Upotreba reči oči u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Kad sam se kući vratio, zastao sam moga dobroga oca — al’ ne više s onom crnom bradom. Prosedeo je. Oči nisu imale više one svetlosti, behu tamne i upale, a lice mu dođe kao sneg belo. Meni izgledaše mnogo lepši nego pre.

Posle male počivke otac se obrnu meki. Oči su mu još od suza vlažne bile. — Vidiš, sine, to mi beše veran drug i iskren prijatelj, i on je umro!

Zatim zahiti jednim lončetom iz šafolja hladne vode, te mi poprska tetku po licu. Tetka polako otvori svoje mutne oči i zveraše, uprepašćena, oko sebe, pa onda uzdahnu: ,Oh, Obrade!... Marko, a gde je moj brat?...

Doktor beše Čivutin, ružna izgleda čovek: lice mu beše suvo, išarano crvenim pegama, brada retka, riđa, a oči mu nisam smela ni pogledati, tako su bile pune pakosti...

Marko je razumeo njegovu bolju; on namače šešir dublje na oči, pa onda tiho priđe doktoru i dohvati ga za rame (ko ne poznaje Banat i Bačku, rekao bi da mu je nežno prislonio ruku

Njena tuga za bratom beše neizmerna. Više puta bi se zagledala u moje oči i onda bi briznula nanovo u plač. „Iste njegove oči!“ govorila bi tužno. „Isto njegovo lice!...“ Sirota!...

Više puta bi se zagledala u moje oči i onda bi briznula nanovo u plač. „Iste njegove oči!“ govorila bi tužno. „Isto njegovo lice!...“ Sirota!... Ni do groba ga nije zaboravila.

Ja sam sirota devojka, bez oca i majke“. On me posmatraše malo poduže, pa onda mi, oborivši oči dole, tiho progovori: „Ti ćeš zato opet biti najlepša devojka u kolu“. „Ne mogu, Aleksa, ja ne mogu!

mogu: stojim i gledam onu vranu kosu što mu gustim pramenovima kruži belo kao sneg čelo; gledam mu u velike grahoraste oči, i samo kad me on pogleda, a ja se osvrnem nastranu i, kao da sam nešto kriva, ja ga ne smedoh gledati.

„Grlice, al’ si divna!...“ Posle me uze za ruku. „Ja te ljubim, Grlice!...“ Ja oborim oči dole, a bela košuljica mi se trese na uzbunjenim prsimo. „Tebi je zima, moja mila Grličice?...

Hleba!..“ To je sve što može gladno stvorenje da izusti, a ono ti drugo kazuju mutne oči, bledo, uvelo lice i napred ispružena suva ručica koja čeka na zalogaj hleba od mimoprolazećih.

Oh, ta on mi beše miliji nego hlebac gladnome želucu! „Grlice“, reče mi, „i tvoje je lice uvenulo, i tvoje su oči tavne, upale...“ I ja sam videla kako mu krupne suze teku niz blede obraze.

Obradović, Dositej - BASNE

krov koja jošte vruća iz gnjizda teče, bedni lisičići plačevne glase dajy, a orao im noktima utrobu depe i kljunom im oči vadi. Kako je lisici bilo na to ozdo gledajući, svak sebi lasno predstaviti može.

veruje: mloga životinja, jedno drugo ne čekajući, navali koje će pre, pod imenem poseštenija, izdisanjem lava svoje oči nasladiti. A ovi ti, kad jedno kad drugo dočepavajući, sebi kao bolesniku na ponudu posveštava.

Mi smo taki u ovoj našoj koži da i sami sebi ne valja sasvim da verujemo. „Ne veruj, kume, pasja su usta” i „lakome su oči pri pogači”; ovo mi svi, hvala bogu, znamo, niti je potreba da ja toprv kažem.

iz mladosti plašiti, prolazeći tuda, vidi te seni, ili kakva psa da tuda protrči, ili mačka kom se u noći sijaju oči, ili koji istrunut krst gdi se sija i plamti: onda ti mu se užeže mečtanije i uzbuni krov, užas napadne na njega, a

Da što nadleži delati u takovim okresnostima? Ja drugo sredstvo ne znam razve k nebu oči podignuti i otuda pravi sud čekati. A hoće li to biti? Hoće, bez sumnjenija. Ibo nepravda prevraštava prestole silnih!

” Naravoučenije Ovo pristoji onima koji ne ispolnjavaju svoje dužnosti, pak istom misle s „laži-maži” drugima oči da zamažu.

počas upazi i petlove gdi se počnu derati i tuđi, uteši se govoreći: „Međer su ovi zli i prokleti koji i sami sebi oči vadu”.

Ko to živ pregoreti može! Oni dukati, od kojih ni zraci božjeg sunca nisu im većma oči prosveštavali ni srce uslaždavali, a one hiljade razdate kom uzajam, kome na interes! Sve li to mora ostati? O svetu!

Onda ti sve pčele raz|dražene udare na njega, leteše mu koja u oči, koja u uši, tako da on u bežanju načne iskati sebi spasenije govoreći: „Nisam li ja lud?

“ „Kako našto? Da ti probušim čelo i nabijem rotove.” „Da mi probušiš čelo? Kako ćeš mi bušiti čelo, bušile ti vrane oči! Idi bez traga, načast ti rogovi, nosi ih sam, ja ih neću! He, ja lud, i triput lud!

Viču ljudi spolja: „Vodu, vodu!” A onoga iznutra stane vika: „Ne idite mi s vodom na oči, da vam Božić na zlo ne dođe! Vina meni!

Ni za što li ne mislite nego za trbuh! Vi mislite da ste sami na svetu, no znajte da kad bi oči vaše mogle viditi, vi bi se užasnuli koliko se miliona životni samo s mojom kožom hrane!

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Kad sve dogori, mi izađemo iz dima, kraljica pada u nesvest, a kralj trlja oči i gleda nas zaprepašćen: Sunce vam vaše, pa vi opet živi!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Mijuško?’ — Ja kažem da je on prešao i podigao nas u ime carevo, i da je sada i on ovde. Car spusti obrve na oči, i pošto malo poćuti, reče nešto nemački jednom oficiru, koji odma otrča napolje.

Pomenem ovoj dvojici da dadu policu na Hadži-Bajiće u Mitrovicu, da isplate 300 talira Živkoviću. No oni skočiše za oči: „Prođi se, proto, zašto se zadužuješ? Sutra, kad u Srem pobegneš pod dugom, a ionako, čime ćeš se raniti” itd.

— Dođemo u kvartir, ručamo i prođemo po pijaci. u Kijevu duva jednako vetar i nosi pesak u oči. Sutra odemo u veliku kijevsku Lavru, gde se ne zna u što će se najpre gledati; ili ću slušati anđelsko pjenije, ili

Trebalo bi da onde vrlo zadugo budem i opet ne bi̓ mogao izraziti kakvo je. A što mi je u oči najmilije padalo to je, što su oko sve crkve sve posadevata topovska đuleta od svake mere, i čini mi se toliko i̓ je,

u davno čuvenu i poželanu slavnu Moskvu, gde se odmorimo jedan dan i prođemo se da je bar koliko-toliko vidimo, srca i oči nasladimo.

kao čovek koji iz jedne pomračene sobe izađe te u beli svet ili u sneg pogledi, pak mu se odma i vid zanese, dok malo oči protre. A ja?

A ja? Nijedan mi drugi predmet u oči ili srce stati nije mogao, jerbo ga je predmet Vračar, Srbija i otečestvo i sva čustva potpunila.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Ta odnesoh onom ugursuzu potru. (Tu se Đura i Spasoje opet zgledaše i osmehnuše.) — Htede mi oči iskopati. Jednako čangriza... Vala da mi hoće pasti šaka da mu vratim zajam — voleo bih nego bogzna šta!...

Ide Đurđevdan, pa ti, bogme, imam muke. Valja mi dati porezu, a moraću platiti i onom pogancu interez da će mi oči iskopati. — Je li to Uzloviću? — upita onaj što je bacao popa. — A njemu skotu — ja!

Častilo se dugo i za mnogo. Dođe vreme da se polazi. Kapetan to nagovesti malo kmetu, a, međutim, zavara oči svima te namignu na svog vernog Đuku. Đuka je vrlo dobro razumeo taj namig gospodina svoga.

Tako je to gotovo svako u boga veče zimi. Jedno veče tako beše žestoka mećava. Zviždi vetar, a prećavac magli u oči kud se god okreneš. U kafani »Kod petla« puno.

— Tek meni će taj džumbus sutra na nos iskakati. — A što more? — Zar ne znaš što? Onaj će mi oči izvaditi. Misliće da sam bogzna kake pare nakupio. — E stalo te! Kaži nema, pa zbogom! — Kad bi on to verovao.

A kad ono — on 'oće oči da mi iskopa ako mu sve do krajcare ne dam. — Pa ti, čujem, i majstorišeš za njegov račun? — A jakako!

Jedva je pred zoru sveo oči. Taman svanu, a već stade gazda Milun, po običaju, vikati po kući i oko kuće: tera čeljad da ustaju, zapoveda

Sreten je bogzna kako zablagodario Strahinji i obećao mu da će odjako dobro otvoriti oči kad se s kim pogađa pod ugovor. Milun nije naknadio štetu po rešenju ni Sreji ni onim ljudima.

Momak ode u sobu, a Tiosav i Vitomir prsnuše u smeh. Malo postoja, iziđe ćir Trpko u mehanu; oči mu podbule koliko je još bunovan. — Zar ti do to doba, more? — upita ga Vitomir smešeći se.

Pa ti se teke trgnem. Malo svedem oči, a ono kurjaci, kurjaci, čitav čopor, da me izede... — reče Trpko i iziđe nekud u avliju.

Osrednjeg rasta, male glave, kosti nad očima izišle napred, čelo malo, dopola čupavo, obrve se sastavile nad nosom, oči male i udubljene — nisu najživlje, brkovi mali a retki, nos mu prilično zakovrčen naviše i šiljast, usta velika — skoro

velika zadruga te naposletku spala na jednog Mitra Pupavca, poštenog i dobrog čoveka, koji u svoje vreme sklopi mirno oči, a ostavi na ovom svetu poslednji izdanak od svog velikog kolena — sinčića od svojih dvanaest godina, Mojsila Pupavca,

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Zaliste, i kostima potrusiste svaku stopu zemlje, a iz krvi i kostiju vaših niče bujina, koja nam oči k nebu podiže!... Hvala vam, i... praštajte!...

Popa reče da ga odreše. — Ne smemo, popo! - rekošte ludi. On priđe bolesniku, pogleda mu u oči, pomilova ga po glavi, na ga odreši. Onda stade čitati „Strašnu molitvu”.

Kome da se žališ? Što ti je subaša ili njegov pandur, to ti je i dahija. Sve što si tada mogao raditi, to je da digneš oči k nebu; ali bog ne žuri!... Od Rače k Šapcu vodio je put.

Ljudi ostaše hladni prema njemu. Bilo je nešto u onom prijatnom licu što je neprijatao dirnulo ljude. To su oči njegove, vrlo čudnovate oči: čas plave, čas zelene, čas sjajne, čas mutne, a dosta puta i krvave.

Bilo je nešto u onom prijatnom licu što je neprijatao dirnulo ljude. To su oči njegove, vrlo čudnovate oči: čas plave, čas zelene, čas sjajne, čas mutne, a dosta puta i krvave.

One te glede nekako čudnovato, pa kad mu reči slušaš, ti jedno misliš, a kad mu u oči pogledaš — prođe te volja. Pa, nešto to, nešto baš i što je Turčin - odbi ljude od njega.

Tako bi vidjeli da sam ja čovjek!... Marinku se nasmeši brk. On pogleda Krušku pravo u oči... Ovaj spazi. — Šta je? — upita radosno. — Čestiti efendija, ne pitaj! Pusti mene da radim!...

Tako!... Treba li ti para?... Čega hoćeš ima u Sulje, i sve je tvoje!... Evo!... Naj!... Beše skočio. Oči mu sjaje kao žeravica, a lice se smeši ozareno radošću. I Marinko se podiže. — Hvala ti, čestiti efendija!...

Oba iz dobrih domova, oba dobri momci... nije znala na koju će stranu!... Pa, opet, Stankove crne oči osvojiše. Zagleda se cura u njih, a njihov sjaj pomuti joj pamet... Stade radije gledati Stanka nego Lazara...

Stanko to ne opazi. On upravo i nije mogao ništa opaziti. Negove su oči bile zatvorene za sve, samo ne za Jelicu. On je video samo nju, njenu dugu, smeđu kosu, njene grahoraste oči, njeno

Negove su oči bile zatvorene za sve, samo ne za Jelicu. On je video samo nju, njenu dugu, smeđu kosu, njene grahoraste oči, njeno rumeno lice... Ona mu je bila san i java, on je samo o njoj mislio... Tako su prolazili dani...

Kao da su ga munje šibale... Dah mu se zaustavljao. Op oseti da ga pamet ostavlja, nekakav mrak pade mu na oči. Sama ga duša zaboli, a srce da mu iskoči iz grudi... Kadar je bio na četu udariti...

Dučić, Jovan - PESME

PESMA 169 NAŠA SRCA 171 MOJA LjUBAV 172 OČI 174 ČEDNOST 176 NOMADI 178 VELIKA NOĆ 180 ZA ZVEZDAMA 181 STVARANjE 183 MIRNA PESMA 185 TRENUCI 187 NEPRIJATELj 189 KRILA

I mnogo puta, u jutra, bez moći, Prenem se kao iz olovnih uza: Ja ne znam šta sam snevao te noći, Ali mi oči mutne, pune suza. TIŠINA Zaboravljen predeo u proplanku dugom, Obale pod teškom tišinom i travom.

shode; Golubi iz polja beže ispred sene; Apijom se vrate legije što vode Kralje od istoka, i pljačku, i plene. Oči Cecilije mokrih trepavica, Od sveg okrenute sad gledaju drugde; Nit ih prenu trube ni glas noćnih ptica.

Sto godina mirno ona pređe svugde: Lepota je smrti bez svojih granica... A mokre su oči okrenute drugde. SAMOĆA Leži reka rasuta u mraku, Mrtva, bela.

U njenu sam kosu upletao strasno Mokre noćne ruže. Putem punim zova, Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno Oči pune zvezda i usta stihova.

Osmeh za slasti beskonačne, I krilo za prostor sveta; O večnoj sreći oči plačne; Pad zbori za trijumf leta. I mir gde zrnje mraka niče, Da sav šum sferâ taji...

Te tužne oči suncokreta U mom su srcu otvorene — Ali su sunca nakraj sveta, I tiho slaze mrak i sene. Pomreće noćas širom

Hulim u misli koju rodim, A tobom trepte moje strune: Ne vidim puta kojim hodim, Ali su oči tebe pune. SUNCE Kroz moj sâd reka teče, Sveta i obasjana; Uvire sva u veče, Izvire sva iz dana; Svetla reč Bog

NATPIS S mora na čijoj crnoj ploči Sva mirna sunca sedaju, Do na breg smrti, s koga oči Na oba sveta gledaju — Ponor po ponor, gde god sinu S nebeske svetle čistine...

A ništa me ne pogleda Još jedanput; sve nestaje, Sve se žudno ovde preda Ovoj smrti koja sjaje. Sve su oči zasenjene Tihog mrenja tom lepotom; I svaka stvar što se krene, Zažudi da umre potom.

DOSADA Celo poslepodne na mom pragu sedi Dosada, i gleda nalakćena mene. Oči su joj mutne, čelične, studene, A usne zamrzle i obrazi bledi.

ZAMOR Oči su ti danas pune tople tajne, Po poljubac ima u pogledu svakom; I ima u glasu tužnom, nejednakom, Obećanje sreće nove

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

— „A ko se za njih stara?“ pita Bog. — „Ti, Gospode!“ odgovara aranđeo. — Tu se cakle oči moje matere. Ona, kao vrstan, pošten, oduševljen advokat, dignutim, zvonkim glasom i ispruženim kažiprstom ponavlja

— A on? — rekoh ja Joca mi pogleda u oči: — Broj 17? Njemu, brate, mi činimo samo ono što je u nas reč „utehe radi”.

Je li to moje podmlađivanje, spomen na davno prohujalo detinjstvo, ali meni je tako milo kad ja sklopim oči, predajem se pokoju, otpuštam stražu i opet znam da majkino uvo sluša svaki moj dah, da sveća još gori, da njeno srce

Jaoj, ala me nešto guši!... Udavih se!... Jaoj! — Nešto me hladno dohvati za perčin i izvuče. Jaoj, one oči! — Lezi lepo, sine, nešto ružno sanjaš, pa jaučeš! Hvala bogu! Ali kakav je to san? Sad sam budan, a?

sedamnaest godina, ne skidajući ni dan ni noć s kolena zakačke, bogzna te ne bi i opet došao do zelene grane, ali ga oči počeše izdavati. On potrča i babama i lekarima, i ne žaljaše ništa govoreći: „Našto mi, brate, i ruke kad očiju nemam?

Dakle ta devojka imala je crne oči velike, tako da je od njih duvao neki vetar, i neka promaha me odmah uhvati i ukoči celu levu stranu.

Njene obrve digoše se na krajevima, a ugnuše na sredi. Oči se još jače otvoriše. Iz njih je sevala tama. — Vidite li moju ruku?

Ona poklopi oči rukama, i suza njenog oca pade u more njezinih suza Ne znam koliko smo ćutali. Onda Đorđe prvo obrisa oko, i

Pa ako se i s čim može uporediti svet, to je s očima, a ako se i s čim mogu oči uporediti, to je opet sa svetom. Pa još kad taj svet stoji preda mnom, pa su te oči moje, pa kad ih — nema ni jednog

Pa još kad taj svet stoji preda mnom, pa su te oči moje, pa kad ih — nema ni jednog ni drugog! — Onda sam dalje „analisao”, dalje, redom, iako mi se nešto, ja ne znam još

hladnoćom sistematski razrađujem materijal i ostavljam ono nešto naposletku, mada mi ono opet i neprestano iskače pred oči. I to kao da je nešto utešljivo, prijatno, slatko. Redom, redom! — Potresa me, dakle, težina situacije — kratko i jasno!

Hajde da večeramo! Joca za časak samo zamišljeno začkilji očima, onda pogleda meni u oči, i kao da se razbudi, kao da skide neku masku, kao da strese nešto sa sebe: — Hajde! Dođosmo.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Ta, boga mi, šta tu vazdan, a šta me je tu okupio! A njemu onda pune oči suza, pa samo namešta pojas i ćelepuš, pa samo kaže: »No, no, kaže on. Kud ti opet ode!

A ako ovog zakoljem, moram drugoga naći, pa opet mora tu pátak da bude!« — »Ma koga, samo njega moje oči više da ne gledaju; da ne gledaju toga — zamuckuje ljut k’o vatra pop Spira — to-to-to-toga Tu-Tu-Turčina!

su tražili i hvatali mačka, ona je imala vremena da lepo posmatra gosta, i zapamtila mu sve, i stas i lice i kosu i oči i odelo, i svojim rođenim ušima čula kad su ga pozvali sutra — u nedelju — na ručak.

To je želela i molila boga da doživi, pa onda ne mari da sklopi oči. Međutim njen zet Palčika, otac maloga Savice, veli da baba to samo tako kaže; uvek ona ima izgovora i razloga da se

Kad je Savica čitao apostol, a gospoja-Sosi grkinji oči pune suza, i ona polako u sebi čita apostol, a samo čuješ kako briše nos od silnih suza.

na klupi u porti pod jednim orahom, na koji su seoska deca uvek tako željno pogledala, ali ga je Arkadija čuvao kao oči u glavi, i razgovarao sa starim učiteljem, koji ga je ponudio burmutom, o pop-Spirinoj besedi, hvaleći ga i upoređujući

« govorila je češće gđa Sida. »Gledaj, molim te, samo kako mu pilji u oči k’o kakva čifucka frajla. Moja ti, dabome, to nit’ ume a, boga mi, nit’ ’oće.

