Upotreba reči ovu u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

naše jadne kolibice“, — kad se malo utišao, govorio je svojim dubokim glasom, — „a tri puta su je, krvnici, palili, ovu jadnu tekovinu mojih dedova!... Oh, bože! Hoće li doći dan? Hoće li doći čas?...

Onda moj otac razdrlji ranjene grudi, pa mu, uvređen, u svom gnevu poviče: „Ti si palio ovu našu Kekendu zajedno s ostalim buntovnicima... a ove su grudi za cara i za naše pravo pet puta ranjene!...

Ja joj se ponudih da im budem dadilja. Majstorica me je s nekim saučešćem posmatrala. „Dušo“, reče, „i mi se na ovu godinu jedva hlebom hranimo, a kako ćemo još i dadilju držati?!... Nego idi nekoj gospođi, te valjda te prime?...

Ona me je opet pažljivo merila. „Da, da“, reče, „na ovu godinu ima sluškinja i suviše: dođu, pogode se, pokradu te, pa onda lepo otidu...

Hej, Palčika, teraj ovu prosjakinju odavde!“ Ja odoh kući... Htela sam plakati, ali već ne beše suza... A šta bi pomogle suze, baš da sam ih i

Na to nikada nisam ni pomislila. A bolje bi bilo da sam zaranije prekinula ovu hrapavu žicu bednoga života! Rešila sam se da idem u Srbiju... Još toga večera spremim moje malo košuljica i haljinica.

— Ja ti, učo, ne mogu zaspati, moram ovu moju krdžu kuriti do zore; nešto ti nisam kao obično, jedna pomisao mi je nezgodnija od druge...

Kad smo bili nasamo, stade on uzdrhtalim glasom govoriti: „Pobro, nije vajde, ja ovu Stanu, čija je da je, moram za ženu uzeti... Pa baš da joj je mati tri muža otrovala, ona mora moja biti!

Ali milijun duša treba godinama da se znoji dok istrebi korov što ga vi sa nekoliko plaćenih nadničara na ovu rodnu zemlju posejaste... I vi govorite o ljubavi! Vi!.. Smešno! A kad su mrtvi ljubili?

Sremac izvadi iz nedara jednu perlama iskićenu kesicu, pa je pokaza učitelju. — Poznaješ li ovu šarenu duvankesu? — pitao je učitelja.

— Bio ti je nekad đak taj što je docnije nosio ovu duvankesu... Sećaj se, učo!... — Sad znam! — reče učitelj. — Đoša, onaj... Proklet, dabogda!

— Uzmi, snao, meni je od potrebe, ako tebi nije... A imaš li jedno parče konopca, da vežem ovu vreću?... I on pogleda u direk o kome je parče konopca visilo. — Pa, eto, uzmi, to parče što o direku visi...

Obradović, Dositej - BASNE

u Laйpsiku, u Tipogafїi g. ӏoann Gotloba Emmanuila Braйtkopfa. 1788. Ljubezna serbska junoste! Posveštavajući ja ovu knjigu tebi, črez to ništa drugo razvje t v o j e proštenje, zato što s t o b o m ne živim i ono što| sam ja od drugih

prebivati s t o b o m izabrao, to ne bi moglo biti razvje u samo jednom mestu, selu ili gradu, a spriopštava|jući ti ovu knjižicu, svudću s t o b o m biti i gdi god ona dospe i dođe, tu ću se s t o b o m drugoljubno razgovarati, i što dobro

Primi, dakle, rado i userdno ovu knjižicu, i čitaj ju sa vnimanijem: u prostim basnam naći ćeš visoka i opštepolezna nastavljenija; uspevaj i rasti v|

mudrosti, pravdi i božestvenoj dobrodjetelji, koja preimuštestva nikakav oranghutang (sireč afrikanski majmun) nejma. Ovu razum i slovesnost uzmi od čoveka, on već nije slovesni človek no beslovesna životinja.

oni bogat koji opštestvu dobro tvori i posle sebe lepo ime ostavlja, a bez toga evo što mu veli Evangelije: „Bezumne, u ovu noć ćedu dušu tvoju od tebe iskati! A što si sabrao, komu budet? Ostaće deci?

Naposledak, padnu na to umišljenije da ih domaćem mačku privežu na vrat; al' evo nevolje: neće niko na se da primi ovu čudnovatu ekspediciju.

U ovu pogrešku imući ljudi i gospodska deca vsegda počti padaju, zašto ih kvare, za svašto što govore hvaleći ih ne ispravljaju

Otac ih zagrli oboje i, s otečeskom milošću ljubeći ih, da im ovu nauku: „Ja hoću da se vi svaki dan u isto ogledate ogledalo: ti, sine moj, ne zato što bi se ponosio, i sestru svoju

Ko neće dobar, pravedan i pošten biti ko ovu čuvstvitelnu i očevidnu istinu čuvstvuje i dobro poznaje? Ko se ne bi nepravde i zlobe udalja|vao kad bi kako nadleži

Kako ćemo dakle ovu zanovetku pogoditi i razmrsiti? Vrlo lasno, kad ovo što idem reći sebi predstavimo. Oni koji se mrze i sebi vzajmno

onda kad jedan narod bude imati dobrodjeteljne i učene poglavare i sveštenstvo, može s osnovanijem i s blagom Nadeždom ovu proročesku tvoriti molitvu: „N a st a v i m j a, G o s p o d i, n a i s t i n u t v oj u .

Takova je i blagodarnost, i ko god ovu sveštenu dobrodjetelj is|polnjava, ne samo što svoju dužnost k blagodjeteljem svojim, nego i k samomu sebi obvršava:

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

šuma i predvečernja uzbuđenja I predvečernje znake svetlosti i samu zoru Polje mokro od rose, skamenjen plamen stenja I ovu reku kroz šumu, široku blistavu i sporu Sve to zatvaram svojim rebrima, i taj zvuk, I tvoju mračnu glavu koja

i ovo drenovaka i ne ogledajmo se levo-desno ne izgledajmo vojske sa vidika Čujete li ljudi šta vam kažem U ovu bitku može samo vojska bez ijednog vojnika SEOBA SRBIJE U zlo se seli, dobroselica!

I sve će joj, alo, biti malo! Još bi trista stotina takvih ala u ovu alu nad alama stalo! Gladni mesa, žedni krvi, doleteli na krilatim konjima bez uzda, pogledajte kako zija, kako

Mi izgibosmo ne bismo li izašli, a neka budala pogibe da uđe! Koja li je hajka njemu za petama, kad u ovu sklanja glavu? ISTINA O EKSERIMA S ribom u zubima, tebi je granica izronila ispred samog pramca!

A mene, pošto izvedem iz čamca, istimarim i napojim, i nahranim ovim konjskim čičkom ovu ragu, ostavite Beogradu na pragu! 3. Otvorismo sva vrata patrijarhu! Izjahasmo kraljevima u sretanje!

KAO IZ KNjIGE POSTANjA Ko je ovu planinu, punu lekovitih izvora i trava, i ovu otrovnicu u ovoj planini, kojim čekićem, pitao bi Blejk, na kom

KAO IZ KNjIGE POSTANjA Ko je ovu planinu, punu lekovitih izvora i trava, i ovu otrovnicu u ovoj planini, kojim čekićem, pitao bi Blejk, na kom nakovnju, i u kom dimu, skovo?

Dvema rukama sahranjene, Trojeručice, u ovu zemlju, ispunjenu mŷkom, nek nas iz ove crne zemlje u oblak ponese hrast, zasađen trećom rukom!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Kad dođemo tu mojoj kući, pošljemo najpre odabrane četnike, te sve srpske porodice i nji’ovu stoku u planinu Posovo, vojsci za leđa, uklone, a onaj drugi kraj knežine u planinu Slovac u zbegove smestimo.

jedno jutro donese mi jednu knjigu i kad sednem za astal, upita me: „Kad si sve izučio, da vidim znaš li, i jesi li i ovu knjižicu učio.” — Ja otvorim knjigu, vidim i poznam slova, i kažem da sam to učio, i da znam.

On se pri̓vati za svoju kamilavku i reče: „Hristijani, počitujte sveštenstvo i upamtite: ko je god na ovu kapu lajo, on se kajo!

posle toliko godina sopstvenog iskustva, ne umem o tome ništa drugo kazati, nego da je cela istina: da ko je god na ovu kapu lajo, on se kajo. Ja sam odma zatim i protom postao.

te sva ova ulema i ja molimo, da se smiluješ na one kuće i na onu fukaru i srpsku i tursku preko Drine, i ne prevodi ovu vojsku; sagrešićemo kod Boga, a i kod cara se okriviti”. — „Hajdete, hajdete, nema od toga ništa!

sam se zarekao pred Turcima, i ne mogu lako odustati; no ti, kao što si započeo moliti, a ti moli; zato opet sastavi ovu ulemu, i dođite da me molite; ja ću se ljutiti i vikati na vas; naposletku ja ću vas kao preko volje poslušati, da ne

— rekne major — no vašu familiju dovedite blizu Save, pa ćemo mi naše lađe dati, i vas na ovu stranu prevesti.” — Ja mu kažem, da se nije samo naša familija s Turcima zavadila no skoro polovina naroda, i da su na

No idi ti, dušo, traži brašna, ja ću ovu pasju vjeru čuvati i ceniti kao i oni što su moga Aleksu i Birčanina cenili”.

kaže: „Kako se čulo, Crni Đorđe i vi da kupite vojske, odma sam ja došao na kordon, i znao bi̓ da je kakvogode pismo u ovu stranu na kogagode prešlo, no nije nikakvo”.

da smo mi našli izvor i čoveka koji će nam dobavljati džebanu, i ja ona dva džaka fišeka dam Radoju, te on to odnese u nji̓ovu vojsku, a ono baruta odnesem u Šabac, da tamo kuršume lijemo i vijemo fišeke i s Turcima se bijemo.

— Čardaklija kaže: „Ja nemam više nego ovi̓ 11 forinti i ovu pušku, no daj išti jošt ako dadu; ako li ne dadu, da idemo i sa to 250, pak dokle dođemo; Rusi popovima dobro dele,

je ono sve otpratiti na Drinu i na Badovinci Turkom predati i kvitu uzeti, kako je sigurno sve carsko Turkom predao. Ovu kvitu, kad smo u proleće naše deputate u Carigrad poslali, po njima i kvitu (poslali), od koje se Porta uverila da smo

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

One lole Đura i Spasoje... Nikud ti nisam pristao ovako grdan!... Molim te, brate, ako boga znaš, skini mi ovu bedu! — E, e... bogami, gazda-Radovane — poče Sima kao da se zateže — ono ja bih ti kao i skinuo...

— Ne šal̓te se glavom! — iskosi se Đuko čisto ljutito. — Jok. To nipošto da niste radili! Odmah ćete mu ukvariti ovu dobru volju. — Ta ono mi kô htedosmo — poče jedan od njih snebivajući se — da ga ne ispratimo prazne ruke...

— Tu se okrete Đuku i reče: — Dede, Đuko, metni i ovu glavu u kola!... — Đuko odmah uze iveć ostavi je, gde je i stajala.

— Ne brini se ti za nj, gospodine — upada u reč pop Pero. — Žnje on dobro i bez srpa... Ha, ha, ha! Je li, Dašo? Na ovu dosetku popovu osu se među gostima grohotom: Ha, ha, ha! pa se čak i Cigani nasmejaše.

Nego neka, dede još po jednu! — i opet se kucnu. Svi digoše čaše, kucnuše se i graknuše: — Hajd ovu u zdravlje kapetanovo! Hajd u zdravlje kapetanovo... Nazdravide, pop-Pero! — ponudiše pop-Peru da očita zdravicu.

« opali ih. — Živio Đuko! — graknuše gosti. — Hajd ovu u zdravlje Đukino! — reče kapetan prišav stolu i uzevši ponajveću čašu. Svi se latiše čaše i napiše u zdravlje Đukino.

— Platio sam. Kako da bacim? — He, moj kume — reče Radan sasvim jetko. — Ja sam je dosad devet puta platio! — Zar ovu glavu? — Tu, baš tu istu glavu — poznajem je dobro!... Ja sam je i nabavio kapetanu.

Zar ne vidiš?... Ta stanide!... — viknu Radan i opsova tako strašno da se Mato strese od straha; spodbi ovu glavu šećera, pa što igda može izmahnu te njom u vodu; razleže se pljesak pod ćuprijom, a on se nekako izvraćeno

— Bogme, vi ste tu mnogo zaradili! — Ja šta misliš ti, bolan!... Vidiš ovu kavanu? Nju je sazidao kapetan tom glavom šećera. Moj Pajo, padalo je tu novaca kao kiše!...

Zar je ovo oprava? — Vala ni ja, dok mi ne platiš ovu bremenicu! — reče onaj drugi. Gazda Milun se nađe sad u velikoj prpi; uzvrda se što nikad nije.

Jedan izmače i stiže pre ostalih, pa onom putniku: — Ama šta ćete vi od toga groba? — Da nosim ovu ploču. — Kaku ploču gospodine? Okan'te se vi ćorava posla!... Ne dirajte taj grob!

Raduje se kao dete što sam mu doneo ovu tičurinu!...« — O, moj Žiko — reći će učitelj vrativši se u sobu — ala juče bi žestoka grada!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Nešto vrelo, nešto strahovito prožma mu snagu... On ciknu, ciknu kao guja pod kamenom... I sve svoje milo i drago, ovu lepu sliku, složi na plamen i sažeže...

spusti malo durbilj... Ta u tvojoj Crnoj Bari obijen je čoveku sanduk i odneto mu dve stotine dukata!... Ko da preživi ovu bruku?... I to još pod sedu kosu!... O, Gospode!... Što mi juče životne uze da ovoga pokora ne doživim!...

— Je li, more? — upita kmet. — Čujem, čiča Jovo. — Poznaješ li ti ovu kesu? I podnese mu je. Stanko je dobro zagleda, pa mirno reče: — Ne poznajem. — Lažeš! — ciknu kmet.

Evo šta je tu!... Turčin ne može besposlen sedeti, treba mu nešto da radi!... I on veli daj da zavadim ovu dvojicu; zbog njih će se zavaditi i njihovi stariji, a zbog njih opet u selu seljani... Razumeš? Stanko zinu od čuda.

Plavičasto rumen plamen obasja svu šumu, ali Stanko ne može raspoznati lica spavača u senci... On sede i pogleda ovu dvojicu, koji takođe sedoše. Behu to ljudi mladi i zdravi. Vidiš kako im zdravlje dija iz svakog pokreta.

— Stoj! — grmnu Stanko. I jeknu dubrava od njegovog gromkog glasa. Turčin se trže i pogleda na ovu stranu otkud glas dođe... Stanko dade vatru... Puška puče, a Turčin s kopa kao pun džak... Nasta zabuna.

Niko od dana odlaska Stankova nije slatka zalogaja pojeo. Aleksa i Petra jeli su radi njih. Tuga je omotala ovu kuću kao magla jesenja... Po večeri sve ode na legalo, samo ova dva stara groba ostaše na ognjištu. Njima se nije išlo.

Svi smo mi jedna svojta, svi smo Selakovići!... Kome je od vas djed temenom u ovu zemlju udario?... Ded̓, recite!... Nikome!...

— govorio je starac. On se nehotice maši kape i pođe ruci, ali Aleksa planu i trže ruku. — Natrag, tebi da dam ovu ruku da je poljubiš!... Natrag! Odlazi!... Ili, hodi ovamo. I dokopa ga za ruku da ga uvuče u kuću.

I, došav na izvor, umi se i napi, pa ga razgali ona hladna voda... Sede na ovu zelenu izdan na obali, pa se zanese... Voda je hukom žuborila ispod nogu njegovih, a taj mu je žubor godio duši.

„Sad nam je pravo, pa makar obe glave pogubili, kad smo ovu na kocu videli!” — vele obojica uglas i smeškaju se... I kao Lazar ga smotri, poteže da pobegne, ali ga on uhvati,

— Mi s tobom hoćemo!... — povikaše oni. — Dobro! ... Katiću!... Povedi ovu braću... Nađi protu Smiljanića, gazda-Stojana iz Noćaja, pa dižite narod.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

— svima vama i vašim ženama zapovedam da u svemu slušate ovu ovde — rukom koja cepti kao prut pokaza na Anoku — i neću ništa da mi radi u kući, da ne uprlja gospodske ruke.

i namjestiću Mića crkvenjaka pred portu s vrljikom, pa da mu prebije golijeni koji se od vas usudi stupiti nogom na ovu svetu zemlju. Prokleću i vas i sve inadžije i ubojice onim putirom ondje, pa onda živi ako možeš.

Hoću da presvisnem gledajući ovu nepravdu!...” IV Već se približavaše Petrovdan. Svaki dan iščekivasmo Marinu poruku za kola.

Dugo sam gledao ovu, kao što vidiš, ludu, prljavosvetlu sliku koja se svaki čas menjaše, kad se suh vetar na ulici zaigra plamenom lampe.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

To su ona ista dva popa čijim sam časnim imenima kao naslovom ukrasio ovu pripovetku; to su pop Ćira i pop Spira. A obojica su imali još i svoje nadimke; pop Ćira se zvao i Pop Hala, a pop

i drugi odavno su u tom selu, još otkako su se oženili, a oženili su se čim su svršili u Karlovcima bogosloviju, a ovu su svršili pre dvadeset i više godina. Oženili su se iz istoga mesta u kome danas popuju.

Pamti ga gospoja Persa još detetom dok je bila, kad je donet; od ono doba pa do danas nisu se više rastavljali. A u ovu kuću ona ga je donela kao deo miraza svome popi.

Valjda ću, veli, poneti dudove na onaj svet?! To ti je sve što na zemlji učiniš! »Bezumni, veli evangelist, još ovu noć uzeću ti dušu...« A čovek, što kažu, »ništa sobom ne ponese već skrštene bele ruke i pravedna dela svoja!

i pobožni svet pop-Ćirinog i pop-Spirinog sela nijednu, ni napisanu, zapovest božju nije tako svesrdno ispunjavao kao ovu usmenu.

— Ta marim ja za pesmu — brani se gđa Sida — mogli ste šta ste hteli pevati. — Pevali smo mi i ovu — dira je pop Spira pa zapeva: O, nezlobna golubice, Nevina moja grlice!

— odgovara Melanija. — Otkad pre da vam se dopadne tako?! Doći iz Karlovaca, iz onaki’ romantiš predela u ovu ravnicu bez okoline! — Ah, gospođice, ovako lepa okolina (pa pokaza na njih dve), kome da se ne dopadne!?

Tek čujete gđa-Sidu gde veli, kad ovu dovede tencer i preda je mami: »Ej, teretu moj, srećo moja, — opet maler!« A sirota Jula posle toga ne može da igra,

— Ja ću vas moliti za ovu treću knjigu za moju Julu — pohita gđa Sida. — O, s drage volje — veli Pera. — Ako su na nemecki napisane — veli gđa

— veli pop Spira, — bolje nek se tamo ispraska. Eto nje sutra... — Aja, neće moja noga više kročiti u ovu umacuranu kuću!... Spiro, ’ajd’ odma’ i ti kući! — E, baš si potrefila! — veli pop Spira.

A Šaca uze zadovoljan tamburu i zapeva, onako radi svoga zadovoljstva, evo ovu pesmu: Seka-Juco, što gledite? Ala ste vi smešni! Ako mene ne ljubite, Duše mi ste grešni!

Dobro te si doš’o, a da je još malo potrajalo, mor’o bi nas tražiti po svetu. Došlo mi je bilo u jedan ma’ da ostavim ovu pustoljinu. Eto ti sad! — veli pop Ćira. — Ta nije valjda? — Ta ti već dabome da mi nisi nikad verovao!

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— A šta ima dete? — zapita Gavra. — Dete ima ovu kuću i dvaest motika vinograda; al’ sam vam već kazao da na detinje ne računate, jer ja sa detetom raspolažem, a i

Čika-Gavra nešto šapuće sa materom, te s njom ode u drugu sobu. Čekmedžijić ovu priliku uluči da digne firange. — Oprostite, frajlice, meni je ovde nešto mračno; znate, kad se sa svetlosti uđe.

Takovi većma cene žensku nego ti razmaženi kao što je Svilokosić. Svilokosić u mnogom razmišljanju: neće ovu, neće onu, ne ženi se; a devojke se poudavaše, bogme ne mogu na nj čekati dok osede.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Da mogu nekako da zatvorim razum ovako kao oči i savladam ovu mahnitu svoju osetljivost koja mi razdire dušu, pa neka dođe sve što mora doći i što već mora biti.

Zašto si me dodirnuo? Zašto nisam ostala spokojna, blažena, nevina devojčica da nikad ne poznam ovu besomučnu uzbunu krvi, sav ovaj užas? Zašto sam te toliko zavolela pa sad ne mogu bez tebe?...

sve povij a u nazad) i ovako obično počinje da priča: „Kad sam ja pošao sa fronta situacija je bila ova: Ja sam držao ovu tačku“, (i ubode čiodu) ili: „ja sam obasipao vatrom ovaj prostor;“ ili „dobijem ja naređenje da izvidim teren H ispred

prelazeći ono kratko vreme njihovog zajedničkog života, ona se u čudu pitala: je li moguće, ama je li moguće da je ona, ovu ovde istu rugobu tako mnogo volela, da je zbog nje patila, preturila toliko neprospavanih noći, čeznula i brinula za

I sad ta odvratna i gnusna glavurda što šmrkće na nos i krivi se ne ume ni da ceni ovu cpećy što je ona njegova, nego misli da je on jedan jedini na svetu.

“ I zaista klanja se on pred svakom vlašću, a ja gledam i mislim: Boga mi moga, ovo je neki nečastivi. Evo ovu pandursku krntiju treba postaviti negde pred kancelariju i samo zato je ona došla na ovaj svet: da prekrsti ruke i sa

I svi ovi ovde oko mene uvereni su još: da su u posedu te apsolutne istine, te svu ovu pustoš gledaju kao nešto prirodno, stvaraju je i učestvuju u njoj svim silama.

Dakle, sve neka ide kako ide na ovoj pegi dole na kojoj se miče i za ovu sekundu za koju se živi.“ Tako je mislio Jurišić i sedeo na svom krevetu u zemunici, pošto je one mrave iščistio.

i ako se onda, u njemu, nisu videle ni ove bezbrojne bore na mome bledome licu, ni sve ove bele vlasi što pokrivaju ovu moju smetenu loptu u kojoj se neprestano i očajno grči ovo malo uzbunjenog razuma.

sam traženju i uzbuđenju i pitam se: treba li, eto da li treba sići ozgo s onih planina u ovaj užas i mrak pakleni, u ovu hučnu vrevu i životnu igru dole; treba li živo pustiti onim instinktima i strastima da progovore sopstvenim svojim

A babin poznanik nervira se, pada u vatru: — Ama vi mlađi samo znate da rušite, vi ste izrodi, vi ne volite ovu zemlju. Vi govorite: zlo je, ja kažem: dobro je; vi kažete: vraća se nazad, ja kažem: ide se napred. Hoćete li dokaza?

Afrika

“ Vuije, na moje očajanje, da bi me utešio, ili što tako misli, ovu tvrdnju ovako prevodi: Boj mora da je izvrstan inače ga njegov gospodar ne bi doveo čak do mora; prijatelj gospodarev

Zanimljivo je videti na koliko načina crnac nosi ovu odeću; ako želi da je elegantan, on je obavija oko sebe kao togu; treba li mu da ima obe ruke slobodne, on je zavije

moj san i moja uteha; sada, vidim da ni njom neću ugasiti žeđ, sedam na prag, na granici da zažalim što sam i došao u ovu zemlju. Samo zbog jednog dana žeđi usne mi sasvim ispucale i grlo potpuno upaljeno.

razapinju postelje i komarnike, rasklapaju stolove i stolice, mebliraju pokretnom civilizacijom, za jedno veče samo, ovu golu okruglu prostoriju, izlazim u seoca koje je odmah oko nas.

Imati psa; ne ove afrikanske, već jednog jakog našeg divljeg psa, koji će izdržati ovu klimu kao što je ja izdržavam. Onda će možda doći neka žena koja će stanovati tu sa mnom. Da li me razumete?

Ništa prostije no da je Sambu zaklao panter. Ja mislim da je za ovu veliku crnu decu užas naročito staja ti tako usred noći, čije se čak i zvezde zbog silnog isparenja ne vide.

, toliko mi je isto bio malo simpatičan i Pebenjani. I jedan i drugi, šakali u otimanju o ovu tamnu afričku savanu. Jedini prijatelj koga sam imao ovde usred divljine bio je Mej crnac Baule, koji mi, videvši da

Ova podvala upropašćuje potpuno N–ovu dobru volju. On sad viče besan i na sav glas onima što su sa nama: „Ko zapoveda ovde, ko zapoveda ovde!

Moje lampe samo delimice osvetljavaju ovu jedinstvenu gomilu nagih tela. Izuzev grivni, nijedna nema druge odeće do sveže lišće napred i pozadi.

Ja očajno i oduševljeno pogledah ovu verandu na kojoj je divan, pun kožnih sudanskih jastuka; stelaž sa albumima fotografija, sa romanima Stivensona,

Ipak verujem u svoju putničku sreću koja me je dotle služila a suviše sam i grozničav i lenj da bih odmah napustio ovu divnu verandu, punu aperitiva, knjiga i jastuka.

