kad čas je da pokrene se u ležištu Adam; Praotac ove zbrke, autor čija Pragreška biva uzročnikom pada u ovaj život gde sam pao i ja; Podzemni stožer Golgote, što zrači Usijan kao crno sunce, kvazar Nevidljiv oku na blizinu
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Baš je lepo od vas što ste me izveli na večeru u ovaj klubijanović! Sve sâm otmen svet! Gde god se okreneš — neka veličina, na časnu reč! Molim?
šta mislim o toj vrsti mačaka, možete poviriti u moje fundamentalno delo, koje nosi originalan naslov „Maturski rad“. Ovaj značajni prilog izučavanju rođenih Beograđanki nalazi se pohranjen u profesorskoj sobi moje gimnazije (žuti rolo:ormar,
), i kako uopšte možete da znate da nisam iznajmila dublera da mi sastavi ovaj rad? Roditelji najvećeg dela onih vaših omiljenih afektacija iz razreda imaju toliku lovudžu da mirno mogu iznajmiti čak
Ali, već tu počinju komplikacije! Utvrđuje se da matori nema lovudže za taksi, jer je iščašćavao do maksimuma ovaj deo Evrope, pa čekamo trolejbus.
Ko? I zar, draga maturska komisijo, i vi što treba da ocenite ovaj antologijski sastav koji će sasvim sigurno zauzeti svoje mesto u ženskom delu frizeraja srpske književnosti, rame uz
Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš?
Hoću da kažem, bio je solidno nafatiran čistom celulozom sa potpisom guvernera banke. — Koliko košta ovaj pejzaž? — upita poslovno. Mišelino zažmuri i odvali cenu: — Sto hiljada! Noge mi se lepo odsekoše.
— A ovaj akt? — upita bez zbunjivanja tip. Mišelino, koji je u međuvremenu osetio da je preterao sa cenom, spusti zastavu na pola
Mora da je prilično glupavo izgledao dok je tako zurio u Žerara Filipa, jer mu je ovaj, prema pričanju moj matorog, isplazio jezik u prolazu!
Od ovčara preko Kablara do pisca i književnika. Ovaj značajni roman, sa mnogim autobiografskim elementima, obogaćuje našu umetnost jednim novim vidom: naivnom prozom!
Načisto su ga izludeli u toj obuci, keve mi! Pazite samo ovaj fazon! Već drugog dana u garnizonu neko vikne Mišelinu da otrči do štaba i pozove kapetana Popovića.
Za svako... ovaj ... spavanje sa njim, poljoprivredno dobro „Volopromet“ naplaćivalo je tri hiljade dolara. Kroz njegov stajski apartman
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Skrajnut krčag - Sentandreja. Sa krajnice zaborava mlad se čokot razlistava. (A Breg ovaj ono pamti što se zguslo, što proplamti.) uz kućicu - gde se linja sur magarac - suton tinja.
Lepu propast u stih smoren prima Sentandreja, Іrіѕ florentina. Grad je ovaj prestona ikona, oker platno, lana svetlucanje, samoglasnik blagoga napona, šum minuo kroz lipovo granje...
Slušam i žagor: kao kad pastva hrišćana kreće, zorom, u žetvu. Kud li da pođe ovaj tumarač; s raskršća kog li Mesečev cvet mu tabane praši, skupiv u žarač pucnjavu letnju - s koje već prska, s pčelom
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
Ljudi kad čuju moje toliko „krivo pomisle naravno: „ovaj zna i šta je pravo“, pak navale da im pišem prošenija. MITA: Šta si tu mogao znati. ALEKSA: Alat čini zanat.
(Jelici.) Sluga ponizan. JELICA: Zbogom! BATIĆ (odlazi). MARKO: Viš, Jelice, ovaj nije iz rumana, al je zato opet krasan dečko. JELICA: Ah, tatice, kad bi se udala u Beču! MARKO: Opet ona.
JELICA: O, molim vas, to vam je knjiga! Ja sam i stotinama čitala; ali ovaj libšaft, ovaj švermeraj nisam nigdi vidila. Škoda što se ne zna koji je ferfaser; ja bi ga u mom tagebuhu prenotirala.
JELICA: O, molim vas, to vam je knjiga! Ja sam i stotinama čitala; ali ovaj libšaft, ovaj švermeraj nisam nigdi vidila. Škoda što se ne zna koji je ferfaser; ja bi ga u mom tagebuhu prenotirala.
ALEKSA (smeši se): Taj me je učio igrati. JELICA: Šta? Gete vas učio igrati? Ovaj Gete? ALEKSA: To je davno bilo, godine trideset i pete. JELICA: O, molim vas, on je trideset druge umro.
ALEKSA: Naipače njegova supruga. JELICA: O, molim, on je udovac od od osam godina. ALEKSA: To je dakle drugi Šlegl; ovaj je riter. JELICA: Jest, jest; no to mu je kći što ekonomiju vodi,... također udovica. ALEKSA: Dakle kći!
Vami je poznato da ima u Rusiji firšt Demidov, koji je najbogatiji u celoj Evropi; ovaj ima rođenu sestru barona Golića za suprugu. Marko: E, onda mu je lako trošiti.
MARKO: Zaboga, gospodine, kako dobiste ovaj prsten? ALEKSA: Kad čovek ne žali malo troška, može sve postići. Cjelj je moga putešestvija po mogućstvu sila mojih
6. MITA, PREĐAŠNjI MITA (za sebe): Kog vraga, našla ga je. MARIJA: Evo, i ovaj je s njim zajedno oko mene obletao; sad me neće ni on poznati. MITA: Ja? Gospodin baron, tko je ova persona?
(Uhvati Aleksu za prsi.) MARKO: Ho, ho, ho! JELICA: Hülfe! Rettung! MITA: Barona za prsi! BATIĆ: Ovaj je baron? Ovaj je baron? MARKO: Šta činiš ti, Batiću? (Rastavi ú.
(Uhvati Aleksu za prsi.) MARKO: Ho, ho, ho! JELICA: Hülfe! Rettung! MITA: Barona za prsi! BATIĆ: Ovaj je baron? Ovaj je baron? MARKO: Šta činiš ti, Batiću? (Rastavi ú.
Gospodar Marko, ja Jelici želim svaku sreću; niti ću se srditi ako ona za drugoga pođe. Samo mi dopustite da nam ovaj gospodin svoje baronstvo osvedoči. MARKO: Nipošto!
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Žarku se čini kao da sniva: kakve li tajne ljepote skriva predio ovaj, iz priča znan?! . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
“ Zamuca vođa: „Tako mi brka, đidija ovaj sve živo krka! ... Do sada nisi bio nam znan. Odakle ideš? Gdje ti je stan?
Ja sam te slušo sa pažnjom pravom Kumašin Žderko, s vrećom i glavom.“ Toša i Žuća u pismo bulje: „E, ovaj znanje znade, slušao bajke čitave noći, pa opet — i da krade!
I ja sam juče dobio tužbu, žestoku, oštru, vruću: mlinar je ovaj mučio glađu rođaka moga, Žuću. Glasaću zato za nešto slično: dedicu ja ću pojesti lično!
Začuđen Žuća raširi oči: „Ovaj nas pobro propisno lema, mudrošću bije, lukavstvom tuče, drskosti ovoj primera nema!
i tako dalje. Od jednog lisca kraj same pruge dobih ovaj podatak: projuri, veli, paket u vozu u njemu — pečen patak!
Pelikan ždera sa dugim kljunom kraj vode stoji sa kesom punom. Čuvar se žali, ljutito huče: „Ovaj mi jutros pojeo ključe!
I još da dodam primedbu ovu: primam i samu mamutsku kljovu. ČIČIN OGLAS BROJ DVA Novine čitam, čudom se čudim: ovaj me Žuća za kosti nudi! E, kad je tako, staviću tačku: prodajem Žuću, kupiću mačku!
“ A kasnije, oblak za oblakom, pisao sam s neskrivenim jadom: „Ovaj život nevjera je sama, Zora šeta s Mićom Nakaradom.“ List obrneš, opet nove čini: „Vječno vjeran biću Angelini!
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— O, videćete je sigurno. — Onda ću se peti ovim uličicama? — Bolje je da uzmete ovaj put sa strane. Ići ćete blagim nagibom između maslinjaka i vinograda, sve do kule.
To nije ni ovaj ni onaj cvet; to je med; i osobine su toliko drukčije da to čak nije ni miris pre svega, već ukus. Doći jednoga dana
Spremamo se da provedemo celu noć na jezeru. U početku je teško, jer se nasuče, ali sad ćemo odmah proći kroz ovaj rit. — Kako se zovete? — Pipo. — A vaš otac? — Kortec. — Otac vam izgleda izvrstan tip, veseljak i rumen. — O, da!
Oni su se uplašili da neće imati ko da nastavi ovaj zanat. Kao da je to zanat! — Devojka vam se nije sviđala? — Ne, ona nije bila ružna, ali ja je nisam ni gledao, a
I još kakva nesreća!“ Pogledam u sat. Neću imati više vremena da se vratim čamcem. Ovaj klizi i suviše lagano. — Mislim da bi ipak najbolje bilo da me iskrcate.
— Imate još jednoga sina? — Još jednoga, koji je za dve godine mlađi... Iako su moji sinovi, a ovaj je još i prisutan, moram vam reći da ne bih mogao poželeti bolju i poslušniju decu.
Gazdarica je živela sa jednim mladićem i ovaj je zaveo njenu sestru i obe su bile propale žene. Posle je ta devojka zatrudnela i to kazala mladiću a mladić joj
Videćeš koliko će novaca dati samo da se ne bi oženio!“ A ovaj mladi Englez, u svome čistom srcu, mislio je da mu je čast uništena i nije se setio da niko od njegovih kastiljanskih
— Pozdravite gospodina. Čekali smo da vas vidi. — Kako se zoveš, plavojka? — Ivona. — To joj je ovaj naš drug Pablo nadenuo takvo ime. On je bio kum. Neki koji su bili u mornarici, krštavaju tako devojčice.
Reklo bi se da je sve u prirodi novo i kao da je tek postalo. Sve ide tačno i sa zanosom i ovaj život zemlje i neba užasan je i veličanstven. U odnosu na život organizama, jer ga ovi ne mogu izmeniti.
Do kraja ove noći (večito!) čovečanstvo ne postoji. Njegova misao ne postoji. Samo ovaj deo površine zemlje, jedne od kosmičkih tela u noći, u opštenju sa drugim telima, drugim kosmičkim silama u prostoru.
Dremljiv, mora da davno čujem slabe i neodređene glasove. Iz njih se odjednom izgradio i prelio ovaj krik. Nesvesno sam ga upoznavao pre nego što se izgradio, a kad je došao poznao sam ga kao teškoga poznanika.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Anđelskim krilom neka me štiti Kroz život ovaj mučan i klet — A smrt kad dođe, nek sa mnom onda, Ka nebu zračni upravi let!
z Pa i ovaj spomen, gde zamišljen stojim, Jeste nemi svedok o viteškoj sili... Među carstva tvoga grobnicama tvojim Mi smo beležili.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Mogu samo da sluga budem i prosjak pred vratima zamandaljenim, otac koji me je oslepio za ovaj svet izvidaće me na onom.
U stvari snujemo zaveru. Hoćemo da se u ptičja gnezda pretvori ovaj mramor, čarobnjake zovemo s meseca na čemprese da siđu, nek javno bude kraljevstvo pauna!
Nada mnom stražar motri da l će promaći vile. Na gradski je ulaz stao vetar sa svitkom vesti za ovaj dan. Kroz otvoren prozor vidim spava gospodar s rukom na balčaku. I njegovo telo je mač jedan kažem i dižem oči.
trubi hoće da uništava i posle sve uništeno skupi i da se pepelom pospe po ognjenoj glavi Zar će se neko spasti ako u ovaj plameni stub uspe da uđe i stane! Uzdaj se u bez-stanje, u bezbivanje, bezlisnost i beznost.
I drugo pitanje se postavlja: ako ima sveta koji je svet, zašto onda ovaj manji, manje dostojan i zavisan svet svega stvorenog? I tu nema kazivanja, osim da se rekne: dobro je što je tako.
I drugo pitanje se postavlja: ako ima sveta koji je svet, zašto onda ovaj manji, manje dostojan i zavisan svet svega stvorenog? I tu nema kazivanja, osim da se rekne: dobro je što je tako.
Smanjivanje nije za nas, mi za ovaj prizor nismo spremni. Na tu pomisao dolazi odgovor koji kaže: pa vi i jeste neko drugi, pogledajte svoja lica u mraku,
prema drugoj i gledaju se belo patnja od reči postaje čulna Osećaj svetosti je samo naličje osećanja ništavnosti svega. Ovaj osećaj svetosti mora da ostane naličje, od naličja ne treba praviti lice, stvarnost dnevi.
žedni treći je zbor na steni misle da su nebovladni ovi mršavi i čedni smeta im hrana neće da vide majku kažu ovaj svet ne vredi jezik to je trula hrana na ovoj zemlji za njih nema stana ne znaju da zemlja nije ženskog roda ona je
osta bez mudrosti u jeku zabezeknuća svima smeta pometnja i mrgodni pogled ispod kvrgavih povija ostaje samo još ovaj naum da se pođe po kiši ka starom slovenskom bogu bogu Balkana bogu oluja neka se pokaže javno u celini nek siđe
Na to se anđeli sjate i drmaju ovaj soj iz ramena čekajte radi se o sasvim drugoj stvari nadzemaljskoj lepoj rajskoj dozvolite da vam stavimo putir u
ne zna se šta će biti sa zveri šta će se dogoditi sa divljači stokom i živinom da l i njih hvata ovaj rok i ovaj sud čovečijeg sina koji je poslan da pregleda kartoteke da l će u računu koji podnese iskupitelj jetki
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
” TRIFUN (nakašljuje se): Ovaj... neće, kanda, biti da si mu ti, Agatone, baš tako blizak. MIĆA: Da, to sam i ja hteo primetiti.
Samo znaš, brate Agatone, pokojnik je bio pismen čovek i čitao je novine, pa je mogao misliti u sebi: „Ovaj Agaton jeste bio sreski načelnik, ali gde god je bio, ostavljao je za sobom smrdljiv trag”.
A deder, kaži mi ga ovde, među vama, ko bi bio za taj posao? 'Ajde reci, je l' ovaj Tanasije? Pa on da je valjao, valjao bi najpre sebi, a ne bi pao pod stečaj. TANASIJE (buni se): Pa šta ako sam pao?!
nije o tome reč, ja sam to samo onako uzgred kazao, a možemo i da preskočimo tebe, pa da se upitamo, na primer: bi li ovaj Proka bio kadar da upravlja imanjem? PROKA (buni se): Zašto, kobajagi? GINA: Ako možeš ti, prijatelj-Agatone, može i on.
TRIFUN: Pa to, ovaj ne valja, onaj ne valja; ovaj ovo, onaj ono; drugim rečima, kad se dobro pomešaju karte, izlazi da je samo Agaton
TRIFUN: Pa to, ovaj ne valja, onaj ne valja; ovaj ovo, onaj ono; drugim rečima, kad se dobro pomešaju karte, izlazi da je samo Agaton sposoban da upravlja imanjem.
(Služi se.) AGATON (Danici koja služi ostale): A ovaj, da nije vaša tetka bolesna? DANICA: Ne, ali stara žena, pa sam uzela da je zamenim.
a od pogrebnog preduzeća crni kaput; pa neka Trifun napravi tužno lice kao kad na jedanaest izvuče keca; pa neka se ovaj otmeni prijatelj Mića obuče tužno, po žurnalu; pa neka se žene ogrnu i zabrade crninom; Sarka udovica neka obuče svoju
SARKA: Pa udovica sam, slobodna sam, lakše mi je nego vama. SIMKA (Agatonu nasamo): Čuješ li ti, Agatone, ovaj razgovor? AGATON: Čujem. SIMKA: Pa nećeš valjda pustiti da se ko drugi useli? Ako se treba useliti, ti si najpreči.
Ako ti se javi pokojnik, zapitaj ga, tako ti boga: kako mu padaju rod ovaj Agaton i Simka? Ovde mi se popeše sa svojim srodstvom.
GINA (zbunjeno): Kako da ti kažem... ovaj, i nisam se prilepila, nego tako, naslonila se; oduzele mi se nešto noge pa se naslonila malo.
Vidim onoga Agatona, zašao sa Simkom po kući, cunja na sve strane. Rekoh, ako Agaton spazi ovaj servis... Znaš ga već kakav je, a ima pik na srebrne stvari. SARKA: To je istina! (Seti se.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Sasvim nesvesno podskočih da promenim korak, i od toga trenutka ovaj odmereni takt kao da ukalupi i moje misli... Žuljila me jaka, smetale mi čizme, teška mi bila sablja, saplitao sam se o
Jedva sam shvatio da se to na mene odnosi, pa se žurno vratih strepeći da se komandir nije predomislio... — Za ovaj momenat ti praštam, jer si nov i još se nisi svikao.
A rudni vozar Marjan nije obrisao konju oči, od čega ovaj može da oslepi... Živulju otpao zvrčak od mamuza, i može konju trbuh da probije...
— Zamisli... — Pa tek najednom: — Rudni, teraj dešnjaka, životinjo jedna, šta dremaš! Ah, moram da ga škartiram... Ovaj, šta htedoh... a — ja! Jesi li zamislio?... Mladu, lepu, crnomanjastu od sedamnaest godina. Nja!
I to je teška misao... Gledam ovaj svet. Sve mladi ljudi, u naponu života. I ta mi se misao neprestano vrzma po glavi. Na primer, šta?...
još se nije imalo osećanje rata. Ljudi su pregoreli one prve utiske rastanka. Već naviknuti na ovaj novi život, počeli su da sređuju utiske.
„Bog ti pomogao... A otklen si?“ — pita ona mene. — iz daleka — velim joj ja i prilazim sve bliže. — A, ovaj... je l ti se sviđamo, onako na oko? — „Jašta, rano, ne fali vi ništa“ — kaže ona i namignu. Gle...
Gle... pomislih, čekaj da „profitiram“ nešto, dok nije naišao komandant. — Pa ovaj... — pitam je ja — je li, snao, bogati, tebi nešto nije dobro. — „Vala bogu, meni ništa ne fali.
— Znaš... nema tu šta... — govorio mi je samouvereno podnarednik Trailo. — Ovaj... znaš, boj se bije, kako da ti kažem... „srcetom“, a ne potkovanim cokulama. Ne dam ja Tanasija za deset njihovih.
A što je glavno u ratu, majstor je da ukrade i da ga „niki“ ne uvati. Je li tako, Krsto? Ovaj ne poriče njegovu hrabrost u borbi.
Pod ovakvim utiscima svaki vidi svoj život kao daleku prošlost i celo biće je usredsređeno na ovaj trenutak, kada treba spasavati goli život. Naređeno je da se pojaše.
Odmah za njim drugi pljasnu u drvo pored nas. — Ovaj kao da nas nišani — rekoh unezvereno Alek-sandru. — Ne boj se. Dokle ga god čuješ, budi spokojan.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
— Ima li koji đak među vama? — Eve... ovaj, pružiše deca prst na jednoga. — Odi, đače, ovamo; odi, ja sam učitelj. Deca se začudiše.
Deca se začudiše. Videlo se da su sve drugo očekivala, samo ne to, da će im se ovaj prljavi, krivi putnik prikazati kao učitelj. Opet se neki zasmejaše, a jedan doviknu: — Biješ li ti đake?
Čim se gost pojavi na vratnicama, oni ispred škole poizdizaše glave, i što im se ovaj više primicaše, njihova lica postajahu sve začuđenija. »Kakvo li je ovo čudo ?
odmah pomisli: neće li biti i nezgodno i opasno, da ga pusti na taku blizinu k sebi, a još više joj pade teško, što se ovaj prostak podsmeva njenom drugu, te mu odgovori dosta oporo: — Ne znam šta vi govorite. — Ehe... pa onaj krivi.
reče ona ironično, ne prikrivajući svoju misao, pa ubrza korake te ćata poče izostajati. »Ako mi se još i ovaj navrze na glavu, imaću muke. Tu mi niko ne pomože: odmah će pojuriti u ministarstvo tužbe, dostave...
»’Natema je... pomisli on, a vi’š ovaj ne ume ni da obeli !« Ne može narod da izdrži ovolike terete... — A vi zatvorite školu.
— Ali za Boga, valj’da niko ne dira one koji se ne mešaju u politiku? — A zar mislite da se ovaj grešni kolega mešao, pa ipak mu je ovo treće mesto za tri godine. Je li, Gojko ?
se smejaše i radi sebe, što bejaše veoma raspoložen i naročito radi Gojka: da mu pomogne nameru, jer je već uvideo kud ovaj smera. — E sad ako hoćete da se malo prođemo, i bar da me tom prilikom ispratite, reče gost.
Ljubici se veoma svideo i ovaj pametan razgovor, iz koga se uveri da i Gojko raspolaže dobrim i ne malim iskustvom u školskom radu; svide joj se i
pametan razgovor, iz koga se uveri da i Gojko raspolaže dobrim i ne malim iskustvom u školskom radu; svide joj se i ovaj poziv Velimirov i ova lepa šetnja preko ravna požnjevena polja.
opazila sam to. Ali šta?... Svejedno, ma šta bilo, nije tako strašno... A ovaj Gojko baš je dobar čovek i... odličan... jest, baš odličan učitelj, to kaže i gospodin Velja.
kako da kažem... povučenog, jest baš tunjavog... Tunjav sam, nije vajde«. I on kao sa nekom zluradom žestinom ponavljaše ovaj izraz, koji mu odjednom postade tako plastičan i živ, i što je najglavnije odgovaraše potpuno — kako on mišljaše —
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
mlada moma, vodu zavata, Beogradu pod zidove vodu donosi, Mirko joj se s grada baca zlatnim đerdanom: “Uzmi, moma, ovaj đerdan, moja ćeš biti.“ Moma đerdan uzimala, pak natrag baca: “Nit’ ću tebe, ni đerdana, okani me se.
mlada moma, vodu zavata, Beogradu pod zidove vodu donosi, Mirko joj se s grada baca zlatnim prstenom: “Uzmi, moma, ovaj prsten, moja ćeš biti.“ Moma prsten uzimala, na prst natiče: “Oću tebe, i tvoj prsten, i ja sam tvoja.“ 207.
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
Usudi se! Ovaj će ti čelik probosti bludne grudi!” (Scenu prekine Jelisaveta, koja stane ispred njih, ili se popne na bure, i obrati
Ostali sedite. Idemo redom. Ime? VASILIJE: Vasilije, gospodine! MILUN: Laže, ovaj ga zove Stefan! MAJCEN: Sad pitam njega. Kažeš, Vasilije? VASILIJE: Da, gospodine, Vasilije. Vasilije Šòpalović.
JELISAVETA: Zar vi ne znate čime su naoružani glumci? Drvenim mačevima, kao što je ovaj, topovima od čunkova, veštačkim puškama!
Stvarnost nije pozorište, nisu oblaci! JELISAVETA: Za njega bi i ovaj rat postojao samo ako bi se događao na pozornici! VASILIJE: Tebi će taj drveni mač doći glave!
MAJCEN: U prijavi kaže i da koristite lažna imena! SOFIJA: Lažna imena! JELISAVETA: Ovaj vaš podnarednik je pomešao naša lična imena sa imenima dramskih likova koje tumačimo!
MAJCEN: Možeš li da pokušaš da objasniš? Milun: Ovaj kaže da se zove Vasilije. A ovaj mu se obraća sa Stefane! VASILIJE: Ja sam Stefan u jednoj predstavi, ali sam u
MAJCEN: Možeš li da pokušaš da objasniš? Milun: Ovaj kaže da se zove Vasilije. A ovaj mu se obraća sa Stefane! VASILIJE: Ja sam Stefan u jednoj predstavi, ali sam u privatnom životu Vasilije! Molim vas!
Dođe ko tele, ode ko tele! I ne čuješ ga u onim opancima! (Ispira potiraču) VASILIJE: Ko je ovaj? GINA: Ko će biti, batinaš! VASILIJE: Batinaš? GINA: Vidiš li ti ovo? VASILIJE: Šta je to?
I ovo nije moja majka, Megara? GINA: Daleko bilo! FILIP: Ako vi niste moji roditelji, ko sam ja? BLAGOJE: O čemu ovaj bunca? Filip: I ko ste, u tom slučaju, vi? BLAGOJE: Ja? FILIP: Ti nemaš grbu? BLAGOJE: Grbu? Šta će mi grba?
