Upotreba reči ove u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

— Hristos, spasitelj ljudi, naroda i vekova, ove je strasne sedmice ispio gorku čašu da svojom krvlju u krv sviju naroda i sviju vekova ulije amanet: jednakosti,

I pored svega što je bio Nemac, otac ga je s najvećim uživanjem slušao. Više puta bi, iznenađen, rekao: „Ove žice imaju srca, i plaču i smeju se: kao posle kiše duga na nebu“.

Francuzi i Nemci poštuju igračicu, i hiljadu usta govori o umilno lakome pokretu te i te, ove il’ one igračice koja se ovih dana u Beču il’ u Parizu pokazivala... A mi?

Al’ uzdisaji behu mu teški, a izraz lica beše sličan ranjenome lavu. „I još smeju da prođu pored ove naše jadne kolibice“, — kad se malo utišao, govorio je svojim dubokim glasom, — „a tri puta su je, krvnici, palili,

a ove su grudi za cara i za naše pravo pet puta ranjene!... I ti si carski čovek... a mi skotovi, koje ćeš ti samo radi jedne

Ali ih ti, Grlice moja, nisi upamtila: davno je kako je sreća prekoračila prag ove naše kućice da se više nikada ne povrati...

— He, moj brajko, ti još ne znaš šta su konji. Ovi moji sad, to su rage! Ove mi je jedan Vlah švercovao iz Banata; leni su doboga! Ali bački, ono ti je vatra! Žeravica!

— Lepo, sinko, daću ti je, kad god je zaprosiš, — reče starac, — ali, sinko, ove sede kose ne mogu podneti beščašća...

Sad se diže mladi Gružanin. — Gospodo sudije! Pitajte ovu ženu: otkuda joj ove zlatne minđuše i belenzuke? Stojna vrisnu, iznenađena, a rumeno joj lice potavni; sva je drhtala, rekao bi pašće.

On ih ozbiljno posmatraše: izgledalo je kao i da se ne raduje svome oslobođenju. — Zašto li sam ja ove lance vukao?... — pitaše sam sebe... — Je li to nagrada poštenome životu?... Mučenje, batine, lanci, robija i vešala...

Obradović, Dositej - BASNE

Pritom znaj, predraga junoste, što god dobro i polezno ove godine od mene polučiš da za to ja i ti našemu milostivomu i blagodjetel|nomu Z o r i č u blagodariti imamo.

što sam se ja nadao jošte posle tri ili četiri godine sopstvenim pristaranjem i iždivenijem učiniti, to isto u vreme ove jedne godine svojom milošću i darom o n me je u sostojanije ispolniti postavio.

Nije mi toliko ni na strelu žao koliko na moje perje!” Naravoučenije Človek nepravedan i zao podoban je ove basne orlu. Sve misli i izmišljava kako će drugog ozlobiti, dok sam u zlo padne, pak se onda tuži i jauče.

okružavaju, i veruje onom ko pre dođe i onom koji ume lepše govoriti, hitrije lagati i iskusnije laskati — podoban je ove basne lavu, koji veruje sve što mu kurjak kaže.

Nebesna prekrasna kći b l a g o d a r n o s t! Čuvstvovanije ove dobro|djetelji uči malo detešce da se umiljava na prsima roditeljnice svoje, i grleći je s slabima rukama blagodari

Zato ove basne bik vrlo se pametno vlada. Zove ga lav na čast: ide da vidi, jer ga se ne boji. Ne vidi to na što je zvat: — neće

„Pamet trebuje a ne okretanje onom ko hoće mnogima da vlada i upravlja.” Naravoučenije Ove lisičine reči dovoljno dokazuju što ova basna hoće.

Upamtimo dakle mudroga Isusa Siraha reči: „Pomišljaj poslednjaja tvoja i vo vjeki ne sogrješiši.” Ove stihe upamtio sam iz detinjstva odnekud; lepi su, neka ih pridodam ovde: Čto libo djejem, zlo ili blago; Mnogocjeno

Rado i veselo one čuju to i pođu, kad eto ti petla. Pita ih: daleko li misle. Kažu mu ove sve što su čule. „Vidiš da ste lude, prave kokoške bez moma!

” Naravoučenije Javna je i ove basne nauka: ne upuštati se u šta nije ko kadar, i za izbegnuti većega zla, podnositi i trpiti manje.

Dalmatinci znadu različne vesele prepovetčice svrh ove materije. Kažu da jedan starac spremi se da pređe preko planine Vučjaka, čujući da tamo negde ima mesto gdi nijedan

A kad ovi postane kraljem, počnu ga sovjetovati neki da se osveti nad svoji zlotvori. Onda on rekne ove večne pameti dostojne reči: „Što vi mislite, ljudi?

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

da mi još nije ove lule... Gasi to! - gaze je nogama pa zar ne vidiš, bogamu, da i na svice pucaju! Ko otac, pre pola veka, sad

I opet će misliti: život je lep toliko, da ginuti vredi. I opet će za isti svet ubijati i mreti. I sve će ove otrove: jesen, zimu i zemlju, vrane i vrt, ko lek, pod kapkom da ponese U tuđinu, san ili smrt.

Može li se to saterati u rovove? Može li to stati pod ove kape? Može li se tome, urlajući, komandovati „Lezi!“ i „Ustani!“, kao što se komanduje nama?

Ko bi mi od njih mogao ponuditi nešto skuplje od ovoga što imam? Pogledaj, na primer, kroz ove prozore! Pogledaj kroz ove prozore, i kaži, koji bi mi Aleksandar, Karađorđević ili Obrenović, Aleksandar Prvi ili

Pogledaj, na primer, kroz ove prozore! Pogledaj kroz ove prozore, i kaži, koji bi mi Aleksandar, Karađorđević ili Obrenović, Aleksandar Prvi ili Drugi, Aleksandar Nevski

Na ovoj stranici, pun riba, vri bakrenjak, sa ove mi se u lice unese som! A na ovoj, na ušću Tise u Dunav, leto miriše ko biljna apoteka!

POGLED SA TOMETINOG POLjA PREMA VALjEVSKIM PLANINAMA Ove su planine bile stepenice uz koje su junaci ujesen u oblake nosili ovnove i vino; nekad su niz ove planine bogovi

PLANINAMA Ove su planine bile stepenice uz koje su junaci ujesen u oblake nosili ovnove i vino; nekad su niz ove planine bogovi silazili u sela, da se žene. PREOBRAŽENjE Kako lepo pred jesen mirišu kujne!

Hleb u slanik umočivši, zapitah se: ima li druge crkve, osim ove? ČUDO U ZIMI Otkud ova oluja u ovo doba? Duva dvesta na sat! Sevne blizu ko šibica!

Dvema rukama sahranjene, Trojeručice, u ovu zemlju, ispunjenu mŷkom, nek nas iz ove crne zemlje u oblak ponese hrast, zasađen trećom rukom!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Iz ’Ercegovine, kao što i sada, neprestano su naseljavali ove krajeve. Pričala mi je moja baba i to: da je slušala, da naši stari, kad su se iz svoji’ krajeva ovamo krenuli, da su

— No ove skupštine, koje ja pamtim, ovako su bivale: sva tri kneza, moj otac Aleksa, Nikola Grbović i Birčanin Ilija zajedno po

Hadži-Musta-paša, videći sebe i svoj pašaluk u opasnosti od Pasmandžije i od ove dvojice u Bosnu pobekše, poboji se da i oni od Bosne ne dignu vojsku i ne pođu na njega.

Kad se vezirov sin Derviš-beg poudalji, ove ti Beogradlije odu kod paše, uzmu izun da i oni idu njegovom sinu u vojsku, i on im poveruje.

) Tako posle nekog vremena pođe ozdo Hadži-Musta-pašin sin s vojskom, a tako isto i moj otac krene vojsku s ove strane, a drugi knezovi s drugi̓ strana.

Zbilja, vi Turci i begovi, produži moj otac, zašto ne molite agu (Aganliju) da se prođe ove vojne i da ne ide preko Drine?

Na tom pozorištu sveta je mlogo skupljeno bilo; jer i Srbi i Turci, da bi veći stra̓ od dahija imali, morali su doći da ove prve žrtve srpske gledaju.

Da znate da smo mi ove (četiri) dahije među sobom pozavađali, i oni će se skoro između sebe potući, zato molimo: prepravite džebane i oficira,

— Kako Fočić u Šabac dođe, hteo je i tamo knezove seći, no njegov brat Mus-aga Fočić nije dao no rekao: „Ja za ove knezove stojim dobar!

Pa da mi ko drugi govori nego ti, proto, što si ovamo dolazio i što znaš ove regule! Zar ti hoćeš da mi ovo zlato sa šešira i sablje skineš?

kakva dobra vezira da nam pomogne, jer mi nismo na cara, ni na Turke caru pokorne ustali, no na četiri dahije i nji̓ove subaše a naše zulumćare, i volimo, i zakleli smo se pređe svi izginuti i utamaniti se, da se srpsko ime ne čuje, nego

nji̓ Bošnjaci i počnu i̓ reziliti i pretiti da i̓ iseku, što su Mus-agu pustili da ode i Srbe poslušali, „a mi — vele — ove smo potukli a sutra bi došli u Šabac, da i one potučemo”. Ele se vrate natrag.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Doznati vlast, pa da ja budem kriv... — Daću ti deset dukata, Simo brate, kurtališi me ove napasti! Ako boga znaš — eto ti u gunjcu šest dukata, uzmi... Nemam sve kod sebe, bogami!

— reče gospodin misleći o jastucima što se pod glavu među. — Ta nije to, nego ove jastuke — reče Radan i pokaza mu rukom prednji i stražnji jastuk u kola. — A je li to staro, brale? — upita gospodin.

— Kako je ove godine letina? — pita kapetan jednoga od njih. — Ta svakojako, gospodine! Nema onih starih godina. — Nema, ja —

— vrati mu doskočicu David i htede nešto još žešće da doturi, a kapetan ga prekide: — A hoće li ove godine, Dašo, biti dobra žetva, a? — Hvala bogu i vlasti, gospodine!

područje, koje nek bog dâ da se dugoljetno podrži pod rodoljubivom upravom njegovom, a sve na sreću vernih sinova zemlje ove, koji znadu svačije zasluge oceniti i uvažiti — na mnogaja ljeta!

Ja Sreten ugodih se danas s Milunom da ga od 23. aprila pa do 26. oktobra ove 187... godine, kao sluga kućevni služim, i to s cenom za 14 dukata i slovima za četrnaest dukata cesarskih.

Na polasku uze kapetan čitav denjak akata pa pruži starijem pisaru, Strahinji, i reče mu: »Dela, bogati, ćato, suoči ove ljude, pa presudi stvar da se više ne poteže!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

I ode s ljudima kyći, miran kao jagnje. Nego i knjige su mu bile!... Nije kao ove jako što ništa ne pomažu, nego one stare, „kosovske” knjige, što je u njima svako slovo svetom rukom napicano, a listovi

Kao što im kuće gledahu jedna u drugu, tako se i ove starešine nikad ne razdvajahu. Obe kuće pune naroda i berićeta. Od vajkada bili su u pozajmenici.

I od ove gore uhvati ga strah. Od gore u koju je pobegao!... Uhvati ga strah usred luga gde, možda, nije nikad kročila noga čove

Bio je uveren da će ga ta putanja izvesti na put. I to ga je veselilo. Ta, samo da mu se oprostiti ove puste dubrave! Nisu ljudi tako strašni! Strah je pustolina, jer u pustolini osećaš kako su i tvoje grudi prazne...

Govorilo se o vršidbi, koju je trebalo sutra početi. — Bogami, deco, požurite. Ima se dosta posla ove jeceni... Eto, moramo i ovoga ženiti... I pokaza rukom na Stanka. — Bogami, i reda je — veli Petra, majka Stankova.

— Kako da nije reda? ...Ja i Ivan čekamo da nam se sinovi jednog dana zaplaču!... Vere mi, da ih ne iženimo ove jeceni bi ruljali kao volovi! Svi se oko sovre zasmejaše, samo Stanko ne.

I udariše mu suze, on raširi ruke i pođe da padne u naručja tome blagu ovoga sveta... Dok se, ujednaput, kraj ove lepe slike pojavi i riđe lice Lazarevo. Nešto vrelo, nešto strahovito prožma mu snagu...

I on poče zverati oko sebe... — Ne boj se!... Ne boj se!... — reče Kruška i opet blago. – Ali prevario si se. Ove tople i blage reči, posle onolikih muka i onolikog straha, padoše kao na ycijano gvožđe...

— Da si stenu izvalio, više bi se osevapio nego što si njega rodio! — viknu kmet strogo. Aleksu osvestiše ove reči pune prekora. — Jaoj, starosti moja! — jeknu siromah. — A gde ti je taj nesrećnik? — pita kmet mrko.

Petra i snahe stojahu kod ognjišta. Sinovi, Stanoje i Petar, nešto baratahu u avliji. dečica, koja ne mogahu pojmiti ove teške muke, igrahu se u sobi... On priđe ognjištu, uze trupac i sede pa svoje mesto. U glavi mu je vrilo kao u loncu...

jedno mi unuče bolesno... Pa... pa sam došao da te zovem da čitaš molitvu... Jedva izgovori ove reči... Zagrcnu se. — Dobro, doći ću! — reče popa suvo.

Sad znaš sve!... Kuni me, ubij me, drukčije biti ne može!... Ove reči, ovi pogledi tvrdili su da će samo tako biti kako ona kaže.

Dučić, Jovan - PESME

Prenula se naglo sva dvorana ova: Svak oseti da je tude u samoći Gladijator jedan umro ove noći, Mlad, srušen, i ranjen već dvaest vekova. ZAŠTO?

Nešto što vapi nama Oduvek i bez moći, Na daljnjim obalama Umreće ove noći. ČEKANjE Dugo se u potoku kupa Jutarnja zvezda; već zâri, A svud još strašna, i glupa, I nema apatija stvari.

SLUTNjE Taj zamor bez sna i bez pomoći, Bez želje za pir i za lovore: U ove moje gorke ponoći Sve slutnje dođu da progovore.

A noću nebu zavihori, Kad zna da bolno sve zanemlje — I zvezdama po svu noć zbori Gorke samoće ove zemlje. VETAR Prenu se kao ptić u džbunu Plašljivi prvi dah i struja; No tek što siđe brdo, grunu, I oglasi se sav

EKSTAZA Ostaće daleko za mnom ovi puti, Nestaće i ove suze kud i druge, Ja ću nove želje u svom srcu čuti, Kao nove laste.

STIHOVI Ove mirne pesme osenčene jadom, To su eho reči što se nisu rekle, Tuge što je rasla i umrla kradom, I suza što nisu

i bezlično, I bolna se slutnja počinje da budi: Da i osećaji stare, kao ljudi, I sve jedno drugom da je tako slično. Ove besanice nove, rastrzane, Čini mi se iste kao stari boli; I sve nove suze što maločas proli, Kô suze od juče, kô

I kuda se raspe, Kad se svako od vas zatvori i zaspe, Vaš svet od sveg veći i lakši od sene. I otkud na ove bregove, kud koje Padate, o srca, kao vihor vila, I sunčate tamna i velika krila, Bezumno pijući sve zvuke i boje.

Preko reke koja je delila ove dve zemlje razgovarahu dva čoveka: — Mi živimo u mraku a obožavamo Sunce koje neće da nas ogreje.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ah! I knjiga života poče mi se otvarati. To li je ono što mi tako pritiskuje grudi kad vidim ove ljude! Oni imaju, istina, sve i svja, pa ipak oni nemaju ništa! Oni nemaju svoga bolećega, nemaju... majke!

Kakav jedan „sistem”, kakvo „filozofisanje”! Ja hoću da pustim srcu na volju, hoću da iscedim slast iz ove tuge, hoću da mislim na nju! Jer ona je uteha i život! Eto.

On koji je doneo, kad nam je izgorela kuća, somun pod miškom, i... Iz Jocina govora jedva sam razabrao ove značajne reči: Da se kod Đorđa suši nerv od oka.

Opet ćute, samo mati čas pô useknjuje se, a ja čisto osećam kako plače. — Mitre, tako ti boga, tako ti ove naše dece, ostavi se, brate, drugovanja s đavolom. Ko se njega drži, gubi i ovaj i onaj svet.

Ostavi se, brate, tako ti ove naše nejači, proklete karte! Znaš da smo mi na našoj grbini i krvavim znojem stekli ovo krova nad glavom, pa zar da me

od... Ama šta su ti odvugle ove žigice?... Daj jednu žišku! Kapetan ga više ne slušaše. Njegove misli behu daleko: čak u Knjaževcu.

i... ne, ne može biti! Ta, ako su i Turci, nisu zverovi! On se potrlja po čelu, htevši razgnati ove misli. — Majstor je, i bogzna kako, rad bio da se oždrebi — nastavljaše Blagoje, gledajući neprestano u mesto na kome

Ne dam ja da je moja kuća ma za koje moje dete robija... Čujem da ti ove žene (on bradom pokaza put kuhine)... da ti se ove žene natresaju i pakoste! Al' ja sam ovde gospodar!

Čujem da ti ove žene (on bradom pokaza put kuhine)... da ti se ove žene natresaju i pakoste! Al' ja sam ovde gospodar! Anoka vide nešto zlobno na đedinom zbrčkanom licu.

Sve ćemo to lijepo namjestiti. Imam i ja neku crkavicu koju sam za školu odredio, a — veli — ne znam bolje prilike od ove. — Oče vladiko, starija je tvoja i pametnija od moje. Samo još da vidim šta će selo reći.

Pokunjismo se, pa ćutasmo. Preturismo još godinu dana preko glave. Kad je trebalo da dođe, pop dobi pismo da ove godine o raspustu ide gospođa kod koje je Mara u Beč, pa hoće i nju da povede.

Ja ćutah. Tumanov gledaše čas u mene čas u Maksa, onda zapita Maksa: — A šta je to menzura? — Pa eto, ove rane. Biste li pristali na moju molbu? — obrati se meni. Dođe mi užasno gadan. — Ne bih — rekoh mu i počeh da dršćem.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Već čisto čovek da ne veruje! Za jednoga od ove dvojice, i to baš, boga mi, biće za pop-Ćiru, pripovedaju da je u jednim svatovima pojeo punu jednu veškorpu krofni, i

Aj’te, deco, dosta je bilo ćeretanja, ostavite što i za sutra, — reče i prekide razgovor devojkama, a ove baš šaputale o Šaci hirurgu kako obešenjački pogleda i češlja kosu, »a sokak sve miriše od fine cigare i mirišljava

pri polasku u penziju, mislim da neće biti lepšeg venca priznanja, spletenog za sedu glavu staroga Trifuna učitelja, od ove male slike onoga što je pre njega bilo. Pre Trifuna znalo ih tek dvojica trojica da pišu.

Pošao svet na liturgiju, pa se sve šareni sokak od lepote. Čas iz ove, čas iz one kuće ispadne tek iz avlijskih vrata kita; pridruži se gomili, i gomila raste sve veća i veća što bliže

rukama marame savijene na trougao, babe marame sa zavijenom kitom bosiljka, od koje kidaju struk i daju mlâdama kad ih ove poljube u ruku a one njih u obraz, a devojke nose suncobrane držeći ih po sredini obavijene maramom da ih ne uprljaju.

Ali ove nedelje svi su išli u jednoj celji: babe da čuju, a devojke da vide novog učitelja. Samo stara grkinja Sosa, ona se nije

grkinja Sosa, ona se nije krenula u crkvu ni da čuje ni da vidi novog učitelja, nego da čuje svoje unuče Savicu, koji je ove iste godine sa dve radosti već obradovao babu; pre tri meseca je prvi put poneo gaće, i sada evo prvi put čita apostol!

— Pa, eto... vi ste ruža, duplovana ruža; a gospojica Jula je smerna ljubičica. — Uh, — huknu gđa Sida, — ove muve. »Dobro kad ne reče: cvekla!« reče u sebi gđa Persa, koja se takođe sva u uvo pretvorila.

« Ovde će, mislim, biti najzgodnije, dok gosti piju kafu i jauznuju, da malo bolje upoznam čitaoce sa obe ove devojke, — da ih, to jest, »aufirujem«.

Perso. Ta koji vam je đavo sad opet?! — pita ih pop Ćira koji je, živo razgovarajući se s pop-Spirom, tek pri kraju ove scene primetio nešto. — A šta je to sad opet?

ni poslednji put biti; a posle, i jedan i drugi pop bili su posle ručka uvek miroljubivi i dobre volje, zato su i posle ove scene produžili — k’o da ništa nije ni bilo — da piju i da se razgovaraju o ekonomiji.

— Al uveravam vas... — Verovaću, ali dajte mi prilike, dokaza i vremena. — Pa... dakle da vas ne uznemirujem ove nedelje... — A ne, ne. Sutra vas čekamo. — Dobro — reče Pera. — Dakle...

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

da prazni i popa počeo da zalazi po krajevima groblja i kad bi tad naišao na nj, on bi ga molio: — Dêdo, prepoj i ove moje...

Mitka bi tad uzalud gledao za popom i, onako pijan, molio ga, plakao, pokazivajući na te svoje grobove. — Dêdo, i ove moje...

— Dêdo, i ove moje prepoj! I posle pošto pojede sam ono što je naprosio i nudio drugima, razdavao, poslednji bi se dizao i stenjući

— čulo bi se kako ona svake subote viče ispred kapija po ulicama. — Bilje, travke, lale! — i nudi žene kad se ove iskupe oko nje rastvarajući im svoje zavežljaje, bošče pune trava, korenja, bilja. Mala, zgrčena.

Ili bi mu dolazili na um očevi gresi. Da možda nije, kad je teko imanja, kupovao i gradio ove kuće pa nepravo, na silu, kao svaki bogat što može, kome sirotom ili sirotoj zauzeo više zemlje, prisvojio kuću, plac...

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ima tri hiljade forinti srebra. Koju će sad Čekmedžijić od ove dve? Tatijana je bogatija, a Mileva je vaspitanija. Ljuba će najpre da proba bogatiju, pa ako ne ispadne za rukom, tek

— Amin, nek tako bude, mada si samo za jednu godinu od mene stariji. Činiću ove što je do volje tvoje, — reče Milivoj ponizno. — To je šarmantno, to mi se dopada!

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Jer i ove silne strasti današnjice, sve ove sitne brige obnovljenog tako zvanog normalnog života, ponova počinju da grickaju i dosađ

Jer i ove silne strasti današnjice, sve ove sitne brige obnovljenog tako zvanog normalnog života, ponova počinju da grickaju i dosađuju i ovaj život u miru gnjil je

i tajanstvenim silama, kako svom onom neuporedljivo snažnom i drhtavom strašću raste, širi se, izbija u punom besu ove neobične, ove lude zvezdane noći kad je pena i krv uzbunjivala oslepljenu maštu do pomračenja svesti i kad je atmosfera,

silama, kako svom onom neuporedljivo snažnom i drhtavom strašću raste, širi se, izbija u punom besu ove neobične, ove lude zvezdane noći kad je pena i krv uzbunjivala oslepljenu maštu do pomračenja svesti i kad je atmosfera, čudna, puna

” A tamo u drugom šatoru očajno i ludo kidao se Hristić. Ranije, u prošlim ratovima, on nije poznavao ove borbe, pa nije čak ni slutio mogućnost takvog jednog mučenja.

Pokunjeni elegantni oficiri i ravnodušna posluga ove baterije, čije su sjajne cevi ostale neogaravljena, jahali su i dalje na svojim snažnim i lepim konjima, na kojima su

Misliš li da je meni teško preći preko puta? Od ove poslednje reči do onog momenta kad se Hristić iz druge sobe vratio s brovningom u ruci prošlo je manje od munjinog bleska.

IV. U kupeu za niže oficire jednog vojničkog voza, Jurišić je imao ove saputnike: dve babe šesetih godina, jednu grozno mršavu devojku sa vratom iskrpljenim od škrofula, jednu ubrađenu,

Jure me svuda. A ja velim: sin sam ove zemlje, odavno istina u njoj ne živim, pa je pravo da joj se odužim. Svaki treba da pomaže otadžbini na svoj način, kako

Bez roditelja, od kojih je samo majku jedva upamtila, Natalija je sve svoje detinjstvo i dotadašnju mladost provala pored ove žene, koju je zvala mamom i koja je u svom životu od stvorenja istinski volela samo jedno: svoju rođenu sestričinu

I tako, posle svakog prelaza, dok je ona životinja sa začuđeno-žalosnim pogledom drhtala s one strane, s ove ovamo, odahnuli gledaoci spremali su se za novu napregnutu strepnju.

I tako su prolazili časovi. Ali na jedanput oto podne vatra stade slabiti s ove strane i halakanje onih na visu gubilo se sve više na suprotnoj strani.

Afrika

Inače, sve su ove žene strahovito brbljive, uočljive, goropadne. Moj prijatelj govori sa njima bambara, što je jezik sudanski, ali koji, kao

Oni ne dolaze da vide brod, no se zabavljaju po pučini kružeći jedan kraj drugog, kao ove ptice nad nama. Dogledima vidimo da su široke drvene stepenice, kojima se silazi do kratkih molova podignutih na

„I vi se čudite, kažu mi, što su crnci tako veseli. Evo da ne moraju ni prstom mrdnuti da bi pomogli da ove rađaju, grane im daju hleb, čokoladu, šećer, mleko, voće i cveće koje je hrana za oči!

Ženske glave uistinu neopisano lepe, duge, fine, sanjalačke, devičanske. Reklo bi se da su ove mlade drugarice Apolonijevaca u stvari stanovnice Antila.

Crnac koji vesla treperi ispred nas, čas naduvavan, čas splašnjavan, usred ove gasne lupe. Osećam zadovoljstvo i nesvesno što mi je pola grama kinina u organizmu.

Reka tamna kao opal, sklapa iza nas i rasklapa pred nama svoje ogromno visoke i guste šume koje je okivaju. Ove su šume ipak prohodnije od onih jučerašnjih; lepota njinog rastinja je nežnija, više pesnička.

Stanovnici su, kao u kratke toge, drapirani u četvrtaste marame od tanke indigo materije sa ljubičastim šarama. Ove marame, divnih ugasitih, a ipak veselih boja, koje toplo ukrašuju njinu mrku kožu, tako su lake da njini meki nabori

Opojni miris zelenila, tropskog cvetanja, svežine i senki obavija ove kućice. Trava je meka, neugažena, a nevidljive ptice dozivaju se nad njom strasno.

Oni su tako vertikalno preda mnom a tako smanjeni u perspektivi, da liče na ove obojene guštere što silaze na sve strane niz pleteni zid kraj mene.

Kad se ritam ubrza oni se okrenu jedno drugom, obuhvate i ponesu taj pokret u krug. Ove proste figure, koje bi raščlanjene predstavljale igranje dva koraka s jedne i dva koraka s druge strane, ponavljale su se

Sa ovog se spuštaju tanke duge žilice koje čim se dokopaju zemlje puštaju u nju koren. U toku vekova ove žilice se pretvaraju u debele snažne stubove koji svuda u krug oko stabla održavaju džinovski krov od gustog granja.

Južni Krst koso je poboden iznad šume. Moj drugi boj, Muri, divan mladić, fetišist, neraspoložen je zbog ove posete plemenima Jakobar, Djere i Abe.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JUCA: Šta? Zar sam se ja udala da mu gledim ove zidove i da me s burazi rani? Moja draga, kad nemam muža po volji, bar da se po volji nosim.

Ajdete, kir Janja, u varošku kuću. JANjA: O, talas ego! Ajde da vam dam ove fališne banke za mirazu. MIŠIĆ: da ja odgovaram? JANjA: Ama, vi ste čoveku učenu. (Izvadi banke, pa mu trpa u džep.

JANjA: E kala, kala, samo da ne idimo u magistratu. MIŠIĆ: Nećemo ići. No poklanjate li vi nama ove banke i obligaciju jamačno? JANjA: U! Gospodin notarius, skupo vreme! MIŠIĆ: Ja mogu vašu gospodičnu kćer i ne uzeti.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Život ovde ima da se uredi prema pameti, prema redu koji u Crkvi vlada, a naročito ima da se isuše ove mnoge bare i močvare.

Doći će vreme, kad će se, u Beču, kajati, da su ove nevine ljude oterali u Rosiju. Vi stalno izmišljate neke konce da, po koncu, poravnate njihove šorove i sela.

Bio bi to konjički polk, nimalo gori od Harahovih kirasira. Nije pravo da ove ljude, ni krive ni dužne, terate sa njihovih ognjišta. Ali, vi, tamo, na Dvoru, uvek ste bili velika dupeta.

Zrela je za udaju, reče, iako su joj tek ove godine uzeli učitelja, kaligrafije. A zimus je mnogo propatila, jer je preležala bolest, koja se zove impetigo.

Isakovič joj je bio prijatan gost i ona mu je pričala, kako im je grof dao samo ove prostorije, koje imaju prozore u avliju i štalu, ali su ujutru u hladovini. Sunce ga neće rano buditi.

Škrgutao je zubima. Činilo mu se da se sa svojom mrtvom ženom, zbog ove upaljenice zauvek rastaje, da je nikad više neće, ni u snu, moći videti.

Razlika je dabogme bila velika, između onog zatvora u Temišvaru, u podrumu, u memli, sa pacovima i miševima, i ove sobe, u ogledalima, i orahovini, ali je unutrašnji smisao bio isti.

Da nije njemu do Rosije stalo, nego da u Črnoj Gori, što pre, on, zameni Savu? A ove svoje rođake, eto, ostavlja u lazaretu.

Pomisli da je razlika velika između ove zemlje, gde ubijaju srnu, i Srema, gde se to još plaća glavom, ako se ne umilostivi, nekako, njegova, grofovska

Pa je, zatim, ućutao. Brže‑bolje dodade, da mu je Volkov rekao da će, možda, moći videti caricu, u Rosiji, koja ove godine ulepšava svojim prisustvom Moskvu, a stanuje u dvorcu, koji se zove Golovin. „Kud li ta imena nađu?

Neka kažu Petru da je on, sve, što se reklo, već zaboravio, i da će, sutra, ove, što se dogodilo, smatrati kao neki san, nedostojan da ga se sećaju.

Božič će otići. Tekla nije u kući. Njima bi, ove jeseni, moglo biti, tako lepo! Sve bi se to, međutim, bilo, možda, dobro svršilo, da ona ne pomenu taj nakit koji će

Teodosije - ŽITIJA

Gore, govoreći: „Pošto stvar nije obična kada se ovo traži, prosim i toplo molim tvoju prepodobnost, nemoj prezreti ove molbe.

ga da se s večeri počnu jutarnje pesme i da se načini veliki pir da iguman počasti vojvodu s blagorodnima, a mladić je ove i sam svojim rukama služio i veselio.