Njegovo se ime više ne sme izgovoriti. Po cenu života nijedan crnac neće reći kako se zvao taj grad. 3ovu ga: ona varoš, onaj oganj, ona ruševina; zovu ga Duguba, što znači veliki grad, ali jedino se još belac usuđuje pod

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JANjA: Ko ga šilji? PETAR: Taki. JANjA (prodere se): Gajdaros! Ko e poslo ovu pismu? PETAR: Šta vičeš tako, nisam ja gluv! Ćir Dima je kazao da mu taki odgovor odnesem.

Momku ostaje drugi pet, pak se mogu oboje po volji usrećiti. JANjA: Pa tako, na ovu načinu, može i žena udata da uzmi? MIŠIĆ: O, dakako! JANjA: Vraško svet! Kako si savija na svaka hunsvutarija.

Znajte sadašnje svetu. DIMA: Tiflute to filun peri to filumenom JANjA: Što? Na ovu kugu od vreme? O teos, filaksi! Propadnimo, propadnimo! Ahara, ahara, ahamna!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

U austrijskoj vojci, bilo je, u to vreme, nekoliko Isakoviča, ali se oberkrigskomisar Garsuli okomio samo na ovu četvoricu, koji su bili dobili otpust i spremali se da se odsele u Rosiju.

Odoh ja već kod prve skele. Neće više Garsuli dobiti me živa. Vidiš li, Šokice, ovu moju ravan? San za čoveka, a trku za konjika.

A sad, u tuđini, sve je to nestalo, u topotu konja, koji su dovezli intov, u ovu mračnu varoš, u kojoj će, možda već sutra, biti opet u arestu, da čeka na omču.

Ponesi, Petro, i podaj deci prija Jovaninoj! To je bila jetrva njegove majke. Ovu čuturicu, Petro, podaj prijatelju Gavrilu! Rakija je ljuta, lepa! Nije komova, kakvu on ima.

Nije kuća na liniji. Da siđemo na drum, do indžilirskog konopa. E vidiš, dadosmo im i to. Imjeli smo nadeždu za ovu godinu. A on, kad se edva krmimo, na sadašnje mučno vreme, kaže, ne valja. Da se opet ruši. Čuješ li ti mene?

Nikad on nije zašao u Mahalu, za ženama. Nema ni jedne, koja bi mogla da se potuži na njega. Ni ovu nije tražio. Ni ona nije tražila njega. Susreli su se iznenada. To je Božija volja.

U susret nekom drugom životu. Čak i ako mu se nikad više ne vrate žena, i deca! Ovu ženu, Mahalčanku, ovu sreću, koju je pod starost susreo, ispod bagrenja, dok je živ, napustiti neće!

U susret nekom drugom životu. Čak i ako mu se nikad više ne vrate žena, i deca! Ovu ženu, Mahalčanku, ovu sreću, koju je pod starost susreo, ispod bagrenja, dok je živ, napustiti neće! A puta, natrag, nema!

Ne daj da te upropaste tamo! – pisao je svom bratu, u Temišvar, sekundmajor Petar Marianovič, iz Kijeva. Za ovu godinu, carica rosijska dala je doseljenicima svu zob i sve seno, a na njihovu molbu još i šest hiljada rubalja, za

Njen Đurđe bi samo u haremluku bio sretan, kao i svi muževi. Da može da bira kad očima zažagri. Danas ovu, sutra onu. Valahi! Za trenut, oko stola, nastade tišina. A činilo se da će je muž udariti.

postojala je između te žene i njegove mrtve žene, u njegovom sećanju, koja ga je, iako nije bila strast, vezivala i za ovu, nerazdvojno. On joj reče da ima nešto da joj kaže, a pomilova je po licu.

Svu ovu dolinu duž reke Dnjepra, kažu, držali su neki Višnjevecki – kao vladari – pre sto godina. Višnjevski sad priča da su to

Teodosije - ŽITIJA

A roditelji, čuvši ovu iznenadnu i neprijatnu vest o sinu svome, od žalosti umalo ne svisnuše. Došavši k sebi, razumedoše da ga niko drugi

zvano Kareja, ušavši u crkvu prečiste i sveneporočne Bogomatere, pokloniše se i mnogim suzama kako treba celivaše ovu, protu i svima koji su tu bili dadoše celovanje u Gospodu, i od sviju primiše dobrohvalne i duši korisne reči, a ujedno

I ništa otac nije govorio da je njegovo, nego da je sve sinovlje, osim jedine duše, pa čak i ovu u Bogu i s Bogom njemu predao beše, jer takva je bila pokornost I poslušnost prepodobnoga starca ljubljenom i

A sveti začudivši se ovoj neobičnoj vesti, i davši slavu Bogu, otpusti ovu časnu ženu kući. I tako celovavši svete crkve, cara i patrijarha odmah pođe na put.

I tako sav život njegov beše post. A bolest ovu kao bogodanu pomoć pozdravljaše, sudivši da je bolja smrt za Boga nego li život, poučavajući se apostolskim rečima:

A sveti, oslobodivši se onih koji bejahu došli, uđe u crkvu i ovu za sobom zatvorivši pade na zemlju i pripade k Bogu prsa bijući neštedno, izlivajući vrele suze i blagodareći i

srcu i duši mojoj, gospodine i oče sveti, usliši glas plača mojega i poslušaj uzdah moj, i ne prezri molbu ovu!

„Mnogomilostivi i svedarežljivi Gospode, koji kažeš — ,Sve što god molite verujući, primićete̓, i ja nedostojni, u ovu se tvoju reč uzdajući, znam da je sve moguće tvojoj dobroti, sa verom prosim i molim veliko i nezlobivo tvoje

Amin.“ Samodržac i svi blagorodni čuvši ovu strašnu pouku, sa suzama priklanjahu vratove svoje, tako da su od mnogog umiljenja zaboravili i hleb da jedu, jer se već

A sveti i oni koji su s njime došli spomenuše samodršcu svoj povratak u Svetu Goru. A ovaj čuvši ovu reč, koja je prolazila kroz njegovo srce kao koplje, promeni se, pripade, i sam s blagorodnima poče moliti svetoga

osvećenom vodom i toplom molitVom brata napoji, i svega ga okropi, polažući ruke svoje svete na časnu njegovu glavu, i ovu grleći sa suzama celovaše, mnogo se moleći za njega tajno u srcu tajnoznalcu i onome koji vidi sakriveno.

Ali crkva beše velika, a još neoslikana, i ovu osveti i svetom trpezom i svetim moštima svetih ukrasi i utvrdi, i u njoj svenoćne molbe čineći i svetu službu

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ali je ovu reformu ostvario tek Vuk Karadžić, poreklom iz Srbije, u koju su se njegovi preci doselili iz Hercegovine, gde su pripada

Na raspored i na razvitak zadruga bile su jednim delom i šume od uticaja. Istakli smo uticaj reljefa na ovu društvenu organizaciju u selima ibarskog tipa. Verovatno je da je zadruga vrlo stara.

Engleski putnik Travelijan nedavno je pominjao ovu solidarnost srpskog seljaka*. Osećajnost i simpatije — Izgleda da se duh koji živi u zadruzi i uopšte dinarska

U ovu vrstu spada i to, što se pred katastrofu 1813. god. po Srbiji proneo glas da sanduk, tj. ćivot, svetoga kralja u manasti

Mnogi strani posmatrači, naročito u toku poslednjih godina, zapazili su i opisali ovu osobinu Šumadinaca, koji su sposobni da izraze svoje poverenje na dirljiv način i sa potpunom odanošću.

Čak i za vreme rata oni kadšto unose ovu notu druževnosti, pomešanu sa ozbiljnošću i veselošću. Biraju prvoga koji će početi napad, onoga, koga smatraju kao

Sem toga najdarovitiji shvataju mnoge stvari intuicijom i osećajem. Često mi se učinilo da nepismeni ljudi, koji imaju ovu duhovnu širinu, mogu suditi katkad pravičnije nego školovani ljudi zavedeni političkim ili drugim strastima.

I ona može imati svoju ulogu samo kao sastavni deo jedne velike narodne celine. Ona je razumela ovu potrebu i zato je i tražila ujedinjenje sa Srbijom.

Mirni seljaci su visoko cenili ovu uslugu. Još i danas Zagorci smatraju za čast imati za pretka nekog hajduka. Imena i dela najistaknutijih i danas su

Turska najezda, koja je pravoslavne odvela čak u severnu Dalmaciju, još je više učvrstila ovu solidarnost. Udruženi u uskočkim četama i katolici i pravoslavni su se vekovima borili protivu Turaka, svoga

Ali će onaj koji zna za ovu naviku lako poznati da li je ušao kod Srbina, makar to bilo i po očuvanoj staroj ženskoj narodnoj nošnji.

Ispitivanjem na mestu uverio sam se da nema uspomena na ovu bugarsku istorijsku prošlost. Pretpostavljati da je ova istorijska prošlost morala ostaviti tragova i stvoriti tešnje

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Za tebe je već prorekao strašne stvari. — A šta je prorekao? — Kazao je, ako još ikada navratiš u ovu njivu, bićeš zatvoren u veliku pčelinju košnicu, pa kad tamo pčelama platiš račun, onda će se i čika Brko za pojedene

! — sav se strese Kruškotres Kukuruzović i stade se obzirati. — Baš se maloprije popeo uz ovu krušku zajedno s Mišem prorokom. Otišli su da pojedu mjesec, pa da te onda lakše sačekaju negdje u mraku.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Moja žena i ja bili smo sinoć u pozorištu. Kad smo se posle jedanaest vratili, prošli smo kroz ovu sobu – ovde je odmah naša soba za spavanje – i, koliko sam ja video, sve je bilo u redu.

LjUBOMIR (osećajući nelagodnost koju je izazvao posetom): Ja nisam imao nameru da vas uznemiravam; hteo sam da predam ovu pozajmljenu knjigu devojci, ali je nisam našao. Izvinite, molim vas, izgleda da nisam u podesan čas došao.

ANA: Da, znam! RINA (uze jednu kašičicu): A posle, kad ode gospodin u kancelariju, uzećete ovu kašičicu i otići ćete... vi znate onu malu juvelirsku radnju preko puta Kasine, taj je juvelir radio za mene.

ĐURIĆ: Da, da, gospodine, tako treba posmatrati ovu stvar. A kada se tako posmatra, onda se da jasno sagledati da ova pojava sadrži u sebi jednu opasnost šireg obima.

) Da, mi nastavljamo život; mi nastavljamo život! (Opšti pokreti zadovoljstva.) (Režija može, prema svome nahođenju, ovu poslednju, XXIII, pojavu i izostaviti.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- reče Baronica stavljajući krušku na pod skele. Izjavih kako ne verujem da kornjače jedu kruške. Greta je ovu njuškala čitavu večnost, zatim počela da je jede.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

U kavani Čamča, gospodar Sofra i Krečar. Dva komesara najpre priđu gostioničaru i pitaju za ovu trojicu, jesu li to stranci i otkuda.

Baci fijoku o zemlju ljutito. Sad priđe ocu, stane pred njega i meri ga. Izvadi iz džepa štrangu. — Vidite l’ ovu štrangu? Otac ćuti ne miče se. Pera se razljuti. — Ta što ću ja tu s tobom mlogo, dižite ga!

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

“ Uznemiren što je dalji tok svoga govora potpuno zaboravio, ponavljao je ovu frazu, na nemačkom razume se, svakome, ko god mu je to jutro došao na oči. I nikako nije išlo dalje.

šeputom, sav u čipkama, sa ratničkim oklopom, Princeza Mati reče glasno, tako da su svi mogli da je čuju: „Pogledajte ovu gospodu. Verni su i časni ljudi.

Da se negde izmire on i brat, to je sve više želeo, i da oboje potrče u ovu novu zemlju, barovitu, i ravnu, ali mirisnu i nebesnu, u kojoj su počeli da se smiruju, posle onolikog tumaranja.

Kao i bratu njegovom na vojni, tako je i njemu iznenada, uz ovu ženu, spao ceo prošli život sa duše, ostavivši ga samog, sasvim samog, sa onim što je još bilo ispred njega, do smrti.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

ona zabeležena u Hercegovini: „Kad je mlad mjesec, uhvati djevojka pauka pa ga zatvori u kakvu šuplju cijev od trske. Ovu cijev začepi hljebom sa obje strane. Uveče kad leže spavati, neka se moli Bogu, a najposlje neka reče: ’O ti, malo pauče!

Devojka iz Plaškog, na primer, da bi bila lepa i za momka neodoljiva, kada ustane ujutru na kakav svetac, govori ovu basmu: „Ja se ne umivam gorom ni vodom, već Božijom jakosti, sunčanom sjajnosti, i junačkom milosti (...).

Činilica u ovu svrhu koristi nokte, dlake, ime momka ili zemlju na kojoj je stajao desnom nogom. PSIHOLOGIJA LjUBAVNIH ČINI Psihološk

Prema tome, ljubavna magija je u posrednoj, ali ne i slaboj vezi sa željom devojke da ostvari svoju meterinsku ulogu. Ovu želju u patrijarhalnom društvu, razume se, devojka može da ostvari samo ako najpre pronađe muža.

) u obredima i basmama čiji je cilj da se na magijski način osigura muž. Još neposrednije i očiglednije ovu jaku unutrašnju vezu između želje za udajom i žudnje za porodom otkriva podudarnost između sredstava i postupaka kojima

Zatim, koriste se strugotina, crvotočina, čvorovi (na odeći), čizme, oklagija itd., što su muški simboli plodnosti. U ovu poslednju klasu predmeta ulazi i štap najstarijeg lovca na vukove, koji treba ukrasti i dati komad od njega nerotkinji pa

Za ovu klasu magijskih postupaka tipično je da je u njima izrazita simbolika preokreta, tačnije, okretanja u suprotno, Vršeći st

pedagogije“ dodiruju ovaj problem, ali ga zatim vrlo brzo zaobilaze, odnosno prikrivaju činjenice da bi ublažili ovu očiglednu protivrečnost.

dovoljan broj dece, da bi sprečila dalje rađanje, ona izvodi izvesne magijske postupke kojima će, kako veruje, ostvariti ovu svoju nameru.

⁴⁹ Luka Grđić Bjelokosić piše da se u Hercegovini veruje da „ako se djete rodi u bjeloj košuljici, dobro je“. Ovu košuljicu treba detetu ušiti u haljinice i valja da je stalno nosi i kad odraste.

moć košuljici verovatno se pripisuje stoga što je ona obavijala i štitila dete dok je bilo u utrobi, pa se veruje da ovu sposobnost ona zadržava i kasnije.

Onda kum napuni čašu, digne je uvis, prekrsti se i kaže: „Ovu čašu pića oću da pijem u zdravlje mog kumčega Živojina (ili kako mu je već dao ime) da ga Bog poživi na mnogo leta i

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

I ko bi vam to, sem kelnera, doneo čašu vode? I ko bi to, sem mene, samo za vas pisao ovu priču o đubretu i moru? TERASA Popeo se na Terasu sa svežnjem novina pod mišicom. — O, koga to vidim!

Nalazio se, naime, u onom blagoslovenom stanju kada je moguće prizvati bilo koje od dragih, izgubljenih lica na ovu Terasu, čak i one koji leže duboko pod zemljom. Ali ona je bila još živa!

Jedna starica ih je gonila, vičući: »Iš, đavo ti sreću ponio!« S vremena na vreme, kada se izgubim, dolazim u ovu kuću da se ponovo pronađem.

Svaka nova izgovorena reč pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utučenu mladu ženu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savršene sreće, senčila joj sanjivošću

Očččččččajno! I prestani da piješ tu votku! – Ostavi me na miru! — reče ona. – Ja tebe? – Koliko sam samo čekala ovu večeru! Želela sam da im najzad pokažem kako se dočekuju gosti! Već nas gledaju popreko. Već se svašta šuška naokolo.

od tih loše obrijanih lica, sva bi se istog časa iskesila udvorički — verovatno, niko nije smeo da nekažnjeno pokvari ovu uobičajenu predstavu.

Matavulj, Simo - USKOK

Još samo jedna ima u našem plemenu. Ovu je svojom rukom dao ovome Mrgudu vladika Sava, poslije onoga velikoga boja na Kčevu, đe je Mrgud već bio barjaktar.

Tada mi je isti vladika dao ovu carsku medalju, koju u našem plemenu ima samo još Savo Markov, zato što je posjekao Mehmet-pašu Kokotliju.

— A mni li on ostati onamo, što li? — Kako ga je god volja, striko! Ja sam mu otvorio svoju kuću, ne za ovu noć, ni za ovijeh osam dana, no ako će dovijeka! — E, to ti liči, sinovče! Tome sam se nadâ!

I ja eto u ovolikoj pometnji zaboravih, a zvah silne zvanice, koji ništa ne znaju za ovu našu novu žalost! No te molim, Jošo, ljubavi ti, otidi do te crne kuće Serdareve, te prizovi njekoliko momčadi i reci im

Ona se trže i reče: — Ej, bruke naše, da ovo ko vidi! — Lako je za ovu bruku, ali ne ćaše lako biti za onu, kako ono ti započe kad nazva Milicu kučkom! — Ne pominji to, Drago!

poodmakoše, Janko stade, predade mu jabuku i reče: — Hajde, Grubane, pravo u Cuce: nađi Stanoja Miraševa, podaj mu ovu jabuku i reci: „Evo ti šalje ovu jabuku Janko Uskok, kao najstariji od podmlatka u brastvu kneza Draga Jokova.

mu jabuku i reče: — Hajde, Grubane, pravo u Cuce: nađi Stanoja Miraševa, podaj mu ovu jabuku i reci: „Evo ti šalje ovu jabuku Janko Uskok, kao najstariji od podmlatka u brastvu kneza Draga Jokova.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MATI: On te jošt nije iskao nego je kazao: da je znao, on bi te sam uzeo. Pa otac ti se boji: upustićemo ovu priliku, a onaj neće doći, pa šta ćemo onda. DEVOJKA: Kako neće doći, kad je kazao? MATI: Traži jošt deset hiljada.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Kako su se, pak, dečjom pesmom do sada skoro isključivo bavili pedagozi, ta suština je ostala gotovo nedirnuta. Ovu su problematiku vaspitači pojednostavili do nedozvoljenih granica, svejedno da li su sami sastavljali loše pesme, ili

Ocenjujući ovu, delikatnu vrstu pesničkih tvorevina, kritičari su od početka postupali grubo i površno, sputani davno utvrđenim

Od početka blagorodan, njihov je uticaj na ovu oblast književnosti i danas srećan kad god pisac sa zečjom istančanošću, osetljivošću, slobodom, smislom za igru i humor

rđavim navikama ranije dečje književnosti, uprkos nepripremljenosti najmlađe publike, uspeo da nametne novo gledanje na ovu vrstu pesama, da u tom pravcu usmeri jedan broj čitalaca, da probudi neke još nerazvijene potrebe.

Dokolice i koještarije Dečja književnost, ili, ako hoćete, književnost za decu (nema smisla raspredati ovu profesorsku besposlicu kojom se, tobože, izbegava terminološka zbrka, kad je svakom jasno o čemu je reč) — okvir je u

Osetivši šta se od njih traži, deca su prihvatila ovu naopaku igru, ali nema sastava u kome poneka tipično dečja omaška ne podseti na težinu iskrslog nesporazuma.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Bez barjaka ne može se vojevati! ŠERBULIĆ: Tako je! (Otrči i donese barjak.) ZELENIĆKA: Na ovu svetu zastavu svaki da se zakune! (Čuje se top.) Što je to? SMRDIĆ (uplašen): Madžari! ŠERBULIĆ: Ej, naopako!

(Odlaze.) 4. ŽUTILOV I NANČIKA STUPE ŽUTILOV: No, šta si htela otoič kazati? NANČIKA: Ovu našu prose. ŽUTILOV: Milči?

ŠERBULIĆ: I treba da se plati. Nismo mi besni da se potucamo. GAVRILOVIĆ: No ovu će dijurnu samo oni dobiti koji se odreknu vojvodine. SMRDIĆ: Kako bi to bilo? GAVRILOVIĆ: Tako se govori.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Tu sam izneo razloge iz kojih nisam mogao usvojiti nijednu od ranijih podela, kao i razloge zašto sam dao ovu podelu.

I u ovu bibliografiju uneseni su napisi: ili koji su dobri i sigurni, ili koji donose kakve bilo nove pojedinosti ili koji su

sam porodicama pojedinih pisaca i svojim prijateljima, koji su mi davali i nabavljali fotografije i slike unete u ovu knjigu. Puštajući ovu knjigu u svet, ja ne mislim ni da je ona definitivna ni bez svojih nedostataka.

Puštajući ovu knjigu u svet, ja ne mislim ni da je ona definitivna ni bez svojih nedostataka. Ono što se materijalno danas zna o

arhijereja u Ugarskoj, u doba kada su se progonile svake simpatije i veze Srba prema Rusiji, nije smeo potpisati ovu apologiju ruskog vladaoca. Dugo vreme nagađalo se ko je pisac, i tek u poslednje vreme stvar se utvrdila.

Iduće godine, 1801, takođe u Budimu, izišao je Stojkovićev sentimentalni roman Aristidъ i Natalia. Ovu »povjest istinopodobnu« napisao je on za »čiste i čuvstvitelne duše roda« svoga, sa prosvetnom i moralnom namerom.

Za srpske pesme se interesuju Vilhelm Humbolt i Lamartin, koji je dao ovu poetsku sliku »divnog dunavskog cveća«, srpske narodne poezije: »Njena odlika je ljupkost u snazi i slast u smrti.

vremena rijetko može ko postati književnik, a da ne izgubi mnogo od svoje narodnosti, osobito u nas Srba, — pa i s ovu i s onu stranu Save.

Sam Karadžić je jednom učinio ovu odsečnu izjavu: »Glavni uzrok da sam ja danas spisatelj ostaće dovijeka Kopitar; u tom sam mu dužnik, ako ne u svemu, a

«) Kada je Karadžić izdao ovu prvu zbirku narodnih pesama, još nije bio načisto o pravoj prirodi i značaju ovoga posla.

Ali cilj skupljanja tih pesama još mu nije dovoljno jasan, i on u ovu zbirku unosi »nekoliko novih pjesama koje su učeni ljudi sastavljali«.

Tom prilikom Karadžić čini i ovu značajnu ispovest kako on shvata skupljački posao: »Pjesme, zagonetke i pripovijesti, to je gotovo narodno knjižestvo,

Milićević, Vuk - Bespuće

s koliko bola zario je glavu u jastuk, tražeći malo topline u svojim uspomenama da njima malo razgali, zagrije, oživi ovu turobnu, ledenu, mrtvačku kuću. I navikao se kasnije, kao što se čovjek na sve navikava.

On je utekao i sakrio se od života i grčevito se uhvatio za ovu kuću; on se boji da ga on ne nađe sa svojim pomamnim, plamenim vjetrom koji ulazi u duše, diže ih, kreće ih, buni ih,

I kad je ona dolazila, zatitrala bi ona čama koja je punila ovu zgradu i gubila se: u kući se osjećala jedna mladost koja živi i jedro srce koje bije. Da se što ne ljutite na mene?

I čitave noći ne sklopi oka. GLAVA PETA Iza toga događaja koji je, za časak, probudio i potresao ovu mirnu kuću, sve se ponovo sleglo i smirilo.

Vi mene više ne volite. Vi volite ovu u vašoj kući. I htjede da mu skine ruku sa sebe. Jedna mračna sjenka preleti preko lica Gavri Đakoviću; nešto

— I privinu je čvršće k sebi. Ona mu se ropski pokori, bez volje i bez radosti. — Vi volite ovu u vašoj kući, — kaza ona ponovo, odlazeći, umornim i turobnijim glasom nego prije, bez ikakve promjene u raspoloženju i

I onda mišljaše na ovu seljačku djevojku čiju je dušu on satro, služeći se njom samo kao sredstvom da zaboravi za časak svoje mračne misli ili

Nije mogla. Pa pored svih spremljenih stvari, dolažahu joj časovi kad ne vjerovaše da ostavlja ovu kuću i ovo mjesto.

Sremac, Stevan - PROZA

Šta je dalje s njim bilo, doznaće čitatelj ako bude dobar i strpljiv pa pročita do kraja ovu priču. S ponosom je prolazio naš Jova pored komšija, koji, kako se njemu činjaše, pucahu od zavisti, jer su već juče

tako zvani »bruderšaft«, a domaćin ne vidi ni bele mačke, nego svršava svoju podužu zdravicu s reč’ma: »U to ime dižem ovu čašu i velim ti i kličem: zdrav si, priko! Kiljadili mi se takvi prijatelji!« — Da bog da! — odgovaraju Paja i Kaja.

I dokle god on ne dobije drugu glavu, on će pre svoju dati, nego što će dati ovu, na kojoj je sad lepo obeležio svaki njen deo latinskim imenom i rimskim brojem, da čisto čovek ne može da veruje da je

Radičević, Branko - PESME

“ Veli jad je njega stiskô, Zamuti se njemu oko, Glavu nosi od sad nisko Ranjen' otac preduboko. Tešku ovu boljeticu Nije jadan preboleo, U lednu je nju grobnicu Sa sobome on odneo. (1844, 12. dek.) SLATKA MISLI!