Primećuje na stolu drveni mač, uzima ga, i sigurnim korakom napušta scenu. Kako je on razumeo ovaj razgovor, otkriće se u desetoj slici.) SIMKA: Sekulu? BLAGOJE: Sekula sa tim zločinom nema ništa!
VASILIJE: Dokaz ste pojeli, ali imam ove svedoke! MILUN: Jeste li vi videli da mi je ovaj dao neku dozvolu? GINA: Nismo! Milun: Da li se ovde uopšte pojavila neka dozvola? GINA: Nije!
Da ne postoje ni juče, ni sutra, ni ljudi, ni reči, ništa!... Kad ovako gledam zvezde, čini mi se da je ovaj svet samo prag!... VASILIJE: Nije prag, nego je obična boca! I svi smo u toj boci začepljeni!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Neću sačuvati ni misao, da sam cvetnu granu udisao. Zanavek, zbilja, zar, ovaj svršetak se širi, svemu što je bilo sazidano uvrh gora?
U Danskoj, 1929. KOMENTARI KOMENTAR UZ „PROLOG“ Ovaj prolog bio je napisan, i štampan, uz prvu zbirku pesnikovu, koja je izišla u Beogradu, posle prvog svetskog rata, pod
Zid je bio tek okrečen, beo kao ovaj čaršav, po kome su prsnule rumene mrlje njegovog mozga i krvi, rumene kao ove mrlje pijanog vina mog.
Svatovcu punom materinih suza, devojačke kose, ruzmarina i rose. Jednu čašu mladosti njegovoj. Zid je bio beo kao ovaj čaršav, poprskan krvlju, kao ovaj vinom. Pijem u slavu onog austrijskog vojnika koji mu je prišao da mu zaveže oči.
Jednu čašu mladosti njegovoj. Zid je bio beo kao ovaj čaršav, poprskan krvlju, kao ovaj vinom. Pijem u slavu onog austrijskog vojnika koji mu je prišao da mu zaveže oči.
U zdravlje te prostitutke koja ga je izdala. Nek moje vino polije ovaj čaršav beo, da ne vidim na njemu njeno bledo lice, kad se pokajala pred Sudom i pala pred njim na kolena.
Ja sam se nadao da u Parizu ostanem nekoliko godina. Ni ta mi se nada nije ispunila. Ovaj epilog bio je napisan, i štampan, kao i prolog, u Lirici Itake.
Postoje neminovnosti. Nepopularnost najnovije poezije, i kod nas, svojevoljna je! Sav ovaj uvod bio je, uostalom, potreban samo zato da bih preko mnogo čega mogao preći ćutke.
Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao. A eto, ovde, kako veselo teče ovaj potok. On je rumen, i žubori. Naslonih, dakle, glavu o razbijen prozor.
Kraj mene jedan star čovek pušta glavu u ruke. On zna, možda uprste, celog Betovena, pa ga i ovaj dovodi do ekstaze. Uostalom, ne verujem da igde na svetu ima ovakvih orkestara. Još uvek.
“ Njine reči su, katkad, teške i hladne, bez latinske čulnosti i boje; ali ovaj je nemački jezik neizrecivo nov, gibak i sjajan, kao, nekad, šina pozajmljena gotika.
Zavejan vidik je toliko težak da se sva polja i brda povijaju. Ja se tome smešim. Ovaj ludi život moj, kroz koji tumaram, posmatram u zoru uvek malo sentimentalno.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
I njemu se zemlja u suzama molila da je ne dira. — Ne plači, zemljo, i ne žalosti se! Ja ću ti ovaj prah vratiti!... I Anđeo smrti zahvati od zemlje pregršt praha i odnese Bogu.
Nije se ljutio on što mu se krčag razbio, nego je žalio što mu je ovaj slučaj pokvario ono dobro, blago raspoloženje duše, koje je tolikim naporima i žrtvama stekao, i što mu se stara zla
„Eto!“ — mislio je đavo — „ovaj moli Boga da Mu sačuva kravu, i sad, ako krava ostane na miru, on će za to da zahvali Bogu, a da joj se nešto desi
Od brige nije po katkad cele noći mogao oka da sklopi. „Prokleti starac... prosjak i odrpanac, zaludio je ovaj svet, odbio ga od mene, omrznuo me narodu pa će se ta fukara možda jedared još i pobuniti.
— Dabogme da nema — odgovori sluga i obori oči. Gazda se još bolje zagleda u nega, premerivši ga od glave do pete. „Ovaj je poludeo“, pomisli on, mašući glavom. — Nema... — ponovi sluga žalostivim glasom. — Pa šta si ga onda tražio?
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Beše mi nejasan taj odgovor, te ga nanovo zapitam: — Kakve budalaštine? — Svakojake — odgovori ovaj s nekom dosadom, i zenu ravnodušno. — dakle, svinje i budalaštine?! Ni o čemu drugom nisi više slušao?...
mozgovi saradnika opozicione štampe; ali im taj metak neće upaliti, jer, hvala bogu, evo već nedelu dana otkako je ovaj kabinet došao na vladu, a položaj mu nijedanput nije bio uzdrman, kao što to žele glupaci iz opozicije.
„Kuda će ovaj ovoliki svet? Šta je sad opet?.. Sigurno deputacija kakva?” — mislio sam u sebi, gledajući s čuđenjem u tu nebrojenu
s čuđenjem u tu nebrojenu šarenu masu raznovrsna sveta, i priđem prvom što beše do mene, te ga zapitam: — Kuda žuri ovaj ovoliki svet?
— Zato i žurimo na zbor. Nijednoga svesnoga građanina nema koji na ovaj zbor neće doći; samo će svaki stalež za sebe držati zbor na zasebnom mestu. — Što to? — The, što?...
Između ostalih predmeta dođe i ovaj, i Savet odluči da se ta stvar uputi na ocenu dvojici stručnjaka. Odrediše dvojicu i staviše rešenje u zapisnik, a
(Tu su našli da je stil Omirov mnogo bolji). Prema svemu ovome — vele — mišljenja smo da se ovaj akt vrati direktoru ....
” Okreću se i ona sedmorica i traže očima svog osmog druga, dok se tek jedan priseti i uzviknu: — A, pa ovaj ovde je dobio ulogu opozicionara. — Ja nisam, šta me bediš!? — veli onaj ljutito, a gleda u zemlju. — Pa ko je?
— Izgleda pametan čovek — rekoh. — Budala! — odgovori ovaj hladno. — Ne bih rekao! — Ta ostavite, molim vas, zanesenjaka.
Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj, pa da se krenemo u beli svet tražiti bolu i plodniju zemlju, jer se ovako ne može živeti.
— Braćo! — otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. — Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud.
Uhvatili se za ruke i idu ulicom. Sinoć onaj dečko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao. — Ostavi, brate, te sitnice i ludorije da ne gubimo vremena.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Ona istrese, pruži bardak, pa mucne: hm! a ovaj ščepa za grlić, pa se polako izmakne u pomrčinu. Ona do nje čula mucanje, pa pruža ruku, a bardaka nema.
Ona im je tako omilela, kao onima gore čistota. U ovaj drugi red »mladića« spadao je i on. Inače se zvao: »gospodin Mojsilo«. Bilo mu je oko 45 godina.
Zar nije on sâm, eto ovde, među ovim sumornim zidovima, toliko puta sedeo naslonjen na ovaj prašljivi sto i mislio: da li će se naći koja dobra, valjana duša, koja bi se rešila da se sjedini s njim, da pođe s njim
Ali on zna da ga ne može ubiti. I da mu dođe na pušku, on zna da neće pucati, jer neće smeti. Znajući to, on se, za ovaj mah, zadovoljava samim planovima, koje mu stvara njegova mašta...
pa: pomoz' Bog, Stano!... a, šta veliš... koji je bolji: ja ili onaj džgebavi Ljubiša?... Vala i ovaj Bog baš neće »ljucki« poneki put: kad mora jednom ginuti, što ga ne dâ meni, da ga upljeskam, pa da uzmem pare...
Čudno osećanje obuzima čoveka, kad pogleda ovaj živ obruč, koji se sve više steže i sužava oko nepoznata mu neprijatelja...
Oduzimao je samovoljno život i imanje pojedincima, pa sad celo društvo uzima u zaštitu svoje članove... Ali zar ovaj moj sused misli tako? — Ne.
Pa ipak je mnogi njen pojedinac ovako ništavan, kao ovaj Đokić... A lanac se, bez šuma i govora, tiho i oprezno, steže sve više, i mi u njemu verugamo se preko krša i gudura,
spotiču, ali niko ne oseća umor; svaki grabi da je naporedo s društvom, i ima samo jednu želju: da se što pre projuri ovaj prostor, koji je određen da se prođe. Prejurismo ovako dva brda u Bukuljinu vencu.
Počesmo da idemo pažljivije. Čuje se vikanje od lanca, koji je pred nama. Između nas je samo ovaj trnjak, jedna čistina i njiva ograđena visokim čatalima. Taman da stupimo na čistinu, a Đokić viknu: — Ene drž...
— Kako ga ubi, more? — pita kapetan Ljubišu. — Tse... tek onako... muca ovaj i saginje glavu, ali po sevanju očiju mu vidi se da je veoma uzbuđen.
Piljar mu daje šaku trešanja za simit, a ovaj pružio kapu i po svoj prilici hoće da mu se ona napuni. Najzad se pogodiše za dve šake, pa obojica sedoše da jedu
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
JEVREM (posle izvesne pauze, pošto je razmišljao malo): Ovaj... Pavka... imam nešto važno da ti kažem... PAVKA: A ja opet tebi JEVREM: Ama, ostavi ti, ovo što što ja imam da ti
A, deder, ovaj, prevrni unutra. DANICA (otvori novine). JEVREM: Ima li što? DANICA (čita): „Rusija”. JEVREM: Preskoči!
Klanjam se! (Odlazi.) IVKOVIĆ: Doviđenja, gospođice! VII JEVREM, IVKOVIĆ JEVREM (pošto su ostali sami): A ovaj... šta sam ono hteo da te pitam, gospodine Ivkoviću? A, tako. A... ideš li malo u Beograd, a?
JOVICA: E, velika ti hvala na tome, Jevreme! Rekoh ja: sa Jevremom treba prvo da razgovaram! Pa ovaj... i to da ti kažem...
SRETA: Dobar dan, gazda-Jevreme, kako, kako? (Uzima Jevremovu tabakeru sa stola i pravi cigaretu.) JEVREM: Ovaj... hteo sam onako, kako da ti kažem... Pa jest, to, hteo sam s tobom da progovorim malo... SRETA: Ako, ako...
JEVREM: Tako je! Uh, da nije iz naše partije, pa da mu podvikneš tako detaljno na zboru. Ali pusto ne ide... nego... ovaj... kaži ti meni, šta misliš, na primer, ko bi onako od naših mogao biti poslanik mesto njega?
SRETA: E, to ti je, vidiš, ono: bacio sam keca, sad ti odgovaraj na farbu. JEVREM (zabrinuto): Samo... ovaj... XVI PAVKA, PREĐAŠNjI PAVKA (izlazi iz sobe): Jevreme... da te pripitam.
SRETA: Ja mislim, brate i prijatelju, da ćeš ti i niko drugi biti narodni poslanik! JEVREM: I to baš... ovaj... onako, da budem izabran? SRETA: Pa izabran, dabome! JEVREM: ... Većinom glasova?
Petlja me tamo za nekakvu bajagi dvaput naplatu. Molim te, sad kad se bacimo na ovaj ozbiljan posao, nemamo kad za nikakve istrage. Neka baci akta u fioku! A ti, ovaj, gledaj lepo s njim. (Polazeći.
Molim te, sad kad se bacimo na ovaj ozbiljan posao, nemamo kad za nikakve istrage. Neka baci akta u fioku! A ti, ovaj, gledaj lepo s njim. (Polazeći.) I nemoj da stegneš ruku.
SPIRINICA: I pop Anta ima zeta opoziciju, pa još kako lepo žive. JEVREM: Jes', ali... ovaj... kako da kažem... on može da se kandiduje i za poslanika. SPIRINICA: Zar on? JEVREM: Jes'! SPIRA: Pa još bolje!
on može da se kandiduje i za poslanika. SPIRINICA: Zar on? JEVREM: Jes'! SPIRA: Pa još bolje! JEVREM: A... ovaj... šta sam ono hteo da kažem... pa to, znaš... i ja, to jest gospodin načelnik...
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
I tada je bivalo svašta. Jednom je nakaljao s jednim takvim. I badava mu je on govorio panegirik slobodnoj reči, ovaj nikako nije bio ni sposoban ni voljan da to razume.
I Sreta htede već da izmakne, ali ga ovaj tako odalami, usred onoga panegirika da ga je Sreta prekinuo upola i samo viknuo: »Sila nije razlog i ja svečano
Ti nisi parlamentaran, bojiš se javnog mnjenja!« Ali kad ovaj produži deljanje i Sreta vide s kim ima posla, on okrete leđa vičući: »Ja ustupam sili!« i bega koliko ga noge donose.
— Ama, zar je ikad iko u mojoj vamiliji pismen bio, te i ja sad da budem?! — A kako živiš... ovaj... s kapetanom? — He, he, kako da živim, gospodine, on vlast a ja poslužitelj. Onako kako on rekne. — Hm!
Bajonetima se sve može, samo se ne može na njima sedeti! Aaaa... ovaj... a što da ga se boje? — Jer on je, znaš, malo, onako... starinski čovjek. Kod njega ti nema mnogo.
GLAVA TREĆA U kojoj je opisana mehana ćir-Đorđeva kao zemljište radnje Sretine. Pošto je ovaj događaj istinit, i većim delom se događa u toj mehani, to neće biti naodmet ovo malo geografije radi razumevanja
Gazda Đorđe kad je pravio, nije pare žalio. Naročito je pozvao jednoga molera iz varoši, pa mu je ovaj izmalao celu mehanu.
»Lepa reč gvozdena vrata otvara«, veli poslovica. Ova čast jako je kosnula molera, i ovaj, ushićen lepim rečma i dobrim vinom gazda-Đorđevim, namala mu još nešto i preko ugovora za sretna ostanka, onako
Gazda Đorđe je ugovorom tako vezao stolara koji ga je gradio, da je ovaj štetovao na njemu. Na kelneraju behu poređane mnoge stvari.
koji je taj koji je u anteriji i sepetki došao amo, i zadržao se ovde više vremena, a da se nije ofajdio, te da se i ovaj Zac ne ofajdi!?
Pa ga čak i kelner, onaj što je bio pre Zaca, nije vermao. I on, kad mu ovaj poruči kafu ili rakiju, veli mu: »More batali!« i prolazi, radi svoj posao, a njega i ne poslužuje!
i jednako se ljuti i sekira i Zaca i Tešmana; onoga prvoga jednako, a ovoga drugoga ostavlja na miru tek onda kad ga ovaj zapita zna li on šta je to magazadžijska meraba?
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
KNjIŽEVNOSTI Milovan Danojlić KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME Sadržaj ČUDNI LjUDI, I MUDRI I LUDI 3 OVAJ DEČAK ZOVE SE PEPO KRSTA 4 RAZBOLEO SE PEPO KRSTA 6 KRSTA PEPO POSLE BOLESTI 8 KAKO ŠETA STARI PROFESOR 9 GDE JE
KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME Stefanu i Borislavu ČUDNI LjUDI, I MUDRI I LUDI OVAJ DEČAK ZOVE SE PEPO KRSTA Ovaj dečak zove se Pepo Krsta. On stanuje u poslednjoj ulici u velikoj kamenoj kući.
PESME Stefanu i Borislavu ČUDNI LjUDI, I MUDRI I LUDI OVAJ DEČAK ZOVE SE PEPO KRSTA Ovaj dečak zove se Pepo Krsta. On stanuje u poslednjoj ulici u velikoj kamenoj kući.
Njegov tata je džambas kome su u jednoj tuči Odsekli pola uveta i dva prsta. Ovaj tužni dečak zove se Krsta Pepo Od majke Lize i oca Hohohonda. Pa lepo. I šta onda?
Cica trepće, u čudu se čudi, Trepće i njena haljinica, plava pa bela; Što su ti čudne mame, i ljudi: — Ovaj prekor ona nije predvidela. Četiri sata? Kakva četiri sata!
Ispod glave poturivši dlanove Čekaš ga, a on se nekuda izmako. Dočekao si i ispratio mnoge sanove, Al ovaj kao da neće doći nikako! Da se bar oni nekadašnji ponove Kad ovaj, noćas, izvodi porugu!
Dočekao si i ispratio mnoge sanove, Al ovaj kao da neće doći nikako! Da se bar oni nekadašnji ponove Kad ovaj, noćas, izvodi porugu! Izbrojao si sve ovce (i ovnove!) Što ih ima u srezu i u okrugu...
FEBRUAR U hladnom sumraku, kukurek Sam samcit, bdi u uvali. Zrak sunca, i s njim ovaj vek, U barici se plitkoj pali, Triput pali, tri puta gasi: To voda žmirka u sutonu.
to jest u Mionici, babe tri Prodaju čoveka, ko da je kupus, Staro odelo, ili trokrilni orman: Tome je posvećen ovaj antiroman.
Umesto kičice, kravlji rep Uzimam, i tako nastaje freska: Za ozbiljnu decu je ovaj ep, Za neozbiljne odrasle ova burleska. Koji vole književnost uzorniju Neka ne čitaju ludoriju...
i pravdi, A meni, iz ponosne Crne Gore Ti ideali od rođenja u srcu gore, Za pravdu bih dao života sedam (Al ovaj, prvi, nizašta ne dam!
” „Da se obeštetimo malčice bâ...rem! (Prostite što u pola reči zevnuh!), Ovaj bi bio dobar za harem Kao službeno lice, to jest, evnuh.
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
verovali u takva objašnjenja, stvarali su najraznovrsnije i najčudnovatije pretpostavke o tome kako jegulja dolazi na ovaj svet.
Međutim, sićušna larva, koju je uhvatio Šmit u vodama ostrva Feroer poništila je ovaj poslednji zaključak i dovela do prave istine i tačnog rešenja problema.
To je brodolomce učvrstilo u uverenju da su naišli na dobar trag i da će ih ovaj dovesti na mesto koje traže, a koje bi bilo svetsko plodište jegulja.
naučni materijal koji je postepeno i pouzdano, u toku danonoćnog rada vodio ka cilju i najposle uči— nio da se ovaj i dostigne.
Prihodi od kapitala i pivare dele se na ovaj način: jedan deo ide u fond za potpomaganje pivarskih radnika, drugi deo pripada Gliptoteki u Kopenhagenu, bogatome
Morski organizmi su osetljivi i prema najmanjim promenama saliniteta. Kad je ovaj suviše veliki, velika većina morskih živih stvorova ne može opstati u takvoj vodi.
vredi za životinje koje u svojoj unutrašnjosti imaju gasne rezervoare kao što su grudni koš sa plućima, ili riblji mehur; ovaj bi se, silaženjem u dubinu, spljoštio, tkanja bi se pokidala i živi stvor bi naglo uginuo; penjenjem iz dubine rezervoar bi
okvir, držana u vertikalnom položaju pomoću nekoliko metalnih žica koje se više otvora skupljaju u jedan čvor; za ovaj je vezan kabl kojim se mreža spušta uspravno u more i izvlači na brod.
Humbolt, pošto se na licu mesta uverio o tačnost onoga što su urođenici tvrdili, dao tačan opis pojave i opisao je na ovaj način: »Prolazeći kroz prostrane oblasti provincije Karakas, zadržali smo se u mestu Kalabozo da bismo videli
je i dalje, po instinktu i atavizmu, da radi toga dolazi na ista mesta kao i pre kataklizma, u toliko pre, što ovaj nije nastupio naprasno, odjednom, već postepeno.
Kad dođe vreme za njeno izvlačenje na brod, ovaj se zaustavi, počne ići unazad dok se kabl ne ispravi tako da bude uspravan, pa onda brodski za to udešeni koloturi
Treba nam još dublje sići. Možete se ovde i malo odmoriti, kao na prvoj stanici; u ovaj mah se nalazimo na dubini od 40 stopa.
Rakić, Milan - PESME
I u čudnom strahu ja se pitah tada, Kakvo sudba oprema ispaštanje veće, I koliko treba nevolje i jada Da okajem ovaj čas nenadne sreće! I ne videh ništa.
Vekovi su prošli i zaborav pada, A još ovaj narod kao nekad grca, I meni se čini da su naša srca U grudima tvojim kucala još tada, I u mučne čase narodnoga
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
DNE NA CETINjU, POD VIDOM DA MIRE NEKE GLAVE 18 BADNjI VEČE 156 GORSKI VIJENAC POSVETA PRAHU OCA SRBIJE Nek se ovaj vijek gordi nad svijema vjekovima, on će era biti strašna ljudskijema koljenima.
Ali ti je malo po svijeta te si svojom zlošću otrovala, no si otrov adske svoje duše i na ovaj kamen izbljuvala? Mala li je žertva sva Srbija od Dunava do mora sinjega?
VUK MIĆUNOVIĆ (šapti na uho serdaru Janku) Ovaj drži za rep adži-Adža, i puštit ga zadovijek neće dok pogine kučka ali žrvni.
SKENDER-AGA (Vidi Vuka đe šapti; nije mu milo) Što je ovo, braćo Crnogorci? Ko je ovaj plamen raspalio? Otkud dođe ta nesrećna misâ o prevjeri našoj da se zbori?
Dajte mu ga da se razgovori. POSLANICI VEZIRSKI, NEVESELI, ODLAZE. VUK MIĆUNOVIĆ Drž, ridžale, uzmi ovaj fišek, ponesi ga na poklon veziru i kaži mu da je to cijena koje drago glave crnogorske.
KNEZ JANKO (gleda jedno pleće i priča iz njega) Ima ovaj dvadeset govedi, guvno mu je kod kuće lijepo, na kuću mu šljeme dosta jako, jaki su mu i lijepi konji; krije negđe
IGUMAN STEFAN Ko će, sinko, božju volju znati, ko li boža prozreti čudesa? KNEZ ROGAN Ada što je ovaj mjesec crven kako da je iz ognja ispretan? IGUMAN STEFAN Ni to, sinko, ja ne mogu znati.
To je uprav blagoslov višnjega. IGUMAN STEFAN Ja sam prošâ sito i rešeto, ovaj grdni svijet ispitao, otrovi mu čašu iskapio, poznao se s grkijem životom.
Prve kaplje iz čaše otrovi najgrče su i najupornije. O da znadeš što te jošte čeka! Sv'jet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
niko nije ni nadao da će imati dece a još manje sina, naslednika — on je dakle bio poslednje dete, „istrišče“ — kada je ovaj odrastao, nikako sa njime nije mogao da se slaže. On, sin, kao u inat, nikako nije hteo da mu ide po volji.
A da i njega kao i druge bije, nije mogao, jer ga je i on mnogo voleo. Istina, to nikada nije kazao, čak, kada bi se ovaj i razboleo, starac nije hteo da siđe da ga vidi, ali ipak da i na njega, kao na ostale, sluge i čivčije, digne ruku —
Sproću njih sedela bi mati. Ona, sigurno okupavši se za ovaj izlet, bila sva rumena i svetla. Njene oči, one njene čuvene, krupne oči sa izvedenim obrvama i vrelim jagodicama, tako
Ali on je i bio sve i sva, osobito kod Sofkina oca. Nikada ga ovaj nije pitao od koga je uzeo novac, koje imanje za to založio i pod kojim uslovima.
Svakoga, koji bi joj se približavao, izdržljivo bi gledala i pratila, tako da bi ovaj gubio, kao sagibao svoj pogled, glavu i sa poštovanjem prolazio pored nje javljajući joj se.
Nego, izvinjava se, ona će to poslati pred veče u han gde je ovaj odseo i to još po sluzi. I Sofka po izrazu lica Arnautinova vide kako na njega sve to silno utiče.
Zdrav je. Ne | može još da dođe. Zakasao u trgovinu. Sofki poslao đizije za haljinu, a i novaca, da nam se nađe za ovaj praznik. Tone, ma da je bio uveren da je sve obratno, ipak se činio nevešt.
— Eto pre tri dana poslao Arnautina. Sve pozdravio, nama poslao nešto novaca, da nam se nađu za ovaj dan, a Sofki neke svile i basme. Ne može još da dođe. Zakasao u neku trgovinu.
— Ko je? Ko je? — ču kako ovaj viče trčeći i zaklanjajući sveću, da mu se ne ugasi. Ali brzo posrnu i kao bez duše istrča ovamo ka kapiji, kad ču
A to bogastvo njihovog sela i njihove kuće umnožio je najviše isti ovaj gazda Marko, kada je, posle oca, preduzeo starešinstvo. On je bio i pismen.