Kakvo su vam oni zlo učinili? Ako li mene tražite, evo me gde sam. Sada sam zauzet, ujutru ćete me videti, a ove ostavite! Kada oni ovo čuše, strahom i stidom obuzeti ne znađahu šta da odgovore.

Uzevši moju poznatu rizu i vlasi glave moje, vratite se u miru kući i ove znake predajte roditeljima i braći mojoj da vam poveruju da ste me živa našli, i to Božjom blagodaću kao inoka: Sava je

Kakvim li svetlim odeždama nas da obuku kada su sami u žalosnim i mračnim odeždama? O, pira noći ove, puna veselja a ujedno i prevare, makar se i kaže: „I odobri lukavstvo, prevaru“ kojom Jakov prevari Isava, uzevši

Kako ga ne vezasmo uzama, kao što nam je i zapoveđeno, pa bismo se oslobodili ove smrtne žalosti? Šta sada da učinimo? Kako da se javimo gospodaru našem?

I svi postadoše iskusni inoci, tako da su se oni koji su s njima bili divili i govorili: — Hodite i vidite ove novoblagočastive, kako u ljubavi prema Bogu vatrenije prednjače starijima!

Bog proslavi svoga ugodnika, da ovo i zapadnima istinito objave, i što opet ugledaju na zapadu u srpskoj zemlji kada ove dođu, i ova čudesa došavši kući objaviće istočnima, i Bog, slavljen od sviju jednoglasno u svetim savetima svojim, uvek

Slava ti za sve, dobri Gospodine, jer ljude od nas odvede, anđelima da ih učiniš, i opet si ove poslao k nama po svojoj dobroti.

Sa kadionicama i blagouhanim mirisima vazduh ispunjavajući, ove primahu, psalme i prikladne pesme za spomen prepodobnoga oca pojući, sa suzama i radošću klanjajući se, sa ljubavlju

Nadajući se tvojoj dobroti, sabrah ove istočne i zapadne ljude, i kao što se u tebe uzdah, Gospode, da se ne postidim!

kao u Svetoj Gori najpre u tuđim krajevima, tako sada i među vama, decom njegovom, u zemlji naroda svojeg, kome će i od ove male slave dati veću kada prilikom vaskrsenja bude davao nagradu, uvera vajući nas time Bog da i mi, videvši od Boga

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Za istraživanje ove vrste potrebno je duboko poznavanje naroda i njegovih etničkih grupa. Zbog toga ću dati samo klasifikaciju Južnih

Drugi su spoljašnji znaci ove promene: različni oblici kuća i zgrada, razlike u svakidašnjem načinu života itd. Iako su često posledica spoljašnjih

Ali ne primajući ove zaključke, a priori i suviše šematizovane, ipak ne možemo usvojiti, da su antropološke osobine bez ikakvih uticaja na

Izgleda da ove nijanse određuju neki broj unutrašnjih promena, koje čine osnovu raznim osećanjima i raznim psihičkim težnjama.

Ova osećanja, gotovo nesvesna, često su uzrok raznolikog načina mišljenja i delanja. Dosad se nije uspelo da se ove nijanse pohvataju sa dovoljno tačnosti.

Slovenski lingvisti su prvi grupisali ove narode pod imenom Južnih Slovena nasuprot drugim slovenskim narodima, Istočnim i Zapadnim Slovenima.

Južnih Slovena, iako ovi narodi, na Poluostrvu i van njega, stanuju u oblastima vrlo raznovrsnih geografskih prilika. Ove sličnosti padaju utoliko više u oči, ukoliko je istorija ovih plemena bila različna a razvitak svakoga od njih potpuno

A čakavski je dijalekat spao na red lokalnih govora. Tako su, dakle, ove dijalekatske razlike beznačajne. Osim toga one ne odgovaraju tačno podeli na Slovence, Hrvate i Srbe.

SrboHrvati se još odlikuju i bogatom maštom, zanosom i oduševljenjem, ukratko: jako izraženim idealizmom. Ove jezične i psihičke srodnosti i mnoge druge koje su zapretane tinjale u južnoslovenskim plemenima jednog su dana

Kulturne razlike između ove dve grupe znatno su se ublažile. Ono što je doprinelo da ih još više ujedini i počne stapati, bile su zajedničke

Počevši od ove epohe ostvarilo se jedinstvo u jeziku i književnosti kod SrboHrvata i srpsko-hrvatski jezik i književnost počeli su se

Hrvatski Sabor u Zagrebu i Srpska skupština u Karlovcima proklamovaše narodno jedinstvo. Otada su se ove težnje neprekidno manifestovale svakom novom prilikom.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Treba zato da udružimo snage i da smislimo kako ćemo iz ove nevolje izvući glavu i repove. U srećki broj osam stoji proročanstvo: „Nevolja će združiti mačku i miša“ — reče Miš

— Au-vau, prekidajte smijeh, pogiboh od ove tuče — zapomaga on trčeći oko stabla. Čuvši ovaj tutanj od prezrelih krušaka, jedan stari miš pomoli glavu iz svoje

mišju rupu i reče mi: — Prijatelju Tošo, idem da vidim ko ima unutra, a ti pogledaj da li je Šarov ostao živ poslije ove tuče od krušaka. Prorok se izgubi u onoj rupi, a ja krenuh do Šarova.

Moje orahove cipele klizile su niz drvo kao po ledu. Otkad sam dobio ove proklete cipele, čitav svijet uopšte postao je klizav i nesiguran.

Njegova žena uze da me brani. — Nemoj da ga biješ. On je čitavu noć lovio miševe, zato je i lupao. Skini mu ove cipele, pa više neće biti buke. — A on će onda pravo na slaninu! — lukavo zaškilji Brko.

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

AKO VIDITE AŽDAJU Ako vidite aždaju da sedi u travi sa prstom na slepom oku, znajte da su u njenoj glavi ove misli u toku: BAŠ ME UŽASNO G BAŠ ME UŽASNO GR BAŠ ME UŽASNO GRIZE, ZAŠTO ME LUDI M ZAŠTO ME LjUDI MR ZAŠTO ME

Nušić, Branislav - POKOJNIK

? PAVLE: Nemojte ni jedan, ne treba mi! Neću ni jednu maramicu da iznesem iz ove kuće... Ne treba mi! MARIJA: Kako gospodin želi. PAVLE: Ne treba mi ništa. Idite, zvaću vas! MARIJA (odlazi).

RINA (pokazuje na sto): Skupite ovo. Slušajte, Ana, ubuduće nećete stavljati više ove srebrne kašičice. Daćete posrebrene iz malog kredenca. ANA: Da, znam!

VUKICA: Brige, brige, pa ti ih imaš uvek. SPASOJE: Da, imam ih, al' ovo su, kako da kažem, izuzetne brige. Tiču se ove naše konzorcije.

ste me, jer je sud bio u zabludi da sam mrtav, a pošto sam ja živ, pada samo sobom to nasleđe i vi ćete se iseliti iz ove kuće i predati mi je kao i sva ostala imanja. SPASOJE: Gle, molim te!

ANTA (češe se): O, majku mu, baš mi se ne ide u 'apsu. SPASOJE: Ne ide se ni meni, prijatelju! Misliš ti to je tako: ove godine idem u Karlsbad, ove godine idem na Bled, a ove godine idem u 'aps. Ne ide se ni meni!

SPASOJE: Ne ide se ni meni, prijatelju! Misliš ti to je tako: ove godine idem u Karlsbad, ove godine idem na Bled, a ove godine idem u 'aps. Ne ide se ni meni! ANTA: Pa dobro, šta ćemo sad?

SPASOJE: Ne ide se ni meni, prijatelju! Misliš ti to je tako: ove godine idem u Karlsbad, ove godine idem na Bled, a ove godine idem u 'aps. Ne ide se ni meni! ANTA: Pa dobro, šta ćemo sad? SPASOJE: Imamo, boga mi, da zapnemo.

SPASOJE: Nemojte ih ostavljati tamo, palo bi u oči. Neka uđu u moje dvorište, a vi ćete otići u sobu do ove i čekati dok vas ne pozovem. Onoga za koga vam ja garantujem nemojte uznemiravati. Inače... već znate.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

šta nije ništa naročito, a ona reče da se pre dva dana opkladila s Vesnom i još jednom drugaricom da će se poljubiti ove nedelje. Ja sam naišao baš na vreme. Nisam izgubio ništa i nemam prava da se ljutim. - Misliš?

Sada znam da postoje, da su postojale i da će postojati tajne ove i one kuće i da ja tu ništa ne mogu da izmenim. - Nema mnogo toga da se priča, mama. Bacio sam knjigu.

” - zaricao se neki bivši trećeškolac na koricama istorije. „Bože, kad bih samo mogla da naučim sve ove proklete tangense i kotangense!

On ima običaj da uveče prebroji patke, prasice i živinu, ali još nije primetila da broji i decu. Možda ih je ove večeri prebrojao? Ili mu je neka od snaha rekla da se ona skita s nekim riđokosim klipanom po nasipu.

Krv me je sopstvena izdavala pri pomisli na crvenu mrlju koja se penjala niz nasip. Kad se razdani, kad nestane ove šašave mesečine, to će proći, tešio sam se. Prestaćeš da misliš na tog čoveka.

- Ocene muškaraca u tim godinama nikada nisu nešto izuzetno. Danas, sa ove tačke gledišta, ja mislim da je to pitanje hormona...

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Stvar sasvim prosta. Sad ću kupiti lađarske konje koji su već sasvim iznemogli, i to za bagatelu. Pa onda ove konje ću lečiti i izlečene prodavati.

No ako opet bude bal u U., onda će doći da malo poigra kotiljon sa „fiškalom”. Gospođa Matilda na ove zadnje reči nasmeši se, pogleda na frajla-Lujzu i Šamiku. Frajla Lujza se zarumeni.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Zamišljao ga je, hteo je da ga zamisli kraj ove žene, ali uzalud; nije bio tu. Čak i ta deca za koju je znao da su tu, negde, iza zida, pa plaču i dreče, bude se u

Ipak, da je Vuk Isakovič bio kod kuće, on se ne bi bio gadio nje. Ova toplota proleća i ove vode setile bi ga njene mladosti. Iako je sva žuta, ružna, zbabana, njemu bi još uvek bila lepa.

Očekujući da dođu Francuzi, o kojima se govorilo naročito među ženskim svetom, mnogi potrčaše da vide i ove, za koje mišljahu da će uskoro bežati tučeni i osramoćeni.

Klonio se da joj ne mora gledati u lice i da joj ne mora stati blizu. Razlika između one koje se sećao i ove sad, beše tako užasna, da je celo veče išao po dvorani razrogačenih očiju i kao bezuman, očajan što je i ovo morao da

Čudio se tom iznenadnom pucanju i divio se, da ga opaziše. Onako mamuran, kivan, kao malopre na ove, ustade da vidi te druge, sa one strane reke, i opsova im, u sebi, dete francusko.

Živeti po svojoj volji, bez ove strašne zbrke, idući za svojim životom, za koji se i rodio. Idući nečem vanrednom, što je kao nebo osećao da sve

Iz Zemuna, čim se vrati, obeća da će im poslati puna kola ikona, lepših nego ove po svodu, a što se tiče zvonika, koji pogleda prezrivo, u dnu dvorišta, zvonik u njegovom naselju je viši, od većih

i ostane sam, biti sasvim na obali bezumlja, na granici ludila, isto tako neizbežno, kao što beše stigao na obalu ove reke. O vojsci više nije hteo ni da čuje.

Otići nekud i živeti bezbrižno, odvesti i ove ljude, da žive negde lako i prijatno, činilo se Vuku Isakoviču tako moguće.

Živeti po svojoj volji, bez ove strašne zbrke, idući za svojim životom, za koji se beše rodio. Idući nečem vanrednom, što je, kao i nebo, osećao da

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

“¹⁹ Nekada ove ljubavne čini liče na prave vešto postavljene zamke u koje momak, i ne sluteći, upada. Tako, recimo, „na Veliki petak

za plotom kleči, od srca ječi, crko puko dok k meni ne došao.“ Ove snažne reči, koje devojka sa strašću izgovara, veruje se, ne mogu ostati bez efekta — dragi koji za nju ne mari mora

¹⁷ U Crnoj Gori mladu, pri ulasku u njen novi dom, posipaju žitom „da bi unela dobar plod“.¹⁸ Da je smisao ove magijske radnje zbilja taj da se mladencima obezbedi porod, najjasnije se vidi iz nekih upražnjavanja tog običaja gde se u

²⁴ To isto čine i nerotkinje u drugim krajevima: na primer, u Gornjoj Pčinji ove žene dolaze na Vražji kamen — tu se provlače kroz šupalj kamen, ostavljajući na njemu neki prilog (vunu, čarape i sl.).

U Zaplanju, recimo, muž i žena koji sumnjaju da nemaju dece zbog vradžbina podmetnutih na svadbi, da bi sa sebe skinuli ove čini, kupaju se u vodi u kojoj se nalazi raskovnik, biljka poznata po tome što može da rasturi, raskuje mađije.

Ovi delovi životinja simboli su plodnosti i promene, a same ove životinjice su gotovo univerzalni simboli male dece i javljaju se u mitovima, bajkama i snovima.

kao i dugotrajnim očajanjem zbog krajnje nepovoljnog položaja u kojem se nalazi, predstavljaju snažne motive koji pokreću ove prezrene i maltretirane žene da poveruju u efikasnost magijskih postupaka za plodnost.

jednom takvom magijskom obredu žena opere svoju suknju i košulju, a onda okupa petlića u toj vodi, izgovarajući tri puta ove reči: „Ove godine okupala petlića, a dogodine sinčića!

magijskom obredu žena opere svoju suknju i košulju, a onda okupa petlića u toj vodi, izgovarajući tri puta ove reči: „Ove godine okupala petlića, a dogodine sinčića!“ Ista životinja koristi se i u obredu zabeleženom u boljevačkom srezu.

Prvo, ove obrede možemo, u zavisnosti od toga kada se vrše, podeliti u dve grupe: one pre i one posle porođaja. Drugo, u zavisnos

U okviru ove prve grupe običaja i postupaka izdvaja se jedan drukčiji postupak u kojem nije osnovno prebrojavanje, već vršenje

Jedan od najboljih primera ove vrste postupaka jeste gašenje i ponovno paljenje ugljevlja (zabeleženo u Ibru). Pred venčanje nevesta izvadi iz ognja

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Povezane međusobno žicom, ove tetke današnjih televizijskih antena imale su zadatak da premreže nebo i uhvate glasove vetra, kad nalete iznad krovova.

Kako je sve to brzo prošlo! Od onog prvog smušenog poljupca u vašoj kapiji do ove umorne dame kojoj je potrebno sve više stvari da bi bila, neću da kažem srećna makar samo zadovoljna!

Bio je duboko uveren da je svet svakako potpuno poludeo kada uzima ozbiljno ove smešne naprave naterujući razumne ljude da ih ko zna zbog čega preskaču ili se vešaju o njih.

nećemo stići, ni ja niti ko drugi, tamo iza ivice horizonta, ispod duge u zemlji beskraja, čekaće nas strpljivo kao smrt ove iste mudre kornjače iz postojbine hercega koje smo davno ostavili iza sebe, zaneseni sujetom.

osvete i uživanja zbog pravedne kazne, koja, eto, najzad stiže i ove ohole, domaločas nepovredive izabranike sreće. Zaprašti šljunak ispod točkova, zacvile kočnice, a pozdrave im ispuni

Ako sam u srednjim godinama, to znači da sam bolju polovinu već potrošio, a da nisam ni primetio da je bila bolja od ove što mi je preostala? Ako je, opet, ono bila bolja polovina, kakva li je tek ova koju živim?

Tek kad dođe do razvoda, sredovečni muškarac saznaje s kim je živeo sve ove godine. Njegova rođena žena, od koje je očekivao ne razumevanje, ali makar evropsko ponašanje, pretvara se preko noći u

Ali, kada se vrate u gledalište da vide drugi čin, suze se slivaju niz njeno lepo lice: —Pa ti poznaješ samo ove zločeste! Princ te nije ni pogledao! Tako Maki saznaje da je počinio kobnu grešku, jer je nije upoznao sa kraljevićem.

odade priznanje kelneru, a zatim objasni Azri razliku između potočne i kalifornijske pastrmke koja nema pege. — Ove naše iz brda mnogo su ukusnije! Stvarno, šta je sa Tap-Tapikom? —Udala se... Ima dvoje dece. —Još je onako lepa?

— Kud gledaš tamo? Biće ti đavo kriv kad budem posle propitivao! Staviti sneg u masu i ovlaš izmešati. Od ove mase, šta? Pržiti na maslu debele palačinke (ne mlataraj tom tavom, dete, ne igraš ping-pong!

ograđuju Lazića do, gosti se pitaju šta je nagnalo njihovu Ružu da ostavi sve ovo bogatstvo i lepotu i ode daleko od ove srećne doline, svoje krvi i rođaka, koji svi pomalo liče na nju (naročito oni sasvim mali), šta ju je nateralo da se

neka vrsta paralisanosti dubinom ponora koji se, verovatno, pred njima otkrivao kada bi sasvim izbliza ugledali ove iste oči kakve je imao i njen mučitelj, s odsutno svirepom mrenom, kroz koju nije mogao da se probije tračak ni logike

Matavulj, Simo - USKOK

ih goropadno; govoraše talijanski, izgovarajući riječi užasnim njemačkim akcentom: — No, vi, podesta, sakrrr, pitajte ove pod bedemom, tu vašu braću Morlake, u vašem jeziku, zašto su se skupili prije propisanog časa kad se grad otvara?

A i narod se ostrvio ove beskrajne rati! A pripomogoše ove dvije gladne godine! A, bješe nješto i kičeljistva, zbog bojeva, zbog toga, koje se

A i narod se ostrvio ove beskrajne rati! A pripomogoše ove dvije gladne godine! A, bješe nješto i kičeljistva, zbog bojeva, zbog toga, koje se pleme i bratstvo bolje podnijelo, to

— Bogami, radije bih se navezla na debelo more, da mi se nagledat’ svijeta, no što bih se banicom nazvala na ove krajeve! — A, jado, imâ bi i svijet da se česa nagleda, kad bi tebe gledâ! — povrnu Kićun.

Rako prihvati: — Daj bože! E mi nije milo gledati samo bijelu kapicu na Lovćenu, kâ lani i onomlani i ove godine do danas, no mi ga je milo vidjeti cijela u bijelo obučena na Božić; tadaj mi se čini kao da blagosilja!

Kako se ono zovu, Krcune? — A ima, čoče, mnogo i Srbalja u ćesarovinu. Oni daju ćesaru najbolju vojsku! Viđeste li ove Ličane u Kotoru! Kakvi zorni ljuđi, kakvi lijepi Srblji!

— Ne, grof sam. — E, pa dobro ni došâ, ko si da si. Ko nam na vjeru dolazi, oni čas naš je! Koga nevolja prićera u ove litice, s njim, vaistinu, dijelimo koru hljeba i čuvamo mu glavu koliko i svoju!

— Moj materinski jezik dosta je sličan vašemu, a vaš sam prilično naučio za ove dvije godine otkad sam s vašim ljudima, Graničarima. Samo se ne mogu odmah sjetiti svake riječi!

Znam samo e te je viteška nevolja prignala da bježiš u ove naše jadne krševe! Lasno ti neće biti, sinko, ali, božja ti vjera, bojati se nećeš nikoga, osim boga, niti će ti ko

— Vaistinu to da jednako žalim, što me ne povedoše na Vranceza! Zar ne bi ljepše bilo da sam poginuo ove vojne, no da čekam smrt u pepeljaku, kao baba česova!?

Ali to bi dugo bilo! I sad, bratikoviću si ga moj krasni i đetiću moj lijepi, za ove trideset i tri ili i četiri godine, otkad se ovaj vladika zavladičio, osim ovijeh pošljednjijeh godina, bio sam ti vazda

— To je bilo, velite, u jesen godine... Koje? — zapita Janko. — Evo je minulo ove jeseni ravno devet godina — reče knez. — Je li, pope? — Biće tako! — Dakle, šeste — prihvati Janko.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

U raspravama o dečjoj književnosti, onima koje su dostupne našem čitaocu, najčešće se prikazuju vidovi upotrebe ove vrste književnih dela. O samoj pojavi, o njenim unutrašnjim zakonitostima i uslovnostima, malo se i nerado govori.

Tako se, na samom početku, ukrštaju vaspitna namera i ilustracija, dve neizbežne spoljne odlike ove vrste knjiga. Ilustratori će dečju knjigu obogatiti, i, nadahnuti njome, otkriti nove mogućnosti likovnog izraza; zamisli

Pedagozi su, inače, od početka nastojali da ove neuhvatljive pesničke besposlice korisno usmere i upotrebe. Najveće teškoće javile su se pri pokušajima da se deci,

Dečja književnost je, u ovom času, našla jedan od prečih puteva koji vodi ka tom cilju. NAIVNA PESMA I Okvir ove rasprave jeste dečja pesma i kritika dečje pesme — tema koja se često oživljava u našim publikacijama, a da se stvari,

Cilj ove raspravice je da pokaže posebnost stvaralačkog procesa u kojem dečja pesma nastaje, i da, tako, ukaže na neke pogodbe

Oštrina ove primedbe može se ublažiti podsećanjem da je dečje emotivno i duševno iskustvo osnova od koje smo svi pošli, te da, i

Zatim se, u vezi sa opštim društvenim i intelektualnim napretkom naše sredine, digla povika na ove nedarovite sirotane. „Dosta nam je maca, meca, kuca i zeka!

Ono što je dečje u čoveku, u prirodi, u stvarima rečima — nezamenljiva je stvarnost ove poezije. Reč je o posebnom sklopu odnosa i veza, o naročito izabranoj visini mišljenja i osećanja — sklopu svedenom i

Kako stoji stvar kod pesnika inače, tj. na koji se način ove težnje ostvaruju u ozbiljnoj poeziji? Jer svi valjani pesnici nisu, istovremeno, i dečji pesnici. Zašto?

To su neke od neveselih okolnosti koje su pogodovale razvitku ove neobične podvrste književnog iskazivanja. Odraslima je lažna književnost potrebna iz jednih razloga; deci se nameće iz

Obično se kaže kako ove knjige treba da podstiču dečju maštu, da produbljuju dečju osećajnost i snagu doživljavanja. Da kod dece razvijaju ljubav

To nije problem samo ove Vučove poeme; i kod drugih pesnika, koji nastoje da deci govore o ljubavi, o roditeljskim osećanjima, o domovini, itd.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

osvojili Srem, Banat i Bačku, a u privilegijama jasno stoji da sve zemlje koje Srblji zadobiju, za sebe zadrže; dakle, ove su zemlje naše. GAVRILOVIĆ: Kako naše?

ŠERBULIĆ: To je zaista najbezbožnije djelo što su mogli učiniti. LEPRŠIĆ: Ove su Novosađani nasred pijace spalili. SMRDIĆ: Pravo su imali. NANČIKA: Ja čujem da je na više mesta to učinjeno.

GAVRILOVIĆ: Može biti. Ja držim sreću narodnu u jeziku i zakonu, u veličini i napretku, a ne u kokardama i bojama. Ove, kako su najpre izabrali, tako se mogu sutra promeniti, pa niko neće osetiti nikakvu štetu.

I sama sam počela jedan spjev, tako me je voshitilo... Koji hoće da predstavi sebi užasnost ove bitke, mora u umu voobraziti ceo predel. (Izvadi kredu i počne po astalu šarati.

ZELENIĆKA: Gledajte, kako ovi šančevi idu siksak. Ovde su namešteni topovi, ovde, i ovde. S ove je strane rit i blato. GAVRILOVIĆ: Jelte, molim, je li gospodin Žutilov kod kuće? NANČIKA: Nije.

Dalje, mnogi nose brade. Kad je Srbin nosio bradu? To je za honvide. Dakle, i ove treba privući. NANČIKA: Ali gdikom baš lepo stoji brada. SMRDIĆ: U vojvodini stoji lepo što je narodno. 4.

ŠERBULIĆ: Vama je bolje jer ove godine niste mogli trgovati ni profitirati po vašem običaju. Narod tako ne govori. GAVRILOVIĆ: Ja vidim narod pišti

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Ovde je pisano slobodnije, i za publiku već upućenu u književnost. Između školskog i ovog izdanja ove knjige isti je odnos kao između izdanja u Larusovoj zbirci, lіvre de l̒Elève i livre du Oaître.

Pored običnog izdanja ima i jedno bolje izdanje ove knjige, na finoj hartiji, sa vrlo lepim bakrorezima i dobrim kartama, i sa posvetom Katarini II i potpisom pisca.

«. Obradović je video praktičan prosvetiteljski cilj ove knjige i oduševljeno je hvalio što će »ne samo sadašnjemu nego i buduštim redovom otvarati oči razumjenija i milione njima

Milutinović pišući ove drame nije imao uzora u srpskoj književnosti, niti su mu bili poznati uzori stranih književnosti, i sam je, povodom

On je tvrdio da je ove narodne pesme »čisto i verno« beležio »iz ustah kazatelja«, ali sva je prilika da je popravljao, doterivao i unosio

O vrednosti ove zbirke postoje razna mišljenja: dok jedni, kao na primer Jagić, tvrde da je to slab i nesiguran posao, pun neveština i

Milutinovića on je pevao: Ja sam tebi mnogo dužan — dužnosti su ove svete, Ka oltaru priznanosti64 neka vječno one lete.

i 1831, Saborъ istine i nauke doživeo je dva izdanja (Beograd, 1832. i 1866). Od Stejića su ostale još ove knjige: Ogledi umne nauke (Budim, 1836), Novый prilogъ za duševnu zabavu (Novi Sad, 1836), Antropologія ili nauka o

Sa stihovima se od 1837. stalno javljao po časopisima i almanasima. U zasebnim knjigama izdao je ove pesničke pokušaje: Tri pobratima (Beograd, 1844), Pesme, dve knjige (Beograd, 1849.

Kad bi trebalo naći za ove pesme kakvu analogiju ili sliku, ja bih ih uporedio s onim istočnjačkim sabljama dimiskijama, čija oštrica seče glave, a

Da mi nije bilo ove moje štule, ja bih odavna već poginuo bio od Turaka, kao što su sila drugijeh mojih vršnjaka, a ovako me štula moja

Jezik ove knjige bio je mnogo čistiji, i Kopitar i Karadžić smatrali su Narodnu srbsku pъsnaricu od 1815. za »prvu knjigu srpsku«,

Milićević, Vuk - Bespuće

drsko i izvidnički kroz sobe, da mu ne odnese taj zamrli život, da ne donese svježine, kretanja, strujanja, bure, među ove zanijemjele zidove. Neki dan, jednom nespretnom kretnjom oborio je slučajno jednu malu sliku.

— Vi ćete skoro u Zagreb? — zapita ga ona. On ne očekivaše njezino pitanje i trže se. — U Zagreb? Ne, neću ići ove godine. To jest, ne mislim više nikako tamo odlaziti, - i bi mu neprijatno što ga ona ovo pita. — Ostajete ovdje?

Svjetlo je bilo ugašeno; valjda su već bili legli. I on se ljutio što je primio ove došljake u kuću, što su baš našli ovdje da stanuju; zar nije bilo za njih stana nigdje na drugom mjestu?

sanjivog rastanka; on razumjede zašto mu ona ne reče ništa pri odlasku i bijaše mu teško pri duši, kao da je iz ove kuće otišlo nešto što nije trebao ni smio pustiti da ode. Kunjaše čitavog dana.

Sremac, Stevan - PROZA

Posle ove svoje štampane izjave poslao je Jova i nekoliko dopisa. Ovi, istina, nisu bili štampani, ali njemu je dosta bilo i to

najinteresantniji i najglavniji deo cele pripovetke, tako glavan da su one ranije dve glave upravo izlišne, jer tek od ove treće glave i počinje prava pripovetka. Osvanu i davno željeni blagdan roždestva Hristova.

« »E, to mu je, velim mu ja, šta mu sad znam kad se nikud iz ove kože; naraf mi je, velim, takav.« — Ama, okani se gospodina! Šta si mu uz’o sad tu vazdan pričati o sebi?

Kaja trže, pa izvrnu čašu i stade je razgledati prema prozoru — a kakva si mi ti žalosna domaćica, a što ti nisi ove čaše oprala? — Kako nisam, oprala sam ih! — brani se gospoja Kaja.

struku na jedan, reći, visok stepen uzdigao u otečestvu našem, da se sada poštari mogu smatrati među prve sinove ove zemlje, a to što si ti moj prijatelj, to je jedna radost moja velika, priko«.

Kreditora kao kose na glavi, a u mene para k’o na žabi dlaka! Da uzajmiš, i ne vredi, jer što ove lole kreditorske služi pamćenje, to je jedno čudo! Najlepše mi godine, priko, propale plaćajući te proklete mjenice!

I onda kad ste mi dosad, dragi čitatelji, verovali, dopustite mi da i na kraju ove pripovečice budem tumač gospodin-Pajinih misli.

A možda mu se učinila njegova sudba vrlo slična sa sudbom ove pečenice, koja je zinula od čuda, pa ga začuđeno gleda i kao da ga čisto pita: — E, moj brate, i sopatniče moj, zar i

A sad ću da vam o drugome nečem govorim. Hoću da vas spremim za drugu školu, u koju posle ove idete, a to je: škola života. Jer vi ćete biti ljudi, građani ove izmučene zemlje, za to vas ja spremam...

Hoću da vas spremim za drugu školu, u koju posle ove idete, a to je: škola života. Jer vi ćete biti ljudi, građani ove izmučene zemlje, za to vas ja spremam... Evo, vidite ovoga brata — građanina, odnosno čiku.

U toj su se kafani pevale sve naše junačke pesme, i one starije i ove novije. A kako je sada interesovanje za Bure bilo vrlo veliko, to nije ni čudo što su se u Burskoj kafani počešće

— A natrag? — Toliko isto! — veli i spusti ruke do sedala. — A koliko ima od one »Ruske krune« do ove naše kafane? — Ne znam gde je »Ruska kruna«! — prošapta Marjan, i preblede. — Ali ja znam!

Radičević, Branko - PESME

“ Ove reči — slatke strele — Minuše mi grudi bele, Skoči mlada, njemu stigo, Digo krčag, ruku digo, Ruka drkta — krčag do

AJDUK Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.

pesmu deno Arapinu Marko vojske pobi polovinu, Te zadobi tog krvavog dana Sedamdeset oni teški rana, Gleda care ove rane ljute, Pa dukate povadio žute, Pa govori: „Ko izleči Marka, Evo njemu pljada dukata!

“ pa drž' ga za kiku, Čupaj s one, čupaj s' strane ove, Stoji glava kâ u kakve sove, Al' zaludu celi ovi trudi, Pusti detić jogunaste ćudi.

Pade nice o zemljicu crnu, Pruži ruke da se ne ubije, A da glavu divnu ne razbije, Pa upusti one muze bele, A ove ti odma šumagele! Mašiše se neba i oblaka, A on osta kao klada kaka.