Njima se ne dopadaju skromne i smerne devojke, nego eto take šindivile što im igraju oči k’o na zejtinu. Take prave u današnje vreme eroberunge!

Pera obori oči. — Ah, i te velike škole! — Jeste — veli Pera. — Omilitike, dogmatike, eh... — Šta bi samo pročitali iz to nekoliko

»Vospitavajte dete, gospoja-Sido, to se danas traži: bez nemeckog vospitanja danas nikud«, a ona, misliš, da potrči u oči... Eto joj sad! Moje proročanstvo se obistinilo; jerbo ja nikad koješta neću da kažem...

Sirota Juca, nje mi je samo žao! Ona, dabome, ne ume onako piljiti muškarcima u oči i prevrćati očima k’o ona nji’na akterka. — Ama, Sido, sve mi se čini da ti... — Eto!

Dolazak g. Pere nije izmenio bitno ništa, — a mogao je vrlo lako. Da je g. Pera obratio dovoljno pažnje; da je otvorio oči za čisto zlato a zatvorio uši sirenskim glasima, — bilo bi sve drukčije.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I Naza mu je zaista davala. Ali da ne bi palo to u oči kod ostalih prosjaka, ona bi ga prvo korela da sedne negde istaknutije gde može štogod da se naprosi a ne tako, u

Stid je bilo. Jedino, kad bi on došao na groblje ona se uvek nalazila oko njega, usluživala ga samo da bi mu pala u oči te da se on seti nje i kaže joj ako je što od vladike došlo. Ali od vladike ne dolazilo. A međutim, dolazila zima.

A on je, opet, samo gunđao. Nikoga u oči ne gledao, već ispred sebe, natmureno. I stenjući koje od mnogog odela, koje od suvišnog jela, vukao bi se dišući

Tek kad porastao, pao u oči samome gazdi. Ne zbog čega drugoga, već zbog te njegove čudne lepote. Naročito bile su mu oči lepe.

Tek kad porastao, pao u oči samome gazdi. Ne zbog čega drugoga, već zbog te njegove čudne lepote. Naročito bile su mu oči lepe. Velike, crne ali nekako i čudno meke, meke — čak do tuge meke.

— nudi ga domaćica. — Hleb sama jedi! — odbija on uvređeno. I, s rukama ostrag, još jače nabijenom šajkačom nad oči, unosi se u nju ljutito: — Šta će mi hleb? Hleb je za prosjake. A Bekče prosjak nije! Rakiju da mi dâš. Domaćica šta će?

— I počne da se krije ispred vas. — Šta gledaš? — Pa, neću više da gledam. — I odmah okreće glavu, zatvara oči da ne gleda jednako skupljajući se uplašeno ispred vas i strepeći da vam čime nije na smetnji, za šta kriv, a najviše da

Usta joj i vilice sve obrasle u tim maljama kao u nekoj bradi. Samo joj oči krupne, bele. Onako uvijena u krpama, naročito oko glave te joj se lice gotovo ne vidi, sa tim svojim zavežljajima i

Ovaj otišao, vratio se sa zaptijama, Menka vezao, kuću mu zapalio i na njegove oči obeščastio mu ženu kojoj posle odsekao glavu i bacio u krilo vezanom Menku.

A kad ko od braće mu dođe da ga obiđe, on, onako ležeći nepomično, ne otvarajući oči a mljeskajući ustima kao da nešto siše iz vazduha, tuži se blesasto bratu: — Bato, srca nemam...

Da mu svaki čas brižno, kao svome rođenom, ispravljaju, nameštaju skrštene ruke, lice, oči, brišu, čiste ga i paze da više glave mu bilo sveća, bilo kandilo ne ugasi se.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Na to dođe i frajla Savka. Fina devojka. Lepog stasa, bela, pa rumena, lepe, upisane, sastavljene obrve, oči žarke, Ljuba ne sme u njih da gleda. — Dobro došli! — Drago nam je! — Izvolite sesti. Kako ste? Eto i gospodara Pere.

Onda posle ručka, ali još pri sofri, Ljuba, malo ugrejan, skupi sve duha prisustvo te reši se u oči upitati. Baš su sami bili. — Jeste l', gospodine, dobili od mene pismo? — Jesam.

Tako Čekmedžijić preporučivši se ostavi kuću popinu. Nije hteo frajli Savki ni reč da proslovi, ni u oči da joj pogleda. — Šta ću da je gledam, kad neće biti moja, — progunđa napolju. Ljuba ode kući.

Hodaju po sobi gore dole. Kad dođe jedno devojče, ište od birtašice jednu zemičku, a ovamo pilji Ljubi u oči. Poslala je gospođa Persa da vidi kakvi su stranci u bircauzu. Ljuba se okrene birtašici. — Gospođo birtašice!

Osim toga mislio je da će Ljubi u početku ma čim zamazati oči. Ali teško je s Ljubom nakraj izići. Ljuba čeka da se Belkić odzove; Belkić, opet, nešto kao provlači, ne bi li se Ljuba

— Al’, kažite mi pravo, zašto ste tako oči izvraćali kad ste pevali „Želiš li biti moja”? — Znate, to je bilo samo iz etikecije; znao sam da će se to njoj

Vino je bilo vrlo dobro. Sve se nutkaju, pa piju. Čika-Gavra je sedeo preko od gospođe Makre. Njemu se oči malo zasvetlile, često gladi brkove i gleda na gospođu Makru. Ona njega zadirkuje, on opet nju.

Čika-Gavra je i onako bio rumen u obrazu, a sad, posle ručka, bio je sasvim crven, a oči mu se svetle. Gospođa Makra gleda ga pa se podmuklo smeši, a čiča-Gavra gladi brkove, pa sve izvrće oči na nju.

Gospođa Makra gleda ga pa se podmuklo smeši, a čiča-Gavra gladi brkove, pa sve izvrće oči na nju. Započne joj kurisati: — Al’ ste još i sad lepi, gospođa-Makro! — Molim vas!

Razgovaraju se. Čekmedžijić se nešto hladan i ponosit pokazuje, a njoj oči od radosti igraju. On jedva čeka da čika-Gavra dođe. Naposletku, evo ih.

Pa, onda pazi kako ćeš pred devojkom govoriti, jer nije prosta, i samo uglađen čovek joj u oči pada. Dođoše u Š. Teraju u bircauz. Preoblače se. Čika-Gavra već je gotov. Maločas i Ljuba je opremljen.

— More, Ljubo, ustaj! Znaš, da ne kažu: „Gle mladoženja, pa kako docne ustaje!” Ljuba se budi, tre oči. — Ala mi je teško ustati! Kako sam se odučio od ranog ustajanja, i to sve otkako sam se dao na ženidbu!

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

šapatom, na uvo, dok ispod teških, crnih šubara sa kokardom „samo sloga Srbina spasava” sevaju mutne i krvave, strašne oči do zuba naoružanih četnika.

ulice, upala kroz njegov otvoren prozor, najpre ga je porazila, pa je kao neko što je očevidac dok se na njegove oči ruši kuća sazidana do samoga krova, najednom obamro u nekoj strašnoj, ukočenoj i malaksaloj uzetosti, dok se postepeno

Njegove se čudne i nemirne oči plašljivo zadržaše na visokoj ženi figa stava i retke lepote koja se, mazno pripijena uz njegovog starog druga,

Da mogu nekako da zatvorim razum ovako kao oči i savladam ovu mahnitu svoju osetljivost koja mi razdire dušu, pa neka dođe sve što mora doći i što već mora biti.

Kao zmija vijem se po čaršavu, podižem glavu, široko otvaram oči, ispružam se, grčim trzam, tražim uvek tvoj žarki, tvoj rajski poljubac. Gde si, mili moj, o gde si?

miris onog najstrasnijeg mesa i tako uskipeo i raspaljen, u ludačkom nemiru svih nerava, grčio se i trzao dok su mu oči plamtele onom grozničavom vatrom i u mozgu bučalo do nesvestice. ІІІ.

pa onda svojstveni tupi šumovi bajoneta u mesu i kostima, šikljanje krvi, kundak, rvanje, jauci, izbezumljene, krvave oči, najzad ona luda životinjska zabuna i komešanje i ista umukla oruđa nastaviše da bljuju karteč u leđa maločašnjem napadaču

Hristiću zavodniše oči i kad baterija iščeze putem on ponova uze spuštenu telefonsku slušalicu i prinese uvu. Pred njim, u dvorištu, jedan

strane stajale su poređane četvrtaste table na kojima su ugarkom ispisana ona slavna imena ulanskih konja, a izgrebane oči svetaca, probušene prsi Bogorodice, i ona porazbijana kandila pred oltarom, sav taj utisak ponižene i osramoćene

su jezivo zagledala sramnu ranu koja je krvavila, i sve one stvari oko njega i uspomene na njih, i neispavane i zasuzile oči starih, i naročita užurbanost i vrednoća njegove zbunjene žene, koja se svaki čas koketno i nekako značajno smešila na

— Bravo, Boga mi, Bravo! Srećna ti junačka rana! On zahvaljuje i oči mu najedanput zavodne — Nema šta, produžuje onaj, sad ti je Karađorđeva zvezda sigurna kao u vosku.

I u tom užasnom naprezanju on je izgledao prosto unakažen: oči mu se širile i krivile nekako svirepo, potajnički i ogorčeno; nos mrdao, žile nabrekle, čelo mrštilo, a poluotvorena

Afrika

beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide. Bregovi banana; gri–gri na sve strane. Park sa stazama posutim školjkicama, sedefastim i rumenim.

Crni ludi uvijaju se u plašteve, mašu nam rukama, smejući se odlaze u noć. Lepe uspavane devojačke oči gledaju nas predusretljivo.

Lakim plavilom okružuju i produžuju oči, ljubičastim tonovima senče okruglinu obraza tako prozirno da se više primećuje kad nje nema, jer je lik bez voćnoga

prstom mrdnuti da bi pomogli da ove rađaju, grane im daju hleb, čokoladu, šećer, mleko, voće i cveće koje je hrana za oči!

Mnogo ljudi izležava se bez odela po urođeničkim dugim posteljama ispletenim od trske. Njine tamne oči pune su plavog neba koje se gasi.

Odjednom pobeđen od ovolike lepote likova, boje i svetlosti, imam pune oči suza. Vraćanje kroz polja puna zrička kraj čopora majušne govedi. Aperitiv, led.

Ja pogađam tugu i pijem u zdravlje dece koja su večeras bez njega oko božićnjeg drveta. Njemu su oči pune suza. On ne žali, kako kaže, što su njegovi bez njega, već sebe što je bez njih.

Već sam od posle podne toliko žedan da mi skoro suze idu na oči. Zbog srdobolje i groznice belcu je nemoguće piti vodu koja nije filtrovana; ostala su pića obično ljuta a od gore još

Šef puši cigare a njine pikavce deli pušama koja možda još i sisaju; ona prevrću oči od uživanja. Veliki razgovor, o životu, ljubavi, šumama i umiranju, sa velikom belom decom koja su nekim čudom ostarela.

Od tog trenutka ja sam idući kroz noć video masu tih svetiljki koje razno obojene predstavljaju oči najrazličitijeg zverinja; ali nikad nisam razumeo zašto se oči životinje ne vide kao oni parovi dalekih zvezda, već se

video masu tih svetiljki koje razno obojene predstavljaju oči najrazličitijeg zverinja; ali nikad nisam razumeo zašto se oči životinje ne vide kao oni parovi dalekih zvezda, već se sastaju uvek u jednu jedinu.

Evo brzog šikanja velikih zečeva, pacova i zmija. Evo se opet, sa strane puta, u česti, pale i gase, kao lanterne, oči mačaka–pantera, antilopa, hijena, koje i ne dajući znaka od sebe prisustvuju našem prolasku.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

KATICA (producira se). JUCA: Dobro, kao generalica! Sad stani. KATICA (stane). Gledaj mi pravo u oči. Glavu malko više, jošt više, vidiš, tako da ti glava uvek stoji, uvek malo gore izvijena.

Sad, ako oćeš koga da poglediš, a ti tako gledaj da ti oči k nosu idu. S otim si dobila, prvo, žive oči; drugo, niko te ne zna jesi li zaljubljena ili nisi, zašto uvek zaljubljeno

Sad, ako oćeš koga da poglediš, a ti tako gledaj da ti oči k nosu idu. S otim si dobila, prvo, žive oči; drugo, niko te ne zna jesi li zaljubljena ili nisi, zašto uvek zaljubljeno izdaju; a treće, celoj personi osobito

KATICA (donese ogledalo i proba): Je li ovako? JUCA Malo samo oči k nosu. Tako! KATICA (poljubi je): Slatka mamice, vi ste moja sreća JUCA: Sad kako ćeš kad se staneš razgovarati?

Vidiš, kad se s kim razgovaraš, treba upravo da mu u oči glediš; govori ne vrlo brzo, no nepresječno, tako da onaj koj se s tobom razgovara ne može reda dobiti.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Bio je to čovek sa lepim, rimskim crtama lika, ali kao u deteta. U bledilu lica, njegove krupne, crne oči činile su se još crnje i na njima je bila kao magla. Nosio je kiku, srebrokosu.

Engelshofen je ćutao. Nije skidao oka sa Grka, ali je ćutao. Imao je ledene, plave oči, koje su gledale kroz guste oblake dima iz kamiša. Engelshofen je bio duži od šest stopa.

Pošto ih je neko vreme, tako, odmeravao pogledom, Garsuli poče sad da im, izbliza, oči u oči, licem u lice, govori, mlatarajući reskriptom iz Beča, koji je držao u ruci.

Pošto ih je neko vreme, tako, odmeravao pogledom, Garsuli poče sad da im, izbliza, oči u oči, licem u lice, govori, mlatarajući reskriptom iz Beča, koji je držao u ruci.

Obišao ga je i prepao se od njega i Garsuli. Naročito su ga bile zaprepastile krupne, sive, vodene, Trifunove oči. Najduže je Garsuli bio zastao kod Pavla Isakoviča.

Odmah zatim, sklopio je oči i proderao se: „Na moju komandu, sve, voljno.“ Pošto je bio digao glas suviše visoko, ispade kao kad kukuriče promukao

Morala je da ga budi. Svetlost koja mu je sijala u oči, probudila je i sama Petra i on je počeo da se meškolji. Trgao se, kad ču svoje ime.

Zatim se okrete potrbuške i hteo je da nastavi. Čuvši da ga žena zove, ponova, on najzad otvori oči, ali jedno ponova zatvori i poče na drugo da čkilji, upitav, nabusito: „Šta je?

Dobrog konja – govorio je Pavle sam sebi – lako je poznati. Mislio je na njihove oči, koje su nablizu, na okruglo čelo u takvih konja, na njihov pogled vatren i čist.

Lako je poznati dobru kopitu, visoku, dole široku, crnu. Ako se pogleda u bistre konjske oči, neće prevariti, ali zar vredi gledati u ljudske oči? Nakaze su, kao taj Garsuli.

Ako se pogleda u bistre konjske oči, neće prevariti, ali zar vredi gledati u ljudske oči? Nakaze su, kao taj Garsuli. Tako su konji čestnjejšeg Pavla Isakoviča došli čak u zatvor, da ga posete i da ga uteše.

S vremena na vreme – što Pavle nije primetio – njene bi se krupne oči zatvarale, i neki srećan osmeh javljao se na njenim lepim usnama, povijenim pri kraju, kao da jede trešnje.

Teodosije - ŽITIJA

Na glavu ih svoju i oči polažući celivaše, i upodobivši ih krstoobrazno, na prsa njegova položi. I tako sa svom bratijom užeže mnoge sveće sa

Vladiko Hriste, care besmrtni, osim tebe ja ne znam drugog Boga koji vladaš životom i smrću. Jer videše oči moje spasene tvoje, kojim si i posle smrti proslavio slugu tvojega, oca mojega, pred licem sviju naroda u ovim

svoga prepodobnog oca, i grleći ga celivaše, i mnoge svoje suze sa mirom njegovim rastvaraše, prinoseći srce i usne i oči, a ujedno i mažući sva svoja čula osveštavaše.

Stefan pročita svoje pismo, a oči mu se suzama ispunjavahu kao jezero, ali se čudio nemilosrđu brata Boga radi, da ga tolikim plačem i moljenjem nije mogao

I svi priklanjahu glavu pod ruku svetoga, hoteći se od njega blagosloviti, a ka njegovoj vlasenoj mantiji prilagahu oči svoje i lice, i ovu celivajući odstupahu.

I buđaše ovoga kao iza sna, govoreći: — Ustani, gospodine moj, reci mi! Tada on, od smrtnog sna otvorivši oči svoje i svetoga poznavši, uhvati ga za ruke i celovaše ih, a sveti ga poduhvati i odmah podigavši se sede.

Šta se to s tobom na naše oči dešava, koju potajnu misao u srcu svome nosiš i ne govoriš nam o tome?“ A on kao dete bezlobno ne odgovaraše i

Prema vetru i u oči suncu naseli se da živi u njoj. Mrazom smrzavan i suncem žežen, podvige posta izvršavaše. Stajanja njegova na molitvi,

Zmija se ne usuđivaše da izađe pred oči prepodobnoga, nego u svojoj pešteri dan i noć neprestano jarosna šištaše, i šištanjem buku i strah velik izazivajyći

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

od severa na jug, i balkanska ili bugarska oblast u pravcu zapad—istok, neće dovoljno pasti u oči razlika među etničkim grupama i njihovim psihičkim osobinama. Ni sami poprečni profili nisu svi podjednako instruktivni.

nikakve veze sa studijama kojima je cilj da se utvrde psihičke osobine, izuzevši što neka fakta, koja naročito padaju u oči, mogu da pobude pažnju ispitivačevu.

Ove sličnosti padaju utoliko više u oči, ukoliko je istorija ovih plemena bila različna a razvitak svakoga od njih potpuno nezavisan: Bugari, na krajnjem

Sa jednog gledišta osobito će mu pasti u oči pojava postpozitivnog člana, koji dolazi kao dodatak na kraju imenica.

Uz nju idu nestanak promene kod imenica i upotreba predloga. Ali što još više na prvi pogled pada u oči, to su rasne osobine stanovništva istočno od Iskra i od Ihtimana u Bugarskoj: tamo su mnogobrojni mongoloidni tipovi,

Kada se u njima govori o ženi, njena se lepota opisuje sa osobito osetljivom rezervom: opevaju se samo dragine oči, hod i gipkost njenog stasa. Jedino su bosanske pesme smelije, što dolazi od orijentalskih inspiracija.

Ima ljudi koji imaju zle oči, u drugima su dobri ili zli duhovi, najzad iz nekih noću izlazi duša iz tela i bori se sa vetrovima, oblacima i

Glavne psihičke osobine. — Ono što danas naročito pada u oči u karakteru Šumadinaca jeste nešto jako, smelo, velika aktivnost i zdravi živci.

Zato opet, kad on to čini, to je otvoreno, u lice protivniku, oči u oči kao čovek čiji su preci vekovima sami sebi stvarali pravdu.

Zato opet, kad on to čini, to je otvoreno, u lice protivniku, oči u oči kao čovek čiji su preci vekovima sami sebi stvarali pravdu.

Većina alata za zemljoradnju i stočarstvo takođe su od drveta. Najviše pada u oči izdvojenost porodica i kuća po iskrčenom zemljištu. Najbliži sused je skoro uvek na drugom vrhu.

Naročite psihičke osobine. — Starovlašani se inače odlikuju nekim naročitim psihičkim crtama. Na prvi pogled pada u oči neka sporost u govoru i u pokretima. Starovlašani se dozivaju i razgovaraju na daljini, čak s jednog brda na drugo.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

su vratima bila naslikana dva magarca, ispod kojih je pisalo krupnim slovima: KRČMA KOD TRI MAGARCA Čiča Trišo izbeči oči na sliku: — Kako to: tri magarca, a samo su dva naslikana? Gdje je treći? — Treći si ti koji ulaziš ovamo!

