Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Kad bi navrh Gologa brda, stade malo i pogleda onamo u Ovčinu. Vidi se kuća Živanova, zgrade oko kuće, gaj, pa gore rudina. Učini mu se kao da neko čeljade iziđe iz kuće...
Kad je tako spečalio neku paricu, vratio se u Ovčinu — na ono malo baštinice što mu je ostalo iza oca. Staru kulaču razvalio je, pa načinio sam onu kućicu i tu živeo kao
— Ja još nisam bila ni prohodala — nastavi baba — kad se Mirjana udala u Ovčinu. Ako ona ne zna, ne zna niko. — Pa da zovnemo Mirjanu — reći će Purko. — Nek otpadne ko časom u Ovčinu.
Ako ona ne zna, ne zna niko. — Pa da zovnemo Mirjanu — reći će Purko. — Nek otpadne ko časom u Ovčinu. — Ama ona je obnevidela — reče Strahinja. — I ogluhnula! — dodade Ćabo. — I ne može na noge! — reče čiča Mirko.
— Pa da idemo mi njojzi! — reče kmet. — Hajdemo, hajdemo Mirjani! — graknuše mnogi. — Do ručka stići ćemo u Ovčinu! — viču Ćebo i Srdan. — Do mraka možemo se vratiti! — dovikuje Đilas. — A ja velim da idemo sutra — veli čiča Mirko.
Zatim se dogovoriše da kmet Purko, čiča Mirko i Raško Ćebo odu u Ovčinu, te upitaju babu Mirjanu zna li da je kadgod bio u Zarožju kakav Sava Savanović. Podne beše uveliko prevalilo.
Tu se lepo zdraviše, kao ljudi i prijatelji. Pita ih Srećko kojim su dobrom potegli k njemu u Ovčinu. Zarožani mu sve ispričaše što se noćas dogodilo kod njih i rašta su došli.
— Može, može, ja! — ču se međ njima i popov glas. Ele, kmet odista ode s družinom. Brzo su stigli u Ovčinu, pred vratnice Živanove. Tu zastadoše da se dogovore šta će i kako će. Odmah su se dogovorili.
Purko ga ustavlja da ostane u Zarožju, prima ga u kuću i u zadrugu. Živan ne da — već ga zove u Ovčinu, i on ga prima u kuću i u za drugu.
Zarožani ih ispratiše čak gore Do na Golo brdo. Tu se lepo ižljubiše i rastaše kao prijatelji. Ovčinci odoše u Ovčinu, pevajući i puške mećući, a Zarožani se vratiše u Zarožje — i oni pevajući i puške mećući.