Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Strahinja se osvrte još jednom. Od Ovčine se ništa više ne viđaše. Oko male ručanice behu se ispupili pod onim orahom, pred kućom Purkovom: čiča Mirko,
— Čini mi se Strahinja — reče Ćebo. — Koji Strahinja? — upita čiča Mirko. — Pa onaj naš iz Ovčine! — veli Ćebo. — Jest, bogami! — dodade Đilas. — Šta li će u Zarožju? — upita neko. — Pa, hvala bogu, ima kome doći!.
— povikaše mnogi radoznalo. — Niko drugi već baba Mirjana! — Koja Mirjana? — upita Purko. — Pa ona iz Ovčine — reče baba i okrete se Strahinji. — Tebi, sinko, pada i kao neki rod.
i ljudi, i moja kuća, i sve... Vala, mili mi se više ni živeti. Vide Purko da je Strahinja od teška derta otišao iz Ovčine; da je navlaš navaljivao da čuva zarošku vodenicu ne bi li tu poginuo, i da će odista otići u svet, pa, možda, i