Ao jade, ao gujo ljuta, Idi, kleta, oh idi mu s puta, Dajde, Bože, strelu gromovnicu, Da udarim ovu otrovnicu, Ao Čubro, našto li si stao?

Ama slabo očiju bejaše Što divotu ovu sagledaše, A međ ovim neko momče Tale, Krasan junak, svi ga Turci hvale. Ja sad ne znam kako s' nadesilo, Al' je

Pa uzmem gusle, pa uzmem gudalo, Pa zapevam što mi je nestalo, Pesmu tužnu, pesmu punu jada, Pevam uvek kâ i ovu sada. Muči sada, srce moje puno, Muči, muči, o gusala struno!

7. Gleni, gleni ovu samo, Ta nije li kâ sunašce? Pa da vake opuštamo, Kami nama u srdašce! Svaka od nji raja vredi, Pa mastilo da se

Prosti, ćako, od onoga, Znadeš, uze ja staroga, A ti, dede ovu jednu!“ — Vođa ispi čašu lednu. „Ded' nek ide i ta druga, Za junačka žića duga, Pa eto ti još i treće Rad junačke

Ko je žena nek uzima prelu, Ja ću bogme ovu pušku velu. Proklet bio koga žene splele I junački mozak mu zanele!

Oh Ajkuna, kano vila bela, Ko je vide, srce mu ponela; Ali slabo očiju bijaše Što divotu ovu sagledaše, A međ ovim Hadžimanić Tale, Divno momče, svi ga Turci vale.

No da vidiš pustoga Turčina, On ustavi pretila dorina, Pušku malu na Srbe obara I pogodi jednog sred nedara; Ovu baca, drugu pušku vata, Zgodi drugog sred beloga vrata. Ali treći Srbin pušku vati...

Dobro, brate: vita ova trava, Na njoj kaplja rosna, a sunčani zrak Divno kaplju ovu obasjava: Kao ova rosna kaplja što je čista I tvoje drago, tako se ono blista.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Pa ipak ...ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka

— Vere ti, pobratime, bi li ti meni ovo dao, ovu sliku? — Bi, brate, evo ti je. — Šta će ti to? — sumnjičavo se ispriječi — Eto, volio bi da imam. — Konjsku ikonu, a?

Bog zna ko mu je ta Marijana za kojom on svakog proljeća tuguje. Pa da, s njom bi on da ode nekud u ovu provlaženu noć, kroz tamne šume gdje sablasno stražare u bijelo obučene nevjeste, divlje trešnje.

svijeta zveknulo je ispred mene kao sjajan srebrni talir-petača (od pet kruna) i svojim radosnim cilikom ispunilo ovu noć, i bez toga šašavu, nekakvim velikačkim pijanim mjesecom, koji je svaki čas upadao u moju bukaru i ljuljao se u

— Pa tako nešto, Otpadniče — selim. Mulić u nevjerici beči oči. — Seliš?! Zar ti da ostaviš ovu svoju rupu i da nekud kreneš, a? E, nek sam to čuo ... — Selim, selim! — pomalo gorko bobonji strašni kum.

— pripituje politički komesar Mihailo, osjećajući potrebu da interveniše na ovu seljakovu primjedbu o prošlim vremenima. — Kako da ne valja, Mjailo, brate!

Znam ja da i noćas naš pobratim nešto slično misli slušajući ovu pucnjavu oko Banje Luke, pa već ako nije od naše pozadinske komande zadužen da evakuiše ratni materijal ili prevozi

Džakan diže ruke kao da se predaje i zariče se: — Druže komandante, il rasturaj nekud ovu neboračku varicu ili ja odoh, džile, dolje na cestu, da sarađujem s okupatorom. Meni nema druge.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Ti si mesto mladoženje doveo konja! Hteo si ti mene da uvrediš dovodeći mi pred kuću ovu kljusinu! Pa zar ne vidiš da si sam sebe nagrdio, i svoju rođenu sestru, bistra glavo!

Ovo je čašu prevršilo! Ovome se nisam nadao! Ovo će daleko da se čuje! Ovoje preko jego! I da znaš! Vidiš li ovu zobnicu? Dobro je pogledaj! Ako u nju ne strpam tvoju glavu, tako ja iz nje zobao!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Po neko zapeva, glas mu se prostre, razastre na sve strane i polako, dršćući, utone u ovu slatku, letnju, tihu, večernju tišinu!... U ranu zoru budi me mati.

Ali hvala ti, hvala što si se bar ti setio i došô nam. — Ja! — vikne č’a Jovan uvređeno. — Zar ja da zaboravim ovu kuću?! — Pa, da bi posvedočio, okreće se i silno zapoveda: — Sviri, bre! I Cigani zasviraju.

Pa pošto je ona bila prostrana, velika i nije mogla da se zagreje, to ga otuda preneli u ovu, a s njim i sve uneli, dovukli celu kuću, kako bi bilo tu, na domaku, sve oko njega, da bi mu, čim štogod zatraži, odmah

dočula, saznala, ali se činila tome nevešta, i pokatkad izdaleka nagoveštavala mu, kako mu je već otac izabrao drugu, ovu istu Mariku, koja je bila iz gornje čaršije, odakle su i oni došli, a uz to je još u miraz donosila nekoliko vinograda.

Kostić, Laza - PESME

Kad je stvarao bog ovu zemlju, to punačko devojče, stvorenje u koga je srce oganj a telo kamen i voda, na tebi je, Fruško, prorezao lepojci

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

) Zato, sve što je gore rečeno o narodnim pripovetkama treba primeniti na njene najčistije primerke. Sastavljajući ovu Antologiju držali smo se sledećih načela: 1. Odabirali smo priloge isključivo prema njihovoj književnoj vrednosti.

Stariji i srednji brat poviču: — Ne damo je ove treće ponoći, zaista moramo bar za ovu najmlađu sestru znati kud je dajemo i za koga je dajemo, da je moremo pohoditi kao sestru svoju.

a kad dođu do grada, jednu jelu prislone uz bedem i poviču careviću: — Hajde, — vele — ti penji se gore na bedem da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci je u grad, a vrh joj zadrži kod sebe, da se skinemo niz nju dole u grad.

naposljetku kad dođe i na vrata od devete sobe, reče u sebi: „Ja sam mnogo čuda preturio, a sad da ne smem otvoriti ovu sobu!“ — pa i tu sobu otvori. Kad uđe unutra, ima šta i viđeti!

Uzmi ovu maštravu, natoči je pa mi uspi na glavu, a ja ću ti za to što mi vodu uspeš na glavu dati i treći život te živi.

često ima rat, i sad skoro imamo rok da se udarimo; pa kad se god pobijemo, svu nas trojicu nadbije, i što uteče u ovu jazbinu ono ostane.

mahu uhvati ga carska kćer za ruku, no kad vidi kakvi je prekrasan mladić, onda ga ispita ko je i šta je i otkuda je u ovu apsanu doveden i zašto, pa potom mu kaže nek se opet u svoju sobu vrati.

— A šta tu radiš? — reče mu carski zet. — Vala ništa, jutros malo podoručkovah, pa se ovdje svratih na ovu vodicu, te malo pijnuh i gledam kako se ovi crvići sickaju bez vode.

Ovi ga stanu moliti, da im po ugovoru prvom ne uzima žene, već da jošt jednu opkladu učine, pa ako carski zet i ovu dobije, onda da mu dadu svoje tri žene i sve imanje.

Kralj ih upita što su došli. Grbo odgovori: — Došli smo da nam platiš ovu prošlu godinu, a za novu da se pogodimo. Kralj ih upita šta ištu za novu godinu.

Grbo onda uze za sjekiru, pa je izvadi iz drveta i reče kraljici: — Gospojo, molim te metni ruku u ovu puklotinu, jer neću moći rascijepiti drvo. Prevari se ona pa metnu ruku u puklotinu, a drvo joj steže prste.

— I ja mislim, — reče Grbo. — Molim te, gospodaru, deder uljezi u ovu kuću, pa gdjegod je šuplje promoli prst da zakucam klince da mi ne bi Grbo pobjeg'o, jer ćemo ga spalit u ovoj kući.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Štap je za svakoga, koji ne sluša. (Zamane.) Oćeš li? SOFIJA (pokazuje stolicu): Pitaj ovu. MAKSIM: A šta znači to?

Spasić pravo što svoja književna dela brani i za bespogrešna izdaje. Dajem pak ovu knjigu na svet najviše zato da umnožim knjižestvo naše s jednom originalnom komedijom, jer ćemo mi imati dosta prevoda i

ŠALjIVAC: Familija ova, koja nije učena, no koja, kao što sam kazao, nauke ljubi, zaključila je da ovu čašu pokloni onome koji je najučeniji, razumeva se, ko je doktor filosofije. DOKTOR: I ja sam taj.

) DOKTOR (Manojlu): Tu ćeš i ti ostati, jer si đak, da štogod naučiš. (Šaljivcu) A vi uzmite ovu knjigu (dade mu svoje Zemljeopisanije) i sudite kome može čaša pripasti. (Putniku) Pa, gdi ste putovali?

PUTNIK: Zar se kod vas paškvile pečataju? U Engleskoj je zaista cenzura slobodna; ali opet niko nije kazao; ovu paškvilu pečatao sam ja. DOKTOR: Što god se pečata bez potpisa ili pod izmišljenim imenom, to je paškvala.

DOKTOR: Pitam ja vas, jeste li vi čitali to nevaljalstvo? GTUTNIK: Koje nevaljalstvo? DOKTOR: Ovu paškvilu (pruži mu kritiku) iz koje gvire lična prizrenija.

DOKTOR: Osvime, Perzerine, šta sam ja danas? (Manojlo opet gledi Šaljivca i Putnika). DOKTOR: Ta ovu đubru treba umiriti! (Pođe k njima.) MANOJLO: Isajlo, drži! (Uvate ga obojica na jedan mah.) DOKTOR: Šta?

? PUTNIK: doktor će se ispraviti. DOKTOR: Ne, ja moram ovu sujetu odbaciti. Šta prinosi potpisivati se dr i dr, a ovamo pogreške praviti, koje se i đacima ne mogu kroz prste

Koliko se može! — Znaš, što sam te zvao. Evo i ja sam se zabunio, mislim da pokvarim ovu baštu, i da napravim âr. Šta misliš? Znaš, od bašte nikakve vajde nema, samo deca trče i kvare.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

(Soba kod Trifića) SULTANA (sama) SULTANA: Četrnaest dana, više nema, otkako sam u ovu kuću dovedena i čini mi se da se četrnaest puta mozak u meni okrenuo, tako me svako jede.

Tri stotine vraga iz tebe se vitlaju, kad pomoliš taj tvoj jezični jezik. — Oh, Bože! Zašto sam došla u ovu kuću? Zašto me nije mati bolje umorila, nego što me za ćoravca dala! PERSIDA: Zapovedate štogod, milostiva gospođa?

Misliš ne primječavam ja zašto je u zaštištenije primaš... Taki da mi drugu devojku nađeš, a ovu marš iz kuće! TRIFIĆ: Kako je tvoja volja. SULTANA (krivi se): Kako je tvoja volja, kako je tvoja volja!

SULTANA: Naopako? Lepo! Tako čovek ni sluškinji ne govori. Naopako? Kad umrem, onda ću ovu reč zaboraviti. (Persidi.) Šta mi piljiš u zube? Oćeš da te posadim na kanape? (Persida iziđe.

Sad kako znam u ruku da uzmem? SRETA: A gle, ti si milostiva gospoja, ja sam i zaboravio. Čekaj da te naučim. Vidiš ovu četku? Uzmi je u ruku. (Sultana uzme.

Ajd, ajd! Znaš šta je, Pelo, ded da mi malo pevaš. SULTANA: Jošt mi to treba na ovu nesreću! SRETA (ustane): Šta veliš? SULTANA: Ja ne znam da pevam. SRETA (pokaže kaiš): Oćeš da te naučim!

SULTANA: Ti ćeš mene zviznuti, orjatine, ne znaš li da ćeš za ovu samo reč u gvožđe doći? Okovao se i onaj koj te drži u kući. STEVAN: A gle majstor Sretinice, kako lepo zna pretiti!

POZORJE 4. PERSIDA, PREĐAŠNjI TRIFIĆ: Devojko, gledaj dobro ovu ženu. PERSIDA: (Ista naša gospođa). TRIFIĆ: Sad kaži: gdi ti je gospođa? PERSIDA: Izvela se na karuca.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

: Drage dame, draga gospodo i dragi gosti, dopustite mi da ovu najotvoreniju izložbu u gradu proglasim otvorenom, a da istovremeno svoje buduće kritičare zatvorim (u ludnicu)!“. .

ipak neće napisati pismo novinama, kao što je nameravao, šta se sve danas čini od odlikovanja ljudi koji su pešačili za ovu zemlju od Đakovice do Krfa, a zatim provili na liniji Marselj-Tulon, na razaraču „Termidor“ kapetana Morisa Blanšara,

I uzalud ga je deda dočekao okićen džidžama kao božićna jelka, uzalud mu se hvalio koliko je „propešačio za ovu zemlju“ i sve, taj ti se dasa — kožnjak lepo useli kod nas i, mic po mic, isfura dedicu Gavrila napolje.

Neću da se protežem po tamo nekom guberu! Baš mi se dopada da sedim i buljim u ovu jednu te istu prokletu stranicu, ispunjenu od početla do kraja tucetima nepoznatih jednačina i osoba, i da crknem

Razmišljajući usput o ovom slučaju, dođoh do nekih epohalnih zaključaka o maženju. Uzmimo, na primer, da je neko gledao ovu našu filmčugu, mogao bi se zakleti da ... E, zini da ti kažem! Međutim, to ljudi čine uglavnom iz navike.

buđava, na šta je on odgovorio da se to ponekad dešava, usled dugog transporta iz Italije, i da mogu zameniti ovu buđavu za svežiju.

Iz čistog sujeverja, zbog kojega čak i hoteli mnogo otmeniji od ove knjige nemaju apartman broj 13, pisac preskače ovu glavu da ga ne bi terao baksuz i odmah prelazi na sledeće poglavlje.

GLAVA XVI Šesnaesto poglavlje ufuralo je u ovu knjigu na divljaka, bez znanja pisca, koji se odmarao posle ručka prekinuvši načas diktiranie. Daktilografkinja M. B.

Jeste, ti ga neprestano osluškuješ i diviš mu se! Umesto da zaista nešto učiniš za ovu kuću ... —A šta to, na primer? — iznenada se zainteresuje matori. — Bojler ne radi već tri meseca.

— E, pa ovoga časa tražim da mi izglasate poverenje i date ovu lovu radi jedne operacije. Moram da vas upozorim; možemo totalno da se ukopamo, a mozemo i da se izvadimo iz čabra.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

A boljku ovu što me sludila, pozlati pčelom ruža Budima. Progrej mi, zvezdo, ljušturu tela, sažet pakao, kud gluva buja ponor-tr

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

U nedelju, dakle! BATIĆ: Kako je god vaša volja. MARKO: Tako, što pre, to bolje. Treba ovu pomodarku zabavljati poslom, dok joj nisu ti rumani sasvim mozak obrnuli.

MARKO: Zašto vas ne razumem; a ja sam jamačno Srbin, jer je moja rodbina iz Požarevca na ovu stranu prešla. Aleksa: Da vi pravi Serbin jeste, o tom neće niko sumnjati; no iz toga ne sljeduje da ja Serbin nisam;

JELICA: Gospodin baron, ja ovu vizitu neću skoro zaboraviti. ALEKSA: Čini vam se črezvičajno? O, kad bi hotjeo pripovjedati šta mi se koješta na mom

Odkud nju đavo ovamo donese? MITA: A znam ja. ALEKSA: Ej, ubio je bog, sad će mi sav posao pokvariti. Vidiš li ovu devojku; tako sam je rečma doveo, te se zaljubila u mene kao mače. Nego, sad laži, ako misliš štogod.

ALEKSA: O, glupoumne! To nije tako. Sad dolazi red da dobijem od ovi novaca da namirim Mariju, pak onda da prosim ovu ćurku. MITA: Oho! ALEKSA: Bogatstva ima dosta; kad se venčamo, onda neka duva u prste za koga je pošla.

MITA: Gospodin Vujić i gospodična, ja ću vama protolkovati ovu parnicu. Gospodin Batić, čuvši da gospodična dobija takvu partiju, a njega ostavlja, naravno morao se ogorčiti, i s ovom

JELICA: Nemojte se besorgovati! MITA: Moje bi mnjenije bilo da gospodin Batić uzme ovu devicu. Prilika može dobra biti, a gospodin baron činiće svoje.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Za ovu priču, vedru i bajnu, svraki sam paru obećo sjajnu, obećah tvrdo, zakleh se brkom, a ranom zorom — pobjegoh trkom.

U zemlji Vrapca Crvenoga na cvjetnu granu slavuj pao i punim glasom od srca svoga, pjesmicu ovu zapjevao. Žarko i Žuća, pjesmica kaže, Crvenog Vrapca po svijetu traže.

Ide i pjeva: „Evo me živa, odsad se, ljudi, ne bojte diva.“ Al gledaj ovu nevolju glupu: u mlinu mišić živio suri, na torbi staroj progrizȏ rupu, pa sada brašno napolje curi.

Hoćeš da vidiš malčice samo novinu ovu znanu? Iz nje sam juče nešto prepiso. Čitaj oglasnu stranu: VUKOV OGLAS Vučinić Vujo, pevač na glasu, (znaju ga

I još da dodam primedbu ovu: primam i samu mamutsku kljovu. ČIČIN OGLAS BROJ DVA Novine čitam, čudom se čudim: ovaj me Žuća za kosti nudi!

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Rastko Petrović LjUDI GOVORE Sadržaj I 3 II 34 III 52 LjUDI GOVORE Ovu sam knjigu napisao za vreme jednog putovanja.

Tako su otpočeli ovu haza de huespedes. Mislim da su zadovoljni. — Izgleda mi s ljubavlju vođena. — O, moja snaja je silna žena, prava

Da je to bilo radi mene a ne radi nje. Ja sam egoistički želeo da radi daljeg „moga“ života ona unese u ovu noć jedno osećanje sreće; i ona mi je unela u ovu noć osećanje sreće, ali zbog sreće što znam da je to dobro radi

Ja sam egoistički želeo da radi daljeg „moga“ života ona unese u ovu noć jedno osećanje sreće; i ona mi je unela u ovu noć osećanje sreće, ali zbog sreće što znam da je to dobro radi „njenoga“ daljeg života.

— Kao što kažeš. Nalazim da je to uopšte glupo. — Šta? — Nalazim da je glupo živeti; eto to. Evo, ceo svet žali ovu ženu zato što pati, i ova je kao sve žene zaista jadnica, ali, što se mene tiče, ja žalim pre svega toga što se rađa.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Večera tajna Na stolu hleb i mamac jedan tamno crven otpi ovu čašu dok se o krvništvu priča Hleb je upreden u konac što prolazi kroz tela Bićeš prošiven svetlošću što

Odmetnik u prazno. Stražba vidovita i prečudna Bes oko krvotočenja se mota Žri i tvori pravednost ovu i svoju i inu U ime Oca i za slavu Sina tu svi stanu izbavni Duh svetlošću se bavi malo iznad

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

” SVI (negoduju). AGATON: I advokat, lepo, sve popisao, zapečatio, a ovu kuću predao na čuvanje tetki, jer je pokojnikova želja bila da mu se ne zatvori kuća.

TANASIJE: More, što ne znamo čega ima, ni pô jada, nego ne znamo čak ni kakva izgleda kuća. Znam ovu sobu, tu sam jedanput-dvaput razgovarao s pokojnikom, ali nigde dalje nisam zavirio.

DANICA: Da te pitam nešto, tetka? TETKA: Pitaj! DANICA: Kad ovu kuću primi naslednik, mi nećemo, je li, ostati dalje ovde u stanu? TETKA: Pa nećemo! DANICA: A gde ćemo?

DANICA (zgrane se): Vi ste ovde? SARKA: Pa da, izabrala sam ovu sobu, tu sam se smestila, ali ne mogu tek ići po kući bez papuča. DANICA (očajno krši ruke): Gospode bože!

MIĆA: Ostali ste? SARKA: Ostala, dabome! Nije, nego da mi drugi uzme ovu sobu sa balkonom. Željna sam da vidim malo sveta. MIĆA: Ja sam morao otići do kuće da uzmem najpotrebnije stvari.

Je l' reče da su Agaton i Simka tamo negde? GINA: Tamo, dabome! SARKA: Dobro, Gino, nosi ti ovu sitnicu radi uspomene i skloni je u tvoj kufer da nešto ne naiđe Agaton, a ja već znam šta ću.

AGATON: Ti imaš da ćutiš! SARKA: Pa ćutaću, de, samo htedoh da ti kažem, što reče ti maločas, nismo mi došli u ovu kuću da plačkamo, nego da čuvamo. AGATON: Pa da čuvamo, dabome! Zato sam ja i uzeo ovo, nego zašto?

I najzad, svi drugi kako tako, al' da je pita čovek, ovu Sarku šta će ona ovde? POJAVA VIII SARKA, PREĐAŠNjI SARKA (obučena): Baš, rekoh, da iziđem, da se vidim s kim.

PROKA: Jeste! AGATON: Može biti, jer i pokojni Mata je bio tako nešto malo nakriv. PROKA: A vidiš li ovu granu ovde? AGATON: Vidim! PROKA: To je pokojni čika Rista Nikolić. AGATON: Koj' čika Rista?

To su, vidiš, ove četiri grane što idu naniže. AGATON: Vidim! PROKA: A vidiš li ovu granu što visi od Mike naniže? AGATON: Vidim, pa šta? PROKA: To sam ja. AGATON: Ti?

AGATON: Nisi, Tanasije, pa šta ću ti ja. Nije niko od nas. Eto uzmi ovu Sarku, je l' ona neposredna; nije, i ona je posredna. SARKA: Šta sam ja? AGATON: Posredna si.

AGATON: I ona je član društva! SARKA (krsti se): Budi-bog-s-nama! VIDA: Pa je l' mi sad ovu devojku treba da smatramo kao svoju rođaku? SIMKA: Iju, zar vanbračno dete pa rod?!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— Kad padne mrak... Ajd sad! — pa se okrete meni: — Vreme je. Izvukoh se iz šatora misleći neprestano na ovu zapovest Trailovu. — Trubač, sviraj zbor! — reče odsečno Trailo umesto mene.

Bilo je najzad i smešno držati maramu stalno pod nosom I braniti se od nevine napasti, kada će na celu ovu masu padati rojevi čelika.

Bilo je u tim rečima zavisti, a pomalo i netrpeljivosti. „More ljubićeš ovu cevku!“ — odgovarali su artiljerci... „Ah, dok je meni puške, putuj igumane...“ — govorili su mrzovoljno pešaci...

A koliko je tek mrtvih pred nama. Pri svakom ovom pucnju, od kojeg zemlja trepti, padaju mrtvi i ranjeni... I celu ovu masu zdravih i snažnih ljudi vode na gubilište.

— i starac se dohvati za kapu. — Švaba mi opljačka kuću i sve odnese... A vi, hristijani, dođoste i pogaziste mi ovu njivu... Pa ko će to da plati?... A? Vojnici se sakupili i slušaju. — Švaba će da plati, čiko — upade neko od vojnika.

Tu se rodio, preko devedeset godina živi i primio je amanet od svojih da čuva kuću i ovu njivu. To je jedina njegova dužnost.

Sa ove poljane se silazi pravo u reku, a s one strane su bili njihovi rovovi. A ovu čistinu je trebalo pretrčati i probiti se slabim grudima kroz čitav roj čeličnih zrna...

Pevci zakukurikaše. Bila je ponoć... Maršujemo ceo dan I ovu noć. Umor je savladao ljude i na svakom zastanku ležu pokraj puta. Stalno ih opominjemo da ne zaspe.

sada uviđa, na svoj način, da se događa nešto neobično i nepredviđeno, što ne odgovara zamisli onih koji su preduzeli ovu sudbonosnu operaciju.

Onda dodade: — Bre, zamisli da padne jedna razorna među ovu municiju... Svi smo iz potaje pomišljali na tu mogućnost, ali smo se zavaravali nekim srećnim slučajem da će nas taj

Zvek naših mamuza je skvrnavio ovu pobožnu tišinu. — Gospodine naredniče, zaključano je! — reče Tanasije, pokušavajući da otvori vrata za ulaz u toranj.

Ako su pešaci krenuli u protivnapad... Kosa nam se diže od užasa pri pomisli da sada tučemo naše. — Penjimo se na ovu kuću. Tanasije, telefon brže! Pas neki na lancu lajao je besno, vukući za sobom jedan trupac.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

— Škola! reče momče kao čudeći se što ovakav putnik pita za školu. Evo je, brate... pravo na ovu kapiju. Putnik ga ne sasluša dalje, no okrete pravo vratnicama i otvorivši ih uđe u školsko dvorište.

i »kućom«, a prema velikoj sobi beše pregrađena jedna manja, koju su ukućani zvali odžaklija, i ako u njoj ne beše odžaka. Ovu odžakliju zauzela je Ljubica i već uredila u njoj svoj skromni nameštaj : nogare sa novom seoskom posteljom — šarenicama i

Ona se opet vrati ženama, gde beše gomilica novoupisanih mališana. Odjednom je obuze milina gledajući ovu nejaku decu, koja se poveravaju njenoj brizi; ona bi ih sve odjednom izgrlila i ižljubila, tako joj postadoše bliski i

Tako je to. Gojko razvukao usta u širok sladak smeh, a glavu okrenuo u stranu. I Ljubica se začudi kad pre nađoše ovu zgodu za posluženje, a na Veljino pitanje i ona se slatko nasmeja. — Je l’ ti ovo komšijska čaša ?