Čiča od straha samo zažmiri zaboravljajući da skine džak s leđa, a kad je ponovo otvorio oči, oko njega je sve bilo pusto. Razbježali se i putnici, i čobani, pa čak i ptice.

se tek na drugom kraju šume, proviri iza posljednjeg drveta, pa kad pred sobom ugleda čistu poljanu, on začuđeno izbeči oči: — Gle, pa ja se u ovoj gori ne mogu ni sakriti. Tek sam uletio u nju, a već mi na drugom kraju viri glava!

Evo me, dakle, uspuzao sam se do slanine, dodirujem je jednom dlakom brka, kanap mi se zateže oko vrata, a ja bečim oči i uzdišem: — Dajem kilometar života za dva prsta kanapa!“ JEDANAESTA GLAVA Evo za nas vojvode!

— U srećki broj pet ima mudar zapis: „U straha su velike oči“ — reče Miš prorok. — Možda se tako i vama od mačka učinilo da je konj. Idem ja da to provjerim.

Trkom! Ovo komandovanje prisluškivali su u mraku iza plota miševi Slaninko i Brašnov. Slušali su i od čuda bečili oči. — Vidiš da je unutra bio konj mišolovac. Eno ga Miš prorok uzjahuje — reče Slaninko. — Ala je taj hrabar!

— Kud ćemo sad? — upita Šarov. — Ja više ne smijem Brki na oči, jer će me ubiti. — Ja idem s mišem domaćinom da obiđem čitavo moje vojvodstvo — reče Miš prorok.

TRINAESTA GLAVA Trka za jakom i šarenim torbakom — Neko diše u mračnoj pećini — Oči u oči s Kruškotresom — Dva putnika i dvije sjenke Videći razjarenog čiča-Brku, Tošo i Šarov okrenuše da bježe prema

TRINAESTA GLAVA Trka za jakom i šarenim torbakom — Neko diše u mračnoj pećini — Oči u oči s Kruškotresom — Dva putnika i dvije sjenke Videći razjarenog čiča-Brku, Tošo i Šarov okrenuše da bježe prema

Obojica dobro otvoriše oči i polako krenuše kroz kukuruze prema mlinu, Šarov naprijed, a Tošo iza njega. Tek što su izišli nakraj njive, ugledaše

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

dok u jednog srce ne otkriju I u srcu ukradenu ružu IZMEĐU IGARA Niko se ne odmara Ovaj stalno premešta svoje oči Stavi ih na leđa I hteo ne hteo pođe natraške Stavi ih na tabane I opet hteo ne hteo vrati se naglavce A ovaj se sav

nas kukurek (1956) VRATI MI MOJE KRPICE Padni mi samo na pamet Misli moje obraz da ti izgrebu Iziđi samo preda me Oči da mi zalaju na tebe Samo otvori usta Ćutanje moje da ti vilice razbije Seti me samo na sebe Sećanje moje da ti zemlju

mi ih šta ćeš s njima Uludo ti na ramenima blede Vrati mi ih u nigdinu svoju beži Beži čudo od čuda Gde su ti oči I ovamo je čudo 10 Crn ti jezik crno podne crna nada.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

najranije budim u kući, posao mi je takav, izlazim rano na građevinu – dakle, prošao sam ovuda i slučajno mi je palo u oči. Probudio sam odmah ženu i ona je telefonirala za policiju.

Ni za bolje mesto, ni za bolju platu ne ostavim, ali, ali... PAVLE: Onda ste bolesni? ALjOŠA (vrti glavom ne podižući oči): Njet! PAVLE: No, pa recite šta je? ALjOŠA: Ja moram, ja moram da vam kažem, ja ne mogu da od vas krijem.

Hoćete li da me poslušate bar danas? (Pruži mu ruku.) ALjOŠA (pogleda ga u oči i bezvoljno mu daje ruku). PAVLE: Tako, tako! Idite malo u društvo, razvedrite se! (Pogleda ga.

LjUBOMIR Budite uvereni, čuvaću ga kao oči u glavi. PAVLE: Tako, a sad zbogom! LjUBOMIR: Zbogom! (Ode.) XI PAVLE (sam) PAVLE (zove na telefonu): Alo... Alo!

RINA (pretrne, skoči i gleda ga pravo u oči). ANTA: I razume se, drugi brak je odmah pao, jer Saveta nije bila udovica kada se udala za drugog muža.

se u tavanicu; Rina se sakrije iza leđa Novakovićevih; Protić seo u jednu duboku fotelju, utonuo u nju i zaklonio oči; Anta uzeo maramu korsem da obriše nos, pa kako ga zabo u maramu, ne diže ga.

VUKICA: Da, i taj gospodin verenik. Do pre neki dan je po dva i tri puta dnevno dolazio; pilio mi u oči kao mače; govorio mi ljubavne reči i opisivao mi najlepšim bojama naš budući bračni život.

Prati li vas ko? II AGENT: Dva žandarma, eno ih na ulici. SPASOJE: Nemojte ih ostavljati tamo, palo bi u oči. Neka uđu u moje dvorište, a vi ćete otići u sobu do ove i čekati dok vas ne pozovem.

MARIĆ: Gospodin će to posvedočiti? SPASOJE: I mnogo štošta više. MARIĆ (pogleda Novakovića pravo u oči, pa kad ovaj obori pogled, on mu sa dubokim prezrenjem okrene leđa obraćajući se Spasoju): Razume se da iz reda tih

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- rekao sam, a neko iz poslednjih klupa počeo je da se nakašljava. Devojke su imale sjajne i napregnute oči... Očekivale su herojstvo, ali ja nisam imao volje da izigravam heroja.

Naslonih čelo na prozorsko okno i zatvorih oči. To mi je bila jedna od navika iz detinjstva kad ne bih znao šta da počnem.

koje su nogama izvodile nešto kao balet, a pogledi im bili prikucani za ogradu od rešetaka iza koje su mangupi parili oči, dobacujući nešto što se ne preporučuje na časovima moralnog vaspitanja.

- Nije potrebno da govoriš kod kuće o tome, znaš. - Znam. Tata će te ubiti kad dođe! - Skupila je usta, a oči su joj postale malo crvene pri krajevima, dok me je gledala kao da me gleda poslednji put. - Neće.

Mamin red na mene je sutra. Upitah se da li se već vratila iz banke i je li već uspela da čuje. Oči joj se uvek zacrvene kada čuje za neki moj novi ukor, iako osim mene ima još dve kćerke koje su meni sestre, a Vladi i

Njegove beličaste oči sada su bile tamne: toliko su mu se zenice raširile. Izgledao je pomalo kao sveti Đorđe na aždaji.

- Kote se kao pacovi! - reče zabacivši kosu. - Za tri godine biće ih puna kuća! - dodade a oči joj zasvetleše u sumraku dok je nestrpljivo izvijala leđa.

- Zar ne pomisliš ponekad i na nju? - gledao me je pravo u oči, a onda počeo da govori kako je on video dece i dece, i sam je bio dete, bogamu, ali još nije video čudo kao ja.

U tome ima, možda, i nečeg tačnog: one imaju mamine zlatne kose i oči, mamin hod zbog koga vam se čini da ne koračaju po zemlji.

Pomislih kako Rašida liči na nju: iste svetle, nepokorne oči, ista zlatna kosa, nešto lako, mačkasto i tvrdoglavo u pokretima. Kažu da sinovi obično liče na majku.

i u njemu pri odblescima sunca gledam svoju crvenu kosu, svoju šašavu njušku s pegama i ogromne, nečim kao začuđene oči, misleći ne pita li se mama ponekad jesam li ja njeno dete.

Dragana i Jasmina šapuću nešto među sobom a oči su im kao kružići naliveni plavim. - Je li potrebno da ga poljubimo? - dižu oči prema Timotiju, a ja kažem da nije.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Pojako grbav, poveći nos, oči velike crne, jaki brkovi i obrve, kosa vrana, gusta, cela glava kao da je u Mesopotamiji iznikla, impozantna, no bi

Oko pedeset godina star, srednjeg stasa, suv, lice okruglo, nos „na nebo vopijušči“, usta uvek na smej gotova, oči sitne, zelene, lice uvek na ironiju ili šalu gotovo. Duhom pretežniji od gospodara Sofre.

Gospodar Sofra slatko se smeje, briše oči. — Ala si gi baš veliki đavo, Čamčo, tebe bi trebalo za đenerala načiniti!

Još poslednji put gospodar Sofra digne uvis Šamiku i poljubi ga. Gospođi Soki i Sari oči suze. Odoše. Gledaju dugo za kolima, dok ne iščeznuše. VI Gospođa Soka sama vodi kuću.

U Pelagije lice sasvim grčko, fino isečeno, kao u najlepše fenkečinice u Stambolu, ili kakve Hijotkinje. Oči kao rubin svetle, streljaju, još sad, u trinaestoj godini. Šta će biti docnije?

Sin Pera u osamnaestoj godini tankog, visokog uzrasta, ravan kao trska, lepe velike čerkeske oči, obrve sastavljene, zubi beli.

Razgledaju gde bi bilo najbolje. Moler nađe jedno mesto na duvaru, u čelo, da svakom koji uđe odmah u oči padne. Gospodar Sofra već stoji u svoj svojoj veličini, i moler ga mala.

Gospodar Sofra gleda na Krečara, a Krečar na gospodara Sofru; Čamča tek izvrće oči i žalosno lice pravi. — Biće mlogo, gospodine. Valjda bi dosta bilo pedeset forinti? — Ne može biti, sto je taksa.

— Biće mlogo, gospodine. Valjda bi dosta bilo pedeset forinti? — Ne može biti, sto je taksa. Gospodar Sofra krvave oči baci na Čamču. — No ovde ćemo proći gore neg’ na čardi, — promumla i duboko uzdane gospodar Sofra.

— Sofro, dobro je, prodali smo vino; prežimo konje, odma’ ga moramo odneti. Gospodaru Sofri svetle se oči od radosti, smeši se. — Ovo je prvi dan srećan. Brzo konje upregnu, sednu i začas su onde.

— ’Odi ovamo k meni bliže! Pera onako tromo dođe bliže. Otac sedi, a Pera stoji. Žut, neispavan, oči upale. — Lepo si gazdovao: koliko si u dućanu potrošio, koliko u mehani, a novaca nema? — Ja sam sve materi dao.

Cveće je posle uvelo. Šamika svrši prava i dođe kući. Ocu suze oči od radosti. Gde god se s kakvim prijateljem sastane, na putu, na pijaci, svakom kaže: „Moj Šamika svršio je škole, —

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Tada, pomućenom svešću, prvo začuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u mraku, otvori oči i ne vidi ništa, ali da mu se učini kao da vidi, u visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.

Ležeći satima na njegovim grudima, ona mu je, šapućući nešto nerazumno i nerazumljivo, ljubila rebra, grlo, oči, usta, uši. Krivonog i težak, on je tih poslednjih dana opremao svoje ljude, jašući ceo dan.

koji se osete tako u mraku i mirišu negde u blizini, ni taj lavež pasa koji je svud isti, ni te vatre od kojih zasuze oči, zagaravi lice i ugreje se jedna strana, dok druga prozebe.

Veliki komadi njegovih grudi i nogu, njegove podbule oči, žućkaste, pune tačkica, a naročito njegov trbuh, dođoše mu u ogledalu i smešni i tuđi.

svoga govora potpuno zaboravio, ponavljao je ovu frazu, na nemačkom razume se, svakome, ko god mu je to jutro došao na oči. I nikako nije išlo dalje.

Mlatarajući vezanim rukama i stiskajući ih na oči, koje su bile obnevidele, nije više trčao, već je padao, teturao se i bauljao, pun tankih potočića i izvora krvi.

za nekoliko trenutaka i felčer ga je onako onesveslog prao i vezivao, ne mogavši da mu nađe ni nos, ni usta, ni oči, ni uši. Ni rođena majka, da ga je uzela na krilo, ne bi ga bila više poznala.

Njegova proseda, žućkasta kosa, oštra kao čekinja, i njegovi barusavi brci još podrhtavahu. Oči su mu bile prevrnute, iskolačene, gledale su nekud u stranu.

kao što ni Boga nema... živimo uzalud... prah... smert... prazdne reči. Tada biskup skide sa njega svoje hladne oči i naježen pogleda u noć. Ponoć je bila odavno prošla. „A kad se pogleda ovako u noć?

Kad mu je brat govorio štogod, nije mu gledao u oči, već smešeći se, preko ramena. Nikad mu nije odgovarao odmah. Još dok mu je brat bio na službi kod princa Aleksandra

Pri tom njenom pokretu sav bi drhtao. I kad bi zatvorio oči, video bi bledu njenu kožu i grudi njene i oči krupne i modre, boje zimskog, čistog, večernjeg neba, koje ga nikad ne

Pri tom njenom pokretu sav bi drhtao. I kad bi zatvorio oči, video bi bledu njenu kožu i grudi njene i oči krupne i modre, boje zimskog, čistog, večernjeg neba, koje ga nikad ne pogledaše mutno.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Devojka bockajući iglom govori: „Ne bodem jastuk, bodem svog suđenika: u oči, pod oči; u čelo, pod čelo; u srce, pod srce; (...

Devojka bockajući iglom govori: „Ne bodem jastuk, bodem svog suđenika: u oči, pod oči; u čelo, pod čelo; u srce, pod srce; (...

Pošto je popije, muž postaje slep za sve ženine ljubavne pustolovine, kao mrtvac na čije je oči bio stavljen bakarni novčić.

omajniče, rasporniče, razbolniče da mi omaješ dragog, da ga rasporiš i ubodeš u srce, u džigerice, za mene, u oči, u usta, ruke, noge, za mene. Sa dušom se rastavio, sa mnom se sastavio.

Jedan od glavnih uzroka nesreće mladenaca jesu uroci i, posebno, zle oči. ³¹ Da bi se zaštitili od uroka, mlada i mladoženja preduzimaju više magijskih akcija.

posebno opasan prvi pogled odvodi sa lica koje je izloženo opasnosti na neki drugi predmet ili osobu kojoj zle oči ne mogu nauditi.

Ako ono, kad otvori oči, prvo vidi mušku osobu, onda će trudnica kojoj je ovo gatanje namenjeno, roditi muško dete, a ako ugleda žensku, onda će

mogu izazvati slične, kobne posledice po dete (nositi šuplju trsku — dete će biti šupljoglavo); zatvoren sud — zatvorene oči deteta itd.). Jedna od najrasprostranjenijih tabuisanih delatnosti trudnice jeste — krađa.

“⁹⁰ Zapravo, u našem narodu veruje se da zla sila ne napada zlu silu, po onoj narodnoj „Vrana vrani oči ne vadi“, a kako su i Turci predstavnici htonskog sveta, to onda deci koja nose njihova imena demonska bića neće

U našem narodu vrlo je snažno ukorenjeno verovanje da postoje ljudi koji imaju zle oči i koji mogu samo snagom svog pogleda da nanesu veliku nesreću čoveku, životinji, rastinju ili kakvoj građevini.

„Zle oči, oči uročljive, vele seljaci, mogu da poseku gore od sablje. Kad čovek pogleda u lepo dete, u napredno tele ili ždrebe, i

„Zle oči, oči uročljive, vele seljaci, mogu da poseku gore od sablje. Kad čovek pogleda u lepo dete, u napredno tele ili ždrebe, i

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Za ljude kratkovide i uskogrude. Za mladoga koji misli da čovečanstvo, da lepota koju mu oči vide, nastaje kad on je na svet nastô, da niko nije voleo slično, da velika svetkovina ljudskog života tek s tim posta.

A rekne li sebar caru, svecu ili patrijarhu i crne su ti oči u glavi, ma i ne dirao u boga, da se bije palicom suhoga gloga dok mu telom ne pogamižu modri gušteri i zmije, dok od

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

sa starom Avom (Gardner) u filmu »Bosonoga kontesa« zbog nekog sasvim prosečnog toreadora sa kojeg nije skidala oči. Kupio sam kartu za film »Praznik u Rimu« i seo u drugi red partera desno.

) i njene oči napuniše se suzama. Oboje smo osećali da nam je to poslednji susret. Sedeo sam u sali još dugo posle slova TNE END, sve

prozor kupea treće klase, kroz čija se tamna stakla probijaju samo svetla usamljenih seoskih kuća i njene, tada mlade oči. Čuo sam grmljavinu točkova na skretnicama i taj monotoni ritam me najzad uspava. U septembru se prijavih za vojsku.

Pretresite me, ako ne verujete! Šta bih ja sa vašim brisačima? Kad sečem crni luk za salatu ili kad mi se plače, ja oči brišem dlanom i rukavom... Rastanemo se tako, a između nas — beli svet. I još nešto u grlu.

Njena kći ima majčine oči boje dima. U isto vreme, iz suprotnog smera, svake nedelje dolazi jedan mladi čovek vodeći za ruku sina, koji se

Mlada žena tada rasejano pomiluje devojčicu koja ima majčine oči; mladi čovek otkopča svom sinu gornje dugme košulje. Ja od tuge progutam karamelu, mada uopšte ne volim bombone.

Sve teže da zakoračite u novi dan. Da otvorite oči i kažete dobro jutro usnama izgorenim dimom i učtivostima. Najradije biste spustili šalone i prespavali leto, baš kao

Ali ona je bila još živa! I još su joj oči svetlucale onim starim sjajem iz pedeset osme, kada je u »Labirintu« igrala »Tintarela de luna« okružena zadivljenim

Posle izvesnog vremena, kad nam se oči privikoše na tamu, ugledasmo dugačku, blistavu iglu kako prolazi kroz lice jednog derviša sa retkom bradom.

Vitki prsti i pun zglob mlade žene spuste se na limeni sto. Pufko podigne oči i ugleda je u skraćenju. Sasvim visoko — glava uokvirena tamnim oreolom kose, nešto bliže očima dva snežna vrha grudi,

njen hod ulicama, poznavao je način na koji nosi knjige ili zabacuje kosu nervoznim pokretom glave, a nekoliko puta njene oči u prolazu zadržaće se duže nego što je prirodno na njemu, nasmešene i ispitivačke (ili mu se to samo činilo?

Još trojica, dvojica, još samo jedan — i on se nađe oči u oči sa devojkom u crnom trikou. Gledala ga je sa blagom nevericom koju smeni zaleđeni smešak.

Matavulj, Simo - USKOK

prije godinu i po, kad austrijski general Milutinović primi Kotor od vladike crnogorskoga Petra I, upao je u oči lijepi kažnjenik.

Ama čuda da nema više Crnogoraca, kao na današnji dan! Od Crnogoraka nije samo pažnju privlačila, nego prosto oči plijenila jedna od onih dviju djevojaka, stasita, prsata, ogrnuta crnom strukom, s jednom rukom za pojasom, s drugom

Krcun, Pero, pristav, Anđe, Gorde i one tri pretržnice tvrđahu da su ga viđali, ali se ne mogahu složiti kakav je na oči! Prekide ih knez, viknuv: — Ha, đavo ve pozobao i sa vašijem principom, e ne vidite e mrče i snijeg zamete!

Prema dvoguboj svjetlosti sve tri živo skrenuše oči na izvanjca, koji, stasit, spretan, bjelolik, nježnog, ali i muškog izraza bješe upro pogled u plamen.

Smeđi brčići dijeljahu mala okruglasta usta od prava nosa; obrazi mu bjehu takođe okruglasti, a čelo prostrano i ravno; oči plave, velike; na desnoj strani tjemena vidio se razdjeljak, te mu meka, ali busata kosa bješe povijena na lijevu

Sve tri ženske naricahu jednogrlice, pa dvije ućutaše, a ču se Miličina zapijevka: Kuku, braćo, Dobro moje! Moje oči Izvađene, Moje dobro Izgubljeno, Moje sunce Ogrijano, Koje mi je potamnjelo!... — Dosta, Milice!

A kakva bješe ta ženska glava! Materine crne, svijetle oči, a očeve plemenite crte, nježnije, razumije se, ogledahu se na mladu licu.