I to se voleli toliko, da su se on i Ahmet, iako ovaj Arnautin, tuđe vere, u manastiru pred kaluđerom pobratimili i to pijući iz rasečenih ruku krv jedan od drugog.
ovi u veče sa Jusufčićem zaseli oko ognjišta, da večeraju, naoružani, sa puškama preko krila, i sa stražom ispred kuće, ovaj odozgo, kroz badžu, upao posred ognjišta. U mraku i zaprepašćenosti svih odsekao Jusufčiću glavu.
Pandurović, Sima - PESME
I s bojama koje upija lepota Noći, ovaj svet se s drugim svetom sliva U meku sliku zadovoljstva živa, U život jednog sna i san života.
I ako život ovaj veo skine Nekad s ravnica, neba i bregova, – Ja znam da opet neće mi pomoći. ...Sećam se da je mirna bila soba S
Opojan miris čudnih ruzmarina! I dok park ovaj težak miris kadi, Vidim, sve više, da je sve to groblje, Humka do humke, koje vreme gradi, Pod kojim leži okovano
Ali očaj naš će Velike bune biti plodno polje, A ovaj trulež nepovratno pašće. O, kad bi doš’o taj dan kom se nada Naraštaj ovaj, opšti uzdah mnjenja: Veliki dan taj
O, kad bi doš’o taj dan kom se nada Naraštaj ovaj, opšti uzdah mnjenja: Veliki dan taj velikoga pâda; I kad bi preš’o dah opustošenja, Mač večne Pravde preko sramnog
Do tog muklog mesta tajne bez otkrića — Ako im je ovaj zadnji zavet mio — Mogu još poći pet-šest dragih bića, Kad im je već život moj posvećen bio.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Ja sam deserter, pane!“ Serdar je razumio — otprilike. To bješe obična stvar u ono vrijeme da soldati bježe. Ovaj je i dalje pričao nešto i razmahivao rukama, no ga serdar prekide manuv mu glavom i rekavši: „Hajde za mnom!
„To biva ugod, nekad pred dolaskom a nekad po odlasku njegovu“, reći ćete. Da, ali ovaj put nebesnici ne bi dosta što čistom, bijelom plaštanicom pokriše tragove stopica Božinih po zemlji, no zasuše sve,
se sinu, „ovu lomnu goru pod nama, gdje te lako veselo primiše, gdje ljudi, od vajkada krv liju radi tebe, sinko, nju će ovaj snijeg, bar za njeko vrijeme, odbraniti od njenijeh krvnika; mirni će biti ti mučenici barem dok se zemlja ne zaodjene
Stevan, jednako rešetajući glavom, vrnu se na svoj posao; ispod oka stari poglêdaše na Gospodara, neće li ovaj opaziti kako je on nezadovoljan što duhovnici zadocniše.
Tišina bijaše nastala. „Ne pamtim da nas se manje okupilo na ovaj god!“ reći će Savo Petrović. „Vaistinu, žao mi je da ste se i vi izmučili po ovome zlu vremenu, ono jest, potrebno je
Otuda s njime u kola te pravo u onaj veliki dvor, pod visokijem brdima. Ovaj put jedva se pope uza stube, tako iznemogao bješe. Ljudi u crnini, praćahu ga zasobice.
Branite svoje ognjište; svetite i mrtve i žive što ih je varvarstvo ugnječilo. Ovaj red zemlje što ga šaka vas čeplje, srce je srpskijeh banovina, kao što ih je varvarstvo ugnječilo.
Ovaj red zemlje što ga šaka vas čeplje, srce je srpskijeh banovina, kao što ih je varvarstvo ugnječilo. Ovaj ped zemlje što ga šaka vas čeplje, srce je srpskijeh banovina, kao što ste i vi cvijet naroda toga, pa dok je srce
“ zapodje Petar. „Nećemo, boža ti vjera!“ odgovori Mišan žestoko. Da je ovaj to upitao, onaj bi prvi tako isto odgovorio, jer istovjetno pitanje zače im se jedanak a i odgovor isti.
!“ „Koga poznaješ od njih?“ upita lagano Marko Spasoja. Ovaj odgovori: „Sva tri ona na konjima pozna bih sa vr’ planine. Onaj u srijedi ono je Imbro-beg što ti je ranio Miluna.
Marko prvi iskoči na drum, s jataganom u ruci. Već zamahnuo bješe da posječe bega, ali ovaj opali iz svoje šešane pa hitro iz obje kubure na Marka, a u isto vrijeme povika: „A, Alija i Mujo, crn vi obraz!
Otaševa družina ponese Mišana i Janka. Ovaj potonji bijaše još u životu. Kad se povrnuše po Marka, ali on naslonio glavu na mrtve konje i otvorio oči.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
izraze ili po sazvučju reči, izvodi nova bespojmovna govorna ostvarenja koja nemaju drugo značenje do li da se i na ovaj način uveliča zagonetnost odgonetljaja. Zagonetke mogu da budu u proznom i u stihovanom kazivanju.
— kakoće kokoš kad snese jaje, a petao kokodakom joj na to odgovara: Ko pokupi, zakon mu?! — Ja ovaj-ti onaj! — Ja ovaj-ti onaj! — Ja ovaj-ti onaj!
— kakoće kokoš kad snese jaje, a petao kokodakom joj na to odgovara: Ko pokupi, zakon mu?! — Ja ovaj-ti onaj! — Ja ovaj-ti onaj! — Ja ovaj-ti onaj!
! — Ja ovaj-ti onaj! — Ja ovaj-ti onaj! — Ja ovaj-ti onaj! — kazuje vrana gavranu na razbojištu, pokazujući leševe, a gavran joj na to odgovara: Ja skraja! Ja skraja!
“ Medveđa usluga. — Kazuje se kako je jednom čovek medveda spasao, i za to mu je ovaj bio zahvalan. Kada je jedanput čovek legao da spava, medved je ostao da ga brani od muva.
„Pričaj ti to mojoj ponjavi, eto je tamo va putu, a ja nemam kad“, odgovori mu ovaj. Prosih i prosih, pa jedva sebi.
SAVE Savica se zove post koji se posti svetom Savi. Taj post traje sedam dana. U Starom Vlahu čobani poste ovaj post, da im vuci ne bi klali ovce, jer su vuci hrtovi svetoga Save.
Oni ga puste. Noću dođe vuk: drmne krajnjega za nogu; ovaj se promigolji, a on ga ostavi; drmne drugoga kraj njega, a i ovaj se promigolji.
Oni ga puste. Noću dođe vuk: drmne krajnjega za nogu; ovaj se promigolji, a on ga ostavi; drmne drugoga kraj njega, a i ovaj se promigolji. Kad drmne onoga u sredi, on se ukočio kao kolac, pa ne sme da mrdne.
A Koviljka da bi ispunila očev zavet, ozida ovaj izvor i namesti drvene cevi kroz koje je voda tekla. TRONOŠA I VOTNjAK U Jadru imaju dva namastira: Tronoša i Votnjak.
i s Turcima se bio — i nadvladavši ih i pretjeravši preko mora, bacio za njima svoj buzdovan u more, govoreći: „Kad ovaj buzdovan izišao na suho, onda se i Turci vratili amo!
— u prvi akšam — devojka uzme nož pa ga zabode u zemlju gde kapnica sa strehe pada, i ovako vrača): Ne zabadam ja ovaj nož u zemlju, nego u Mujino srce i džigericu, i njegovih sedamdeset i sedam damara, osamdeset i osam žglavaka (a međutim
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Ja sam prije nekolike godine dana ćeo da izdam malu knjižicu narodni Srpski pripovijetki i zagonetki, i bio sam im ovaj predgovor napisao: Neka rodoljubivi Mušicki leti za Pindarom i za Oracijem, neka se druži i poredi s Ramlerom, s
Koliko se ovaj posao čini lasan, toliko je, i još više, širok i dugačak. Čitav čovečij vijek trebao bi jednome bezbrižnom čoveku, da
“ Kad se i ovaj vezir vrati, te kaže, da govedar neda đevojke, dok carev sin ke nauči zanat kakavgođ (samo nek je zanat); onda carev
Aranđelom! Onaj bježi, a ovaj za njim! Taman kad sv. Aranđel korači jednom nogom k Bogu na nebo, onda đavo stigne, te mu noktima iz tabana u druge
Kad ovaj bubne sa slaninom među nji, a čovek skoči onako u mraku, pa stane vikati: „Ko je to?“ A kradljivac odgovori: „Ja sam đavo
prije nekolike godine dana htio da izdam malu knjižicu narodnijeh Srpskijeh pripovijedaka i zagonetaka, i bio sam im ovaj predgovor napisao:” „Neka rodoljubivi Mušicki leti za Pindarom i za Horacijem, neka se druži i poredi s Ramlerom, s
” „Koliko se ovaj posao čini lasan toliko je i još više širok i dugačak. Čitav čovječij vijek trebao bi jednome bezbrižnom čovjeku da
puta sebi iznad glave, baci je preko vinograda da plaši čvorke, i kad padnemo na jednome brdu onda ja pokvarim ovaj zub.” — I na čast vam laž. 2. ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLjI.
što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: „Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.
kad čuje to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući. Ovaj je gospodar bio pošten čovek pa sve blago dade čobanu govoreći mu: „Evo sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog
na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatra piri, pa mu reče: „Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom samo malo duni za vrat, pa će zaspati te se ne će moći s paunicama
eda li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara?” Ovaj ga čovek lepo uputi i kaže mu i vreme u koje valja da je tamo.
Sveti Sava - SABRANA DELA
Niti, opet, mita radi da se ne postavlja neko u ćeliji toj, a da nije dostojan pravila duhovnog. Ovaj ustav ustavljam u ćeliji toj da ga se drži onaj koji hoće živeti u njoj.
14, 38) Zbog toga bdite, jer ćete u plodu trudova svojih uživati ako ovo ispunite, i blaženi ćete biti. Napisasmo ovaj ustav o pojanju i o jelu. Molbom molim da ne bude nepromenjen, osim ako se u bolest padne. Tada koliko krepost može.
1, 1-3) kao bolestan i željan da primite, ljubimci moji, ustanovljeni vam ustav ovaj bogopredanih penija, umiljenija, i molitava, pokorenja i trpljenja, kojima ćemo Gospoda milostivim učiniti sebi.
sve što je u svetu, govoreći jedan drugom: „Ko voli svet i što je u svetu, neprijateljem Božijim naziva se, jer svet ovaj prolazi, a onaj koji čini volju Božiju ostaje u vekove.“ (I Jn.
Ko sačuva zapovesti njegove, u njemu prebiva, i ovaj u njemu.“ (І Jn. 3, 22-24) Jer „straha nema u ljubavi, pošto savršena ljubav strah izgoni, a ko se boji ne usavršava se u
Naš sveti manastir ovaj, treba da znate, da ovo mesto, koje se ne može uporediti ni sa jednim na zemlji, beše opustelo od razbojnika.
(1200), meseca februara trinaestog dana, u večno preseli se blaženstvo otac naš Simeon, zavetom ostavivši manastir ovaj ia meni. Veliku tugu i bojazan primih, jedno od pustošenja, a drugo od straha od bezbožnih razbojnika.
No kako se izvoli ljubavi Nastavnice i njegovim svetim molitvama da se od neznatnog i malog uznese velelepna pojava, ovaj, dakle, hram Bogomatere i Nastavnice, Gospođe naše, sazda se od same osnove.
Neka vam bude i ovaj obrazac. GLAVA 6 O tumačenju devetog časa i o večernji i o panihidi i o polunoćnici i o jutrenjici Deveti čas treba
I pijte vodeni ukrop sa kiminom. Ako li ovaj pre rečeni praznik padne na sveti Veliki četvrtak, ili ia Veliki petak, ili u samu Svetu i Veliku subotu, pa makar i
GLAVA 12 O slobodi manastira Zapovedam, dakle, svima vama od Gospoda Boga Svedržitelja da ovaj sveti manastir bude slobodan od svih tu vlasti, i od prota i od drugih manastira, i od bilo kojih vladika, i da nije
Ko bi tako nešto učinio a da ne bude posle krivac? Neka ovo bude na ovaj način zapoveđeno. GLAVA 13 O postavljenju igumana.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
CMILjA: Ja kad na to pomislim, sva se naježim! (Vraća se za šank) MILE: Ovaj drug Vilotijević, sa govornice! Zajdno smo išli u zanatlinsku, bili smo sjajni drugovi, par ekselans!
JAGODA: Al još vi ne znate celu priču! Samo da vidim imam li vremena; imam. Kupio mi i ovaj ručni sat, Helvetija. Taj moj profisor, verenik, ima strinu čak u Kanadi, zamislite!
MILE: Ja s čovekom stojim ovako! Išli smo zajdno u zanatlinsku, šapto sam mu „Otadžbinu” od Đure Jakšića! „I ovaj kamen zemlje Srbije...” JAGODA: Pusti sad taj kamen, oću da prođem! (Izlazi) MILE: Kod njega ulazim bez lektimacije!
Mogu da ti prolongiram dok trepneš! (Ulazi Gospava) GOSPAVA: Šta se ovaj voliko raskokodako? Dajte mi nešto da popijem! CMILjA: Šta ćeš? GOSPAVA: Šta bilo, samo neka je duplo!
MILE: Što smo ti mi zaostali! IKONIJA: Zar nemaš ništa bolje da obučeš? Vidiš li ovu kišetinu? PROSJAK: Meni je ovaj kaput odličan, šta će mi bolje! Džepova imam tačno sedam, kolko mi treba!
U ovom flašicu, služi za držanje tečnosti. U ovom, vidiš, blokej, lula, dugmeta. A u ovom ovaj veliki ekser! IKONIJA: Šta će ti taj ekser? PROSJAK: Taj ti je ekser ovom kaputu čiviluk!
Nemojte da zaboravite. A ja ću još da navratim... (Izlazi) IKONIJA: Svi se oni sete kad omatore! CMILjA: Dokle ovaj misli ovde da spava? IKONIJA: Bolje da spava, nego da čapljezga! CMILjA (prišla vratima, otvorila ih, sluša.
GOSPAVA (besna, prišla je ulaznim vratima i otvorila ih): Odide da vidiš! Pa ovaj napolju uopšte nema publike! CMILjA (prilazi vratima): Masa se sasvim razišla! GOSPAVA: Nigde nikoga, a on priča!
Upamtila sam mu lice za ceo život! Ovako mi se urezo! Svaka crta! Markantan! Ovaj me vinjak sasvim povratio! CMILjA: A zar se niste našli s varenikom? JAGODA: Zakasnila. Sad idem da ga nađem.
Spremide, Cmiljo! ANĐELKO: Da se ja onda raspremim, dok jaja budu gotova! (Izlazi) CMILjA: Zgodan ovaj! IKONIJA: Nije da ga uzmeš za pelcer! CMILjA: Ovako skinut, izgleda kao anđeo!
CMILjA: Da zovem hitnu pomoć? IKONIJA: Dok stigne hitna pomoć, čovek distrune! ANĐELKO: Ala je ovaj udešen! CMILjA: Pa to je onaj matori! ANĐELKO: Poznajete ga? IKONIJA: Svraćo večeras! Raspitivo se za neku ženu!
I mrav je čoveku ponekad velika družina! Šerpa, pegla... Dokačim ja kaput pod ovu strejicu. Samo da ukucam ovaj veliki ekser. Kad bi se našo neki kamen za kucanje... (Saginje se, i traži kamen) Šta je sad ovo? Krv? Opet krv?
Stanković, Borisav - JOVČA
JOVČIN GLAS E, prijatelji, eto to je ta Jovčina kuća, imanje. Široko koliko zid ovaj drži čak tamo; a duboko tamo kroz voće, tamo do na kraj varoši i dalje, dalje, u polje, u goru...
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Kad tu dođemo, nađemo episkopa koji nas primi ljubezno i prinudi ostati pri njemu dva-tri dni. Ovaj blaženi božiji človek!
gazete što bi me na breg izneo, dam mu dvadeset s ugovorom da se postara naći mi kvartir gdi se [i]talijanski govori. Ovaj uzme novce, izveze me na breg, izbaci za mnom moju torbu, pak otide svojim putem. Zovem ja! Molim!
i koji, da ne bi mojega tetka Nikole, bi me odveo u Dečane: potom, dijakonom u Hopovu, po Bačkoj prositi viđao sam ga. Ovaj sušti nosi jednu srebrnu kutiju i srpski ište, govoreći: „Dajte milostinju na mošti Svete Ane u manastir Savinu.
Pri obedu na mojem kvartiru dođe ručati i jedan arhitekton Grek. Ovaj, u razgovoru čujući kud nameravam, reče mi [i]talijanski da ako hoću da me odvede da pregledam grečesku veliku školu i
u francuskom jeziku učitelj bio je (na veliku moju polzu) človek preizrjadnago u čiteniju knjiga vkusa i poznanstva. Ovaj mi dade poznati izbranejše ne samo franceske no i engleskoga, na ovi jezik, prevedene knjige.
uvesti učenje, kad u treći ovoga mojega pretprijatija mesec dođe u Beč naš arhiepiskop, Vikentije Joanović Vidak. Ovaj gospodin, ne samo s milostivim no pače s ljubeznim k meni načinom, sasvim me prisvoji k sebi.
blagoobraznoga gospodara, imenem Filipa Seljakovića, koji mi se kaže da je bližnji srodnik oca roditeljnice moje Krune. Ovaj prečesni stari, koji bi i tuđina rado pričekao, kako je mene primio i ugostio, to svak Serbin može sebi lasno
roditeljnice moje, otidem nama[h] k crkvi s popom Radulom, parohom sela, kojega sam jošte u detinjstvu tu poznavao. Ovaj mi pokaže grob | matere moje i mile Jule sestrice. Mati, mati i rođena sestrica! Kakova su to čudna imena!
moj Kriton o meni umstvuje, misleći da počem ja otrov ispijem i ostane ovo telo tu pruženo i bezdušno, da ću i tada ja ovaj isti biti koji sad s vama besedim.
Kapetan korablja, Dubrovčanin, pošteno me je i gospodski soderžavao. Ovaj, imajući svoji[h] dela, u različna se mesta navraćao, kako u Korsiku, u potom zemljetresenijem razoreni grad Misinu u
Pitam domaćina, arhimandrita Jerusalimca, kakove se škole i učitelji u mestu na[h]ode. Ovaj mi kaže da su tu dve škole, u kojima se jelinski predaje, i da u leto učitelji predaju u svoji domovi sadovnimi, od
Ništa ti ne dam potrošiti do Galaca i do Jaša, samo da mi pomažeš s ovim ljudma besediše.” Ovaj je mlađega svoga popa s otkupljeni robovi opravio bio po suvu, i, za ubeći velikog truda, voznameri do Moldavije morem
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Prije njekoliko godina sporječka se jedan Jerković sa njekijem susjedom. Jerković se našao prznica, te udari susjeda, a ovaj imao u ruci sjekiru, pa zamahne oštrijem put Jerkovića, ali se brzo predomisli i obrne ušice, pak ušicama zvizne
A Brzokus bješe i fra-Brne (III), (1819, † 1838, †† ?). Ovaj pošljednji imao je tri brata: Jeru, Juru i Baru, ili kako se u Zvrljevu zvahu: Kušmelja, Čagalja i Šundu.
— zače meko Čagljina. — Jesam li ja rekâ šta rđavo? A jesam li i mislija šta rđavo? A on nas tira iz kuće na ovaj način!
A istina je ovo: u Zvrljevu dosad nije bilo lupeža, palikuće, ubojice, ni drugog vražjega stvora, kâ što će biti ovaj Bakonja! On se umetnuja na pokojnog strica Juretu, ni uzmi ni podaj, i obršiće kâ on... Kušmelj jeknu kao ranjeni vo.
Zašto ne pustite mene da govorim, nego ovaj maniti Rkalina: dam! bam! tum! pum!, kâ da se ne može ljudski... — Dobro! Dobro! Ajte sad!
Koga tražiš? — Ja sam sinovac vra-Brnin. — A! Tako! Živ bija... Vidiš... ovaj... ja nisam redovnik, nego lajik... ali jopet, lipo je štovati starije... Ja bi tebi po godinama moga biti otac...
Bakonja je jasno čuo gdje jedan od onih reče: — Bogati, ko je ovaj klapčić sa Baleganom? (dakle, šjor-Grgu zovu Baleganom.) — reče u sebi Bakonja.
I Srdarina reče više puta: „Ovaj Kušmeljić kâ da nije od njiove bagre! Ovo će biti junačina, dobar vojnik sv. Frane!“ Tako se Bakonji nizao dan za danom
Ovo je „Cvit kršćanski’ kriposti“ našega učenoga fra-Jerolima Alatovića. Štij ovaj libar, sinko, dan i noć, i ladaj se po njemu, zarad spasenja duše svoje. Amen!
Salizburgu, Špilibergu, Trentu, Triještu, Veroni, Mantuvi, Pjačenci, pa u Ungariji, svu sam Ungariju obišâ kâ ovaj dlan, razumiš li? Bija sam u vraga doma! Bija sam u papinoj zemlji, i tukâ se s Francezima.
Prikojuče, uoči nedilje, kad ste svi bili na velikom blagoslovu, u prvi suton, ja se naslonija na ovaj prozor, pa gledam kakvo će vrime.
Poslije časova, pred podne, Škeljo, omrčena nosa, dočeka fratre pred crkvom. — Ovaj je počeja zarana! — veli fra-Tetka.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Ja zatvaram oči i dozivam: cvet — Bulku, iz ruskih žita koja gledah. U ZIMSKI SUMRAK Kuda pobeći u ovaj dan? U gusti sneg? U pusti vrt? Pasti u meki bolesni san Kao na smet, pod led, u smrt? Kuda pobeći sa ovog dna?
Visoko negde? Još dublje? Gde? Evo već teške ruke sna Pribijaju te kocem za tle. Kuda pobeći u ovaj čas Kristalno prazan, slep i čist? O gde su vrata? Gde je spas? To toneš već u tupi san. Srce tek šuška ko suvi list.
O gde su vrata? Gde je spas? To toneš već u tupi san. Srce tek šuška ko suvi list. Zar nikud pobeći u ovaj dan? TVRĐAVA Tvrđavo moja, glavo, gde raj dotrajava, Kruni se tvoj kamen i u prah pretvara: Svaki dan ga sunce po
I u bonaci mora Val neki o mramorja Pljusne, kad dođe ora? U ČAROLIJI Čudesan biva ovaj dan, a poče Tako obično kao i ostali: Od niskog neba gotovo smo pali Kao pod sive, otežale ploče.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Opletoše oko mene svakojake priče, tajne i nagađanja, i posle deset godina još jednako pletu, jer mali je ovaj svet pored reke, tesan je on ludskim glavama i jezicima u dolini što naliči na lipovu korubu.
Brzo napipa vrata sobice za sluge. Na uskom krevetu nađe mu glavu i povuče ga za kosu. I ovaj se može preseliti u moj krevet! I njegov deda, Luka, bio je sluga. Gazdu mu, Vasilija, ubili Turci.
Drukčiji je njemu ovaj, svake godine isti dan. Mogao je bar pare da zatraži. — Konji će pokidati amove! — kaže Nikola, ponovo promolivši
— To vlada pred izbore plaši takve kao što si ti! — potvrdi glavom i susrete Đorđev pogled. A ovaj muklo reče: — Mi moramo da odreknemo kupovine. Manje ćemo da izgubimo.
pamti, ne, svaki pejzaž prezire, uzbuđenje za lošeg slikara i usedelice, ne za onog nesrećnog učitelja, za njega ne, a ovaj njegov zavičaj je beda, sažaljenje zbog koga se kaješ.
ovi palanački, seljački kočijaši guravi, brbljivi, svi su pijanice, rakiju piju, žene im od batina nose zavijena čela, i ovaj je takav.
— Levo! Levo! Zapamtiće ovo Badnje veče i ovaj Božić, poslednji u Prerovu, sutra će se vratiti, rano, večeras se mora sve svršiti.
Sraman mu je glasan klokot vina, i veruje: Đorđe iz inata tako pije. Pruža Vukašinu cigaru da pripali. Ovaj pali na sveću. Kosa mu zapucketa. Nekakvo mu se veliko zlo desilo. Zašto ne odlaze?
Srbija će biti mala mojim sinovima. Popi nekoliko krupnih gutljaja rakije i vrati se do korita. Pazi kako namiguje ovaj desni! Taj će biti neka velika lola. Tome, majci, neće se nijedna oteti. Miraždžiku neku debelu on će da zdipi.