Ne sme da se pokrene, da mrdne ma čime. Samo gleda, gleda u ovu pognutu figuru, koja se u sutonu nejasno ocrtava, i čini mu se da svaki njen uzdah odnosi sobom po jedan deo njegova

Gost se namesti vrlo oprezno, starajući se da ne poremeti ovu tišinu, koja vladaše u školi. Sede i stade razgledati decu.

»Nek vidi šta mi možemo«, reče on Ljubici, gledajući je značajno... Već se navršuju dva meseca kako ona dođe u ovu školu, i šta ti nije za to vreme preturila preko glave !

On je, veli, kazao jedared da će dati učiteljima nešto para tamo o Božiću, dok pokupi školski prirez za ovu godinu, a sad kupi samo državnu porezu. — Zlo, moj brate, zlo ! reče gazda Cvetko, uzdišući.

— Šta radiš ovo, za ime Boga! viknu Velja čudeći se, pa ga svojski napade za ovu nečistoću. Beše mu teško odmah preći na glavnu stvar, pa mu baš dođe ovaj slučaj kao naručen.

Sad znam i razumem, ali dockan. Tek gledaću da odsad bude sve drukčije, da vas slušam — ona naročito udari glasom na ovu reč — i... da se slažemo... Molim vas, oprostite mi !... Ona pruži ruku i korači unapred. A Gojko sanja...

Prođe pola časa. Gojku se dosadi sedeti, a sve više ga obuzimaše žalost, gledajući ovu jadnicu kako se muči. Uviđa da treba progovoriti, ali ko može sad reč prozboriti, ko je može prekinuti u mislima i

Pa zar ona sama da sruši ovu, mukom ozidanu zgradu svoje sreće!... Zar da razori sama ovo, čistom ljubavlju ispleteno, ružičasto gnezdo ljubavi !...

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

ČETVRTA GRAĐANKA: Nemački plaćenici! JELISAVETA: Katrandžije! PRVA GRAĐANKA: Vidiš li ovu crninu, crna ti duša? DARA: Zar treba kurve u lice da nas vređaju? TOMANIJA: Skinuću ja tebe sa tog bureta!

JELISAVETA: Gospodine, ako vi nemate načina da ućutkate ovu ženu... GINA: Ko da me ućutka? BLAGOJE: Gino, da ćutiš tu! GINA: Ama kome da ćutim? Kurvi da ćutim?

Posledice ovog susreta pokazaće se u sedmoj slici.) SIMKA: Ima li ičega što bi ovu životinju moglo da uljudi? TOMANIJA: Svuda je ostavio svoje krvave tragove! DARA: Šta je, glumci?

To je prava reč! Ko milijarde pupoljaka odjednom! Draga majko, prigrli ovu ženu, onako kako je ona prigrlila mene na svoje rascvetale grudi! GINA: Kad si pre i njega stigla da prigrliš?

GINA: Ovo ti je da imaš za kafanu! MILUN: To je, bre, opasno! GINA: I nemoj da zaboraviš ovu rakiju, to je za tebe! Miriše kao ambrozija! MILUN: Mogli ste da mi natovarite i zapregu!

DROBAC: Sporiš. Sporiš je sveta trava protiv krstobolje! A to, to ti je žalfija, protiv gripa! SOFIJA: Ovu znam i ja, ovo je nana! DROBAC: Nana je dobra protiv velike tuge. SOFIJA: Šta je to velika tuga?

I valja mi po tome mraku i smradu tumarati... SOFIJA: Dokle? DROBAC: Ko zna dokle. SOFIJA: Čekaj!... Ponesi ovu vidovu travu! Možda će ona da ti osvetli... DROBAC: Šta? SOFIJA: Možda će ona da te izvede... DROBAC: Odakle?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

O PRINCIPU 161 KOMENTAR UZ „ZDRAVICU“ 166 KOMENTAR UZ PESMU „TRAG 170 UZ PESMU „SERENATA“ 173 APOTEOZA 178 KOMENTAR UZ OVU „ODU“ 183 KOMENTAR O SAN VITU 192 KOMENTAR UZ POVRATAK IZ ITALIJE 198 KOMENTAR UZ „VOJNIČKU PESMU“ 203 UZ PESMU „VEČNI

I, mesto svoje sudbe, sa užasima novim, susrećem davni život, bolan, i prozračan. A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu, čim, uplašeno, spustim devojačko telo, kroz maslinu mirnu, vidim, daleko, opet, lišće

I ja sam se tukao za tu zastavu. Ovu pesmu, u južnom dijalektu, napisao sam, kad su stigle prve vesti o pobuni mornara austrijske ratne mornarice.

On joj je uzvikivao; „Ave Serbia!“ (Morituri te salutant). Ja sam napisao ovu pesmu u slavu ubistva i Principa. KOMENTAR UZ „ZDRAVICU“ Sarajevski atentat značio je veliku promenu u istoriji našeg

Gospodo, ovu čašu onom bosiljku što smo ga našli u svilenoj vrpci oko njegova vrata. Ovu čašu u slavu svetog Jovana, slave njegove,

Gospodo, ovu čašu onom bosiljku što smo ga našli u svilenoj vrpci oko njegova vrata. Ovu čašu u slavu svetog Jovana, slave njegove, ikone stare, koju je poljubio pre smrti.

Ovu čašu u slavu svetog Jovana, slave njegove, ikone stare, koju je poljubio pre smrti. Ovu čašu velikoj selendri Kekendi, o kojoj nam je pričao da je najlepša varoš na svetu.

kaplaru, koga su streljali u štabu banaćanske divizije, u jednoj veneričnoj bolnici slavne habzburške dinastije. Ovu čašu banaćanskoj diviziji, koja će izići sva pogrbljena od najgadnijih bolesti, pred Obilića, sa veselim smehom i

Čašu banaćanskoj diviziji. Gospodo, u slavu druga mog, koga su streljali u jednoj veneričnoj bolnici. Gospodo, ovu čašu, u slavu onog dana kad mu svezaše ruke. Beše jesenji dan, veseo dan.

Gospodo, ovu čašu onima što su ležali na tim posteljama, što nisu bile čiste kao postelje naše, bračne. Ovu čašu onima što su se

Gospodo, ovu čašu onima što su ležali na tim posteljama, što nisu bile čiste kao postelje naše, bračne. Ovu čašu onima što su se previjali na tim posteljama, od muka.

Mladićima kršnim i lepim koji su mirisali na jodoform, na miris što liči na maskot, koji rado upotrebljavaju naše dame. Ovu čašu mladićima što su ležali na tim posteljama i pisali pisma u Banat i pitali: da li je žito niklo?

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

što sam ja gnevljiv i naprasit, nego je kriva moja pogana ćud od koje nisam mogao uteći, nego sam je sobom poneo i u ovu pustinju. Nego, da se ja vratim u svet pa da dublje orem njivu, kao što mi kaza starac.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

da silom vlasti zaštitite reč gnev, koju su tako unakazili, i da strogo po zakonu kaznite svakog onog koji bi, bilo ovu, ili drugu reč, bilo gramatički oblik reči, svojevoljno menjao, ne pazeći na jasne odredbe zakonske.

” Starac je ovu rečenicu pročitao više od deset puta, i onda ostavi hartije na stranu, diže glavu, zažmiri malo i poče napamet:

— Život su naši stari žrtvovali za ovu zemlju, a mi se još predomišljamo da li za nju samo čast svoju da žrtvujemo! — uzviknuo je jedan poslanik. — Tako je!

Na sve strane, na svakom mestu samo se o tome govori, zapitkuje, nagađa. Ministri trče čas u ovu, čas u onu stranu zemlju; čas jedan, čas drugi, čas po dva—tri zajedno.

Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo, oslobodih se te strašne zablude, i sad tvrdo verujem da je sve ovo što

To je sramota! Misliš li na dobro i sreću svoje dece? Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ništa. Čudna mi čuda, jedno oko! Šta će ti oči kad ima ko za nas gleda i vodi nas sreći?

— procedi jedan grobnim glasom. — Ne znamo! Beograd, 1901. godine MRTVO MORE Baš u trenutku kad sedoh da pišem ovu pripovetku, ukaza mi se pred očima slika moje pokojne strine. Ista onaka kao što, jadnica, beše za života.

Šteta te još više takvih nemamo, ali postepeno napredujemo, i neće dugo proći a u izgledu je da stignemo ovu idealnu zemljicu u kojoj sam proveo neko vreme.

Meni je stotinu godina, i živeo sam bez toga... Pa zar sada da mi se na ovu sedu iznemoglu glavu udara žig ropski... — Dole s tom matorom rđom! — dreknu predsednik. — Dole s njim! — viču jedni.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

prođoše crni i mutni oblaci, prođe opasna plamenjača, prođoše duge kiše i povodnji, prođe svaka opasnost i ne dirnu mu ovu plodnu goru, i on se sad, srećan i zadovoljan, laća najmilijeg i najlepšeg posla: bere plod trudova svojih...

« Posle su ovu poniznost preneli i u svoj kavanski život. Sednu u »Trbonjinu pivnicu« i traže »u poniznosti pet piva...

»Da prodam ovu moju zlatnu slobodu za nekoliko trenutaka uživanja, — mislio je on, — da nestane ove moje tihe, no prijatne samoće, da

Glava zlikovčeva klonu... Za trenutak pretrčasmo svi do vrljika. Ljubiša bled kao platno, stoji i gleda u ovu crnu masu, koja je do ovog časa bila tako strašna, a sad, njegovom rukom, uništena.

Videh da direktor nije ravnodušan prema nežnoj polovini svoga potčinjenog nastavnika. Počeh da razgledam ovu genijalnu tvorevinu našeg slavnog savremenika.

Jedne jeseni čiča Pera mi saopšti, da je nauman ovu zimu zimovati kod ćivota svetoga kralja; zatim, druge zime, ako Bog podrži, rad bi bio da se ispašta u Sv.

ali tek ja posejah ovu pšenicu, i ako me božji ugodnici podrže, rad sam da je u svoj ambar saspem i da svecu od nje kolač umesim.

— Pa tebi Milan nije kazao da sam ja ovu njivu uzeo pod kiriju i platio mu pogodbu unapred. Baš tebi je i poslao taj novac. — Kakva kirija! Neću da znam za to.

Pa eto, Julo, sad se razgovori sa Glišom, nemoj te propustiti ovu priliku, jer bolje nećete dočekati, to vam ja jamčim.

Promislite se dobro pa mi javite, nemojte ovu krasnu priliku propuštati jer ćete se posle ljuto kajati... Tako je baba Soka govorila provodadžisko slovo svojoj snaša

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

IVKOVIĆ: Tako se čuje! JEVREM: Može! Može! IVKOVIĆ: Dozvolite, odoh ja da zakucam ovu tablu. JEVREM: E, ako, ako! Zbogom, gospodine Ivkoviću! IVKOVIĆ: Zbogom, gazda-Jevreme! (Odlazi).

(iz desne sobe): Majka hoće nešto da razgovara sa gospa-Marinom što ja ne treba da čujem, pa mi kazala da ja izađem u ovu sobu. (Sreti.) Dobar dan! SRETA: Dobar dan! Dobar dan!

A što brate? Ja sam vojnik, tako sam vaspitan, vojnički. Dosad sam bio u ovoj komandi, sad prelazim u ovu. Ne pitam ja ko je starešina, nego: „Razumem!” JEVREM: Pa jeste! A kako veliš, je li sve onako spremno?

) Sto, dvesta, trista, četiri stotine... 'Ajde ovu od pet stotina. Deder, gazda-Jevreme, potpiši ovo! JEVREM (zgrane se): Koje, more? SEKULIĆ: Pa ovu menicu.

'Ajde ovu od pet stotina. Deder, gazda-Jevreme, potpiši ovo! JEVREM (zgrane se): Koje, more? SEKULIĆ: Pa ovu menicu. brate, od pet stotina dinara. Nije da kažeš hiljada, nego pet stotina. Evo, i slovima piše pet stotina.

Evo, na primer, ova od četiri stotine dinara. JEVREM (češe se za uvetom): Mnogo, brate! SEKULIĆ: Pa dobro, 'ajd ovu od trista, a ako docnije još zatreba, ti si, hvala bogu, tu! JEVREM (još se snebiva): Znaš, mislio sam...

JEVREM (uplaši se): Ama, da nije to za onoga? (Pokazuje na Ivkovićevu sobu.) SRETA: Pa jeste, za ovu ženu! JEVREM: Uh, pobogu brate! SRETA: Slušaj! (Razvija i čita jedan plakatić.) „Sodoma i Gomora”.

(Drugim glasom.) Nije tako! (Prvim.) Jeste! (Drugim.) Nije! (Prvim.) Vi, dok ste bili na vladi, upropastili ste ovu zemlju! (Dru gim.) Ćutite vi, izdajnici! (Prvim.) Ko je izdajnik? (Drugim.) Ti! (Prvim.) A ti si lopov i hulja!

) MARINA: I onda, kad je tako, ja ne razumem ovu vašu agitaciju? JEVREM (sakrije plakate iza leđa): Koju agitaciju, na primer?

JEVREM: A je l' te to on, boga ti, prijo, poslao da mi govoriš? MARINA: Bože sačuvaj, prijatelju! Ali sam ja, znate, ovu stvar sasvim iskreno počela, pa sam rada da se održi ta iskrenost između nas.

JEVREM: Dosta, čekajte! Imamo mi, brate, i druga posla, a ne vas da slušamo! (Mladenu.) Na sad, da nosiš ovu depešu na telegraf! MLADEN: E, pa ne mogu sad to. JEVREM: Kako ne možeš? MLADEN: Treba da glasam.

JEVREM: Tako, dabome! (Uzima šešir i hoće da izađe.) PAVKA: A kuda ćeš sad? JEVREM: Vidiš da nema ko da mi odnese ovu depešu, moram sam. A i da prođem malo, da čujem i da vidim šta je napolju.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— Nijesam, gospodine, zar ti ne reko’ maločas?! A ne znaš kako mi je sad krivo. Gledam ovu đecu evo ovđe, nema gi šaka jada, a čita ka’ iguman đe mu otvoriš. Krivo mi, do boga mi krivo!

— Jesam, gospodine, biće već petnaest godina. Sve sam tu, tu okapah kod čkolje. Naučio sam se, znaš, na ovu dževu i galamu đečiju, pa mi je sve ka’ gluvo kad njih nema. Zato i ne tražim ljeba na drugoj strani.

I Sreta posle nekog vremena vide sa zadovoljstvom kako mu posao iz dana u dan pospešno odmiče napred! Ovu malu grupicu nezadovoljnika, koju je decentralisanu, i u mišiju rupu zavučenu našao, izvukao je odatle na političku

(Tako on zgodno nazva i u dopisu ovu idilsku tišinu koju pre nekoliko nedelja beše zatekao u ovom selu.) No, hvala bogu, sad nije tako!

— Nema više mehandžilak, nema staro vreme; beše mu! Da si imam neku priliku pa da nađem nekoga čoveka da mu teslimim ovu kafanu sa sve jedik, pa da mu kažem: »Evo ti, brate, ja sam videja jedna šteta; a ti berem hair da vidiš od radnju, da

lepo večeru, a sas večeru Uredbu o mehanama, pa mu otvorim knjišku pa mu kažem: »Četi si, gospodin-kapetan, što piše u ovu knjigu u paragrafos jedanaesti što piše: da niko ne sme da dâ svoju zgradu da se upotrebi za mehanu ako neje dobio

Šest stotin i pedest dinara i trideset pet pare ja plati’, gospodine, globe sal za ovu godinu, za ništa, bre brate; za jedna moja poštena i česna spekulacija što gu eto vodim sa sreća i što sam batli. — .

« GLAVA DVANAESTA Pisac moli one čitaoce koji se ne bave politikom i ne čitaju dopise, da preskoče ovu glavu, jer je punija dopisa nego glava Srete učitelja.

Dalje je povukao paralelu između stare i nove uprave. Onu survava u pako a ovu diže u nebo. Povlači paralelu između jedne i druge, i karakteriše pojedine ličnosti iz obe, a tom prilikom je natrpao

Hoću sve da uradim kako vi begenišete, veli, i naređujete, samo mi, veli, ostavite ovu univormu i ovaj mundir, veli. A ja idem natrag, veli u Jevropu, odakle mi stari moji i dođoše.

! — Tako je! — prihvatiše svi sem Sretena. — ’Ajd’mo! — reče Radoje — a ostavimo ovu budalu nek se mlati kad ga trpe i kad mu se može! Pa drugi put nemoj da nas zoveš radi takih gluposti!

i razdraganim Prudeljem, ne mogahu sjajem svojim konkurisati onoj svetlosti kojom naši svesni Prudeljci osvetliše ovu našu zasada još republikansko-monarhijsku planetu.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Tebi, čiji sluh beše osetljiv i drhtav kao brezik, Ovu pohvalnicu sačini ne Pesnik, nego Jezik. SIROMAŠNI I BOGATI Nimalo ne zavidim svim tim bogatašima

Svačija me muka muči, na dušu mi sve utiče: Kako ti je u planini zalutali sad putniče? Ovu pustoš, i dah mraza, dah goleti, Ako želi da opstane, čovek mora zavoleti!....

” „Još ću uhvatiti neku prehladu: Već mi poboljeva pomalo glava! Bože, vidiš li ovu nepravdu, Ovo gaženje osnovnih ljudskih prava? Flagrantno gaženje! Pariz i Beč Morali bi osuditi postupak grubi!

Napunio je sedameset šest, ili sedam, Pa šta ako nekad nije držao veru? Ne mogu pokoru ovu da gledam: Prevršile smo svaku meru!” Takva je baba-Vuka Maždruka; Duša joj je mekša od pamuka.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

bez izuzetka: jedan veliki broj njih ostaje pored morske obale, ili se zadrži na ušću reke ili rečice, ne idući dalje uz ovu.

Za ovu je opremljen i za poslove te vrste preudešen omanji parni brod »Travaіlleur«, sa točkovima i jedrilima, dosta nepouzdan

Gledajte! Pali smo slučajno usred skeleta potopljenog starog jedrenjaka. Gledajte i ovu gigantsku ribu što liči na zelenu zmiju dugačku bar 20 stopa, kako se talasasto previja plivajući; to je jedna vrsta

»Gledajte sad ovu gorostasnu ajkulu koja nam se približuje i koja izgleda da ide upravo na naš prozor, gibajući lagano svoje glomazno

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

SERDAR RADONjA Vidite li čudo, Crnogorci! Prisukâ sam pedeset godinah, na Lovćen sam vazda ljetovao, izlazio na ovu vršinv: sto putah sam gledao oblake đe iz mora dođu na gomile i prèkrile svu ovu planinu, otisni se tamo ali tamo

Lovćen sam vazda ljetovao, izlazio na ovu vršinv: sto putah sam gledao oblake đe iz mora dođu na gomile i prèkrile svu ovu planinu, otisni se tamo ali tamo 150 s sijevanjem i s velikom jekom i s lomljavom strašnijeh gromovah; sto putah sam

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Ali što je Sofku najviše uznemiravalo, to je što, otkada ona počela da raste i već se i razvila u ovu svoju čuvenu lepotu, on, otac, sve ređe dolazio. A ona je znala da je to sve zbog nje. Kao da se nje boji.

A ti od one naše rakije jedan pangur da natočiš, i da mi doneseš, za mene, jer ne mogu ovu njinu „varošanku“ da pijem. — I bacajući se sinu o vrat i ljubeći ga strasno produžavala bi.

Kupio ovu kuću. Navukao otuda sa sela sve ono bogastvo, istina sirovo ali veliko: grdne denjkove ćilimova i ponjava, brašna, vune,

Pandurović, Sima - PESME

vetar kreće skelet golih grana, I dolaze tužni, nelagodni časi, Kad spomene plave prepokriva slána, Dok u jesen ovu na hladnoj terasi Vene cveće prošlih i sadašnjih dana.

Ćutiš? — Reci ko nam krade Ceo svet naš nemilice I od njega vazda stvara Ovu bedu, ove trice? Ćutiš? — Reci ko obara Naše blago, naše nade? Kome treba naše krvi I zašto se ona lije?

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

“ „Osim toga“, nastavlja Gospod obrativši se sinu, „ovu lomnu goru pod nama, gdje te lako veselo primiše, gdje ljudi, od vajkada krv liju radi tebe, sinko, nju će ovaj snijeg,

„Sastale se dvije banovine: „Crna Gora i Primorje ravno, pa obje zajedno ne mogaše isušiti ovliko rakije; a da sam ovu bocu stavio pred dvojicom smirenijeh svetogoraca, šćahu je u ovoliko ispiti!

Bog neka mi u grijeh ne upiše, posijao ih je dosta, kroz ovu godinu!“ „E Božija volja!“ reče s uzdahom domaćica, „ma sjedi brajo, što stojiš!“ Pop naelak sjede.

Više odjednom rekoh mu: ama, gospodine, kad je tako opasno što idemo u ovu zemlju — zašto da srnemo u pogibiju!?... Ništa, naprijed! govoraše on. Po tome možete vidjeti da je dosta junačan.

Neka sve to, no sam ja đevojku gotovo obrekla u Primorje...“ „Polako ženo!“ prekide serdar, „najviše mi zape za ovu potonju, ona je najglavnija, pa ću ti s toga odmah na nju odgovoriti. Ja mislim e je red da ja to uglavim, a ne ti.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

donesi mi ono, a nijedan ne daje novaca; onda nekakvo dijete iziđe preda nj i pruživši mu paru rekne: „Na ti, molim te, ovu paru, te mi kupi i donesi sviralu“. A on mu onda odgovori: „Ti ćeš, sinko, svirati“. III PITALICE 1.

— Prazna torbica. 7 Pitala Ciganka muža: — Čiji su ovo silni konji? — Naši. — A ko ovu silu osedla? — Bogme, svaki svoga.

trava za koju se misli da se od nje (kad se njome dohvata) svaka brava i svaki drugi zaklop otvori sam od sebe. Ovu travu žele osobito oni koji traže u zemlji novaca, jer kažu da su oni, osobito gdje ih je mnogo, tako zatvoreni i da se

Pastir se uplaši i htjede bježati, no djevojka ga prizove i stane mu pripovijedati ovu stvar, moleći ga da je izbavi i spase, da će se njih dvoje uzeti, te će sve ono blago što je u gradu biti njihovo.

5. Pošla koka na pazar Pošla koka na pazar, Ukaljala nožicu. Ona ide jednom grmu: „Tari, grme, ovu nogu!“ — Neću! — Pričekaj se, jedan grme, Ja ću na te kozu dovest’, Neka tebe koza brsti.

— Pričekaj se, jedna kozo, Ja ću na te vuka dovest’, Neka tebe vuk izede. I dovede jednog vuka: „Jedi, vuče, ovu kozu!“ — Neću! — Pričekaj se, jedan vuče, Ja ću na te selo dovest’, Neka tebe selo bije.

— Pričekaj se, jedna vatro, Ja ću na te vodu dovest’, Neka tebe voda gasi. I dovede jednu vodu: „Gasi, vodo, ovu vatru!“ — Neću!

— Pričekaj se, jedna vodo, Ja ću ka te konja dovest’, Neka tebe konj popije I dovede jednog konja: „Popij, konju, ovu vodu!“ — Neću! — Pričekaj se, jedan konju, Ja ću na te sedlo donet’, Neka tebe sedlo tare.

— Pričekaj se, jedna mačko, Ja ću na te hrta dovest’, Neka tebe hrt izjede. I dovede jednog hrta: „Jedi, hrte, ovu mačku!

Sa tvojom se domovinom dičila i ponosila! Bog ti dao svaku sreću, a naročito ovu čest: da rodiš sinova šest, kćeri dvije, da ti krivo nije.

E, ’oću ovu čašu popiti, makar se neću opiti. Sve do maloga prsta, tako mi časnoga krsta! Kome sam god nazdravio, dobro mu je

Igra se produžava sve dotle dok se ne odvedu svi igrači. RASCVETA SE ŽUTI DRENAK... Ovu igru igraju samo devojke, i to na taj način što stanu dve i dve okrenute licem jedna prema drugoj: one koje stoje u

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

a evo ja ću tebe učiniti čestita, što si me od nje izbavio (pa iščupa iz zemlje jednu travku, i pruži je čoveku): na ti ovu travu, te je ostavi; a ja idem, pa ću ući u kćer toga i toga cara; iz svega će carstva doći ljekari, i popovi i

Kad se pogača ispeče i izvade je iz vatre, pa prislone uza zid, onda ćoso reče đetetu: „Znaš, sinko! što je? Ovu pogaču ako podijelimo, nema ni meni ni tebi, već ajde da lažemo, pa koji koga nadlaže, onaj neka nosi svu pogaču.