Za njekoliko se stiđaše nepoznata čovjeka, te ga krišom pogledaše; kako svaki put sretaše krupne, plave oči, svaki čas obaraše svoje. Valjda je slučaj bio da se tijeh trenutaka to isto dešavalo i teti.

Umije i nazdravljat’ i pričati i šaliti se, ma sasvijem kao da je od naših! A, bogami, na oči je viđet’ da ne bi uzmakao ni đe treba junački smrti u oči pogledati! Tako mi se čini!

A, bogami, na oči je viđet’ da ne bi uzmakao ni đe treba junački smrti u oči pogledati! Tako mi se čini! E zgodan, e učevan, e junak, e od velje kuće, pa đe doprije, bogo moj milostivi!

Razumij ovaj dar!“ Njegove oči takođe planuše, a ruka mu zadrhta, primajući oružje. Gust, tih snijeg padaše kroz crnu noć.

Tu je bio žestok boj, koji je trajao cio dan i komad noći... Stevo umuče i obori oči. Krcun reče Janku ispod glasa, ali svi mogahu čuti: — Tu je poginuo Joko knežev!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MLADOŽENjA: (Novce zaboga!) PROVODADžIJA: Kao što ja momka poznajem, nije lepo da ga u oči falim, a čućete, to jest, i od drugi kako je dobar, vredan i pametan.

DEVOJKA (sama sedi i plete) DEVOJKA: Pravo mije kumača kazala da neću moći spavati. Kako oči zatvorim, eto ti mi svadbe. Da ga đavo nosi, sad opet uredili posle Uskrsa; zašto nisu dogodine? Lako je njima!

MLADOŽENjA: Vaša lepota... DEVOJKA: Vi opet počinjete komplimentirati. MLADOŽENjA: Vaše oči... DEVOJKA: Vi tako umete šmajhlovati da čovek mora misliti da je istina.

Kaži mi kako mi možeš u oči pogledati? MUŽ: Da ga đavo nosi, i koji te je doneo na moj vrat! ŽENA: Bog ubio, koji me je vezao s tobom!

OTAC: Jeste li vi, deco, poludili? MUŽ: Zamazati čoveku oči, pa onda „na, râni globu“. ŽENA: Nazvao se tobož muž, pa ni kapu nije vredan da kupi.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Ukazaću samo na izvesne podudarnosti, koje pri prvom pogledu padaju u oči. Najpre, uloga i položaj specijalizovanog dečjeg pisca.

Da nije tako, zašto bi se skrivalo? 1978. ZMAJ I Kod Zmaja najpre pada u oči bezmerna, nesuzdržana otvorenost, okrenutost ka drugima.

hladnu vodu kao žaba on da skoči, Ali ovde, usred peska, uhvati ga drhtavica Što mu kojekakve slike u pustinji vide oči. Pada u oči neobaziranje Vučovih dečaka na zahteve i naređenja odraslih, na roditeljska starateljska prava i navike.

Pada u oči neobaziranje Vučovih dečaka na zahteve i naređenja odraslih, na roditeljska starateljska prava i navike. Represivni poredak

Svuda sunce jednako grije starost i svejedno je gdje ćeš sklopiš oči, primiće te uvijek ista dobra zemlja. (Glas iz djetinjstva) Istim vrtlogom zahvaćena su stara i nova zbivanja; u mrtvom

ovoj rečenici nit ironije skoro je neuhvatliva; jedino kod one primedbe o ponašanju seoskih devojaka pisac je oborio oči, da bi sakrio tugu, ili podsmeh, ko zna...

Imao je kartoteku svih svojih naručilaca, njihove adrese, mere, opaske o posebnim zahtevima. Radoviću su oči zasijale. Majstor! Svetitelj rada i požrtvovanja!

Ushićen onim čudom kojim nas priroda prožme kad god zaboravimo na sebe i široko otvorimo oči, Erić nezasito kuša slast burnih, munjevito uhvaćenih slika, završavajući svoje kratke pesme tačno tamo gde ta slast

slobodnim sastavima. Mučan nesklad između dečjeg uzrasta i terminologije tih sastava odmah pada u oči. Deklarativna ushićenja i izanđale fraze nikada nisu bili atributi elementarne pismenosti, a jezičke nezgrapnosti samo

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Bacimo oči na najpozniju povjesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenos

Kod Milopića toliko se vuče da svima već pada u oči. ŽUTILOV: Taj mnogo pljačka. NANČIKA: Zašto i ti ne gledaš to? ŽUTILOV: Ja sam zadržao za se spaiska dobra.

ŽUTILOV: Milči? NANČIKA: Ja sam odavno smotrila gdi jedan često prolazi pored pendžera i uvek baca oči gore. Sve sam mislila da l’ se nje tiče, i sad vidim da je istina.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Pravoslavni Srbi počinju upirati oči na »jednovernu« i »jednojezičnu« Rusiju, srpski kaluđeri odlaze tamo da snabdevaju i osiguravaju srpske crkve i

prosvetiteljski cilj ove knjige i oduševljeno je hvalio što će »ne samo sadašnjemu nego i buduštim redovom otvarati oči razumjenija i milione njima pokazivati svetova«.

Vuk Karadžić mu je otvorio oči i pokazao mu vrednost narodne poezije, i on je narodne pesme u Crnoj Gori stao skupljati.

spise kao Sveštenstvo i ratarstvo, i u starosti napisao ceo jedan niz poučnih priča za narod (kao Prvi lonac, Zle oči, Neka je sreća ma i luda bila).

Još 1818. Novine serbske pisale su: »Nas mravi podilaze kad junačke naše pesme slušamo, i kosa nam rasti, a oči se suzama pune kad nam slepac srpski (pesme) naše zapeva.

me štula moja natjerala da sjedim s mirom i na miru knjige čitam, i na miru bilježim na hartiji što su mi uši slušale i oči vidjele...« 1810. Karadžić je u Beogradu, kao učitelj osnovne škole, i tu ostaje do 1811.

»Bilo je onda, priča on, učenijeh Srba u Beču koji su sav ovaj posao držali za besposlicu i govorili mi u oči da ne kvarim hartije uzalud; no meni se učini bolje i milije poslušati G. Kopitara nego njih.« Od 1815.

Još 1837. piše Karadžiću: »Vi ste mi ogledalo, pa sam se po vama vladao«; »Vi ste mi oči otvorili i put pokazali«, piše on 1845.

uzdisaji i isprekidana bolna jecanja Đulića uvelaka ne mogu se čitati a da se srce ne stegne, i suze ne navru na oči. To su najneposredniji, najiskreniji i najuzbudljiviji stihovi u srpskoj lirici. SATIRIČAR.

To je sve bilo na romantičarskoj devizi épater le bon bourgeois, »opseniti prostotu«, i od toga bacanja praha u oči, od toga izigravanja genija, Laza Kostić je napravio sebi program i u životu i u književnosti.

Mesec je, po potrebi, žuta turska sablja i »obruč krune sveta«. Zvezde su »štrecavi žuljevi na božjoj stopi«. Dragine oči su »dva divita duboka«.

manjim pripovetkama, on je dao lepu i tihu idilu zadruge; u drugim, naročito poznijim pripovetkama, kada je otvorio oči za stvarnost, opisivao je borbu između »starinskog reda« i »novoga vakta«, sukob između starog i novog sela, propadanje

Milićević, Vuk - Bespuće

I njegove oči gledahu sa zaprepašćenjem sav ovaj svijet u kavani, koji je, u jednom trenu, izgubio za njega svoj obični izgled, kao da

Gavre Đaković se silom osmjehnu i mahnu rukom. On se spusti na sjedište i bi mu nešto teško kad mu iziđe pred oči gomila njegovih zemljaka. Voz se međutim uzdrma i krenu.

Voz se međutim uzdrma i krenu. On se pruži, zari glavu u kožni jastuk i pritisnu rukom oči, trudeći se da zaspi. Voz se ljuljao, treskao i tutnjao; kondukter prolažaše, lupajući vratima, sa fenjerom u ruci.

To jednolično lupetanje navlačilo mu je drijem na oči, ali mu nije dalo da spava. Gavre Đaković tražio je silom sna da se odmori, da sve zaboravi, da prespava ovaj poznati

Vazda, kad je otvarao oči, vidio je, u drugom, najudaljenijem ćošku kola, u prljavoj svjetlosti napola zastrte svjetiljke, jednog čovječuljka,

I kadgod je Gavre Đaković dizao oči, vidio je njega, vazda jednakog, s istim držanjem, istim preplašenim očima, ispod istog golemog zavežljaja.

Lijeno i lagano je podigao oči, pogledavao nekoliko puta po sobi, zaustavio pogled na jednom mjestu gdje je bio obijen zid, spustio ga na prozor koji

Juče mu se te djetinjarije vrzle po glavi, bio je slab da nadjača samog sebe; u jednom času osjetio je da su mu oči vlažne.

je veselo, s mnogo vjetrenjaste, lakomislene nemarnosti, o svemu, o lumpovanju, balovima i ženama; iznio pred njegove oči jedan život koji je za Gavru Đakovića bio sasvim tuđ i besmislen: sa svojim sjajnim salama, punim dekoltovanih dama,

Milanove oči sjale su i lutale po tavanicama i kad se najednom njihove oči sretoše, njemu se jezik zaplete, pričanje posta smeteno i

Milanove oči sjale su i lutale po tavanicama i kad se najednom njihove oči sretoše, njemu se jezik zaplete, pričanje posta smeteno i zbunjeno i naglo se završi, gotovo prekide.

se, i rakiju koja se našla u kući, dok je jedan bos starac, pored vatre od sirovih drva koja se dimila i dim grizao za oči, pričao nešto bolešljivim glasom: očevidno se tužio na vremena, što niko nije slušao.

Sremac, Stevan - PROZA

godina da je dočekaju i da joj odole, jer i sami praktikanti, taj lakomisleni rod, i oni se postarali pa joj smelo u oči gledaju u svojim dugačkim menčikovima koje su odmah za prvih jačih mrazeva kupili, a koje će početi otplaćivati tek o

lupi besno nogom i zaškripi zubima i opsova nešto arnautski (a to je svega i znao), i hteo je besno pogledati, ali mu oči odoše na salatu od celera. — Zar ti meni to! Tvome Jovi! Vidiš li, more, onaj pištolj? Sad ću ti ga skresati u čelo!

G. Paja i gosvoja Kaja ugrabiše priliku dok je Jova govorio, zavaraše mu ukočene oči, i popiše najzad tako zvani »bruderšaft«, a domaćin ne vidi ni bele mačke, nego svršava svoju podužu zdravicu s

Poče se kao kroz maglu prisećati svega onog što se desilo o ručku; mnoge slike mu iziđoše pred oči. I njemu dođe nešto teško, pade mu neki teret na dušu.

Odmah! Deca se pogledaše svojim bezazlenim i miroljubivim očima. Čisto čovek ne bi verovao da su to one iste oči koje su maločas onako krvnički jedne u druge gledale.

I tu su deca lepo mogla saznati: da krava ima četiri noge i peti rep, dva oka, i uveta dva, i usta; oči da vidi, uši da čuje, usta da jede, i noge da ide, rep pak da se brani od muva.

Radičević, Branko - PESME

Ti joj lice belo Vide i rumeno, I još vito telo I to oko njeno. Oči joj veljau Da meneka čeka, I da je u strau Za mene daleka.

Ko silazi ono tuda, Da l' mi oči dobro vide, Da l' to vranac njegov ide, A na njemu, Bože moj, Da l' je ono dragi moj?

“ Momci čili podvikuju: „Svirac svira, Ne da mira, A još više devojčice, Njine oči i nožice, Dede, brate, ijujuj! De poskoči, ne luduj, Ko bi jako momak bio Pa se ne bi pomamio!

Al' ti s', brate, svetle oči, Ali ništa, samo toči, Kaka čaša taka sreća, Dajde onu, ta je veća, Još i u tu vinca ledna, Meni treba jošte

Ode kolo, ode cela lupa, Vi stojite oko mene skupa, Sve tu soko jedan do drugoga, Samo nema međ vama jednoga, Oči vam se grozni suza pune, One vele: Arsa nama trune, Oh bez zbogom i bez oproštaja On se od nas siroma utaja, Loša

Jegožetom da me odadere, — Buka, psovka, glasina, jegože, Sve to beše još pomozi Bože, Al' te veđe, i te strašne oči — Sav se zgrozi pa u jamu skoči: Ao muze, pomoz'te jadniku!

“ Začuo se kroza mrak taj gusti, A ja pipni, pa onamo kroči, Pa protari, pa izbulji oči, Pa posrni, pa pipni opeta, Beči oči, ao tamo kleta!

se kroza mrak taj gusti, A ja pipni, pa onamo kroči, Pa protari, pa izbulji oči, Pa posrni, pa pipni opeta, Beči oči, ao tamo kleta!

“ Pa s' pomami, pa silno poskoči, Zasjaše mu s' kâ u mačka oči, Diže ruku pa se razbaruši, Pa zaurla, još mi pište uši: „Amo gledaj, amo, svete ludi, Kôno danak tebi jadnu budi,

A meni se mlađanome čini Kao mačak noću na slanini, Kad što šušne, a on od stra skoči, Pa kroz tamu zasjaju mu s' oči. Oj davori, učitelji kleti, Da čudne ste i divne aveti!

Tu umuko, prući se u travu, Skido kamen sa srdašca svoga, Skido kamen, meto ga pod glavu, Sklopi oči, ao jada moga, Ujedanput strašno čudo novo — Al' za sada dosta je i ovo. (1847, mart) NATPISI I Al' se ..

Lisna goro, polje obasjano, Cveće milo, roso, bistro vrelo, Pa ti jošte, moje čedo belo — Ko da gledne čarne oči tvoje Pa u srcu da mu ne zapoje!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Djed obrisa oba dlana o čakšire i primi sat pobožno kao naforu pred oltarom. — U redu, pobro, biće paženo ko oči u glavi.

Čim ga vidim, a meni srce zaigra: evo ga, pljunuti Rade Ćopić! Đe si mi, Rade, pobratime moj! Djedu stadoše oči. — Pa baš tvoj Rade, a? E, fala ti, pobratime, na toj časti.

— Jest, vjere mi — zaneseno raspreda starac ne primjećujući da se djed uozbiljio. — Iste one čestite Radine oči, dušu mu vidiš u njima.

Djed ukosi oči kao da od nečeg zazire i kiselo primijeti: — Pa da, pravi konj, i to još dorat. Toliko zajedno ljeba izjesti i rakije

Ispod gustih Samardžijinih obrva odjednom prosinuše stroge tužne oči. — Rade, stari pošteni domaćine, a znaš li ti uopće šta je to konj, to ti meni reci, džeko jedna? — Pazi ga!

— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine. Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

poručivale Djevu s Mladencem i svetu Petku, pa bi se na blagočestivoj ikoni našle ovjekovečene i pitome golubije oči kakve grmečke čobanice koja, onako trtasta i dućkasta, jedva zna izmucati kako joj se zove ćaća i mater, a već kod

“ — kad se naprečac presiječe i zaćuta. Iziđe mu pred oči tankonogo nespretno ždrijebe i on samo pljunu i opsova: — Dabogda prebio i onu drugu nogu, gad šantavi!

Ostrvio se čovjek, pa to ti je. — Nikola, sinko, pritrpi se dok makar ja ne sklopim oči, a onda kako ti drago — uzdiše djed i ne gledajući svog nemirnog sinovca.

— Ti se, Nidžo, pritrpi, sjedi gdje si tu si, a ovamo štokakvi: noge poda se, štap u drage šake pa raspali kuda ga oči vode. Ehej, s glave skinuto, ispod repa izvađeno, nit mu staro kašlje, nit nejako plače. I ja bih tako znao.

— Da ne bude neki vučji svetac? — prožvaka zabrinut samardžija i ukosi oči prema sofri. On je jedino zazirao od vučjih svetaca i u njihove dane nije se nipošto laćao svoga posla.

Djed samo poblijedi, lice mu odrveni i oči stadoše. Sad je još više ličio na nekog pravednika s ikone. Pokušao je da nešto kaže, ali mu se kroz stegnuto grlo

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Je l ti tvoju ženu stvarno, za svagda, teraš od kuće? Razvodiš se? HASANAGA: Jeste! Da mi na oči nikad više ne izađe! JUSUF: Opasno je činiti nešto bez razloga.

HASANAGINICA: Da nećeš opet nekom da me pokazuješ? BEG PINTOROVIĆ: Ajde, ajde! Ne moraš mi odma biber u oči! Ovog puta je ozbiljno! Razumeš? Dolazi čovek do koga mi je stalo! Druge sam odbijo jer sam čekao njega.

Oko njega uvek neka tišina. A iz te tišine prsten mu na ruci, kao zvezda! A ima i izgled! Visok, vitak, oči čelično plave... HASANAGINICA: To su moje reči! Tako sam ga ja vama opisivala pre sedam godina.

A? Dva dana od čuda neće moći ona usta da zatvori! Ima da izbulji oči, be, da tri sata gleda u jednu muvu, a da je ne vidi! Saće malo da spusti krestu kad se slučajno sretnemo!

To je položaj s velikim uticajem... HASANAGA: Ja ja... četvore oči i uši. Ti š malo više da se krećeš međ ljudima. Nikad se ne zna gde se šta može doznati.

Pa kubure unakrst, pa noževi unakrst! Čovek delija, nema šta! Prosto nemam reči! Pa mu sve sjakti, rukavom oči da zaklanjaš! MUSA: Šta ćeš, doterao se čovek, neobičan zet mu dolazi! SULjO: Kolko ja znam, ne bih reko da dolazi.

Bože, da ga samo još jednom vidim! Da mi se oči njime napune, pa da ih sklopim, da ga kapcima svojim pokrijem... (Ulaze Hasanaga, Jusuf i Suljo) BEG PINTOROVIĆ:

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Pa te njegove sive, gotovo blesaste oči, donja posuvraćena usna, strulja i ulepljena kosa, sve je To izgledalo glomazno, nespretno, tromo i divlje!

Usta joj behu mala i tanka, k’o paricom prorezana, oči svetle, tihe i čiste... A još kad se bolje zagleda ona nežnost i finoća bele i providne joj kože; one fine, nežne malje

Kako da te ne pamtim kad dolažaše k nama? Prelaziš preko potoka a ručice si digla uvis. Plave, velike oči oborila si dole i nogom biraš na koji ćeš kamen stati.

Kao da sad i nju gledam gde pogurena, u svilenoj anteriji, povezana crnom šamijom i to tako da joj se samo nos i oči vide, pretura po svojim sanducima i dolapima.

A tvoja mati kao i pre. Uveče bi došla sa nadnice kući, a ujutru, rano, išla na rad. To pade u oči komšijama, i već počeše iznositi kojekakve stvari, a naravno da ste vi u tome najgore prolazili.

— I pođoh k tebi. Ti me, dignuvši ruke, gledaše zabezeknuto i široko. Na licu ti beše neka čudna, topla svetlost. Oči ti behu kao potamnele i prevukle se vlažnom maglicom. Priđoh ti, ali me ti silno odgurnu i kriknu. — Ne! — I pobeže.

Ti bi se trgla. Polako bi podigla svoje krupne i vlažne oči. U njima je bilo toliko prekora i tuge, da bi svaki pročitao tvoj nem i bolan jauk što beše u njima: „Što me toliko

Hvala mu. Njegova volja. Ali hvala mu što mi bar tebe ostavi, tebe iskru, čedo moje, te da ima ko će mi oči zaklopiti.

Ti se zaprepastiš, obrazi ti poblede, oči zasjaje i kršeći ruke moliš me, kumiš, da ti kažem onoga ko mi je to kazao: — Kaži mi, kaži, živa ti majka tvoja!

— Još malo — odgovorih ti samo da te obradujem. Ti kliknu: — E pa to je... — I ode. Vratih se, legoh, zaklopih oči, ispružih ruke i obamirah od slatke, lake i tajanstvene sete i tuge. I ti — ne dani, već noći! Ja ne mogu više.