Glednu ovoj, glednu onoj strani, Svud se penje jer ništa ne brani. Samo s ove, a sa strane naše Krš i šuma na putu stajaše, Sve kamenjak do kamenjaka, Grm do grma, trnjak do trnjaka, Trnje grma

ritinu, Pa otuda na neku lužinu, Pa lužinom pođo unapreda, I sred luga namastir ugleda, Lep li beše sred lužine ove, Al' sad ne znam kakôno se zove.

Kaži bratu ako si devojka I ljudska te odojila dojka, Kaži bratu, ol' devojka bila, Oli čarne ove gore vila, Jera čuda, veruj mi, takoga Još ne videh za života svoga, Pa oli si iz gorice vila, Ol' te barem vila

“ Tako junak, a devojka zače: „Bogom brate, neznani junače, Ni sam, brate, ove gore vila, Ni me vila mladu odojila.

čeka, No, junače, ti si iz daleka, Jera misliš, kâ što reče amo, Da ovdena žive zverke samo, A ne znadeš sred ove gorice Bele dvora Rajka Žeravice.

Tu na bregu tije reke, Sred travice ove meke, Padaj, telo, pa s' odmori, Dok zorica ne zazori.“ Tako putnik trudan reče, Al' kako je pusto veče, Kako l'

U puške jošte na čivija gledi, A ove Mile iznova naredi. — „Jer skoro, skoro, jošte ove noći... Al' Bog će nama biti u pomoći!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Može li kod ove da se samelje? — pita pajdaš burazera (bivši Švabin soldat srpskog dobrovoljca, solunca) i pokazuje mu pozadružnu snašu,

I ovo je poredovnički mlin. Sve ove novotarije moj djed Rade, kao i obično, nije ni primjećivao, nit su one upadale u njegov jednostavan i svakom otvoren

Osvijesti se tek pošto se Vuk diže da će kući i šupljim glasom objavi: — Ja više nijesam čovjek od ove države. Došlo vrijeme da se umire, pa to ti je.

— Oho-ho, ljudi, dosad smo imali vučje svece, pa vjetrene, pa ženske, pa ove, pa one, a sad, evo, stekosmo i lopovskog. Sveti Rade Lopovski, aha-ha-ha!

Sjetio se čak i brata Save i požalio „što rđa nije tu“, pa da i on vidi vajde od ove strmoglave večeri, kad se benasti stari Rade ritnuo na smrt, pa čak i na svoj besprijekorni pravednički život.

Bradonja otvori svoj nerazdvojni blok, pronađe novoustoličenog sveca i pruži ga Savi. — Evo, zamotaj ga u ove novine da ti se ne istare o taj tvoj kožuh, a i da ga ko ne vidi uz put.

Kako, zašto, pitaj boga, tek odjednom vidim da ja više nijesam ove zemlje čovjek i da su mi tijesni svi njezini zakoni. Počnem ti ja, moj mili Radane, da živim samo za svoju dušu.

šuto jare, a ti više ne znaš jesi li budan ili gledaš u snu, jesi li pri sebi ili si benast, da li si još čovjek od ove zemlje ili te već nečastivi zauzdava i uzjahuje, pa da s tobom udari poprijekim putem, tamo gdje pijevci ne pjevaju.

Čuma me pokupila ako ti gore, kod svetog Petra, ne izmoliš kakvo lijepo mjestašce čak i za ove džandarske vucare koji drže pse po selu. Sjediće oni povazdan u hladovini i češljati karte.

kliktanje rođaka, a sav sam, u stvari, obuzet uzbuđenim šapatom s nepoznatim dječakom, koji je nekad okretao ručicu ove iste mašine: „Bije li tebe mama? A znaš li načiniti gvožđa za kreje? Šta, misliš ti da se ja tebe bojim?

— Ne galami, uši mi probi. Momak se obzire lijevo-desno kao da traži kud bi iz ove tjeskobe (tijesno u kući, tijesno kraj strica, tijesno u njihovoj dolini, stijesnile ih razne vojske!

— E, tu su ti časne sestre, to ti je njihov kokošinjak. — Kokošinjak, veliš? Hm, ko će ti natjerati ove moje krajiške zavrzane da se umiješaju među časne sestre? Divljačno je to, plašljivo.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Ko da ga čujem šta kaže! Pa zar se ja nisam samo priklonila običajima ove zemlje i vere, a ko te običaje čuva, do Hasanaga?

Stranom okrenutom publici, kuća nema zida. To omogućava da se prati razgovor koji će se, u drugom delu ove slike, odvijati u Hasanaginoj sobi. u početku, askeri su odvojeni u dve grupe.

Hteo ne hteo, moram da pravim svadbu. Ko mene pita? A, umal da zaboravim! Doneh ti ove noževe. Vidiš, ovaj je s drškom od sedefa, ovaj poprskan zlatom... Umetnička izrada, nema greške...

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Čaršijom se čuje žuborenje vode što teče olukom, a na ćepencima dremaju momci i drugi besposličari. I usred ove blagote, tišine i nekog poludremeža iskrsne on, Dimitrija, iz ma koje kapije.

Čovek mlad, samac, a gospodin, pa šta će bolje? Popa je dade, a Todu već nisu ni pitali. Takav je običaj. Ove nedelje treba da bude venčanje, a sama gozba, svadba, evo već je od srede otpočela i Bog zna kad će se svršiti.

Uhvati me strah. Strah neopisan i neiskazan, strah od nečega što se u meni buđaše i svega me poražavaše... Strah od ove gluve samoće, mrtve tišine i ovog tihog žuborenja i belaskanja vode spram mesečine. Sedoh. Drhtao sam kao prut.

glasovi radenika i njihovo dozivanje, ali je sve to, opet, na mahove, raznosio još topao vetrić, koji je pirkao preko ove ravnice. Cveta beše mrtva umorna, ali se silom savlađivaše da ne zaspi.

I odjednom, usred ove blještave sjajnosti i noći, jedan jasan i tužan glas uzdiže se, zatrepta i razastre se na sve strane.

Njegov jasan glas treperaše i grotaše, uz noseći se u obasjane, bleštave visine ove tihe i sjajne noći... Da znaješ, mome, mori, da znaješ Kakva je žalba, mori, za mladost?! Ču se gde zapeva on.

— Vaistinu i s tobom, čedo moje! Ove godine majka ovako s tobom, a do godine da Bog dâ da mi ti... — I zagrcne se, te jedva ispije čašu. Ručamo.

Do police bila je uska kujna, ispod ove velika, gostinska soba. Prostrana, nameštena i uvek otvorenih vrata i prozora.

Prostrana, nameštena i uvek otvorenih vrata i prozora. Sproću ove bila je mala soba u kojoj su sedeli, spavali. Od te sobe pružao se drven, suv doksat, krevet, po kome je svagda bilo

Još zarana čovek čisto kao opijen jedva čeka da legne, kao da želi da se što više, spavajući, nadiše i nakupi ove proletnje toplote i svežine. No jedne večeri odoh. Prolazim ulicom, pa sve mrtvo.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Budi podoban neba, Gospodaru, Diko sveta, PRESVETLI CESARU! Izlij na svet previsoke dare, Podaj Bolgarom nji(h)ove boljare; TVO(J)IM Srbljem vitezove stare i Greciji njejzine Pindare.

Ne | mogu premučati ovde veliko staranje blagorodni(h) boljara moldavski(h) za vospitanije i nauku nji(h)ove dece: ne ima sad mladić u Jašu koji ne zna, osim svoga jezika, jelinski i francuski, mnogi — latinski i talijanski.

Kostić, Laza - PESME

u tebi mi oči zar? pa na meni šta još osta da naknade bude dosta za te strasti nenažar?” „Oh, kam da je za odnetak ove kose silni spletak, žela mojih neprovir! Zagrljajem da je kosim, u nedrima da je nosim, da mi bude nedromir!

muke na mene bilo, da nikog za To ne krivi svet: Jer, što je duši lomilo krilo, te joj u jeku dušilo let, sve je To s ove glave sa lude, Ѕanta Maria della Ѕalute!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Kako su ove novine veoma retke, a naročito njihovi dodaci, to je u nauci nastala mala zbrka oko prvih objavljenih narodnih pripovedak

Kao što su pjesme ugled jezika naše narodne poezije, tako će ove pripovijetke biti ugled narodnog jezika u prozi. Kao što sam pjesme štampao u različnijem narječijama, kako sam koju

Kao što sam pjesme štampao u različnijem narječijama, kako sam koju gdje dobio, tako će biti naštampane u ove pripovijetke: biće ih iz Bačke, iz Srijema, iz Srbije, iz Hercegovine, iz Boke Kotorske i t. d.

Narodnom prozom interesovali su se uglavnom folkloristi i mali broj naučnih radnika. Ove Vukove narodne pripovetke od 1853.

Stariji i srednji brat poviču: — Ne damo je ove treće ponoći, zaista moramo bar za ovu najmlađu sestru znati kud je dajemo i za koga je dajemo, da je moremo pohoditi

Carević videći da protiv ove sile ne može ništa, pođe kući no jednako mišljaše kako bi ženu svoju Baš-Čeliku oteo, dok mu najedanput padne na um što

Ovo bi žao jednome od ova dva brata i reče: — Odoh tražiti ove tri stvari, da baš ništa ne manka. I tako krene. Putujući nađe blizu nekaka jezera usred planine jednoga starca, đe

koji verno i pravično carovaše po carstvu cara Petra otvori kulu i pusti iz nje cara Petra, a kći mu tu ne bijaše. Ove je iz kule nestalo da nije ni car Petar znao kako i kuda.

Onda zmija poviče iz požara: — Čobane, zaboga, izbavi me iz ove vatre! Onda joj pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu iziđe, pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i

Zato evo ti ove šibljike, pa čim doždeneš goveda kući, udari šibljikom o krov štale, pa reci: „Prilp“ i goveda će se sva sama povezati,

Potom joj se kaže da je car od ove zemlje i upita je bi li ona pošla za njega. Ona, bogme, prista s prve, i tako je car odvede svome dvoru i oženi se njome,

A on odgovori: — Da je sve vino od ove vode, pa da je moje. Anđeo prekrsti štapom, a to mesto vode poteče vino: tu se burad opravljaju, tu se vino sipa, ljudi

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

(Isajlu) Gdi si našo ovo? ISAJLO: Ja prođo kroz knjigopečatnju, a ono puno ljudi tamo, otimaju se za ove listove i smeju se nešto.

DOKTOR: Rasprostranjuj mi pametnice mojim knjigama. MANOJLO: One sam druge davao bez novaca, oću li i ove? DOKTOR: Za dobre i poštenog srca ljude, a osobito za đace, moja je knjiga badava; a otrovani i okuženi neka plate.

STANIJA: Svinja nije pogana, zašto se jede; a konj, ko će konja jesti, kad je pogan. VELIMIR: Ostavi, Majko, ove stvari nisu za tebe. (Opet počne čitati.) STANIJA: Ja stara, pa da ne znam što je pogano, što nije.

U teater kako dođem, prvo gledim jeste li vi tu, pak ako vas nema, ja i ne pazim šta se govori. MILAN: Ja sam ove znake dovoljno primjetio, i zato imam jedno uverenje da ću srećno s vama živiti.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Treba malko da se umeriš, ti si gospođa. SULTANA: Gora sam nego sluškinja kod tebe, napustio si ove da me kaljaju od glave do noge. TRIFIĆ (gledi u Persidu): Šta ste joj radili? PERSIDA (slegne rameni).

Što mu drago, ja ću da se vozam, a ona kad dođe, neka obuče druge aljine; znam da nije spala samo na ove. Evo opet nekoga. (Navuče val.) POZORIJE 3.

(Smotri Sultanu u postelji.) A gle ove? Eto, kako nema muža kod kuće, sve je naopako. Pelo, ti valjda čekaš povojnicu? (Drma je pojako.) More, ti!

Lalić, Ivan V. - PISMO

(22. V 1989) 7 SREDOKRAĆA Na sredokraći anđela i zveri, Vidljivoj u obliku ove ploti, Nije za tebe bilo mesta, kćeri; Ti si praznina u svakoj lepoti Vrtova, mora, gradova i kula U tromom blesku

gleda ih ko mrave; u ravni okeana trasa ptice, Vršak topole, krilo vetrenjače, I značenja se tako preinače U delti ove ugnute ravnice.

Možda je bila pustoš i hladnoća, Pa zaboravom namernim se tešiš: Da mi je da ti mesto pesme ove Napišem čitak sinopsis za snove!

u saće; daljine se tanje Kao folija: iza nje je tama I vrv od zvezda neznanih, postanje Nesagledanog, crno usijanje — A s ove strane stanjene folije Pozno proleće. I magnolije. 6 U disanje si moje upevana Ko molitva u obred. Tobom dišem.

čiji spas je, Prema predanju; nestabilna vrsta Trpi spasenje, a ne zna kad čas je da pokrene se u ležištu Adam; Praotac ove zbrke, autor čija Pragreška biva uzročnikom pada u ovaj život gde sam pao i ja; Podzemni stožer Golgote, što

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

prali ti guzu i posipali je bebi-praškom da te ne peče kad se upiškiš, da su prislanjali uvo na tvoje malecke grudi, ove iste što u njih zija i vojska i civili, i slušali dišeš li? —Bogami, ona ne diše! —Diše! —Ma, ništa ne čujem!

) ispričala mi je čitava tri poglavlja ove knjige dok smo čekali zubara da nam popravi njupavce. Leti se nepozvana pojavljivala na Savi; jednostavno, zatekao bih je

Probudite me jedino u slučaju da se mala Ana vrati. Inače, ujedam! Autor GLAVA I Ana susreće pisca ove knjige i čavrlja s njim u ogromnim količinama. O hvatanju slatke ptice mladosti, o starom kečupu i pisanju bez veze.

I sad, šta je vrednije po vama? Zimnica moje bakute ili pesme ove oblajhane droplje, koje uvek počinju nečim što se baš kao njoj dešava? Kao: „Ja odlazim! Ja se penjem u nebesko plavetnilo!

nije moj sistem i možda bih i dalje do besvesti izigravala glupaču i te fazone, da nisam kao malčice nacvrcana od ove vaše skupe vinčuge (a da znate, moj matori pije onu najjeftiniju, i mnogo je bolja od ovog otmenog sirćeta, ako već

u ništa, u prah i pepeo, u dosadu, u jedan veličanstveno ogromni zev i rečenicu: „Nismo ti mi više, stara moja, za ove stvari!“ Zbog toga, slatke moje Beograđankice, prodajte što skuplje možete svoj jedini beznačajni životić!

O zakrpama na engleski način. Izvinjavajući se zbog savijanja ove rečne okuke od govorancije, što je sasvim poplavila događaje koje želim da sačuvam od zaborava, vraćam se ponovo u ono

te istu prokletu stranicu, ispunjenu od početla do kraja tucetima nepoznatih jednačina i osoba, i da crknem slušajući ove masere, disk-džokeje, pa da posle lepo pada kiša i da se ona Svetlana onesveti na sprovodu, dok se ja budem cerekala

Šifra: Dosta mi je svega, pusti me da spavam.“ Trebalo je, u stvari, da kažem: „Ja odlazim iz ove kuće!“ ali, ako već želite da znate zašto to nisam rekla, onda je to zbog toga što cela ta rečenica zvuči strašno

neka Anina razmišljanja o generaciji kokakoličara i njenim ljubavnicima, koja veoma usporavaju već ionako razvučenu radnju ove knjige pisane isključivo za zabavu čitaoca. Ni sama ne znam kako sam se našla na ulici. Krenuh potpuno nasumice.

Znala sam da baš u tom trenutku u kuhinji zaseda porodično veće. Strašno. Dole su kuljali automobili. Gledani s ove visine, ličili su na kolekciju dečjih igračaka, hoću da kažem, čovek se osećao filozofski uzvišeno i nekako iznad

Pazite samo: istorija ove krčme počinje sa prvim lekcijama iz čitanke za prvi razred gimnazije. Pisci, kao i obično bez novčanica, pronađu tako

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Jes čuo, Batiću, ja sam tebi Jelicu obećao, i ona je tvoja. Ali ako želiš da dobro živite, ne daj joj nipošto da ove vraške knjige čita. BATIĆ: Ja ću gledati da se slažem s njome. MARKO: Svuda, svuda, samo ne ovde. Slušaj moju reč.

ALEKSA: Starac, ali njegov sin... JELICA: On nije spisatelj. ALEKSA: Jošt kakvi! Znam dobro. Ove iste stihove on mi je u rukopisu čitao.

MARKO: Ja ću dati da se donese. ALEKSA: A našto? Ja ću sam ići; i tako mi je glava od ove naprasne promjene zabunjena. MARKO: Kako god vi znate. ALEKSA: Dakle, ja imam čest maj kompliment učiniti.

No kako mi je bilo kad sam kući došo i ove tantuze našao. (Prospe ú po astalu.) MARKO: Šta? MITA (tajno Aleksi): Eto ti tvoja špekulacija!

Samo mi dopustite da nam ovaj gospodin svoje baronstvo osvedoči. MARKO: Nipošto! Ja tebi lepo kažem da ideš iz ove kuće, ako misliš da ostanemo dobri prijatelji.

JELICA: Ah, i princevi putuju inkognito! ALEKSA: Zato da svršimo ove detinske stvari: Ova persona (za Mariju) uvredila me je, istina, no ja joj opraštam i želim da unapredak više

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ „Nećemo kosti, živela riba!“ Ognjena vila smeška se tužno i reče tiho u pozni sat: „I ove želje uzalud behu, vaša im svađa slomila vrat.

U rosno jutro, još nigdje sunca, on se digao rano. — Kad ove staze ostavim — kaže — sećaj se mene, vrano. Kraj reke lunja i gunđa tužno ko kasni pijan gost: — Još dok sam bio

“ — zamolim svoju maštu, a ona spremno guknu: „Kupićeš, kaže, baštu, sadićeš najbolji kupus čitave ove godine. Svi će zečevi da ti se klanjaju, da te sanjaju i da ti kažu: ,Moj gospodine!

Žito se vuče, kukuruz kruni, podzemni ambar cipom se puni. Ko se zbog ove lepote buni! MAČAK: Jesen u zlatne udara žice: debeli miši, još deblje ptice, a mesec-buca po nebu plovi, želja ti

Dobar si, zeče, dobro ti ime, ocenu spremam još ove zime, kad vidiš torbu staroga Sime. Lasta nam piše uz tugu laku, žicu joj lirsku osećam jaku, ona je pesnik u

Vidio sam na Merkuru kako biju čika-Đuru zlatnim štapom sve po turu. Šta to rade ove zloće? Čika Đura krao voće. Otresao biser s grana Merkurova jorgovana.

!“ „Kod čika-Miće kruške sam brao.“ „Šta ćemo sada, mezimče moje, vidiš li ove drugove svoje Kaži mi sada: najbolji ko je?

Javi se deda, tvome se pismu nadam. Iskreno reci: olovkom kako vladam? Vrede li čemu sličice ove moje? Voliš li cveće? Jesu li čiste boje?

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Starac i jedan mladi čovek otvorenoga pogleda veslaju stojeći. Njegov sin! — Možda je neuljudno što sam izdao ove prijatelje, koje sam prvo naterao da me voze. Možda će sad zažaliti što gube zaradu.

Kako uvek imaju mnogo gostiju, upotrebi za poklone. Da nije markize i njenog sina mi bismo često pomrli od gladi. — Ove zime je jezero bilo smrznuto? — Četrdeset i dva dana.

Ja sam uvek slušao da jegulja ima samo tamo odakle mogu ići čak u naročita mora radi plođenja. — Ne verujem da ove mogu igde izići. — Gde nalazite trsku za pletenje koševa? — O, svuda je na jezerskim obalama ima dosta.

Ceo je svet hteo da zna šta čitam i da li dolazim od Logorne ili Pankorbe, tj. iz Burgosa ili Leride, ali ove dve poslednje varoši iz pažnje ne spomenuše.

— Sigurno, samo da objasnite i tu svoju ideju svetu svi morate naći pristalice i ove bi u stvari bile jedna nova sekta. Možda će se na nekoj ideji naći zaista ceo svet i početi zajednički verovati u nju...

Dvadeset koračaja dalje, iza zavijutka, iznad proplanka punog rascvetane trave, red drvenih kućica za pčele. Ove lete širokim krugovima, kao u zanosu, iznad proplanka. Jedna je čudna, sasvim crvena, obojena ko zna čim.

— I ako se jezero smrzne s vremena na vreme? — I ako se smrzne. Malo gladujemo, pa ništa. Ove zime kada se smrzlo, Predsednik je poslao poklon selu. Na mene je palo preko trideset pezeta.

Pljuvali su s vremena na vreme. Ribe su se okupljale pa zatim produžavale put. — Mnogo ribe ove godine? — Da, samo je ove zabranjeno loviti jer su još mlade. — Bacate ih ponova u jezero?

Pljuvali su s vremena na vreme. Ribe su se okupljale pa zatim produžavale put. — Mnogo ribe ove godine? — Da, samo je ove zabranjeno loviti jer su još mlade. — Bacate ih ponova u jezero? — Da, bacamo ih ponova u jezero.

Imao sam utisak da ga poznajem davno. — Ja sam njin najbolji prijatelj. — Jest, to je naš najbolji drug. On se ove godine vratio iz marine i ne razdvajamo se nikada kao da smo braća. On je krstio Pipovu mlađu ćerčicu.

Jer niko više neće verovati; ni ja više neću verovati. Ali sada: da! Verovali ili ne verovali! Žao mi je života ove poslednje biljčice, kao i moga.

Žao mi je života ove poslednje biljčice, kao i moga. Ne suviše, taman koliko da je isto; ili možda malo više ove biljčice, a ipak tako malo da je mogu i iščupati dok razmišljam ovo a da nemam nikakve griže savesti.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

„Prihvatite luč slobode Usred ove ropske tame; A stariji nek vas vode Gde ginuti vala za me: Knjiga, to je luča tvoja, Srbadijo, nado moja!

A stari babajko nadgleda i pazi, Obilazi burad, gde se grožđe gazi, Pa veseo starac usred ove trke, Zadovoljno suče raščešljane brke; Pa skupio decu i grožđe im daje, A pesme se hore — i vesele traje, A deca se

svedok stari Srpske snage, srpske slave, Pet vekova on stražari, Bez odmora i bez smene, Pet vekova on stražari S ove strašne, sure stene. A taj večni, suri stražar — To je carski or'o stari Nad sumornim urvinama Stolećima što stražari.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Nosite me iz ove šume, ne mogu više da gledam noću sjaj netvarnih bića u granju što se na mom stradanju uče da uteknu rođenju.

S večeri prilazi povorka zmija da se bratimi, u ruci sjajni pehari otrova puni, bežimo s ove belege zle crna braćo! U duboku šumu bespočetnu sklonimo se, sve će nam se naknaditi u tom domu, moj ratniče!

NOĆ Noću kad biju promaje sa zvezda, kad korenje odozgo visi kao igle što drže slike s druge strane zida, ove noći kad bilje obrasta srebrom i plavi se fitilj mora u zebnji gasi, tebe o samu prizivamo noći!

kraj, i da početak nije samo jedan, pa ni kraj ne dođe samo jednom, no greh je moj da sumnjam u nove početke posle ove pošasti, i da volim patnju naroda svog više no što se zemaljske stvari voleti smeju.

nišanu to je taj vrat koji ljubim i odlazim s njom u šumu kažite mi kako se zove dok sviće ni pijan ni trezan zemlje ove žamor nešto leti na mene brže od ptice divan mi se bliži kuršums druge strane mramorna ploča njih neću da izgubim.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

SARKA: A što ti opet? TRIFUN: Pa Agaton će se useliti, je li, da čuva ove stvari da se ne raznesu i da se ne pokradu, a ja ću da se uselim da te iste stvari čuvam od Agatona.

DANICA: Meni je poznato da je on staralac, da on vodi brigu o kući, pa će on najbolje i znati može li se od ove kuće praviti logor. (Ode.) POJAVA V MIĆA, AGATON, SIMKA MIĆA (gleda za njom, seda, pali cigaretu).

Pa? PROKA: E, vidiš, taj čika Rista imao je četiri sina: Spiru, Boška, Tasu i Miku. To su, vidiš, ove četiri grane što idu naniže. AGATON: Vidim! PROKA: A vidiš li ovu granu što visi od Mike naniže?

'Ajde, Simka, da se mi spremimo pa da što pre idemo iz ove nečiste kuće. (Ode u svoju sobu.) POJAVA IV MIĆA, DANICA MIĆA (zagleda opet u svoju cedulju).

i uvredu, koju ste mi svojim predlozima naneli, vi ćete to najbolje postići ako uzmete svoj kofer i iselite se iz ove kuće. MIĆA: Kako? Da se iselim? DANICA: Da! MIĆA: To je vaša naredba? DANICA: To je moja molba.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

A posle i zavet očev. Još i ta mogućnost. Bilo mi je teško. I požurih se da utonem u onaj narod, koji je već preživeo ove prve, teške utiske rastanka.

Opšti talas mase obuhvata i ove nostalgične, vitla ih, slama, dok ne naviknu i onda će svi zajedno, kao zahuktala reka, juriti tamo gde im se naredi.

A bilo ih je koje niko nije ispraćao. Sedeli su oni tužno pred šatorom, posmatrali čeŽNjIVO ove ispraćaje, misleći na svoje i rodni kraj... Sedeli bi dugo tako, ali truba zasvira „zbor“, potom za „večeru“...

Nekada su ove zamerke bile na svome mestu. A mnogo puta je zamerao bez ikakvog povoda, tek samo da nešto primeti. Mislio je valjda da

— začu se oštar glas komandanta diviziona. NA DOMAKU POGLEDA I SLUHA NEPRIJATELjA Trebalo je izići iz ove njive na seoski put, ali je prolaz bio rđav, te smo čekali da vozovi izlaze pojedinačno.

Žurili smo sada da stignemo ostale. Naiđosmo na poljanu, gde se put rasipa u mnogo izlokanih stazica. Sa ove poljane se silazi pravo u reku, a s one strane su bili njihovi rovovi.

Gledajući sa ove visine, ćuvici štrče prema horizontu kao vrhovi talasa uzburkane vode. Planine su bile neme... Ponegde se samo vidi

Ko zna!... Oni što naređuju daleko su, te im je nepoznato naše duševno stanje. A voda nam je mrska, da ni ove grešne životinje ne bi više nogom kročile u nju. A tek ljudi...

Ali naša zrna padoše suviše desno, te ih vratismo. Kolo ne nestade među visokim kukuruzima. O pojavi ove grupe izvestili smo i divizion, kako bi se skrenula pažnja osmatraču susedne baterije, koja je bila desno od nas.

— Ah, kada li ćemo jedanput izići iz ove puste ravnice! — govorili su vojnici, zazirući od svakog fijuka kuršuma. Ali jednoga dana zazvrjali su svi telefoni,

Nekako pred mrak narediše juriš i mi potrčasmo. Ali jedan mitraljez nas potkači sa strane i jedva se dočepasmo ove vrzine, gde se vojnici prilepiše kao taksene marke. Oni tada pokušaše kontranapad, ali izgiboše kao marva.

Krijem svoju radost od pešaka, da ih ne bih ožalostio. Napuštajući rovove, sa tugom nekom posmatrao sam ove gotovo žive zakopane ljude.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

reče kmet i lice mu dobi neki poluzvaničan, pola učtiv izraz. Učitelj, spreman za ove pojave, koje se drugima vrlo retko dešavaju, izvadi iz kaputa jednu hartiju i pruži je kmetu.

I kad celo lice dobije pritvoran skroman izraz, ove žive oči govore drukčije, veselije, đavolastije... I kad kakav svenuo starac pogleda u ove čudne oči, razvuče mu se

I kad kakav svenuo starac pogleda u ove čudne oči, razvuče mu se brk u stranu i on začuđeno mahne glavom i u sebi prošapće: »Časni je ubio!«...

Neke se zaklinju da im je to dete jedina muška glava i svečar u kući... »Šta je to..... šta hoće ove žene ?... Da li ja to dobro čujem! Pa ovde gotovo svi dovode decu pod moranje.

Ipak on pokušavaše ne bi li se To Moglo i ove godine proći bez mape. Najviše ga je u tom uverenju držala ova okolnost: — Kako je gospodin Dragoljub cele godine radio

— Gledaćemo da dobijete... Ja ću vam biti na usluzi svakad, kad vi zaželite. — Hvala vam unapred. Mi ove godine nismo ni praktikovali školski rad: nastavnik nam imao neke mnoge honorare, pa nije ni imao kad da nas vodi u

Neki se okrenuo sav k toj gomili, zavuk’o prstić u nos, pa gleda začuđeno ove nove i neobične za njega prizore. Ljubici se učini da se ovde ne mogu deca navići redu, (a ona to htede postići odmah

Eno ga, vidite, zacrveneo se pa obara oči. Još da mu nije ove guste bradurine, — zlo! — Šta ćemo sad, čime da te častimo?

Znaš, dužan sam malo... — Pa kad dođete k meni, razgovaraćemo nasamo o tome. Gledajte da dođete još ove nedelje, dok je lepo vreme. — E sad nam možete pokazati kako ćemo naći put za vašu školu, reče Ljubica i stade.

Ona zna šta je uzrok tome i oseća da ne može ništa učiniti da nestane ove pojave. Uzrok leži u njoj samoj, i on je tako tesno spojen sa njenim bićem, da se već više ne može otkloniti.

A ona ne zna, nego... Hej, što ti je ženska glava!... Ama Boga mi, gospodine, jednake su : i ove vaše učevne i one naše konđare. Je li njoj duga kosa!... Ehejhej!...

I Stojan tako veli. Pa dobro, što je sedela kad joj to nije bilo po volji ? Čudnovato !... I ove su ti ženskinje baš...« On opet mahnu rukom, razgleda pred sobom, pa se opet zamisli...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ 84. Kad sam bila s majkom mojom, Meni fale ove dvore, Da su dvori samotvori, I u njima zlatni stoli, U stolima paunovi, I po dvoru paunice.

A Boga mi, moje drugarice! Nije blago ni srebro ni zlato, Već je blago, što je kome drago. 109 Oj na ove duge noći Ko ne ljubi crne oči, Ne pada mu san na oči, Već mu pada jad na srce. 110.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

MAJCEN: Prekinite! FILIP: Šta kaže: svestan stvarnosti! Koje stvarnosti? VASILIJE: Ove! Ove ovde! Ove u kojoj se nalaziš! Ove u koju si nas doveo svojom glupošću! Ove sobe, ovog stola, ove furune!

MAJCEN: Prekinite! FILIP: Šta kaže: svestan stvarnosti! Koje stvarnosti? VASILIJE: Ove! Ove ovde! Ove u kojoj se nalaziš! Ove u koju si nas doveo svojom glupošću! Ove sobe, ovog stola, ove furune!