Uplaši se svinja i međed, pa reče međed svinji: „Zakopaj se ti, svinjo, u slamu, a ja ću se popeti na ovu krušku.“ Zakopa se svinja u slamu a međed se pope na krušku.

Ovo je kazano onda, a sad uz ovu knjižicu valja kazati jošte što. Pripovijetka u narodu našemu, osobito po južnijem krajevima, najviše se zove priča,

gledajući u ručkonošu, koja je bila krupna i zdrava i lijepa đevojka omili mu, i reče ocu njezinu: „Hoćeš li mi dati ovu svoju kćer da se ženim njome?” Čoek mu odgovori: „Ja bih ti je rado dao, ali sam je obrekao Brku.

često ima rat, i sad skoro imamo rok da se udarimo; pa kad se god pobijemo, svu nas trojicu nadbije, i što uteče u ovu jazbinu ono ostane.

Tebi sad valja poći za ovu zmijicu, jer on svašta ima bolje od nas.” Tako zmijica skupi svatove i odvede carevu kćer te se venča s njome.

” On se začudi ovijem darovima, pak upita ovu treću babu što će reći da mu je ona najprva dala malo kruha, potonja lješnik a ona orah.

Car čuvši ovo začudi se i stane misliti šta će činiti, pa onda dohvati jednu malu čašicu i reče mu: „Uzmi ovu čašicu i ponesi tvojoj šćeri neka mi njom preseka more da ostane polje.

” Te mu je on da. Ovi čoek zakolje ticu i okine glavu i izvadi iz nje srce pa reče: „Ispecite mi ovu glavu i ovo srce da izjedem.” Oni navrte na ražanj srce i glavu i dadu jednome đetetu da obrće.

se carev sin na ovake odgovore, a najviše na ovi najpotonje đevojke i promisli u sebe da će biti srećan i presrećan ako ovu uzme, te slimi s desne ruke prsten i stavi joj na ruku govoreći joj: „Ti si moja zaručnica.

joj sve što imaju ako što učini da se njihova sestra ne uda; te ova baba da im jednu travu i reče im: „Daćete joj ovu travu da popije ujutro na šte srca u vodi nenačetoj, i kako je popije doći će joj pamrak u glavu, te će u goru

Sveti Sava - SABRANA DELA

“ (Mt. 18, 20) Stoga ovu zapovest dajem, svima da je znano: niti prot da ima vlast nad ovom ćelijom, niti iguman svetoga našeg manastira, niti

U Hristu ljubljena i duhovna braćo moja i oci, upodobimo se prekrasnim ovim trgovcima koji kupiše sebi predivnu ovu kupovinu, jer sva svoja imanja dadoše i kupiše jedini besceni biser Hrista. (Mt. 13, 45).

Jer ko ne voli brata svoga koga vidi, kako može voleti Boga koga ne vidi? I ovu zapovest imamo od njega, da koji voli Boga, da voli i brata svoga.

19, 29; 10, 38) carstvo svoga otačastva ostavivši i sve što je na zemlji, i izbegavši iz sveta koji porobljava dušu, u ovu dođe pustinju meseca novembra, drugog dana, godine 6706 (1197).

A posle tih metanija treba svi uzdignutih ruku da uzglase ovu molitvu: „Bože prevečni i beznačelni“, a po molitvi dodati malo poučenje oglašenjem otačaskih reči, koje će pročitati

Pri tome i uzakonjeno Trisveto vam biva, kome po čteniju dodavati i ovu molitvu: „Koji šalje svetlost svoju i pohodi“.

Ovo je tako kada se čitaju oglašenja, a ako se ona ne čitaju, tada da se izostavi Trisveto, a ovu molitvu dodati ka prvoj molitvi i izgovoriti je.

Još je dobro njima da kažemo potrebno: šta vam je, zaista, braćo? Igumana gledajući, koji se na ovu dobru i veoma dušepoleznu službu žuri, potecite, potecite i vi i u tiho dušespasno pristanište žurno pristanite, i

Ovako je do petka, a u petak jesti varivo i vina po čašu, zbog praznika Svetog i velikog mučenika Teodora. Prvu ovu svetu nedelju svetih velikih postova tako da provodite.

Ako li se još ne pokorava i sablazan drugoj bratiji čini, da se izagna od igumana i sve bratije. Ovu, pak, zapovest dajem ne samo crkovnicima nego i svoj bratiji koja su u manastiru, osim onih koji izvan manastira

I ustavih ustavac ovaj za one koji će živeti u ćelijici ovoj. Te ovu zapovest dajem igumanu i vama, da se ne postavi onaj koji će brinuti o telesnom odmoru, ili, opet, nepismen, ili onaj

Ako li prestupite ovu zapovest, ogrešićete se o ono mesto, te će vam suparnik na strašnom sudu biti prepodobni otac Sava i ja smerni.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

A evo i kiša, vidite, kako pljušti! Kolko vam imam? CMILjA: Sedamsto. JAGODA: Kolko je naroda! Treba se kroz ovu masu probiti! MILE: Ja s čovekom stojim ovako!

Ko zna šta bi sve moglo dispadne! IKONIJA: Ne lipši magarče do zelene trave! GOSPAVA: Bolje malo pogledni ovu brazletnu! Šta kažeš, a? On mi kupio! CMILjA: Stvarno je prekrasna! GOSPAVA: Platio sedam iljada!

STAVRA: Kažem na primer! MILE: Što smo ti mi zaostali! IKONIJA: Zar nemaš ništa bolje da obučeš? Vidiš li ovu kišetinu? PROSJAK: Meni je ovaj kaput odličan, šta će mi bolje! Džepova imam tačno sedam, kolko mi treba!

IKONIJA: Paz ti šta govoriš, jezik preseko! Ne navlači mi nesreću na kafanu! Ponesi ovu flašu! (Izlaze) CMILjA: A je l ti veruješ da čuda stvarno postoje? STAVRA: Naopako kad ne bi postojala!

Iz osmog džepa bije velika zima! A da ispraznim ovu kantu, pa u kantu? Nemam krov, al barem imam poklopac! Ne mogu da vas ogreju ni toplane, ni cerova drva, ni ugalj,

I mrav je čoveku ponekad velika družina! Šerpa, pegla... Dokačim ja kaput pod ovu strejicu. Samo da ukucam ovaj veliki ekser. Kad bi se našo neki kamen za kucanje...

TANASKO: Bolje da nađemo nešto sklonitije! MANOJLO: Moramo da ostanemo baš ovde! Vidiš li ovu kartu? A ovu liniju? A ovu tačku na vrhu linije? E, ta tačka, to je to gde sad stojiš! Tu nas je dovelo!

TANASKO: Bolje da nađemo nešto sklonitije! MANOJLO: Moramo da ostanemo baš ovde! Vidiš li ovu kartu? A ovu liniju? A ovu tačku na vrhu linije? E, ta tačka, to je to gde sad stojiš! Tu nas je dovelo! Tu nam je sada položaj!

MANOJLO: Moramo da ostanemo baš ovde! Vidiš li ovu kartu? A ovu liniju? A ovu tačku na vrhu linije? E, ta tačka, to je to gde sad stojiš! Tu nas je dovelo! Tu nam je sada položaj!

ANĐELKO: Pa da kupim pantufle, papuče, dugačke gaće... Pogledaj samo ovu današnju mladež! IKONIJA: Ne možeš ti s njima u isti čabar. Ako nisi preguro triestu, nek nisam koja sam!

Red je da bar kažeš što si zakasnila. GOSPAVA: Ne ulazi mi se u ovu mišju rupu! Kad me baš pitaš! IKONIJA: Kafanu nemoj da mi nazivaš mišjom rupom, jes čula?

IKONIJA: Meni pričaš! Ti i sastanak ogranka! Stavi taj lonac u tu šerpu! Daj mi to vamo! Pomozi mi ovu veš-korpu da ponesem! Sastanak ogranka! Nakreni vamo taj kišobran! A tebi, Anđelko, laka ti crna zemlja!

Stanković, Borisav - JOVČA

Sva ti deca dobra, i sinovi, i snahe. JOVČA (s dosadom): Deca dobra, ama im matere ne valjaše, te ih oterah. A i ovu bih... VLADIKA A nemoj, Jovčo, dosta si ih. Dosta! JOVČA A i ovu bih, i ovu!

A i ovu bih... VLADIKA A nemoj, Jovčo, dosta si ih. Dosta! JOVČA A i ovu bih, i ovu! Jer, dedo, ti već to ne možeš da znaš, svešteno si lice: ali, sve one, žene, ništa nisu.

A i ovu bih... VLADIKA A nemoj, Jovčo, dosta si ih. Dosta! JOVČA A i ovu bih, i ovu! Jer, dedo, ti već to ne možeš da znaš, svešteno si lice: ali, sve one, žene, ništa nisu.

VLADIKA Bilo to, bilo, sad neće više. JOVČA I ovu bih, i ovu, ali Vasku mi rodi. Neku sreću imala što mi nju rodi, a inače...

VLADIKA Bilo to, bilo, sad neće više. JOVČA I ovu bih, i ovu, ali Vasku mi rodi. Neku sreću imala što mi nju rodi, a inače...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

su me i dale su mi više poznanst|va nego što bi[h] mogao pridobiti iskustvom hiljadugodišnjega življenja na zemlji. Ovu ću, dakle, koliko mučniju toliko potrebniju, materiju kao na nišanu imati u svem mojem pisanju.

i blagodarnosti naši[h] unuka imena dobri[h] i milostivi[h] blagodetelja koji izvole pomoći da izdam na štampu kako ovu knjigu, tako i što drugo koje nameravam iz polezni[h] knjiga prevoditi.

Tebi, dakle, o ljubeznjejši i sladčajši slavenosrpski narode, posveštavam koliko ovu, toliko i one koje će sledovati plode i žertve mojega pera.

A moj ljubezni čitatelj samo nek’ čeka dok svu ovu istoriju od kraja do kraja očita, jer će samo onda moći o svemu uprav suditi.

Ovi, velim, Vasilije Veliki i Grigorije, monasi budući, za nji[h]ovu veliku nauku i dobrodetelj, i drugi mnogi neoženjeni izbirati su bili na arhijerejstva i tako malo pomalo sva ova

O, roditelji, i vi, učitelji i upravitelji bezlobne junosti, ovu večnu knjigu otvarajte u svako vreme vašim čadom i učenikom; privikavajte i[h] izrana da osećaju, da poznaju i da

i[h] izrana da osećaju, da poznaju i da čuvstvuju premudrost, blagost i bogate dare tvorca svoga u stvorenju. Ovu samu knjigu, bez nikakve druge, Melhisedek čitajući, sveštenikom višnjeg boga postao je.

Otac nebesni. Pogledajte na ptičice po vozduhu. Ko i[h] [h]rani i ko i[h] odeva? Blagi promisal oca nebesnoga!” Ovu knjigu čitajući, premudri Sokrat, večna slava Atine i svega slavnoga grečeskoga roda i imena, | pre Hristova

Hristova prišestvija mučenik je bio za blagočestije, praštajući i blagoslivljajući onog istoga koji mu je otrov dao. Ovu knjigu ko čita sa zdravim bogodanim razumom, i ko njojzi sleduje, mora doći k istinom bogopoznanstvu; i on je (kako uči

Ko ovu knjigu ne vidi, slepiji je od slepo rođena; ko njejzin glas ne čuje, gluvlji je od sinja kamena, jerbo „nebesa povedaju sla

mu valjalo (ovi sami put, Od sve tri godine što sam pri njemu bio, razljutio se na me kako valja); pak u svem svom gnevu ovu mi prediku učini: „Kakvo je to tvoje bezobrazije, Mojseju, Iliji i Hristu da se upodobljavaš?

u staroj prostoti ležati i iz svoje prostote i nerazumija takovim ureždenijam načalni[h] svoji[h], koja na samu nji[h]ovu veliku polzu bivaju, protivstajati i vozmuštavati se?

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— Kakvu knjigu? — zapita knez. — Stric je ovako zapovidija: „Ako Kenjo ne tine odati, a ti podaj ćaći ovu knjigu, neka je odma odnese u grad u sud, pa onda je lako.“ — Bakonja izvadi iz torbice njeko pismo zavijeno novinama.

(Ovu riječ bješe naučio u manastiru.) Dajte mi vrimena da se pokajem, da postanem dobar dijak!... A ako li vra dozna sve, pa

Ti imaš braće i rođaka, pa se može pitati: jesu li svi čisti! — Ja to ne znam — preuze Vrtirep — ali sad čujte ovu. Taj knez Kušmelj bio je tu skorice ovdinak.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Kao svoj kožuh poznajem ovu Srbijicu. Dokoni hajduci broje vaške. A kad se tako kratko i na veresiju živelo, onda drž' na klepanje sečiva!

Ove jeseni i ove zime... Kakva li me To nesreća čeka? Godine i starost doneli su ovu noć. Starost... Još nekoliko godina i presahnuće snaga koja produžuje život.

Gde to beše?... Mala radnja u dvorištu na Sen Mišelu. I Elen. Gde li je sada ona? Oči padoše na krevet. Ovu čegru je majka tkala. Bio je na raspustu. Zelene grane. Ugasi šibicu. Mora da se smiri i sredi.

— jednog velikog Aćimovog razočaranja? Da li će mu, kad zauvek napusti ovu očevu sobu u Prerovu, kuća koju će da kupi za novac otet bratu doneti više radosti i sreće?

Dozivao ga je ceo panađur u Palanci, gde je bio sa ocem; tada su kupili ovu kravu s najvećim vimenom, tu što sada frkće pored njega, luta je i gadi ga se.

Nikad s takvom namerom nije došao ni u ovu, NI u jednu kafanu. Treba da pređe preko bunjišta i snega crnog od vode kojom su prali džezve za kavu, gledao je: „Orač“

— Pričali su Mi oni koji pamte da mu je srce bilo — pasulj. — Ali pošteno je bilo. I jest Vasilije bio lopov. Ovu su kuću — mahnu rukom po mraku — sirotinja i otimačina napravile.

Ne sumnja da Tola zvoni. A Đorđe je rekao da ide vojska. Za ovu uzbunu Tolu će ubiti. Zastade i čvršće se obavi šalom. Ako Toli nešto bude?... Deca će mu poskapati od gladi.

misli Tola. ... „Da branimo opštinu, braćo! Slobodu da branimo! Naša ustavna prava, ovu kuću da branimo!“ Lupao je pesnicom o zakatančena vrata i reza je zvečala. „Bolje, braćo, Turci da se vrate!

— I ovu vojsku Vodiš na narod! Sram te bilo! Zato li vas mi hranimo i odevamo — ogorčeno reče Aćim. — Ne laj! Narediću paljbu

A šta bi ti, Aćime, radio kad bih ja ovom narodu rekao zbog čega se mrtvaci crne po snegu?... — Ti si, bradonja, za ovu nesreću kriv! — zamahnu vojnik kundakom. Nikola mladićki skoči i potrča prema Aćimu. — Ne pogani mladost, vojniče!

— Ti čitaj svojim pandurima, ženi ako hoćeš, a meni nemoj! Zakone i ovu državu ja sam stvarao, ti si samo sluga. Kad svi moji seljaci budu pušteni na slobodu, onda ja, poslednji, izlazim.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

U ovu svetlosnu udoljicu, ponekad, dok prolazi podne, dolazi Riga od Fere da promatra, još jednom, taj ozareni, besprizivni be

Kad je izišla da objavi ovu smrt, svet je ugledao izgorelu ženu koja govori smireno i bez suza. Jedan od stranih izveštača koji je, u leto 1839,

Krajem prošlog i početkom ovog veka istoričari su, proučavajući bečki arhiv otkrili i ovu zanimljivu pojedinost: da prepiska koja je vođena između kneza Miloša u Beču i Kneginje Ljubice u Novom Sadu otkriva

je vođena između kneza Miloša u Beču i Kneginje Ljubice u Novom Sadu otkriva novu, veliku nežnost u njihovim odnosima. Ovu nežnost je naročito Knez bio sklon da iskazuje a Kneginja je, dok je mogla, skrivala od njega da umire.

Tridesetih godina prošlog stoleća prvi je ovu svetlost primetio Duka Pešika, trgovac od ugleda i Cincarin, koji je u Staroj čaršiji imao magaze, nekako odmah ispod

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Il' oštru kosu, da ga pokosi? Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?... Možda se krade, da nam popije I ovu jednu čašu radosti? Il' možda suza ide žalosti, Da nas orosi tužna kapljica? Ili nam mrtve vraća zemljica?

! A majka vaša zemlja vam je ova; Bacite pogled po kršu i polju, Svuda su groblja vaših pradjedova. Za ovu zemlju oni behu divi, Uzori sv'jetli, što je branit' znaše, U ovoj zemlji ostanite i vi, I za nju dajte vrelo krvi vaše.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

njih počivao je na kamenom podnožju i držao između kolena svojih savijenih nogu statuu Amenofisa III, koji je sagradio ovu ulicu i hram što mi je ostao iza leđa.

Ta baci svoj znalački pogled na ovu pijacu varoši boginje Latone! Toliko snabdevenu svim onim što uveseljava srce čoveka, nisi mogao videti ni u samoj

Dozvoli nam milostivo da ti u znak našeg priznanja predamo, kao dar, ovu najveću ribu našega današnjeg lova“. Grilus primi vešto u svoje ruke ribu, koja se žestoko koprcala.

Grešan kakav sam, zaslužio sam svojom besmislenom laži ovu tvoju olimpijsku čikarmu“. Dimokritos uvede Hipokrata u svoj dom, posluži ga usoljenim ribama, maslinkama, ovčijim

On se malo zamisli, pa zapita Demokrita: „Mogu li se koristiti tvojim gostoprimstvom još ovu noć?“ „O, kad bi hteo, moj dragi, da večno ostaneš ovde kod mene!“ „To, nažalost, ne mogu.

Vazduh beše potpuno miran, more bez talasa; na njegovoj glatkoj površini ogledalo se zvezdano nebo. „Pogledaj ovu divnu mirnoću mora!“, reče Demokritos. „To ti je verna slika prave sreće!“ „Kako to misliš?“ „Evo kako.

„I o tome sam već razmišljao, ali ne nađoh rešenja koja bi me zadovoljila. Hajde da i ovu noć još jedanput razmislim o tome“. „Time ćeš pokvariti svoj san“. „Za ovakvo pitanje vredi se pomučiti i sto noći!

Svojim kolom ljupkih krilatih devojčica, skulptura te balustrade beše prava himna mladosti. Kad vide ovu divnu skulpturu, našeg mladića obuze osećanje blaženstva. Sišavši preko Propileja, nađe se opet u varoši.

Njega pozvaše bogovi, a mene baci sudbina u ovu zemlju Grka. On dade Aristotelu znak da mu se primakne bliže, pa mu šanu na uvo: „Ti znaš da se naš prestolonaslednik

„Šta želiš, dragi Dionizije?“, oslovi ga ljubazno Zenodotos. „Poslao me Aristarhos da okačim ovu tablu na zid iza predavačevog mesta, odgovori mladić i pokaza donešenu tablu.

Takav ortakluk je, verujte mi, opasna rabota. Jer on liči - dozvolite mi ovu figuru - na let ptice koje su međusobno povezane uzicom.

„Sad je baš princeza Berenika bila kod mene. Ona je bila ta koja se za tebe zauzela. Ona me zamoli da ti predam ovu grivnu kao uspomenu i znak njene blagonaklonosti“.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Toliko sam vam hteo reći, jednom zasvagda. Ja... ja bih hteo ali ne mogu. Oprostite, ali vi baš jako podsećate na ovu Doru Baršovsku. Svi mi samo imitiramo, zar ne? Govorimo otvoreno.

drug poslanik, iako apsolutno neumešan u aferu s novim torbama, instinktivno pružio ruku za flašu s konjakom, da joj je ovu flašu munjevitom brzinom dodao tako reći poturivši je pod nos, da je ona smesta progutala nekoliko dobrih, vrlo snažnih

puna, sa velikim crvenim pečatima, žena „u srpski“, nisu krili koliko im čini čast što smo njihovu kuću izabrali za ovu srećnu priliku. A kad je bilo vreme jutrenja odosmo u crkvu.

I tek sad shvatam šta to znači produžiti dušu, nadživeti se. Ovu su kartu prebacili Bugari preko žica. Kad sam je primio ja sam se obneznanio od sreće.

Srećan sam što sam otac, uviđam da nikad nisam bio tako ozbiljan kao sad. Pobratime, uzmi čitaj ovu Bobinu kartu. Ja sam uveren da ti bratski deliš moju radost. A ja ti se zaklinjem da ću sve preboleti, nje radi.

Ali kakav sam ja čovek, kako sam mogao samo da čekam tolike opomene, pa tek sad da pođem u ovu posetu koju sam svome divnom i milom drugu dugovao mnogo ranije? Deca spavaju. Na koga liče?

Dopustite mi da prepišem ovu jedinstvenu pesmu i dajte mi vašu tvrdu reč: da ćete me prvom prilikom u Beogradu predstaviti pesniku Vasiljevu.

Kažu mu na primer: — Sekula, otidi, boga ti, do mrtve straže numera 1 i odnesi ovu lepinju s kajmakom potporučniku Ćosiću. A on pozdravi po vojnički: — ... Razumem!

A kad se rastanu, o, nov život koji će doći ispuniće njen, sav od slatkih uspomena na neobičnu ljubav ovu u crnom paviljonu, u kome je ona bila srećna kad su svi drugi patili, gde je ona raj svoj pronašla u ponoru

Upamtio sam jasno ovu njenu sliku: pogurena, radila je ona jedan zidni vez, složen jedan rad prepun ružinih buketa, grančica, zvezdica i

Da ukloni ovu groznu sliku, gospođa Leđenski se naglo okrete nazad. I u isti mah jedan visok, elegantan i lep gospodin otmenog

kad sam vas, u moru drugih žena, prvi put sreo, i koja mi ovog trenutka daje smelost, kojoj se divim, da vam učinim ovu ispovest, najiskreniju koju sam u životu učinio... Dopustite mi, gospođo.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Kao nešto što za samu priču nije ni od kakve važnosti. XXIII Aiz djetinjstva pamtim ovu zgodu: Na školskom izletu u brdima zaglavilo je nesretnim slučajem dijete: nadnijelo se nad krašku jamu, odronila mu

A mome filozofiranju jasno uviđam čitav niz zapreka. Zapreka koje ga čisto isključuju i onemogućuju. U prvom redu, ovu: obično i ponajvećma, ja sasvim tačno, i često veoma oštro znam što mislim i vjerujem.

I volim što se ne vraća. Svikao sam se na ovu. Ljubezna je. Nastoji da mi olakša usamljenost, zadužuje me s hiljadu malih pažnja. Razmišljam o toj miloj djevojci.

svaki ljudski stvor, u svakom času, živi i kreće se pod znakom takve jedne nevidljive strelice. Ona pokazuje na ovu ili na onu stranu, ili uvis, s određenom i čvrstom tendencijom, ili pak ravno nizdol, prema našoj kotvi u Zemlji,

U naizmjeničnom zavagivanju sad na ovu sad na onu stranu, sami jedan hip požudno pronađene odlučnosti, naglo usrećujuće poput nadahnuća, i smjesta je sve

— Zašto u drugu sobu? Neću ja u drugu sobu! Meni je sasvim dobro ovdje! — Zato što ovu sobu treba ciklonizirati. — Ali zašto ciklonizirati? Ta ona je sasvim čista! je li, Ana? I obpaća se ženi za potvrdu.

Ali pitam se kako je uopće general dospio u ovu provincijsku bolnicu. I to mi je objasnila bolničarka. Već neko vrijeme nalazio se ovdje, u mjestu i oko njega, u

Naša je struka kult svoga ja u najvišem stepenu. To vam i objašnjava zašto tako velik broj praznih ljudi ide baš u ovu struku. — Mislim da nam to ne može da objasni ništa; u svaku struku ide jako mnogo praznih ljudi.

Naprosto zato što ih ima velik broj. A svi, s punim pravom, traže plasmana. — Da, ali u ovu struku ide jako mnogo takvih praznih ljudi koji imaju o sebi neobično visoko mišljenje.

Pa da! Nije odao. O tome svjedoči i ona prva, prkosna cigareta čim se uselio u ovu sobu. I gle: čisto sam ponosan na nj. Probudio se i zatražio vode. Začudio se što me vidi na nogama.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— Uh, pos' joj ženski, đe me orezili! Njemu sad beše teško da vređa ovu babu, koja mu je, kako je on tvrdo verovao, dete izlečila vradžbinom, ali ga još više obuze sramota od pisara.

I dosada je drugi za njega mislio, najpre otac mu, pa posle Vujo, a on je umeo samo izvršiti ono što mu se kaže. I ovu poharu izvršio je po planu i nagovoru Vujovu, ali nije ni sanjao da će ovakve posledice nastupiti.