— I to „da znaš“ naglasi. — Znam ja sve, ’adžike — poče majka ti pribirajući se i brišući oči šamijom. — Ako nisam bila kuma i starojkovica, a drugo sve znam. Ali, što ja...

To dolažaše iz vaše kuće. Nagoh se, pristupih i otvorih oči da vidim... I videh tebe, gde pod mladom kajsijom, na sred dvorišta, pogurena „motaš cevke“ spram mesečine a jednom

Kostić, Laza - PESME

« Očima me vila kori: »U tebe su oči, ruke, »zvezda ima zrake, zvuke; »ti su zvuci, mili druže, »od slavuja svecke ruže, »reč načelna sviju vera »prvi

Tako zbore vilske oči, a u mene svirka toči, svirka lepa meni tepa: »Skoči dole, skoči, skoči! »Da te nose naša krila »gde je vrelo svakog

Kad me lepo čedo mamne, te za njome svest zabludi, mrežom gustom kose pramne zakloni mi pogled ludi, mrakom svetlim oči tamne užgu sunce mi u grudi'; pa kad mahom sunce zađe, a s očiju mreža sađe, u oblaku mojih jada jedna mi je

delila ciknu, prebledi kô sen, obnesvešćena pade na kamen. III U po šeste bujne noći što mu svesti ne dad' oči, iz ljubavnog neodvaja Delilina zagrljaja Samson skoči: „Ženo, ženo, kaži pravo je l' u tebi bog il' đavo?

” „Zar u tebi moja kosa? u tebi mi oči zar? pa na meni šta još osta da naknade bude dosta za te strasti nenažar?” „Oh, kam da je za odnetak ove kose silni

Zagrljajem da je kosim, u nedrima da je nosim, da mi bude nedromir! Pa da mi je popit oči poljupcima jedne noći, kamo sreća, kamo slas'!

Pod uverom njenih slova sklaplju mu se oči crne, crna vrata svetlih snova; u zanosu srce trne, rusa glava malaksava, na tvoje se spušta krilo oj, delilo,

Samsonova to zar glava? tih vilica grdni zjap? te nozdrve uzvijene? te zar oči ispijene? pa te uši — taj nezgrap? Ista slika, bog i duša, na samrti njena muža, isti zelen, bledi vap!

Šta je s Delilom? Kamo Delila? Zar i njoj slomi tamnica krila? zar i njoj oči u večnoj noći, ta neće biti, oh, neće moći: gvozdeni šiljci, slepila kleta, stopili bi se od njena gleda; al' u snu,

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

NARODNOJ PRIPOVECI I OVOJ ANTOLOGIJI Blesak narodne poezije krajem XVIII i početkom XIX veka bio je tako zasenio oči tada vladajućeg u umetnosti pravca, romantizma, da njegovi ljubitelji pored junaka deseterca i biser-grana lirskih

Te tako ona dvojica legnu i zaspe, a najmlađi najbolje gledaše oko sebe i često na jezero oči obraćaše. Prođe neko doba noći, dok se sve jezero stade ljuljati, pljusak od jezera udari po vatri i zagasi je polovinu,

Pa svi posjedaju oko vatre, skinu onu oraniju, povade onda meso pa počnu jesti. Šnjima i carević jede, ama im oči zavaraja pa baca meso preko sebe, tako i pečenje pojedu sve; pa onda rekoše: — Hajde da idemo u lov, jer sjutra treba

Čim carević uđe u sobu, otmu mu se oči gledati đevojku, kako je vrlo lijepa. U isto vrijeme smotri da ide jedna velika zmija niz duvar, tako se pružila da

duvar, tako se pružila da joj je glava više glave đevojčine bila blizu, pa se izdigne i ujedanput đevojku u čelo meću oči da ujede; onda on pritrči pa povadi mali nož, i pribode zmiju u čelo uz duvar, pa onda ovako progovori: „Da bog dâ da

pa će se zabaviti; kad se već uđe u grad, imaju dve devojke što čiste sav grad svojim rukama, te bi čoveku odmah oči iskopale, zato im treba dati po metlu, pa će se smiriti; malo dalje od tih devojaka, ima još jedna, koja poleva sav

Onda car reče najmlađem sinu: — Ti nisi ništa našao, nego si mi doneo morsku vodu; sad idi kud te oči vode i noge nose, kad si me tako hteo da prevariš.

zmajev čardak pa legne u hlad, a dvorani kad vide šta učini, stanu mu govoriti da beži: — Beži, junače, kud te dvoje oči vode, dok nije došao zmaj, jer ćeš zlo proći ako te zateče.

Da bi dakle i u snu viđela i onoga, koji sve sa astala pojede i popije a poslije svijeće joj mijenja, uhvatila, namaže oči nekakvom travom, koja i u snu daje vid, pa onda zaspi poslije večere.

se đavo rasrdi, pa mu reče: — Kad ti dosad nisi ništa naučio, nećeš nikad ništa ni naučiti, nego idi bestraga kud te oči vode i noge nose.

— O, ti slijepče slijepi, — veli ona njemu — oči ti ispale i kad sam te ja takoga poznala! Ti ništa ne vidiš van da ti se o nos objesi!

već jednom ne dosadi, te mu dade torbu s malo hljeba, izvede na put i otjera u svijet — nek ide kud ga noge nose i oči vode.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Ali kad me odunud zviznu, kume, pođoše mi suze na oči, a ja natrag! Pita me gost, šta mi je. Jako se dimi kujna, odgovorim.

SOFIJA: Jesam, i vrlo jevtino, Makso; ne bi se nadala. MAKSIM: Da, gledaj da mi time zamažeš oči. SOFIJA: Ne, zaista, vrlo jevtino. MAKSIM: Bolje da si gledala kako ti stoje sudovi u kujni.

Ali otkuda je to, te mi se sad odpire? Najpre bijaše mirna, tiha, kad vičem, ona ćuti i snebiva se, a sad mi trči u oči, i oće stolicom. Da joj nije Jevrem kako učitelj? Po svoj će prilici on biti, zašto ona te naravi nije. 2.

ŠALjIVAC: Jesam li vam kazao? ISAJLO: Ej, teško meni, ne smem mu izići na oči! MANOJLO (žalostivo): A kako će mene učiti bez razuma? ŠALjIVAC: Sad gledajte što ćete raditi; ja vam pomoći ne mogu.

čaušu ni sluga biti, jer čauši su ne samo oštroumne šale zamećali i svoje vladatelje veselili, nego su im i istinu na oči mećali i tako i u kojekakim stvarima upućivali.

MANOJLO: Tako nas gledao strašno, da sam mislio: sad će nas progutati. ISAJLO: Ja mu više ne smem izlaziti na oči. ŠALjIVAC: Moja deco, i treba da se uzmete u pamet. Razum vašeg gospodina progutao je jedan magarac!

ŠALjIVAC: On će ga izlečiti; samo mu morate i vi pomoći. MANOJLO: Ja ne smem da mu više na oči iziđem. ŠALjIVAC: Nemate šta mnogo raditi. Samo ga uhvatite, pa ga držite dobro.

DAMJAN I KUZMAN DAMJAN (za sebe): Šta me to moj komša zove? Da ne bude osetio štogod? KUZMAN (za sebe): Kako krije oči!

Da ne bude osetio štogod? KUZMAN (za sebe): Kako krije oči! Kad bi se oči katkad za svedočanstvo uzimale, pređe bi se istina iznašla, nego pored gdekoji svedoka, kojima je savest čašom rakije

LjUBA (smeši se): On je moj švaler. STANIJA: Šta je to? LjUBA: Ljubovnik. STANIJA (razrogači oči): Šta reče, crna kjerko? LjUBA: Pa kažem ti, ljubovnik. STANIJA: Koja poštena devojka ima ljubovnika?

STANIJA: Viri jakako, a neće da strelja čoveka u oči ka neka zmija. 10. VELIMIR, s bradom i u uniformi; PREĐAŠNjE LjUBA: Evo i Velimira. — Gle, dođe majka.

stanija: Kad bi bila luda. ljuba: Da me s toplim ljubve čuvstvom U mečtanju zagrli. I kad krasne oči njene Stidna zora otvori, Ah, učini, da se sanak, U istinu pretvori.* Je l’ da je lepo, majke?

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Ne znaš koja je Sretinica, a znate svi da mi š njome oči vadite. STEVAN: Fala bogu, sad je došlo vreme da i gospođe sluge tuku. (Otide.) SULTANA: Uh! (Persidi.

SULTANA: A ja? Valjda sam ti oči iskopala? SRETA: A i vi ste dobri, samo kažu da ste malo ljuti. SULTANA: Napolje iz moje kuće!

TRIFIĆ (nepovoljno): Sultana! SULTANA: Zašto nisam neka zla žena da pustim nokte i svakom, koji me god dirne, oči iskopam. TRIFIĆ: Ti si pravo dete! SULTANA: Ti si... ti si... poslednji čovek na svetu. SRETA: He, he!

SULTANA: Ti si... ti si... poslednji čovek na svetu. SRETA: He, he! Što joj nisam ja muž! SULTANA (poleti mu u oči; Trifić je zadrži): Puštaj, ili sad ću i tebi oči iskopati! TRIFIĆ: Ali kaži je li pristojno?

SRETA: He, he! Što joj nisam ja muž! SULTANA (poleti mu u oči; Trifić je zadrži): Puštaj, ili sad ću i tebi oči iskopati! TRIFIĆ: Ali kaži je li pristojno? SRETA: Milostiva gospođa, ja sam bio dvaput cehmajstor!

SULTANA: Ja da uzmem, a ti ne umeš svoju ženu s čim da obraduješ? Oćeš da mi Čivutin zamaže oči koječim? TRIFIĆ: Pa dobro, de! Uzeću ja. SULTANA: Dobro, de? Dobro, de? Samo mi donesi, pak ću ij sve izgaziti!

SULTANA: Šta, trista te vraga odnelo, sad ću ti oči iskopati, ugursuz, i da bi li harsuzine, tko ti je dao slobodu dirati me?

More, ono nije gospođa, onu su vile i aždaje izlegle! SULTANA: Orjatine, meni tako u oči reći? Sad će ti pući glava na četvoro! SRETA: More Pelo, koji ti je vrag? SULTANA: Tvoja je mati bila Pela, a ne ja.

SULTANA: Ih! — Trista te vraga odnelo, jošt me ti nisi tukao. (Poleti mu u oči.) SRETA (opet je opali): Milostiva gospoja Trifička, ja molim izvolite pogledati na vašega Sretu.

) Pelo, oćeš ti biti pametna ili nećeš? SULTANA: Orjatine! (Trči mu rukom u oči.) STEVAN: Čekaj malko da te ja naučim, kad ne ume majstor Sreta. (Stisne joj ruke ujedno pak je tuče.

) Oh, oh, milostiva gospođo, al ćemo da se računamo. Pitaćemo se jesu li one milostive gospođe što svakom trče u oči? TRIFIĆ (Stevanu): Sad, kome da verujem? STEVAN: Milostiva je gospođa otišla u šetnju. SULTANA: Ih! (Trgne se.

Lalić, Ivan V. - PISMO

Šume u jezero silaze I sećanja se razilaze u svetlost, u strah, u snegove (14. XI 1976) POHVALA NESANICI Besane oči koje vide više No mrlju jutra, šaru na tapetu, Pročitaće u rukopisu kiše Čitavu povest o budućem letu: Za usud svakog

u strašnom blagoslovu noćnog bdenja Strepnja iznutra razmrežava oči I koren vida širi se i menja da novim putem nova slika kroči — Na nekoj zvezdi more se rascveta, u čaši vode zaiskri

šume zagrcnuto piju Vazduh i vodu budućega leta; Poslednja slika: kao retrovizor Pun druma što se odmata u ništa Besane oči rajski nazru prizor Potonje nesanice, utočišta. (5—6.

tvari Čini da trulež biva zalog zrenja u vidljivom, gde razum gospodari — Pa će i svetlost da razjede leto Na naše oči, dok tromo ga zari U avgustu, iznutra, nepokretom; A raspadanje tek svedoči umor Neprevladanog, što zovemo sveto

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Stvarno ste slatki! U stvari, dopada mi se kod vas to što umete da slušate čoveka. Mislim, gledate pravo u oči čoveku i čini se da ga stvarno slušate. Drugi su uglavnom zaokupljeni sami sobom. Ne masiram vas?

Obično vas odvode na neka mesta blizu kraja sveta, pa onda pola sata ulevo, i tu na vaše oči počnu da se ukokavaju od preterane patnje, šta li?

Još nešto: nikada vas ne gledaju u oči, već neprestano zirkaju levo-desno, kao radar na aerodromu, da bi na vreme mogli da ubiju tutanj ako iskrsne neko

ih baš u onom trenutku kada, posle ne znam koliko muka, najzad pozajme neku bednu gajbu i kad im padne mrak na oči; kažite da vam se baš te večeri gledaju izlozi ili kakvu sličnu glupost, vraćajte nedodirnute kijevske kotlete po

Baš meni! Kako da izađem na ulicu i pogledam svetu u oči! Imaš li ti možda kakav predlog? Uvukla sam u svoju staru pisaću mašinu marke „Adler“, nasleđenu od pokojnog deda

Trube! Mame ih oblače za školu. A ako se slučajno dogodi da vam u jednom trenutku padne mrak na oči, mislim, da im dopustite da vas drže za ruku jedno osam sekundi, sutradan cela varoš zna kakvi su oni švaleri, na

I jednoga dana, baš sam bila ustala a napolju oblačan dan, pogledam se lepo u ogledalu, pravo oči u oči, i upitam se: „Pa da li si ti normalna, Anči? Vidiš da te čovek eskivira!

I jednoga dana, baš sam bila ustala a napolju oblačan dan, pogledam se lepo u ogledalu, pravo oči u oči, i upitam se: „Pa da li si ti normalna, Anči? Vidiš da te čovek eskivira!

Ono što me je izluđivalo kod njega bile su sive oči pantera iz zoološkog vrta, i to što uopšte nije bio cicija, kao drugi iz moje ulice.

U početku, naravno, oči mu nisam ni primećivala — samo ruke. Trebalo mi je najmanje deset godina da najzad podignem pogled iznad tezge (da se

Bila sam načisto pošandrcala; sa svakog ćoška, iz svakog tuđeg kioska, gledale su me njegove sive, panterske oči iza nevidljivih rešetaka.

na svoj naročiti način, prokljuvio da sam zaćorena u njega preko glave, mislim, kao u romanima i sve što uz to fura. Oči su mu se nekako suzile, baš kao u mačke kad postane oprezna, dok smo stajali onako potpuno bez veze i hipnotisali se

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

BEŽANIJI, ISPAVŠI IZ VREĆE, OTKOTPLjAO U DRINU 108 ISAIJE RAČANIN: ŽAL ZA RAČOM 109 NEPOZNATI RAČANIN: GLEDAJUĆI ZLU U OČI 110 JEROTEJ RAČANIN: PONOĆNI OSVIT „PUTAŠASTVIJA“ 112 GAVRIL SGEFANOVIĆ VENCLOVIĆ: POLIJELEJ, VINjETA 115 HRISTOFOR

CRNA BARA, III Alge zrače sa lomače. Žarka ruka plahte stere. Cvate oči u matere. Peva duša povrh drače. Zveče, zveče beočuzi. Zrak se kruni sa pšenice u olovne prepelice.

Zrak se kruni sa pšenice u olovne prepelice. Ivan-cvetom zmija puzi. U strahu su prosjanule oči smilja iza nule: iza sunca i meseca Beli anđel s krsta slazi; snom reljefnim gušter lazi pod krvavo koplje sveca.

pri... (Prikazuju munje se razgaljenim gostima.) - Mačku oči zvrcaju u pijevca kuvanog. Lanjske dunje, dunje se zlate oknom natrulo. (Lebdi crkva ỳ kući.

BUDIMKA DEVOJKA Ni pram magle ni trinina trinka, a oči joj perunikom sjaje kroz vekova skrbne proplamsaje: nedevojka - ali je Budimka!

KRUG RAČANSKI, DUNAVOM I PUT PANONIJE Priždilo leto bulke nevene a sliku slutim kroz oči žita: ikonocrven, s međe plemene, ponire Osat u splet rakita.

Zaplamsaj, smreko, modpim bobicama. NEPOZNATI RAČANIN: GLEDAJUĆI ZLU U OČI Zlo je meni prozborilo kad je vrata otvorilo: Dobro veče, sjajna trepko!... Stižu Trojko i Treperko.

miro: u susret Sinu krenuo je Otac da Dva se ritma sjedine u bilo, da dignu kamen Golub kad zatutnji, da zgase oči pogrebu i smutnji. U svetoj tuzi hlape žuč i ocat.

(Šta li se ljulja? Možda još traje spiranje mulja?) Ne vidim s trona Drvo života. Žedne mi oči trnjem se pune. Stvorih li mnogo svakojeg skota? Mrači se istok - nadiru šume. Čujem li pisku? Šta li se zbiva?

VI Popodne svetli mudro, staroslavno, a jezik ćuti opuštenih krila mogućnost svoju gubi integralno. To budi oči odbeglih milina, u čiji lan se, preko ugaraka, lepota gluva survava iz mraka.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

ljudi kijaju, po modi nose štap, drže nož i viljušku; po modi žene nameštaju usta, osobito ako ne umu po modi da govore. Oči, kosa, aljine hod, stajanje, sedenje, nokti, sve je to po modi, samo što niko po modi ne umire.

Slušaj moju reč. Jer da su mi kakve knjige, nego kako treba ljubiti. Gledajder im posla! I zato da moramo oči kvariti! JELICA: Ah, tatice, vi ne razumete... MARKO: Dosta!...

Gott! 11. MARKO, PREĐAŠNjI MARKO: Gospodin baron, ja ne mogu dovoljno da vam blagodarim što ste mi otvorili oči. ALEKSA: Kako, gospodine? MARKO: Ništa, ništa; fala vam. Jedna devojka javila mi se.

7. BATIĆ, PREĐAŠNjI MARKO: Baš si u dobro vreme došo. BATIĆ: Gospodin Vujuć, ne znam kako ću da vam u oči pogledim.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

U šumi ovoj, u čarobnoj, imade čuda neviđen broj. Odasvud tajne vrebaju oči, za bukvom starom divotno lice; tu neznan čovjek smije da kroči uz pomoć kape nevidljivice.

Repina duga za njim vijuga...“ Raspričan Mačak prede bez kraja i preko lule nemarno pljucka, oči mu pune zelena sjaja.

Zajedno s njime, pod jorgan-brdo, legȏ i Pijevac, pa spava tvrdo. Mačak odjednom otvori oči, ugleda zoru, svileno rudi, pa mazno reče: „Pjetliću, skoči, zapjevaj glasno, drugara budi!

“ „Pšenica! Ura!“ Pijetao skoči — radosnim sjajem bljesnuše oči, pa uvis đipnu, veseli bata, glavačke jurnu pravo na vrata. Trenutka istog Mudrijaš — pljes!

Niz neke strane, urvine prave, lete na turu i preko glave, repovi praše, oči se žare, a torba drnda niz kamenjare. Pijetao ne zna, od straha slijep, gdje mu je glava, gdje li je rep.

Iskreno reci, prikane moj, misliš li mene u lonac svoj ?“ Lukavi lisac prevrnu oči i lažan govor za trenut sroči: „Pokojne babe kunem se glavom, odavna držim žestoki post, vodicu pijem, hranim se

Zastade lovac, delija mrka, suze mu teku niz oba brka, a tužne oči po perju kruže. „Zašto me nisi slušao, druže?

Ua! S neba je pao! Čitave noći zvijezde je krao! Pogledaj za njim — blista se trag!“ Potrča Mjesec brže neg oči, kroz vrata šmugnu, u krevet skoči, a svraka opet galamu stvara: „Pobježe skokom! Drži ga, stara!

„Unuče dragi, bio mi živ!“ Na zemlju Mjesec svjetlo toči, poljanu malu zracima tače, a onda stade i širi oči: neki mališan u vrtu plače. Izgubio je srebrnu paru, pa suza lije — čitavu baru.