Pribojava se da se ne sretne s Vukašinom, pa Mijata stalno požuruje. Kad mu ovaj pomože da se popne u sedlo i namesti opanak u uzengiju, Aćim reče: — Spremi sanke i konje da odvezeš Vukašina u
Sve lepo da spremiš i... brzo vozi! Pozovi mi Đorđa. — Kad mu ovaj priđe, Aćim, ne gledajući ga, reče: — Isplati mu onoliko koliko sam sinoć rekao.
hartiju iz džepa kao da mu odgovara na neizrečeno pitanje, pa opet brzo gurnu hartiju na dno džepa, smirujući se; čeka on ovaj trenutak otkad pamćenje nosi u sebi. Sreće očev pogled i ne skreće svoj. Dugo se gledaju.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Majka, čudeći se, podiže obrve: — Otkuda ovaj cvet ovde? — uzviknu zaprepašćeno, ali devojčica ne izgovori ni reči.
— A kolika je tvoja repina? — odseče ismejani ljutito, pa tresnu prijatelja preko lica. Ovaj ga zgrabi za rogove. Pljas, tras! Poče tuča. Okupi se gomila radoznalaca. — Udaraj! Šta čekaš?
Drži mu se za rogove i viče: — Ti ćeš se meni smejati? Ti! — udara Repati Rogatoga, ali ni ovaj ne ostaje dužan: — Dobro je Poglavica rekao: svakom je svoja koža najbliža! — nasmeja se Đavolak.
Videla sam ih. Svojim očima videla sam Tataginu decu! Žena dade znak mužu da ode i proveri. Ovaj pozva suseda i pođe Tataginoj kući. Devojčica do sada nije lagala, ali ovo je i za laž previše čudno. Kakva deca!
— Ako uopšte i postoji Srebrna ruža? — obrati se dečak Večernjem oblaku sa svojom sumnjom, a ovaj se naglas nasmeja: — Naravno da postoji! — oblak samilosno dotače dečakov obraz.
Tako brbljive! Dečak pretvoren u kapljicu vide kako se travke naginju jedna ka drugoj i šapuću: — Baš je budala ovaj dečak! Dok ne nađe zlatnu lubenicu i u njoj Srebrnu ružu, neće se vratiti u svoj pravi lik!
Ta zar se nije tek pre nekoliko trenutaka rodio? Od stida talas se zgrči, a stena pomisli: »Drag je, ali neozbiljan ovaj malecki. Ne odgovara stenama da se druže s takvim brbljivcima, a ipak!
— Pa, to nisu svirači! — uzviknuo je. — To su deca. Da se To VI niste prevarili, Doglavniče moga Doglavnika? Ovaj odrečno odmahnu glavom i naredi malim sviračima da pokažu svoju veštinu.
Moć im .je samo u novcu! — Kako do pega dolaze? — upita starca, a ovaj promrmlja: — Neki se rađaju s novcem. Drugi ga, odlazeći u svet, zarađuju. Treći otimaju. Ali, sreće u njemu nema!
— Dalek je put do njega! — pokuša da odvrati dečaka, no ovaj nije bio od onih koji odustaju. — Želeo bih da vidim svetionik! — reče. — Možda je ded još živ!
Posla car izaslanika da vidi šta je u tome istina, a ovaj stiže baš kad su plodovi počeli opadati. Padali su celu noć blešteći na mesečini, a u zoru princ uze jedan i stavi ga
Stari car jedva još diše. Neko mora vladati carstvom! — Carev izaslanik pokloni se pred princem, ali ovaj poče da uzmiče. — Pozdravite mi oca i majku! — reče. — I recite im da se ne vraćam.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Na uglu Kapetan-Mišine ulice uvek ga cpeće ista nedoumica: da li je Kapetan-Miši već zaboravio, ili nije, to što je ovaj, gotovo odmah posle njegove, Gospodar-Jevremove smrti, kupio njegov po evropski uređen Konak, još nov, Konak u kojem je
To Bogdan, Pavle i Dimitrije Popović dolaze kod Jovana Jovanovića, naučnika i diplomate, na Pižonov vtornik. Ovaj drugi slavni imenjak Gospodar-Jovanov koji se prezivao kao Zmaj ali imao nadimak Pižon, takođe je stanovao u Jovanovoj,
Onog dana, 3. juna 1862. godine, ovaj je prostor izgledao drukčije. Vili su prvi sati popodneva, i nedelja. Sima, tumač u srpskoj policiji, stajao je kod
Rečima, dabome. Izgledalo mu je da nikad življe nije ocećao nego tog dana koliko su onaj dečak-nesmajnik od nekada i ovaj dostojanstveni terdžuman, slični.
Vasi je u sećanju jedan drugi 29. novembar, davniji no što je ovaj u čiji je spomen ulica dobila ime. Dok su prolazili poslednji časovi tog 29.
Sa gazdom nije imao nevolja sve dok nije počela 1804. godina. Terziji Mehmedu se dopadao ovaj mladić zlatnih ruku, pa ga je dobroćudno nagovarao da se poturči: onda bi mu on dao (kao u priči) i kćer za ženu, i
Ali kada je Dobrača, nešto kasnije, sasvim ohrabren što su njegovoj želji podjednako naklonjeni i ovaj trenutak i taj Vožd, uzgred dodao kako, možda, i ne bi bilo sasvim rđavo ako bi škola ponela njegovo, Dobračino, ime,
Ipak, dok je tonuo u tananu maglu, opomenuo se: otkud mu smelost da poveruje da će preživeti ovaj dan? Jedna istina mu je bila pod kožom, svetlucava, neka udara taj silnik, možda je to Hasanpaša koji će oslepeti,
Neka istina se, kao sanjani prostor, raskrivala iz reči koje je izgovarao ovaj Grk, neka je crna iskra zaplamtela među njima i knez je, omađijan, slušao Riginu priču o tome kako je, sada, pravi čas
Uostalom, u Riginoj verziji, ta vilinska bajka nije bila nimalo bezazlena: ovaj mađioničar iz Fere već je, izgleda, imao grdne saradnike a svi su bili organizovani u tajne, koncentrične, krugove.
Nailazilo je vreme uzbuđenja u kojima će ovaj divni čudak, kome je noć već u očima, igrati svoju igru insekta u napadu. Hoće li ostati pauk ili će postati muva?
Rigi od Fere je ovaj drugi Riga uglavnom bio simpatičan, ali sad nije imao vremena da misli o njemu: morao je da priprema, iznutra, mnoga
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
“ Đ. Jakšić XLVI OTADžBINA I ovaj kamen zemlje Srbije, Što preteć' suncu dere kroz oblak, Sumornog čela mračnim borama O vekovečnosti priča
Vekova tavnih to su tragovi, Te crne bore, mračne pećine; A kamen ovaj, k'o piramida Što se iz praha diže u nebo, Kostiju kršnih to je gomila Što su u borbi protiv dušmana Dedovi tvoji
I u čudnom strahu ja se pitah tada: Kakvo sudba sprema ispaštanje veće, I koliko treba nevolje i jada, Da isplatim ovaj čas nenadne sreće! I ne videh ništa.
Na praznik svetloga Maja pohitaj, ljubazni druže, U ovaj mirni dom. Darovi božice štedre na stolu odavna stoje; I pomorandža slatka, i sočni olive plod; Mirisom narda i smirne
Vekovi su prošli, i zaborav pada; A još narod ovaj, kao nekad, grca; I meni se čini da su naša srca U grudima tvojim kucala još tada.
I u čas ovaj proletnji i mladi, Dok svuda pucka, šušti, struji vrenje, Ja osećam kako u meni radi Života svetskog večno podmlađenje.
da protuže, Uvele moje da oplaču snove: Jer tebe večnost u zagrljaj zove I smrt bolji ti svet otvara, druže; Dok meni ovaj zemni život osta, S utehe malo, i očaja dosta. Što ću bez ljubičica!
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
tvojim voobražaš - da se c'jela ova dva prostora u šar jedan zrakah svijetlijeh preobrate i pravilno sliju, i šar ovaj da se pruži pravo u najtanju što mož postić žicu preko ravni užasna prostora, - ovaj prostor što bi ova žica sa
i pravilno sliju, i šar ovaj da se pruži pravo u najtanju što mož postić žicu preko ravni užasna prostora, - ovaj prostor što bi ova žica sa tančinom sv'jetlom proniknula u prostoru onom užasnome, koga kraje ja jedan postižem,
ću vama otkrit nešto sada što će duše uskolebat vaše: gorda se je duša Satanina oblačila u haljinu crnu; slavoljubni ovaj vojevoda mir nebesni pokolebat hoće i u vječnu nizvrć pogibiju sebe samog i svoje polkove.
Šar je ovaj dosta pogolemi jedna masa crna i plačevna, sostav noći i vječnog ridanja; dv'je stihije u njem su užasne, razljućene
s užasnim mrazima devetstručnim okružio vjencem: polu carstva smolnim i plamenim, polu carstva mraznim i ledenim. Ovaj grdni mnogostručni v'jenac vri stravično u svoje krugove sa ljutošću svojom mučitelnom.
potrese desnica, te joj n'jeme iz mračne utrobe podjeknuše svemogućom slavom; smrt iz svoje prevječne grobnice ovaj udar u njima probudi.
ću jedan - kaže - postaviti nedaleko od mračnoga ada rad vremenog teškog zatočenja Adamova i njegova lika; šar će ovaj bit sastavljen mali od haosa i mračne prašine, stihije ću na njem poumjerit, a vremenu nepostojnost dati.
Mir ću grubi ovaj Zemlja nazvat. Biće ona vodom izobilna, cijela će biti zasjejana raznog roda proizrastjenijem; na nju će se životne
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Većina njegovih mladih učenika položi dobro ovaj prvi svoj ispit. Iz njihovih iskaza sledovalo je da se na istočnom nebu horizonta, tamo gde se nebeski svod i površina
„Uhvati sada, Parolo, ovaj čvor koji leži između dužina od tri i četiri jedinice, ti, Glauko, uhvati ovaj drugi čvor, a ti, Piteo, ovaj treći!
„Uhvati sada, Parolo, ovaj čvor koji leži između dužina od tri i četiri jedinice, ti, Glauko, uhvati ovaj drugi čvor, a ti, Piteo, ovaj treći!“ Oni to učiniše.
Parolo, ovaj čvor koji leži između dužina od tri i četiri jedinice, ti, Glauko, uhvati ovaj drugi čvor, a ti, Piteo, ovaj treći!“ Oni to učiniše.
„Zapitah se kojim su putem njihovi graditelji došli do ove razmere, pa nađoh ovaj odgovor. „Među brojevima za koje sam našao da zadovoljavaju zahtev da zbir kvadrata prvih dvaju bude jednak kvadratu
„Nacrtaj mi“, reče mu Pitagora, „ovde u pesku jedan ravnokraki pravougli trougao!“ Satiros učini to i reče: „Ovaj ugao, ovde, je prav; nalegle njegove strane trougla, katete, međusobno su jednake“. „Dobro.
Da li je on ceo broj ili razlomak?“ „Pa sigurno ceo broj, jer je naš treći broj paran“. „E, a sada pazi dobro! Ovaj treći broj, udvostručen i dignut na kvadrat, daje njegov četverostruki kvadrat, a ovaj je, prema mom pravilu, jednak
„E, a sada pazi dobro! Ovaj treći broj, udvostručen i dignut na kvadrat, daje njegov četverostruki kvadrat, a ovaj je, prema mom pravilu, jednak dvostrukom kvadratu manjeg broja.
Jer kad je kupljeno jagnje predao svom trećem robu, a ovaj ga položio preko ramena kao drugi rob svoje tele, on poređa svoje robove u slikovitu jednu grupu.
rob koji nosaše obe korpe, uzdahnu, pogrbi se što je bolje mogao i zacvile tužnim glasom: „Stropoštaću se usput, ako ovaj teret moram nositi tako daleko“.
glasom: „Tebi mudri i silni zaštitniče zakona i tvojem zauzimanju za nas kod boga mora, imamo da zablagodarimo za ovaj prebogati lov.
A u te uši stiže odnekud neki visoki pištavi ton kojem je sledovao drugi, viši, a ovaj bio odmenjen još višim. „Ha, ha, ha, he, he, he hi, hi, hi...“ zvučalo je bez prekida, pune dve tenorske oktave.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
A kad je odluka pala opet se i još kako razveselih; samo sad sa puno razloga, kao što sam se docnije uverio, jer me ovaj put do Vujanovca bar privremeno izleči od neizdržljive nervoze.
tiče mene ja se nisam mešao jer su meni i mojoj nervozi baš godili ovaki sukobi) — gospodo, ja sam narodni poslanik, a ovaj kupe rez... — Ništa ne znam, karta je tu — oteže ljudina lupkajući se po džepu.
Bez svake volje za razgovor, moj uvređeni drug i ja pokušasmo da spavamo. Ali pokušaj ovaj, bar što se mene tiče, osta uzaludan, jer one tri prilike koje prvo uđoše i po svoj prilici behu studenti, otpočeše
— Ne bih rekao, ne znam ja ne nalazim. Naprotiv, to su dva različita čoveka. Onaj vitez, ubojica, borac; ovaj boem krade karte u igri... A posle, dve razne sudbine: onaj junak gine od cepanice, ova propalica od mača.
2 Upravo, sukob ovaj koji se desio između studenata, predratnih po njihovom sopstvenom priznanju, s jedne strane, i bogataša, ratnog po tome
očiju kad se zdravio, kratkovid i vrlo zbunjen, kum je iskreno zagrlio Nikolu i nešto nerazumljivo mucao kad mu je ovaj, srdačno mu stežući ruku, zahvaljivao na održanoj reči.
Ali što je ovde, ovde je“, pa se lupi po srcu. Sa burnim „živio“ propratismo ovaj kraj njegove zdravice, pa Nikola zasvira kolo. Pop, popadija, kum i ja skakali smo bez takta do krajnjeg zamora.
lice i puno bora čelo po kome su, ispod šajkače, neuređeno padali pramenovi njegove crne kose, pa sam mislio: koliko ovaj starešina, pun snage i prostote, mora ulivati poverenja ljudima koje vodi.
Zatim da verujem, kao on, da su saveznički političari genijalni. I kad Bonar Lo kaže: „Mi moramo pokazati da ovaj rat nije vođen uzalud, sasvim uzalud, što bi stvarno bilo kad se mi ne bismo osigurali da nikad.
Oh, poznavao sam dobro ovaj mir, mir groblja, mir koji guši, neizdržljiv, užasan. Samo se svetlost polako uvlačila i, postepeno i oprezno, otkrivala
Samo se svetlost polako uvlačila i, postepeno i oprezno, otkrivala stvari. On uzdahnu isprekidano. — I vazduh ovaj nije više vazduh.
I doista, koliko sam puta, budeći se u svojoj zemunici i pritisnut istim grobnim mrtvilom maćedonskih urvina, imao ovaj utisak i sećao se kako ova svetlost nekad nije ulazila sama.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
) Koliko god je moj otac zadao djedu jada i glavobolje svojim nemirom, toliko mu je ovaj stric, na sasvim drugi način, nanosio neprestanu bol opominjući ga stalno na njegov životni neuspjeh.
Za njim, u otvoru vrata, dva bolničara u bijelim kapama. — Došli smo da iznesemo ovaj drugi krevet. Tako, sad možete biti mirni; nikog vam nećemo uvaliti u sobu.
tog drugog prostora i tog drugog toka zbivanja rađala je neki mučan nesrazmjer, bolnu i čežnjivu podvojenost bića. Ovaj naš život, i ritam ovog našeg kruga, pa i život i ritam svakog drugog kruga, ma koliko življeg i zbivanjem bogatijeg od
(No eto sam opet zastranio. A pri tom me još najmanje ženira to što je ovaj ekskurz, sasvim vjerovatno, najobičnija glupost.
Varaš se, mila! Neće to tako ići! Izvini, ali, za ovaj put, to se neće dozvoliti!... A, tako! Onda je opet sve u redu. Ti se igraš sa mnom kao mačka s mišom!... Oh, oh!
to tjerao iz nekakvih formalno stilskih preokupacija, iz težnje prema klasičnom idealu jasnoće, ili iz ugledanja na ovaj ili onaj uzor. Ne, takve stvari potječu iznutra.
Onaj prvi slučaj češći je kod muškaraca, ovaj posljednji kod žena; to jest, za muškarce je tipičniji roёta rraesoh a za žene roёta tardivus.
Samo što je ovaj djedov monument, za razliku od onih kamenih, bio prenosiv. I to prenosiv na mazgi. Praktično. Da su se oni generali
Pitam se od čega su se ti ljudi imali da tako strasno peru. Ovaj bakin tuš bio je u kovčežiću. Izvana, sasvim obični putni kovčežić, i to nevelik.
” Pomislih od čega li živi, čime li je ispunjen ovaj starac pored mene? Čime se intimno hrani? Ispunja li ga još ono isto što ga je ispunjalo prije dvadeset, trideset godina?
Nekakav svoj zajamčeni, pa makar kakav, ručak i večeru, i miran ležaj. A ovako ... Ovaj izljev kao da je starome pružio malu zadovoljštinu. A i meni je bilo milo što sam nekako stvar zagladio.
s izvjesnom mladenačkom samodopadnošću, na tog boga koji „bradat i bosonog sjedi na grani od oblaka i žmiri na ovaj grešni svijet kroz školski istostranični trokut“.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Srećno da Bog da! — reče pop, pa ga zatim uputi da uzme crkveni barjak. Đurica iđaše očima za Sretenom, dok ovaj ne priđe barjaku, pa onda obori glavu i poluglasno, kao za sebe, reče: — He, da je moj tata odbornik, bilo bi drugo...
Vodeći kolo, on se približi Đurici i nekako s leđa podmetnu mu nogu, te se ovaj saplete i padne. Za trenut oka umukoše i cigani i svirala, a u Đuričinoj ruci sevnu nož. — Ha, đido, zar s leđa!
Ali takve ga oči ne pogledaše. A behu dva oka, dve ljute guje, pod čijim se sevanjem ovaj grubi junačina topio i postajao mekši i pitomiji od svake devojke. Čudna behu ta dva oka.
— Otkuda ovaj peškir kod tebe? — zapita on babu. — Znaš, valjad', kad ti je Mićo ležao kraste ko ga je izvidao. Onda mi je to Stojka
Pisar uđe prvi unutra, pa se odmah obrte i uze da posmatra gde će pasti prvi pogled Đuričin; ali ovaj uđe pognute glave i gledaše neprestano u vrh svojih opanaka.
No sad je lako. Ovaj će prokazati ostale. — Hm, bogme ćete imati muku sa njim. Ne znaš ga kakav je paksijan... Mučno da će on što odati.
Šta su oni namislili sa mnom — Bog zna, a gre’ota je siroma’u čoveku ’vako podmetati — i ovaj mu se odgovor tako dopade, da već poče i sam verovati u istinitost njegovu.
Kapetan se jetko nasmeši, kao čovek koji neprestano sluša ovakve odgovore od svih pravih krivaca, te uviđa, da za ovaj mah ne može što drugo ni očekivati. — A šta ćeš reći na ispitu za stvari, koje su kod tebe nađene ?
Da bi bar koliko izbegao ovaj nesnosni zadah i da bi doznao šta se radi na ulici, pope se opet na prozor. U onim pukotinama, kroz koje mu danas
Zborisanje se produži, dok sunce dobro ne ugreja, te opomenu dućandžije da radnje još nisu otvorene. Ovaj veliki skup razbi se u sitne gomilice, koje produžiše i dalje da većaju o jutrošnjem događaju, ali sad već mnogo
iza ovoga prozorčeta, ukaza se neko malo, usko, a dugačko odeljenje, na kome beše samo jedan, ovakav isti prozor, kao i ovaj iznutra. Ko nije posvećen u tajnu, nikad ne bi mogao ni pomisliti, da iza ovoga duvara ima još kakvo odeljenje.
Seljane obuze velika radoznalost. Skupljahu se u gomilice, te pretresahu ovaj događaj i domišljahu se gde može sad biti Đurica. — Sad je on, moj brate, čak u desetom okrugu. Sklonili su njega dobro.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kad to starac vidi, digne se pa otide po svijetu. Idući tako, namjeri se na jednoga gospodina (a to je bio vrag). Ovaj ga pita šta traži, a starac mu reče da bi služio kad bi imao gdje.
Starac na to pristane, a vrag mu reče: — Posla nikakva nećeš imati, nego ćeš samo vatru ložiti pod ovaj kotao. — I s tim vrag otide.
legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: — Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.
je čuo to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola, pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući. Ovaj je gospodar bio pošten čovek, pa sve blago dade čobanu govoreći mu: — Evo, sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi
— Tvrđa vjera od kamena, pobro, kazuj slobodno. Onda će on njoj: — Vidiš ovaj prsten? Ja ćy ovaj prsten metnuti evo na ovaj kraj pilava i sahana da dođe pred carevu kćep.
— Tvrđa vjera od kamena, pobro, kazuj slobodno. Onda će on njoj: — Vidiš ovaj prsten? Ja ćy ovaj prsten metnuti evo na ovaj kraj pilava i sahana da dođe pred carevu kćep. — Hoću, pobratime, da je i šta više.
Onda će on njoj: — Vidiš ovaj prsten? Ja ćy ovaj prsten metnuti evo na ovaj kraj pilava i sahana da dođe pred carevu kćep. — Hoću, pobratime, da je i šta više.
— A noćiva li još ko s njime? — Jok, niko, samo što ima štene i mačku. — A znaš li ti što za ovaj prsten? — Pa joj izvadi prsten i pokaza. Robinja se malko osmjehnu pa će: — Znam, bogme.
na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatra piri, pa mu reče: — Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom samo malo duni za vrat, pa će zaspati te se neće moći s paunicama
putujući, srete jednoga čoveka, pa ga zapita: — Zaboga, brate, eda li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara? Ovaj ga čovek lepo uputi i kaže mu i vreme u koje valja da je tamo.
nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca, i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila, i ovaj je kolac sve jednako vikao: — Daj, baba, glavu.
A ovaj mu odgovori.: — A što si lud te nosiš tu alu! Nogama u vreten, te njega o kamen, pa hajde sa mnom. Kad to čuje konj pod
Petković, Vladislav Dis - PESME
I ne znadoh da mi krv struji i teče, I da beže zvezde iz mojih očiju, Da se stvara nebo i svod ovaj sada I prostor, trajanje za red stvari sviju, I da moja glava rađa sav svet jada, I da beže zvezde iz mojih očiju.
Iz snova prošlih, prijatnih k'o dýge Nisam video ovaj život grubi, Već moje nebo, moj zavičaj tuge I tebe s vencem što ti kosu ljubi. I tebe s vencem.
Osmehom dušu i rane zakloni. Zapali čula. Neka srce tako Pređe u usne k'o vetar u zvuke. Nek trenut ovaj i bol što nas goni Rasklopi nebo i utuli pak'o: Poljubac, k'o smrt, ne vidi jauke.
Sad ne razmišljam. I pored saznanja Da ljubav naša umrla je za nas, Mene ne boli ovaj život danas, Ni staro nebo, ni oblak sanjanja.
nam duše mogu da drhte od milja, Lepote, što pruža daljina i san: Da se zaboravi i život bez cilja, I kuća pod nebom ovaj stari stan, I bol koji živi, nemo sreću skriva, Kao suton sunce, kao zvezdu dan.
Tako ćemo proći ovaj život hud. I pogledom katkad, kao cvet u rosi, Gledaćemo suton što osvaja svud. SEDMA PESMA Prošli su aprili.
SEDMA PESMA Prošli su aprili. I mi nismo više I nećemo biti ono što smo bili. Sve tiše i tiše Podnosimo dane, Ovaj vidik sunca i magle i kipte. Tu su ruže znane I promena ista, Samo naše pesme već su po'abane.
Umesto suze da mrtve delije Ožale redom, nek u njine kosti Uiđe ljubav novoga pojasa I bol moj, zašto ovaj život prosti Nisam spustio u borbu talasa. Nisam spustio u borbu talasa.
Oprostite, ali — podveza vam spala. U najmanju ruku, svet je ovaj zloban; Uzeće vas na zub — pošalica tu je, I ko može znati kakav udes koban Najbliža budućnost sprema vam i snuje.
Sa pogledom, k'o sanjivim Moja draga bleda, nema, Ide tako... Sprovod ovaj Njenog dragog grobu sprema. Raka stoji otvorena; Grobar prima...
Tako ćemo proći ovaj život hud I pogledom katkad kao cvet u rosi Gledati u suton što osvaja svud. 1907. NOĆ LjUBAVI Jedne večeri, kao
Možda me to zovu moje nade drage, I moj duh ostavlja ovaj plač dolina? Il' je to opelo za već mrtve snage I poslednji pogled zaspalih dubina?