I što se više ona starala da ovu neobičnu pojavu sebi objasni, u toliko je više mislila o tome i sve više je obuzimala neka slatka zebnja pri tim

— Da je tebe tvoj otac bolje vaspitao — učitelj jako naglasi ovu reč — ti bi uredno svršio školu i bio bi koristan državni radnik, a ne bi prodavao čivit i sodu po palankama.

mrtav!... Svi razdeliše ovu filosofsku misao, pa čak i kapetan, koji dotle stajaše namrštena i ozbiljna izgleda, posle ove napomene značajno mahnu

Imam pasoše za nas oboje, to mi je on nabavio i dao, pa ću da se sklonim podalje. A više ne smem da napadam za ovu godinu... I dosta je. — E onda te samo jedno molim: ne idi k njemu, dok ne pribereš sve za put.

— Ti si meni sve dobro moje ! A ove varoške... ništa... Stanka obori glavu i ne odgovori ništa na ovu iznenadnu milost Đuričinu. »Nisam mogla verovati baba Maci — pomisli Stanka — a ono vidiš, istina je.

— Načini jednu od ovoga. — Ta ne marim ti baš za finim duvanom; volim ovu trafiku. A jes’ čuo za našega Pantu? — Jok. Šta je bilo. — Ništ’.

kâ molovane, bele ka sneg, zgodne, umiljate... A ja vučem ovu mučenicu, ni sam ne znam zašto; ni meni kakva dobra od nje, ni njoj od mene!... Ej !«...

— More, ne znam ni ja... bio sam lud.... — Zar nije bole, velju, da ih biraš kâ gnile kruške... Da vi’š samo ovu moju gošću, da ti oči stanu!.... — He-he... — stade on da čupka i gladi brčiće — ja vala baš tako..

Je li to na redu ?... More, srećan sam ja, badava!«... A Stanka samo sluša kako vetar fijuče pored ušiju i gleda u ovu crnu tamninu, koja joj sad dođe još teža, još sumornija...

— A, evo, u grudi! ... — reče on, ugledavši krv na desnoj strani grudi. — Jadnica, sumnjam da će preboleti... Što ubi ovu devojku, nesrećniče ! — obrte se on Đurici. A Đurica gleda namršteno, prezrivo, u nepomičnu paćenicu.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Čim je Petar koraknuo na ovu zemlju, zaboravio je i na oca i na pomor. I tako je ovde već sto godina proveo, pa je još uvek bio onako mlad kao kad

Kada se baba dokopa prstena, peći će joj: — Hodi sjedi, dušo, za me na ovu kožu! Ona sjede, a baka šipkom puc po koži, i obje odletiše.

Stariji i srednji brat poviču: — Ne damo je ove treće ponoći, zaista moramo bar za ovu najmlađu sestru znati kud je dajemo i za koga je dajemo, da je moremo pohoditi kao sestru svoju.

a kad dođu do grada, jednu jelu prislone uz bedem i poviču careviću: — Hajde, — vele — ti penji se gore na bedem da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci je u grad, a vrh joj kod sebe, da se skinemo niz nju dole u grad.

naposljetku, kad dođe i na vrata od devete sobe, reče u sebi: „Ja sam mnogo čuda preturio, a sad da ne smem otvoriti ovu sobu!“ — pa i tu sobu otvori. Kad uđe unutra, ima šta i viđeti!

Uzmi ovu maštravu, natoči je pa mi uspi na glavu, a ja ćy ti za to što mi vodu uspeš na glavu dati i treći život te živi.

Šta nije radio i radio da otkopa trs, ali ne može. „A što ću se ja toliko mučiti? Uzeću ovu lopatu železnu, zamahnuću dva-tri puta njom, i trs će biti moj. Dok se straža probudi, ja ću dotle pobjeći.

Tek što u ovu avliju uljeze, ostade i on i konj mu i pas mutav i okameni se na onome mjestu đe se našao. U ta isti trem zamuti se

mahu uhvati ga carska kćer za ruku, no kad vidi kakvi je prekrasan mladić, onda ga ispita ko je i šta je i otkuda je u ovu apsanu doveden i zašto, pa potom mu kaže nek se opet u svoju sobu vrati.

— A šta tu radiš? — reče mu carski zet. Vala ništa, jutros malo podoručkovah, pa se ovdje svratih na ovu vodicu, te malo pijnuh i gledam kako se ovi crvići sickaju bez vode.

Ovi ga stanu moliti da im po ugovoru prvom ne uzima žene, već da jošt jednu opkladu učine, pa ako carski zet i ovu dobije, onda da mu dadu svoje tri žene i sve imanje.

Imam, hvala bogu, oklen platiti. — Dobro, dobro, kad je tako. Daćeš mi deset dukata, pa ćeš ovu svu vodu popiti odjedanput, pa ćeš vidjeti baba. — Evo na!

Petković, Vladislav Dis - PESME

Ti još i danas vezuješ mi biće Za ovu vlagu i za zemlju, gde je Otišlo sunce; gde me stalno greje Noć s tobom, kao poslednje otkriće.

Je l' oblik propasti, večan, bez početka? Il' časovnik smrti što bez srca bije? Ja znam ovu kuću, i čija je bila. Znam je zbog godina koje ona broji. Znam je, jer na svemu vidim crna krila, Okamenjen jauk.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Nijedan od studenata psihologije i fiziologije koje sam pitao za mišljenje nije mogao uspešno da objasni ovu pojavu. Izgleda da su oni bili jedinstveni u svom stavu, mada sam ja verovatno bio predodređen za to, pošto sam znao

Kako je neobičan bio moj život može se videti iz ovog slučajnog događaja. Moj ujak nije mario za ovu vrstu razonode i više puta me je prekorevao.

Hiljadu tajni prirode na koje sam mogao da nabasam, dao bih za ovu jednu tajnu, koju sam od nje oteo, uprkos svim čudima i opasnostima po svoj opstanak. IV.

Uporedite sada ovu situaciju sa onom sa kojom se suočila moja turbina. Čovek bi mogao da pomisli da bi tako jednostavan i lep izum, koji

Da je u našoj moći da je poremetimo kad god i gde god poželimo, ovu snažnu bujicu, neophodnu za život mogli bismo da kontrolišemo svojom voljom.

Kada sam potpuno iscrpljen, ja radim isto ono što i crnci koji ”prirodno zaspe dok se belci brinu”. Usuđujem se da ovu teoriju objasnim sa svoga stanovišta - u telu se verovatno, malo-pomalo nagomilava određena količina nekog otrova i ja

Ali, dok naučnici ovu teoriju prihvataju jednostavno kao i bilo koju drugu koja je priznata, za mene je to istina koju iz časa u čas

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

majci PREDGOVOR PRVOM IZDANjU Kada se osvrnem na period od godinu i nešto više dana koliko mi je trebalo da napišem ovu knjigu, čini mi se da će reči sa početka jedanaeste glave najbolje izraziti svrhu ovog pisanja: Glavni cilj moga pisanja

godine iskrcao u Kasl Gardenu, doneo? Pokušaću da odgovorim na ovo pitanje pričom o svom životu pre iskrcavanja u ovu zemlju.

glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan.

prislonjenim uhom, imali zadatak da odrede pravac i rastojanje zvučnog izvora. Vežbajući, postali smo stručnjaci za ovu vrstu signalizacije.

svetlim očima, klonuo sam i počeh ridati, osećajući se postiđen kada sam primetio toplo saučešće putnika na brodu, na ovu dirljivu scenu mog rastanka od oca i majke.

Rado sam prihvatio ovu ponudu jer sam verovao da znam sve što je potrebno o teglećoj marvi, premda nikad nisam video mazgu u Idvoru.

Takođe sam joj rekao da sada ne bih gledao ovu rajsku scenu na obalama Delavera u ovo nedeljno popodne da nije bilo moje majke koja je htela da pođem u svet i saznam

moga tumačenja američkog učenja o slobodi, kako sam je ja shvatio čitajući biografije i misli velikih ljudi koji su ovu zemlju stvorili. Tu mi je pomogla i moja trogodišnja ”žutokljunačka” borba za život.

pobeda veslačkog tima sa Kolumbije kod Henlija nije bila glavni razlog, iako je za mene mnogo značila, da izazove ovu promenu.

Kasnije sam saznao da je, čuvši ovu moju odluku, čestitao sebi što je uspeo da me spase onoga što je on nazivao ”materijalizam prirodnih nauka”.

To je bila ”Poezija nauke” Roberta Hanta objavljena 1848. godine. I danas imam ovu knjigu koju sam pre trideset godina dobio na poklon od pokojnog generala Tomasa Juinga.

kratko vreme pre svog bega iz Praga i odlaska u Sjedinjene Države pročitao “Čiča Tominu kolibu” Herijet Bičer Stouv. Ovu knjigu su mi preporučili moji američki prijatelji koji su mi platili kartu prve klase od Beča do Praga.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Antica poznaje ovu uvalicu, čije su krševite strane narijetko obrasle iglastim žbunovima, iz čijih se ogranaka cjedi mirisava smola, i

su uopće i previše razgovorljivi, kao da su to od mora naučili, pa me obasuše pitanjima, i čude se što sam došao u ovu pustoš. A ja se dragovoljno podadoh razgovoru i prijatno mi je u njihovu društvu. — Nazdravi Antici!

Razdragan je što je došao njegov red da ovu „blaženu uru” klečeći i moleći se posveti milostivome božjemu sinu. Naveče pođe kao i obično u crkvu na propovjed.

I u njoj je Majka božja i liči na ovu crnomanjastu, okrunjenu, ljupku. I, podajući se u molitvi, oseti se utešen i smiren.

Tako mu dopade ruku knjiga „Pavao i Virginija . Čitajući po drugi put ovu knjigu, u njegovoj mašti otvori se drugi svet, — svet koji se odvajaše od ovoga u kome sada žive, svet prostora, sunca i

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Čekalo je ono, kao što vidimo, u kosovskoj uskršnjoj pesmi o manastiru Gračanici – kao moguće, ne i kao stvarno. Ako ovu pesmu posmatramo u krugu bliskih joj pesama i varijanata – sa središnjim motivima crkva kao jelovito drvo i vernici kao

Ja sam te dao njima, i ti odsad njima pripadaš“. Tada devojke pevaju ovu tužnu, pomalo i jezovitu pesmu: Ne daj me, male, ne daj me! Pade mi magla na glavu. – Ne boj se, ćerko, ne boj se!

Eto, zato se i piju s pričesnim vinom. Ni hiljadugodišnje zabrane nisu mogle potpuno da istisnu ovu kulturu kao nepresušan izvor raznih „sujeverja“. Istina prikriveno, ona i danas vlada jednim delom ljudskog ponašanja.

Iz druge, Prizrena, po pradedovskom poreklu, braća Nastasijevići. Da li smo mi sami ovu kulturu – valjalo bi se pitati – nedovoljno proučili, nego da li smo joj sa ispravne strane pristupili kad god bismo se

Jednom je Zoran Mišić sažeto i odsečno opisao ovu pojavu: „U jeziku je udes naše poezije. Ko to nije shvatio, presudio je samom sebi.

godine objavljena pod brojem 254. Za razliku od prethodne, Vuk je ovu pesmu svrstao među mitološke, verovatno zato što je narodni pesnik opis pastirke proširio nebeskim telima iz

podudaraju u Otkrivenju i u narodnoj lirici da se bez većeg kolebanja može govoriti o prenošenju iz onoga prvoga u ovu drugu: Otkrivenje (1) žena obučena u sunce (2) mesec pod nogama njenim (3) na glavi joj venac od dvanaest

Kada Isus kaže Jevrejima „razvalite ovu crkvu [jerusalimsku] i za tri dana ću je podignuti“, oni začuđeno odgovaraju pitanjem „četrdeset i šest godina građena

poistovetila se s njom). Iz prve rođenjem izlazimo u svet, da bi nas druga, mračna majka, na kraju progutala. Ulazak u ovu drugu pesnik je izričito nazvao povratkom onoj prvoj („To je samo povratak k njoj“).

Miloš Crnjanski je, verovatno, „Preinačenja“ smatrao najtežom pesmom zato što se upravo za ovu vrstu slika nije nalazilo objašnjenje. Izgledalo je kao da dolaze iz područja nepojmljivog.

To je san o daljinama, koji je dosta dugo železničku stanicu činio kao magnet privlačnom za pesničku uobrazilju. Ovu pojavu, izvorno, nalazimo, naravno, kod Bleza Sandrara, a kod nas, pre Drainca, kod Rastka Petrovića.

Hteli smo, naime, reći da se ruski prevodilac mora svaki put zamisliti kad na ovu našu reč naiđe, jer iz njene okoline mora razabrati koje značenje ili koji značenjski preliv preteže.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Igramo, recimo, ja i ti tablaneta, je li? Odigramo jednu partiju, a ja ti kažem: znaš šta, Čedo, 'ajd ovu partiju da ne računamo, nego da počnemo ispočetka. ČEDA (pravi se uzbuđen): A, tako?!... VASA: Pa tako, dabome!

ČEDA: Otkad ja to govorim. DARA: A ne mogu da podnesem ni ovu sramotu. Posle ovoga što je izašlo u novinama, veruj, ja ne bih smela izaći iz kuće, niti bih smela da pogledam svetu

VASA (uzme pismo): Rista! ŽIVKA: Koj' Rista?... VASA: Pa taj, de, Nikaragua. ŽIVKA: Samo mi on još treba na ovu muku. Šta hoće, boga ti? VASA (čita): „Poštovana gospođo Ministarka.

Pravim ja planove: te ovako ću da namestim kuću, te ovako ću da pravim izlet, te u ovu ću banju letos... a tek... brrr... bum! Udari grom: padne vlada i odu svi planovi u vetar.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Ona je i uzeta kao osnovica za pisanje studije San Vuka Isakoviča. I, na samom kraju, još samo napomena da je u ovu knjigu, prema prvobitnoj zamisli, trebalo da uđe još jedan rad - o Andrićevoj Prokletoj avliji.

Uostalom, kad je ovu priču razvio u dramu, Stanković joj je u naslov stavio Tašanino ime i Tašanu je doveo u prednji plan, dok je Paraputu

Najzad se kroz ovu ne samo psihičku i ne samo telesnu, nego kroz celovitu psihosomatsku muku probija nova vremenska ravan iz dubine

75 I gotovo da nema kritičara ni tumača koji ovu pojavu nije smatrao slučajnim proizvodom neveštine. Analiza prethodne rečenice, međutim, dovela je ne samo do mesta

Tako, recimo, kada efendi Mita u XI glavi naređuje da počne spremanje za svadbu, izgovara i ovu zapovest: „- [. . . ] A vi sada, tamo po kući, spremajte i udešavajte.

Ali je zato i na ovu drugu - gotovo po izvesnoj analogiji sa onom prvom - palo prokletstvo, jer je Markova sestra počinila neoprostivi

”185 Jednom je za ovu poslednju rečenicu već kazano da je najmelodičnija u romanu. Njome se junakinja oprašta od lomnoga subjektivnog sveta,

Crnjanski je upravo ovu ulogu ponavljanja i preneo iz stiha u prozu. Lako se zapaža, uostalom, da su Seobe prekrivene mrežom raznovrsnih

Prvi put primetih neku ogromnu promenu u svetu”. 309 Primera radi, za prva tri stiha Sumatre ili, bolje reći, za ovu prvu strofu: Sada smo bezbrižni, laki i nežni.

I obrnuto: da se po svome sklopu svaki deo ogleda u celini. Ovu bismo osobinu mogli nazvati - kao što je to u nekim književnim teorijama već činjeno - unutarnjim (podrazumeva se

što dalje to više, uspostavljanje analogija i paralelizama: „Kao i bratu njegovom na vojni, tako je i njemu iznenada, uz ovu ženu, spao ceo prošli život sa duše, ostavivši ga samog, sasvim samog, sa onim što je još bilo ispred njega, do smrti”;

397 Čak je i ovu vrlo sitnu pojedinost, čim ju je našao kod Piščevića, Crnjanski gotovo doslovno preuzeo. Piščević, naime, opisuje kako

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Koliko da sabor oživi od jutrošnje jake planinske svežine. A svet beli se slegao u ovu teskobu i počeo da se prima gore uz planinu, da bi iza kakve bukve našao nešto mesta da sedne p odmori se posle službe

li mu je krivo što se nisu svi isturčili, te mu se ne bi ničim napominjalo da ovo što je nije od iskoni, ili se gadi na ovu raju, na ove slabikoviće, Koji radi jedne slabe vere trpe i ne osećaju draži ohole slobode i turskoga carovanja?

Mržnja, narasla kao neman, bejaše napunila i namračila ovu tešku noć. Za jedan željno očekivani konačan obračun vekova i rasa da bi se jednom znalo gde je ko i čije je što.

Gledam niz polje, posmatram svu ovu njegovu lepotu. Ali vekovi progovaraju i oči mi se mreže. Kao u bunilu. Slika prve zobnice, početak prokletstva.

A sad, u slobodi, taj čovek napustio svoja brda, svoje čardake i seljačko gospodstvo, pa sišao u ovu kosovsku šikaru da ponovo skućava. Zašto?

A ja izabrah ovo mesto i kupih ga za svoje stare dane. Vidiš li ovu lepotu Božju? Čovek danima može i gladan da posmatra, jer mu se duša odmara...

Inače, Srbi u Turskoj primali su ovu reč od Turaka kao pogrdu, omalovažavanje srpskog naroda, kao kad bi im i opsovali Srbiju navaka, nafaka — ono što je

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

„Oj, Petefi, retki stvore, Ti slobodan meteore, Ti s’ živeo za slobodu — Ne za ovu, za ovaku, Ti si pao za slobodu, Al’ za drugu, al’ za bolju.

“ U jednome selu, Rec’mo Buđanovu, Poslušali ljudi Poslovicu ovu. Svako poče mèsti Ispred svoga praga, I u to se mnoga Utrošila snaga.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Ovo nema jošt nijedna kod nas, šarmant! Nek se zna koja je gospoja od Mirič. FEMA: Kažite mi, molim vas, kako ćemo ovu moju devojčuru na nobles podići? Stoji mi kao kost u grlu.

EVICA: Komi fo! FEMA: Ako svaki dan dvadeset redi ne čujem od tebe ovu reč, nisi moja kći. Neću ja nepotkovanu kravu da imam, nego devojku od mode. POZORIJE 5.

(Na ovu reč Vasilije izbulji glavu.) EVICA: To će onda moći učiniti kad srećna budem vaša žena biti. RUŽIČIĆ: Ne žena, vozljublj

Miljković, Branko - PESME

III Ovaj konkretni Anđeo, osvetljen sam sobom iznutra, da je u pustinji rekao bi: šta će mi nada ako ne da sačuvam ovu pustinju. Da siđe sa zida, rekao bi: ovo je predeo koji produžuje ljubav. 1957.

Kada nema sunca slična je suncu. U zaborav sliva sli ovu vodu koja zvezde bunca. Bezuspešan joj trud bezuspešan joj trud da bude ptica nad prazninom i svud; samo je vodo-pad

Krakov, Stanislav - KRILA

Ču se poslednje: — Glu—glu... — i prazna čuturica pade u ruke maloga vojnika. — Samo ne spavajte ovu noć, gospodo... Nekoliko se ruku diže, i dodirnu tvrde obode šlemova. Oficiri odoše četama.

Čulo se šištanje i hrkanje zaspalih. Noć je mirna. Ni jednog pucnja. Samo dole kraj jezera potmulo tutnji. — Ne volim ovu tišinu. — šapće okrugli kapetan Buda ađutantu, koji kraj njega leži. — Ovo nešto znači. Ne sluti na dobro.

Samo su ruke grčevito stiskale oružje uz sebe. Nad mračnom šumom je ponoć naišla, kada odjednom ovu uspalu tišinu rastrže neljudski krik: — Na oružje... Bugari...

Inače su u zaklonu držali i teške bombe. Oko kujne se užurbali kuvari, kojima su za ovu priliku dali čiste kecelje i kape. Jedan obrijani je ljutito piskao što je pita pregorela. Posilni su jednako dolazili.

I da li to sunce stvori ovu čudnu, pogrebnu veselost u njima? Poslednja noć je bila hladna kao primicanje smrti, i pokoja nevidljiva pahuljica snega

Petrović, Rastko - AFRIKA

“ Vuije, na moje očajanje, da bi me utešio, ili što tako misli, ovu tvrdnju ovako prevodi: Boj mora da je izvrstan inače ga njegov gospodar ne bi doveo čak do mora; prijatelj gospodarev

Zanimljivo je videti na koliko načina crnac nosi ovu odeću; ako želi da je elegantan, on je obavija oko sebe kao togu; treba li mu da ima obe ruke slobodne, on je zavije

moj san i moja uteha; sada, vidim da ni njom neću ugasiti žeđ, sedam na prag, na granici da zažalim što sam i došao u ovu zemlju. Samo zbog jednog dana žeđi usne mi sasvim ispucale i grlo potpuno upaljeno.

razapinju postelje i komarnike, rasklapaju stolove i stolice, mebliraju pokretnom civilizacijom, za jedno veče samo, ovu golu okruglu prostoriju, izlazim u seoca koje je odmah oko nas.

Imati psa; ne ove afrikanske, već jednog jakog našeg divljeg psa, koji će izdržati ovu klimu kao što je ja izdržavam. Onda će možda doći neka žena koja će stanovati tu sa mnom. Da li me razumete?

Ništa prostije no da je Sambu zaklao panter. Ja mislim da je za ovu veliku crnu decu užas naročito staja ti tako usred noći, čije se čak i zvezde zbog silnog isparenja ne vide.

, toliko mi je isto bio malo simpatičan i Pebenjani. I jedan i drugi, šakali u otimanju o ovu tamnu afričku savanu. Jedini prijatelj koga sam imao ovde usred divljine bio je Mej crnac Baule, koji mi, videvši da

Ova podvala upropašćuje potpuno N–ovu dobru volju. On sad viče besan i na sav glas onima što su sa nama: „Ko zapoveda ovde, ko zapoveda ovde!

Moje lampe samo delimice osvetljavaju ovu jedinstvenu gomilu nagih tela. Izuzev grivni, nijedna nema druge odeće do sveže lišće napred i pozadi.

Ja očajno i oduševljeno pogledah ovu verandu na kojoj je divan, pun kožnih sudanskih jastuka; stelaž sa albumima fotografija, sa romanima Stivensona,

Ipak verujem u svoju putničku sreću koja me je dotle služila a suviše sam i grozničav i lenj da bih odmah napustio ovu divnu verandu, punu aperitiva, knjiga i jastuka.

Njegovo se ime više ne sme izgovoriti. Po cenu života nijedan crnac neće reći kako se zvao taj grad. 3ovu ga: ona varoš, onaj oganj, ona ruševina; zovu ga Duguba, što znači veliki grad, ali jedino se još belac usuđuje pod

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

sopstvenog; Gde mača nema da se zarije U bele kosti crnog tirana; Gde hrpe nema zemlje grobovske, Kojoj će svaku ovu mrvicu Turčina besnog kosti pokriti; Gde nema ljudi, gde nema grudi Koje će kamen biti stenama, A oklop-stena

Divna je glava onog đaura Što je na kocu volô poginut Nego promenit veru Hristovu. Tamo da vodiš ovu staricu. A kad se baka dobro uveri Da su je stare oči varale, A ti se vrati s njom... (Ćerim sa Stanom odlazi.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

III Deligrad, 7 avgusta u subotu 1876 god. Po zapovesti đenerala Černjajeva napisao sam danas ovu depešu na kneza Milana: »Došlo mi je do znanja da se u Beogradu radi na miru i da na tome osobito nastojava ingleski

a vazduhom se razlila neka prozračna svetlost, neka blaga tišina, neiskazano sveža, veličanstvena i zanošljiva, a kroz ovu tišinu prolamala se tutnjava topova, kao zvuci udaljene grmljavine.

snuju na sve strane komordžiska i bolnička kola, tobdžijske kare, senom natovareni konji, čopori volova, ovaca, koza. Ovu gungulu uveličavale su gomile naroda koji se iz okolnih mesta i popaljenih sela preko naše granice zbegao u Aleksinac

No u tome jedna naša kolona, (otprilike jedan bataljon), potpomognuta jednom polubaterijom, ispade iz jedne šumice pred ovu konjicu, razvi jedan svoj deo u streljački lanac, a od drugoga brzo formira četne kare, te lanac pođe napred i otvori

— Daj Bože, ali misli li vaše visokoblagorodstvo da ovu tišinu može doveče zameniti borba na ovome samom mostobranu? — Hm, hm... Ne, ne, to nije moguće!

su blagi, brežuljci zaokrugljeni, na nju je lako i popeti se i sići, topove je lako na nju ispeti i spustiti ih, a opet ko ovu kosu drži, taj vlada gotovo svom levom obalom moravske doline od naše granice pa do pod sami Aleksinac.

— Jašite, jurite sve u trku, nađite kapetana Sirovackog, on je negde oko Šumatovca, podajte mu ovu zapisku i recite mu, i pomozite mu da se naši bataljoni što odstupaju od Prugovca zadrže i urede...

Ova je poljana bila polje glavne borbe oko Šumatovca, jer su Turci sa šumatovačke kose kuljali u ovu poljanu, i iz jaruge, koja ovu odvaja od kose, izletali pri jurišanju na šanac.

poljana bila polje glavne borbe oko Šumatovca, jer su Turci sa šumatovačke kose kuljali u ovu poljanu, i iz jaruge, koja ovu odvaja od kose, izletali pri jurišanju na šanac.

vrdajući glavom to levo, to desno, da se bajagi sačuvam od kuršuma, što su mi pevali oko ušiju, izgovorim vojnicima ovu besedu: »Junaci!