MAJCEN: Prekinite! FILIP: Šta kaže: svestan stvarnosti! Koje stvarnosti? VASILIJE: Ove! Ove ovde! Ove u kojoj se nalaziš! Ove u koju si nas doveo svojom glupošću! Ove sobe, ovog stola, ove furune!

FILIP: Šta kaže: svestan stvarnosti! Koje stvarnosti? VASILIJE: Ove! Ove ovde! Ove u kojoj se nalaziš! Ove u koju si nas doveo svojom glupošću! Ove sobe, ovog stola, ove furune! Ovoga olajisanoga patosa!

Koje stvarnosti? VASILIJE: Ove! Ove ovde! Ove u kojoj se nalaziš! Ove u koju si nas doveo svojom glupošću! Ove sobe, ovog stola, ove furune! Ovoga olajisanoga patosa! Ovog gospodina, ovog podnarednika, Jelisavete, Sofije, mene!

VASILIJE: Ove! Ove ovde! Ove u kojoj se nalaziš! Ove u koju si nas doveo svojom glupošću! Ove sobe, ovog stola, ove furune! Ovoga olajisanoga patosa! Ovog gospodina, ovog podnarednika, Jelisavete, Sofije, mene!

Ja sam bez one volujske žile ko bez ruke! Traži tamo, traži vamo, dok ti se ne setik da će biti ovden. Bez ove žile niđe ti nisam pristo! SIMKA: Nećeš ga, valjda, ti saslušavati? DROBAC: Ja ne saslušavam. Ja samo pomažem.

JELISAVETA: Ispred ove zavese mrak je, u kome zapališe spasitelji gradove, sanduke, lađe i kace! SOFIJA: U mraku pred ovom zavesom

SOFIJA: U mraku pred ovom zavesom mudraci nadbudališe budale, a budale nadmudriše mudrace! JELISAVETA: Ispred ove zavese rat kuva zavoj i repu, a mir rupu u glavi plaća rupom u džepu!

JELISAVETA: Ispred ove zavese rat kuva zavoj i repu, a mir rupu u glavi plaća rupom u džepu! FILIP: Iza ove zavese Rim pretvara se u Alpe, Alpi u riblju pijacu, a pijaca u stepu!

FILIP: Iza ove zavese Rim pretvara se u Alpe, Alpi u riblju pijacu, a pijaca u stepu! SOFIJA: Iza ove zavese, plav, večernji vetar bora more po kome plovi lađa veća od mora!

SIMKA: Svega sam imala! I sve mi je smrdelo na oficirsku čoju i čizme! GINA: Napadam ove belosvetske kurve... SIMKA: A kurva ti je pred vratima? Jesi to htela da kažeš? GINA: To, s tobom i Sekulom...

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Prvi akt lova je završen. Posle, tiho, laganim motorom vučemo mrežu po dnu mora, koje ove godine jako „cveta“. To znači da je mnogo mulja i da nam se mreža sad provlači kroz morske trave i gmizavi život

Zid je bio tek okrečen, beo kao ovaj čaršav, po kome su prsnule rumene mrlje njegovog mozga i krvi, rumene kao ove mrlje pijanog vina mog. Gospodo, prvu čašu u slavu druga mog.

A sem toga, i da sam o tome rekao više, niko mi danas ne bi verovao. Hteo sam samo da kažem da ovu pesmu, ove patetične stihove, nisam isisao iz prsta.

štampam svoje pesme, usred rata, u časopisu Društva hrvatskih književnika, u Savremeniku, i poslao sam bio prve pesme ove vrste uredniku toga časopisa, Juliju Benešiću, koga nisam znao i koji je mislio, u početku, da je moje ime neka vrsta

Opera je još uvek divna. Balet je krasan. On je sad pod rukom Fokina. On će još ove sezone dati jednog Čajkovskog, a možda i Rimski‑Korsakova. Scenarija će stajati milion kruna.

Ja, mada sam civilizovan, kao i ostali naši književnici, i ne bih prevrnuo čašu na dvorskom ručku, ipak, gledam ove mokre, ogromne konture sa mnogo manje divljenja.

Voleo bih mesec dana, mesec dana, svaki dan, sto puta, da vam. javim: ne bojte se, setite se večnosti, ove je dobro, nema greha, nema zakona, nema jave, gledajte u nebesa, udišite zrak bezbrižno, dolazi proleće, oslobodite se

Novine su, uostalom, jako uzbuđene; govori se da će u dvorcu postaviti kafane i, „dancing room“‑ove. Čim sam ušao i video goluždrave anđele, gole lepotice na reljefima u crkvi, razumeo sam sve.

Za kratko vreme, uvek, sve postaju krivudave, ugušene, prekrhane. Ove misli mi dolaze usred studija, u vezi sa pokretom naše romantike.

U mirisu Pariza najlepše što sam osetio jeste: bezgranična ljubav i bezbrižnost. Kako su ovde vesele borbe! Ove večeri, pune širokih voda, mostova, koji se previjaju preko večnosti i proleća, posle kiša, donose mir.

Iako velika štampa ima, i ovde, životinjske nagone, imala je nekoliko velikih trenutaka ove godine. Ona je spasla Poljsku. Ne vlada. Nemojte misliti da se zatrčavam.

“ Ali otmenost i čistota ove štampe je u unutrašnjoj politici. Ako se šegače, sa sobom to ne čine nikad. Nisu Atinjani. Ne prodaju se sasvim.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

lekara, te sad to neće smetati velikom i mudrom državniku da svu svoju brigu i staranje posveti na dobro i sreću ove namučene zemlje i da je povede još boljoj budućnosti.

Po svim ulicama i hotelima nose dečica ove slike i viču u sav glas: „Nove slike! Državnik Simon i lekar Miron!...” Kad sam pročitao nekoliko listova (u

Ovo je spor način, koji će u prvi mah izgledati nepodesan, ali posle će se tek videti blagotvorni uticaj ove krupne reforme.

izneti i pred samo Narodno predstavništvo, pa neka ono donese svoju odluku, koja ima da važi za svakog građanina ove zemlje.

A, već, po sebi se razume da je svaki građanin za ove velike usluge otadžbini, ko manje ko više, obasut odlikovanjima za građansku kuraž i vrline.

” „Ha, ha, ha, ha!” — u tom trenutku kao da mi zazvoni u ušima opet onaj satanski, podrugliv smeh nekog zlog duha ove srećne i blažene zemlje. Nehotice uzdahnem.

Na primer, ako je koja opština u rukama opozicionara, onda treba upotrebiti oružanu vojsku da se takvi izdajnici ove napaćene otadžbine kazne i da se vlast preda u ruke kome našem čoveku...

Posmatrao sam akta. Jedan direktor, na primer, piše: „Nastavnici ove gimnazije već šest meseci nisu platu primili, i u takvu su materijalnu nevolju dovedeni da ni hleba nemaju.

Sad dolaze pisma stručnjacima: „Gospodine, Prema aktu Gospodina ministra prosvete P.N. 5860, od 2. III ove godine, a prema odluci XV sednice Glavnog prosvetnog saveta, držane 17. III iste godine SBr.

tvrdo ubeđen da ste Vi sa vašim drugovima jedini u stanju da zemlju našu izvedete iz ovih mučnih i teških prilika, iz ove bede u koju je baciše rđavim i nepatriotskim radom Vaši prethodnici. Kroz suze radosti kličemo: Živeli!

— upitam. — Ne. — Znam, ali kako će vlada imati puno poverenje ove skupštine? — Izglasaćemo! — Onda biste morali osuditi rad prošle vlade, pa i vaš. To znači osuditi svoj rad!

Slušaoci, bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesna pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

I opet mi se nose u pameti sjajne slike moje mladosti, i opet vidim tebe, mila jeseni, obučenu u sve ove lepote i krunisanu sjajnom, dragocenom krunom, berbom vinogradskom...

»Da prodam ovu moju zlatnu slobodu za nekoliko trenutaka uživanja, — mislio je on, — da nestane ove moje tihe, no prijatne samoće, da nestane onih divnih večernjih iluzija, kad jednim mahom svemoćne misli vladam celim

Kako to mora biti prijatno!... Pa eto, uveče, ovako, neće biti ove klete samoće, od koje se može poludeti: ona će biti uz tebe, da te svojom šalom, osmejkom, razgovorom razvedri i

POTERA »Odmah po prijemu ove naredbe, kmet toga sela skupiće do 80 pouzdanih ljudi sa oružjem. Sazivanje i skupljanje mora se vršiti u najvećoj

Još putem, dok se provlačismo kroz goru i šiblje, pokušavaše po neki smeliji mladić da iskazuje glasno svoja nadanja od ove potere, ali ga kmet, po dužnosti, i plašljiviji susedi, od straha, ućutkivahu.

Pa ipak, ne gledajući na takve rezultate, do kojih dolazi čovek posmatranjem pojedinaca, ova celina, ove stotine ljudi, koje se otvoreno i pouzdano kreću napred, čine jak utisak.

Teško onome, na koga su se digle ove stotine gvozdenih cevi!... Masa narodna je kao šumski požar: kud se ona krene na zlo, tu ostaje sve uništeno.

Oni su opkoljeni. Samo bi mogli preleteti preko ove žive karike, koja se sve više steže oko njih. Pa i da polete, dohvatio bi ih kuršum.

Svi ćute. — Dobro je, — produži on. — Čiča zasedava, a taj ne daje dvojke iz istorije. Pera obrati pažnju na ove reči i primi ih k srcu. — Pst! Idu! Čiča! — viknu onaj s vrata i dotrča na svoje mesto. Ženske pobledeše.

— Jest, ona je; to je moja škola. Ta poznajem ove korintske stubove i onaj natpis nad njima. Istina i ona mi mnogo drukčija izgleda, ali tek poznajem je. Uđoh unutra.

Po njegovu pogledu rek’o bih da sumnja u moj um. To me naljuti. — Gospodine, rekoh mu, ja sam Nikola Nikolić, profesor ove gimnazije.

— Dvadeset prvi. — A godina? — 2095-ta. — Ko ste vi i šta ste ovde? — Ja sam Ljubomir Ljubičić, direktor ove gimnazije. — Ah, tako, ovo je dakle ženska gimnazija? — Muških i nema, gospodine.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: Možemo, ne kažem da ne možemo. Mogu ja tebi, na primer, da kažem: gospodine Ivkoviću, skupe šljive ove godine. A ti meni da odgovoriš: jest, skupe su! Pa tako možemo da razgovaramo i o orasima i o jarećim kožama.

E, i ja, vidiš, hoću, na primer, da razgovaram nešto sa gospodinom Sretom što ti ne treba da čuješ, zato izađi iz ove sobe pa idi u neku treću. DANICA (radosno): Da izađem u hodnik? JEVREM: Dabome, da izađeš! DANICA (veselo otrči).

SPIRINICA: 'Ajde. (Odlaze svi u desnu sobu.) IV JEVREM, SEKULIĆ JEVREM (za njim Sekulić): Evo, iz ove sobe. Eto, taj orman zatvara vrata koja vode u njegov stan. SEKULIĆ: Baš u njegovu sobu?

Mora se pripraviti javno mnenje i zato su, vidiš, potrebne ove plakate. Znaš li ti, molim te, šta je to javno mnenje? JEVREM: Pa... novine. SRETA: More jok, kakve novine!

zatim se pribere, pa se svečano diže iskašljuje se i zauzima govornički stav): Poštovana gospodo, narodni predstavnici ove kuće!... Ja... ovaj... ja... Na primer... (Zapeo, ne ume dalje, očajno razmišlja.

JEVREM (pribira se, briše čelo i odvaži se ponovo): Poštovana gospodo, predstavnici ove kuće!... SRETA (zvoni): Molim govornika da ne govori po dva puta o istom predmetu.

JEVREM: Šta je to? KAFANSKI MOMAK: Račun za ove što su pili. JEVREM (uzima račun i trpa ga u džep): Dobro, posle! TRI GRAĐANINA (ispadaju iz gomile napred i počnu

držeći jednu zgužvanu crvenu plakatu): Ako hoćeš da znaš šta je kleveta, a ti turi ruke u svoje džepove, tamo ćeš naći ove plakate. JEVREM: A ovaj telegram u novinama? IVKOVIĆ: To je sušta istina.

SPIRA: Kazao sam ti: 'ajde brže, a ti? SPIRINICA: Eto, sad će da ispadne da sam ja kriva... (Oni ove poslednje rečenice već govore za kulisama.

Pa tako... a još građani počeše da viču: tako je! Pa me to još više odvuče. SRETA: Od jutros se na sve strane lepe ove plakate koliko da zamažemo malo stvar. Evo čitaj. (Čita mu sam.) „Nevaljalstvo opozicione štampe prevršilo je meru.

Kažu, nijedne godine nije bilo tako lepo kao ove. JEVREM: Bože moj, što ti je to kad se narod razbudi! PAVKA (krsti se): Prava čuda, boga mi!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

LIMUNACIJA U SELU PRIPOVETKA GLAVA PRVA Iz koje će čitatelj lepo videti: ko je i šta je i kakav je Sreta, junak ove istinite pripovečice. U dotada mirnom i skrovitom selu...

je razgledao i već mu sinula u glavi jedna zgodna misao: da povuče paralelu između norveških školskih zgrada i ove zgrade u kojoj on sad stoji, a u kojoj će godinama podmladak i uzdanicu narodnu učiti, ili, kako se on zgodno izrazi:

— Moram odmah učiniti jedan poklič svima mislenim ljudima! Neću da budem dželat ove jadne dečice. Savest mi ne dopušta to! A naš Sreta beše svojski i istinski odan svome poslu.

stepena svesti dovede do kog su, hvala trudu i zauzimanju njegovu, dospeli oni kojima je dolazio i ostavljao ih u toku ove tri četiri godine. Eto tim se mislima zaneo Sreta razgledajući školu i svoj stan.

Tu sam ga već zatekao. Dobar čovjek. Došao je amo nekih deset godina prije mene. Pa ove godine nešto zakunja pa poteže pa umre, a domaćica mu s đecom diže se rodbini.

brkove mogao imati, a ćir Đorđe se opet kleo svim na svetu, i pozivao na mnoge grčke stare istorije, i na one pre i na ove posle Hrista, da je baš tolike, ako ne i veće, brkove imao.

« i prolazi, radi svoj posao, a njega i ne poslužuje! On je istina redovan gost ove kafane, pije i nikad ne plaća; on samo pije, a drugi plaćaju.

darežljivom darodavcu Đorđu Ružiću, mehandžiji, na učinjenom poklonu, sa željom da se hiljade takvi građani i sinovi ove zemlje.

Večerajući tako u društvu, Sreta je onako poizdalje raspitivao o prilikama u selu. Od ove dvojice izvestio se o svemu. I slika ne beše ni najmanje ružičaste boje. Selo je bilo, tako reći, na rubu propasti!

— »Ne, neću vas ostaviti, dobri ljudi!« — mišljaše Sreta idući doma. — »Napred! to će mi biti deviza, dok od ove Vandeje ne načinim Žirondu!« Došavši kući, zateče Maksima gde se naslonio na sto pa hrče kao da struže čuture.

U borbi i trenju je život; i taj život treba da bude bujna reka koja ruši sve ove stare (izanđale već) birokratske ustave i da stvori čisto zemljište za nov red i poredak, a ne sme nikako da bude voda

— E, to ti je vala! — veli Maksa, ne znajući šta da kaže na ove poslednje reči, i pusti jedan dim. — Pa de... onako... koje je kaznio dosade... i zašto?

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

VLASNICI LIVADE Ko su vlasnici ove livade? Ima ih na hiljade i na hiljade! Najpre, to su radišni mravi, Zabrinuti kao seljaci pravi, Od jutra do mraka,

Iz ove tuge, Samoće ove, Tamo nas zove Miris zóve. KAKO SE CRTA PAŠNjAK Da se pašnjak nacrta, potrebna je livada I na njoj

Iz ove tuge, Samoće ove, Tamo nas zove Miris zóve. KAKO SE CRTA PAŠNjAK Da se pašnjak nacrta, potrebna je livada I na njoj travki šest

PERŠUN Kada zagrizem list peršuna, Duša mi postane puna, prepuna. — Briznu, iz reckave ove travčice, Mirisne tačkice, slane varnice ... Od te plemenite mirođije Život čistiji ukus dobije.

Uvek me spopadne neka tuga: Gde li je, šta radi ona druga: Na čiviluku suze lije, Jer sama, bez ove, ni za šta nije. Ništa žalosnije od rukavice Kad ostane bez životne drugarice!

Ništa žalosnije od rukavice Kad ostane bez životne drugarice! I nigde nikog da se potrese Kraj slike ove, zbilja potresne... Nikog da je uzme, kući ponese: Šta će mu leva, kad nema desne!

Smešnu ćud ima moja furunica; Ove mi je zime suđeno da stradam. To nije furunica, to je jogunica, Led ledeni, a plane kad se ne nadam.

Stojimo pokraj sivoga plota, Na granici između dva života. Sa ove strane ograde: grad. Sa one: Srbija, i mesec mlad. Sa ove: tramvaj, i dva kioska. Sa one: tišina, crna, seoska.

Sa ove strane ograde: grad. Sa one: Srbija, i mesec mlad. Sa ove: tramvaj, i dva kioska. Sa one: tišina, crna, seoska. Levo: blistaju Terazije. Desno: mrak sve do Male Azije.

da tri starice nude čoveka Na prodaju, uzvikujuć na sav alas Cenu — što po zakonu se činiti ne sme: To je sadržaj ove priče, odnosno pesme. Neobična povest! Ne misleći Prve redove sam zapisao, I već čujem: „Šta pisac hoće reći?

Odoše jednakost, jedinstvo, bratstvo, Čovek nam je jedino još bogatstvo. To je suština ovog prizora, Ove lakrdije i sprdačije; Avakum Pantić je lišen izbora, A ni babe ne mogu drugačije: Svako tu, kao svugde i svukud,

— Gde bio da bio, spasi me okova, Iščupaj me iz kandži karakondžula!” „Naiđi, kume, napravi čudo! Izvadi me iz ove bede! Dotakao sam nogom u dno Poniženosti... Pokaž se, kume, dede!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

jegulja postaje polno zrela; 2˚ da razvijanje organa za reprodukciju ne biva nikad pored morske obale, već daleko od ove i na dubokom morskom dnu; to je razvijanje izvanredno brzo sa obzirom na polnu nezrelost sa kojom se jegulja kreće na

razvija i na 8—10 nedelja po rođenju, početkom proleća, rasturi se u moru, pa onaj deo što dopre do ušća reka ulazi u ove i ide rekom uzvodno dok ne naiđe na povoljnu stajaću vodu; 4˚ da i mužjaci i ženke posle mrešćenja uginu.

kako je do toga došlo: urođenici su popili sav alkohol u kome su brižljivo čuvane uhvaćene jeguljine larve, progutavši i ove, ne znajući šta su progutali.

Posle ove poslednje faze nastupa opet prva, i to se periodički ponavlja u toku godina i vekova. Glavni rezulatat dugotrajnih,

Godine 1933, posle smrti Šmita, koji je umro kao direktor fondacije, iz ove se izdvojila jedna zasebna ustanova koja nosi naziv »morsko-biološka laboratorija« i danas je smeštena u jednome

Posle izvesnog vremena prebivanja u slatkoj vodi, jegulja dobija prve sitne krljušti. Ove se pojavljuju kad ona dostigne dužinu od 15—20 santimetara, a to je u njenoj petoj, šestoj ili sedmoj godini razvića,

Kad je jednoga dana, u drugoj polovini juna, otvorio flašu, jegulja je iz ove iskočila i odmah počela puziti po stolu.

Krajem novembra ove 1938. godine, kod sela Taš-Moruništa, uhvaćeno je jedne noći 2500 kilograma jegulje u vreme kad je na jezeru besnela

Prema toj odluci stari daljani su porušeni, a pre kratkog vremena su dovršeni radovi na novome daljanu, koji je već ove 1938. godine pušten u rad.

sićušne jeguljine larve što se lagano penju iz tih dubina, raznositi ih sobom i predavati u putu drugim strujama, a ove će ih, uz pripomoć vetrova, raznositi širom sveta.

se priđe toj oblasti, svaki se trag gubi, jer se jegulja odatle gubi u okeanskim dubinama, spuštajući se postepeno u ove i upućujući se mestu gde će se obaviti mrestenje.

Druge, naprotiv, traže svetlost i ne mogu bez ove opstati; takvi su, na primer, organizmi što izgrađuju koralne prudove u okeanu, u vodama toplim i izloženim jakoj

Rakić, Milan - PESME

bolne duše, tvojoj duši prisne, Pre no oluj stigne i grom strašni prasne, I nemirno srce najedanput svisne, Počuj ove pesme uzaludno strasne.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda Slušati rado ove reči lažne, I zahvalićeš bogu što te sazda, I oči će ti biti suzom vlažne.

Očaran, bez svega što me davno guši, Osećam pod sjajem ove prve noći Kako se u mojoj obnovljenoj duši, Uz veselu pesmu razdraganih gnezda Dok šušti topola i miriše lipa I

Pa ipak, da si samo katkad znala Veliki kobni oganj duše ove, I silnu ljubav što ništi ko hala Sve druge misli, i nade, i snove; Pa ipak, da si samo katkad htela U zanosu, i

Prekali se na ognju bola čista, I podnoseći mirno muke ove, Dok ravnodušno nebo sjajem blista, Preporođena, čekaj dane nove!

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Turi takve razgovore crne! Ljudi trpe, a žene nariču; nema posla u plaha glavara! Ti nijesi samorana glava: Vidiš ove pet stotin momčadi, koje čudo snage i lakoće u njih danas ovđe vidijesmo?

Sve je ovo nekakva nauka! Bez momčadi ove te su ovđe šest putah je jošt ov'liko doma; njina sila, to je tvoja sila.

Što uteče ispod sablje turske, što na vjeru pravu ne pohuli, što se ne hće u lance vezati, To se zbježa u ove planine da ginemo i krv prolivamo, da junački amanet čuvamo, divno ime i svetu svobodu. Sve su naše glave izabrane!

Sve su naše glave izabrane! Momci divni, isto kâ zvijezde; što su dosad ove gore dale, svi padali u krvave borbe, pali za čest, ime i svobodu.

SERDAR JANKO Ne držimo ove poklisare, nego da se brže otršaju¹ da im paša štogod ne dvoumi. Nek zna prijed, pa čini što može!

(KNEZ JANKO LEŽI S KNEZOM ROGANOM) KNEZ JANKO Kako smrde ove poturice! Opažaš li ti štogod, Rogane? KNEZ ROGAN Kâ u zli čas, kneže, ne opažam!

VOJVODA DRAŠKO Valijero, i već ne znam kako. SERDAR IVAN Pita li te što za ove kraje? VOJVODA DRAŠKO Pita, brate, ne znam ni sam kako. Ja izidoh pred njim s Grbičićem, poklonih se kako mi rekoše.

KNEZ JANKO Mi smo vazda od krsta držali. KNEZ ROGAN Hiljadu sam plećah oglodao, ali ove ne viđeh nesreće. Čije ovo pleće te ga gledam?

VUK TOMANOVIĆ U ove se gore nigda nije onakvoga mladeta dizalo. Ono bješe junak pod krilima! Gledâ sam ga đe skače s momcima: skȍči s

KNEZ ROGAN Nevolja je, braćo, da s' ubije! Kam bi crkâ od ove žalosti, a ne sestra za onakvim bratom, e predivan bješe, jad ga našâ!

KNEZ ROGAN Mož li znati, oče igumane, rašta ove gore uzdrhtaše? IGUMAN STEFAN Ko će, sinko, božju volju znati, ko li boža prozreti čudesa?

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Dovodili čočeke iz Skoplja, metere, zurlaše iz Masurice, i Ciganke i to ne prave, ove iz varoši, iz ciganske male, nego tako zvane Đorgovke, naseljenje po okolnim velikim selima i hanovima na drumu, a

Dole, u dvorištu, bije šedrvan, njegovi mlazevi, kaplje vode prema svetlosti iz ove njene sobe, žute se i šušte kao ćilibar. Čuje se svirka.

Dakle, bio je tako blizu, a ne, kao što su ove mislile, vrlo daleko, ko zna u kom gradu, u nekoj varoši čak kod mora. Ali ta mirnoća materina ne potraja za dugo.

Otuda mu to sada da šalje po glasnicima ove pare i darove, i sada eto dolazi da kuću preda kupcu a njih sobom da u Tursku vodi.

A što je najgore, znala je da je, posle ove njegove ispovesti i njegova poniženja pred njom, između nje i njega sve svršeno.

on sada može pred celim svetom biti onaj stari, veliki efendi Mita; ali pred njom, svojom Sofkom, svojim čedom, posle ove njene ovolike žrtve radi njega, gubi sve: i poštovanje, i divljenje.

— Pa šta znam ja, gazdarice? Znaš ti gazdu. Ali odmah bi okrenuo da je hrabri: kako će ga sigurno poslati ove subote, jer otkada nisu ništa pazarivali.

A da je to sigurno, da đe ove subote ko od njih doći, zna i po tome što je on tobož čuo kako su ovih dana imali tamo mnogo posla, mnoge mušterije, i

Sa svakom se starijom ženom zdravila, razgovarala i zastajkivala. A i ove same su je zaustavljale, kao da je to njena radost, slava, što se Sofka udaje.

Po koja tek vrišteći otuda istrči. — Teto, mori, Vidi ove! Ne može od njih da se prođe! Za njom, gotovo posrćući, uzverena, zajapurena izleće druga i viče: — Baba Simka, strina

I to saučešće u njenom glasu Sofku toliko tronu, ohrabri, da, sasvim umirena, iziđe iz amama smelo i sa osmehom. Ove ovamo po minderlucima, oblačeći se, nisu mogle još da se ohlade od kupanja.

Što otuda (spolja, iz čaršije) ne pusti njih nekoliko, da ove đuvendije umire?... — O, o... tetka amamdžike, pusti Vaski onoga njenoga Ristu.

Pandurović, Sima - PESME

sjaju K’o nad sudbom mi njene oči što su; Jer priroda će u tom čudnom kraju Možda na njenu mirisati kosu; Jer dane ove svršiti mi treba Predstavom živom sna mladosti moje; Jer Bog nam šalje utehu sa neba Kad sveta ovog potamne nam boje.

Providan sumor pao Na moje dane lako. Sad mije na sve žao, I teško, teško tako! Život u snu ne buja U ove čase gluve; Večernji dah leluja Umorne grane suve.

I ti opet nikad nećeš znati šta si, Ni dokle će biti ove tužne smène Onoga što voliš i mrziš, ni da si Jedan fantom sveta, jedan oblik sène, Dok jeziva kiša postelju ti

Jer se negde boj sad bije, Puške prašte, Krv se lije Za lovore slave tašte. Ove noći, kobne, lepe, Mnoge duše Ćutom strepe, A tople ih suze guše.

Ove noći, kobne, lepe, Mnoge duše Ćutom strepe, A tople ih suze guše. Ove kobne, lepe noći Trepte zvezde U samoći, A glasnici smrti jezde.

RANjENICI IZ 1912 S prvim žutim lišćem i oni su pali Jeseni ove u dan kakav mokri, Na poljima hladnim koja strašno zali Krv, kiša, a truplje zaseja i pokri.

Ćutiš? — Reci ko nam krade Ceo svet naš nemilice I od njega vazda stvara Ovu bedu, ove trice? Ćutiš? — Reci ko obara Naše blago, naše nade? Kome treba naše krvi I zašto se ona lije?

Hoće li se, najzad, sve svršiti? pasti Ove noći, usred lude terevenke, Kada orkan vitla, i oblaci tmasti Jure ispod neba — ispolinske senke — A nade klonu k’o

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

) i junačke jade prebroditi, a kamoli — pogledaj!“ To rekavši brkonja, uprije rukom put ove trojice svojijeh drugova, te zgodnijeh momaka, u prvom cvijetu mladosti.

Njih smo već pomenuli u početku ove pripovijetke, jer su bili sa stricem u Kotoru. Treći je bio brkonjin brat, a oba podalji rođaci Pejovi.

Donesite da s njom potrujem ove perčinaše. Ajte! Poveljanaja tvorite, a ovi će predlagaje maja piti, ne boj se!“ Tek je on izgovorio te riječi,

Mišan spremi ostatke u torbicu a mrve baci među jatašce tičica što skakutahu nedaleko po ledini. Ove prhnuše pa opet popadaše na mrve.

„Evo večernji hlad“, primjeti Radoje, „no imamo li mi časova dogovora oko ove naše rabote, jer smo mi i umorni pa bi malo počinuli“. „Vaistinu lezite! Nemamo se šta dogovarati.

“ „Ono su dva Adžajlića, ona dva naprijed; moji stari krvnici. Ostali... jadi ih znali svijeh... I ove znam, jer smo negdje onomlani hvatali vjeru š njima pa dohodiše na sastanak u Rudine“, nastavi Spasoje šapatom. „Mir!

Proklet je ko uloži da se sveti! Pratiće vas do kuće dva glasa; jedan će opominjati vas, a drugi ove. Pomišljajte na što vas opominju, na strašno prokletstvo, ako ne uslušate naredbe moje!... Krivac će ostati.

„Valaj, zaista čudo, Gospodaru... Znam ga ja. E Crnogorca, na oči lošijega nije, ja mnim, rađalo se u ove naše krše... Fala Bogu, zbilja, kako to može biti!“ „A đevojka?“ zapita Vladika. „A đevojka kao vila!“ odgovori đakon.

Može im biti!“ „Što ne dođe majka ti, Spasoje?... Njoj je najbliže, a ona je najpotonja iz ove kuće povedena“, zapita Joka nekog zgodnog crnomanjastog momka. „Bogami, pravo ću ti kazati, nagonio sam je.

A najveće čudo što repom ne ošinu. „Odagna je Đurađ odjednom. Ove godine baš se pokaza da je pravi proljetni svetac!“ govorilo se. Ele ljeto ogranu.

sve iskreno ispriča prijatelju, pa u zanosu, dodade: „Zar nije sreća u onakome divnome ženskome stvoru, u ovome ukrasu ove uzvišene krasote, ove slobodne i junačke zemlje?... Tješi mi Viru, reci joj da će sestricu zamijeniti gorska vila.

pa u zanosu, dodade: „Zar nije sreća u onakome divnome ženskome stvoru, u ovome ukrasu ove uzvišene krasote, ove slobodne i junačke zemlje?... Tješi mi Viru, reci joj da će sestricu zamijeniti gorska vila.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Iz takvih pobuda nastale su i razne formule kultičko-zaštitne i isceliteljske moći, i to kraće i duže; ove poslednje praćene i čitavim obredom. One su u vezi sa vračanjima, gatanjima, bajanjima i dr.

B) VRAČANjE I GATANjE Po narodnom shvatanju vračanje, gatanje, pa i bajanje nije jedno isto. Ove tri tajanstvene radnje, iako imaju posebne uloge, — stoje u međusobnoj vezi.