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Čak i primetim ako nije izbalansirana. Bilo šta da je, nema razlike, rezultati su isti. Na ovaj način sam u stanju da brzo razradim i doteram zamisao, a da ništa ne dodirnem.
iskustvima, jer bi ona mogla da budu interesantna studentima psihologije i fiziologije, kao i zbog toga što je ovaj period agonije ostavio najveće posledice na moj duhovni razvoj i kasniji rad.
Prerana smrt miliona ljudi prvenstveno se vezuje za ovaj uzrok. Čak i oni koji o tome vode računa, prave zajedničku grešku da izbegavaju prividne i ignorišu prave opasnosti.
Pošto je prema tada važećem obrazovnom programu crtanje bilo obavezno, bila je to ozbiljna poteškoća. Ovaj nedostatak je pretio da ugrozi celu moju karijeru i moj otac je imao ozbiljne teškoće da me progura iz razreda u razred.
Najveći deo vremena sam lutao planinama natovaren lovačkom opremom i zavežljajem knjiga. Ovaj dodir sa prirodom mi je osvežio i dušu i telo.
Dalja razmišljanja o otporu proticanju vode kroz cev ipak su me navela da ovaj izum obelodanim. Moj drugi projekat je bio da konstruišem prsten oko ekvatora, koji bi naravno slobodno plutao, a
počeo sam da čitam Voltera, i kada sam shvatio da postoji približno sto sitno štampanih velikih tomova, koje je ovaj monstrum napisao, ispijajući sedamdeset i dve šoljice crne kafe na dan, uhvatio me je očaj.
fiziku i doktor Ale (Allé) koji je predavao integralni račun i specijalizovao se za diferencijalne jednačine. Ovaj naučnik je bio najbriljantniji predavač koga sam ikada slušao.
moga školovanja u Gracu je prošao u intenzivnim ali uzaludnim naporima ove vrste i skoro sam došao do zaključka da je ovaj problem nerešiv. Godine 1880.
U tom gradu sam napravio odlučujući napredak, tako što sam odvojio komutator od mašine i proučavao ovaj fenomen iz novog ugla, ali još uvek bez rezultata. Sledeće godine, iznenada sam promenio svoj pogled na život.
Kada sam pozvao A, rekao mi je da odlučuje B. Ovaj gospodin je smatrao da samo C može da odluči, a ovaj poslednji je bio sasvim siguran da je A jedini ovlašćen da deluje.
Kada sam pozvao A, rekao mi je da odlučuje B. Ovaj gospodin je smatrao da samo C može da odluči, a ovaj poslednji je bio sasvim siguran da je A jedini ovlašćen da deluje.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
godine. Kada se i danas setim onih dana, osećam kao što sam uvek osećao, da je ovaj izdajnički potez austrijskog cara iz 1869. godine početak kraja austrijske carevine.
Izgledalo je kao da se pogledima pitaju: “Kakvu nam to jeres priča ovaj drski deran?” A onda me otac strogo pogleda i upita da li sam ja zaboravio ono što mi je često govorio da grmljavina
Znali smo, prema tome, da se zvuk proizveden na ovaj način na pašnjacima u blizini rastresite zemlje u kukuruzima, neće čuti u kukuruznim poljima.
fizike, nije znao da mi ovo protumači, a čisto sumnjam da je prosečni fizičar Evrope mogao to učiniti u ono vreme. Ovaj fenomen je osnova otkrića do kojeg sam došao dvadeset pet godina posle ovih novih iskustava stečenih u pastirskoj
gajdaša koji je pritiskanjem mehova od ovčije kože nagonio vazduh u cevi i prstima regulisao protok i melodiju koju je ovaj instrument stvarao. Najviše me je zanimalo usaglašavanje ili ”štimovanje” gajdi.
Primetio sam da je ovaj naš razgovor privukao pažnju osoba oko nas, a naročito dvoje starijih putnika, jednu gospođu i gospodina.
- Što se plašiš za svoje torbe? - rekao je ovaj visoki činovnik. Nisi na divljem Balkanu, zemlji lopova. U Beču si, u prestonici njegovog veličanstva cara Austrougarske.
- Uzmite, molim Vas, - rekao sam im - to je mesila ruka moje majke i pripremila mi za ovaj dugi put. Oni su prihvatili moju gostoljubivu ponudu izjavivši da je to najbolji hleb koji su ikada probali.
Razmišljao sam u sebi kako je ovaj neprijatan slučaj bio u stvari dobra pouka, jer meje naučio da se nalazim u zemlji u kojoj je i kod uličnih mangupa
Nikad nisam zaboravio ovaj incident i nikada nisam imao razloga da promenim svoje mišljenje. Jedan gospodin, svedok malopređašnje tuče, pridružio
- Da, zaista - rekao sam ja, to i nameravam da učinim čim naučim bar malo engleski jezik. Pitao sam se da li ovaj Švajcarac koji nikad nije čuo o Bendžaminu Franklinu i njegovom zmaju, uopšte zna nešto iz američke istorije iako je
duhovnog vođe generacija koje dolaze, ističući činjenicu da je velika većina učitelja u američkim osnovnim školama-žene. Ovaj me je podatak zapanjio, ali mi se i svideo, jer sam znao da je moja majka bila bolji učitelj od moga učitelja u školi,
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
—Da ko će?! — izgovori tiho curica i pogleda na brata. Uto se i on približi. —Što bi? — upita sestru. —Ovaj mi veli hoću li u njega na radnju. —Možemo, vala, oboje! —Ne treba niko nego ona...
Deca se priljubiše uz njene skute. Kriju se u njih i plaču. BRAĆA Pismo, što su ga u ovaj čas primili, braću uznemiri i uvjeri o onome o čemu su dosada sumnjali.
A bili su se privikli poslu, mekoti vremena i pitomini kod mora, i odredili da ostanu dok god radnje bude, da ne dođe ovaj naručeni skitač, od koga jednako strepe. —Što si zamišljen? — pita mlađi brat, s namjerom da čuje što će Spasoje reći.
A kad ih žandari predadoše tamničaru i ovaj ih zatvori u jednu ćeliju, ostadoše dugo jedan pored drugoga prislonjeni uza zid.
iz grada primao malu mjesečnu potporu, a kad mu je uskratiše, naputi je na službu u selu kod jednoga imućnoga seljaka. Ovaj odmah nađe posla curici. Imao je dosta svojih zemalja na školju što je bio usred mora, nekoliko milja dalje od obale.
Radeći snatri, i tako joj vrijeme brže prolazi.... Davno je već na školju, i uvijek ovaj isti način života. Zapravo reći, ona drugo ne bi ni tražila da nije vezana uz čovjeka koji joj ne da nigda mira i drži
Prvo vremena utišao je maestral i nastala potpuna tišina. Ovaj podmukli tajac u ljetnjemu danu ne sluti na dobro. Antica čeka, i nemirna je kad sunčeve svjetlosti nestade za oblakom.
—Prodaćete ga? —Neću, ostaviću ga za rasplod: jak je... Ma da pričam kako se ovaj prevario. Ima ih još nekoliko po gustrm šikarama školja.... Bog zna kako su se rasplodili...
Veli: — Istrgla vrijes, pa negdje pobježe, bojim se štete! Jesi li je vidio? — Nijesam! — jedva izusti Danguba. — Ovaj čas je bila, — govori momče i brižan za njom gleda uokolo. — Ti planduješ, — zavidi mu momče.
je: biće čašćen od svoga stada kao i drugi popovi, pomoći će sebe i svoje, i, smijući se, nadodala bi: Za njih je i ovaj i onaj svijet!
Velike srijede paron Zorzi stoji prislonjen uza stub stare mletačke lože, u zaklonici, te kao i ovaj zastarjeo lav, zubom vremena i posolicom nagrđene glave, što gleda nekamo u more, zagledao se i on u valove što
— Znaj! — Oganj pakleni tako je žestok da ovaj naš nije nego njegov osjen!... Čuješ li, opaki griješniče: samo njegov osjen!
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
ŽIVE VODE 139 III DVA INTERVJUA (razgovore vodio Aleksandar Jovanović) 143 PRVI INTERVJU 144 DRUGI INTERVJU 158 UZ OVAJ IZBOR TEKSTOVA NOVICE PETKOVIĆA 168 SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI Izabrani eseji, članci i razgovori I
I ukoliko je ovaj proces napredovao, utoliko su bili sve nesigurniji i čitaočevi i kritičarevi kriteriji pri razlikovanju poezije i onoga
I kad ovaj odnos letimično osvetlimo na primeru uzetom iz poezije Vaska Pope, moći ćemo da govorimo i o onoj snazi poezije kojom
(noć), a sada nalazimo rujnu budućnost koja je simbolička, ali u smislu u kome je sva kultura simbolička tvorevina. Ovaj je epitet, takoreći, pesniku kulturnojezičko pamćenje došapnulo.
projektovani sa svoje strane, u pričesne čaše upravo zato što je u predanju i oblikovanju koje kultura donosi ovo bilje, ovaj deo okolne prirode, transformisano u značenjskosimboličke jedinice.
Nije meni, razume se, ovaj ponovljivi slučaj teško pao tek zato što sam starinom i rođenjem zaista Kosovac. Čoveku teško pada nešto drugo, mnogo
Pominjanjem Mihailovićeve knjige, koju ne prestajem da čitam s osećanjem osobite jezičke prisnosti, želeo bih ovaj letimičan osvrt i da završim.
I to izaziva kolektivno strahovanje od opšte pagube. Ovaj neobičan strah odmah baca izvesno svetlo na jedan drugi, ženski lik, koji se pojavljuje u više pripovedaka.
Ponekad je imenuje i kao kost i koža, što već dosta jasno upućuje na mrtvo telo u zemlji. Nesumnjivo, ovaj Nastasijevićev lik povezan je sa tetkicom u srpskim narodnim zagonetkama, koja takođe upućuje na zemlju.
U okvirnom su delu soko na nebu, visoka gradska vrata i žena koja ih čuva. Pevač je ovaj deo dobio preuređenjem jedne ustaljene, formulativne sheme koju nalazimo u više pesama.
četiri kratka stiha pred nama iskrsava sudbina bića koje u sebi nosi božju iskru, ali ne može proniknuti ko ga je u ovaj svet poslao i kome se na kraju vraća: Da strela s drugog kopna bačena, Ko zna za koju kob izlivena, Vrati se s
U tome je razlika između realne ličnosti i književnoga lika: ovaj drugi je uvek deo u odnosu na onu prvu, deo koji dobija svoj smisao samo na osnovu funkcije koju obavlja u priči.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Dok odbiješ porezu, platiš kiriju, kupiš drva, tek vidiš: ostanu ti čiste šake. Teško je danas o plati živeti, ali ovaj moj ne ume. Ne gleda svoja posla i svoju kuću, nego se zaneo u politiku. SAVKA: Pa jest!
Te komisije, te procene, te sednice, pa se spomognu nekako. Ali ovaj moj ne ume. Sve: ovo ne ide, naškodiće ugledu partije; ono ne ide, povikaće opozicija. I sve tako.
Šta tu partija! Đoka kuma-Dragin nazida kuću sa ovaj moj rasturi kuću. SAVKA: Da l' si baš sigurna? ŽIVKA: Šta? SAVKA: Pa to, da će ući u komisiju?
ŽIVKA: Vuci se tamo, operi tu ruku. Zar ne vidiš da izgledaš kao šinterski šegrt? (Gurne Raku te ovaj ode s Ankom.) V ŽIVKA, SAVKA ŽIVKA (tetki): Eto, pa sad iziđi ti tu na kraj, kad ti svaki dan dođe ovako pocepan.
ČEDA: Čemu da se radujem?... ŽIVKA: „Naši”! Jesi li čuo šta kaže čovek: „naši”! ČEDA: Ama koj' čovek? ŽIVKA: Pa ovaj... ČEDA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. Za njega su „naši” svi koji obrazuju kabinet.
ŽIVKA: Znate li vi, Anka, gde je cilinder gospodinov? ANKA: Bio je na ormanu, ali ga je ovaj skinuo (pokazuje na Raku) kad se igrao s njim. ŽIVKA: Bog te ubio, da te ne ubije, opet ti! RAKA: Nije istina!
svaki čas zivka blagajnika i čim vidim mnogo zgužvanih hartija u korpi kraj ministrovog stola, ja odmah kažem u sebi: ovaj se sprema. ČEDA: A šta kod vas znači kad vas pošlju za cilinder?
XXV PREĐAŠNjI, PERA PERA (uđe, i kad spazi Popovića, zbuni se): Izvinite... ja, ovaj... ja sam došao da vam javim da ste postali ministar. POPOVIĆ: Znam ja to, gospodine Pero.
Molim vas, recite vi meni, mislite li vi ozbiljno sve ovo što govorite?... ŽIVKA: Pa ozbiljno, dabome! Ovaj zubni lekar, kod koga sam nameštala zub, primio se za provodadžiju i već je razgovarao sa čovekom.
Bio je bistro dete i imao je onako nečeg gospodskog na sebi. I sećam se baš, uvek sam govorio: „Ovaj će naš Jova daleko da dotera!” Ali on, eto, ode na robiju.
ŽIVKA: Opet ti sa familijom! VASA: Pa rekao sam im juče da se u ovaj sat svi skupe kod tetka-Savke da ih zajedno dovedem. Nije red da ih prevarim.
Da, da, i on ga je okupio. (Pauza.) Nego, znate šta, drugo sam nešto htela da vas zamolim. Ovaj moj nesrećnik, onaj mali gimnazista Raka, bio je danas na igralištu, sa decom engleskog konzula.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
5 Ovaj zaustavljeni zamah Marikin pun je dinamike, baš zato što je zaustavljen pre nego što je završen!6 A uz njega ide i izraz l
Pažljivome čitaocu neće promaći ovaj dosta neobičan opis mimike na Tomčinome licu u pripoveci Stari dani: usamljen sedi u mraku iza kuće, dok iz osvetljene
Štaviše, i autor nam to s vremena na vreme daje do znanja. Recimo uz ovaj opis noćnog leganja tetke Marije, za koji se odmah po stilizaciji vidi da pripada dečjem doživljaju, naznačava se da
A da ovaj postupak nije slučajan, da Stanković za njim nije mimogred posegao, nego da nam kao karakterističan može nešto reći o
on je kod svakog pisca različan, a zajedničke su samo stilske mogućnosti koje se crpu iz iste sintaksičke zalihe. Ovaj, ako se tako sme reći, znatno prošireni ali i kontrolisani sintaksički elasticitet zapravo je osnovica za pisanje
Otprilike kada je Nečista krv već bila štampana, Andrej Beli započeo je pisanje Petrograda. 52 I evo o čemu se ovaj romanopisac i u isti mah značajan teoretičar ispoveda u pismu upućenom drugom takođe značajnom teoretičaru književnosti
70 Neusaglašenost je ovaj put u rekciji: uz poštovati ide akuzativ babu, ali ne može u isti mah bojati se, jer uz njega mora ići genitiv najviše
Ali i pored svega ne bi, razume se, ta i takva inverzija imala odziva u junakinjinom doživljaju da Stanković nije i ovaj svoj lik, kao i neke druge, obdario tananim opažanjem prostora i promena koje se u njemu dešavaju.
oči i uši, dok ga po vratu suludo ujeda: „I grizući ga ispod grive, za vratne žile, tako je silno alata ujedao da je ovaj pojurio i u skoku prešao tu poljanu. I jureći kroz šumu, kroz tamu, zaklanjajući ga od mesečine, odneo ga u han.
godine u prikazu Nečiste krvi, da niko nije „dao tako sirove i surove mlazeve života kao ovaj divlji i veliki varvarin”. 188 Tako misli i Radomir Konstantinović kada 1954.
godine. U ovaj okvirni tok zbivanja Crnjanski je delom ugradio, delom kao paralelnu sižejnu liniju dao događaje koji su se u međuvremenu
U trećoj glavi, da navedemo primer, Aranđelova senka - i ovaj put kao mimogred - dolazi u dodir s Dafinom i asocira se s njenom senkom: „Ali sad, sad je mirno osećala njegov dah na
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Ali su revnosni u veri kao retko ko od preverenih skorojevića. Sunet, pravo muslimansko krštenje, obavljaju samo u ovaj dan, da bi toj stvari dali što veći značaj.
Dece nema, pa je sve ostavio narodu. Zato i treba ovaj poduhvat da mu donese najviše zarade... Kad povorka naiđe u samu sutesku, ona pogna umorne konje brže da što pre mine
Trgovcima klecnuše kolena, kad hajduk pokaza na Spasu Čemerikića i reče da je pucao. On naredi da mu se ovaj primakne, pa se maši za jatagan i o tle mu oproba vitkost. Ali ga Spasa dostojanstveno pogleda i pozdravi rukom.
Zato je on na današnjem saboru tako sumoran. Osim dva čoveka njega ceo ovaj svet prezire i nenavidi na pravdi Boga. On je za sve njih samo poturnjak, nečovek i dušegubac.
— Viđi, da ti kažem! — uzviknu ovaj ončas granovesno, ustuknu malo nazad, metnu podlanicu nad oči kao da mu sunčane zrake smetaju da dobro vidi, pa
sa nekoliko odabranih ljudi savlađivao uzbešnjela gorštaka više molbom no silom, i Uveravao dotrčale Turke da je ovaj šenuo pameću, te će ga odmah povesti u ludnicu, dotle je Sefer-buljugbaša kao studeni kamen stojao.
Pošteno su ludi zapinjali oko agina prinosa, pa je ovaj hteo da im To na rastanku prizna, aganski i muški. Silovit i granovesan je Turčin bio Hamza Vukašinović.
zbog ovoga je orahovički silnik na svojoj kuli priredio oproštajnu gozbu ne samo Senu Durutu, no još mnogima koje je ovaj između berača kao otmenije odabrao. Arnautska odžaklija beše dupke puna.
Kad ovaj sa društvom Pođe k vratima, on mu dobaci, obraćajući se Kolašincima: — A vidite li da zaista nema više Turčina?.. A?..
Samo bi pravi domaćin, Kariman Košutan, koji je ovaj srpski mlin na Ibru prisvojio čim je austrijska najezda zaplovila preko Kosova, hteo da izgleda ožalošćeniji.
Ali Arslanu preko noći žena prokazala strašnu besu, te ovaj izišao pred strica odlučno i čestito: samo će se mrtav odvojiti od Jablana!..
hučnu reku, na okolna brda, podiže oči k nebu, pa ih hrabro pribra i, kao da ništa nije bilo, spusti ih na Košutana. Ovaj se još više uznemiri i u duši duboko zažali što n ona nije muškarac.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
— Jest, tako je, Al’ ti šalješ poruk s neba: „Ostavljam vas hudoj sreći Sa kojom se borit’ treba!“ I kad ovaj poruk čujem, Dreše mi se s grla guje: Tako ćemo!... to ti prijan Do nebesa dovikuje. »Starmali« 1888.
I da je zdrav i snažan i svetao i čist, — Dobacit’ ga ne moga ti pred ona moga vid, Jer visok li je, brale, hineski ovaj zid. Pa šta si sada počô, čuo sam, i to smeš: Stao si među braću da razdor žigošeš.
Dok zagluh ovaj traje, ne vajde saveti, — I ti se, pobro, boriš sa ovom aveti. Bori se, pobro, bori se, ti ćeš to umeti, — Srbija
I glas jedan srpski prevari se, kliče: „Tâ hrvatska borba Srba se ne tiče“. (Glas je ovaj samo trenut bola krenô — Al’ to ne bi bilo srpski ni pošteno).
I zato se pesnik sad seća tebeka... Ja ne pitam dalje, sve sa uma smećem; Ovaj venac svežim, rosnim poljskim cvećem Na grob, koji dušom dršćućom oblećem, Čoveku mećem. »Starmali« 1881.
u mračno mestance, Razbi kovčeg, kao što je on razbio lance, Kovčeg razbi, pepeo prospi pa u burnom letu Prosej ovaj sveti pepeo po celome svetu, Gde god ima srce koje, u nadanju živo; Gde god ima narod koji, kom’ se čini krivo.
Venac će ovaj podarit’... kome? Viktore Igo, spomenu tvome! »Starmali« 1885. SPRAM MESECA U Pešti sam. Noć je tiha, Doba gluvo,
Dar je ovaj golem, punan blagoslova, — I Srbin ne pamti ovakvih darova; Dostojan je velja žara ti i sjaja, Dostojan je tvoga
Tvoje „sutra“ tu će s’ da navrši. A šta čeka ovaj smeten bes? Ja osećam rane razderane, Kad ni tebe nema zador naš. — — — — — — — — — — — Slava tebi i imenu tvome!
Prorešetô sve kukolje koji nas propaste, P’ onda sretô sve divote — da ti kosa raste. Ja ti pružam evo danas ovaj bokor želja Sve u ime tvojih starih, dobrih prijatelja. »Starmali« 1880. 2.
Al’ ove kandže ne puštaju lako. Teško si tebi u njegovoj vlasti I svakoj žrtvi kamatničke strasti! Jer ova avet, ovaj vampir bledi Ne pušta nikog dok ga ne iscedi.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
JOVAN: Molim vas, majstorice, nemojte me zvati Džanom. FEMA: To mora biti, Žan. JOVAN: Ja neću, makar znao ovaj čas trideset batina izvući. FEMA: A ti ajde budi Johan, to je lepše. JOVAN: I to neću, nisam ja Nemac.
POZORIJE 7. ANČA, PREĐAŠNjA ANČA: Evo me! FEMA: Da mi kupiš malo hop-hop... kako ga vraga zovu, hopmaniše tropn. Ovaj gurbijan Johan tako gadne reči govori, da se čoveku moraju creva mutiti. Ančice, danas ćemo imati jednu gošću.
ANČA: A, bože sačuvaj, ovde na levoj strani. (Na prsi pokazujući.) FEMA: Riftik, riftik, Ančice, ovaj prokleti francuski jezik zabunio mi je glavu. Sve o njemu mislim, pak u drugom moram da falim. (Pridene sat.
ANČA: Lepo. Igraju vista, taroka, šaha, bostona. FEMA: Moram ovaj vraški francuski jezik sasvim ostaviti. Tako mi je glavu zabunio da ne mogu ništa da pogodim. (Tare čelo.
ANČA: Jeste, milostiva gospođa. (Zapiše.) POZORIJE 8. MITAR, PREĐAŠNjE MITAR: Pomozi bog, Femo. FEMA: I ovaj je došao da mi smradi nos. (Metne maramu na nos, pa se okrene ogledalu.) MITAR: Femo, šta je tebi?
JOVAN: Dakako. Ja sam njen pedinter. Sad moram sve drugojače urediti nego što je dosad bilo. Vidite ovaj orman? Napolje š njime, mora soba biti prazna, zašto kažu da ljudi od mode sve prazno u sobi imadu. Vidite ovaj zid?
Vidite ovaj orman? Napolje š njime, mora soba biti prazna, zašto kažu da ljudi od mode sve prazno u sobi imadu. Vidite ovaj zid?
) Mama, mamichen... No, šta si htela kazati? San tunder, mamzel. San tunder. EVICA: Ja nisam ništa razumela što je ovaj gospodin govorio. RUŽIČIĆ: Sestro Meleagrova, bogom preobraščena v ćurku!
Mirička će biti moj ferleger. SARA: Vivla! Ja ću njojzi ovaj veseo glas odneti, ona će to voleti nego bogzna što, ona će viditi da sam joj prijateljica. A, evo je, remarkabl.
Izgleda kanda je po Banstolu putunju nosio. RUŽIČIĆ: Kogo išteši gorjaščimi očesi tvojimi? JOVAN: Aha! Ovaj je Slovak. RUŽIČIĆ: Nesmisleni, dažd mi otvjeta.
RUŽIČIĆ: Bezumne, ne znaš šta je sladost. To sam slavjanski kazao. Bi li mogao ovaj sat i burmuticu gdegod založiti za deset forinti? JOVAN: Ako mi štogod date, mogu.
I sad me svrbi kad se setim kakav sam boj za to izvukao. FEMA: Da si vrat slomio, kad si takva nesreća! SARA: Ovaj se momak vidi gurbijan biti, ali zato se vi nemojte ljutiti, nego molim, izvolte za onaj šolj kafe...