Turski kuršumi doletali su čak amo i opet nam rane nekoliko konja. Bile su i turske granate ovu bateriju, ali su preturale; turski topovi skoro isključivo bili su samo ovu bateriju.

Bile su i turske granate ovu bateriju, ali su preturale; turski topovi skoro isključivo bili su samo ovu bateriju. Odatle, ostavljajući za sobom polje borbe, Černjajev okrene preko Rujevice u Aleksinac a mi za njime.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Samo još u crkvi mali žižak tinja. Kud ćeš, momo, kud ćeš u pustinju ovu? Tice, cveće, sunce drugamo te zovu; Kud ćeš ovom groblju sahranjena nada, Tu je hladno, grozno, kud ćeš tako mlada!

Kud ćeš ovoj crkvi, stubovi su pali — Veru su i ljubav sobom Zatrpali. Al’ već kad si došla u ovu samoću, Vidiš onu hladnu od mramora ploču, Tu ureži tvoje nepoznato ime, Pa dok žižak gori — nek gori pred njime; A

Nežna je, skromna, mala, Duša joj miris leva, A miris radost budi, A radost pesmu peva. Primi i pesmu ovu, Prikloni k njima lice, — Ta pesma ova mala Sestra je ljubičice. HHI „Može l’ sunce sjati I u crnoj noći?

Znaš ga i ti, lane moje, Znaš, — jer ko ga ne bi znao, Ko se ne bi njega sećô, Ko ga ne bi spominjao! A ja ovu pesmu izmislio nisam, Tu si bila i ti, a bio sam i sam, — Pa ako mi rečeš: je l’ njoj bilo milo, Živo ću ti kazat’

“ „Mi vidimo zvezdu ovu, Vidimo je kako trepti, A nje možda davno nije, — Veruješ li? — Verujem ti! Jer s’ i meni kašto čini, Usred noći

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Svukli smo ga i previli mu rane. Iz razgovora sa njim doznali smo da je rezervni oficir, student prava. Za ovu njihovu pogibiju optuživao je svoga komandira. Oni su čuli da se nešto odigrava u našim rovovima.

Govorio je: — Čestitam, vojnici. Sada se nalazimo u našoj slobodnoj zemlji. Kapija Slobode otvorena je... Ispravite ovu piramidu i na nju pobodite zastavu slobode. Živela Srbija!

To isto uviđa i podnarednik. „Ne ostaje nam ništa drugo nego da pretrčimo ovu udoljicu pred nama, i da podiđemo ispod mitraljeskog ležišta. Ja ću prvi.

— Hvala, hvala, ja sam na službi — odgovara suvo. — Gospodo! — poče govor „Fikus“. — Dižem ovu „šašu“ u „ščast“ po’pukovnika i... i komande mesta, koja je došla da nas „poždravi“. Potpukovnik odbija vino.

Priđu jedan drugome i rukuju se. Gledali to ostali stražari. Oslobode se i oni, te iziđu. Ovu scenu gledaju vojnici iz glavnih rovova te se i oni pojave bez oružja. Kao po nekom dogovoru.

Sve surovo i hladno. Samo je mačka unosila neku intimnost u ovu podzemnu jazbinu. Pozvao sam onoga vojnika. On se odazva: — Idi reci komandiru da je došao artiljerijski osmatrač.

Trpali su ih u mračne kabine brodova stisnute jedne uz druge. Ta predstava veza se najednom za ovu stvarnost. Komandir mi reče: — Ovde je zaklon za dvadesetoricu. Preko dana se odmaraju.

Što više, to manje... A pogotovu sada kada znam da kuršumi zvižde na sve strane. Naročito pri vrhu. Posmatrao sam ovu planinu sa strane i iz daljine, pa mi je izgledala ujednačena, kao da su njene padine bile isklesane.

— A i da iskoristimo ovu priliku, da se vidimo sa kapetanom Racom i veterinarom. Inače nikad slobodnog vremena nemam...

— A mi smo i na položaju zajedno. Gađamo „Ježa“ u leđa. Posilni donese kave. — E, hajde, da ispijemo i ovu poslednju čašu... Sad smo gotovi. Zbilja nema više vina? — pita Bora. — Nema, nema!

Vojin sedi na tronožnoj stoličici pred zemunicom i čita „Ponor“ od Gončarova. Luka prekide ovu tišinu. — Što pljuješ toliko u prste kad prevrćeš list? — To su moje stvari — odgovara Vojin mrzovoljno — Prostak!

— dobaci Vojin. — No, hvala bogu. Razvukao si od Kulina bana, umesto da si odmah prešao na „taj stvar“. Isajlo, nosi ovu bakalnicu — pokaza Luka na šoljice od kave — i kuvaj novu. — Bio je to neki veliki bioskop. Zaboravio sam mu ime.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

našim mršavim današnjim znanjem o njemu uopšte moguće; ne dopušta dakle ova knjiga da poplava našeg nemara sasvim otplavi ovu najpouzdanije našu baštinu. Drugih zadataka Antologija nema: ni ovaj sam nije nezamašan...

Ja sam se trudio da svoj glavni zadatak — izbor tekstova za ovu Antologiju — obavim koliko god je moguće bolje, tj. uz najobimnije moguću informisanost, sa nastojanjem, da koliko god

Ostaje mi dakle još jedino da sasvim ukratko objasnim načela kojih sam se držao prilikom odabiranja pesama za ovu Antologiju.

Bitno je da saopštim sledeće. Pri odabiranju pesama za ovu Antologiju, morao sam voditi računa o tome da se ovde radi o počecima naše poezije, o teškoćama stvaranja pesničkog

A kad god je kriterij pri odabiranju pesama nešto spuštan, on nikada nije spušten do popuštanja koja bi ovu knjigu mogla uniziti: i meni je, kao i svima antologičarima, pre svega bilo stalo da vreme koje obuhvata ova Antologija

Tko mi može dovoljno žarkih suza dati ovu moju nesreću dovjeka plakati? Više nejmam nadežde, razvje moju žalost sam ti, višnji, o Bože, premjeni na radost! 1762.

Deca mu se, premda u potaji, smeju, A suprugu slatka mečtanija greju: Ona — da prisvoje plesnive dukate, Ovu mladoženja — koj’ već kupi svate.

) ove tajne njene. Išti ruku da celuješ; kad ti ovu pruži, Pridrži ju, nežno samo, pak joj se potuži: Najpre kaži da si svedok moje ljubve žarke, A potom joj sve

O. v Novom Sadje 1764; i ovu knjižicu je Matica srpska god. 1950. izdala fototipski Oženil bi se, da ženat budem. no mislim: zašto da lanac

duha (umeo je prijatno i dobroćudno ćaskati u stihu o privatnim ništarijama, što svedoče i dve njegove pesme unesene u ovu Antologiju), napisao je jednu pesmu pod očiglednim i jakim utiskom Orfelinove Melodije.

SERBLIJA ISHODJAŠČI V KESARIJU POJET PJESN SIJU (str. 52). Rajić je ovu pesmu štampao god. 1798, na str. 61—3. svoje poznate prerade Kozačinskoga tragedije o Urošu.

i R. položeno est, ježe pervim vzorom uvjedanu biti koje čije sočinenije jest.” Tako je uz ovu pesmu stavio početno slovo svoga prezimena, R, smatrajući je očevidno svojom.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Živela gospođa! VL. VAVILA: Ostareo sam, I gledao sam mnoge radosti, Ali nijednu što bi ličila Na ovu sada te nam dovede Gospodsko čedo u dvor gospodski.

Sa mitropolitom Danas se jošte moram videti. On jedan može ovu bujicu, Što se kô silan vihor podiže Zbog prognanoga starca vojvode, Svoje riječi silom čudesnom Utišat časom i

molbu sina gonjenog, Otrovnu kaplju Ivan-begovu — Te savet nosi pravovernima, Budućoj braći Srb-izdajnika — Da ovu hrpu zverske pakosti, Prot Karadaga što su podigli, Sa novom zlobom žurno umnože; A ako treba gneva, plamena — U

boga višnjega Da svaku kapku crne žalosti U groznu kletvu meni pretvori; Te ću bar tako proklet sudbinu, Što me u ovu zemlju dovede; Prokleću majku, što me j’ rodila, Prokleću sve, i svet i dan, Kad sam ga vid’la prvi dan...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Na stranu djeca i žene! — viknu knez oštro, gotovo zvanično. — Povedite bakove na ovu ravan niže plota! Izvedoše ih. Okoli svijet sa sviju strana. Bakovi se počeše njuškati, kao da se upoznaju.

Ja mlim da nijeste zadrijemali? Slušaćete? E, onda dobro; čujte: Bilo je to na dvije godine pred ovu pošljednju bunu, da Bog da ne bila pošljednja! Baš te je godine, ako počem pantite, pao Đurđevdan u Veliki Petak.

Jednog dana prebaci Simeun štuc pre'o ramena, pa će pokojnom Parteniji: — Sveti moj oče, ti čuvaj ovu našu svetu ćabu, a ja odo' u eškiju. Više se, veli, ovaj zulum ne mere trpljeti.

ja, i ne gledeći na Isaiju, jer znam kakav je junak — pa onda da skupimo jedno pet-šest stotina ljudi, pa da branimo ovu našu svetu ćabu od prtokleti' Agarjana.

Sve naoružano do zuba, došlo da brani od mrski' Agarjana ovu svetu crkvu. Pokojni Partenija — i u grobu mu 'vala! — izvalja cijelo cjelcato bure rakije iz podruma da se narod malo

Budi mene miran, Asan-beže Čeko, bulešiku ti tvoju! Ginućemo, braćo, svi ćemo ginuti za ovu svetu ćabu! — Svi ćemo ginuti! — ode odjek gorom i planinom iz pet stotina grla.

— Da, da, djeco moja i Srbovi moji, mlogo sam ja crni' i mučni' dana preturio preko ove sijede glave braneći ovu svetu crkvu od nemilostivi' i bez božni' Agarjana, te vam je i ovo kô jedno istoričesko zbitije!

Primi ovu čašu, nazdravi mi, oprosti mi i blagoslovi me! — 'Vala ti, sinko, na tvojoj časti i čestvovanju! Bog nek te blagoslovi,

nam izvoli da se više ne zovemo samo Srbovi kô do Kosova, već srpski, prekoslavni, školski, crkvenjski i ato-no-to... Ovu pošljednju riječ ne mogu izgovoriti, pa ubi me!... Eto, tako Srbovi da budemo.

“ Ja sam bogme, velim, gazda, mislio da vi tražite da carevina ukine ovu prokletu trećinu i desetinu, a vi počeli nekakve budalaštine zbijati.

(okreće se pisarčiću): Šta bi ti rekô, dijete, je li i njemu zemlja Bosna, ili je s vami došô uz ovu pošljednju bunu? Pisarčić: Iz Bosne je on, Davide.

Nenadno i nesvjesno sav bih zadrhtao od nepojmljiva straha, sumornosti i tuge koja vječito lebdi i obavija ovu kamenu i nijemu prestonicu minule bosanske snage i moći.

Bojić, Milutin - PESME

I ču se gromor kô lomnjava stenja. I aveti pune noćnoga pramenja Pričahu mi čudnu povest u noć ovu: Stare duše togu obukle su novu — Stari dah je, samo odeća se menja. Ja sam bio mrtav ili žive stvari.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

JEROTIJE: Ako, dobro si učinio! Dakle, šta sam ono hteo da kažem? (Seti se.) Ah, da! Deder, ti, Taso pročitaj ovu depešu. (Da mu.) Gospodo, depeša je poverljiva, Od gospodina ministra unutrašnjih dela!. Čitaj!

JEROTIJE (trgne se i otme mu): Ama, nije to, ko ti to dade? Gospodin-Vićo, ovo je trebalo uništiti. (Trpa u džep ovu, a vadi iz drugog džepa drugu hartiju i daje je Tasi.) Ovo čitaj... TASA (čita): „Strogo poverljivo”.

I to zbog jednog polića rakije. Ja, vidiš, još nisam kazao ovu tajnu svojoj ženi, a ti je kažeš čaršiji. Ako te počem svrbi jezik, a ti uzmi četku od cipela pa ga pročeši, a nemoj

ŽIKA: Ona stoka Josa opet nije pred vratima! Slušaj prijatelju, iziđi napolje na bunar pa mi ukvasi ovu krpu, pa posle natenane da te saslušam. MILADIN: Hoću, gospodin-Žiko. (Uzme krpu i pođe.

A znaš li zašto si uhapšen? BOKA: Ne znam! VIĆA: A možeš li ti meni kazati, zašto si uopšte i kojim poslom došao u ovu varoš? BOKA: Ne mogu... to je tajna! VIĆA (značajno): Tajna? Aha, tu smo! Tako te hoću!

VIĆA: Rekao sam im! KAPETAN (građanima): Obesiću vas za jezik, razumete li, ako čujem da ovu državnu tajnu krčmite u čaršiji! (Opet gleda Đoku.) Dakle, ti si to, golube moj, a! (Vići.) Priznaje li?

BOKA: To što piše! KAPETAN: Slušaj, mladiću, da ti dam jedan sasvim roditeljski savet. Tebi, vidiš, za ovu tvoju krivicu ne gine kuršum u čelo, pa priznavao ti ili ne priznavao.

Ako hoćete mene da poslušate...? KAPETAN: Govori, gospodin-Žiko, bog iz tebe progovorio! ŽIKA: I da presečete ovu bruku što vam se ćerka grlila u kancelariji, i da sprovedete Boku u Beograd, i da se izvinite pred gospodinom

Jakšić, Đura - PESME

Il’ oštru kosu da ga pokosi? Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?... Možda se krade da nam popije I ovu jednu čašu radosti? Il’, možda, suza ide žalosti Da nas orosi tužna kapljica? Ili nam mrtve vraća zemljica? . . . . .

Nastasijević, Momčilo - PESME

ZORA Nej, na belom konju zori mi zora i devojka. Stani ne mini, orosi ovu žal. S golubicom bi da zaguče. Usnama pupolj u cvetanje mami, nedrima trešnje u zrenje. Stani ne mini.

Jer nema zore, na zenice li ne zaplavi, ni blaga poja ne, rodnu li ovu grozu ne prekužim. Obol mi pruže, majko, po drhtaj Boga ja njima na dar, božjak ja raspevani.

I što u plemenitoj larvi gine leptirak, tmolini ložnica je, puti njinoj. Pa ne užegne u ljubav ovu laž. VII Puti za svilu. Blud bludu svilom u netrag to, truleži trulež na nesatrulimu vlat.

Potonje u pogreb sebi upalim zublje, radosno zapojem opelo. 2 Dublje, sve dublje — ploda se ne zače ovde da utoli ovu glad. Tišinom sebe zatrubiti u trublje; plavetnilu kô Ikar vinuti žarko u pad.

“ 5 Bistrotečno i oštro ljubavi je delo, dobrodetelj prevaziđe svaku. 6 Lepo David ovu rekav ukrašava: „Kô miro s glave na bradu silazi Aronu, i kô aermonska rosa na gore što silazi sionske.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

S nama što je bilo, bilo. Ja opet, hvala bogu! Ali ti... Vidiš sebe... Naše već je bilo. Nego nemoj na ovu decu... Ne staj im na put sreći!... To je mogla. Više nije mogla da mu kaže.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Sem toga, žena ovu travu treba da nosi uza se (Glück u Wіѕѕ. Mіtt. Boѕn. Herc., 2, 1894, 409; slično u GZM, 19, 1907, 489).

Nikako nije mogao naći zgodno mesto, pa zato pusti sokola, i gde soko padne, da ga tu seje. Soko padne na ovu gradinu, i Trojan »svojom rukom« tu zasadi l. (»ćeten«). Otuda se ovo mesto prozove Ćetenište (Karadžić, 2, 1900, 65).

blanduѕ, RJA, ѕ. v.] (Šulek; Sofrić, 165). U Hercegovini veruju da vile postaju iz mrazovca; zato momci nikada neće ovu biljku da zgaze, dok naprotiv babe to čine krišom, rano u zoru (Sofrić, 165).

Kod devojačke kuće, kad je svadba, obese t., pa kad naiđu momkovi svatovi, ne puštaju ih u kuću pre no što ovu t. iz pušaka obore (SEZ, 16, 215; 19, 139.

Ubravši je, dete kida pero po pero govoreći: »Raj, pakal, prkatorij« i ovu radnju ponavlja sve dok ne »pride zadnje pero na raj«; devojka, pak, »žuta zrnca, ka su nasred margareti«, okruni i baci

trava, za koju se misli da se od nje (kad se njome dohvati) svaka brava i svaki drugi zaklon otvori sam od sebe. Ovu travu žele osobito oni koji traže u zemlji novaca, jer kažu da su oni, osobito gdje ih je mnogo, tako zatvoreni da se

koji je vezan za stožer sapne se konj noću i prati se njegovo kružno kretanje, pa »gde se lanac prekine, treba tražiti ovu travu«, koju mnogi hajduci imaju u dlanu i zato lako nalaze skriveno blago (GEM, 42, 1978, 465 id). Sijerak (ѕorghum).

Upotrebljava se za rasterivanje čini s lovca »koji za dugo ne može ništa uloviti«. Uoči srede ili petka vračara ovu travu »stuče u vaganu i potopi u vodi da prenoći nopolju, pa je ujutru rano propusti triput kroz cev«, i, uz basmu,

Čajkanović, u Kultu drveta i biljaka kod starih Srba, objašnjava ovu pojavu potpunije: »Prema starinskim shvatanjima i našeg naroda i drugih naroda, drveta i biljke mogu biti — mada to nisu

Ćipiko, Ivo - Pauci

— Ovdje sam se— veli — jedanput, u ovu bukvu, sakrio. Jesenas nečija dvizica izgubila se u mome stadu... Vidim ja: čobani gledaju zgodu da je maknu...

kupuje sve dijelove od Petra, kupuje i njegov dijel, i daje, preko uglavljene cijene, pride ravnih pedeset talijera. Ovu će svotu ubilježiti na Petrovu računu, na njegovu korist, a za drugo pričekati će ga do bolje zgode.

—I ne treba nam... — omrsićemo se ovnovinom! — zaveza stari. Ali Rade, videvši ga razgovorna, prihvati ovu lijepu zgodu i napomene mu za sestrin đerdan. Sestra i majka toliko su ga puta za to zamolile.

Udovčina, sreće mi! Ha, ha! — A može biti da se otac sveti sinu, — uozbiljivši se, veli Pavle. —Čuj i ovu! — začudi se Petar. —Znam ja za nju, — nasmija se oni vremešni čovjek. — Na tvojoj sam, Pavle!

Zastupnik općine, doktor Pilić, drži govor kao da je na sudu. Veli da je načelnik, podigavši ovu parbu ne u korist sebi, već vama, — i obrnu se Radinim svjedocima, — učinio rodoljubno djelo.

Devojka se prene i pogleda ga. — Gospodaru, hoćete ovu? Vidite kako je zgodna i mesnata. Bi li je poljubili? Pitajte je! —Ostavi se djevojke! — primjeti Ivo.

No sunce počelo da ugrijava. — Još ću ovu obrati, pa ću ća... A i vama bolje je vratit' se; dok dođete kući, biće podne. — Ti hoćeš da me otpraviš odavle!

— Danu, — javi se— vidite mi ovu kartu! Da mi je jučer vaš otac. — I izvadi je iz džepa i htjede da sjaše. — Nije potriba, — ubrza Ivo, pokroči k

On sjede u pročelje stola pokrivena zelenom čohom. Ivo se zagleda naokolo i opazi da je na ovu sjednicu došlo vrlo malo čeljadi, zasve što se pronosio glas da će biti i oporbe, koju je odlučio povesti posjednik

— i privinu se uza nju: — Uzmi i ovu liru, doda, čuvaj je dok se vratim!... — A kad ćeš se povratit'? — Ne staraj se, viruj, brzo!...

sebi iskreno priznade da ga ništa toliko ne zanima do nje — te umorne djevojke koja želi da ga vidi da s njime provede ovu ljetnu noć. S jednoga dijela puta skrene na donji put, što je k uvalici vodio.

— Vidite — javi se, i pokaza prstom učitelju, — u ovu ste rubriku pogriješno unijeli izostanak. — Varate se! — odgovori hitro učitelj, uvjeren da nije pogriješio, i htjede

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

toliko vremena, kako mi u kovčezima leže lepe haljine i kako bi bilo prijatno ponovo se okupati u Mrtvaja viru, smaći ovu smrdljivu štroku sa sebe i namazati se mirišljavim uljima i pomadama.

Gledam ga onako zbrčkanog, isceđenog i oronulog, a preko njegove slike mi kroz sećanje, na trenutak pre ulaska u ovu odaju, lebdi Jelenin lik, put njezina, sva u treperenju.

Zar ne nađe za svoga raba ništa lepše među tvojim stvorenjima, nego ovu ljigavu rugobu koja mi se, znaš, celog života gadila?

Verovatno je narod, na osnovu onog ršuma koji je Dadara kasnije po Vratimlju činio, u priču o njemu zakačio i ovu sitnu ali živopisnu pojedinost samo da bi njegovu moć nad ženama učinio još čudnovatijom. Dadara nije osobito lep.

opanke od svinjske kože, struže njima po podu, i tada sam u stanju da, pre nego što bane na vrata, sklonim pod jastuk ovu stvar. Otkako zavladaše ove žege, stalno sam na oprezu. Nisam komotan.

strašću onog nedužnog mladića, on ne bi u bekstvu od njene pohote izlazio iz tvrđave, da nije izašao, ona ne bi poslala ovu petoricu nesrećnika u razbojničke ruke.

Kao da sam ja izazvao sušu ili kao da sam lično ozidao ovu glupu mišolovku na vrhu ovoga kršteljaka. Nije vredelo s njim o tome raspravljati niti je imalo smisla pravdati se nečim

ću se okomiti na svoje grešno telo, svaki ću delić kože ostaviti u modricama, svojski ću se založiti ne bih li iskijao ovu noć ali molim vas, ljudi, sveci, moćnici, posvećeni i priznani, nemojte mi brojati zalogaje baš sada, ne šaljite mi

im je da leže i dremuckaju, u njima svaki damar treperi i neki ih vrag tera da po celi dan rasipaju snagu prepravljajući ovu dolinicu. Tako sam i ja protiv svoje volje, iako osećam odvratnost prema radu i pokretu, morao da ih sledim.

Doista su mi moji mladi prijatelji nerazumljivi. Da li je to Sotona zirnuo u njih kroz ovu pukotinu na božijem svetu zvanu Saborište?

Ako je koristan. Neka vitez, dični konjanik, megdandžija i mačonosac pipa sebarske strvine i neka govori: „Ovaj na ovu a onaj na onu stranu“. Noć iza toga proveo sam mučen užasnom morom. Ponovo me u snu posetio Crni Stevan.

Napusti zakratko svoje plavetne dveri i siđi u ovu našu jazbinu. Ako ti se nos odvikao od ljudskog vonja pa će ti se u trbuhu uzburkati muka od oštrih mirisa Dorotejevog

Ilić, Vojislav J. - PESME

“ I čuvši besedu ovu, i pojmiv dubinu jada, Svi smo mu za pravo dali, i svi smo pljeskali tada. Redaktor jednoga lista, s dovoljno nervoznom

s vikom terô preplašene ždrale, I njeno slatko spominjao ime, I dan za danom terao u lovu, I pevô pesmu otprilike ovu: 6. „O kriva Drino! Ti si krasna reka (Nisi ni burna ni luda, da rečeš).

Otide Jelka Salijinom domu, I nikad o njoj ne sazna se više. A ovu ploču i krst više groba Rodbina diže još u ono doba. 16.

On nije imao moći Da vraća kmeticu svoju sa staze kojom će poći U sve prelasti greha. Štaviše, zbunjen je bio, I ovu zabunu svoju od nje je pažljivo krio, Da ne primeti samo.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

zašlo pod horizont a ja to nisam ni primetio, zadubljen u ovo pismo, i blagodareći električnoj svetiljci koja osvetljava ovu hartiju.

Polovinom prošloga veka poznati bogataš i ortak Kneza Miloša, Miša Anastasijević, dao je sazidati ovu dostojanstvenu zgradu i, u nadi da će mu Knez Mihajlo Obrenović postati zet, kneževski opremiti.

Ja je već držim, upaljenu, u ruci da bih, čim stignete ovamo, ostavio ovu moju radnu sobu, koja mi je postala uska. III KOLEVKA ASTRONOMIJE VAVILON, NjEGOV TORANj I NjEGOVI SVEŠTENICI

Potrebno je da se za taj put odenemo na način onog vremena. Prelistajmo ovu knjigu sa slikama starih nošnji, izaberimo ono što nam treba, a dobro nam stoji, pa prođimo kroz ova gvozdena vrata u

Ala je toplo i zagušljivo u ovoj bespreglednoj ravnici! Kako je dobro što ste uz Vašu nošnju dodali i ovu lepezu od palminog lista! Uostalom, sunce će uskoro zaći, i svežina večeri nas razgaliti.

posmatraču neba upada u oči jato Velikoga Medveda, jer su njegove zvezde podjednako jasne i nadkriljuju svojim sjajem ovu svoju okolinu. Još je sjajnije jato Oriona, a vrlo je karakteristično i jato Plejada, zvezda zbijenih u gustu gomilu.