“ Okrenu Mjesec lice od vode, a glupi vujo izbulji oči i arlauknu: „Sirac mi ode“ pa brže-bolje u vodu skoči. Grabljivca tako okupa vir, ne stiže jagnje, izgubi sir.

Dati je tebi, bio bi grijeh . . .“ Probudi Ćosu rođeni smijeh. Ustao Ćosa i trlja oči u čudu gleda bogatstvo bajno, kud okom krene ili nogom kroči: žito i voće i cvijeće sjajno.

Umorna, najzad, krevetu kroči i san joj brzo zatvori oči. III Pod burnim pljuskom, nebeskom česmom, braća patuljci dolaze s pjesmom, ori se šumom kroz vlažno veče: „Gdje ti

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Zadovoljstva su čisto fizička. Oči uživaju u sve tamnijoj boji šume prekoputa, grudi u disanju vazduha osveženog mirisom bilja i vode.

Završavam penjanje i vidim na vratima devojku koja drži ispred sebe lampu obema rukama. Lice i oči su tako osvetljeni da se ne zna da li je uplašena, ili se smeje gostoljubivo, ili se podsmeva. Nalazim samo da je lepa.

One s vremena na vreme otvore oči da bi pojele štošta sa svojih tanjira i opet tonu u san. Čak se i trzaju u sanjanju.

— Dobro, Vaskes. Mora da je strašno teško. — Ja vas zadržavam, gospodine, od čitanja. — O ne; vidim da umaram oči prema sveći, a i inače sam sanjiv. — Dobra noć onda, gospodine. — Dobra noć, Vaskes; ne zaboravite ujutru.

Njegove oči su pune suza: — Mala je bolovala već tri dana i moja žena se već razboljevala što nijedan doktor ne može doći na ostrvo

Treće veče žena se razvika: umire, umire! Skočim iz postelje, vidim: mala stisla zube, prevrnula oči, poplavila; umreće sigurno.

Sav prostor iznad bilja, kao da je zahvaćen u njihov pokret, prestaje biti za oči statičan. I cvetovi kao da igraju pod letom pčela; kao da jedni dotrčavaju pod njih, da drugi u strahu i užasu beže.

Sinoć su govorili da bi moglo doći do rata. Čak deca u Eskaloni... Verujete li vi to? Njemu sinuše OČI: — Ako bi bilo rata i ako bih iz njega izišao živ, nikada se više ne bih vratio na jezero.

Velike plave, bolesničke oči gledale su me bolno i rasejano. Brat mu odmah reče sa vrata: — Pipo, gledaj, imaš posetu.

— Ostanite još malo. Sada će naići male. Poslala sam ih po ulje, — reče žena a njene oči govorahu: „Znam da je to nemoguće, ali, kada bi se moglo, da kažeš mome mužu da ja nisam nizašta kriva i da treba da

Male će sada! — Treba ipak da legnete čim odemo. Devojčice ćemo potražiti usput. Doviđenja, Pipo! — Baš žurite! Oči ženine su govorile: „Zašto još ne ostaneš; zašto mu ne kažeš da nisam kriva; da treba da me voli?

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

I u blagom sanku iz prošlosti davne Bolnoj tici tako proticahu dani; Nit' se iz sna kreće, nit' oči otvara — I sneg tiho veje — da tiče sahrani...

Na sniskom ognjištu starom Ogroman mačak drema kraj ogorelog pana, Kad vihor naleti jače on leno otvori oči, Pa zevne nemarno dvared i opet spokojno sanja.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Ti koja si podigla poklopac na pogrebnom sanduku sveta i pustila da nas motre oči grozne, na ovoj nas okuci uzmi za ruku i povedi u grad za kojim hodimo; nek su mu temelji od krvi il krljušti, od

Mnogo bih mogao videti ovde da mi u zavičaju oči ne iskopaše. Moram se vratiti po vid svoj. Ali kako da zavičaj nađem slep?

Sinu ostavljam i bitke i krunu i oči dvostruke nek žezlom bolje po inoplemenicima razmahne, ja odoh polako da vid svoj pronađem.

Male su ruke junaka kao u devojke, pod stolom svi osećaju neravne ivice groba i čuju lepet pogrebnih ptica. Oči su knezu širom otvorene i traže u zanemelom svetu zrake svetlosti koje mostom preko neba il čunom ispod mora treba

Kroz otvoren prozor vidim spava gospodar s rukom na balčaku. I njegovo telo je mač jedan kažem i dižem oči. Gore se beli posteljina u kojoj je spavao bog. Ruka se jedna spušta na moju glavu. Sviće.

Vizant jedva da je imao boljeg cara. IZVIDNIK Šubare se klate i zvona biju, zažarene oči vuka ko skakavci roje se prizemljem, krovovi tiho klize niz nemirna pleća vetra, poneki glas odjekne kao da se

točku litica se čudi sela zapomažu užasnut je svetli plamen sveće potom je viđen za morem u jednoj luci sedi i pije oči mu sive pitali ga da l 'je ubijen on reče bio je ubijen sad više nije Sinait u Gornjaku Kažem Velika je Sinajska

*** U ovom času kad je plemenu potrebno višnje znanje silazi orao s gorskog dvora bolestan i mrk oči ne odvaja od zvezda vode ga dva mladića o čija se ramena oslanja neki vide u njemu božansku ribu koja izlazi na suvo

zasuta slovima i solju ponekad mu se vidi samo kresta pod nogama poprečni kamen krečnjak i karst otvori stoga oči na planini kad sunce hoće da zaokruži tvoj pogled on se izmigolji i ruži sam po unutrašnjim prostorima koji se

i čini pokrete svojim kljunom ćutanje se više probiti ne da ptica okreće listove knjige potom na liri tvori zvuke oči joj rastu dok u nas gleda i vidi sliku koja zuri kao što i lira više svoj zvuk neće da preda tako i knjiga do vrha

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

GINA (još od ulaska svaki čas krije oči maramom i plače): Ne mogu da se uzdržim. Što kažu, eto, pre sedam dana bio je tu, ovde, u kući... a danas?...

– 52.374 stanovnika, a ja samo viknem: „Mirno!” a svih 52.374 stanovnika stanu u front, gledaju me pravo u oči i samo trepću. – Trepću, nego! Eto, to znači upravljati, moj Trifune!

VIDA: Nemojte dvaput da kažete, ali... Kad je čovek malo izbliže pogleda. Meni je baš pao u oči njen nos, isti pokojnikov nos. SARKA: E, baš si potrefila, prija-Vido, ako je počemu drugom, a po nosu...

GINA: I meni to pade u oči! VIDA (prilazi Tanasiju, poverljivo): Evo, seci me gde sam najtanja, ako ne znam šta su šaputali Agaton i Simka.

DANICA: A ta je? ADVOKAT: Ja umem biti i ljubomoran. DANICA (iznenađeno). Ljubomoran? (Gleda ga dugo u oči.) Ne razumem. ADVOKAT (hteo bi da zabašuri utisak): Uostalom, to nije tako važna okolnost; to se vas ne mora ticati.

VIŠE NjIH: A on? AGATON: A on samo gleda u zemlju i ćuti, ne sme da me pogleda u oči, jer bih mu ja iz očiju pročitao testament. Ali, stari sam ja majstor, ne ispuštam situaciju kad je jednom ščepam.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Osećao se otužan miris izgnječene paprati i čulo šuškanje bubica... Sklapao sam oči. Još jedan dubok udisaj i telo kao da obamre... Negde je lanuo pas.

Ali psi nisu lajali, a planina je jezovito ćutala. A zvono se i dalje jogunasto klatilo, i ja otvorih oči. Zvoni... zvoni... drhtavo i tužno, odnekud iz daljine, iz doline, iz nekog sela, sa neke crkve.

A noć je odmicala. Kad sam otvorio oči, čobani su već bili ustali, psi su lajali. Ali nešto se događalo. Iz daljine su dopirali dozivi, i onda se izvi samo

— A ako neprijatelj dođe i pokupi vam stado? — reče neko. Njihove oči sinuše gorštačkom divljinom... Braniće se, braniće, do poslednje kapi.

Na jesen ima sve da se reši — govorio je otac. — Sirote majke! — plakala je moja mati, brišuće oči keceljom. Ona je uopštavala svoj bol, plakala je zbog sebe, a i za druge.

Ako nema jedno oko, a ima zdrave noge, natovari mu municiju na leđa, pa neka nosi dotle dok ne pogine. Ako ima zdrave oči, a nema jednu nogu, stavi ga negde u zasedu i podaj mu mitraljez... — A šta ćemo sa onim „cvećkama“... zaraženim?

I zato im je izraz lica bio vedriji. Gledali su narednika smelo u oči. — Kaplare — obrati se narednik — poslužioce vodi kod topova, a vozare u štalu.

I kao da ih kreće jedan mehanizam, ispraviše glave gledajući daleko ispred sebe. Pade mi u oči samo jedan crnomanjasti, tamo negde na levom krilu, sa opuštenom donjom usnom i otvorenim ustima, kako ravnodušno gleda

A rudni vozar Marjan nije obrisao konju oči, od čega ovaj može da oslepi... Živulju otpao zvrčak od mamuza, i može konju trbuh da probije...

A ludi, sićušni, maleni, promicali su sa fenjerima. Pri ovoj svetlosti caklio se čelik i svetlucale oči konja, čije su upola osvetljene figure izgledale ogromne.

Zapamtio sam tako mnogo lica iz pojedinih pukova. Pao mi je u oči jedan crveni i debeli pešadijski oficir. Bio je rezervista.

Komandir je najviše strahovao za konje. Na svakom zastanku je opominjao vojnike da konjima brišu maramom oči i grudi od prašine i znoja, da im se grudi od dugog tegljenja ne bi izranjavile.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

— Bijem nevaljalce, a dobru decu volim, odgovori učitelj i skrenu oči na đaka, koji mu prilažaše. Njegov ozbiljan odgovor uveri decu da je to doista učitelj, pa se bojažljivo ukloniše na

« »Rekoše da je mnogo lepa i mlada... Sad pravo iz škole« pomisli on i podiže napred svoje velike sanjive oči. Beše već ušao u selo, pa gledaše da ne izgubi iz vida školu, koja se, sa svojim visokim dimnjakom, izdizaše malo u

Prvo se usudi da je pogleda, jer malo pre to nije smeo učiniti. Podiže oči na nju i — prođe ga prijatna jeza svega...

Podiže oči na nju i — prođe ga prijatna jeza svega... Onakih očiju on još ne vide; behu to crne sjajne oči, iz kojih večito bije živi oganj.

I kad celo lice dobije pritvoran skroman izraz, ove žive oči govore drukčije, veselije, đavolastije... I kad kakav svenuo starac pogleda u ove čudne oči, razvuče mu se brk u

I kad kakav svenuo starac pogleda u ove čudne oči, razvuče mu se brk u stranu i on začuđeno mahne glavom i u sebi prošapće: »Časni je ubio!«...

Gojko se susrete sa njenim jasnim svetlim pogledom i obori oči. Baš je bio u pameti sklopio celu rečenicu kojom je mislio da joj se obrati, ali sad zaboravi sve, pa se stade

He, ali im on nije dao ni opepeliti: zubat beše, pa odmah za oči. »Šta vi tu, veli im on, mučite ovog jadnog starca.

He, ali ...« I misli njegove odoše daleko, veoma daleko... On poče da se smeši, oči mu se zasvet liše radosnim sjajem, ruke se rasklapahu i sklapahu, kao da privlače koga, gornja usna se, zajedno s

— Vidi se da mi nismo za selo: treba sa njima biti drukčiji. Gojko se usudi da je pogleda, ali se odmah trže i obori oči, jer oseti na sebi njen vatreni pogled.

duboko, kao da mu otkidaju parčeta živa tela, pa kroz plač prošuška: — Ovo mi je unuče jedina potpora; to su mi i oči i ruke, pa da mi njega uzmete. — Dete nek ostane, a ti čiča idi kući, reče kmet i mahnu rukom na Stojana.

— Eto... vidite kako to ide, odgovori joj on, gledajući je pravo u oči, jer ona razgledaše upisnicu. Gledaćemo... Ona iziđe u dvorište.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

36. Zaspala gospođa Pod žutom nerandžom, Gospodar je budi, U oči je ljubi: “Ustani, gospođa! Kraljice su došle; Daj, da darujemo; Ne ćeš mlogo dati: Kralju vrana konja, A kraljici

U nju su ti svaka dobra, koja s’ mogu nać’: U nju ti je b’jelo lice, ka’ cv’jet proćetan; U nju su ti crne oči sokolova čina; U nju su ti b’jele ruke grada vrijedne.

Ko li bi mi vodice doneo — Dala bi mu moje čarne oči. Ako bi mi ladak načinio — Ja bi njemu verna ljuba bila.“ Ona misli niko je ne sluša; Slušao je ovčar od ovaca:

“ 108. Oči moje, kud ste pogledale? Srce moje, šta si požuđelo? Da bi Bog d’o svakom, ko što hoće, A i mene, što bi milo bilo!

Nije blago ni srebro ni zlato, Već je blago, što je kome drago. 109 Oj na ove duge noći Ko ne ljubi crne oči, Ne pada mu san na oči, Već mu pada jad na srce. 110.

109 Oj na ove duge noći Ko ne ljubi crne oči, Ne pada mu san na oči, Već mu pada jad na srce. 110. Kol’ka je noćca noćašnja, Svu noć ja zaspat’ ne mogo Slušajuć’ lepe lepote Gde

Kad ja vidim svoga draga oči, Ev’ umrijeh, evo duša skoči. Kad mu vidim ruku u mišici, Pane meni muka na zličici.

Savo vodo, pozdravi mi dragog, Da ne pije vode iz te Save — Popit će mi moje oči plave! 124. Karavan ide preko Romanije, Za karavanom Simo Sarajlija, A za njime Stojko kiridžija: “Oj Boga ti,

Ja je gladah tri godine dana; Ne mogoh joj oči sagledati, Crne oči, ni bijelo lice, Već sakupih kolo đevojaka, I u kolu Milicu đevojku — Ne bih li joj oči

Ja je gladah tri godine dana; Ne mogoh joj oči sagledati, Crne oči, ni bijelo lice, Već sakupih kolo đevojaka, I u kolu Milicu đevojku — Ne bih li joj oči sagledao.

joj oči sagledati, Crne oči, ni bijelo lice, Već sakupih kolo đevojaka, I u kolu Milicu đevojku — Ne bih li joj oči sagledao. Kada kolo na travi igraše, Bješe vedro, pak se naoblači, Po oblaku zas’jevaše munje.

“ A đevojka milostiva I iz srca žalostiva, Dade njemu i obadva. Ljubi oči željno momče. 140. Oj ti Cveto, lepo cveće, Bog ubio majku tvoju!

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

JELISAVETA: „Suviše sam nesrećan i bez toga!” VASILIJE: Tako. Sad ga ti budiš... SOFIJA: „Otvori oči, dragi starče! Vi ste samo sanjali! Saberite se!” JELISAVETA: „Zar on nije bio ovde? Zar mu nisam stisnula ruku?

GINA: I šta će ti odjednom ta georgina u reveru? BLAGOJE: Stavio sam je da ti bode oči! GINA: Ja sam moje oči odavno isplakala! I ostavi tu flašu, kad ti kažem! Treba još negde pijan nešto da izlaješ!

GINA: I šta će ti odjednom ta georgina u reveru? BLAGOJE: Stavio sam je da ti bode oči! GINA: Ja sam moje oči odavno isplakala! I ostavi tu flašu, kad ti kažem! Treba još negde pijan nešto da izlaješ!

VASILIJE: Gde da se izgubim? MILUN: Ne zanima me! Slobodan si da ideš kuda oćeš! Idi kud te oči vode i noge nose! Dok još imadeš nogu i očiju! I nemo da te sutra ovde zateknem!

GINA: Šta ga je onda moglo odmamiti od Sekule? DARA: Istini moramo da pogledamo u oči! To, što Drobac u ovom trenutku nije u zatvoru, i što se smuca ovuda, može da znači samo dve stvari: da je mučenje

Strepim i danju iz kuće da izađem, akamoli noću! (Uđe u kuću) JELISAVETA: A ja sam mislila da bi nam oči iskopala za dinar! VASILIJE: Eto, rešili smo bar jedan problem!

DROBAC: Osječeš na tikvi ozgo poklopac. Iznutra izvadiš sjeme, sve očistiš. Pa na tikvi isječeš razne rupe. Ko oči i usta. Ili ko razne šare. Pa turiš unutra sveću. I sveću zapališ. I poklopiš onim poklopcem.

DROBAC: Ko da si mi skinula krv sa očiju! SOFIJA: Ja ti skinula? Vidi ti njega, molim te! I sada, naravno, vidiš, oči ti se otvorile! Kaži šta vidiš! DROBAC: Vidim... SOFIJA: Slobodno kaži! DROBAC: Vidim tvoju ljepotu!

BLAGOJE: Kurvetino! SOFIJA: Pustite me! GINA: Šta si se ostrvio odjednom? BLAGOJE: Krv mi je pala na oči! TOMANIJA: Našla si koga ćeš da kitiš cvećem! Sodomistu! BLAGOJE: Jesi li se za njega toliko kupala? SOFIJA: Boli!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

JEZA 39 RASTANAK KOD KALEMEGDANA 40 NOVE SENKE 41 PARTENON 43 NjEGOŠ U VENECIJI 46 RELjEF SA LIKOM DANTA 48 LjUBAV 50 OČI 51 VETRI 52 ETERIZAM 54 KARIKATURA 56 BOLESNI PESNIK 58 NOVA SERENATA 59 MOJA RAVANICA 61 ŠALA 63 DOSADA 65 POD

Ko redovi zarđalih kosa kukuruz je na suncu zreo. Teška si bila, vrela i bosa kao snop žita kad se razgrne. Oči ti behu male al crne kao rupice na fruli.

A sjajna prošlost je laž. A ko nas voli, nek voli kamen goli. Nek poljubi mržnju i mrtve. Iskopane oči, vino što se toči, u slavu ubistva i žrtve. O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.

i lišće pada, sa granja svela, i svi boli, u jeseni, zaćute... Kud oblak ne nađe više puteve zasute, lete oči moje. . . . . . . . . . . . . . . .

O samo je tužan čovek čist, slobodan, nežan i drag, ko zvono u polju, i blag ko cvrkut tica, i uveo list. Dižite oči mračne, ko buntovne buktinje zračne pobodene u duboke crne kolutove. Vi ste moja buna.

Ali, kad čitaše o Brizeji, što se budi, i otvara oči, pune tame, u zori, bol neizmeran pade mu na grudi. Jer svemu na svetu beše utehe.

Svim mislima, za sve junake, i grehe. Ali držeći mu glavu rukama obema, suzno, umirući, pomisli, bolno, da za oči neveste utehe nema. Tada zaplaka u vodi zvono Svetog Marka.

Strasnije nego na tvoje grudi pao sam na njih, u bludnom, bezumnom vrisku. OČI O koliko puta kad pred tobom osetim: da želim da ostavim za sobom moje tužne misli u očima ti bistrim, neveselim...

I osetim da mi nije dosta ljubav nevesela. Razočaran od tvog umornog tela, radoznalo milujem bludne i meke velike oči bilja. VETRI Ne grli cvetne poljane moj glas.

A da nebo zagrmi i raspe kamenje sa puteva strmi u deveti čas. Oči tvoje ne bi dizo krikom. Zaogrnut modrim olujnim vidikom umirao bi mirno posle slasti.

U mraku samo kad mi ideš, a oči ti se bolno smeše, čini mi se ide mi krasna prosta sirota mati božja. MOJA RAVANICA Bludno gledam tvoju bogorodicu

Ona mi se čini jedina čista i ponosna sudbina muška. A ikona se blista. I ko rumene oči, vino što bela ruka toči, zadiru mi u grudi dojke bele, sa ranama sred vrha naga Bogorodice tvoje.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Kroz maglu se vide crvena, pijana lica, zakrvavljene oči: seljaci piju i svađaju se. Sa crne grede ozgo visi čađava lampa i čkilji žutim, nečistim plamenom kao umrljana zvezda.