Miljković, Branko - PESME
Ali ima nešto oko njegove glave što je čista lepota i neprevaziđena vrlina, a slično je praznini. III Ovaj konkretni Anđeo, osvetljen sam sobom iznutra, da je u pustinji rekao bi: šta će mi nada ako ne da sačuvam ovu pustinju.
glavi Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje Mi znamo da je od prošlosti veće Sve čega nema i što biti neće I da svet ovaj prazno odjekuje SVEST O ZABORAVU Nada je luksuz. Večna noć u krvi izmišljenom oku slepim zidom preti.
svet Na prvu reč nedovoljno odgojenu I pticu koja nalazi svoje zakone u vetru Prepustimo sav rizik poezije Podelimo ovaj mrak između sebe Spava svet al bdiju smutljivci Svojim mirom svojim zlatom svojom čašću Hoćemo li moći da platimo noć
ljubavnici koji vraćaju vreme unazad vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje i zemlja koja ostaje verna smrti jer svet ovaj suncu nije jedina briga ali jednoga dana tamo gde je bilo srce stajaće sunce i neće biti u ljudskom govoru takvih
Krakov, Stanislav - KRILA
Inače bi dan bio tih. Vojnici se radovali vestima, koje je kurir doneo iz Soluna. Isto kao i konjaku. Ovaj je donet u sanducima.
— dodao je dobrodušno. Posle su na njega i zaboravili. Sedi major je igrao sansa sa Duškom i potporučnikom Milovanom. Ovaj je stao da pretura po džepovima, i odjednom — negde je blizu grmnulo — sa trgnutom rukom izletela je i kutijica.
— Koga ćemo prvog? — kao da pita ađutanta. Ovaj čeka i ćuti. Potom se major najednom odluči: — Brzo, brzo, prva i treća četa i dva mitraljeza napred... i mi napadamo.
Potom se poverljivo nagao. — Znaš ovaj lekar Francuz baš ništa ne zna, odmah šprica kininom, i sramota čoveku da kaže gde toplomer meću.
A svi tako jednako jauču. I ovaj kad su mu zaboli bajonet u grudi, i onaj koga su vukli za prelomljenu nogu, da mu je glava udarala po kamenju.
Zakoračio je, spustio se na sedište, i prikopčao široki pojas oko struka. Nije video bledo Sergijevo lice, mada se ovaj jednako okretao. Bora se smešio. Tamo je u stanicu ulazio voz umorno stenjući, a putevima su jednako jurili kamioni.
Govorila je da je svemu tome kriv ljubomorni Rože, a možda i sam šef. Još je ovaj dan bio njegov. Automobil ih je nosio prašljivim putem kroz barake n logore.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Topli prijatni miris crvenih cvetova pokriva ovaj zaspali grad širokih ulica, crvene utabane zemlje i drvenih krovinjara, Bengaloi kao igračke, čas su majušni a čas
Govore nam sve to glasom koji znači: „Tako vam i treba kad ne umete da bacite ni čoveka u vodu, a hoćete u prašume!“ Ovaj je crnac, uostalom, prvi koga sam video da je sasvim antipatičnog lika i bezobzirnog držanja.
Pučina 6,00 nad Ekvatorom. Počinjem da volim ovaj brod, crvenih dimnjaka, koji tako uporno i bešumno plovi po nepomičnoj pučini.
Veličanstveni pljusak, kakav skoro stalno nailazi na brod kad se ovaj približi Ekvatoru. Munje su osvetljavale, ljubičasto i električno plavo, savršeno mirnu pučinu šibanu strašnom kišom.
Uzeo sam štap i ubio je. Posle mi je bilo žao što sam to učinio, jer nije ujela devojčicu! Nije li ovaj način razmišljanja potpuno crnački“?
Na jednoj drugoj kući čitam: „Svi vi pažnja. Kad naćiću jednog đaka pisao na ovaj zid, osetiće težinu mog štapa. To je ludak p... divljak.
Hotel, tuš, ledena pića. Neki trgovac Švajcarac kome kažem da imam već i boja; da je ovaj iz Banfore s Visoke Volte; da se zove Samba; kaže mi skoro pobednički: „Samba, tetoviran?
Tako ovde nema ni staraca ni baba, ni dece koja bi već sigurno umela da koračaju. Ceo ovaj mladi svet radi, oduševljeno, stiče novo bogatstvo. Sami za sebe kažu: „Bogati smo!“ Piroga nastavlja brzakom do Monge.
I napuštam ovaj kraj, koji je svakako najdivniji na svetu, o kome kao da sam sanjao od svojih prvih snova; ogorčen do gađena što sam
Osećajući još pri tom da ću, sasvim brzo ostavljen od Vuijea, biti bačen na veliki put koji vodi kroz Afriku (na ovaj crveni, purpurni put, usečen kao u živo meso kopna), obuzet sam nekim poetskim raspoloženjem tuge, straha i ushićenja.
Sećam se Kima Kiplingovog, gde je veliki drum glavno lice u romanu; živo lice, biće čulno i mistično. O, ovaj grdni put na kom sam sad, koji je put kroz beskrajnu katedralu, jedini put koji nije ružan, prašnjav, koji ne kvari
katedralu, jedini put koji nije ružan, prašnjav, koji ne kvari predeo, već ga oživljava svojim tragičnim crvenilom! Ovaj put na kom ću ostati sam, koji će se pretvoriti tako brzo u stazu, u brzak, ili u trag samo stopa urođeničkih!
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
RADAK: A otkuda si? ISAK (uzima šljunak jedan, pa ga baca u provalu): Otkuda dođe? Kud ode ovaj kâm? Ima li na dnu tome videla? Videste l’ što? (Vuk i Radak se zgledaju.) RADAK: Ništ’.
VUK: Ne znam ni ja. I pre bih, veruj, znao, Stanoje, Šta zbore čavke, mačke, miševi, Neg’ ovaj ovde što je od gladi, Možda, siromah umljem poklizô. GLAVAŠ: A vi stojite?... Al’ ste blesani!
Nego učinih neku štetu begu iz Vučkovice, te jedva glavu iznesoh!... Samo ćut’, da ne opazi ovaj pogani Cincarin, što li je... Te se sad vrzem oko Dunava, kad uzmoram... znaš!... Pst!, neko kao da dolazi!...
Šta hoće vezir?... Ukratko kazuj, Jer me na domu čeka posao! ĆERIM: Ovaj peksijan ne dođe amo da sluša, no da zapovjeda!
GLAVAŠ: A je li Turčin taj vaš muselim? KOLEBAN (spolja): A da! GLAVAŠ: Ako ti, Kôle, teško ne bude, Ovaj mu danas nosi odgovor! (Puca.) KOLEBAN (spolja): Promašio si. U krvi svojoj Jusuf izdiše. GLAVAŠ: Svejedno!...
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
U svakom slučaju pričekajte na moje pismo. — Černjajev.« Ovaj mi telegram dade povod da prema materijalu, koji imam pri ruci, razgledam kakav je taj položaj timočko-moravske
000 ljudi. Spram ove srpske vojske stoji već sad Ejubov kop od 30.000 Turaka, a po potrebi oni ovaj broj mogu i udvojiti, jer između Zaječara i Vidina i između Knjaževca i Niša imaju Turci jaku posadu i ne moraju se
To je jedna mogućnost I jedan plan, koji bi mogli izabrati Turci. Drugi plan bio bi ovaj: da Turci napuste osvojene predele na Timoku, da ostave samo u Zaječaru i Knjaževcu utvrđene pojače posade, a svu
Ako bi Turci izabrali ovaj drugi put za prodiranje u Srbiju tj. ako bi pošli moravskom dolinom, mi bi mogli, pribravši sve rezerve, koncentrisati
Dakle Turci su izabrali ovaj drugi plan. Čerkezi, što su napadali na sv. Aranđela, sigurno su Ejubove avangarde, a današnji napadaji Ali-Sajiba na
sveža, veličanstvena i zanošljiva, a kroz ovu tišinu prolamala se tutnjava topova, kao zvuci udaljene grmljavine. Ovaj svetao dan, ova tišina u prirodi, ova potmula tutnjava s bojnoga polja, sve je to čudno dejstvovalo na me, i ja se
O, mali sirotani moji! vi ne znate kakva opasnost preti vašemu krovu, gde ste prvi put zaznali za ovaj svet, gde ste provodili bezbrižno detinjstvo; ne znate da je plamen već progutao ili će naskoro progutati sve one mile
Izgledalo je kao da će ovaj samorani, nemoćni starac skoro pomeriti pameću, toliko je bilo njegovo očajanje. Odvedem ga u mehanu i jedva ga nagnam
Dim, što sam ga ja gledao, bio je kobne boje: crn sa naglim mešanjem crvenoga odbleska. Ovaj odblesak spočetka se silom probijao kroz gustinu dima, posle je bivao cve jači i svetliji, dok naposletku nije izbio
Ja ne mogoh dalje gledati ovaj užas i udalih se od ovoga strašnoga mesta, gde je ceo dan besnio čelik i olovo i gde će celu noć besniti strašan požar.
Dok je Komarov pisao i ispratio ovaj izveštaj, opet nas dostiže bataljon knjaginje Natalije, prođe i ode napred. Zatim ne prođe ni deset minuta, pa se tek
Da strašna dana; nikad ga zaboraviti neću. On se duboko urezao u mojoj pameti; da ga zabeležim i u ovaj dnevnik. Današnji dan osvanuo je neveseo. Na Aleksincu se opažala neka teška sumornost.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
HHHVII Prazan je listak ovaj, Ne piše ništ’ na nemu, — Al’ sad će pesma biti, Osećam to po svemu. Ah, prevario sam se, Sagrešio sam Bogu;
Kad tako malo stvorče. Poljubac, pevat’ zna, A kako ću da ćutim, Zar motu da ćutim ja? XLІІ Ala je lep Ovaj svet, — Onde potok, Ovde cvet; Tamo njiva, Ovde sad; Eno sunca, Evo hlad; Tamo Dunav Zlata pun, Onde trava,
“ Tek to reče, a istok se Zarumeni, — divna slika — Da l’ od žara moje sreće, Il’ od stida s vena lika? LXVII Ovaj leptir zlatokrili, Što s’ na pehar krina naže, On je srećan i presrećan, — Al’ ne ume da iskaže.
Muzika je čista suza, Koju nose krila rajska — A reči su zdravo zemske, Kad je tuga nadzemaljska. XXIX Ovaj pramen kose plave, To je kosa moje majke. Ovaj pramen kose crne, To je kosa mog babajke.
XXIX Ovaj pramen kose plave, To je kosa moje majke. Ovaj pramen kose crne, To je kosa mog babajke. Ovo su mi kô dva cveta Iz detinstva, iz davnina; Ova rosa na tom cveću,
XLV Kad sam na svet ovaj pao, Na svet ovaj magloviti, Kažu da sam mnogo plakô, — Ne sećam se, može biti. Kad se magla vedrit’ poče, Pa mi
XLV Kad sam na svet ovaj pao, Na svet ovaj magloviti, Kažu da sam mnogo plakô, — Ne sećam se, može biti. Kad se magla vedrit’ poče, Pa mi zorin zrak
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
A jezik se zalepio za nepce. Naiđoše neki vojnici, te ih zapitasmo za izvor. „Ispod ovaj kamen curka“ — i pokaza nam rukom na jednu stenu. Vojnici potrčaše. Napravi se gužva.
— Sa njima je bio i jedan narednik. Pogledao sam ga letimično. Mislio sam, proći će. Kad oni stadoše kod izvora. A ovaj narednik, ni pet ni šest, nego odgurnu jednog našeg pa se naže nad izvor. A meni, znaš, smrče se.
Mi smo primili po hleb, i šta ima tu dalje da razmišljamo. Diži šatore, pušku na leđa, pa hajd uzbrdo. Težak je bio ovaj put. A uza sve napore još je i noć. Puške prašte bez prekida negde napred.
Nije bilo daleko. Sjurismo se kod njega. Svetislav se malo pridiže i obrati se Mišiću: — Tresni mi malo ovaj jastuk. Upališe mi se leđa... Tako. E, sad je dobro.
Pozvao sam desetare. Dogovorili smo se da pitaju da li bi se ko dobrovoljno javio za ovaj posao. Javio se odmah neki Miloš, koji je na maršu, baš dan ranije, dobio batine što je pojeo svoju rezervnu hranu.
Posle jednog časa upade Miloš i kao vreću stovari jednog Bugarina među nas. Kad ovaj vide da je među Srbima, poče da stenje i moli da ga ne ubijemo. Kaže da je oficir. Takav nam baš i treba.
Oni su čuli da se nešto odigrava u našim rovovima. Njihov komandir mislio je da su naši napuštali rovove. Međutim, ovaj potporučnik je dokazivao da je izvršena samo smena. Ali... mi smo zaćutali, jer nismo imali municije.
Naređujem vam da odmah krenete vaš vod i posednete napuštene zaklone.“ I ovaj grešnik krene. Sumnjam da se i jedan čitav iz toga voda vratio natrag.
Aja. Zaboravio sam još reći da je petnaestog septembra posle podne stigao i naš treći bataljon, odnosno drugi po redu. Ovaj su bataljon zadržali u rezervi. Kapetan Radojčić ga prekide.
— A koliko je bila udaljena ta žica od vas? — pita Mišić. Čujem gde neko levo od mene šapuće: — E, dosadan ovaj čovek... Samo zapitkuje. Čudim se onoj dvojici što mu uopšte odgovaraju. — Tako... oko pedeset metara — veli Predrag.
Oni se rasprštaše. Potrčali smo za njima. Sećam se, ah, grozno, jedan naš stiže Bugarina i zari mu bajonet u leđa. Ovaj se neverovatnom snagom izvi, i izbaci našem vojniku pušku iz ruke.
Komandant odreda traži od nekoga komandanta artiljerije da prati osmatrače kod nas, u rov. Ovaj dokazuje kako je teško dejstvovati kroz maglu. Priča o nekim nišanskim tačkama koje nišandžije ne mogu da vide.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Drugih zadataka Antologija nema: ni ovaj sam nije nezamašan... Najosnovnije pitanje u vezi sa Brankom Radičevićem danas — iz kojih elemenata je on zapravo
usko doktrinarska i bez respekta prema poeziji; bez respekta prema životu, davnom k bivšem, a prolaznom kao što je i ovaj naš današnji. Nisam, dalje, hteo praviti ni isključivu antologiju lirike.
Pred očima vrata jednom zatvori, Dokle treneš okom, drugom otvori, Zuje vrata, šarke škripe, pucaju brave, Ovaj gore, onaj dole idu kao mrave, Il' fabriku novu gdigod kad prave.
Bogoslov, jurista u tim i osedi, Nema kad, siromah, na nas da pogledi. Onome po nebu durma pamet hodi, Ovaj u procesu ceo život provodi. Dakle, koja polza, rade smo mi znati, Što ćemo se s ljudma takima venčati?
Mila čuvstva prodaju se — tu već nema zajma —, Zemlja mora sva propasti s ovim običaj'ma. Sluga bi rad bit gospodar, ovaj ište vlasti, A vlastelin da do cara pruža svoje strasti.
Pavle Solarić POSLANICA DRAGU TEODOROVIĆU TRŠĆANINU Čitaćete, kad me od vas dol' i gora d'jele, Ovaj Pavla, mili Drago, listak knjige b'jele; Čitaćete, neka znadu roda vašeg udi Da za njima i u dalji moje gore grudi, Da za
povrati puzećem bratu, Pali i njega iskrom nebesnoga plamena, I on da oseti u sebi nebo da ima, I on da pozna šta j’ ovaj lepi život! Nije vidno sreću i nije slast tu uživao, Satani samo predan Švarc nađe pakleni prah...
1826. Stefan Stefanović JEVTIMIJE JOVANOVIĆ PJESN PRI PODNESENIJU ZLATNOGA PERSTENA Primi ovaj zlatan persten, Ančice, S njim ti dajem dušu moju i serce, Koje će ti verno biti I do groba teb’ ljubiti Mračnoga.
Tiha noći, primi tajnu Ucveljenog mog serca. I ti, vetre, nosi dragi Gorki ovaj uzdisaj, Nosi reči i potajno U serce joj ulivaj.
Zlatne reči tvoje, Saburanu izušćene vrlom, Na utehu ljudstva raznosi povesnica: „Primi ovaj mač, ako dobro uzvladam, za mene, Ako je vlada mi zla, nosi ga suprot mene. Šta tam’ huči?
Da što brže lipsa i da se zakopa, Nestrpljiva čeljad čine zvati popa. Ovaj kada spazi smrtnu mu tegobu, Misli: Zar ću sade okrenut ga Bogu?
Nikanor Grujić JOVAN SUBOTIĆ PESMA Zašto da se ja brinem, Zašt’ da se pečalim, Zašt’ ovaj svet rđavi Jošt većma da kvarim? Ta nisam ja došao Na ovaj svet beli Da u tugi nesnosnoj Vek provedem celi!
Jakšić, Đura - JELISAVETA
STANIŠA: Pa, mila snajko, primi ovaj dar! I ako se ogizdati može Svetlost dana sjajnošću Danice, Mila snajko — nosi alem drag!...
Da mu života duge časove Na obalama šumne Bojane U zagrljaju žarkog Istoka Na šećer-usnicama rastopi, — Skinô sam ovaj đerdan alemov... JELISAVETA: A! O, sirota! KNEZ ĐURĐE: A zašt’ sirota? Za alem ovaj?
JELISAVETA: A! O, sirota! KNEZ ĐURĐE: A zašt’ sirota? Za alem ovaj? Zar od alema misliš to je sjaj?... Suza je raje to, rajin uzdisaj!
Pa šta me vuče tome kamenu? Šta me priziva tome plamenu? Šta me vezuje? Da nije krv Što sam za ovaj kamen prolio, Zanesen nekad lažnim rečima: Slobode, nezavisnosti, vere, naroda?... Da nisu grobovi?... Grobovi nisu.
ČETVRTI SERDAR: Kneže! I ja, i svi da izginemo Za ovaj kamen zemlje sirotne.... PRVI SERDAR: Da izginemo, Al’ s našom smrću, o, gospodaru!
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Ama mračajski proto, ako'š, malo benda i vladiku i ovaj sud... Ne gledaj, Džibiću! Što zvjernjaš po sobi, a? Ima proto svega u svojoj kući; nemoj Misliti da nema...
Više se, veli, ovaj zulum ne mere trpljeti. Pro'oda se gore do mlinâ, pa se pred mrak vrati: — Još, veli, nije došô zeman za krst časni
Ja ne znam kako bi drukčije razbili ovaj nesrećni mamurluk? — O, sveti moj oče, tvoje pameti, tvoje nauke od istoka do zapada nema!
— čudi se Belemez i oblijeće oko njeg'. Ko bi, veli, rekô i pomislio da je ovo David Štrbac! U svašto li se ovaj čojek pretvara, Kriste, istini Bože. — Ne pretvaram se od bijesa, već od nevolje ljute. Braćo, Asan-beg će na manastir!
Nije niotkud, već znam današnji red i zakon. Zar ti, bolan, misliš da ja ne znam da ovaj vaš car ima za svašto zakon? Zna to David, zna. Nemoj misliti da ne zna!
Samo imam ono nešto krezube babetine, i tu njivicu kuruza što sam imô, pa mi ovaj lopov satra i sa zemljom sravni. Osušili se jadni kuruzi, pa kad prođem pokraj njivice, obuzme me tuga i žalost.
Zato vas molim i preklinjem da ga što teže osudite. Meni je ovaj slavni sud mlogo dobra učinio. Od mloge me je bijede i nevolje oslobodio... Sudac: Baš od mloge te nevolje oslobodio?
'Vala vam đe čuli i ne čuli!“ Pisarčić: Ne znate vi, gospodine, još ovih bosanskih seljaka. Danas ovaj David hvali i uznosi carevinu do neba, a sjutra bi se, onako sakat, diga' u bunu i poša' protiv ovog slavnog suda.
Svega me upropastio. Skini mi ga s vrata, tako ti carske službe! Nas je, seljake, kažem vam, ovaj slavni sud od mlogo čega oslobodio.
Tuži je, veli, sudu. Naći će se valjda i za nju koji paligrap, jer ovaj nji'ov car ima za svašto zakon.“ Sudac: A što je nisi vjenčao? David: Ište pop mlogo za vjenčanje. Sudac: Koliko?
David: Što, gospodine, što sam ja skrivio našoj premilostivoj Zemljanoj Vladi i slavnom sudu, pa da im je draži ovaj brezakonik i odmetnik od mene? On ne priznaje ni suda, ni zakona, ni paligrapa, pa jope' mu sud, vidim, ide na ruku.
Pogodi! Pisarčić: A, vrag mu babi, pogodi! David (ponosito i malo zajedljivo): Boga mi, i pogodi! Sudac: E, ovaj mi je čovjek potpuno zagonetan! Ama, otkud ti znaš da je gospodinu ime Dane?
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
Eto, onaj drugi, gospodin Žika, celog će života ostati siromah. Njemu dosta kad mu ponudiš litar-dva vina. Al' ovaj jok!
ANĐA: Znam, de, razumem ja to! (Polazi.) JEROTIJE: A je l' ponese ono pismo? (Spazi ga u njenoj ruci.) Pa ovaj, natrljaj joj nos i kaži da ja to ne trpim. Neka ne čeka da ja... ANĐA (ode). III JEROTIJE, VIĆA JEROTIJE: Šifra, a?
To bi moglo značiti, na primer: „Ulite u narod strahopoštovanje prema dinastiji!” Al' ovo drugo, ovaj pop, pa ova plava riba i ovaj svastikin but, to baš ne može ništa značiti. (Čita opet u sebi.) Ne znam! (Misli se.
” Al' ovo drugo, ovaj pop, pa ova plava riba i ovaj svastikin but, to baš ne može ništa značiti. (Čita opet u sebi.) Ne znam! (Misli se.
JEROTIJE: Znam šta hoćeš da kažeš. Ne brini, gospodine Vićo; ako ovaj posao svršimo, meni klasa, a tebi nevesta u kuću. VIĆA: To tako vi kažete, a devojka?
JEROTIJE: Dobro, da ti poverim, al' kako ćeš da ga nađeš? 'Ajd', kaži mi, kako ćeš ga naći? VIĆA: Pa ja mislim, ovaj, na osnovu ove depeše da uhapsim gazda-Spasoja Đurića. JEROTIJE: Da uhapsiš gazda-Spasoja?!
JEROTIJE: Slušaj, sve što imaš reci ti tvojoj majci, a ja ovaj... pa vidiš valjda i sama da mi je ovolika glava od briga!... Lice...
E pa evo, sad sam zaljubljena i sve ću odreda da razbijam. (Baci tanjir na pod.) JOSA (dolazi na zadnja vrata): Ovaj... Dođe maločas jedan dečko pa veli: gde je Josa pandur? A ja velim: ja sam Josa pandur! A on veli: evo ti ovo pismo!
JEROTIJE: Gde je? ALEKSA: U kafani Evropa, jutros je stigao! JEROTIJE: Jutros? Ovaj... šta sam ono hteo? Deder ti, brate, odgovaraj meni po redu, nemoj tako „jutros je stigao”. Dakle, prvo i prvo...
JEROTIJE: More, to je ono što ga još nismo uhvatili. VIĆA: I može nam još i umaći. JEROTIJE: Pa može, dabome, kad ovaj zapeo pa mi priča kako ga zavija stomak i kako ga diza noću. 'Ajde, govorite, kako ćemo?
JEROTIJE: Jest, on nek bude zviždaljka, da bar i od njega bude neke fajde. VIĆA: Dobar je ovaj Milisavljev plan, gospodine kapetane!
JEROTIJE: Bre, gospodine Milisave, gde bi ti bio kraj da si ostao u Vojsci pa da osvajaš tako Evrope. Ovaj plan ti pare vredi. Samo, ne reče šta ćemo sa g. Žikom. (Potraži ga i vidi na stolici kako spava.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Ali, i sva ostala znanja iz tadašnjih nauka, istorijska, zemljopisna, medicinska, ulaze u ovaj opšti slovenski fond, a isto tako i poučna i zabavna lektira mediteransko-azijskog sveta, kao što su čuvena Knjiga o
veku srpska pisana književnost nije izgradila ljubavnu poeziju, uprkos vezama sa zapadnoevropskom književnošću gde je ovaj žanr bio razvijen.
Sava je ovaj spis uobličio kao spoj istorije dva Nemanjina manastira, Studenice i Hilandara, a originalnom koncepcijom kompozicione
Tako po Stefanu, nemanja postaje "ravnoapostolni" vladar, koji uvodi hrišćanstvo u svoju državu. Ovaj tip vladara oblikovan je prema Konstantinu Velikom, a među Slovenima pripadaju mu moravski knez Rastislav (9.