Kada je ovaj iz njih uvideo da su zvezdana jata zodijaka rasporedana po nebeskoj sferi u obliku pojasa koji ovu opasuje i da se od tog pojasa vidi samo ona polovina koja se u to doba nalazi iznad horizonta, dok druga polovina

Pri mojim studijama o aleksandriskom dobu naišao sam u Plutarhovim životopisima na ovu pričicu. Kada su Aleksandru Velikom vojskovođe njegove donele jedan skupocen kovčežić, najdragoceniji predmet celog

A kad mu oni predložiše jedan ovo, drugi ono, odluči on sam: „Čuvaću u njemu Homerovu Ilijadu!“ Ovu sam crticu, kao što ste videli, upotrebio u svome putopisu, no želim da joj dodam još jednu.

Godine 1866 pronašao je i objavio nemački egiptolog Lepsius jedan kameni natpis koji, na tri razna jezika, objavljuje ovu kalendarsku odredbu, i koji je datiran 7 marta 238 godine pre Hrista.

“ To rekoh, ali ne dobih odgovora. Tek kad sam svoje uvo prislonio uz rukopis, čuh prigušen šapat i razabrah ovu istoriju. „Rodili smo se kao beli belcati jaganjci.

„ne bi Bog, pravedni, požar, vlastitom svojom rukom, ugasio. A ako ovu robu uzmognem prodati i para zaraditi, neću se brinuti da li je otrovana, ta niko je neće jesti.

Stanković, Borisav - TAŠANA

(Već besan): Koji je to što sme tebe, decu i kuću ovu noću da uznemiruje? A, koji? TAŠANA (prekida ga): Dedo! MIRON (jarosno): Koji je?

To bih ja voleo. Voleo bih, jer, kad od starosti i iznemoglosti ne mognem više poslužiti i ovu varošku crkvu i tamo grobljansku, već budem služio samo na groblju, čekajući smrt, onda da bar imam tu tvoju zadužbinu i

da postanem ovde prvi, najveći, zato valjda što sad nemam šta da želim, i zbog čega sebe da gonim — počinjem osećati ovu ne malaksalost, već starost. TAŠANA A, ne, dedo! Otkuda ti star?

MIRON Ali sam, pored one moje manastirske usamljenosti, izabrao ovu drugu, među vama, za koju sam znao da će biti i veća i teža, a to zato što sam znao: da, i ako ću biti usamljen od

Oh, da ima ko će žaliti ovu moju ruku koja već drhti, a koja se toliko upinjala; da žali ovo moje srce koje sluti smrt, a koje je za vas, za svet,

Kada i ja i pokojnik, posle lutanja po mehanama, dođemo onda ovamo (pokazuje na sobu), evo u ovu istu sobu, samo tad punu, punu razmeštenih postelja, jastuka, a najviše punu tvojih, ženskih haljina...

Kod mene se sad buni, vri. Čekaj! A para biće. (Vadi iz pojasa jednu kesu s parama.) Vidiš ove pare, ovu kesu, ona je odvojena — to je zakupnina od njena čivluka.

Ispred svih ulazi hadži Rista. HADžI RISTA (hodajući po sobi): Kućo, ko te opogani? Ko ti crn obraz udari? Ko u ovu sobu, gde se skupljale vladike, držala molepstvija, osuđivalo koji će paša, koji će krvnik između naše nevere da bude

Iz ruku moram zemlju da mu otimam, jer hoće da je jede; od svake bare da ga sklanjam, jer neće ovu čistu vodu, sa češme ili iz testijice što mu hadžika donese pa još i lišćem zapuši da bi bila što svežija, već hoće baš

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Posle sam se još — nastavlja gospa Nola — udala u ovu situ i masnu zemlju, i za matora muža, pa, šta će drugo, zavolela sam jesti, i pothranila snagu da bih karuce mogla

Pa neko kajanje i samoosuđivanje, što se kroz bezazlenost i dobrotu Todorovu provukla u ovu kuću. Pa strah od velikog novca i poseda, od života koji sav ima stojati u službi imanju.

slatko doručkovala i do poslednje mrvice pojela propisani doručak, reče Julici: „E, još dva, tri dana, pa ćemo skinuti ovu košulju s dva reda šlingeraja, i prestaćemo jesti tanak doručak iz deset ćasica i zaklopaca.

Perčinova krv. Pisala je sestri: „Pošalji mi neko slušče, ako ko htedne na ovu nesreću doći, i negovaćemo Lazara i trpeti ga dokle god se može. Od tebe sam, Nano, naučila da se tako radi u nesreći.

” — Moj istoričar je fina glava, Pavle. Ne dam ga za svu ovu Bačku, i još i za Banat. — Ali slušaj, Branko, nije tu u pitanju samo Ribarić; ja bih rekao da i kod mene negde nema

U apoteci se sve skamenilo na mestu. Čekaju da se otvore usta, i oglase reči nečuvene, koje će ovu uglednu radnju, i oba stručnjaka u njoj zbuniti. Apotekar je zaboravio da se pokloni.

— Kad si već tako zadro u problem, ded da tebi pročitam ovu ceduljicu koju nosim sobom već poodavno, jer sam obećao da ću je pročitati gospodin Joksimu: — Kod Jevreja, sva

Dobro je ovo, zasada. Ali kad se više razjede, moraću se zazidati u ovu kuću, u moju dragu kućicu... Znaš li da uprkos svemu imam neko osećanje radosti, što sam došao!

Malo posle začu se brzo ugušen ropac zaklane živine — „Nemaju mesa, naravno, ko bi ga i imao na ovu vrućinu... Da nije otišla bankok-kokoška?

Sedite eto tu, na ovu klupicu, da, nečija je bila, tu ćete lakše pisati. Pitate da li ko obilazi te grobove? Obilazim ih samo ja.

— Stefane, namestila sam jastučić i ćebence, prilezi, odmori se. Pogledaj samo časom ovu sliku; danas su došle nedeljne novine iz Atine. U Americi, bogata grčka kolonija, deca igraju tenis...

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

mozak s paučinom od polak prsta zlobe, pakosti, nenavisti i nezadovoljstva pokriven, takovom jošt napred sovetujem da ovu knjigu iz ruke baci.

Dok sam ja ovu disertaciju pravio, Roman se tako s konjem udalio da ga pri svem usiljavanju i trudu mome nije mogućno stići.

Ako su moji čitatelji radi ljubopitnu ovu istoriju dočitati, ja im drugo sovetovati ne mogu nego da pred njega iziđemo.

Čudiš se tko sam? Ja sam! Dobro pazi što ti reko.« No, gospože, oćete li mali trud na sebe primiti, da ovu zagonetku u prisustviju ovi počitanija dostojni matrona i lepi frajlica razrešite, dok popušim pri čaši vina jednu

Sudbina je ljudi tako smešna i čudna da čovek, i ne oteći i ne misleći, mlogo puta uzroka ima Demokrit biti. U ovu rubriku doći može da čovek često nalazi ono što ne traži, a katkad što nigda i ne bi želio naći.

zato sam prinužden gorepomenutu zapovest i iz tog prizrenija pregaziti, što me je Merkur pri samom pomislu u tajnopunu ovu palatu ući za uvo povukao, i opomenuo da se ne šalim ako mislim i dalje kupusa jesti (kupus je moje najprijatnije jelo).

Služitelji jave za ovu nečajanu pomoć, i načalnik taki otvori pendžer, i iznutra počne komandirati kako ji ova beda iz sna probudila i kako su

pada na dobrodetelj senku bacati; ali po dužnosti istoričeskoj istinu javiti moram (dobro bi bilo kad bi svi istorici ovu dužnost točno ispunjavali i ne namećali čitateljma ono verovati što nije niko ni pomislio).

birao; dobro je on znao: ne donna né tela comprar a lume dі candea (ženu i platno pri sveći ne uzimaj), no stra ako ovu priliku propusti, koja je jamačno volšebnica u preobraženom vidu, da nigda neće belog sveta vaditi, privole ga da joj

O, vi koje ovu povest čitate i bisernu suzu pri ovom tvrdom delu puštate, kćeri Amora i Venere, vidite li vernost mušku?

Ja bi želio da se stara ona pesma: »Znaš li, dušo, kad si moja bila« lako ne zaboravi. Ovu da svaka devojka dobro naizust nauči pređe nego što počne čitati romane.

Corbleu! Ja više ne trpim da se devojke vešaju; dosta se vešaju momcima o rame. Merkur, uvedi u protokol da ja želim ovu devojku spasenu viditi. Ja ću potom potpisati, dok popijem kafu.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

I eto, toga opravdanja radi, ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru. U jedno doba, nastala je bila čitava hajka na mene.

Eto, to me je, uglavnom, rukovodilo kada sam seo da pišem ovu knjigu. Opis svoga života otpočeo sam sa rođenjem, nalazeći da je to najprirodniji početak.

To mu je postala takva navika da je jednom, izdavajući priznanicu za izvestan honorar, završio ovu: „Molim da mi po pročitanju ovaj list hartije vratite“.

A što sam i pored toga napisao ovu knjigu, to je samo zato što sam njome hteo da obeležim šesetogodišnjicu života, te — osvrćući se u ovome trenutku za

Od toga časa, kada mi je lekar ovu utehu saopštio, ja sam postao najodaniji poštovalac medicinske nauke, očaran njenim napretkom, koji joj je dao

“ To mlada gospa; ali će to isto učiniti i njena gospođa mama, koja svakojako želi da izazove od vas bar ovu frazu: „O gospođo, koliko je mladih koje bi vam mogle pozavideti!

Pa onda, nabavljao sam odnekud lisičje repove, zakačio ih čiodom i ovu iskrivio, pa stajao pred vrata na ulici sa rukama na leđima i čekao ujutru i po podne sudsko i sresko činovništvo,

I sad, i onu veru u beskrajnost sveta i ovu bajku na jedan mah zameniti time da je Zemlja okrugla kao lopta, da se vrti kao luda, premećući se akrobatski na sve

mu dođe kao kad sa najvećom slašću posrčeš kompot od bresaka, a onaj koji te služi kaže ti: „E ajde sad da progutaš i ovu zelenu oskorušu!

Moglo bi se narediti činovništvu da, ovu lekciju nauči napamet i da je objasni; ko to ne uspe, gubi sve kvalifikacije za državnu službu.

Ali grešni činovnici imaju i inače dovoljno nevolja na grbači, pa bi grehota bilo još i ovo im tovariti. Pre bih ja ovu lekciju iz hemije upotrebio kao kvalifikaciju za narodnog poslanika ili za državnog savetnika, a na prvome mestu možda

Da vidim ko bi se onda pograbio za ta mesta kad zna da mora ovu napast od lekcije da nauči. Ako ne to, ali bih u svakome slučaju zahtevao da svi članovi Prosvetnog saveta, oni što

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Tek iza sela zastadosmo da se prikupimo. Konji su brektali. No, hvala bogu, živi smo i živećemo još celu ovu noć. Padala je jesenja kiša.

Bilo je nešto nerazdvojno, neizbežno, što je možda i sudbinom opredeljeno. A sada, za ovu bateriju ne vezuje me ništa. Ja sam ordonans oficir. Saopštio sam naređenje i bio sam slobodan da se vratim. Ostao sam.

“ E, eto im, neka prate sad četu... Iz zemunice iziđe stari lekar, i obrati se meni: — Je li, tobdžija, gađaju li ovu osmatračnicu? Rekoh mu da dosad još nisu, ali lako mogu, ako nas samo opaze aeroplani.

Hm! — on mahnu odrečno glavom. — Utisak i posledice bili bi kao kad bi sad neko na ovu vatru pod našim nogama sručio kantu benzina, da bi nas bolje ogrejao. Ne, ne! To nije način... Masa je uzavrela...

E, svetoga mi Petra, dok je Đuru na ramenu glava, neće oni zakoračit u ovu zemlju. Gruja se samo bolno nasmeja i tužno klimnu glavom. — A što, jadan!... Ti se meni kanda podsmijevaš.

Prvo uđe Đuro. Ukaza se prostrana soba, polumračna, jer je ovu sobu osvetljavao mali prozor četvrtastog oblika, koliko da čovek promoli glavu i da ga zakloni svojim ramenima.

Hladno je i tupkamo u mestu. Sa jedne uzvišice vidimo kako kolone gamižu sa svih strana i slivaju se na ovu usku uprtu stazu kojom se mi krećemo. Pred jednim tesnacem stajali smo dugo. Prišle su i kolone koje su išle sa strane.

Iza mene naramkuje posilni Jezdimir, i čudi se. — Kao da je Bog čistio nebesa od kamenja, pa ga izručio na ovu zemlju... Usred jednog takvog krša i loma, zaustaviše nas da prenoćimo. Pored puta pustio se unedogled karsni teren.

— Zamislite samo ovu scenu — nastavlja Reljić. — Klisura... Levo ponor, desno krš. Put toliko uzan da točak topa ide samom ivicom.

— Ako je žedan, neka zaiti vodu sam; ako mu je zima, nek tura vatru sam. Na ovu priču smeju se i ordonansi. — A zašto ideš sa granice kući baš sada?

Muž pogine, i više od pola bataljona. Nju rane. Ostatak bataljona se jedva spase. Od svih ranjenih iznesu samo ovu ženu sa detetom. Nosili su je dovde i, eto... — Narediću da je nose moji vojnici — reče odlučno potpukovnik Petar.

— jada se jedan. — Ja lakše podnosim glad kad znam da nemam ništa, nego kad osećam ovu konzervu, na koju stalno mislim — objašnjava ordonans Gruja. Opet bespuće, i opet zaostaju iznemogli, ležeći na putu.

Petrović, Rastko - PESME

Pripev Umrećemo tiho i mirno Za ovu noć zlatnu, U sapogama srebrnim, U kaftanima: Za kejove pariske, Ili za ma šta bilo; Za jedan osmeh devojački Rado bih

sam se svih veza, svih morala: Gušim se, zar, u plazmi dosade; da je jedna kap bar supe ostala Kroz pobedu se ovu smešnu da prikrade. U ovoj noći svi su čankovi prazni nikakvo potkreplenje!

– obećavalo veće Osvete za krv, za jed, za ovu noć u vinogradu: Kad izbezumljena od užasa ne mogade ipak pobeći od mene, No samo psujući pokazivaše mi prsi od modrica

Pa košulju mu ovu otesmo iz izgnanstva. Da prihvatimo se njom vreline sunca, O vi pleća gola sad u odmicanju begunca Što kroz sve postelje

Pa deran, koji pronađe ovo docnije, Može l oprostiti mladosti ljubav za bundžije: Pomisli na njega, ovu pesmu što krije Tajnu naklonost; i zbunjenost ga trza!

I ovde je voda tako masna ...Ovu je pesmu napisao pesnik kada se posle petnaestodnevnog planovanja rešio da putuje. Ova je pesma moto u knjizi Planovi;

Od toga skoro gubim svest - no ne ovu svest, samosvest; ne nastaje nikakav somnabulizam, već samo svest proticanja vremena, trajanja.

već samo veliku ekstazu, razumem vrlo dobro; i zadovoljan sam što sam napisao ovo nekoliko pesama, i što pišem još uvek ovu knjižicu, koje možda neće odgovarati ni vašim ni mojim pojmovima o umetnosti ali koje su veličanstvene.

Kao vučica ti mi umi jezikom vid I mračnu prugu besa niz divlju ovu kičmu I pokloni mi Njega, Sunce, i s Njime zavist i stid Godina toliko već je da spremam divlju sič mu: Pokloni Sunce,

mi zvečju Kada bih svakim stihom vraćao sebe u dom Nit vučica mi umi vlažnim jezikom vid Nit mračnu prugu besa niz ovu večnu kičmu da spremi me za Sunca oganj, sa njim na zavist i stid Pa ipak godina tolko ko zver otrovnu nosim sič mu.

tvoji grehovi ”Došao si najzad, najzad mrcvareni pesniče, Protrljao oči rukom, video da zora sviće, Pogledao u mutnu ovu zemlju, gde zlato nam se stiče, Došao si najzad sam krvav i zadihan pesniče.

“ Ah! Bože!!! ”Ko je uzdahnuo?!“ Ne sećam se više. Patim. Ah, patim strašno; Gospode, Gospode, zašto si mi vrelinu ovu udahnuo, Ja njome ljubim, ja njome mrzim, i zavidim izdašno; Ja bih hteo, strašno, kroz oganj svoj izaći.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

I ti odmah da ideš u Banju, nađi Asanova oca i kaži mu, kaži, da sam mu ja — gazda Arsa — poručio: da u nedelju, ovu, prvu, odmah — čuješ li?

Šantić, Aleksa - PESME

Muke te lome kô rapave spile, I ti me gledaš sumoran i sveo. O bore, upi' svoje jake žile U ovu zemlju punu crne drače... U njoj su snage, u njoj tvoje sile.

Skupila se čeljad. Svi gledaju u nju, Sa dubokim bolom skrušeni i sveli; I svi ovu bledu seljanku u gunju Suzama bi svojim utešiti hteli.

Ja znam: ti samo do dna piješ čašu I krvlju pojiš ovu grudu našu, Hraneći srce viteštvima starim. Ja znam: ti samo napajaš se nebom, I svakog primaš sa solju i hljebom,

! A majka vaša zamlja vam je ova; Bacite pogled po kršu I polju, Svuda su groblja vaših pradjedova. Za ovu zemlju oni bjehu divi, Uzori svijetli što je branit znaše, U ovoj zemlji ostanite i vi, I za nju dajte vrelo krvi vaše.

HAJNE I LIRSKI INTERMECO PROLOG Moja patnja, moja tuga I bol u toj knjizi stoje: Otvoriš li knjigu ovu, Otvorićeš srce moje. Nekada jedan vitez je bio Ćutljiv i setna oka.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Ali za nastanak epske poezije, pored ove težnje (i za samu ovu težnju), neophodni su i određeni socijalni uslovi, bez kojih ona ne može da se pojavi ili se gasi.

Blago vitezu kome dolazi takva borba netražena, kao otvorena rajska vrata, o sine Pritin! A ako nećeš da preduzmeš ovu zakonitu borbu, prenebregnućeš svoju sopstvenu darmu (vrlinu) i svoju čast i pasti u greh.

Slična varvarstva on čini i u bugarskoj pesmi. Nije jasno zašto je narodni pevač pridodao Marku ovu zločinačku osobinu. Možda je to slučajno? U doba kad su stvarane pesme o Marku bilo je mnogo nečovečnih kazni.

Odisej, ni Beovulf, ni Roland, ni Inja Muromec, ni Sigurd, ni Sigfrid, niti ikoji drugi junak, mada sa njima može imati ovu ili Onu zajedničku crtu.

ustanak i uklonile svedoke svojih nasilja — odluče da poseku knezove i da na njihovo mesto postave svoje ljude. Ovu odluku Turci su ostvarili početkom 1804. godine. Ali, umesto da umire raju, podstakli su je na bunu.

Braća (jedan kralj, drugi despot i treći vojvoda) su oženjena i žive zajedno, — dakle, u zadruzi, kao i senjaci koji su ovu pesmu stvorili.

Ali ovu pesmu Zogović ne uzima u obzir, verovatno zbog toga što protivreči njegovoj idealizaciji: „čak oko plemenskog plemstva

pa sve do XIX veka, kad su u Srbiji, usred ustanka, morale biti zabranjivane otmice žena, ali oblik u kojem imamo ovu pesmu i koji je čvrsto vezan za Marka Kraljevića (Marko se umeće na ujaka vojvodu Momčila, koga ubija i čijom se

Zogović ističe da je ovu pesmu ispevao „starac Milija iz starog Kolašina“, ali ne ističe da je starac Milija živeo i pevao u oslobođenoj Srbiji.

Car uzima zlatan pehar vina, pa govori svoj gospodi srpskoj: „Kome ć' ovu čašu nazdraviti? Ako ću je napit po starještvu, naliću je starom Jug-Bogdanu; ako ću je napit po gospostvu, napiću je

Krvcu gazi, a bogu se moli: „Daj mi, bože, vjetar od planine, da raždene ovu maglu kletu, da pogledam i gore i dolje: ko pogibe, ko l̓ ostade danas“.

64 SESTRA ĐURKOVIĆ-SERDARA Otkada je svijet postanuo, nije ljepši cvijet procvatio što je danas na ovu godinu u Lijevnu, gradu bijelome, mila sestra Đurković-serdara, po imenu lijepa Marija; glas je dala na četiri strane.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Dobro je sakriven u hladovini... — A šta ćemo kad udari kiša? — sjeti se razboriti Mačak. — Zar ne vidiš ovu bukvetinu nad nama, zaklonila je čitavu Tepsiju.

— A što da kriješ? — začudi se Jovanče. — Zar ostalim dječacima nećemo kazati za ovu pećinu? — Bolje je da ne govorimo — predloži Mačak.

— To je tačno — složi se Mačak. — A ko jednom bubne u ovu rupu, neće mu, bar tri dana, padati na um da dalje produži. Jama je iskopana i maskirana sve po Mačkovim uputstvima.

— Da je ovaj šašavko bio malo pametniji, pa da izgubi bar neki dukat — progunđa starac. — A baš za ovu paricu nije mu se isplatilo da zalazi u ovoliku koprivu.

Kad li taj malo popije pa pograbi šibu i razviče se, gori je od svakog drekavca. Ehe, baš takav i treba za ovu pustopašnu dječurliju. Poznato je da poljari, čuvari polja, livada, usjeva i voćaka vječito ratuju s djecom.

— Ej, čuješ li ti ono?! — prestrašeno đipi Mačak. — Ehej vi tamo, dižite uvis ovu dimčinu! — zakreketa nekakva ljutita staračka glasina.

Ja čuvam seosku ljetinu. — A mi čuvamo selo od ustaša — dočeka Mačak — zato smo naložili ovu vatru. Kad je začuđeni poljar čuo o čemu se radi, on se naduri: — A kako vi to sve bez mene?

Ej, Mačak, ima li još dugo putovati kroz ovu tvoju pećinu? Već me zabolješe i leđa i koljena. — Još malo pa smo u velikoj sobi, striče Lijane.

— Šta će ti to? — Da označim s koje smo strane ušli u ovu dvoranu, mogli bismo zalutati. — Ih, baš sam ja lud! — prebaci sam sebi Jovanče. — Kako se toga nijesam sjetio?

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Umlje vam izbistrite, pamet raširite, uši otvorite, svest k ovom pregnite, na noge se oprite, koji no hoćete i radi ste ovu slovesnu čast sebi primati...

Prođe oni narod jevrejski po suhu, ne pokvasiše ni okaljaše ni stopa nožnih. Dokle oni provrviše odonud na ovu stranu, dotle i faraonova sva sila suludo za Izrailji goneći utrtaše i oni svi onim putem kroz more.

Reče im: »Kako ja vas vidim da vi niste pravi ljudi, nego ste vi neke uhode! Došli ste sagledati ovu našu zemlju da je predate vašem caru!« Nuto iznenada goleme bede! Rekoše: »Što nas to snađe!

Udilj se ppeciplje. Nego li dolaz'te braćo, željom žednom na ovu spasnu bistru vodu, te crpajte piti i pijući bam ovu duhovnu vodu veseli budite te stužujuću vam duševnu žeđu zagasite.

Udilj se ppeciplje. Nego li dolaz'te braćo, željom žednom na ovu spasnu bistru vodu, te crpajte piti i pijući bam ovu duhovnu vodu veseli budite te stužujuću vam duševnu žeđu zagasite.

I dođoše pred cara te ih okovlaisaše, to mu rekoše: »O caru čestiti, ako ti pustiš kod sebe zdravu i čitavu doma otiti ovu momčad, to znaj, da će oni nama doposle dosaditi. I hoće vojevati na nas.

Također i vi mlade neveste, počitujte ovu božiju nevestu presvetu Bogorodicu, u svome se poštenju bez zazora hubavo vladajte, poslušne i pokorne u svom domu

I ona tome sverova zato ovu reč i izgovori: Devojka Evo sam, raba gospodnja, budi mne po glagolu tvome! Da kad bi tako volja božija o meni, a ja ću

Ta evo slavni car što ti za njega kazujem kroz ovu moju besedu, već ušao je u tebe i sedi u tvome crevu! Devojka Kade devojku nesaznatu braka celuješ i ne probaljivanoj

Dobro smotrite, te viđ'te veliku ovu skonu našu te se u sebi pronerazite i zadrhćite od strave ovoga traga oklevajući.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

I već zbog samoga toga nije nikakvo čudo što je i Mane kujundžija — čapkun-Mane nazvani — morao ući u ovu pripovetku, ako nikako drukčije a ono makar kao epizoda.

Zapevala on pesmu koju je već toliko puta pevala Zoni kad god bi ovu ophrvali slatki osećaji i tužne misli i ona pala u melanholiju. — Ela, Vaske, zapoj!...

i svoju korist: obesiće mu se o vrat i upotrebiti događaj u svoju korist, ili tako nešto učiniti što bi upropastilo ovu ovako lepo zamišljenu stvar.