Šaljive zdravice mogu da imaju i svoju opaku žaoku (Ove godine sinove ženio, a dogodine snahe udavao; Ove godine u mehanu, a dogodine u apsanu itd.).

Šaljive zdravice mogu da imaju i svoju opaku žaoku (Ove godine sinove ženio, a dogodine snahe udavao; Ove godine u mehanu, a dogodine u apsanu itd.).

Narodne govorne tvorevine nemaju ni lepotu i renomiranost narodne pesme i priče, ali u zamenu za sve to, — i ove sitne, često potcenjivane tvorevine, svrstavane obično u frazeološku građu, mogu na svoj način, i po svojoj kakvoći i

prečišćenim i oplemenjenim, — bez čega i ne bi bilo one visoke lepote i umetničke vrednosti naše narodne književnosti. Ove manje, sitne govorne tvorevine, mahom folklorne i arhaične kakvoće, proizašle su iz one iste kovnice u kojoj su se

— Kad gori krov nad glavom, ne misli se na svadbu. — Bijen se preti. — Koga su i lani tukli, taj i ove godine zna kako boli. — Žežen (oparen, opečen) kašu hladi. — Oparen pas i kiše se boji.

10 Rekao je međed: — Rodiće ove godine kruške. A neko ga upitao: — Od kuda ti znaš? — Zato što su mi mile i drage.

— Rekao mi je aga, kad ove razderem, da će mi on nove kupiti. 8 Pitali rajino dijete oca: — Zašto, bâbo, dade agi ono jagnje?

6 Pitali popa crnogorskoga: — Kad će, pope, ovo Božić doći? — Kako mi je viđet na fadžolu (grahu), ove ga godine ne dolazi. 7 Pitali seljani popa: — Znaš li pisati? — Znam, ali pošto se osuši ne znam čitati.

— Što bude meda, — biće sladak, što pane snijega, — stopiće se u vodu, — i više će ove godine dati jedva krava masla, već deset volova. 10. O RAZNOM 1 Pitali mudraca: — Koji je najtvrđi grad?

2) ŽIVOTINjE KRIJESNICA (SVITAC) U Hrvatskoj se pripovijeda da su iskre od krijesa oživljele, i tako od njih postale ove bubice.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Za mene će biti osobita radost i sreća, ako Vi nađete da su i ove pripovijetke, prema pjesmama, dostojne naroda Srpskoga. Vaš U Beču o Mučenicima 1853. zahvalni prijatelj Vuk Stef.

Po ovome pravilu muške su pripovijetke u ovoj knjižici po broju ove: 25. (Djevojka cara nadmudrila), 41. (Đevojka, udovica i puštenica), 42. (Jedna | gobela u kao a druga iz kala), 44.

d.), tako da bi čovjek na mnogo mjesta mogao reći da su pripovijetke ove prevođene s Njemačkog jezika. — Poznato je da je G. Đorđije K.

evo me ćera Brko. Šta ću sad? kako ću prijeći pre- | ko ove vode?” A jedan od onijeh ljudi pruži mu lopatu govoreći: „Sjedi na lopatu da te prebacim.

” A oni mu kažu da prođe. Brko ih zapita: „Kako prijeđe preko ove vode?” A oni mu odgovore: „Preskoči.” Onda se Brko zaleti, pa hop!

Onda zmija poviče iz požara: „Čobane, za Boga, izbavi me iz ove vatre!” Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe, pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata

” A on odgovori: „Da je sve vino od ove vode, pa da je moje.” Anđeo prekrsti štapom, a to mesto vode poteče vino: tu se burad opravljaju, tu se vino sipa, ljudi

Ali da zna pak da sad uzme ove vode iza nas i da je njome okuplje, u dan i noć ostala bi zdrava, a tako i da je ko gluh, slijep, hrom, iscijelio bi se

iza nas i da je njome okuplje, u dan i noć ostala bi zdrava, a tako i da je ko gluh, slijep, hrom, iscijelio bi se od ove vode.” U tom zapjevaše kokoti, i vile pođoše.

Kad je bilo da mu ocijepi polovinu carstva, reče mu zet: „Na poklon ti carstva polovina! samo da povratiš ove jadne duše kakve su i bile.” U to car reče da u njegovoj volji to ne stoji, nego u njegove šćere „a tvoje” reče „žene”.

Ondar on zamoli svoju ženu i ona mu reče: „Pušti mi krv ispod ove zvijezde, pa neka svako jagnje od nje samo lizne jezikom a glavu svaku pomaži njome po donjoj usni, pa će se jagnje svako

” Čuvši car ove riječi, stane na putu i reče siromahu: „Siromaše, kako može roditi vareni bob?” A on mu odgovori: „Čestiti care, kao i

Sveti Sava - SABRANA DELA

u prvi dan, to jest u ponedeljak prve nedelje, niti liturgiju pojemo, niti se brinemo za trpezu i jelo, a u ostale dane ove nedelje treba se brinuti i o trpezi i o jelu.

ili ponedeljak, ili Velika nedelja ako dođe, tada jedemo hobotnice, da se ipak utolimo zbog praznika, jer tri dana ove nedelje, to jest u ponedeljak, sredu i petak, tačno se treba hraniti kao i prve nedelje — neko kvašeno sočivo i zelje

Iz drugog opravdanog razloga uzimati i ove, ili premeštati, niti mi, niti ko drugi dobro mudrujući ne može narediti, osim ako se dogodi nevolja zbog požara

Ako se koji od vas zbog nekog ručnog rada ili koje druge službe sastaju i prazne tvore razgovore, te naviknuti na ove sastanke u sramne razgovore padaju, jer oni koji mnogo govore, reče, neće pobeći od greha, (Priče 10, 19) naučiti se

u prvi dan, to jest u ponedeljak prve nedelje, niti liturgiju pojemo, niti se brinemo za trpezu i jelo, a u ostale dane ove nedelje treba se brinuti i o trpezi i o jelu.

bilo koju drugu stvar da ko hoće da odvoji od manastira, iskušenjem demonskim pokrenut da učini što takvo — bilo vladar ove zemlje, ili drugi ko pod njegovom vlašću, ili i sam iguman, ili u njemu bratija — sputavamo ga silom Oca i Sina i Svetoga

A još na spomen tu pozivati vladara ove zemlje i igumane druge. I ovo treba da znate, jer mnogo puta događa se ovaj praznik u velike postove.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

PROSJAK: Taj ti je ekser ovom kaputu čiviluk! IKONIJA: Ti si praktičniji nego što izgledaš! PROSJAK: A gledaj ove druge džepove: u ovom držim rezervu, lukac i leb, u ovom ovde iglu i, vidiš, konac, a u ovom ovo parčence sapuna!

Umro u Nemačkoj, u zarobljeništvu. IKONIJA: Stvarno ne znam. Moram da odnesem ove đurovače. (Izlazi) SKITNICA: A ja se naprotiv vratio iz rata.

CMILjA: Ubistvo? IKONIJA: Ajde sad gledaj da se onesvestiš! ANĐELKO: Zatrpali ga kantama! Sklanjaj bre ove kante sa čoveka! CMILjA: Da zovem hitnu pomoć? IKONIJA: Dok stigne hitna pomoć, čovek distrune!

Fala Bogu dok boli, a kad prestane... Pa poduvati ga, majku mu, nisi bogalj! Daj da ga sklonimo s ove kišetine. CMILjA: Gde ćeš s njim noćas? IKONIJA: Gde ću, nego u kujnu! CMILjA: A gde će onda Anđelko?

Nađe se neko ko baš voli da ponese. VILOTIJEVIĆ: Moj kamen? PROSJAK: Tvoj, kafedžinkin, ove devojke, ovog što čita novine, čiji bilo! VILOTIJEVIĆ: Šta ti to pričaš? PROSJAK: Slušaj... Evo ovako...

Tišina. Zatim, s lisicama na rukama, ulazi Gospava, praćena Islednikom.) GOSPAVA: Druže! Otključajte mi ove ruke, kumim vas Bogom! Da me ne gledaju ljudi okovanu! ISLEDNIK: Propis je propis, nema ni govora!

ISLEDNIK: Ostupi, drugarice! Sebi ruke, kad kažem! GOSPAVA: Mene da udari? Druže! Otključajte mi ove ruke, molim vas, samo na dve sekunde, da joj pokažem! CMILjA: Sad imaš brazletnu kakvu zaslužuješ!

Stanković, Borisav - JOVČA

MARIJA Svi su tvoji. Pa nemoj tako. Deca su ti kako oni tako i Vaska. I ne samo njoj da donosiš, samo nju da kitiš, a ove druge i ne gledaš, pa se bojim da, možda, zbog toga oni nju počnu da mrze... JOVČA Jest, moji su svi.

Ali, i kad nisi ovde, koliko te puta spominjem i hvalim Boga što si ti. Jer, da tebe nema, šta bi od nas, od ove crkve i vere bilo?! JOVČA Pa, zar vas je ko dirao? VLADIKA A, ne. Ko sme?

GLASOVI PRIJATELjA Au, prijatelju! JOVČIN GLAS I osem ove kuće, dedovske, i bašte i nešto voća ovde, sve ja sâm stekao, prikupio, združio...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

se na drugom mestu više; ovde Toliko javljam, da u ovom mojem spisaniju blagim i milim roditeljem u vospitaniju nji[h]ove dece želiću pomoći.

učeni[h] ljudi naučio i iz polezni[h] knjiga počerpao; niti ću biti ja, no polza bližnjega moga prvo i načalno namerenije ove knjige.

Poznati sebe, poznati ljude, nji[h]ove naravi i najpotajen[ij]a sklonjenija i pristrastija nji[h]ovog srca, iz koji[h] proizniču i proishode sva nji[h]ova

i kćeri, prevodeći im izbrane knjige učeni[h] naroda, dajući im na ovi način blagopotrebnu zabavu, ukrašavajući nji[h]ove naravi, prosveštavajući nji[h]ov um i oblagorođavajući njihovo srce istinim blagorodstvom dobrodetelji i prosveštenija

Iz svega ovoga sleduje da možemo ljude milovati i ljubiti pohuždavajući i osuđavajući nji[h]ove krivoputice, zašto inače nije moguće ispraviti se.

Toliko mogu jošte pridati, da ako ko bude samo zabavu iskati u ove knjižice čitanju, neće bez nje biti. Šta je zabavnije nego znati kako živu ljudi po različni[h] mesti sveta, i kakvi su

ljudi s razni[h] jezika prevedene, o kom poslu počinjem s pomoću boga truditi se ovde u Lajpsiku, a, međutim, izdavaću ove moje slučaje, čekajući [h]oće li se koji dobar Srbin naći da pomogne s troškom.

Sledovanje ove istorije pokazaće da sam ja po višoj časti savršen uzrok imao s ljudma, s kojima sam živio, zadovoljan biti; no to

prilici neću izostaviti roditeljem napomenuti da se staraju sami sa svojim povotkom deci svojej u vreme mladosti nji[h]ove dobar priklad dati.

šili, tu bi[h] ja išao kazivati kazanija i žitija različni[h] svetaca; svakom bi se mililo slušati ono što ne zna. Ove sve stvari mile su bile mome dobrom tetku i po njegovu mneniju vrlo polezne k namereniju koje je on sa mnom imao; niti

No, ja molim svakoga ko bude čitati ove moje slučaje, neka ne [h]iti pre suditi i neka ne čini nikakva zaključenija dogod ne očita i ono što će sledovati.

Kazao sam da ja neću sebe imati za poglaviti uzrok i konac ove knjižice, no polzu bližnjega mojega. Neću sebe nimalo štediti ni izvinovljavati; pravdu neću sakriti, koliko znam.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Poslije ručka sin isprati oca do voza. Na rastanku reče Bakonja: — Ćaćo, kupićeš mi još ove nedilje dvi priobuke novi dijački aljina, jer ja neću da služim po manastiru u benevrecima i opancima!

A on... što ti kažeš... briljuzak, dođe na svit bez dua! Zato ga i dado ovdi među ove (dodade šapatom) site dokonjake, pa, pa, jeto sve jednako, sakrr...

Ali kad je morala njegova ljutnja doseći do vrška, onda baš omeča te ne karaše nikoga. — Baš nije loše da se ove budalaštine razglase! — reče on fra-Tetki nasamo. — Naši se ljudi više boje jednoga mrtvoga negoli stotine živi.

— Naši se ljudi više boje jednoga mrtvoga negoli stotine živi. A bolje po nas ako se prikovođani pripanu, osobito ove godine, kako je slabo rodilo!

Zato Žvalonja, odma čim se svrše „ove stvari“ iđe na jednu upražnjenu parohiju, a Lis u jedan drugi manastir. Pa ima još jedna novost.

— Ostavi, se ćaća, križa ti, snova, nego ajde pravo na ono šta si tija rići! — Pa jeto šta: ove će jeseni biti blago kod strica, pa... ovaj... ako bi to palo u druge ruke... — Ćaća! — viknu Bakonja i sav preblijeđe.

Kad se povrati tišina, Kušmelj, kome takođe bješe jezik otežao, poče: — Virujte, braćo, ove mi svete krvi Isusove, nikome to nisam kazivâ ima dvadeset godina, ali viđu da sam među prijateljima; a, jopet, to je

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Jer ove smo noći doživeli sve Dok rušilo se lišće oko nas na tle. Sad svanjiva jutro: ispražnjeni svet. Život će odsad biti više

Potomke davnih ptica uz niski oblak brode. SIENA Još uvek sunce sija nad Toskanom I ove noge gle još svetom idu: Tabani već su procvetali ranom. Lik svoj senkom crtam i na drevnom zidu.

Ukopan, ali već s puklom uzom, Rastem li ja to vrhom glave Zaliven svojom srećnom suzom? U ove grudi, ko u plen goli, Kandžu mi zarij bronzani lave: Kad je već plač tu — neka i boli.

Zar je tu južni kraj i jedino im žalo? Blizu je praznina i rub se približuje: Reči ove pesme izdržite još malo Dok vas smrt il ćutnja skora ne rimuje.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Šta ćete mi? drhtavo šapće u brkove, nemoćan pred njima tankim, lakim, zapaljenim. Gleda ih: nekada, na putu Do ove mehane, radovao se njihovoj težini. Slatko su mu grejali nedra. Sitne i tople detinje pesnice. Laki i meki detinji prsti.

Kad se vrati s poklonima, donese kući u grudima i parče ljute tuge, koje izližu i ispiju ženina silovita milovanja. Ove jeseni i ove zime... Kakva li me To nesreća čeka? Godine i starost doneli su ovu noć. Starost...

Ove jeseni i ove zime... Kakva li me To nesreća čeka? Godine i starost doneli su ovu noć. Starost... Još nekoliko godina i presahnuće

Đorđe naglo i nervozno zavuče ruku u nedra i baci kesu na naćve. Pored njene ruke ražabi se platnena kesa i umuče, ove večeri poslednji, sipljiv cik dukata. Još jednom, davno, bacio je on kesu s dukatima pred nju.

Želja da je tresne, da je udara po licu, tako je jaka, jeste, poverova, jedina žela zbog koje se on muči ove noći. Odjednom mu bi lakše: ljuta radost razli mu se po žilama.

u ove trenutke jutra odlazio bi sankama u Palanku da dovede sina školca. Svi koji bi ga toga dana sreli znali su kuda ide.

Moja soba, reče glasno, a zimski miris voća i suvog livadskog cveća u venčićima na zidovima i stari miris ove sobe, samo ove sobe na svetu, poteče svim njegovim žilicama kao krv.

soba, reče glasno, a zimski miris voća i suvog livadskog cveća u venčićima na zidovima i stari miris ove sobe, samo ove sobe na svetu, poteče svim njegovim žilicama kao krv.

Neće. Aja moram... Kida vlažan kraj cigarete. To mora jednom da se dogodi. A posle? Podrhtava. — Zna se red ove večere — strogo reče Aćim. Svi ga pogledaše. Đorđe sporo klima glavom i ceo se klati na tronošcu.

stoji naslonjena na krevet i gleda u njega, slabo osvetljenog vatrom iz peći; nikad joj nije bio tako gadan i ružan kao ove noći. Kako to ranije nije videla i osetila? I kako je mogla da se uda za njega i da živi s njim?

Čujem da se raspituješ!“ Tada je Aćim ustao i bez reči izašao iz kuhinje. Sada, posle ove svađe, on sigurno neće napisati testament. Bar mu je rekao sve što misli. Nije mu sve rekao. Sutra će mu sve reći.

noći, kad je Đorđe prvi put tukao, i posle, kad joj je još nekoliko puta došlo u pamet, to je glas nečastivog, koji se ove zime uselio u njihovu kuću. Kako bi ona s drugim? Nema toga ko bi nju smeo da uhvati za ruku, a kamoli nešto drugo...

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

A jednako, i na ove dole i na onog gore, sunce je bacalo svoje jesenje zrake, dok se vetar lopovski šetao između grana.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Ponekad je žitelje ove ulice pred zoru, znala da probudi neka vrlo arhaična, sleđena tišina, i u danu koji bi nailazio oživljavale su priče,

Istina, ove iz 1914. kao da su bile nešto ubojitije od ovih iz 1790. godine, ali ni to nije sasvim sigurno. Izgleda sigurno da su

U pamćenju, ne samo njegovih suvremenika, ostale su ove Karađorđeve reči: „Kojekude, ko mi nadgovori Čupića i natpiše Molera, daću što zatraži.

Zmaj od Noćaja, u stvari, nema pojma kud su izmakle te decenije, vrti čibukčicu i nada se da su žitelji ove ulice, koji su morali da čuju za Zmaja od Noćaja, ipak čuli nešto i o Stojanu Čupiću.

Iako nijedan od ove dvojice, ni Vožd ni Dobrača, nije smatran za razgovornog, ipak su ta dvojica, kad bi ostali nasamo, umeli dugo da

U svakom pevanju kao da je bivao sve hladniji iako su njegovi slušaoci osećali kako postaje sve topliji. Tako i ove večeri: Višnjić je stigao do na kraj pesme i, po muku u kojem je postojao samo njegov glas, znao da je osvojio i te

nadao da će mu Vuk, bar u jednom času, postaviti pitanje koje je očekivao, pitanje o tome kada će imati novih pesama? Ove koje je sada pevao Vuku bile su, u stvari, već stare.

Moglo bi se pomisliti da su se ove dve ličnosti u Rigi, tako nesaglasne, često sukobljavale. Ali, nisu: popustljive jedna prema drugoj bile su, čak, sklone

sa kim Zmaj Jova deli to vlastništvo koje nije tražio: neko čije je ime, ne ni tako davno, ali pre njegovog, bilo ime ove ulice što dunavsku padinu vezuje sa savskom.

svog dečaka a to je značilo da svakog dana zalazi i u kuću ruskog izaslanika sa kojim bi se, razumljivo, tada sretao. Ove Karađorđeve posete bile su, kako su mislili neki od istoričara, prilika da Rodofinikin i učvrsti svoje veze sa Voždom

U tome mu je radu Dositej samo pomagao a ipak je, eto, ostalo da se Škola pominje najviše po njemu. Kad stigne do ove zgrade koja, obnovljena, stoji na raskrsnici Višnjićeve i Jevremove, na raskrsnici svih svetlosti što se kovitlaju nad

Umro je 28. marta 1811. godine, tiho. U celoj Srbiji je žalost zbog ove smrti bila velika i, valjda u toj žalosti, niko nije obratio pažnju na poslednji starčev spis, Jastuk groba moga, koji je

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Negda, negda, ove oči Žeravke su žive bile Sad u snegu od obrva Žeravke su ugasile. Ovo j' lice ruža bila Al' davno je ono doba: Sad je

Pa ipak - da si samo katkad znala Veliki, kobni oganj duše ove, I silnu ljubav što ništi k'o hala Sve druge misli i nade i snove; Pa ipak - da si samo katkad htela U zanosu, i

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda, Slušati rado ove reči lažne: I zahvalićeš Bogu što te sazda, I oči će ti biti suzom vlažne.

Meni je bilo k'o da pjesme ove Svaki stih posta pun behar u rosi, Pa trepti, sjaje, i meni po kosi Prosipa meke pahuljice nove...

Ovdje vam svako bratski ruku steže U tuđem sv'jetu za vas pelen cvjeta; Za ove krše sve vas, sve vas veže: Ime i jezik, bratstvo i krv sveta. Ostajte ovdje!...

sad iz groba budi, Pa u toj noći čezne i žudi, Kroz cvetak duše, u zraku snuje, U tankoj magli očaran hrli; Da vlasi ove to njega kriju Dok smrt se kroz njih s životom grli; Oh, šta bi dao, te suze sjajne Da za njim mrtvim 'vako se liju!

„Hajd'mo - ja rekoh - „Timokovom vrelu! Eno okomka kraj obale ove! Tu ćemo sesti okruženi vodom, Slušati žubor i sanjati snove!“ „Ne“, - reče ona - „strašim se tog vrela!

Ah, da mi nije mlade snage ove, Što mrzi mlaki nerad duše mirne, Sve bih mu dao, da ne bunim snove. Mi nismo isto, Ni srce ni glava; Moje su misli

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Ah, ti tajno, Bogu tek izvjesna - sastav ove presilne mašine koja kreće bezbrojne mirove! Pet nebesah nepodvižnih pređem sljedujući zračici ideje, beskonečno

Radimosti ove neumorne i silnoga njegova naprega niko sebi predstavit ne može; ali svoje cjelji postić neće, jer vjekovah mati

što se sveštenojzi gori i mom tronu primać ne smijahu, jer ih moji plameni pogledi sa užasom strašnijem drobjahu. Ove grdne mase nesmislene pokorne su meni vazda bile i u svoju mračnu kolijevku na slomjene svoje kolovrate od vida mi

Na zlu sudbu palijeh nebesah noć i pustoš carstvo uzdigoše; no slijepe ove vladalice besilne se odmah pokloniše upornome svome soperniku!

prvi plot čovječku oblačiti i počet nositi): zli vlastitelj ada nesitoga dovesti će ljudsko pokoljenje do gluposti ove preslijepe da pohuli na nebesnu svjetlost, a da mračno ime obožava.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Ali bi nas oni suviše udaljili od samih abderićana koji su glavni predmet ove istorije. Sve što bismo o tome imali da kažemo je da su naša dva svetska građanina provela celo veče i dobar deo noći

Oni naćuliše uši. „Pogledajte bezbrojne ove zvezde! One pokrivaju od pamtiveka nebeski svod. Otkad se pojavio na Zemlji, čovek ih je posmatrao, razaznao njihova

„U istom onom međusobnom rasporedu u kojem je Hefestos urezao na štit ove zvezde, vidimo ih sada i mi na nebu, videćemo ih sutra na noć i svake iduće noći; one su večne, nepromenljive,

se kreću sve ostale zvezde u kružnim putanjama čiji je poluprečnik utoliko veći, ukoliko je uočena zvezda udaljenija od ove naše zvezde koja se zove polarnom zvezdom“.

mlade učenike kako se kreću pojedine zvezde oko polarne, zahtevajući od svakog da mu prstom pokaže kako izgleda putanja ove ili one zvezde.

glavom, u znak da im je to jasno, a Pitagora produži: „Sve ovo što smo sada videli i uvideli kazuje nam da se sve ove zvezde nalaze pričvršćene na prozračnoj, kristalnoj, lopti, sferi koja se obrće ravnomernom brzinom oko one ose koja,

Ona lebdi u središtu nebeske sfere. Između nje i te sfere obrću se, povlačeni od ove, sedam daljih koncentričnih sfera koje nose po jednu od sedam loptastih nebeskih tela.

“ Učenici to učiniše. „Sad odmerite“, reče Pitagora, „ovom merom kao jedinicom duž ove podvezice tri uzastopne duži od kojih prva neka ima dužinu od tri, druga od četiri, a treća od pet ovakvih jedinica,

jednog dugog užeta, čije stranice mere 3, 4 i 5 jedinica - takva jedinica može biti proizvoljno odabrana, dakle veća od ove naše - i pomoću triju kolaca koji se zabiju u zemlju tako da uže bude zategnuto kao ova naša vrpca, Egipćani polažu

„Iza ove kapije prostirao se svešteni deo grada boga Amona, „Amvon sveta“, sa svojim glavnim hramom, svetim jezercem, bezbrojnim

„Zapitah se kojim su putem njihovi graditelji došli do ove razmere, pa nađoh ovaj odgovor. „Među brojevima za koje sam našao da zadovoljavaju zahtev da zbir kvadrata prvih dvaju

Pogledaj samo ove krasne jagode, ove zelene krastavce i sočne artičoke! Okuvane i prelivene zejtinom, one se tope u ustima, a lako ih

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Koja je to reč života koju, kao buktinju prave svetlosti, treba sad da pronesu oni izabrani usred ove mračne i perverzne generacije? Ja ne znam. Ja zaista ne znam.

A vi ste vrlo neučtivi i drski. — Moguće — odgovori mirno student kao da je očekivao baš ove iste reči. — Ja sam vrlo neučtiv čovek. Ali vi ste vrlo ratni bogataš, a ja. vrlo predratni student. Ja i ovi ovde.

više ne bude u moći jednog čoveka ili jedne grupe ljudi da bace ceo svet u sve ove bede — onda ja ne smem pitati: „Zar su trebali milioni nevinih da padnu pa da se tek posle toga preduzme osiguranje od

Kad sam ih ostavio, udar je ono tako silan da sam bio onesvešćen sve do ove prve povoljne vesti. Ostavljajući ih, verovao sam da je sa njima svršeno, da naša ognjišta više ne postoje i da su naši

Od večeri do jutra provela je mrtva umorna divizija u najstrožijoj pripravnosti. A iste ove noći Sekula, vrljajući po okolini pljačke radi, otkri: da se putem, s koje se strane svu noć i grozničavo očekivao

Vojnik, za koga se moglo i smelo reći da se u vojsci rodio i odrastao, on je, bolje nego iko, poznavao smisao i cilj ove važne institucije, kao i opravdanost onih drakonskih mera uobičajenih da se upotrebljuju za temeljno izrađivanje

On polako otvara oči, gleda oko sebe, trepće i izgovara jednu jedinu reč, gadnu i nepoznatu van ove varoši, a na koju se ne ljuti niko, jer se svaki njome služi da drugom zatvori usta. — Porav... — Cide. — Ciminajca.

— Pa jes'. — Vidiš, ti Germani celu Evropu okupiraše, pa sad 'oće i Aziju. Nego ja mislim da one Švabe i ove Švabe rade ortački. Čujte, ljudi, ovo što vam ja kažem, ja sam prost čovek, ali ja njima ne bi' verov'o.

ti si jedna stvar, jedna klada, jedan buzdovan, razumeš! Gledaš ove balavce kako dižu paviljon na glavu, i ništa: ćutiš, keziš se i bleneš u njih kao idiot.

Cele ove noći ćutali smo budni, češali krastavo telo i mislili. — Boga vam, spavate li, Andreja? — Oh! — Nešto razmišljate,

Pa iz vrtloga ove borbe polusvesti i snova izvlačila se i s mukom čupala izvesnost neka donekle, ona izvesnost poslednjih trenutaka što

— Politički. Onda drugi neki glas upita: — Odakle? — Stare Pazove. Pa ove reči proprati širok i zvučan udarac šakom i nešto se, uz prigušen ropac, stropošta niz kamene stepenice što se

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Možda me sad, iz ove vremenske udaljenosti, sjećanje vara, ali mi se čini da čitavog vijeka nisam s njima, objema zajedno, izmijenio u sve

A onda prve, bez podloge živahne riječi pri susretu. Sve to dopire do mene sordinirano, izdaleka. I, iz ove moje sigurnosti, gotovo zabavno. Jer ja se osjećam dosta bezbjedan. Ovdje sam ostao nepoznat ili neotkriven.

Gledao sam domaćice na tržnici kad izbiraju rajčice ili kajsije. — Pošto su ove?... A ove?... A ove ovdje? ... I sve redom pipaju prstima.

Gledao sam domaćice na tržnici kad izbiraju rajčice ili kajsije. — Pošto su ove?... A ove?... A ove ovdje? ... I sve redom pipaju prstima.

Gledao sam domaćice na tržnici kad izbiraju rajčice ili kajsije. — Pošto su ove?... A ove?... A ove ovdje? ... I sve redom pipaju prstima.

Mama-Jumba zaogrnutih plaštem mitskoga ili zaodjevenih u bijelo ruho prividno racionalnoga. A ove posljednje obično su najopasnije.

* Moja dobra bolničarka gledala me vedrim očima. – Je l'te da su zanimljive ove knjige? – Jesu, sestrice, jesu... Pobuđuju na razmišljanje. Bila je zadovoljna.

Ima nostalgija prema određenom i prema neodređenom, prema znanome i prema neznanome; a ove potonje su najjače i najupornije. Nostalgija je sve što nas mami svojom slijepom neumitnošću.

I za posljednjega je ne manja tragedija ako zaluta među one prve nego za onog prvog ako zaluta među ove poslednje. Stvar je naprosto u tome da treba biti ono što jesi.

Pleuritično kašljucnu zalupnuta vrata — i kola kreću. Vjerovatno donjim, starim putem. XXXV Jutros sam listao ove bilješke i opet se nasmijao nad samim sobom.

Dakle, treba da držimo na umu ove ključne momente... (centar se nešto razrijedio, a desno i lijevo krilo, po pruženoj pomoći centru, vratila su se na

Pomalo me zapustila i moja bolničarka. Iskoristit ću ove dane da pročitam knjige koje mi je donio mladi doktor. Mahom „romansirana historija”, biografije znamenitih ljudi, u

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Ruke mu snažno ali mehanično zamajivahu zvono, usađeno u drvenu ručicu, ali misli mu behu daleko od ove pobožne svečanosti. Narod gospoda, korača, preskače preko potočića, jendeka i vrzina...

Pa zato ga je i iznenadila ona napomena o jalovicama. I da ne bi ove medenice, kako se rodio plah i prek, bilo bi svačega. Ali popa mu razgali srce...

— Tss... poznajemo — progovori mahnuvši glavom u levo, hoteći tim načinom da iskaže i neko čuđenje radi ove neobične posete.

Gvožđe na nogama!...« — pomisli Đurica, i samo mu srce zadrhta od te pomisli. — Otkud tebi, momče, ove stvari? — zapita policajac, dignuvši na jednom prstu duge niske starinskih novaca. — Ne znam ja.

Trebalo je odmah preseći ove puteve za predaju, i Vujo se dade na posao. Pre svega naredi Đurici da se nikud ne miče iz onoga ćilerčeta, jer ga,

Stanka se naljuti, ali se opazilo da joj se ove reči kosnuše samoga srca. — Ono jest, kad bi se ti dao da te ubiju. — Pa... kako kome.