Onda podiže oči svoje k nebu. — Bože, Bože, šta učini to od mene! — htede da vikne u očajanju, ali mesto reči, iz kljuna mu izađoše samo

niti se narod skupljao da gleda i da se divi svečanostima koje je priređivao car, da bi mu svojim bleskom zasenio oči. Narod zaboravi cara, kao da ga i nema. Car se zbuni i zabrinu.

I sve je to gorelo i plamtelo, sijalo i treptalo raznobojnim sjajem tako da je starac zaklonio rukama oči i obrnuo glavu. Car se smešio od zadovoljstva.

— S paunovim repom?! — uzviknu gazda, razrogačivši oči. — Da... Ja sam hteo da te obradujem pa da ti kupim magarca kakvog niko nema: s paunovim repom — odgovori mudri sluga.

Pa zar i ima gde na svetu magaraca s paunovim repom?! — reče gazda, zagledavši se sluzi u oči, misleći da je pomerio pameću. — Dabogme da nema — odgovori sluga i obori oči.

! — reče gazda, zagledavši se sluzi u oči, misleći da je pomerio pameću. — Dabogme da nema — odgovori sluga i obori oči. Gazda se još bolje zagleda u nega, premerivši ga od glave do pete. „Ovaj je poludeo“, pomisli on, mašući glavom.

Kud god se ona makne, kroči, Prate je deca — ljudi, žene Traže da vide njene oči Gde ćute Božje tajne— Oči duboke, sjajne Što tako čudno glede... Kose joj davno sede...

Kud god se ona makne, kroči, Prate je deca — ljudi, žene Traže da vide njene oči Gde ćute Božje tajne— Oči duboke, sjajne Što tako čudno glede... Kose joj davno sede... — — — — — — — — — — — — — Leto je.

Ali ne može ništ da kaže— Ne može — Bog joj ne da... I mene samog jeza hvata Kad vidim oči njene setne, Duboke, zagonetne.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Nesrećna sudbina moja ne dade mi da me, pre nego oči sklopim, ogreju zraci slobode u mojoj miloj postojbini. Ali, prosta krv moja, jer će ti zraci slobode obasjati tebe,

Srce mi jako zakuca od uzbuđenja; skinem kapu, i vetar baš od gora te zemlje pirnu i rashladi mi znojavo čelo. Podigoh oči nebu, klekoh na kolena, i kroz suze uzviknem: „Bože veliki!

Na Mesecu, gde li? Nijedan nemam, tako mi svega na svetu! — uzeh se kleti. Šef se zapanji od čuda. Zinu, razrogači oči, zagleda se u mene, pa ni reči da progovori.

— Jest, izgubićeš drugo oko, — planu govornik — pa neka oba izgubiš. Ništa to nije da jedna žena izgubi oči za ovako veliku stvar. To je sramota! Misliš li na dobro i sreću svoje dece?

Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ništa. Čudna mi čuda, jedno oko! Šta će ti oči kad ima ko za nas gleda i vodi nas sreći? Valjda ćemo zbog tvoga oka i čičine noge napustiti ovo plemenito preduzeće.

Ubrađena šamijom zatvorenožute boje. Lice joj tužno, puno bora, žuto; oči gotovo iste boje kao i lice, pogled izražava neku večito očajnu brigu; usne tanke, malo modrikaste, uvek spremne za

Neće da paze, no će tako negde da istrešte oči u jaruzi.” Uzme dete drvo u ruke, a ona bi, grešnica, na to progunđala: „Padne s drvetom, pa, kako je drvo šiljato,

” Uzme dete drvo u ruke, a ona bi, grešnica, na to progunđala: „Padne s drvetom, pa, kako je drvo šiljato, istera oči.

Mnogi građani dremljivi, podbuli od spavanja, neki dremaju stojeći, usta im poluotvorena, oči zatvorene, a glava im klimata levo-desno, gore-dole; zanijaju se po dve građanske glave malo jače, udare se, preznu,

glave malo jače, udare se, preznu, oba političara pogledaju tupim pogledom jedan drugog, ne iznenade se ničemu, oči im se opet zatvore, i glave klimataju revnosno i dalje. Mnogi legli te spavaju, a hrkanje se razleže da je milina čuti.

Mnogi legli te spavaju, a hrkanje se razleže da je milina čuti. Mnogi su, doduše, budni, ali trljaju oči i zevaju slatko i glasno, te kao da pomažu, radi bole harmonije, onima što hrču u horu.

I danas mu ostalo ime Toma Ustav! reče mi onaj, i zasmeja se tako da mu suze udariše na oči. — Pa šta je bilo s njim? — Propao je, siromah. Nema nigde ništa, a i službu mu državnu ne dadu... Budala!

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Sumorna kao što su moji dani, stara i dugotrajna, kao što su moje godine, vlažna i tamna, kao što su moje oči, studena, kao što je moje srce, moja krv...

Sit si, trbuh hoće da se provali, pa opet štrpkaš. Opet lezi pod dunju, pa kad se odmoriš, oči ti se otimlju na gust voćnjak, u dolini pod vinogradom.

si sad sit i zadovoljan; vetrić te uspavljuje, zeleno lišće sklanja te od sunca, deca polako šapuću i ti si već sklopio oči... Budi te škripanje kola i vika dece, koja skaču od tebe i trče pred kola, na kojima je košar pun kukuruza.

Nije vajde, nema se kud, no 'ajde u kuću. Idem preko avlije, a oči mi se ne odvajaju od rpe, što je složena baš više vajata, na ravnoj ledini.

Vi radite, a mi ćemo vas zagovarati. — 'Ajde, more, šta ćeš u ovom dimu; i nama poiskakaše oči. — Neka, naučio sam ja, dajte samo stolicu ovde uz ognjište.

Poslušah desetarovicu i sedoh među momčadiju. Sedeo sam tako dugo i nisam reči rekao, a oči mi bluđahu s kraja na kraj....

Ja se ukipio na stolici, pa baš ni mrdnuti. Samo mi oči blude po tom čudnom krugu, po tim tamnim senkama, što ka' prizraci mrdaju tamo i amo, a grudi, prepune nekog čudnog

Odmakne se moj Dule, pa jednako gledi u ono staklo, dok će se tek nečemu prisetiti. Zavara oči onima nođe, pa smota olbu u torbu. Ništa!... Sutradan polazi vojska u boj.

I ja zadremah, pa se prućih u komišinu. Zadahnu me divan miris šaše, koju nabacah na sebe, okretoh oči u nebo, pa uzeh da gledam i da mislim. ...Vidim dve lepe, sjajne zvezde, blizu kumovske slame, stoje jedna uz drugu.

I gledam u tu sjajnu diademu, pa mi oči zasenjuju, um se muti, a srce se brže širi i skuplja, zaneto lepotom tvojom...

STRAŠNA NOĆ Zvali su ga »vizantincem«, i čudo što mu je taj nadimak dolikovao. Vazda previjen, trlja ruke, obara oči, klanja se i klanja...

Razume se, da je ova poslednja osobina morala pasti u oči pretpostavljenima, i onda nije ništa čudno, što ga, posle kraćeg vremena, vidimo kao upravnika jednog velikog zavoda.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Poslao kalfa Joca. JEVREM (čita, primičući i odmičući kesu od očiju): 'Odi ovamo, ti imaš bolje oči. Je li ovo „F”? ŠEGRT (gleda duže): Može, gazda, a može da bude i „R”, a može i „K”.

Prekjuče mi čak i rekla: „Boga mi, gospa-Pavka, da gledamo mi da se orodimo!” Eto, tako mi je u oči rekla. JEVREM (koji nije ni slušao njeno kazivanje, već je samo rasejano gledao): Pa šta se to mene tiče?

JEVREM: Jest, ustaneš! A vilice ti se stegle i jezik odebljao, a suze ti naišle na oči... SRETA: More, oslobodiš se, polako! JEVREM: Pa to sam, znaš, i hteo da probam, da se oslobodim.

IVKOVIĆ: Nije sa mnom, nego protiv vlade. JEVREM: Protiv vlade? Ja protiv vlade? Zar te nije sramota u oči da me pogledaš? IVKOVIĆ: Nije me sramota, jer sam kazao istinu. JEVREM: To što si pljunuo, odmah da poližeš!

IVKOVIĆ (baci mu zgužvane crvene plakate): A evo tebi! Čitaj ovo pa se ponosi! JEVREM: I da mi više ne izlaziš na oči, nego da se seliš! To ti je moja poslednja reč. Eto ti!

(Ode.) IX PREĐAŠNjI, bez JEVREMA PAVKA: Ne znam kako ću Danici na oči, i kako ću joj kazati da joj je otac rasturio proševinu?

Obeća pa vrdne. Kad si s njim u četiri oka, on ovolika usta na vlast, a kada se sa vlastima pogleda u oči, on ne ume da zine. IVKOVIĆ: Ama, sve ja to znam, ali sam računao mnogo više na tebe.

PAVKA: Jevreme, oprosti! JEVREM: Pogledaj mi u Oči, hoću da vidim jesu l' ti naišle suze na oči? PAVKA: Jesu! XX DANICA, SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI DANICA: Je l'

PAVKA: Jevreme, oprosti! JEVREM: Pogledaj mi u Oči, hoću da vidim jesu l' ti naišle suze na oči? PAVKA: Jesu! XX DANICA, SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI DANICA: Je l' istina što mi kaže teča?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— Ej, more, jesi li ti pismen? — zapita ga oštro pošto se zaustavi a gleda mu pravo u oči. — Nijesam, gospodine. — Dakle nisi? — Ama ni slovca.

Najpre uzede neke dve ili tri knjige, i zavarav oči famulusu, ćušnu ih u slamnjaču (koju je tu zatekao, jer je kao školska svojina i inventarisana bila).

Samo je nabio svoj kalabreski šešir na oči i dunuo na nos, a ruke metnuo na leđa, pa ga zapitao: »Kako, kako ono reče gazda-Đorđe, ne čuh dobro?!

Sve im se dopadaju, ali najviše Azija. Za simvol Azije najviše zamiču oči seljacima. Nakupe se pa je gledaju i diraju jedan drugoga njome a grešnoga čiča-Trifuna, sedamdesetpetogodišnjeg starca,

Nosi dugu anteriju a preko nje pripasao malu kecelju od plava porketa. Hitar je, uslužan, oči mu igraju kao na zejtinu, ali je prgav i brzo se naljuti a osobito kad ga povuku za anteriju i opsuju mu sepetku koja

Odmah nabije šešir na oči, pa jala na vrata mehanska! Oni viču za njim, zovu ga natrag, vele da je sve to samo šala, i da je lud kad ne zna za

A kad nije to dvoje u kafani, ni seljacima se nije sedelo; nema Krsmana da ga diraju, ni Gizele da pare oči, pa se tako večeras jedan po jedan izvukli iz mehane, neko sa »laku noć« a neko i bez toga; neko platio trošak, a neko

bedni Maksim iz Sirogojna, Sreza zlatiborskog, Okruga užičkog, beše blagodaran Sreti što mu je otvorio njegove umne oči. Interesovao se jako za svoga učitelja, pa kad ga vide onakva, a on ga zapita šta mu je, da mu nije zlo.

Mića »Oficir« je otresit, on bi bio dabar! Njega ću!« — veli Sreta u sebi, pa navuče opet guber i sklopi oči, rešen da se preda slatkom snu. — Tako! — reče glasno. — Tu sam brigu skinuo s vrata! — reče pa pokuša da hrče.

— Eh, gospodin-učitelj, — reče ćir Đorđe, a oči mu zaigraše kao pacov kad se uhvati u kljusu — za zdravo lepu stvar mi zboriš, ama nema mogućnos’; ti zboriš, ama selo

Ne znaje on more jošte koj sam ja! Ja sam Suliot, bre! Tatko mi Suliot beše, a što beše krvnik! Kad ku krf nasedne na oči, a nemaše koga da zakolje, — znaeš što čini!? Petla, more, zakolje, sal’ da mu vidi malo krf; tol’ko što beše krvnik!

Tu vi njemu otvarajte oči, — a svilarstvo, voćarstvo, kovanluk i te stvari, to mu niko ni dosad nije branio da radi.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Sunce blešti po drveću, po celom belom svetu, Mlečni zimski zraci zaslepljuju mu oči. Razmišlja dečak o suncu kao o lepoj priči, Koja se dugo prenosi i kroz sećanja množi; Na mangupsku furunu sunce

U Africi, hej, u Africi, posle ponoći Sve ima vrele i vrlo umorne oči. U Africi Pleme Rogogu Od silnog veselja Spalo s nogu.

I kad je bez štenare, bez hrane, Bez pića, Njegove oči govore: odlično! Švrća je rođen u zemlji Kolorado U jednu zoru — bila je jasna i plava.

Stoje, nasamo, oči u oči, Jedno spram drugog, kao Đerdap i Golubac. Kad čovek, najzad, jabuku prismoči, Ugriz mu je nežan kao poljubac.

Stoje, nasamo, oči u oči, Jedno spram drugog, kao Đerdap i Golubac. Kad čovek, najzad, jabuku prismoči, Ugriz mu je nežan kao poljubac.

Kao bebe su se ticali i klicali Dva sapuna golišava, dve jogunice, Jedan drugog po leđima golicali, A oči su zatvorili, zbog sapunice. Lavor pun je mehurova, sapuni se ne vide. Još se čuje kako cikću, kako se cerekaju.

Sad juri bez radosti, I često joj dođe da sklopi oči, bar na trenutak. Draga deco, da li ste videli voz, noću, u daljini, U laktu neke okuke, gde je visoka trava...

Dovoljno je da pogled ložačev nekuda pođe, — Ona, ko vojnik u maršu, lopovski sklopi oči. Ali ložač se prene, ne da joj ni da trene, Ko tata kad je ljut zamrači mu se lice: Hoćeš li, možda, limuna?

A drugo, Kad se ugreje, topla je za dugo! Pogledah, a njoj: oči crne, I noge vitke, ko u srne. Struk — malo zdepast, ali lep. Čunak — podignut konjski rep.

Na sto: cveće, voće. Otvorih prozor nebu, svetlu. Blesnu sobica od čistoće: Svaka stvar ko da progleda na oči. Da l će sad hteti? Neće? Hoće! Furunica, najzad, u moju sobu kroči. Založih drva.

Mrk kesten nikom ne veruje, I u tom, naravno, preteruje. Al i oklopnici iz Savoje Tako su krili oči svoje. POSLE KIŠE Prestade kiša — sad u vlazi Nešto pradavno nadolazi : Vetar duva, a detelina Uzvraća, mokra i

” ZAŠTO SE DEDA NE POBUNI Deda je preneražen. Sasvim nevešto Skriva suze koje mu kreću na oči. Mogao bi pobeći, ali ga nešto Iznutra, u samoj utrobi koči. Na kakvom to se našao dnu?

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Sve što je izvežbano oko prirodnjaka moglo u bistroj vodi spaziti, bili su parovi crnih tačkica koje su označavale oči životinjica.

počne hraniti sićušnim mikroskopskim biljkama koje sreta na putu, i na njoj se pojave dve crne tačkice koje obeležavaju oči. U taj mah je larva dostigla dužinu od šest milimetara.

Kod mužjaka glava postaje još šiljastija, i to time što se smežura gornja usna. Oči se jako uvećaju, postanu dva puta veće no pre toga, više su izbuljene i daju izgled kao da se nalaze na glavi više

Međutim, ima mnoštvo životinja što žive na dubinama koje premašaju 1000 metara, pa ipak imaju oči, što se smatra kao dokaz da vide svetlost u tim dubinama.

Veliki broj životinja u okeanskim dubinama imaju atrofirane oči, ili ih uopšte i nemaju. Ali to nije opšti slučaj: neke od tih životinja imaju, naprotiv, vrlo razvijene oči, čak i

Ali to nije opšti slučaj: neke od tih životinja imaju, naprotiv, vrlo razvijene oči, čak i hipertrofirane. Oči su nerazvijene kod onih što provode život zarivene u mulj na dnu mora; one tada imaju

Ali to nije opšti slučaj: neke od tih životinja imaju, naprotiv, vrlo razvijene oči, čak i hipertrofirane. Oči su nerazvijene kod onih što provode život zarivene u mulj na dnu mora; one tada imaju razvijene organe za pipanje, ili

Kod nekih vrsta dubinskih riba oči nemaju sferičan, već cilindričan oblik, tako da liče na dvogled; one mogu videti samo ono što se nalazi neposredno

od dubine 500 metara, morske životinje koje žive u tome večitome dubinskom mraku, ne mogući ništa videti, nemaju oči.

To je mišljenje bilo potkrepljeno kad je na osrednjim dubinama pohvatano nekoliko vrsta krustacea koje odista nisu imale oči.

uhvaćene na dubinama od nekoliko hiljada metara, koje ne samo da nisu bile slepe, već su imale neobično razvijene oči, koje su kod nekih vrsta zauzimale skoro polovinu glave. Ni do danas mislim da se nije tačno saznalo čemu te oči služe.

Ni do danas mislim da se nije tačno saznalo čemu te oči služe. U isto vreme kad su radile te engleske dubinske ekspedicije, i Amerika je slala u okeane svoje istraživače.

Rakić, Milan - PESME

Dok poslednje žrtve stari krvnik veša, Nepregledna hrpa ranjenika kisne... Hoće li me naći među njima tvoje Bistre oči, draga? Hoće l̓ iz kondira, Ko preteča skromna večitoga mira, Pasti kap na rane što zjape i gnoje?

O, da l̓ razumeš, draga, strašnu bedu, I osećaš li nevidljive uze, Vidiš li kroz noć na licu mi bledu Krvave oči i stisnute suze?...

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda Slušati rado ove reči lažne, I zahvalićeš bogu što te sazda, I oči će ti biti suzom vlažne.

O, zaboravi ljubav, patnje, trude, Otvori dušu i oči ti bodre I dugo gledaj te planine modre. Jer tu je spas, i uteha, i nada, Mi ćemo, slabi, prevrnuti verom, Idolu

PONOSNA PESMA Bezbrojne su oči po tvom stasu pale Ko umorna jata na pomorsku lađu, I, sve očarane, za trenutak stale Da na tebi odmor i lepotu nađu.

I sklopiću oči zanavek. I tada, Osetiću čudno, kao kad se sniva, Sa miloštom tajnom što iz zvezda pada I svežinom skoro pooranih

I ko Leandar, što je svako veče Moreuz tamni preplivav̓o smelo Da dragoj Heri reč tek jednu reče, I vidi usta, i oči, i čelo, I ja bih brda prešao i reke, I popio bih mnogu gorku čašu, Snoseći mirno udar sudbe preke, Za slatku ljubav i

stoje Krajičkom izbi mesec, pa se širi Pun, sjajan, mekan, ko koleno tvoje Iz crne ti čarape kad proviri, Ja sklopih oči i zadrhtah tada, I sve što beše sa mnom i kraj mene, Redovi lipa, i ljudi, i žene, I ta starinska osvetljena zgrada, I

Ali ti ne rekoh ni ''silno te ljubim'', Niti ''dušo'', niti ''oči moje sjajne'', Niti praznom rečju i pokretom grubim Zbrisah draži nekazane tajne.

— Iz mnoge krvi izniknuo davno, Crven i plav, Kosovom božur cveta... SIMONIDA (Freska u Gračanici) Iskopaše ti oči, lepa sliko! Večeri jedne, na kamenoj ploči, Znajući da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je nožem izbo oči!

Večeri jedne, na kamenoj ploči, Znajući da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je nožem izbo oči! Ali dirnuti rukom nije smeo Ni otmeno ti lice, niti usta, Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo Pod kojim leži kosa

na mene sa mračnoga zida, Na počađeloj i starinskoj ploči, Sijaju sada, tužna Simonida, Tvoje već davno iskopane oči...