Srpska proza se tako postepeno usmerava ka viteškom romanu. Ali, pad carstva zaustavio je ovaj proces sekularizacije srpske književnosti, a Dušanovi naslednici nisu imali vremena i ambicija da u književnosti
Lazarevo opredeljenje jeste opredeljenje za moralni opstanak nacije i trajanje u epskom svetu neprolaznosti. Ovaj izbor u punoj slobodi lične volje vrhunsko ostvarenje dobija u podvigu Miloša Obilića, u izvršenju zaveta koji je dao
pa tek onda odgovara na sultanov poziv za vojevanje protiv Arapa, savršeno svestan da je caru, kao vazal, neophodan. Ovaj veliki, plahoviti usamljenik svojim likom povezuje razne periode srpske istorije.
Pravo obilje patriotskih pesama nalazimo kod trećeg pesnika, Alekse Šantića (1868-1924). ali je on više produžio ovaj tradicionalni žanr nego što ga je, kao Rakić, u novom duhu izmenio.
(1929) pošlo za rukom da na zavodljiv način činjenice rastvori u imaginarno, a imaginarnom da čvrste činjenične konture. Ovaj poznati istoričar srpske književnosti podjednako je osvojio domaće i strane kritičare i čitaoce romanom čudno pisanim u
Jakšić, Đura - PESME
1872. OTADžBINA I ovaj kamen zemlje Srbije, Što, preteć suncu, dere kroz oblak, Sumornog čela mračnim borama O vekovečnosti priča dalekoj,
Vekova tavnih to su tragovi — Te crne bore, mračne pećine; A kamen ovaj, kô piramida Što se iz praha diže u nebo, Kostiju kršnih to je gomila, Što su u borbi protiv dušmana Dedovi tvoji
Nastasijević, Momčilo - PESME
Druže u tajni, čuj, mukotrpno se ovo srce mimo sve jeze otisne. I koji za mnom, i u neznanju, greš ovaj čudni put: Sivo je tamo, sivinom prostreli bit, sive su oči tajni.
O, grobno li mi smrkava kostima tvojim svanuće. Oh, to je, i subote ovaj bat nedotrulu te razgara. I kosti, te do kostiju me opeku, gomila su žara.
Oslušni, dozivam, spi rođeni poj. Iza sna snu dublje bude probuđenje. Bratu se iz dubina oglasi, prene na ovaj glas. RODITELjU Ko si? Ko i kuda ja, Plod bez ploda tvoj, I sudnja ova u meni reč? Sin, evo, progledavam.
Lek si, bolujem te sam. VIII Lek si, dublje tim leka mi ne. I lepoti li muk ovaj rastočenja, krotini tvojoj vrelo, tajnije iz mutnje me to na bistrinu te zabistri tama, na rođaj opelo.
5 Hodim, jer hodilo tuda. Zaludu stazi te krivuda, plavetnoj zaludu meti te obriče čuda; hod ovaj samo će doneti, bez jeseni zimu, leto bez proleti.
Jehova, dođi nam, Jehova. Slavni Bože, dođi nam sad. (Jedan anđeo:) O, Davide, ti nisi taj Ko će sagradit ovaj dom. Tvoj nekad rodiće se sin, Vladaće taj nad svetom tad. I on će biti moj sin A otac njegov ja.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
u isti mah vadio bi kesu i dodavao bi bilo materi, bilo njemu, Mladenu, već ko bi se tu u blizini našao, i davao je da ovaj pravo tamo, kod babe u sopče, odnese: — Na, odnesite tamo!
Mladen gore na tezgi, a oko njega po dućanu espap isto onako poređan kao pre dok je otac bio. Samo je sada ovaj novi espap, što ga je Mladen doneo, nekako kao odozgo i čisto je došao belji, a onaj stariji, očev, dole, kao neka
zemlje prodaje se, gubi; a ovako, to se ne bi primetilo, i kad bi ko slučajno spazio Mladenove radnike na toj njivi, ovaj bi odgovarao: »Pa naš Mladen ove godine uzeo i raboti«.
U označeni dan on bi došao u dućan. Mladen bi uvek gledao da nije tu, već bi ostavljao momku novaca, da mu on, kad ovaj dođe, dâ. ...
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Arhanđel Gavrilo, kada je navestio Devi Mariji da će začeti Isusa, držao je ovaj cvet u ruci, i zato se on zove bogorodičin cvet (Vrčević, Pomanje, 43). Tej od k.
Kad bi, uoči Vidovdana, polazila čeljad iz kuće na oro, domaćin bi svakome predao po struk b. i rekao: »Da budeš kao ovaj cvet crven i jak« (Sofrić, 16).
, 292). Naročito je popularno sredstvo kađenje b.: njime se kade bolesnici uopšte, da bi se »rasturila bolest kao ovaj dim« (SEZ, 19, 263 id); pa onda oni koji su dobili grčeve u stomaku (іb., 218), i koje je obuzelo ludilo (іb.
U pripovetki »Sunčareva majka« (Vuk, № 66) devojka se rodila iz b. Pošto b. na ovaj način može biti senovita biljka, razumljivo je što je našao primenu i u vračanjima za dočaravanje ljudske plodnosti.
Kada su seljaci, bežeći od Turaka, stvorili novo naselje, izabrali su i nov zapis, a ovaj brest prodali su nekolikim ljudima, ali ga niko nije mogao preseći »Jedan je krešući grane presekao sekirom nogu i
V. i Vl. Krasić, Pesme, I, 21, 54. u BV, 16, 1901, 247 takvu senovitu b. l. posadili su drugi. Upor. i ovaj rečnik ѕ. v. Bor, i Senovita drveta. Upor. i R. Köhler, Von fortlebender Seele in der Pflanzenwelt, Kl. Schr.
Tu v. neki skinu čim sunce ogreje (GZM, b, 371; 374). Ovaj običaj zajednički je i drugim nekim ie <= indoevropskim> narodima, upor. E.
»Postoji, naime, stari običaj da se zmija mora spaliti, jer inače ona oživi« (»Vreme« od 26. marta 1933). Ovaj interesantan običaj može poslužiti kao nov dokaz za teoriju da je spaljivanje, kod raznih naroda, doista postalo u
Kad ko nekoga hoće da pozove na megdan, pošalje mu j., koju ovaj, ako prima poziv, pojede (SEZ, 8, 292). J. se upotrebljuje u bajanjima, kao lek; naročitu spasonosnu snagu ima j.
Najbolje je naći k. »jedinac«, sa jednom glavom ili jednim cvetom (SEZ, 13, 429; 14, 350; 17, 579; 19; 333). I ovaj način lečenja bio je poznat još Rimljanima (‹Verg. Georg.
Obično još domaćin ili njegov sin (a nikako žena ili kći) ukradu sa tuđe njive k. pa ga ukopaju, krišom i od kopača, u ovaj odžak i to se smatra za prenošenje tuđih plodova na svoju njivu (SEZ, 19, 362).
Mlada koja ne želi da ima dece neka uzme m. u krpu i baci u bunar govoreći: »Kad ovaj mak ponikao, onda ja rodila« (ib., 192 id). Koga pojure veštice, on u bežanju treba da iza sebe prosipa m.
Ćipiko, Ivo - Pauci
— Što ti dođe? — veli mu. Nije tebi nevolja na ovaj dan silaziti. —Sišao... zaboravio kupiti baruta... —Pa za to? —A da, treba proslaviti Božić!
— Pa da, zaboravio! — odgovara gospodar i kori slugu što hoće da obuzroči s krađe poštena čovjeka. — 'Ajde ti kući! Ovaj moj momak još je zelen, — reče čovjeku, i nasmijavši se svojim namještenim, ledenim osmijehom, pogleda Vasu.
Za najmanju, iskopali bi ti kuću. Neće nego na svoju! — Pa upita: A što je s vašom blagajnom? Vele da bi ovaj kaluđer zasnovao je, brate, kao ništa. Što ne bi? Ali se boji ... gleda sebe.
uz litru vina i komadić pršuta, da slađe napije, i ponudi njime nekog varošanina što je do njega naročito radi toga sio. Ovaj uze i, jedući, veli mu: — Može biti da je ova porcija što je jedemo baš od tvoga pršuta, darovana gospodaru, — od
— Pričekaj! — I, pustivši je, potraži šibica i o benevreke upali dvije najedanput. Posvijetli. — Gledaj ovaj kamen, bi li rekao: vuk je iz planine! Ima toga sila po pećini, ali ko bi sve opazio? Trebalo bi breme luča. — Mašo!
Ali, putem premišljajući, dođe mu da ovaj isposnički posao i sitan je i neprirodan, nešto što nema druge svrhe već da udovolji volji popa Vrane.
iz crkve, hodajući po gradu, čudio se što ga pop Vrana čini da dangubi i baca ga u nerazložiti trošak i brigu, kad ovaj pop, što ga ispovjedi, plahovitiji je od njega: činjaše mu se da se ljuti što ga buni, i jedva čekaše da iz crkve iziđe.
— Ko veli da si davao dvije kvarte? Pusti, bolan, — milo za drago! Drukčije što hoćeš, ali ovaj put valja da ide po zakonu; i ti si tražio štetu po zakonu, je li pošteno? —Ali biće troškova!
Odvjetničke pristojbe sudac je prepolovio, uzevši u obzir da nije došao samo za ovaj posao. Izlazeći iz suda, veli Petar Vojkanu: — Jesam li te namjestio, a? To ti je za onu štetu u polju!
— Rade, bolan ... što je s tobom? Otkada se ne vidjesmo! —Ta vidjeli smo se ovaj čas! — odgovori mirno Rade. — Ne brojim ja onakova viđenja, već ovakova .....
— A i jesu stari trgovci bili carske besjede, dok ovaj mladi popušta u cijenama i neke potrkušice kod njega možeš čisto jevtinije kupiti; i čeka sa dugom, i ne traži da ga
— Nemoj tako, bolan, Ždrale! Ne vidiš uokolo goleti i krš, a gledaj ogradu! Što nije uokolo ovako? Ko je ovaj podmladak čuvao i odgojio? — Mi, brate, veli Ždrale — mi što ne sjekosmo, a mogli smo ... .
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Jedno mi nije jasno: travare sam obično poznavao kao starije ljude, mahom starce. Ovaj nema više od dvadeset i pet godina.
Naterao je sirotog Makarije da srče odvratnu žućkastu vodurinu, uz to još vrelu, i to je ovaj poslušno kao malo dete radio, uprkos gađenju koje nije mogao da sakrije.
Ne znam kakav bi izgled Prohor tražio za pismena čoveka, znam toliko da ovaj prosto ne bi smeo da izgleda kao ja. Govorio je da sam kopiljan (što je bilo tačno) i da su me našli kraj raskršća u
Govorio je dugo o tome da je Lauš dobrotvor i zaštitnik, da je kao takav i zadobio ranu braneći ovaj kraj od razbojničke najezde, da smo mi nezahvalnici i da brzo zaboravljamo učinjena nam dobročinstva.
Jelena Bilo je mučno. Iguman je sedeo skrušeno i utučeno na postelji kraj Lauša i pravdao se. Ovaj čestiti starčić ispeo se gore, k nama, da bi pokazao koliko mu je stalo da sačuva prijateljstvo između naše kuće i
Možda zato što su svi govorili o njemu da je svemoćan i da zna leka od svake bolesti. Ovaj koji je k nama došao vrlo je mlad, verujem moj vršnjak. Uopšte, tako je neobičan.
Uopšte, tako je neobičan. Ima snažan stas, što ja pre nikad nisam videla u jednog monaha. Ne bih rekla da ovaj mladi stasiti čovek preterano muči svoje telo dugim postovima.
Siktao je, bogoradio i mumlao, jedva čekajući da kaluđer nešto progovori da bi još žešće osuo. Ovaj je ćutao. Ništa nije rekao ni kad je Lauš pomenuo svoju najoštriju zamerku, da je manastiru preče zdravlje meropaške
Nadam se da ostali među mojom manastirskom braćom ne znaju za ovaj sitni porok. Da, pratio sam, šta tu da uvijam i da skrivam, mnoge mlade sebarske prove koji su ono, naročito leti,
Naime, kako to da su Lauševi ljudi, saznavši za svu tu bruku svoga gospodara i učestvujući u skidanju čini na ovaj ili na onaj način, zadržali prema njemu pređašnje poštovanje, da ne kažem divljenje.
I meni je odmah bilo jasno da Dragutin, taj skromni pobožni čovek, ne odobrava ovaj neprirodni brak, i da će se sve to, ipak, loše završiti, da se već nad zemljom raškom nadvija crni gradonosni oblak
sudbinom, da stvarno znaš sve, bez izuzetka sve šta će se dogoditi, pa mi čak i ovo pitanje u glavu stavljaš, zašto si ovaj naš kukavni život učinio tako nesnošljivim, zašto se igraš sa nama kao sa piljcima, kao obesno dete koje čupa leptirima
Ilić, Vojislav J. - PESME
Anđelskim krilom neka me štiti, Kroz život ovaj mučan i klet A smrt kad dođe, nek sa mnom onda, Ka nebu zračni upravi let! 1880.
1880. MOME MILORADU Uvenuće mlado doba, Kô što vene rosno cveće; Ali ovaj cvetak mali Uvenuti nikad neće. Večno će ti mirisati Sa mirisom prošlih dana, Sećaće te sviju snova, Što prosanja
Do vraga s njome! Zanos taj Studenim zrakom sjaje O, Hebo moja, vina daj! Zaborav ono daje. Kroz ovaj mili poljski svet Lahora bledo krilo, Šireći nemi, blagi let, Leluja cveće milo.
S hrišćanskom tugom ja sam tada Voleo burni ovaj svet, I moja ljubav, večno mlada, Iskaše sebi srodan cvet. To beše uzor onih dana, Kad je u mladom srcu mom, Treptala
i majske ruže, Na stolu amfora blista i skromna večera s njom; Na praznik svetloga maja pohitaj, ljubazni druže, U mirni ovaj dom.
3. Pa i ovaj spomen, gde zamišljen stojim, Jeste nemi svedok o viteškoj sili... Međe carstva svoga grobnicama svojim Mi smo beležili.
Za radost i bole tvoje Da ne zna ovaj hladni i burni ovaj svet. Ne dopuštaj - o druže nežni! - u hramu duše mlade Da tvoje idole pozna lukavi ljudski
Za radost i bole tvoje Da ne zna ovaj hladni i burni ovaj svet. Ne dopuštaj - o druže nežni! - u hramu duše mlade Da tvoje idole pozna lukavi ljudski gled; Jer će ti on u
I s mudrim zborom, dragi moj, Običaj to je stari Izmenićemo pogled svoj Na mnoge važne stvari. I ako mudri ovaj zbor Nesloge digne stare, Utopićemo bratski spor U vino, u pehare! Al' ti se lomiš?
Drugo ćeš mi odmah reći, Za koliko mogu preći Ceo ovaj beli svet, Al' najkraći da je let? Treće, pazi što ti velim!
Drugo moram odmah reći, Za koliko može preći Ceo ovaj beli svet, Al' najkraći da je let? A treće mi strogo veli, Da odgovor odmah želi, Il' će sa mnom biti jad: Šta
Ai ko će to da zna, Da sam tako jevtin ja! No al' sad mi moraš reći; Za koliko mogu preći Ceo ovaj beli svet, Al' najkraći da je let?
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Ulazeći u ovaj prozirni plašt, Sunčeva svetlost rasipa se po njemu i bojadiše ga plavom bojom, koja se osmehuje u rekama, jezerima, i
a njemu se smemo približiti tek kada nam izdišući plamen na njegovom žrtveniku dadne znak da su svi svetovnjaci ostavili ovaj sveti deo varoši. Očekujući taj čas, među džbunjem smokava, Vi se divite mojem poznavanju ovoga ogromnoga grada.
Iz Mesopotamije raširio se i odomaćio po celom svetu i pojam sedmice. Naša sedmica postala je na ovaj način. Vavilonci su poznavali, kao što iz napred rečenog sleduje, svega sedam pokretnih nebeskih tela: pet planeta,
Kada je ovaj iz njih uvideo da su zvezdana jata zodijaka rasporedana po nebeskoj sferi u obliku pojasa koji ovu opasuje i da se od
Zato imamo dovoljno vremena da prošetamo po varoši. Ovaj veliki mauzolej, to je Soma; on čuva zemne ostatke Aleksandra Velikog i upokojenih članova kraljevske porodice.
Počeo sam namerno sa tri imena: Aleksandar, Homer, Aristotel. U ovaj akord, koji bruji u vekove, upleo sam ime Homera kao simbol grčkoga genija, jer su samo ostala dvojica stvarni
središte stvarne Zemlje sa Aleksandrijom, baš sa onom klupom na kojoj je sedeo, pa produži taj poluprečnik Zemlje uvis. Ovaj je prolazio kroz njegovo teme i udarao u zenit.
“ rekao je odlučno, ali mu je glas treperio. „Kada poznajem onaj ugao i onaj luk, onda znam i opseg Zemlje. Ovaj je tačno toliko puta veći od dužine od 5000 stadijuma koliko je puta puni ugao veći od onoga ugla koji ću da izmerim.
kada ću krenuti na put, ili ne zaustavi koje nepoznato lice, tražeći od mene obaveštenja kada će se slaviti ove godine ovaj ili onaj svetac. I carigradske novine objavljuju moj dolazak.
koju donesoše jučerašnje novine: Mustafa Kemal, veliki reformator Turske, uvađa u celoj svojoj državi suvi režim, a ovaj stupa na snagu prvog maja, dakle baš na današnji dan.
Čudnovata je stvar da se ovaj događaj ne spominje nijednom reči u staroj, srednjevekovnoj, a i novovekovnoj kalendariografskoj literaturi.
ostaviti Konstantinov Rim, a maloaziski pukovi Mustafe Kemala, opijeni još pobedom nad grčkom vojskom, ući će u ovaj grad, koji će se od sada zvati samo Stambulom.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
prirodi u kojoj čitav svet radosnim klicanjem pozdravlja zlatno proleće, ubrajamo u sami početak srpske poezije za decu. Ovaj obimni ditiramb mnoštvom pojedinosti predstavlja sve životne sfere (zvezde, floralni svet, faunu i ljude) kako se bude i
“. Ditirambski ton (koji je kasnije proslavio Zmaj stihovima „Ala je lep/ovaj svet“) karakterističan je za poeziju za decu mlađeg uzrasta, baš kao i primena onomatopeja u pevanju o životinjskom
Popovića (Čika Stevu) (1845–1918) Đorđe Natošević je takođe privoleo pisanju za decu. Ovaj pedagog i školski upravitelj pisao je pesme, pripovetke i sastavljao antologije.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Tašana držala i na koju je glavu naslanjala, i brišući njome čelo, kosu, lice, odjednom sav zadrhta po tresen): Oh, opet ovaj miris! (Polazi.) Sa ulice počinju da dopiru uzvici dece: »Žiž, žiž!
STANA (sama za sebe): Eh, keleš, i ti će nekog da zemaš, — a ni čakšire nemaš! (Smeje se): Kada li se ovaj udesi i kada ču da je ovamo slobodno i veselo. (Gleda ga.
Kao braća smo živeli, pa sada na ovaj vaš praznik biva li, red li je, mogu li da i ja kod njegove kuće odem i vidim njegovu decu?
(Polazi ka dečjoj sobi i viče): Ovamo ti! Izlazi Tašana ubijena. Prilazi ruci Mladenu; ovaj zabacuje ostrag. Tašana se okreće hadžijama da i njima poljubi ruke; tako isto i oni zabacuju ruke za leđa.
« Sada ćete vi videti kako baštovan svoj obraz brani... Ovamo, Tašano, otrov ovaj pij! TAŠANA (se odupire da uzme otrov). Iz daljine se čuju puške i halabuka. Ulazi jedan bratstvenik.
Ona će te hraniti, čuvati, negovati. (Tašani): A ti, evo ti ovaj Bogom nakazani, ali za to Božji čovek. U amanet ti ga Božji ostavljam.
što mu hadžika donese pa još i lišćem zapuši da bi bila što svežija, već hoće baš da pije (pokazuje nogom baru) ovaj brljak i šušnjak. A hadžika, kad vidi, samo mene grdi.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
DRUGA 140 DECA 141 LjUDI S KAŠIKARE 169 PALANKA I NjENI POSLEDNjI GRCI 181 Kronika palanačkog groblja Rad ovaj posvećujem seni moga oca Danila Sekulića Nas dvoje, iako još mladi oboje — svako svojom mladošću — uočavali smo
Siromah Kosta Zemljotres. Niti je u vreme njegove sahrane drvo bilo ovaj carski orah koji je sada; niti je velika grana baš njegovu grobu htela praviti prisenak; niti je u nesrećnom čovečuljku
” Ako je nered na stolu za krojenje: „Je li zemljotresa bilo ovde?” Ako pijan čovek na ulici tetura i zapleće: „Ovaj misli da po zemljotresu gazi.” I tako iz najsrećnijih dana njegova života ostade čoveku ime Kosta Zemljotres. Naravno.
Kao da je i ona bila u Sandžaku na blatu. Seki dolaze drugarice, ocu njenom ljudi na razgovor. „Bogami će ovaj naš Kosta umreti kao pravi pravcati muškarac. Ko bi to mislio!” — govore „drugovi i prijatelji”.
Sigurno onaj drugi, kad ih više i nema. — Paula ćuti. — Što si se splela? De, reci mi lepo da kroz ovaj prozor vidiš svako jutro sunce. — Ne vidim. — Gospa Nola, oprezno zastade.
— Pogledaj, molim te — reče neko — šta stoji na spomeniku. Da je nešto Lazariću bilo suđeno da u ovaj dan ispraća s nama gospa Nolu, bio bi to čovek blizu sto godina star. — Nismo na to mislili, ali nije da nismo znali.
I Toša, dobri Toša, kažu da je o tom pričao: „Onda, ovaj, moja Nola k'o da je zaljubljena.” Uveče popije samo teglu mleka, i u devet sati spava. A sutra, s petlovima na noge.
Ali je brzo pridobijao ljude blagošću i „kontenošću”. — Ja sam, ovaj, konten, kako gođ vi us' tednete — tako je svršavao poslove. Boško i Toša prosto se zavoleše.
Barem da se jedared vidi ko su Lazarići i Lazarićke... Raskrstio sam za sreću pre dve godine s onom Mađaričetinom; ovaj, više volem sam da kažem... I tako je Nola rasmejala još poslednji put svog oca. Hrabro se držala i tu.
Kao da više ne gleda, samo unutrašnjost radi u njoj, krv i srce. Tako bez pogleda u ovaj svet, a inače umorna, mogla je u večernje čase da hoda po sobi čitav sat. — Sedi, tako ti Boga! juriš k'o za neko zlo!
Dok su organizovane, svako očekuje sigurnu osvetu, i zločince ne tuže žrtve i ne goni sud. Ovaj događaj je danas kronika vrlo starog groblja. Ali baš danas se čuje opet o slično kombinovanim razbojništvima.
A ovaj vaš kukuruz, duše valja, sila je: razjarenim bikovima snagu lomi. Da čovek ne veruje, dok ne doživi... Eto, draga gospa
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
No ovaj slučaj ni najmanje Romana ne dira. On se jamačno nazvati mogao komet, to jest repata zvezda ondašnje, pređašnje i, ako sme
Jošt se Endimion na krilu Tetinom valjuškao, a Roman osedla konja i poočimu javi da je za put gotov. Ovaj mu blagoslov dade, i Roman, poljubivši ga u ruku, sedne na konja i kao munja iz mesta svoga roždenija iziđe.
Ja mislim da drugi ne može biti, nego na vas, ljubvedostojna frajlice, ceo ovaj posao ostaviti. Vi ste njega, kao i ja, no ne sumnjam, boljim očima vidili, sljedovatelno vi ćete i bolje izvestije o njemu
On ovaj predel nimalo ne poznavaše i nadaše se da će mu, kao Eneju, kakva Ciganka doći da mu u dlan gledi i da mu put pokaže,
obode konja, i kao što naši kartari gromkim junačestvom na šervencl napadaju i astal od njiove sile zastenje, tako novi ovaj Burjam ustremi se i zemlja se od topota njegovog konja zatrese.
Primečavam, dakle, da je spolja na palati ovaj natpis iz istog Horacija izrezan bio: fіngere quі vіѕa poteѕt, — — — — hіc nіger est, hunc tu caveto.
morali, videći ovo čudo koje im se jošt nigda dogodilo nije, naume bunu učiniti i svoje gospodare probuditi da im ovaj fenomenon protolkuju.
ovo generalisima (oni sopstvenog vožda nisu jošt imali) komandiranje vrlo dopadne, i svi Romanu tête à tête pođu. Ovaj pak vitez, stavivši se u pozituru Kraljevića Marka: »Šta«, poviče, »prevara? Ne boji se Burjam jošt!
nji, koji budžu, koji vilu podignu i nemilostivo ova svoja oružija, kad do Romana stignu, u dviženije stave, tako da ovaj vitez, podobno onom iz Manhe, u nesvest padne.