Najpre oni neobični glasovi o Đuričinoj hrabrosti, pa sad ove čudne i slobodne njegove reči o sebi i o njoj samoj, i najzad ovo poslednje, gde on stoji pred puškom ne trenuvši — sve

— O, brate, — reče Đorđe — šta mi je ovo jutros: sve bih spavao, kao da nisam cele nedelje trenuo? — Biće od ove omorine — odgovori Miloš, i ako je znao da pitanje nije upravljeno njemu. Đorđe je imao običaj da misli glasno.

— Mora da su crvljive ove karamanke; vi’š kako rano opadaju. — Bato veli da ih je plamenjača opekla, pa se suše. — Hm...

Ona se prenu. Pogleda oko sebe začuđeno, i ne videvši nikakvih ostataka od ove pojave, dade se opet u misli. »Šta li je to, Bože, bilo ?... Je li to san ili java ?... Čini joj se da nije spavala...

Kad đernuh okom kroz šiblje, a on ide, pa sve gleda u nas i smeje se. Onda ga ugledaše i ove, pa vrisnusmo i zagnjurismo se u vodu, a on stade.

I opet je neka snažna i moćna sila primamljivaše tamo, opet joj se činjaše da nigde lepše nije; i same ove prilike, koje je očekivahu, izgledahu joj zanosne, pune interesa...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Idući tako po svetu, naiđe jednom na tri vrlo lepe devojke, gde lome čiode. Ove, videći Petra gde im se približuje, povikaše kao iz jednog grla: — Petre, hodi da lomimo čiode, pa koliko čioda danas

Kad je čuo Petar šta mu ove devojke rekoše, on im onda odgovori: — Teško vama i vašem životu! Kad ja opet ovuda pređem, sigurno ću naići samo na

Sad Petar uzme sve tri ove stvari i pođe dalje. Idući tako, naiđe na neku veliku šumu, i uputi se jednom stazom. Išao je tako čitav dan kroz tu

Petar, čuvši ove reči, odmah se sa starcem oprosti i ode brže-bolje da potraži tu zemlju. Idući tako, dođe do neke vode.

Idući tako, dođe do ono troje dece što su se bili okamenili, zatim dođe i do devojaka, pa vidi da su i ove davno preminule, i svugde gde god je prolazio, nigde nije mogao ni sela ni žive duše naći.

Devojka je sad vukla Petra k sebi, a smrt opet k sebi, i nijedna nije mogla da ga otme od druge. Tako su se ove dve nadvlačile čitav jedan sahat.

Onda zmija poviče iz požara: — Čobane, zaboga, izbavi me iz ove vatre! Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i

— Tvrđa vjera nego kamen stjena, slobodno govori. — E kad je tako, znaj da je ono moj bivši čovjek, nego uzmi ove ženske haljine pa mu nosi u aščinicu, neka se preobuče i neka s tobom dođe k meni.

Stariji i srednji brat poviču: — Ne damo je ove treće ponoći, zaista moramo bar za ovu najmlađu sestru znati kud je dajemo i za koga je dajemo, da je moremo pohoditi

Carević, videći da protiv ove sile ne može ništa, pođe kući, no jednako mišljaše kako bi ženu svoju Baš-Čeliku oteo, dok mu najedanput padne na um

Ispukni jednu dlaku iz moga repa i zapali je: ja ću se pretvoriti u zlatnu curu još ljepšu od ove tvoje, otići ću do cara s tobom, ti uzmi zlatnog konja pa ga uzjaši i bježi s curom dalje, a neće preći dugo vremena, ja

Evo ja dolazim svaki dan te čitam dovu, ama ga ne mogu nikako vidjeti. — E, moj dragi veziroviću, da se ti napiješ ove čudotvorne vode, kao ovo i ja, vidio bi i ti tvoga!

Petković, Vladislav Dis - PESME

Mene bije kiša, Oblaci, vidik. Al' u času jednom Misao sene, da će možda suze Oh ove suze, krvi moje pune — Proći i pasti po pokrovu lednom, Na lice tvoje, što pobožno trune, Uneti izraz u linije,

Gle, kako se nija I ide boja preko vetra, granja, Ustavlja nered i tišinu svija I dugu vuče! Otkud ove zore U času kada kob i očaj sanja? Da kletva nije, ili nešto gore? Nemoćnom podsmeh?

Il' je kob moja, što u dane ove Osećam ruku kako mirno piše Na moju ljubav, misli i na snove Ime, koje mi na krst crni diše, Na krst što nosi sve

Ja nemam suze za humke sinova, Za humke dece otadžbine ove Što su svoj život kao bulke dala Za staru mis'o i granice nove, Za prošlu slavu i reč sa gusala.

Sve se to desilo sa brzinom reka U ime morala ove otadžbine: Kao da je narod celog svoga veka Spremao se za to da slobodno gine.

Ispod zvezde sreće pobeda nas prati, Srbija i ove preboleće rane; Ali vinovniku ko će kaznu dati Za zločine koje narodima nane!

U tebi gledam biće zemlje ove, Umno i krepko, za budućnost snažno, I svoju ljubav i minule snove, I sve istine — sve što nije lažno.

” Ja imam reči: vi ste moja čeda Pospala, hladna, u povoju smrti — Ali ne ove što u mene gleda, Čiji će dodir svetlost za me strti.

“Tako mi noći i prirode ove!”... I krik zagušljiv zadavi mu reči, Krik kojim čovek u ljubavi zove Sotonu da ga svojim paklom leči.

1912. TAJNA Taj osećaj straha, što u meni raste, Kako me je naš'o baš u ove dane, Kad krovovi trošni dočekuju laste I kad zumbul gleda gde listaju grane.

Dok cvetaju breskve, vesele i sretne, Svuda žalost ide 'ladna kao zima. Koje li je doba ove noći crne? Izgleda dubina mraka da se gubi. Kakva mlada zvezda kao ptica prne, Podseti na svetlost koju borba ubi.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Kako sam izvodio ove misaone radnje po drugi ili treći put da bih proterao slike iz svojih vizija, taj lek je postepeno izgubio svu svoju

Da nisam imao drugih dokaza da u izvesnoj meri posedujem ove osobine, pronašao bih ih u pomenutim ličnim iskustvima.

Meni su ove štetočine bile dobrodošla zabava. Na razne načine sam proređivao njihove redove, što mi je donelo nezavidan ugled

Bio je to čudan zahtev, s obzirom na to da je on uvek bio protiv ove vrste sporta. Ali nekoliko dana kasnije doznao sam da u našem kraju hara kolera i iskoristivši priliku, vratio sam se

otišao sam kući na kratak odmor, očekujući trijumf, ali me je uvredilo to što je moj otac smatrao nevažnim ove teško stečene počasti.

Ostatak moga školovanja u Gracu je prošao u intenzivnim ali uzaludnim naporima ove vrste i skoro sam došao do zaključka da je ovaj problem nerešiv. Godine 1880.

1 Dok sam izgovarao ove nadahnjujuće reči, sinula mi je ideja, i u trenutku sam otkrio istinu. Štapom sam nacrtao dijagram u pesku, koji je moj

Želeo bih da mogu da opišem svoje prve utiske iz ove zemlje. Čitao sam u arapskim pričama kako dobri duhovi odvode ljude u nekakvu zemlju snova da tamo dožive čarobne

Ovaj prizor me je podstakao na razmišljanje. Bilo je očigledno da su ove dve pojave tesno povezane kao uzrok i posledica.

Upotrebom ove cjajne naprave on je već ostvario električna kolebanja jačeg intenziteta no što stvara munja i pustio struju dovoljnu da

reaguje na električne vibracije određene frekvencije isto kao što zvučna viljuška reaguje na određene zvučne talase. Ove posebne električne vibracije, koje su u stanju da snažno pobude Zemlju, mogu se koristiti na bezbroj načina i imaju

Long Ajlend (Long Island) izrađeno je postrojenje sa tornjem visokim 187 stopa sa sfernom kupolom prečnika oko 68 stopa. Ove dimenzije su bile odgovarajuće za prenos praktično bilo kog iznosa energije.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

patrijarh se sa odabranim porodicama preselio u Austriju i nastanio se na uskom pojasu zemlje, na severnim obalama ove dve reke. Tu su stvorili organizaciju koja se kasnije prozvala austrijskom Vojnom granicom.

Mi smo bili slobodni, nezavisni vlasnici zemlje. Za ove ”Privilegije”, narod je, za uzvrat, preuzeo na sebe obavezu da brani južne granice od turske najezde.

seljaka i nikad se nije umarao pričajući o njegovim herojskim borbama protiv Turaka na početku devetnaestog veka. Ove priče o Karađorđu su na poselima kod suseda primane sa više oduševljenja nego sve njegove druge zanosne priče.

Posle ove recitacije, učitelj bi pokušavao da specijalnim načinom govora kroz nos u nekom izveštačenom, svečanom tonu, dopuni

Posle ove recitacije, učitelj bi pokušavao da specijalnim načinom govora kroz nos u nekom izveštačenom, svečanom tonu, dopuni

Opis ove pojave bio je propraćen eksperimentom izvedenim pomoću elektrostatične mašine koja je proizvodila elektricitet putem

Moji učitelji u Pančevu pomogli su mi da rešim neku od zagonetki ove vrste na koje sam nailazio u svojim razmišljanjima.

godine. Preskačući nekoliko delova ove moje priče, zgodno je da pomenem sada da je dvadeset godina posle mog otkrića električnog usaglašavanja, jedan moj

Pričao sam im o svom iskustvu sa Franklinovom teorijom munje i raskoraku ove teorije sa pričom moga oca o svetom Iliji.

Bezbrojni čamci bili su načičkani uz obe obale ove velike reke; razne vrste brodova jurili su brzo u svim pravcima po zalivu; mnogobrojni brodovi za prevoz putnika bili

mesta i ugledao nešto nalik na uznemirenu košnicu, što se zvalo Brodvej, sa hiljadama telegrafskih žica razapetih preko ove ulice kao paukova mreža razapeta između mromnih zgrada, bio sam zastrašen i u čudu sam se pitao šta sve to znači.

pozadine u nekim Rafaelovim slikama Bogorodice - ko nije video taj divni prizor, taj ne zna šta je rajska lepota ove male oblasti.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Od koljena do koljena prenose se priče o slomljenim brodovima o ove sure hridi: ovdje more napada svoje žrtve da ih uništi, proždre; a u odmacima, i za najbolje tišine, iznenada val

se je čak pred svetim otajstvom, u velikom oltaru izloženom; zaklinjao se pred ikonom zaštitnika svetoga Nikole i, ove godine, među prvima prijavio se kod župnika—kanonika i ponudio najveću svotu novaca da na Veliki petak, u noćnoj

I dolaze mu na pamet božje riječi propovjedaoca Italijanca, jezuite, što svake večeri ove Strasne sedmice propovjeda u crkvi, i, dirnut božjom milosti, odlučno odriče se Moračine griješne ljubavi.

panuvši mu na pamet griješna misao na Moraču, mada je se kloni i neće da je ni u crkvi vidi, jer je tvrdo odlučio da ove Strasne nedjelje ne sagriješi: ni mišlju, ni rječju, ni djelom! —Isuse moj, milosrđe! — ponovi jezivo i skrušeno.

Dolazila je zima; prošaste se seća sa užasom. Samo Majka božija sačuvala ga je i dala mu ustrpljenje da je preturi. Ove, što je rano dolazila, silno se plašio. Pre osvitka morao se dići da služi svetu misu.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Dok ostajemo u njoj, dok se u nju zatvaramo kao u jedinu za koju znamo i hoćemo da znamo, ove su bezbrojne navike (konvencije) za nas prosto nevidljive.

kao usredsređenje pažnje upravo na ove oblasti u svakidašnjem ponašanju koje pripadaju „običnim“ navikama, spontanoautomatizovanome reagovanju, koje su, uopšte

okameneloga govornog niza i oslobađanje ritma i melodije koje memoriše, na primer, običan iskaz kakav je Našto mi ove oči? A evo kako ga Matić seče i razbija: Našto mi inače sad ove mi oči?

A evo kako ga Matić seče i razbija: Našto mi inače sad ove mi oči? Kad pesnik polazi od izvesne zadate metričke sheme, onda se narušavanja uobičajenoga govornog niza nužno

da ispravno mislimo daće, nešto kasnije, jedna druga pesma, za koju se može verovati da je potpunija varijanta od ove: tamo su sve pojedinosti čistije izvedene, jasnije poređane u analoške parove, pa tako i par crveno cveće – pričešće.

O izvornosti i starini ove lirike može se dosta pouzdano suditi na osnovu svadbenih pesama. One će biti i poslednje na koje u ovoj prilici još

A moraće se zaustaviti na tropima, tekstovima od jedne reči. Lingvisti sve ove jedinice posmatraju kao zaseban sistem u jezičkom sistemu, kao neku vrstu jezika u jeziku.

Sve da je i zaista tako, više se ove pojave u srpskoj književnosti ne mogu objašnjavati na stari način. (1999) O NEBESKOJ ODEŽDI ANĐE

Odmah zatim ove gusto poređane nebeske, vasione slike snižavaju, spuštaju do same granice pristojnosti tri vojvode zagledane u

njih neobične a privlačne slike shvatili po analogiji sa starim, već poznatim iz narodne poezije, među koje su unesene. Ove druge, pevačima poznate slike nisu alegorijske kao Jovanove apokaliptičke, nego su pesničke, dakle bliske simboličkim.

Dugo je on bio poznat, dugo se o njemu pisalo i sudilo ne na osnovu ove, nego na osnovu druge knjige, iz 1908. A ona je sva u prelazu od parnasovstva, koje se potiskuje, ka simbolizmu, koji

Ima u ovim pesmama nešto od klasične lirike, i u isti mah nešto neočekivano novo. A ne samo u ove, nego u sve tri grupe pesama uvodi nas prva od jutarnjih – „Priča“.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Što, niste nikog našli kod kuće? ČEDA: Čujte, majka, ja više neću da slušam te vaše savete. Te idite kod ove ministarke, pravite vizitu, te idite kod one ministarke, pravite vizitu.

ČEDA (ščepa cilinder od Živke, strpa ga momku u ruke i gura ga): Idite, idite, u vašim je rukama sudbina ove zemlje. (Izgura ga.) Žurite, molim vas, žurite!

ČEDA: Kako da je uzmete natrag? ŽIVKA: Tako, da se ti lepo i ljucki izvučeš iz ove kuće i da ostaviš ženu. ČEDA: Kako, molim vas? ŽIVKA: Pa tako, de, što se iščuđavaš?

NINKOVIĆ: Potrebno je već na prvome, najskorijem žuru, bilo kod ove ili one dame, da postanete predmet razgovora. Da jedna dama, recimo, diskretno šapne onoj do sebe: „Ko bi to rekao za

(Pauza.) Pa da, uviđam i ja sama da je to vrlo nezgodno, ali, šta ću, ne mogu iz ove kože. Ta kako kazniti, neću ga kazniti, nego ću ga isprebijati, ali je meni glavno da se nekako zataška stvar kod

'Ajde svaka na svoje mesto, pa kad izađete na ulicu, a vi se čupajte sve dok vam traju dlake na glavi. (Ove odlaze i sedaju.) A ti, Živka, oprosti. Ovo je, znaš, onako, malo familijarno objašnjenje.

Tu je ogroman otvoreni kofer, u koji Dara pakuje sve ove stvari, donoseći ih iz susedne sobe. I ANKA, DARA ANKA (dolazi spolja, noseći svežanj novina): Evo, gospođo, nisam

„Taj Ni-ni-ko inače je jedan napudrovan praznoglavić, koji se zaljubljuje u svaku mandarinku dok je na vlasti, te mu ove ćurke izrađuju preko svojih muževa klase.

Znaš, jedva sam kupio dvanaest brojeva. Onaj Karagu plaća po dvadeset para komad, pa sve njemu prodaju. I ove sam dobio samo tako što sam jednom prodavcu podviknuo: „Moraš mi prodati, ja sam sin mandarinov!

Je li, Vaso? VASA: Jeste, od početka ove godine i za celu prošlu godinu. NATA: Ja ne čitam novine, ne volim, verujte...

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

SRPSKA ROMANA Studije o Seobama i Nečistoj krvi PREDGOVOR Dve studije koje su se našle između korica ove knjige u završnom su obliku i pisane s namerom da zajedno budu objavljene.

Za pisca ove knjige posebno su Seobe Miloša Crnjanskog bile privlačne zato što je u njima, kao retko gde, čisto jezička faktura teksta

Kasnije se od toga odustalo. Jedno zbog obima, i drugo zbog namere da posle ove prve usledi još jedna, slična knjiga. U Beogradu, 1988. N. P.

Borisava Stankovića roman Nečista krv1 spada u ove druge. Ne zato što bi taj naslov sam po sebi bio rđav. Naprotiv.

A sve ove gramatičke operacije nisu, razume se, ništa drugo nego prevođenje iz upravnoga u neupravni govor, pri čemu se u samu

Potpun sud o Stankovićevoj sintaksi može se doneti tek kada se dovoljno iscrpno opišu barem ove grupe češćih odstupanja.

] tako da se Sofki ne tek poče nego sasvim učini sve ovo kao logor. I oni, i ova kuća, i ove njihove žene, onako u svojim krutim futama, još krućim i čak do peta dugačkim novim košuljama, a opet svaka sa oko pasa

”139 Trenutni i mimogredni, utisci ove vrste postepeno se slažu - kako to i inače biva kod StanKovića - u trajniji doživljaj svekrove kuće kao hladne i

Dole, u dvorištu, bije šedrvan, njegovi mlazevi, kaplje vode prema svetlosti iz ove njene sobe, žute se i šušte kao ćilibar. Čuje se svirka.

U kritici se na ove pojave gledalo kao na izraz junakinjine preterane čulnosti ili pprevelike senzualnosti. Istina je da je ona do

Junak ove pripovetke, tačno kao i junakinja Nečiste krvi, zamenicom „ono” imenuje jedno naročito erotsko stanje koje ga povremeno

I, razume se, čim se na prostor stavljaju ograničenja ove vrste, on se mora jače osećati: opaža se oštrije, a izrazitije se i vrednuje.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Odmetnuo se bio u šumu kao i svaki nemiran duh. Da je sultan češće, kao ranije, prolazio kroz ove krajeve, jamačno bi i njega uočio kao i njegova zemljaka Sinan-pašu, kao Sokolovićeve — Hercegovačkoga i Matskoga, kao

podelio svojih poslednjih trista groša tekiji, džamiji i Dečanima: „pred Bogom jedna je vera prava — valjda će koja od ove tri pomoći meni grešnom pijanicu!...

što se nisu svi isturčili, te mu se ne bi ničim napominjalo da ovo što je nije od iskoni, ili se gadi na ovu raju, na ove slabikoviće, Koji radi jedne slabe vere trpe i ne osećaju draži ohole slobode i turskoga carovanja?

Srbi su ga izbegavali, a Arnauti sa sela ne rade ove poslove. Jedne je godine, u nevolji, najmio mamuške Cigane, ali je posle nekoliko dana pošla rugalica uz orahovačke

Tad mu je to bilo teže od svega, ali je ove godine bio srećniji. Pred berbu mu beše došao sa svojim momcima Seno Durut i uvelike počeo da oko bačava likom priteže

privlačnosti, Hamza Vukašinović se na nekoliko dana pred branje požalio Durutu kako teško nalazi rabotnike i kako će mu ove godine vinogradi ostati nepobrani.

mirno, ona ih brižljivo spusti ispred vrata, pa ova oprezno pritvori, nabaci veliku gvozdenu rezu na dovratnik a preko ove duboko uglavi klin. — Pomozi Bože, a oprosti nekriva kućo, u kojoj sam i dobra viđela!

Kao da su se ljudi tvrdo odlučili da još ove noći istrebe ovo nedavno oslobođene raje... — Dobro je i ovo da vidimo!.. Hej, pobratime, otvaraj noćas!

Tu samo na uglovima očiju. Bol i prebol bejahu u izmirenju. Litica se pomamno navalila na snažnu planinu. Ove — kao da su zaključile za takvo stanje ne primirje no večiti mir...

Na njegovo čudo naredili da se njegove žene obe otkriju. „Šta su ti ove žene?“ — upitali ga — „Supruge“. – „Obe?“ — „Obadve“, — „E, to naš zakon ne dozvoljava!

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

rukama kreću krstom blagoslovnim Došle su da vide novi stanak mio Što ga j’ pobrat njihov sebi zaželio, Da posvete ove javore i dube I grob da poljube.

“ I dok god se glasak ove zvezde sluša Donde će s’ i tvoja blagosiljat’ duša. Jest, čovek si bio, te i na visini Sačuvô si cvetak srca u

Zar se iko crnim ruhom Svojoj tuzi odugova? Zar ne zbore vaša deca Ove reči iz grobova: „Naše duše našle oca U visini raj-naselja, Al’ na zemlji puno j’ dece Što nemaju branitelja.

To doduše nije lako, A pošteno još je manje, To je srcu stega ljuta A duši je robovanje. Ali zato ove muke, Lepim, slatkim plodom rode: Tako možeš milost steći U svetinje i gospode.

“ — On se nakostreši. „Šta će mi srce? — Meni treba zlata!“ E sad si skučen, ne znaš ni sam kako. Al’ ove kandže ne puštaju lako. Teško si tebi u njegovoj vlasti I svakoj žrtvi kamatničke strasti!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

JOVAN: Pa šta ste me zvali? FEMA: Zvala sam te da ti dam regulu da ne budeš kao dosad, ili kao što su ove drolje. Prvo i prvo: ti se nećeš više zvati Jovan. JOVAN: Nego? FEMA: Hanc. JOVAN: Zar sam ja konj? FEMA: Budalo!

On se, bog da mu dušu oprosti, kinjio i život prekraćivao da vam što više pribavi, a gledaj ti sad ove, oće da utamani kuću. A, drugojače ću ja s njome početi!

S otim se okreneš meni i rekneš: upamti, Vaso, dobro ove poljupce, biće ti nekada slatki, i odeš. Ja se na to probudim i taki se setim sna, jer tko bi na tvoje poljupce

FEMA: Šta je tebi za to što sam ja to drugom poklonila? MITAR: Poklonila, nesrećo, a jesi li stekla? Šta traže ove stvari kod mene za deset forinti? FEMA: To nije istina. MITAR: Nije istina? (Viče.) Jovane, Jovane! POZORIJE 10.

Miljković, Branko - PESME

koje peku grlo volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža

i imena prolaze ulicom zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke kada

Još mi smrt u ušima zuji Noć s ove strane meseca često ogrezne u nepotrebne istine i oduševljena klanja. O, ispod kože mlaz krvi moje čezne noć s one

Krakov, Stanislav - KRILA

I sve su one donosile ratnicima radost i bolesti. Ove su bile nova radost, jer su spasavale od fronta. Ipak su najviše bile tražene žene iz uglednih kuća.

Varoš je u tami. Sve spava. Na molu generali daju ruke sestrama milosrđa. Nestrpljivi automobili nose sve ove u vile kraj mora. Budni stražari čuvaju ulaze. Grad se sav spaja, pari, sav je u ljubavnom grču.

I u tom trenutku se osećanje ne straha već tupe tuge razli po njima. Neki artiljerac hteo bi da hrabri ove, koji noćas treba da ih štite: — Ne odstupamo, menjamo položaj; pronašli su nas danas. — Drugom ti to, brajko...

Vidi se kako se odvoji jedan deo i pođe nekud u noć. Oni što odilaze srdito se žure, i ne osvrću na ove što ostaju.

Potom se zarumenela i pakosno dobacila: — Oprostite, nisam znala... Iz šatora su povirivali da vide šta ove žene rade. Sergije je već odvukao Noemiju u svoju kućicu. Telefon je zvrjao kao pomamljen.

zapuckarao koji zaplenjeni kundak, i plamen bi veselo poigrao po očnim kapcima, koji se sklapali pod snom i umorom kraj ove trenutne toplote. Kao zbor aveti bile su te tamne grupe kraj malih svetlih središta na pustoj i goloj padini.

A potom otpoče da grmi. Danas se imalo da reši. I zato čudna radost obuze sve ove duše do tle sive kao magla. Na kamenjarima se skupljale male grupice vojnika i gledale u oganj pred sobom.

Mitraljezi nošeni na rukama ljuljali se i pretili. Potom se sve ovde kod ove ostale polovine bataljona umiri. Vojnici su na okupu, posedali pod zaštitničkom senkom stenja.

Sve je izgledalo kao neka ogromna razastrta karta. Izgubili se već rovovi, i pušile se nove baterije. Sada, ove su bile tuđe. Aeroplan je pravio spirale. Na nebu su bili svetlosni lukovi. a dole je zjapio ponor provalija i šuma.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Inače, sve su ove žene strahovito brbljive, uočljive, goropadne. Moj prijatelj govori sa njima bambara, što je jezik sudanski, ali koji, kao

Oni ne dolaze da vide brod, no se zabavljaju po pučini kružeći jedan kraj drugog, kao ove ptice nad nama. Dogledima vidimo da su široke drvene stepenice, kojima se silazi do kratkih molova podignutih na

„I vi se čudite, kažu mi, što su crnci tako veseli. Evo da ne moraju ni prstom mrdnuti da bi pomogli da ove rađaju, grane im daju hleb, čokoladu, šećer, mleko, voće i cveće koje je hrana za oči!

Ženske glave uistinu neopisano lepe, duge, fine, sanjalačke, devičanske. Reklo bi se da su ove mlade drugarice Apolonijevaca u stvari stanovnice Antila.

Crnac koji vesla treperi ispred nas, čas naduvavan, čas splašnjavan, usred ove gasne lupe. Osećam zadovoljstvo i nesvesno što mi je pola grama kinina u organizmu.

Reka tamna kao opal, sklapa iza nas i rasklapa pred nama svoje ogromno visoke i guste šume koje je okivaju. Ove su šume ipak prohodnije od onih jučerašnjih; lepota njinog rastinja je nežnija, više pesnička.

Stanovnici su, kao u kratke toge, drapirani u četvrtaste marame od tanke indigo materije sa ljubičastim šarama. Ove marame, divnih ugasitih, a ipak veselih boja, koje toplo ukrašuju njinu mrku kožu, tako su lake da njini meki nabori

Opojni miris zelenila, tropskog cvetanja, svežine i senki obavija ove kućice. Trava je meka, neugažena, a nevidljive ptice dozivaju se nad njom strasno.

Oni su tako vertikalno preda mnom a tako smanjeni u perspektivi, da liče na ove obojene guštere što silaze na sve strane niz pleteni zid kraj mene.

Kad se ritam ubrza oni se okrenu jedno drugom, obuhvate i ponesu taj pokret u krug. Ove proste figure, koje bi raščlanjene predstavljale igranje dva koraka s jedne i dva koraka s druge strane, ponavljale su se

Sa ovog se spuštaju tanke duge žilice koje čim se dokopaju zemlje puštaju u nju koren. U toku vekova ove žilice se pretvaraju u debele snažne stubove koji svuda u krug oko stabla održavaju džinovski krov od gustog granja.

Južni Krst koso je poboden iznad šume. Moj drugi boj, Muri, divan mladić, fetišist, neraspoložen je zbog ove posete plemenima Jakobar, Djere i Abe.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

(u sebi): Nijedan od njih nije Stanoje, Al’ su, zacelo, momci njegovi; Po divljoj snazi, mrkim očima, Poznaću vuka ove planine. (Glasno.) Mislim se nešto: ova provala Nekad mi zine kao grobnica, A nekad sine kao riznica.

Ma šta ćeš ovde, dobar čoveče?... RADAK: I baš na ronu ove provale? ISAK: Da skačem dole. Na me se zemlja samo mrgodi, Idem da kušam srce zemljino; Onde će, valjda, biti

bičem trostrukim Učiše njihov kuran čitati I klanjati se lažnom proroku, Koga sinovi mraka večitog Svetlilom zovu ove selene!... Onda sam njima ropski služio. GLAVAŠ: Za komad hleba? Ili, još crnje, za život samo? ISAK: Da!

Ta Smederevo!... Deco, kaž’te mi! RADAK: Zalutala si; Ova te staza dalje ne vodi, Nego do ove mračne provale. STANA: Ah, u Srbiji Svaka te staza vodi provali! GLAVAŠ (u sebi): Ala je divna!

lica umiti, Tu te kupine miris zadiše; Kapljicu bistru vode studene, Što ti sa čela kaplje žuborom, Prateći šumor ove planine... Pogledaj, dušo!... Samo pogledaj!... SPASENIJA: divota! STANA: ’Ma šta će ovde taki razgovor?

me lepo pozdravlja, A taj će lepi pozdrav značiti: „Sa nožem ću te svega iseći Ako ti čamac spreman ne bude Da ove mrazne noći prevoziš — Danju se kriju kao krtice — Ubice, možda, i buntovnike Što i na samog cara ustaju!

lako spremio, Te ću je tako, kao igračku, Privezat za pâs starom Hadžiji: „Sad plivaj, Hadžo, hladnim Dunavom, Kod ove sprave nećeš tonuti!...“ JANjA: O, teško meni! O, smiluj mi se, Rade, nesrećnom!

i grudi reke studene U jarosti se svojoj nadimlju, Osećajući borbu strahotnu Što će sa hukom vetra studenog Još ove kobne noći voditi... JANjA (iza bine na obali): Konopac hvataj!... Vuci, drtino! Šta čekaš? Radi!... Sad, Rade, sad!

PORFIRIJE (prima pljosku, krsti se i pije): Oho, ho!... E baš je valjana! A volim ti jedanput srknut ove šumadinke, no tri dni cevčiti braničevičku šomu! RADAK: I ti si, valjda, iz Šumadije?

STANA: Pa tu je bačen na dno tamnice... TREĆI TURČIN (za sebe): I ne zna matora vještica da je i on ove noći s hajducima umakao!... Tim više smjeha i šale! Pazi, Uso!... (Glasno.) Pa, bako, bješe li mlad?...

U kose moje svaka dlačica Na hajdučkom je rasla temenu; Pa malja ona što je u sanu Još ove noći kožu probila, I ta mi ište strašne zamene! Kad ne mož’ celu vojsku carevu, Ono bar jednu glavu za dlaku!...

Brže! Brže!... (Seljak odlazi.) A ti sa Vukom oprezno, Rade, Sve krivom kosom ove planine, Dok dospeš onoj modroj čukari Otkuda vidiš carske drumove, A desno, opet, onu provalu.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

000 ljudi. Dakle u slučaju potrebe mi bi mogli da koncentrišemo na timočkoj liniji najviše 35 do 40.000 ljudi. Spram ove srpske vojske stoji već sad Ejubov kop od 30.