Pošto svoj posao svrše, predadu svoga roba načalniku s dodatkom da ga, kao roba, na kakov oće posao osudi, no ovaj, iz vrođene mu skromnosti bez sumnje, njima odgovori: da je to za njega velika čest, koju on, bez pohljepstvija k sebi
— Ali šta to pomaže toliko trpanje i lupanje? Meni je komšinica moja obećala jedan poljubac ako u ovaj, kao što ona kaže, lep roman i ljubov, koja je u romanu kruna i venac, prinesem, a za jedan moje komšinice poljubac ja
kako mu je ime u Poljskoj ljubičici), sljedovatelno i Roman će bez sumnje pre il’ posle nad neprijateljem trijumfirati. Ovaj ga sorites tako obnadeždi da, hotja su mu leđa malo naduvena bila, on slatko, spustivši se na krilo opšte matere
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Ali se meni predgovorom valja opravdati što sam preduzeo ovaj posao — pisanje biografije — kojim se obično bave propali političari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bivše
čovek, iz obazrivosti da mu se ne štampaju pisma posle smrti, završavao ih je uvek frazom: „Molim da mi po pročitanju ovaj list hartije vratite“.
postala takva navika da je jednom, izdavajući priznanicu za izvestan honorar, završio ovu: „Molim da mi po pročitanju ovaj list hartije vratite“.
Predviđanja koja se za ovaj čin vezuju ispunila su mi se odista u životu; otada pa sve do danas, za koju god se paru ja mašim, izmakne mi nekako.
Ako vi ni pri tim rečima ne primetite butone u njenim ušima i ne zadivite se, radi čega se ceo ovaj razgovor i vodi, onda, razume se, ona će nastaviti: — Možda bi to bilo preterano — ja ne znam — ja nisam kompetentna.
Slučaj, koji nam je Mešulam izneo a koji je uostalom i svima nama bio poznat, bio je ovaj: naš plovan provukao se jednoga dana ispod plota i otišao u susedno dvorište u trenutku kad susedni plovan nije bio
je na njega tamo krvnički nasrnuo plovan domaćin i tamošnji gusani i tako isprebijali i raskrvavili našega plovana da se ovaj sa pola repa i polugole glave jedva živ vratio u otadžbinu.
Lavež psa probudio je i momka koji je spavao u kujni i ovaj se pojavio na bojištu sa jednom motkom u ruci. Pod tako teškom artilerijskom vatrom posrnula bi i svaka druga, mnogo
Prema poverljivim saznanjima, koja je docnije ministar policije pribrao, mi smo ceo ovaj rat i vodili zato što je majci Davida Mešulama trebalo da napuni jedan jastuk guščijim perjem.
Sećam se jednoga moga kuma, koji je imao tri sina, moje drugove, kako je vrlo često govorio: — Ovaj mi je mudrica, njega ću u profesore, — ukazujući na najstarijega — ovoga drugoga ću u trgovce, a ovoga najmlađega,
Šta mu možeš! Ne poznaješ espap pa, recimo, da mu primetiš: ovaj vaš salvatus purtatus kao da je malo prokisao, ili recimo: ova vaša porkalija omalija kao da se užegla.
ali vrlo nečasnim sredstvom, a to je: da svoga protivnika, bilo na časovima bilo na ispitu, uvek pitaju ono što ovaj ne zna. Na taj način oduzeli su mi mogućnost da u ovoj borbi za samoodržanje postignem ma kakav uspeh.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Izgleda da je ista misao i ostale mučila. Baterija je žurno išla. A već od sela nastajao je drum. Još samo da pređemo ovaj šumarak... Oči mi već zamorene, pa, iako je noć, stalno trepte neke iskrice.
Starac kao senka odmiče preda mnom. Zapitah ga kud vodi ovaj put. — Za Stari Adžibegovac, ako uspete da se izvučete. Negde desno svitnu nešto. Ne znam da li je blizu, ili daleko..
Sada treba da ostave žene i decu, stare roditelje. A i sami vide da za ovaj momenat otadžbini nema spasa. Treba imati moralne snage, pa ne podleći iskušenjima...
Malo podale grupa ludi sa fenjerima. Drali su jednoga vola. Kažu, poginuo od mitraljeza sa aeroplana. — Ovaj se narod ne može krenuti milom, već samo silom! — čujem gde Luka govori iza mojih leđa.
Neki rekoše da sada nailazimo na staru granicu nekadašnje Srbije. Ovaj se nagib naziva Prepolac. Od polovine Prepolca dunu hladan vetar. Kroz kišu promicale su vlažne pahuljice snega.
— Nemaš?!... Pa se još pozivaš na pravdu i zakon! — i Luka razmahnu pesnicom što može jače trgovca po licu. Ovaj se povede i pade među neke džakove. Luka mu pritrča, i, gotovo obnevideo od besa, poče da ga gazi i tuče nemilosrdno...
Luka pokupi srebro, pa se obrati trgovcu: — Izbroj banke... Tako!... A sad, gde je onaj dečko?... Slušaj, iznesi ovaj džak napolje, i ko god zatraži proda-ćeš mu.
Napominjem ti uzgred, da vidiš samo psihologiju i pravedljivost našega naroda. Ovaj događaj na drumu jako me je dirnuo, i da ti ga baš ispričam.
U pitanju je bio konj!... Pozvao je odmah sva tri komandira. Sav uzbuđen, pitao je čiji je ovaj konj... Zagledasmo ga i mi, ali niko ne može da ga pozna.
Dalji postupak je išao po nadležnosti. Podnarednik Svetozar je izudarao kaplara, vođu odeljenja, a ovaj opet vozara koji je ispustio konja, a nije to prijavio.
Čak se i sad kajem. Ali ja sam tada bio u afektu, kada zbilja nisam sobom vladao. Eto, upamti ovaj događaj... To je u vezi sa onim što se baš sada odigralo na drumu, o čemu ću ti docnije govoriti.
U jednom momentu čupao sam kosu... Sakupio sam onda vojnike. Zamolio sam ih kao drugove, neka učine još i ovaj poslednji napor. Iako su bili iznureni do umiranja, pospušali su me i pred zoru iziđosmo na vrh...
Petrović, Rastko - PESME
Obesiće se o krušku rado, Našto život mu ovaj; Ta više mu se i ne živi! O jednu jedinu krušku u šljivaku, I vetar će mu njihati noge u mraku, Zbogom!
Proletnja posmrtna lista Sa utehom kao da bi podnosili I ovaj pakao, Kad bi za njim dolazio ma jedan gori. Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao Strah ništavila krajnjeg Što me mori.
Zbogom. U 111/2 opelo, crkva sv. Marka! Sa utehom kao da bi podnosili I ovaj pakao, Kad bi za njim dolazio ma jedan gori; Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao Strah ništavila krajnjeg Kad me mori.
Gle, sipam krv, zvezde i salo u ovaj pehar; možda i preterujem meru alkoholstva... ali od planinske vode ja ne nađoh nigda misli trezne...
Majko, otac moj beše li zver Kraj tebe, il' samo istoričar: jer i sâm ja zver? Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar, Majko, ako i ti - moja kolevko - ne beše zver!
Da li je još tada bila rođena ova knjižica u meni? Božiji sin je ipak, ma i samo meni rekao: Jedi ovaj kruh jer je to moje telo! I ja postah rad njega ljudožder. I pij ovo vino, jer je moja krv!
Ija i rad njega postah krvopija. Sam takođe volim strasno oblik, miris, ukus, i lepotu, hleba. Hteo bih da ceo ovaj spis bude kao hleb ili kao voda.
da, javljajući se pojedincu, javi mu se preko sile njegovog rođenja i sile mogućnog rođenja njegovog sina, čime je ovaj bez prestanka opominjan na zakon podjarmljenosti i na prirodu: sem ako religija ne propoveda individualnost, a onda
Pljujem! On, od koga bežim, Sunce! A Vuk? ja: Vuk! Vrelina mi sviće iz krvi, Iz krvi zora za vrhunce; Iz krvi ovaj strašni huk, I zavist ova koja se strvi; Iz krvi ... A prijatelj: ”Gospode, on ti veli: Ti znaš da lice tvoje štujem!
”Ćuti, ćuti, grešniče. Pogledaj ovaj cvet! ”Sećaš se one zvezde što sijaše kroz usta seljaku? To beše sveža kap vode u njegovom stomaku.
ikada mogah izreći - koliko me tad to spasava Zaćutim, jer van providnosti postoji li ikoja građa, Spram koje život ovaj celi izgledaće kao da spava.
Niti zažalih prošlost što se isprazni, Niti korak ovaj siromaštva, ni izlaženje iz ludila, Svi ti sticaji i iskustva, dakle, samo linije, Ja se nikada neću istrošiti u
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Nije ono vrednije od svirale i mača. Šta se trzaš? — htede Zlatokosa da dodirne mladićev obraz, ali se ovaj odmače korak unazad. — Ne vredi Zlatokosa moje žrtve! — prođe mu kao udar groma kroz srce.
Budala je i pijanica mladi bogataški sin! Sedne trgovac do Varalice. Piju. Bratime se. — Iskvario se ovaj svet! Sve lopov do lopova! — lupa šakom trgovac po stolu, uzdiše. — Ne sme čovek paru u džepu da ponese...
— Dok ima prijatelja i novaca će se naći! — prosu Varalica tri dukata pred sebe, neka ne brine trgovac... Život je ovaj pun muka! Zar on, do juče srećan, noćas ne proklinje svoju sudbinu?
— Potrebna su tu malo veća usta! — zalete se riba Ugor i proguta Belutak, ali u istom času zažali što se na ovaj podvig odlučio, jer ga težina Belutka povuče na dno. Ko bi rekao da je tako težak, tako tvrd!
Patuljci su starčići s bradama i šiljatim kapicama. Ovaj nema ni kapu, ni bradu, oči su mu modre i osmehnute, koža obraza glatka i rumena. »Ne može ovo biti patuljak!
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Ceo svet laže, samo on, tvoj brat Stojan, ne laže. (Jetko): Evo, mi smo mu sestre, ti čak rođena, pa šta nam je za ovaj praznik dao i čime ponovio? Ništa. Ni »zelen list«. STANA (zamišljeno, za sebe): A, poklon, dar!...
Za koga ovako star sedim tamo u brdima, u hanu?... I evo, ako jedanput u godini siđem ovamo, dođem da se na ovaj sveti dan Bogu pomolim, u veru da uđem, s prijateljima da se vidim, razgovorim, odmorim...
A sad? Ciganima carstvo došlo! — Zar ja ovo da dočekam?! ARSA (začuđeno): Šta, za Boga? TOMA To! Zar da mi na ovaj blagi dan, kada se i gora i voda veseli, moja kuća plače! ARSA (dosećajući se): A, za to, nemoj za to toliko! Zašto?
(Trza se, Arsi): A što ti stojiš? Sedi! (Viče): Sveću! ARSA A, ne! Kakvo sedenje? Znaš da mesta nemam dok ovaj praznik ne prođe, ovi — ne sveti, nego, Bože mi oprosti — ludi dani. Ulazi Vaska unoseći sveću u zlatnom čiraku.
A za onoga moga Mitku, za njega već — on se lud i rodio. TOMA More, šta sad: Maksim, Mitko! Šta ovaj, šta onaj? Ovo, ovo ti meni kaži: Zar ja na ovaj sveti i Božji dan, pa ovakav da sam?! ARSA Ama i meni nije lako!
TOMA More, šta sad: Maksim, Mitko! Šta ovaj, šta onaj? Ovo, ovo ti meni kaži: Zar ja na ovaj sveti i Božji dan, pa ovakav da sam?! ARSA Ama i meni nije lako! Ne znaš ti. Pored opštine i kuća mi puna.
! ARSA Ama i meni nije lako! Ne znaš ti. Pored opštine i kuća mi puna. Te ovaj, te onaj došao. Mehandžija došao. Glavu uvio, ruke obesio. Piće mu sve istočeno.
(Skida šamiju, ide pred ikonu, kleči i kune): Sinko, da Bog dâ... ti mene ostavio, osramotio i na ovaj Božji dan rasplakao, a tebe da Bog dâ, da Bog... (Stresa se): Oh, ne! Čekaj, bob da mu bacim! Da vidim šta mu stoji.
Živa rano, bre! (Plačljivo.) Plači, Mitke, plači! (Trza se.) Ali ne! S’g na ovaj dan ni loša misal ne pada, a kamo li sluza. S’g na Voskresenije gora i voda se veseli.
TOMA (lomi se): Eh, molite Boga, što je ovaj sada sveti blagi, Božji dan. (Prilazi pobožno i seda za sofru; strogo.) Hajd, daj, ali brzo!
MAGDA (srećna podmeće mu jastuk, nudi ga jelom, vinom): Uzmi, gazdo. Okusi što Bog dao! Nemoj, na ovaj sveti, Božji dan! (Pruža mu čašu.) Okusi, gazdo! TOMA (krsti se, uzima čašu): Eh, Magdo! (Pije.) Nego hajd!
Živimo u tvojoj kući. I evo koliko te volimo i poštujemo. Znamo da ćeš nam, kao svake godine tako i danas, na ovaj veliki, Božji dan, doći.
Šantić, Aleksa - PESME
Kupiću ti zlatnu grivnu, Divnu Grivnu! A u grivni biće slova Od bisera, alemova: Ovaj darak onaj dade, Što pred tvojim sjajem pade, I što sniva bez pokoja Do dva mila oka tvoja!
I u mojoj krvi Ovaj grdni povor ja ćutim gdje vrvi, I od moga žića sve ostaje manje. I njihovu kobnu pjesmu: tika-taka Ja slušam, i srce
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
On strašno proklinje Vuka Brankovića za izdaju, koju ovaj nije počinio, ali koju nosi u ime svih onih feudalnih gospodara što su, držeći se više ili manje pasivno, potpadali pod
A svaka od tih ličnosti započinjala je svoj veliki život upravo u trenutku kad je na ovaj način stvorena, kad je pesma o njoj progovorila, i svaka je od toga trenutka bila ne izmišljeni lik, nego prvi,
o njemu i bratu Andrijašu, ona iz XVI veka, koju je Hektorović zabeležio, i u kojoj Marko smrtno rani Andrijaša, i ovaj mu na samrti poručuje da ne kazuje materi o tome kad se kući vrati, a kad kroz goru prolazi, da „klikuje“ Andrijaša ne
Kad je Odisej došao u donji svet i sreo Ahila, vladara nad mrtvim junacima, ovaj mu je uputio prvo pitanje o tome da li je Neoptolem hrabar, da li prednjači u boju.
Kao takvo oružje služio je ovaj lik i u XVI veku. I tada, kao i ranije, njega je pratila ubitačna kletva: Proklet bio i ko ga rodio!
— Ovaj ciklus različan je umnogom od ranijih. „U crnogorskim pjesmama više je istorije nego poezije“, rekao je još Vuk i ovaj
„U crnogorskim pjesmama više je istorije nego poezije“, rekao je još Vuk i ovaj je ciklus odista takav. Pesme su u njemu umnogom istinite.
Izlaganje je njihovo prosto i zbijeno; jezik je u njih prost i krepak, nimalo retorski. — Možemo smatrati da se ovaj ciklus proširuje pesmama koje pevaju doba posle vladike Danila.
koje su zasnovane na razgovoru između nekog lica i gavrana koji donosi vest o boju i pogibiji, ili pesama u kojima se ovaj ili onaj događaj opisuje kao ispunjavanje ružnog sna.
Prema svemu tome, ovaj pridvorni pevač da tako kažemo unosi u pesme samo feudalno–korisne elemente i opisuje ih samo feudalno–korisnim
Po sebi se razume, ma kako znatnog roda bio, pa čak neka je i carskog roda ovaj pridvorni pevač, ipak njegovo stvaranje ne može biti van opštih zakona stvaralačkog procesa.
Sličnih primera ima na stotine. Prema tome, i ovaj Kravcovljev ideal ne potvrđuje tezu o postanku epske poezije u vrhu feudalnog društva.
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
brate lepo sesti Volim brate dobro jesti Volim se sa šniclom sresti Il za stolom il na cesti Otkud meni ova sila Ovaj pogled ljuta zmija Da mi hrana nije mila Tako reći najmilija Volim brate lepo sesti Volim brate dobro jesti Tamo
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Ku-ku! Iz tajanstvena sumraka bukove šume, iz daljine, odazva joj se sličan glas: — Ku-ku! Ku-ku! Ovaj na izgled običan „razgovor“kukavica ne bi prevario nekog pažljivijeg slušaoca.
đak u razredu, sjedeći u poslednjoj klupi, prosto nije povjerovao svojim rođenim očima: zar umjesto njihove Lane da dođe ovaj ovdje? — Ne, ne, to nije istina!
Jovanče stade da se smije krišom, u šaku, pa gurnu druga ispred sebe: — Pero, ovaj se učitelj zove gospodin Paprika. Javljaj dalje.
Koji god bi prut odabrao, taj bi mu se činio isuviše opasan. — Zar ovaj? A, ne, ne! Baš ovakvim tukao me je djed Todor. Boli kao vrag. Mašio bi se za drugi i odmah trgao ruku.
mače svojim himalajskim uvom iznad bihaćke ravnice kao da dalekim zvijezdama nad sobom daje znak da i one pogledaju ovaj kolarsko-kovački muzej na njegovim leđima, ali se ni za dlaku ne pomjeri s mjesta. — Sijevaj, Sivče!
— Stoooj! Magare na drumu naleti na pripitog seoskog crkvenjaka, koji se odnekle kasno vraćao, a ovaj prestrašen od neobična klempava čudovišta, strugnu preko polja i pljesnu u baru, u neko staro močilo za konoplju.
— zabrinu se dječak. — Lazare, ti si majstor, daj pomozi. Kad si znao popraviti zemaljsku kuglu, umjećeš i ovaj šešir za moj „globus“.
Dan-dva poslije Mačka i Potrka, Stric je u logor doveo novog druga, Nik Ćulibrka. Ovaj vojnički salutira i pozdravi na engleskom: — Halo, bojsovi! (Zdravo, momci!
— Bojim se da zbog toga i od vas ne izvučem. Zaista, novi učitelj iznenadio je Boku baš kad je ovaj pred čitavim četvrtim razredom glasno recitovao svoju najnoviju „pjesmicu“: „Naš učitelj baš je slika, nos mu crven ko
— dreknuo je iza njegovih leđa učitelj i prutom tako stao da vošti pjesnikovu pozadinu da je ovaj zaista pocrvenio i tamo gdje mu ni na um nije padalo. — Hajde, Đokane, hajde, molim te, smisli nešto da i ja čujem!
Deder, ispruži dlan, da ti ja pokažem kako nećeš batina. Prišao bi zatim drugom đaku, a kad bi ovaj, uplašen sudbinom svog druga, kazao da hoće batine, podozrivi učitelj bi se razgoropadio: — Aha, i ti li si kao ona
— Aha pa ti, bratac nemušti, nećeš ni da odgovoriš! — zlurado bi zavrečao učitelj. Ček, ček, onda će ovaj prut da progovori.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
i kadar, na vašu čast predlažem slovo vašem izvoljivanju, kano poštenim i vrlim izborli gostima sabratim skupa u ovaj božiji dom. Rad sam vas počastiti i ugostiti s božija mi datka slovom koliko se boljma uzmože napredovati.
Ispuni me tvojim darom! Ispunio si mi usta moja. Ja tebi, mome životu, kano grob otvorih moje grlo, a ti mi uljeze u ovaj grob i životom me obdariva!
GLASOVI PREISPODNjI Ovaj: Iz creva Adova jaokanje moje poslušaj mi gospodine rascveljeni glas moj jer me tako pometnu!
I drugi pak: Iz dubine preispodnje zovem k tebi, gospodi! Gospodine, poslušaj mi glasa! ... Pak ovaj: Prosvetljaj na nas lice tvoje te nas obasjaj i bolje će nam biti! A taj: Kojino sediš na heruvimeh, ukaži nam se!
Moje kopje odbi s rajskih vrata vatrenu stražu, a evo, sad i sâm došao sam za te u ovaj crni Ad, da vas iz toga katrana sviju povadim... Te hajde, pođi sa mnom odatle!
I ostali naš ovaj privremeni požitak svetopodobno i bogougodno bi dokonali, i pravovernu našu vojištansku gospodu, — junačne nad naši
Vetrovi vijući svakad s vodami njihaju, golem talas dižu i kvar plovcem čine. Al' ide ovaj, kojino sa svojom prećnjom zaustavlja vetar i vodu, na vodu jordansku, videti koja se to huka i buka čini, da zapreti i
A treći je napisao da je ponajmoćnija od svega mlada nevesta, da rečemo, eto, žena. Zaštono ona je na ovaj svet rodila i cara i kralja, i one, kojino vinograd sade.
Dođe — reče — tuđin k bogatomu, požali [ovaj] svoje potrošiti na njega, nego ote od siromaha ono jedino žensko jagnje te zakla!
zaglibljivanju pod nogom se tvrdo što nahodi, te ne propadne do kraja čovek, pak se izvuče i poveštiji putu bude, kako i ovaj...
Reče mu žena: »Ta ja vidim, gospodine, da ti kod sebe užeta ni crpala nejmaš, a ovaj bunar vrlo je dubok; ja otkud bi imao tekuću vodu?« Pak i Jakova spomenu kako je još od njega ostao njima onaj bunar.
Naskoro skobiše se pod gradom ujedno: onaj stiže iz preko mora od Azije, a ovaj sa suha s ove strane iz Evropije. Navališe dor ričući ka divlja zverad na carski grad. Mnjahu progunuti ga.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
pšeško živenje moje?! ...“ Tužio bi se na težak i bedan ovaj život, pa bi se prihvatio ratloka i razgovarao se i šalio malo s njima, pitao bi ih ima li što slađe od ratloka.
Onaj prvi je bio manji i prazniji, a ovaj drugi veći i puniji. Onaj prvi nije imao ni vrata, nego samo ćepenak, a majstor Mane je preko ćepenka uskakao vanredno
— Mane, Mane, majka ti ne plakala! Što misliš? Ja sam si prosta žena pa se ič ne razbiram i ne znajem ovaj sagašnje...
Ali bi ipak krišom pratila očima Manču, i nije joj pravo bilo kad je ovaj ne bi opazio, ili kad bi otišao na drugo mesto da igra, a ovo ostavio... To je vređalo njen ženski ponos.
Kad on prođe sokakom sa svojim vrsnim pobratimom, apotekarskim ili farmacajtskim pomoćnikom Pajicom, kad ovaj ima svoj „auzgang“, — samo čuješ kako lete, da se posatru, devojke na avlijska vrata; poneka se zabatrga, pa joj
Ovoj će magare, — nastavlja oduševljeno Jordan kad bude golem, s čaršiju — em beogradsku — da drma; ubavo da zapantiš ovaj moj sagašnji reč, Perso! ... Oskudacija!... Kad gu naučilo, bre?!
oficer oficersku priliku; esnaf siroti esnafa a trgovac sproti trgovca iska priliku, demek; — toj si je red u ovaj svet! — završi odsečno i odlučno tetka Taska, pa se okrete još više od tetka Doke.
— Može, ama sproti seb’ priliku. — Zapamti, hadžijo: „Svet je ovaj kao kakav merdiven, — jedan se kači, a drugi pa slazi“, — ta i s vas čorbadžije takoj si je.
jednako reči njene i vidi Manulaća kako sa spuštenim rukama stoji kao stupac nekakav i kako se smeši, i čuje kako se ovaj ceri... Hu, zar je i on tu bio, a on ga zadugo nije opazio! Kakva bruka!! Bar da nije to pred njim bilo!
I on je sad tu, došao i on na ovaj džumbus. Svi ga diraju, a on opet nikom ne ostaje dužan. Devojke ga zovu i pitaju ga hoće li da im bude časnik.
Njega se, dakle, sada setio Mane, a setio se još i toga da Mitanča užasno mrzi čorbadži-Zamfira, jer je ovaj podstrekivao čorbadži-Petrakija da onako uradi sa sinom, a i sad ga još jednako hrabri i svetuje da što duže istraje u
Ja mislešem nešto će bidne pocvrsta posla, a za ovaj što mi kazaste, — kolaj rabota!... Ugovoriše sve šta će i kako će, gde će ko nabaviti ono što treba i gde će se naći