Pošto su preduzete ove mere na timočkoj liniji da nama amo na Moravi dadu oduške od udružene navale Ejubove i Ali-Sajibove vojske, general se

U ovoj užurbanoj spremi, pri pogledu na ove duge redove vojske, koji odmerenim korakom odoše na bojno polje, otkuda se već prolama grmljava topova, ima nečega što

Sva je konjica polako kasala, a poneki od Čerkeza utrkivali su se napred. Namera ove konjice i pešadije, što je za njom išla kao potpora, bila je očevidno ta, da obiđu naše levo krilo, da ga obzinu i time

primicali, oni će se naskoro pomešati s našima i preći u juriš s bajonetima, a da li će naša mlada vojska izdržati ove napore?! — tu Černjajev klimnu brižno glavom i poče hodati tamo amo krupnim koracima.

teških ranjenika, ostavljenih na bojištu sa razdrobljenim kostima u lokvama krvi, orositi tvoja večernja rosa i uviti tama ove noći; koliko će usana koje na domu čekaju vreli, slatki poljupci, puni nege, ljubavi i milošte, osvanuti sutra neme,

(Svaki je pošao u onom, u čemu se kod kuće zatekao). Poznati junačina, bugarski hajduk Ilja, bio je poglavica ove čete. On je u svome pesnatom dugačkom gunju išao od jednoga do drugoga i žurio ih da se što pre oblače.

Ova kosa mestimice je obrasla mladim šumarcima. U ove kose nagibi su blagi, brežuljci zaokrugljeni, na nju je lako i popeti se i sići, topove je lako na nju ispeti i spustiti

što ode kosi, već sam ce radovao kako ću odavde sa ovoga uzvišenoga mesta moći mirno da promatram celo polje borbe s ove i s one strane Morave. Ali sad nasta trenutak neopisane zabune. Odjednom u šumi na kosi pripucaše puške.

jednom kraju šanca bio zauzet ovim prizorom s konjicom, na drugoj se strani šanca začuše glasovi: — Eno ih, eno, vičite ove naše neka se uklanjaju s poljane, da nam otvore mesto za pucanje. Okrenem se tamo.

jalaka pred šumom gusti, gusti redovi Turaka i dok su ih druga njina odeljenja s visa potpomagala jakom puščanom vatrom, ove se kolone ustremiše brzim korakom na šanac. Napred su bili Čerkezi sa svojim belim zastavama.

S ove strane, na jedno 200 koraka od šanca, bio je naš streljački rov. Ovaj su rov napustili naši strelci, a Turci, spuštajući

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

LXXI Pitaćeš me, moje čedô, Kad sam ove pesme pisô, — Prosuo ih jedan časak, Jedan trenut, jedna misô. Srce mi je lisno drvo, A pesme ga cvetom rese;

Pitanje jedno drhta nam na usti, A ni to ne sme niko da izusti, Ove dve-tri reči, pune večna jada: „Šta ćemo sada?..

Mrtvo srce suza budi, Padajući na nj sa visa, Iz njeg’ niču ove pesme, Mrtvo cveće bez mirisa. IX Kad sam bio na tvom grobu Zamirisa mir bosiljka, A meni se priču glasak: „Šta

LXIV Ko je tužan, nek ne traži Tuge nove. Dosta mu je, dosta mu je, — Nek ne čita pesme ove. Ko je srećan, neka grli Svoje snove, Nek ne muti vedru dušu, — Nek ne čita pesme ove.

Ko je srećan, neka grli Svoje snove, Nek ne muti vedru dušu, — Nek ne čita pesme ove. Ko ih čita, neka prašta Slabotanu, Kâ što prašta mutnom nebu, Plačnom danu.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

HRONOLOGIJA 234 SRPSKA TRILOGIJA KNjIGA TREĆA KAPIJA SLOBODE OTVORENA — Dok su se na Kajmakčalanu vodile ove krvave borbe, mi, četnici, nalazili smo se oko Lerina... — Molim! — upade kapetan Radojčić. — Sad stupate na scenu vi?

„Drži vezu!“... „A-ha!“ — dopire krik. Opet rovovi, kamenje. Otuda sunuše na nas bajoneti... Mi prilegosmo s ove strane. „Predajte se!“... Ura! Ura! Ure! — Viču i naši i Bugari.

Mi ćemo sada izvršiti prelaz preko Crne reke. Reka se nalazi odmah iza ove okuke. Iza nje nastaje mala ravnica, a zatim se diže brdo. Neprijatelj je na vrhu.

Odvojeni od kuća, lišeni porodične nežnosti i prijatnosti domaćeg ognjišta, podnosili smo iste patnje i muke. Ove opšte nevolje kao da su izgladile sve suprotnosti naših naravi, te smo se svikli jedan na drugoga, i postali

Potporučnik Ljubiša „Filozof“ razmišlja setno: — Obuzima me neka tuga gledajući ove mlade Ruse. Mi smo ovde da izginemo za svoju zemlju.

Naša osmatračnica nalazi se na visini od hiljadu dve stotine metara. Sa vrha ove planine vidimo šiljke, rebraste padine, čitave visoravni.

Onda neće više biti ni uzroka zbog kojih se danas ljudi tuku među sobom... OPROŠĆAVAJTE... Sve što se zateklo sa ove strane fronta i moglo da nosi oružje, upućeno je u rov.

Sa njima se vrše ti vojnički eksperimenti. A u delokrug toga eksperimenta potpadam sada i ja. Prikrivao sam ove svoje misli. Ali Luka, kao da je nazirao moje nespokojstvo, obrati mi se zaobilazno: — Slušaj... za tebe nisu napori.

Pešaci su tovarili na leđa ove ogromne granate, sa krilima okrenutim unazad i nosili ih kroz uske saobraćajnice do topova.

Ja sam se neprestano mučio da se setim šta sam ono hteo pitati. A znam, bilo je važno. Ali je utisak od ove eksplozije bio toliko snažan da mi je momentalno isterao sve misli iz glave.

Shvatio sam... Ali mi je čudno bilo, zašto je zemlja ispred ove naše objavnice toliko razrivena, kao da je neko orao. Zapitao sam komandira.

Ovakav srdačan prijem, ovi duboki zakloni, sve me je to malo oslobodilo. Ove ljude iz jurišnih četa zamišljao sam kao neka čudovišta, obrasla u brade.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Branka koji bi u staro karlovačko vino poezije iz vremena svoga đakovanja nasuo nepenta, pa odjednom zaboravio sve ove stihove i sve što se u ovoj knjizi poezije davnoga vremena koje mu je prethodilo nameće kao ideal i kanon.

Kada bi u namerama ove Antologije bila rehabilitacija načelnih zabluda predbrankovske epohe, gornji prigovori i sumnje bili bi itekako umesni.

Tako je, brižan, pevao Paun Janković: znao je koje mu je Otečestvo. Većina pesnika ove Antologije međutim otadžbine, onakve za koju se brinuo u tuđini mladi Paun Janković, imali nisu.

ni teret ni slast odgovornosti duhovnog vođstva; jedino je još omladinski deo šturovskim idejama zapojenih pesnika ove epohe mogao da nepovređeno dočeka nove dane omladinskog pokreta, iako ne uvek sa stihovima u džepu.

i docnijih himeneja i svakovrsnih čestitki austrijskim nadvojvodama istoga pesnika, i mnogih drugih pesnika ove epohe. Kakvu prekretnicu sadrži u sebi ono Brankovo nasrtljivo, odrešito i đački čedno: Beograde, moj beli labude!

Tu, u tome ovako izdvojenom stihu, jedan je prelom, i jedna međa, i zavet. Pesnici ove Antologije, u svome neposrednome osećanju žive vekovne austrijske snage, u svome respektu prema trajnosti i

Ali ima i druga stvar, i od ove važnija. Epoha o kojoj je reč nije kao ma koja druga: to je detinjstvo naše književnosti, naročito u svojim počecima.

) Ni većina naših pisaca ove epohe nije se htela — nije se smela a nije ni mogla — prikloniti novome zahtevu: oni su branili onaj drugi, književni

Tada će se moći mirnije i sasvim objektivno, sa podacima o leksikološkoj i sintaktičkoj strukturi jezika ove epohe, govoriti o ipak jasnoj tendenciji razvoja književnog jezika predbrankovskog vremena u pravcu narodnog, kao što

U takvim slučajevima i ove stare i starinske reči, iz slavenoserbskog zaborava, mogu još i danas imati boje, i opravdanja, i dovoljno snage; mogu

često lažu: jedna od njih, sročena u mračnoj redakciji Srpskog naroda, ovako je, godine 1873, kaljala jednoga od pesnika ove Antologije, Jovana Subotića, tada miletićevca: Crn đavo, a crn vrag — Post'o Jovan narodnjak, Pa se svakom fali Da se

okolnost u vezi sa građanskim pesništvom važna; ona se ne sme mimoići ni u ovako zbijenom upozoravanju pred čitanje ove Antologije. Ta okolnost je u spoju muzike sa poezijom u jedno bezmalo nedeljivo jedinstvo.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Svaki mi časak beše nesreća! A najmučniji, najnesrećniji, U kome ove gore ugledah!... STANIŠA: Pa ko sme reći — Da na Latinke rubin-usnici Pritvorstvo leži srca lažljivog, Kad evo

JELISAVETA: A ja ću plakati. KNEZ ĐURĐE: Svaka ti suza kap je samrtna, Od ove zemlje grob ćeš stvoriti!... JELISAVETA: Ja ću kleti. KNEZ ĐURĐE: Oh, kuni, ženo, kuni, proklinji!

KAP. ĐURAŠKO: Ne cvili, gospo, nemoj, Svetlosti! Dok su ti ove grudi koštane Nežnosti divne čvrsti oklopi, Mirisne kose t’ dlaku svilenu Ni povetarac ne sme taknuti — Ne, gospo,

ah, nesrećnice!... Da kune dane svoje starosti, Plodnost da kune crne utrobe, Da kune sebe, da kune mene, Da kune ove gore kamene... (Jelisaveta u noćnome odelu ulazi.

KNEZ ĐURĐE: Šta zboriš, čedo, Poslednji dan? JELISAVETA: Ja rekoh — Jer ove noći Tako mi bednoj kazuje san... KNEZ ĐURĐE: San?...

Da samo ove noći grmljavu Strepeći srcem dalje ne slušam... Il’ kaži bratu — neka prestane, Ta još je noć, idi, kaži mu Nek čeka

Idi!... Da, al’ pričekaj! Upitati te htedoh još nešto — Serdare, starče, jesi l’ pozvao Još ove noći da se saberu? Vladika, hoće l’ nam i on doć? Il’ je zar i on, grešnik matori, Kurana priznô glupu nauku?

Gde si kupio? ...A skup je, znam? KAP. ĐURAŠKO: Skup — U zlato da se Lovćen pretvori, Vrednosti ove ni polovinu Metalom svojim ne bi platio... Al’ pogled tvoj! osmeh!... (Pogledavši je zastane.) Svetlosti!...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Tu motčicu baci, čoče, iz ruke, pa ruke metni u njedra... Evo ti ove moje 'aljine, pa se dobro umotaj — reče starac, skide haljinu, i ostade skoro upola go. — A ti, striče?

Znam ja Zmijanje, znam ja ćud našije' planina i ove naše zle'ude, vrletne zemlje: sve to potajno i podmuklo reži! Najednom se nenadano zadrmaše u vrhovima jele i omorike

— Ono su sve pometenički i ginjenički grobovi.. Sve je ljuto, nemirno, goropadno i tvrdoglavo na 'voj planini i ispod ove planine. U nas je rijetkost pitom i 'vamo pokoran čojek. A ima i dosta, koji, ako 'š, ovog suda mnogo i ne bendaju...

— Onda vas molim s božje strane, prikaž'te dolje sudu da moje kućište predade kom našem čovjeku iz ove naše proklete zemlje. Digoše ga. On se preseli u 'nu dolinu.

govorio — ne mogu da gledam, kako se onaj Švabo širi po mom dobru, kako ruši i oba ra moje voćare i moju šumu, koju su ove stare ruke gajile. Ču se da je Stolina majka umrla. Mijo oživi.

— Zbilja, brez šale, šta vi to pričate o mom Simendašu, o mom starom deliji i branitelju ove obitelji i ove naše svete ćabe? — reče vrlo meko, gotovo pobožno otac Sopronija i sjede na prag od podruma.

— Zbilja, brez šale, šta vi to pričate o mom Simendašu, o mom starom deliji i branitelju ove obitelji i ove naše svete ćabe? — reče vrlo meko, gotovo pobožno otac Sopronija i sjede na prag od podruma. — Ja najvolim na pragu...

— Da, da, djeco moja i Srbovi moji, mlogo sam ja crni' i mučni' dana preturio preko ove sijede glave braneći ovu svetu crkvu od nemilostivi' i bez božni' Agarjana, te vam je i ovo kô jedno istoričesko

Braćo, Asan-beg će na manastir! — uzdahnu David, pa se okrenu meni: — Junače i branitelju ove naše svete ćabe, tvoja glava prva će pasti.

poljubi ga u ruku, i pruži mu čašu hladne rakije: — Ovo sam ja cijelu veče za tebe 'ladio, delijo naš i branitelju ove naše svete ćabe! Primi ovu čašu, nazdravi mi, oprosti mi i blagoslovi me!

Sudac: A kakvu právu traže gazde?... David: Nešto sam načuknô neki dan dolje u čaršiji da ove naše gazde... Pisarčić (pakosno): A, šta znaju te vaše gazde?

Ne velim ništa, gospodine. Dobar je. Samo još da ukine trećinu, desetinu i, rećemo kaz'ti, ove globe — nikad boljeg cara! Pisarčić: Onda bi bio i vaš?

Bojić, Milutin - PESME

I tako večno ove iste stope, Krv nova siti. O, zemljo oluje, Mrko ti čelo strašne kapi škrope I čudne himne iznad tebe huje!

Pošlji kletve i bezverje strave. Jer pretimo ti, o Bože bogova, Što smehom plaćaš mlaz krvi herojske. I tebe ove smrvile bi vojske, U vrletima Markovih domova! ...Kako si pošten, ti, zgaženi krine!

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

MARICA (odlučno): Slušajte, oče! JEROTIJE (kao gore): Pst! Stvar je vrlo važna! Izađite iz ove sobe. ANĐA: Moram da razgovaram s tobom nasamo, jer nemamo vemena.

'Ajd', kaži mi, kako ćeš ga naći? VIĆA: Pa ja mislim, ovaj, na osnovu ove depeše da uhapsim gazda-Spasoja Đurića. JEROTIJE: Da uhapsiš gazda-Spasoja?! Uha, kud ti zaošija, gospodine Vićo.

da primim levo krilo i udariću na Knez-Jevtin bunar, kraj Mila papudžije, pa ću izbiti iza Opštinskog kantara, te s ove strane Evrope. Vi ćete, gospodine kapetane, biti centar... JEROTIJE (preplaši se): Ko centar? MILISAV: Vi!

JOSA: A, jes'! (Ode.) VIĆA (Milisavu): Jesi li napisao zaglavlje? MILISAV: Jesam! VIĆA: Upisao si i ove? MILISAV: Jesam! VIĆA (građanima): Slušajte vi, bre!

KAPETAN: Ako ne znaš, ja ću te već naučiti šta ćeš da priznaš. (Vići.) Jesi l' pregledao ove hartije, gospodine Vićo? VIĆA: Nisam, gospodine kapetane. KAPETAN: E, 'ajde to prvo da svršimo.

Ali šta ću sa spisima? Vidiš li da gospodin ministar ima pik baš na ove spise! ŽIKA: Znate šta, gospodine kapetane? Ako hoćete mene da poslušate...?

(Razmišlja i vrti glavom.) Slušaj, gotovo ćeš ti da imaš pravo. Sam ga sprovodim, ponesem i ove spise i ovaj... dabome, mogu gospodinu ministru kazati da je sve to zamesio gospodin Vića iz ljubomore.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Sve, dakle, dela koja su se u isto vreme širila Evropom na njoj zajedničkom latinskom jeziku. Posredstvom ove literature Srbi su, zajedno s ostalim pravoslavnim Slovenima, ulazili u širok krug evropsko-mediteranske kulture, na

Sakupljene u jednom zborniku, ove tri biografije čine širu verziju istorije Milutinovog doba, što predstavlja značajan korak u proširivanju istorijskih

Objedinivši potom, sve ove tekstove, i dodavši im seriju životopisa srpskih crkvenih poglavara, od Danila i drugih pisaca, Učenik je sastavio

To je otmena poezija žrtve i moralne pobede. Osnov ove kosovske poezije jeste sjajno Povesno slovo, koje je neposredno posle bitke (1392) napisao patrijarh Danilo treći u

Ono što odlikuje sve ove pomene narodne književnosti i zapise tekstova u petnaestom i šesnaestom veku jeste bogatstvo oblika i raznovrsnost

Pojam carstva nebeskog, za koje se opredeljuje srpski knez, idejna je podloga sveukupne ove poezije. To je misao jevanđeljska, ali i osnovna ideja svake junačke epopeje, u kojoj je smrt na bojnom polju jedini put

ispovest ali i usmeni, epski način mišljenja ili pogled na svet: "Ja vojvoda Pavlović od Radosala, gospodar i knez ove zemlje, ležim ovde u ovom grobu.

Nastasijević, Momčilo - PESME

Breza li to, il’ bledi pramen dana? Belasa tvoje telo u suton. Bolno je zaplazilo niz ove strane, pesma se ne dopevala. Il’ nedoljubljeno zaboluje niz tvoj lik, il’ muti suton dušu.

Jer i pakao je tvoj, i propoje. Zalapim toplo iz ove oporine tela. I koren po koren manje Mome stradánju. GOSPI Sve samlji. Snom pohodiš me tuđa.

Al’ muk tobom sam sve veći. Gluho te u noći ove, u dnevi bdim. I na stopu mi tobom zamukne hod, i muklu putanju grem. VII Lek si, a gnjijem u srcu.

A dýge sveudilj neke nebo i zemlju spaja i spaja luk. HRAM 1 Potonje, znam, rastočiće zemlja ove kosti, dubinama da zapoje hram. Pecite, žege — plamena ne spekoste plam; ledite, ciče — leda ne slediste led.

Potonje, znam, rastočiće zemlja ove kosti, dubinama da zapoje hram. REČI IZ OSAME 1 Ambise prekoračim, stukne na ravnom tlu noga.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I zaista, čim je ove spaziše da viri, beli se na kapiji više oca, počeše da je viču: — Odi, Jovanka, odi ovamo! Jovanka na to odmah se

S obe strane, sniski, kao nanizani, crne se dućani, streje, ćepenke. On je išao. I čak kao ohrabren umiren usled ove samoće. Istina, da mu se iznenada, odjednom kao noge odseku, kao da klecne.

to se ne bi primetilo, i kad bi ko slučajno spazio Mladenove radnike na toj njivi, ovaj bi odgovarao: »Pa naš Mladen ove godine uzeo i raboti«.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Iz etimologije raznih imena ‹ove biljke› daju se izvesti zaključci o mitskim shvatanjima o njoj. Ime »sirota« odgovara nemačkom shvatanju, i pretpostavlja

Zbog čega je d. mali i kao zdrobljen, pričaju se ove etiološke skaske. Od njega je uzeto drvo za Isusov DUD . DUD Maulbeerbaum ‹moruѕ›. Dud; murva.

Tu, kod sela Petrijeva, ima mesto Jasenak, gde raste vrlo mnogo ove biljke. Uoči Đurđevdana i Spasovdana dovode ovde bolesnike, često iz velike daljine.

(sejanje, okopavanje, ogrtanje, branje), i »bog, kad čuje sve ove muke, sažali se i neće da pusti grad« (SEZ, 17, 144. Upor. ѕ. v. Konoplja). Zrno k.

Sumornost i neodređenost ove skaske daju nam razloga da verujemo da je ona etimološkog porekla. Ali iz različitih imena ove biljke jasno je da je to

Ali iz različitih imena ove biljke jasno je da je to senovita biljka, i da stoji u vezi sa starinskim božanstvom Baba (Terra Mater). M. d.

obese nad vatrom da se osuši (ŽSS, 283). Ko pati od čireva, okupa se u vodi u kojoj su potopljeni o. i lešnici, pa ove baci pa put: ko ih uzme, na njega će preći čirevi (ŽSS, 266). Ko pati od »žute rane«, on na nju natrlja o.

Bogorodice̓ koja je ̓kanula̓ za vrijeme ̓menstruacije̓ iz ̓njenog polnog organa̓ na listove ove biljke, pa su joj otuda i dale ime: bogorodičina trava«.

Uz to, ove biljke »i nema svađe, jer je sa vilovske strane; nego je najviše u Lici imade, da se i selo od nje zove Bujadnice«.

, okolina Jajca); ostatak pasulja sa ove večere (i beli luk) »ostavljaju do Krstovdana, kad svi ukućani okuse pomalo« (GEM, 28—29, 1965—1966, 204, Resava).

Ćipiko, Ivo - Pauci

Lani je odbacio svojim vršnjacima, a da vidiš ove godine! ...I čisto ruke same se pružaju da teški kamen dohvate. Sviće, i svjetlost snježana dana uvlači se u kuću, ali

pred oči meke i jezive uspomene iz djetinje dobi; i život i navade ispoljuju se jače i skladnije sa tajanstvenošću ove velike noći, dok ih san posvema ne savlada.

—Zamorićeš se! Uhvati je za ruku i povede za sobom. Zađoše u tjesnac, pa se veru između stijena. — Vidiš, zimi su ove kamenice pune vode, priča joj. — Pričekaj! — I, pustivši je, potraži šibica i o benevreke upali dvije najedanput.

I livada slabo je ponijela ove godine. Koliko se samo napatio, prokisao do kože, odvraćajući vodu i kopajući jarugu, koliko je zemlje preko sebe

I ne bi ni mogli biti bez ove drage; kud bi sa blagom, kad je mećava zakrha i vrijeme ovlada? Kad bi se ova draga njemu dosudila, nije nego cijelo

Kad ugleda sina, pođe mu polako u susret i poljubivši se s njime, upita ga: . —Kako si ove godine uranio? Nisu još bili ispiti ? —Nisu do oktobra. —Pa? —Mogu i kod kuće učiti. Svi ućutaše.

— Uvijek otac štogod prigovori, — reče Ivo majci kad su ostali nasamu. — Ljuti se; govori da si jur ove godine moga svršiti, ma da si se uzlinio. Biće ti teško — nu nastoj i ti.

Zaustavi se, sustavljajući u se dah. — Da mi je znat' kud se je do ove ure skita! — govoraše otac. — Pusti ga bidnoga, i večeras si ga smutio! ču se majčin glas. — Ti uvik: pusti i pusti!

— Vidite, — opazi Jure, — oko sela još je gore mlatilo. Ove zime biće svake nevolje, a od nikud pomoći! — Od nikud? — Tako je, virujte! — prihvati mladić.

Mladost na drugo i ne mišljaše nego da se dočepa novaca, pa da strugne i ostavi ove neharne zemelje. Novac od prvašnjih iseljenika u Americi redovito dolažaše i bijaše pošljednja uzdanica siromašnih porodica.

— bezobzirno uspali se ona. — A kako ste davali?! Jo, da je reć', pa uteć'; koliko je samo kadac masta dalo se s ove ograde za ono malo duga! U za' čas smo se na vas namirili!

Od svega imanja nije ostala već koza, no i ona bijaše ubilježena za podmiru poreza. A ove gladne godine ni porezni rubač nije zadocnio.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Bol u utrobi mi je uminuo. Ako ovako potraje, smoći ću snage da se dignem iz postelje, pa možda i da izađem iz ove memle u kojoj se gušim. Voleo bih da još koji put prošetam livadama oko Morave, ćuvicima Dilja i proplancima Gradine.

Činilo se kako ne zna ni toliko da sam ovde ipak nekakva domaćica, da sam žena gospodara ove kuće. U redu, ja znam da je on monah i da mu je zabranjeno obraćati pažnju na žene, ali zar nije mogao makar nekim

Dorotej mi kaže da ove povorke sreću svakog dana i da se čudi gde i kako staje tolika sila ljudske i stočne hrane koju Lauš sabira na Kuli.

Nemoj misliti, Gospode, kako sam ja sada očajan zbog ove žabe koja mi je iznenada upala u raku i smestila se na mojim grudima. Ja znam da si je ti poslao.

i mada još pomalo hramlje, oseća se toliko dobro da ponekad uzjaše konja i tera ga da kasa ukrug u donjem dvorištu. Ove godine su kiše rano počele. Magla ispunjava dolinu po ceo dan.

Smrt se ceri, tajnovita i okrutna, omamljiva kao dubok san. Gledam ove ljude kako se prestravljeno i panično s njom suočavaju.

grmeo je Prohor, „uzima čast vašim kćerima, plodi se sa vašim ženama dok vi u znoju lica svoga na poljima izvlačite iz ove škrte zemlje hleb za gladna usta svoje čeljadi.

Snađi se“, rekao mi je kad sam ga molio da mi ostavi barem desetinu boljih vojnika. Kako ja preko noći mogu da naučim ove mladiće kako se ubija? Uostalom, ovde i onako mene niko i ne prima ozbiljno.

Otkako zavladaše ove žege, stalno sam na oprezu. Nisam komotan. Plašim se da me jednom ne zatekne kako zaneseno piljim u Prohorovo rezbarsko

kao nekakav bolesnik što se oporavlja posle teške bolesti, a u stvari lenjivac koji nikako da se nakani da korakne iz ove zgodne hladovine na usparu i vrelinu dana, u čemarnu sirotinju manastira.

Nameravao sam da ih zbunim. Mislio sam ovako: ako se nijedan od mojih ljudi ne pomoli na bedemu i ako nikakav zvuk s ove strane do njih ne dopre, učiniće se tim divljacima ova Kula kao ukleta.

Vratiti ga kao zalutalu ovcu natrag u stado, a ne ubiti. Jelena: Dom vlastelinov je uvređen prizorom ove nezahvalnosti. Čoveka koji je otrgao iz ruku smrti gospodara, strela, kao šumsku divljač, njegov sluga.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Sve strepi, sluša... I pastir iza sna se budi, Pa svu noć prati sumorne ove glase, I zalud odziv čeka - već plava zorica rudi, I bleda kandila noći na plavom nebu se gase... 1882.

Čudni su puti kojim strasti vode, Al' sve što živi ove pute zna: Sadašnjost njina nepobedljiv grad je, Prošlost je njina pepeo i pra'. Pa kad je tako - tako mora da je!

sred tišine, Udvajajući noći kras, 3agrmi pesma iz daljine I tamburine zvučni glas; Duša mi čudne snove sneva, I ove pesme sva je plen... Odakle ide? Ko je peva? I šta li znači smisô njen? 1886.

Buni li mi dušu ta priroda snežna, Il' mladosti moje usnomena nežna? O, putnici ždrali! S ove sure stene, Mahovinom sedom što se krije sva, Valovi stoleća o koju se pene, Ostavljen i tužan dozivljem vas ja: Vas

Car je slušô pesme ove, pa u gnevu i u žaru, On zatvori svoga sina u visoku kulu staru. Od to doba bacajući suzni pogled sa visine Carski

Psiheja, bludeći plačna, kad ljubav nebo joj uze, U cvetne čašice ove lila je najdraže suze. I pominjući prošlost, venac je od njega plela, I on je mirisô blago sa svetlog njezinog čela.

Omajid Abu-el-Rahman mladi skloni se od ove bede, Jer još u oči gozbe na besna paripa sede I parip kô strela nàže u tamu večeri vlažne, Mrseći pomamno grivu i

I tako, u noći kasne, On pesme pevaše ove, uz udar santure glasne. Kada sam prošloga leta za toplu Afriku išô I uzgred Kordovu, Kadiks i pribrežja

Kada sam prošloga leta za toplu Afriku išô I uzgred Kordovu, Kadiks i pribrežja obišô Slučajno i ove pesme nabavim na putu tada, I ja ih prevedem s pažnjom i, evo, štampam ih sada.

No tužne pesmice ove Nađoše u jednom dvoru, Alhazra koji se zove, Za vlade Manojla Sretnog, i njih su na javnost dale Dve stare, učene kuće

Pet vekova on stražari, Bez odmora i bez smene, Pet vekova on stražari S ove strašne, sure stene. A taj večni, suri stražar To je carski orô stari, Nad sumornim urvinama Stolećima što stražari.

Ne boji se burnih dana Kome dušom bura leće: Na poljani od megdana Kao orkan on se kreće... Ti, što čitaš retke ove, U viteško kolo hodi, Ljubav bratska tebe zove, Svome domu da te vodi: Da sloboda novih dana Iz bratskoga sine

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Zato postoje znatne razlike između ovog i prvog srpskog izdanja; one su ove. Pisma označena u ovom izdanju sa V, XV, HVIII, XX, XXІІ, XXV sasvim su nova, dok su pisma označena ovde sa ІH, X, XІ,

Odmorimo se i prikrimo se ovde da nas niko ne vidi. Na kraju ove aleje leži cilj našega putovanja, a njemu se smemo približiti tek kada nam izdišući plamen na njegovom žrtveniku dadne

Svaki od tih bogova zaustavio se kod svoga najmilijeg stvora. Sa platforme sa koje posmatramo sve ove prizore, diže se uvis prizmatična četvorougaona kula.

zbog toga što se moj pogled, koji sam odozdo upro bio u visinu, priljubio suviše strmo uz prvu kulu, i prošao mimo ove druge, koja je uža od prve. I ona je kvadratne osnove, i oko nje se obavija rampa istoga blagog nagiba.

Ostale zvezde su od ove cele Sunčeve porodice toliko udaljene, da se ni njihovo vlastito kretanje, ni ono prividno koje sleduje usled obilaženja

Ta želja ispunjava i sada ove naučnike Muzeuma, no ona će se teško ostvariti zbog godina Arhimedovih, a i zbog toga što se politički horizont jako

Soba do ove čuva rezultate astronomskih radova izvršenih u samoj Aleksandriji. Najstariji su od njih radovi Aristila i Timohariusa,

On je našao da se oba preseka nebeskog ekvatora i Sunčeve putanje, ekliptike, pomeraju polagano duž ove, zbog čega i nebeski polovi opisuju po nebeskom svodu krugove oko pola ekliptike.

poznanik kada ću krenuti na put, ili ne zaustavi koje nepoznato lice, tražeći od mene obaveštenja kada će se slaviti ove godine ovaj ili onaj svetac. I carigradske novine objavljuju moj dolazak.

traje 365 dana, 6 sati, 9 minuta i 9 sekunada, a tropska godina traje 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 46 sekunada. Ove dve godine, koliko god su bliske po svojoj dužini, sasvim su različite po svojoj prirodi.

Prepričavajući Vam ih, ja bih ih ponovo proživeo. No, ove godine, naši se putovi razilaze. Vi putujete Vašoj sestri u Norvešku, a ja ne mogu za Vama.

Samo drevni Valensov akvedukt uzdiže se, tužno i veličanstveno, iznad ove pustoši. Spuštamo se opet ka Zlatnom Rogu, ulazimo u Fanar, staro grčko predgrađe Carigrada, dolazimo do debelog

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

veka javljaju se i prozni pisci za decu; na njih utiču nemački autori poznati po didaktičnosti svojih dela pa ove pripovetke i romani imaju prvenstveno poučnu namenu.

Bliskošću svoje teme pesma iz ove zbirke „Na dan sv. Save Srbskog“ predstavlja svojevrsnu najavu pesme „Sveti Sava“ Vojislava Ilića pošto peva o odlasku

RADIČEVIĆ Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.

– Eto vid'te deco! Tog lava silnoga Od smrti spasena od miša maloga. Setite se svagda pored ove priče: Posejano dobro makar kada niče.

Čelik srce, bože sveti, Tvrđe nego bajoneti! Zginućemo ako treba – Al' gle onog plavog neba, I gle, ove sablje kovne, Sablje kovne čudotvorne!

Stanković, Borisav - TAŠANA

U sobi je sluškinja Stana sa dvema sluškinjama. Stana uza zid klekla i pušeći nadgleda šta ove rade. Jedna briše i čisti rafove nameštajući posuće, druga jastuke i ćilime po podu i min derluku.

Ti kada počneš, sve jedno te jedno. STANA (nastavlja još oduševljenije): A što mi je milo, što je ove hadžije deda Miron toliko izgrdio.

Ulazi sluškinja. SLUŠKINjA (žureći da ove budu spremne): Hajde, snaške. Služba se već odavno pustila, jer evo već i crkveni prosjaci idu po kućama.

Jer, kad bi video ove pečene džigerice i bubrege, a zna da samo mi, sluge, seljaci, tako krvavo pečeno volimo, pomislio bi da sam ja to za

Evo nikako ne spavam. I sad, poslednje vesele, poslednje piće! (Vadi kesu): Da popijem ove pare prljave, što sam zaradio pijući i pevajući begovima.

Kod mene se sad buni, vri. Čekaj! A para biće. (Vadi iz pojasa jednu kesu s parama.) Vidiš ove pare, ovu kesu, ona je odvojena — to je zakupnina od njena čivluka.

REŠID BEG (viče): Mehandžija! Mane utrča. REŠID BEG (pokazuje na piće): Mane, bre, imaš li još od ove rakije? KAFEDžIJA Ima, ima. REŠID BEG Doći će moji momci i daćeš im dvadeset-trideset oka. KAFEDžIJA Hoću, hoću.

MLADEN Kafana je još bila daleko. MIRON A iz čije kuće on može u ovoj mahali da iziđe, ako ne iz ove? MLADEN (posrće). MIRON Eto ti! Jutros, ovde, dat je parastos, pomen pokojniku.

Tada go istrči i pokazuje na kaldrmu i, evo, vidiš, iz ove stare, tako zbijene kaldrme počne rukama kamenje vaditi i, tobož braneći se, bacati na sve strane, udarati kud stigne,

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

— Julica zajeca iz sveg srca... — Ustani, Nano! — Julice! Lep si ti to moj treći sin! Evo, sad ću odmah da bacim ove pelene u koje me zaviste doktor Mirko i ti, i da se dignem, ali onda ću, da znaš, tebe da povijem.

I ja bih. I sve se spremam da to jednog dana kažem i Nani... Ne volim, brate, ove naše škole. Sve koješta se tu uči, Nastase, veruj!

Možda bi baš i trebalo to da činim, ove dece radi. — Gospa Nola nije dovršavala nijednu od ovih misli do kraja, ali se nekom mađijom misli same produžavale.

Julica je polako počela takođe šaputati. Zagrljene, ove dve do krajnosti nejednake žene, činile su jednu skoro tragičnu grupu. Sve ih je razdvajalo.

— Gospa Nola se prekrsti i sklopi ruke. — Brige su mi, gospodin proto, mnoge. Za ove tri godine, vi vidite i znate što je o v d e. A ne znate da je Srba za to vreme pojeo jednu njivu.

I da to pojača, podmetnula je gospodin Joksimu ove reči: „Drugi svet se u prvom braku venčava s lepim i mladim, a naša Julica u trećem...

— Znaš li ti, Milane — reče jedared Branko svome drugu, u jeku velikog rada za maturu — znaš li, šta sam ja od ove Tise naučio: da ne budem usplahiren, da nemam onu uzverenu, plahu ambiciju koja jednako meri i računa.

Vi razumete; bez dece sam. Da se deca mogu krasti, ukrao bih bio Branka još pre osam godina, davno pre ove priče... Evo malo teksta: „Države i građana ima tamo gde ima tle otaca i rodni jezik. Jevreji nemaju ni jedno ni drugo.

drugo i od Pavla poučavana — da su tronuti roditelji sami ponudili da više plaćaju, i još zasipali frau Rozu poklonima. Ove promene se dešavale tako brzo da palanka nije pravo do suda dolazila.

Mnogo je tri odlikaša, dosta je dva, a možda samo jedan, a možda nijedan ne treba životu!... Oj, groblje! prebriši iz ove mature što ne treba! Zbriši naročito „odabrane i srećne”! Nema dovoljno sreće ni mesta za njih!

Nema dovoljno sreće ni mesta za njih! Razboli ih, umori ih, uvuci se u njih kako znaš, ali ih zbriši!... — Ove gorke, očajne, crne reči govorio je Branko, kao u bunilu, ležeći u stražari železničara na stanici varošice.

Jova Čajnović. Branko je već ranije primio ove publikacije. Onu na francuskom jeziku prelistavao je, ali ga ona kao predmet nije interesovala. Engleski nije znao.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Potom bi mogao čitav tabak napuniti, predstavljajući polzu koju će rod iz ove knjige pocrpsti. Sve ove i ovima podobne, koje nikom ni mrve ne pomažu, znatne malenkosti ostavljam onima koji su više

Potom bi mogao čitav tabak napuniti, predstavljajući polzu koju će rod iz ove knjige pocrpsti. Sve ove i ovima podobne, koje nikom ni mrve ne pomažu, znatne malenkosti ostavljam onima koji su više od mene o trudu svome

Lachen und Lust stärken die Brust, laben das Herz, dämpfen den Schmerz. Slučajno ove nepoznatog mi auktora reči dovedu me na razmišlenije i dugim tumaranjem naučim da smej i šala, osobito na mladom licu,

što je (ja molim čitatelje za oproštenje što ne mogu slabog pamtenja radi titulu točno da predstavim), no budući da su ove ponajviše kopije stari, nikakovo vpečatlenije na njega ne učine.

Ja znam da bi od stotinu moji čitatelja 99 sa mnom zajedno pri ugledu ove palate pomislili na dukate koji bi se mogli naći.

Horacijevoj, koga mlogi pohvaljuju, mala čast čitaju, a još manje razumedu, trebalo bi mojim čitateljma pokazati otkud ove palate u tako usamljenoj šumi, tko je nju zidao i navlastito kakva lica u njoj obitavaju; no budući da unutra nikom nije

Ah, ko će opisati žalost bedne ove žalosnice? Nije ostalo romana, nije tragedije ostalo, ni opere, ni balade, iz koje ona nije reči skupila i svojoj

Najposle se gospoja Sudbina, koja je tu na Olimpu spavala, probudi, proviri u negliže kroz pendžer i videći očajanije ove bedne stradalnice: »Šta je to?« vikne. »Zar i ova da mi razbija glavu, kao što je s Didom bilo? Corbleu!

mi često vile i ale na vrat šiljale, mile čitatelnice, vi ništa pravednije ne možete zaktevati nego da vam ja spasenije ove naše irojkinje, kao padenije i stradanije, predstavim — ali ja vam čest javiti imam da sam već dvadeset prvi rukopisni

ili kad žena ne može muža po volji za kose da očepa; dalje, kad žena kod postelje bolesnog svog supruga cvili, i proče; ove se suze zovu: suze krokodilske.

Najposle zamoli svog nepoznatog prijatelja da joj pomogne iz ove njoj nepoznate šume izići i svom roditelju vratiti se, za koje mu ona večitu blagodarnost posle svoje smrti ostaviti

Obadve ove titule imaju toliko rđavi koliko dobri strana. Jer se vrlo i lako i često može dogoditi da je milostiva gospoja takova

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

poljupcem štapa Sanjivim zelenim trepavicama Trava i skriva i otkriva Studenu providnu istinu Na dnu ove vode Sija biljurna vučja glava Sa dugom u čeljustima Umivanje ovom vodom Leči od svake smrtobolje Gutljaj ove vode Od

dnu ove vode Sija biljurna vučja glava Sa dugom u čeljustima Umivanje ovom vodom Leči od svake smrtobolje Gutljaj ove vode Od svake životobolje Bistro oko u kamenu Otvoreno za svakoga Ko crnu svoju suzu ovde napusti ŽIVOT SVETOGA

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

kako je u životu imao teških neprilika usled sukoba zastarelih pogleda našega društva sa njegovom uzvišenom umetnošću. Ove su neprilike čak imale uticaja i na sam pravac rada njegovog.

Tome trećem, koji je smejući se kroz život i životu prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život.

Ostaje mi, za rešenje ove zagonetke, jedina pretpostavka: da je taj moj predak morao umreti gdegod u inostranstvu, i to pod tuđim imenom, što će

No ono što me je, i pored ove utehe, još uvek uznemiravalo bila je pomisao da je moje zadocnjenje od sedam dana, koje me je sprečilo da se rodim kao

Ne izlažem ja sve ove dobre osobine pantalona kao neprijatelj suknje; naprotiv, ja mislim da ću se time baš deklarirati kao prijatelj suknje što

Sećam se, na primer, da smo jednom igrali i krize. Kriza je pojava koja traje od samog postanka ove države i trajaće sve dok država ustraje, kao ono kad se dete rodi „s falinkom“ pa je vuče celoga života.

Prema svemu tome, ja moram još mnogo strana ove knjige posvetiti školovanju. U jednom trenutku, mislio sam da idem redom od razreda do razreda, ali kad sam se setio

Pa onda Marija i Magdalena mal' mi nisu došle glave. Zbog ove poslednje, tj. zbog Magdalene, morao sam jedanput da svlačim pantalone pred celim razredom, da se povalim po klupi i da

osim predavanja o njima, zadavali nam još i pismene zadatke, da bi se navikli da iskazujemo svoje misli i da primenjujemo ove znake.

Iskupili bi se nas pet i šest i stali u krug, a jedan bi odbrojavao, govoreći ove nerazumljive reči: Igis, Ipik, Ušur, Topidušur, Sojle, Manojle itd.

, ili ove reči: endem, dinu, sarakatinu, sarakatika, taka, elen, belen, buf! Na koga bi pala poslednja reč: buf, taj bi morao

Međutim, verovatnije no obe ove pretpostavke, biće da su se profesori, izmeđ' časova, objašnjavali o dnevnoj politici, pa upotrebili i globus kao

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Sad se nema kud. Ova labilna povezanost za sve ove ljude izazivala je osećanje nesigurnosti, iz čega je proizilazio strah. Primicali smo se lagano i obazrivo drumu.

Još kao deca slušali smo od starijih za te položaje. A nešto malo docnije saznali smo za poreklo ove legende. Ukrućeni i naduveni stari generali davali su zadatke mlađim oficirima.

Govorio sam ja njima ranije: kako bi bilo da poručimo ove aeroplane, možda će nam trebati... A oni meni vele: „Veličanstvo... ne treba nam.

— Ti znaš, kad balon počinje da pada, onda se iz njega izbacuje balast... Tako je i sa njima. Kad počnu i oni da bacaju ove stvari, kad budemo videli lance i budilnike pokraj puta, onda će to tek biti znak da se i mi ozbiljno zamislimo.

— Molim te, kakvo dobro očekuješ sada ti?... Najureni iz zemlje, na tuđoj teritoriji, saterani pod ove krševe... — Ama to je moje predosećanje... Eto zamisli... zaključimo sada mir i hajd’ kući.

U svakom slučaju moraće da nastupi razrešenje ove teške neizvesnosti. Posle podne odazvaše u diviziju komandante pukova. Sada verujemo da je došao poslednji čas.

— Ko „mi“? — Vojnici treće baterije... — Stanko, nije tako. Zakletva vaša i dalje važi... Ako smo uništili ove topove, mi ćemo druge dobiti.

Laganim korakom od zamora prođosmo pored ove mase i kretosmo dalje uzbrdo. Neka tajanstvena tama obavija nas, a vazduh kao da guši.

Ali ko će da nađe vodu na vrhu ove planine... Rukama su vojnici bacali sneg u kazan, dok se ne ispuni prljavom kišnicom. Ali šta mari!

Neki vele u Francusku, drugi u Afriku. Svejedno, tek na vidiku je „obećana zemlja“, gde će valjda prestati ove naše muke i patnje... Sustigosmo i jednu grupu vojnika, koji su u šatorskom krilu nosili svoga druga.

Vođa izviđača nam objasni da se na kraju ove ravnice, odakle počinju oni krševi, nalazi crnogorska granica. Odatle nastaje Albanija. — Sve dalje voda nosi...

— Pa vidim svi pobjegoste, i ja kâ velim, idem da branim sam kuću svoju. Potporučnik Dragiša se okrete nama: — Ove ljude ne mogu da razumem... Ili se prave šereti, ili su detinjasto bezazleni, kada ovako govore.

Petrović, Rastko - PESME

Stihovi, nosite me daleko od ove zemlje: u mukama me za bolji život rađala majka, radi višega otac je sa ushićenjem plodio; život mora da je drag, a

Trenutak makar samo - daleko od ove zemlje, jer čini mi se da mi se opet zbivaju one čudne stvari što kao da se prikradaju sa drugoga sveta; usta mi evo

taj otisak ti ruke mi drag i danas bi mi evo bio trag, Do kolevke mi pune krvi, Do porekla mi tvoga mesa samo ne ove oči, ne ove oči patnje. Gle, besa! Materice, ja bih da zderem sa tebe tu patnju! Pariz, 1922.

ti ruke mi drag i danas bi mi evo bio trag, Do kolevke mi pune krvi, Do porekla mi tvoga mesa samo ne ove oči, ne ove oči patnje. Gle, besa! Materice, ja bih da zderem sa tebe tu patnju! Pariz, 1922.

Skoro me straši silna mudrost ove ruke Moj mozak je nemoćan da bude gospodar svih njenih pokreta (Ne, duhovnost mojoj pustolovini mišićnoj samo smeta!).

Svršavam svoje uobičajene poslove, i ove sad uslovljene izvanrednim događajem o kome je reč, kao da se sve zbivaju istovremeno.

Novom ću se, svežom, hranom morati sutra utoljavati; tako da ću je se, kao da bi da se dokaže i istinitost ove knjižice, još sutra morati možda najogorčenije odreći, i nje i svoje misli od juče.

svoju smetenu; Ne, ja bih hteo da zaustavim sve to, ma za najkraće neko vreme, Odmoriti se, u praznini, od neumitnosti ove neme.

No rečima pogrdnim koje jedino sada zna, Rečima koje čupa iz muke svoje i sna!“ Vikah, vikah: Za ove reči jedino ti smeš da znaš! ”Gospode, Gospode, on veli: u savest svoju pljujem, Al koliki užas i koliki strah!

svom glasu, ovoj čaši, Za prijatelja, mrava, magarca, kutiju, petla, Molim se udaljenome onom vojniku koji jaše; Iz ove skrušenosti, svem, što je dlana svetla, Molim se, ne izgovarajući to čudno ime njino, Da ne sputam im podlo i malo

nema neba nit greha gde ne može nam biti dom Da praštati mi verno nije on nikad, nikad prestao, U časovima patnje ove da pati sa mnom i on. Al da me vuče stalno sobom, u težnji svojoj za savršenstvo O bol, o bol!

preko knjiga, naše zvuke; Ko je izmeđ vetrova dosad razazno naše jauke: Jedini ti si kroz rudokope reči svirao ove zahuke, Jedini ti si sviralu probio za naše zvuke.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Starac će strogo: — Ili ćeš reći kamo ideš, ili nećeš izaći iz ove šume! Trže se dečak. Sakupi snagu i reče da traži Mesečev Cvet. — Mesečev Cvet? — planu starac.

— reče. — Šta sam mogao, stari? Dozvao si me svojim mislima. Rodio bostan ove godine, vidim, a i žito već rudi. Davno nisam video takvo! — Kako da vidi žito onaj koji u žene i u dno čaše gleda?

»Baš koješta!« pomisli mladić. »U dvorištu a ni na puškomet unaokolo nema bunara, a i bagrem je odavno suh. »Šta ove o bunaru trućaju!« mladić je gnevno podiže i krete, srećan što mu je potok vratio njegov stari lik.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

ARSA Ništa ti još ne znaš, hadži! Oni mladi, pa već čovek i da se ne ljuti. Ali što za ove druge, starije, domaćine! Ostarelo, kleklo, pa kad se s njom nađe pobesni! Eno: Maksim, Zafir, Stanko, svi...

I dok se duvan ne sredi, vinogradi ne obraše — lepo, sve mirno! Ali čim nastupiše ovi praznici, ove slave, ove mesnice, čim se napiše, odmah pređoše u Tursku i dovedoše je! Oteli je, pobivši se s Arnautima.

I dok se duvan ne sredi, vinogradi ne obraše — lepo, sve mirno! Ali čim nastupiše ovi praznici, ove slave, ove mesnice, čim se napiše, odmah pređoše u Tursku i dovedoše je! Oteli je, pobivši se s Arnautima.

Znamo da ćeš nam, kao svake godine tako i danas, na ovaj veliki, Božji dan, doći. Pa cele godine čuvamo za tebe evo ove kruške »maslarke«, što znamo da ih voliš, a evo i jabuke. Sve su rukom birane.

(Padne mu pogled na presušenu česmu): A ćutuk, česma presušila? MAGDA (izvinjavajući se): Jeste, gazdo. Ove godine sasvim presuši. Šta nismo činili. Ali ne ide. Gore, u šumi, izvor mu nije više čist.

Šantić, Aleksa - PESME

Meni je bilo kô da pjesme ove Svaki stih posta pun behar u rosi, Pa trepti, sjaje, i meni po kosi Prosipa meke pahuljice nove...

Sve spava... Noć sjajna, kô da po oknima mojim Polako šušti vaša kosa plava... U ove čase zvijezdâ i snovâ U vašu baštu ja sam dolazio; Mirisao je jorgovan i zova, I mrki čempres povijo se ti'o.

U ove čase vi ste ruža bili, Ja leptir bio što na cvijet pada; Ah, vaše kose, oči, smijeh mili, I vaše tijelo i ljepota mla

1907. MOJA OTADžBINA Ne plačem samo s bolom svoga srca Rad' zemlje ove uboge i gole; Mene sve rane moga roda bole, I moja duša s njim pati i grca.

Ja u njojzi slušam povijest iz danâ Kad sin zemlje ove nije prahom bio, No sa bojnih polja tebi dolazio Da napoji žedna konja od mejdana.

Kô tice kad ih gone iz gnijezdâ, Ja bježim tebi, jer pokoja hoću. Jedva sam čekô na ove trenutke S nemirom srca i sa bolom grudi; Ja sam sit vreve i dosadnih ljudi I prazna doba što nam rađa lýtke.

Ovdje vam svako bratski ruku steže — U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta; Za ove krše sve vas, sve vas veže: Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta. Ostajte ovdje! ...

No ja sam ga naučio I pamtiću njega trajno; Gramatika za nj mi beše Moje drago lice sjajno. 9 Na kril'ma pesme ove Na dalek hajdemo put, Na žale Gangesove, Gde divni ja znadem kut.

U krvi posrnu vitez, S klecanjem kući div miče.'' Kad ja sahranjen budem, Tad je kraj ove priče. 47 Oni su kinjili mene, Gnjevu me gone bledom, Jedni ljubavlju svojom, A drugi mržnjom i jedom.

Za kletvom kletve tekle su nove, — Tu kikot, poljupci, treme, A zar da pamtim na kletve ove, Za ruku ti ujede me.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

U našim narodnim pesmama sretamo stihove ove vrste: „On ostavi spomen rodu srpskom, da se priča i pripovijeda dok je ljudi i dok je Kosova“.

Ali za nastanak epske poezije, pored ove težnje (i za samu ovu težnju), neophodni su i određeni socijalni uslovi, bez kojih ona ne može da se pojavi ili se gasi.

protiv Turaka, i predstavljaju ih nežno kao idealnu braću čiju ljubav njihove žene ili vile kvare; „istorijskog karaktera ove su pesme potpuno lišene“.

Turska vojska je kažu ove pesme nebrojena. „Svi mi da se u so prometnemo, ne bi Turkom ručka osolili“; „da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi

I po svoj prilici, poraz po božjoj volji u kosovskoj legendi patio je u narodnoj pesmi od ove protivrečnosti već od samog početka. Treći uzrok porazu, izdaja, sudeći prema izvorima, formirao se postepeno.

U pesmi Marko Kraljević izbavlja bega Konstantina nalazimo i ove stihove: Sagnula se Jevrosima majka, sagnula se dole po trpezi, i uzima dva mermer-kamena, izvadila bele dojke

Iz iste ove pesme i iz nekih drugih pesama vidimo i to da narodni pevač — s očiglednom pobožnošću — ističe crkvene ličnosti, crkvu

I to je potpuno razumljivo. Pre svega, u doba kad su ove pesme nastale, a i mnogo kasnije, ljudi su bili tako nemoćni prema prirodnim I društvenim silama da su one u njihovim

Sam zapovednik hrvatske vojske, ban Mirko Derenčin, pao je u tursko ropstvo.“ Ubrzo posle ove bitke (1528) Turci su, osvojivši Krbavu i Liku, „osnovani lički turski sandžak, sa znatnim mestom Udbinom“.

I zato su ove pesme slobodnim ljudima drage isto toliko koliko i njihova sloboda, i u svakoj svojoj reči sadrže opomenu da nema napora

Ne izostaju ni pesme iz vremena vladike Rada (1830—1851), kneza Danila (1851—1860), i sve do današnjih dala. Sve ove pesme su po karakteru iste kao i one o vremenu vladike Danila.

junaci, crne čalme, crni konji), druga sva u belom, treća ima crne struke, dugačke puške i pregorele noge do kolena. Ove slike su poređane po jačini: u noći belo izgleda sablasnije od crnoga, a pregorele noge do kolena (tj.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

JE PITAO MORNARA 81 LEPTIRI SA LEPIM GLAVAMA 82 U ZASEDI IZA PETNAESTE 83 JEDNOG ZELENOG DANA 84 MA ŠTA MI REČE OVE PESME NE VREDE NI PREBIJENE PARE DOK IH NE PROČITAŠ. MRTVA SLOVA NA PAPIRU.

metka Jer si ružan kao četka PONAŠAM SE POPUT PAŠE Ponašam se poput paše Svi se samo mene plaše Dosta mi je ove slave Priznanja će da me smlave To miš reče ispred mačke Pa pobeže naglavačke Dosta mi je veličine I svega što

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Naš preduzimljivi Stric sad se ponovo postavio u zasjedu da sačeka ove dvije delije koje su čamile u školskom zatvoru, „u tamnici kući neobičnoj “. Prvi se na vidiku pojavio Đoko Potrk.

Nikolica je, naravno, odmah „ozdravio“i odjurio u školu. Učiteljica Lana nije imala ništa protiv ove dječakove ljubavi prema vjernom psetu i puštala je mališana da dovodi kuju u školu.

Od ove bi se jame mogla načiniti Žujina tajna kuća. Mačku nije trebalo ništa dalje pričati, odmah se dosjetio o čemu se radi

— Tu sam, tu sam, kneže viteže. Zalivam dušicu brljom. — Deder mi za večeras sazovi ove ljude. Evo ti spisak. Poljar se zavuče u konoplje iza kuće i uze da sriče prvo ime na spisku: — Pe-hehe-te-te-a-re...

Ako se zaista kriju u Gaju, vidjet ću kad budu dolazili... Hm, a ovaj ovdje, pa to je glavom Stric. Poznajem ove dugačke noge.

— Ehe, sad ćemo da vidimo gdje bismo postavili zasjedu. Svakako u blizini ove staze, jer njome je sa seoskog druma najkraći put u šumu. Tuda moraju naići oni đavoli, ako već hoće u Gaj.

— Ali da najprije iz ove pucaljke potprašimo tabane onome koji nas je špijunirao! — reče Lazar Mačak poigravajući se svojom teškom kuburom.

— A tebe ne bi, Nikoletina, da nam pomogneš u hvatanju ove družine — prekori ga knez Valjuško. — Zar ja ovoliki pa da na dječicu jurišam! — grmnu Nikoletina kao iz kace.

— ožalošćeno zacvili knez. — Pa ti si poljar, ti uvi- jek moraš biti na strani vlasti. — Šta ću kad mi je srce uz ove dječake — iskreno priznade starac. — E, onda će sutra žandari imati posla i s tobom i s Nikoletinom!

„A zatim, u neoznačeni sat iste noći, ove tri pijane figure izvukoše se pomoću svojih nogu i vlastoručno iz jame i sasvim bijeli od kreča ličeći na vukodlake i

Đaci prolaze u školu. Da poljar Lijan negdje u selu ne spava svoj zimski san, on bi vam odlično znao da protumači ove tragove. — Evo, vidite li ovaj trag odraslog čovjeka? — pitao bi on.

— oporo reče ona otresajući ljutito suknju. Ljut i posramljen, Stric se ispravi, sjede i razvika se: — Ništa, ništa! A ove rupe na šeširu? Pogledajte samo! Je li ovo od pušaka ili od mačkova repa?!

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Ko će razdeliti ova i ona, što se napred ukazuju i pomiljaju se? I ovim eto, ustopce da ide, a na ove da i ne gleda? Tko mrtvu živu li reč prima?

tvoja, bogati čoveče, leta misleća Učiniše ti ciglu jednu noć I to ne celu ni do svanuća; Nego tako reče ti Bog: Ove noći istrgnuće ti tvoju dušu.

Bojim se sa svim moji zglavci jerno ove moje Hristove sastavke ja prokurvah; bojim se sa svim telom; moje telo na želju bludnu izdah, a ne na službu

zločesti poslenici sam se združio i opak dogovor š njima imao; Te gospodske udvorne sluge poslate iskati voća i grožđa, ove eto, izbih, a druge i na mesto pobih, kad ne prihvatih od njih nakazivanja!

izbavi mi dušu iz preispodnjega mraka i izvedi iz pakla dušu moju i ne ostavi je u Adu, negoli da izađe iz ove gnjilosti moj život gore k tebi, gospodi, bože moj!

crkovni; kako obmilovaše svetu trojicu, tako pak i njih s počitovanjem trojicu obželi sav hristjanski narod; tako i ove naše srpske prosvetitelje nam prve, i mi smo ih po dužnosti s počitovanjem milovati: trojicu svetitelja: Savu, Arsenija i

Ni vam ja za prazno slušanje uzalud prostirem ove reči. Ama da vam budu osvestne i u vašem se razgovaranju takvu s pismom.

S vrha za vratom zlatnim slovi izvezene ove reči: »Nosi toga, koji no tebe nosi!« Ta njegova takva haljina proznanjivala je persijsku vladost i veru njihovu, jer toga

s gospodom, sedeći im za astalom, teke pusti se čoveča ruka iz duvara suproć očiju mu i s prstom napisa mu na duvaru ove tri reči: Mani. Tekel. Fares.

A svak se smrti boji. Tadar viknu čovek iz glasa što god može: »Pomagaj, nije li nigde nikoga da mi sad pomože i od ove smrti izbavi me!« A međer, onaj njegov smok u taj par zgodio se je bio onde na blizu u onoj planini.

Ko god pije od ove božastavne vode, duhovnoga poučavanja, nikad više neće ožedniti... Voda je ovo slatka i živa istočna, svakad ječi i

Nego opet vodu lepšu joj ukazuje. »Ko god, reče, pije od ove vode pak iznova žedni, a od te vode kojuno ja imam i dam napiti se, taj nikad više ni u vek neće ožedniti nego udilj će

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

jegna dirljiva scena između kalfe Kote i šegrta Pote, dalje, kuća hadži Zamfira čorbadžije, a tako isto i slika junakinje ove pripovetke. U kujundžinici Mana kujundžije sede kalfa Kote i šegrt Pote, i rade. Zadubili se u posao.

koliko još ima da prođe dok ga zakalfe; a čim postane kalfa, iskijaće prvi šegrt — mišljaše fatalista Pote — za sve ove dosad dobivene šamare. Bože zdravlja! Zapamtiće prvi novi šegrt ko je kalfa Pote!

Ali ima što ne znate, a što ćete tek iz ove pripovetke saznati, a to što ne znate, to je to: na koga se odnosila ta pesma.

I to vam ni pisac ne ume kazati, jer to ni sam ne zna, ali ono što zna, to je: da ko je god i kad god je ko — u vreme ove naše pripovetke — zapevao tu pesmu, uvek je mislio samo na jednu Zonu, na lepu Zonu, Zonu Zamfirovu.

— Eee, laste se pâ vrću na prolet, ama tvoj mlados’ i moja lepotija — nikad... Iza kuće je prostrana avlija, a iza ove duboka bašta s kapidžikom u crkvenu portu, kroz koji kapidžik prolaze čorbadži-Zamfirovi u crkvu na jutrenje i na kraće

imenom čapkun-Mane ili Manča, koji je — iako ova pripovetka ne nosi njegovo ime kao naslov — ipak nekako glavni junak ove pripovetke.

U vojsku teraju sas zor, a u ženidbu — jok! — Eli je, zar, u Beograd begenisuvaja kakvu mâznu Beograđanku, ta mu sag ove naše nesu prilika?! — umeša se tetka Doka, ali ne dobi odgovora ni od jedne iz veća Spomenuše još nekoliko njih.

Beše tu i ono Zone Zamfirovo; ama ono si, kako čorbadžijsko, beše sa svoji; ne banjaše se ni pa zboreše sas oveja. A ove — ama znaš kako mi čes’ davaju, kako mi lackaju! „Strinke, strinke, mori! Eve ti moj sapun!“ vika jedna.

A zatim se podigoše sve s minderluka; Dena im već okrenula nanule i papuče ka avliji, i ove ponovo, onako stojeći, još jedared izređaše imena devojaka koje treba Jevda da spomene i da ih pohvali pred sinom

ide kud god ga noge nose, i tek kad natrapa na Pašin Čair, i kad jedini obitnici pašačairski, preplašeni od narušitelja ove njihove tišine, žapci, kao po nekoj komandi, u gustim redovima poskaču i glavački bućnu u vodu, — tek tada trza se Mane

Ali, naravno, tu najviše ima momaka i devojaka; devojaka i čorbadžijskih i sirotinjskih — prve da ubiju vreme, a ove druge da se naigraju.

ima momaka i devojaka; devojaka i čorbadžijskih i sirotinjskih — prve da ubiju vreme, a ove druge da se naigraju. Ove cele nedelje kao rob trpe psovke i grdnje, ali sve to rado snose pri samoj pomisli na nedelju posle podne, pri pomisli na