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Naši cari zakon pogaziše, počeše se krvnički goniti, jedan drugom vadit oči žive; zabaciše vladu i državu, za pravilo ludost izabraše. Nevjerne im sluge postadoše i carskom se krvlju okupaše.

Vrana vrani oči ne izvadi; brat je Turčin svud jedan drugome. Nego udri dokle mahat možeš, a ne žali ništa na svijetu!

Uroša no obadva da izgubi sina; žalije mu vojvode Uroša no svu zemlju što je izgubio; žalije mu vojvode Uroša nego oči da je izgubio, — dâ bi oči za brata Uroša! Junaku se češće putah hoće vedro nebo nasmijat grohotom.

sina; žalije mu vojvode Uroša no svu zemlju što je izgubio; žalije mu vojvode Uroša nego oči da je izgubio, — dâ bi oči za brata Uroša! Junaku se češće putah hoće vedro nebo nasmijat grohotom.

Kud će više bruke od starosti? Noge klonu, a oči izdaju, uzbluti se mozak u tikvini, pođetinji čelo namršteno; grdne jame nagrdile lice, mutne oči utekle u glavu, smrt

Noge klonu, a oči izdaju, uzbluti se mozak u tikvini, pođetinji čelo namršteno; grdne jame nagrdile lice, mutne oči utekle u glavu, smrt se gadno ispod čela smije kako žaba ispod svoje kore. Što spominješ Kosovo, Miloša?

KNEZ JANKO Bismo, Turci, ali se ne može! Smiješna je ova naša ljubav. Grdno nam se oči susretaju, ne mogu se bratski pogledati, no krvnički i nekako divlje: oči zbore što im veli srce.

Smiješna je ova naša ljubav. Grdno nam se oči susretaju, ne mogu se bratski pogledati, no krvnički i nekako divlje: oči zbore što im veli srce. VUK MANDUŠIĆ Glete, ljudi, lijepa saruka! Đe ga kupi, aga, amanati?

Miš u tikvi — što je nego sužanj? Uzdu glodat — da se lome zubi! Nebo nema bez groma cijenu. U fukare oči od splačine. Pučina je stoka jedna grdna — dobre duše, kad joj rebra puču. Teško zemlji kuda prođe vojska!

— BIJU SE DVA KOKOTA KOD SKUPŠTINE. KNEZ ROGAN Vidite li ova dva đavola! Oko šta se oni dva poklaše, jedan drugom oči pokopaše? Za njima su tridest kokošakah, mogu živjet kao dva sultana da im dádê nekakva nesreća.

Pa se snahi ne dao ostrići: žalije mu snahin v'jenac bilo nego glavu svog sina Andrije. Tuži mlada, za srce ujeda, oči gòrê živje od plamena, čelo joj je lepše od mjeseca, — i ja plačem kâ malo dijete.

Blago Andrij' đe je poginuo — divne li ga oči oplakaše, divna li ga usta ožališe ... KNEZ ROGAN (šapti knezu Janku) Ne pitaj ga, amanati, za takve stvari, dok

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Glavu ću mu kao vrapcu otkinuti. Ni ti ni on niti iko od vas na oči da mi ne izađete“. I, eto, zato neću i ne mogu da te krijem, da posle on mene tako grdi.

A i on sam morao više puta u godini da dolazi, da ne bi sve to palo u oči i sve se saznalo. Ali nije ostajalo samo na tome.

Sofkine matere otac, večito bolešljiv, gotovo slep, jednako je sedeo kod kuće sa navučenom modrom hartijom nad oči, bojeći se sunčanice, i večito raspasan, iznegovan, kao da se tek sada iz postelje digao.

Da li što ovako lepa Sofka nije muško, njegov naslednik? Da li što ga njene tanke usnice, detinje ali crne oči i malo, tamno čelo, sa već dugom kosom, podsećaju na mater, na onakvu kakvu je prvi put video, prvi put se njome zaneo?

Ispod čela su bile njegove uvek umorne, uvek upola otvorene oči. Onom drugom rukom držao bi Sofku na kolenu, a ona bi bila tada okićena i obučena kao već velika devojka.

Sproću njih sedela bi mati. Ona, sigurno okupavši se za ovaj izlet, bila sva rumena i svetla. Njene oči, one njene čuvene, krupne oči sa izvedenim obrvama i vrelim jagodicama, tako bi joj se sjale a usta srećno igrala.

Ona, sigurno okupavši se za ovaj izlet, bila sva rumena i svetla. Njene oči, one njene čuvene, krupne oči sa izvedenim obrvama i vrelim jagodicama, tako bi joj se sjale a usta srećno igrala. Kola bi silazila naniže.

slučajno da naiđe, zatekne je takvu, ili da čuje da je takva, ovlaš i kako ne treba obučena, pa kako bi onda smela na oči da mu izađe a kamo li da se usudi i da ga pogleda! Međutim sve to nije trebalo.

Mogla je, kad god hoće, da izlazi na kapiju i tamo stoji. Svakoga muškarca, mladića, gledala bi pravo u oči. Čak sama ulicom, i po komšiluku, kad god je htela, išla je. Ni noću ne bi strepila.

Kako da ih ne znam! — E, pa one, te... Sad nešto preturah po podrumu, pa mi padoše u oči. Znaš, sad godine nerodne i ne mogu da se sve napune, pa zato sam te i zvala da te pitam: kako bi bilo kad bi se ko

doznao za njih, jer po njoj, ceo je svet morao znati za njih, nego kako bi tolikim svojim pričanjem ona Arnautinu pala u oči, te da posle on, kad odnese i isporuči pozdrav od sviju, uzgred kaže da je tu bila i neka starka, a on će onda, efendi

bila su zatvorena i samo gore u gostinskoj sobi gorela je lampa i to uvrnuta, da bi što manje bilo svetlosti i padalo u oči. Kada počeše pred ponoć već i petlovi da pevaju i sve oko kuće nastade tako mirno i tamno, ču se kucanje alkom.

Pandurović, Sima - PESME

ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Sima Pandurović PESME Sadržaj I 2 BISERNE OČI 3 DOGODILA SE PESMA OVA 5 PESMA TAME 7 VREME 9 BEZ MOTIVA 11 U PROLAZU JUČE...

PAUK 229 POSLEDNjA TEŽNjA 231 BUDUĆI DIJALOG 232 PESME I BISERNE OČI Kao duh jeseni u šum lišća svela, K’o tuga u život naših želja tajnih, U moju se dušu nečujno uplela, Na plimi

Jer južne zvezde, čini mi se, sjaju K’o nad sudbom mi njene oči što su; Jer priroda će u tom čudnom kraju Možda na njenu mirisati kosu; Jer dane ove svršiti mi treba Predstavom

Ja razumem tvoju suzu toga trêna, K’o i brigu dobrog oca što iziđe, Kao tužne oči vernog psa što priđe, Kao dušu tuge i jecanja njena.

MRTVI PLAMENOVI I Saranili su njene oči sjajne U tamu groba, u života bol; Saranili su njene ruke bajne U carstvo tame, samrtnički dol.

I oči moje sreće moje vajne Ne osećaju više bleskav sjaj, Ne osećaju više sreće trajne Gde hladni groba prostire se gaj.

ovde smerno S nadama mojim obojenim smrću, I ne zna da je pohodim još verno; A žuti crvi oko nje se zgrću, I piju oči, moje oči sjajne, I troše telo, iluziju snóva, I snove moje raskidaju bajne, K’o vetar majsko cveće kestenóva.

S nadama mojim obojenim smrću, I ne zna da je pohodim još verno; A žuti crvi oko nje se zgrću, I piju oči, moje oči sjajne, I troše telo, iluziju snóva, I snove moje raskidaju bajne, K’o vetar majsko cveće kestenóva.

Mutne oči iznemoglo glede U horizont prazan i oron’o. Duh, sa telom, materiji klon’o. Mutne oči iznemoglo glede.

Mutne oči iznemoglo glede U horizont prazan i oron’o. Duh, sa telom, materiji klon’o. Mutne oči iznemoglo glede. Moju staru ranu od života.

I gledaju me na starinskoj ploči Velike noći duboke, crne oči, K’o večna, tvrda, neizbežna kob; I u toj noći Sudba niti prede, — Niti veselja, i sumnje, i bede, — Život što ide s

SONET Šta je to? Urlik pobesnelih rulja? — Ne. Studen vetar bespoštedno duva; Oči pune suza; zemlja nam je suva; Naš se svet snova iz temelja ljulja. A orgije besne dželata i hulja.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Sunce (i ono, gle!) povirje iza brda, te mlaznu svojim zracima kontu u oči. Starac kihnu jednom, drugom i trećom; zatijem nakašlja se toliko puta, pa najzad: „Čujte vi dolje, pod bedemom! Zapov..

Bijaše to momak od dvadeset godina, visok, tanak, bjeloputast; smeđa naustica tek ga se hvatila; oči mu bjehu krupne, plave, a gledahu milo. Ele, u punom smislu riječi, lijep momak.

Niko ne progovori, niti se mače, no sve oči zapele za nj. Plamen je veselo igrao usred te snuždene čeljadi, te je muževno a žalosno lice serdarevo čudan izraz

Starica poduhvati dlanom lakat, pa nasloni svoje mršavo, žuteljavo lice na dlan, a svoje žive, crne oči, u njima joj je sav život bio, jer njeno tijelo bijaše kost i koža, a rasta bješe omanjeg, oči uprije opet put domaćina.

dlan, a svoje žive, crne oči, u njima joj je sav život bio, jer njeno tijelo bijaše kost i koža, a rasta bješe omanjeg, oči uprije opet put domaćina.

A kakvo bješe to gr’oce i ta ženska glava! Materine oči a očine plemenite crte, nježnije dakako, sastale se u kćeri.

Zaista, tome strancu moralo je jako u oči udariti to što među tolikom prostotom, da ne rečemo sirotinjom, nalazaše se pološke naslagano nekoliko tankijeh pušaka,

Veliki zore osvitak, zabliješti starčeve oči. Tek tada trgnu se, pa zatvorivši lagano stakla, nestade ga s prozora. U ćeliji bješe mračno.

Osobito krupne, plave mu oči bijahu pune živosti. Duguljasti obrazi i nos. Držanje i pokreti mu bjehu određeni. Vidjelo se na prvi mah snažna duša u

“ „To me je išlo po rodu i vaspitanju, Gospodaru!“ To im je bio sav razgovor. Vladika mu se zagleda dobro u oči. Zatijem diže se polako, pa stavivši ruku na rame Janu, reče glavarima: „Crnogorci, još sam vas jednom zakleo da

Tako je bivalo na izmjenu. Najzad dodijalo Svecu, te namače samur-kalpak na oči a obode bjelca. Brzo Đuro prejezdi more i primorje i prispje na granice naše.

Čudna sna da ga Bog ubije! On se ne probudi sasvim, no ostade u bundaku nekoliko trenutaka, pa opet sklopi oči i san mu se nastavi. Sad bijaše u nekoj vojsci.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Manji umro, no što si se rodio! Majka te u studene oči celivala!). Kletve ne štede ni životinje. Kletva je u čestoj upotrebi naročito u praznoveričkim i vradžbinskim

Toliko mi zle oči naudile! Da bog da mi svaka sreća posahnula i ne imala napretka kao ova slamka od jutros! — i pri tome lomi slamku).

ili alegorija i najviše se odnose na čoveka u vezi sa njegovim telom i delovima njegova tela (Izgubiti glavu, Čuvati kao oči u glavi, Ima više dugova nego kose na glavi, Vući koga za nos, Skrhati kome vrat itd.).

). Najčešće su to konstatacije stvarnog značenja. (I ovo će se danas sutra zvati lane; U radina komadina; Nevolja oči nema; Ko kriva žali pravome greši; Koga nema za njim grob ne plače, itd.

; U Štede do grede; U Radiše svega biše, u Štediše još i više). Kod svih poslovica pada u oči ekonomija reči: sa što manje reči što više reći.

Tako me oružje ne izdalo kad je najveća potreba! Tako me prije sjutra u mrtve oči ne ljubili! Tako me strijela usrijed, počeoka ne ubila! Tako me tuđe oči ne vodile!

Tako me prije sjutra u mrtve oči ne ljubili! Tako me strijela usrijed, počeoka ne ubila! Tako me tuđe oči ne vodile! Tako mi ova puška srce ne ponijela! (pokazujući pušku). Tako mi se vino na krsno ime u krv ne prometnulo!

Vilice ti se skamenile! Vragovi te na rogovima rastezali! Vrane ti se na veselje kupile! Gavranovi ti oči ispijali! Gvozdene opanke nosio! (tj. robijaške okove).

Lijek tražio kod sedam Stana i devet Marija! Majka te u mrtve oči poljubila! Majčino te mlijeko gubalo! Manji umro nego što si se rodio! Našlo te više čudo od smrti!

Rđa te pretucala, kao čavao na putu! Sačuvao te bog kao jaje s tavana! Sve ti crno, a oči bijele! Smele te najteže mađije! Sunce mi te kroz vodu grijalo! (tj. da se utopi). Trag ti se po zlu poznavâ!

Lak mu san kao vodenički kamen! Ljubila ga među oči guja, a crna ga zemlja zagrlila! (kletva prevarene devojke momku). Majka ga u studene oči ljubila!

Ljubila ga među oči guja, a crna ga zemlja zagrlila! (kletva prevarene devojke momku). Majka ga u studene oči ljubila! Ma’nit po narodu hodio! Mramorom se mramorila, a kamenom kamenila! Na krvnička vrata prosio!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

lijepo ti je ova livada pokošena!“ A žena: „Zar ti je napalo na oči, te ne vidiš, da to nije košeno, nego striženo!“ A čovek opet: „Bog s tobom, ženo! kako će se livada strići?

se, i čovek udari ženu, pa joj stane vikati da ućuti; a žena pristane pored puta uz čoveka, pa mu unese dva prsta pod oči, i njima strižući kao nožicama, stane vikati: „Striženo! striženo! striženo!

striženo! striženo!“ Idući ona tako pored puta, a ne gledajući preda se, nego čoveku u oči i u svoje strickanje, nagazi na nekakvu rupu, koja je od ozgo bila pokrivena otkosima, i u nju upadne.

133. U nas koza jakača, jaka sina rodila i unuka manita. 134. U naše babe kožne oči. 135. U našega bijelca devet pokrovaca, i opet mu se rebra vide. 136. U našeg ćaće resnate gaće. 137.

15. Kosa. 16. Srp. 17. Đeram. 18. Uši oko glave. 19. Pseto. 20. Vatra među prijekladima. 21. Grebeni. 22. Oči. 23. Konoplje. 24. Oči. 25. Uštipci. 26 Lepinja. 27 Pratljača. 28 Testere. 29. Gusle. 30. Svraka. 31. Vatra.

17. Đeram. 18. Uši oko glave. 19. Pseto. 20. Vatra među prijekladima. 21. Grebeni. 22. Oči. 23. Konoplje. 24. Oči. 25. Uštipci. 26 Lepinja. 27 Pratljača. 28 Testere. 29. Gusle. 30. Svraka. 31. Vatra. 32. Kandilo. 33.

63. Čele. 64. Češalj i uš. 65. Jaje. 66. Kosa na glavi. 67. Brada, usta, nos, oči, kosa i češalj. 68. Krevet. 69. Pijevac. 70. Konj. 71. Luk. 72. Čela. 73. Puška. 74. Vo. 75. Svrdao. 76.

95. Ljebovi u peći. 96. Sir u kaci. 97. Pismo. 98. Tikveno sjeme, i vriježa i cvijet i tikve. 99. Kosa, čelo, oči, usta i jezik. 100. Vino u buretu. 101. Pijevac. 102. Vrata na kući. 103. Vatra kad se zapreće. 104. Lonac. 105.

ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLjI. Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi.

na zmajev čardak pa legne u hlad, a dvorani kad vide šta učini, stanu mu govoriti da beži: „Beži, junače, kud te dvoje oči vode, dok nije došao zmaj, jer ćeš zlo proći ako te zateče.

đavo rasrdi | pa mu reče: „Kad ti do sad nisi ništa naučio, ne ćeš nikad ništa ni naučiti, nego idi bez traga kud te oči vode i noge nose.

devojčuru pod jednim grmom gde spava, pa izmahne štapom te je opali po stražnjici, a ona se jedva digne i jedva otvori oči od krmelji, pa mu progovori: „Moli se Bogu što sam zaspala, a da sam budna bila, ne bi ti dobio ni tih opanaka.

Sveti Sava - SABRANA DELA

ili dvanaest koji su najstariji, i da uđu u crkvu i da promisle sebi igumana, koji će im otvoriti ne samo telesne oči, nego i duševne, koga zna sva bratija da je u vrlini i u pravdi i prepodobiju, koji ima odvažnosti da kaže: „Hodite,

izvan i daleko od vašeg stada, neka bude tada izagnan, ne primajući ni milost ni pomilovanje (o, Božje svevideće oči!), zlo i veoma napasno namislio je.

A mene sada otpustite, vladara svoga s mirom, da vide oči moje spasenje, koje je spremio pred licem svih, svetlost za otkriće narodima i u slavu (Lk.

Ukloni od sebe oštra usta i uvredljive uspe daleko od sebe odbaci. Oči tvoje pravo da gledaju i veđe tvoje da pokazuju pravo. Prave puteve stvaraj svojim nogama i puteve svoje ispravljaj.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Sad baš kažem ovoj vašoj, za šankom. Da l vam je svraćala jedna, zove se Vukosava, oči crne, punđa, metar i osamdeset? Visoka, krupna, kosa crna ko zift. A Š ne može da kaže sasvim čisto, nego šuška.

Evo ovako! Izbečeno! CMILjA: Nemote da me prepadate! JAGODA: Vidi se ludilo, nenormalan! Da ste mu samo oči videli! Ko da me gleda varnicama, a ne očima! CMILjA: I šta bi? JAGODA: Svašta, da ne bi sveta i milicije!

E, ta tačka, to je to gde sad stojiš! Tu nas je dovelo! Tu nam je sada položaj! Treba čekati, i otvoriti četvore oči i uši! Sve nam zavisi od onog što će ovde da se dogodi!

IKONIJA: Potpuno ćelav. JAGODA: Ma kaki ćelav! Kosa mu gusta, proseda, grugava. CMILjA: Oči zelene. JAGODA: Neće biti zelene. Kao varnice, vatrene! IKONIJA: U stvari vodnjikave, vidi se alkoholičar.

PROSJAK: A onaj s predikaonice... oslobodio sam ga očajanja i užasa! MANOJLO: To mu očajanje otvorilo oči, a ti? Tek što je progledao, ti ga oslepeo! TANASKO: Šteta za ono piće i škembiće! PROSJAK: A vama dvojci?

Stanković, Borisav - JOVČA

VLADIKA Ako je bilo. I neka je bilo. Za tebe je, Jovčo, sve, i alal ti vera! Ne da kažeš da ti sad ovo u oči laskam, ili ma šta... Ali, i kad nisi ovde, koliko te puta spominjem i hvalim Boga što si ti.

VLADIKA (odsečno): »Nema«, jer ga ti nećeš. JOVČA (još odlučnije): Nema! VLADIKA (zagleda mu se duboko u oči, približivši se): Nećeš, jer ti ne treba. Ne daš je... drugom!

sumnjaju da on sam, otac, nema što s Vaskom; žuri se da tu sumnju otkloni; sasvim se približuje uz vladiku, gleda mu u oči pravo, silno): Dedo! Znaš: čovek, ceo vek žedan, traži nešto. Ne nađe to. Pa... digne ruke, pregori.

MLADEN Pa? JOVAN Ništa. MLADEN Što su ti oči vrele? JOVAN Čuješ, idi, miči se, jer sad ću te... MLADEN (udara ga, izgura ga i zatvori vrata): Odmah se vraćaj

Ako sam joj čuvar, sluga, odrastao pored nje, ipak... Oh, cele noći je otkrivena, cele noći miriše. Pokrijem je, a oči mi se silom upijaju u nju, ruke mi same, silom, njeno telo dodiruju, kosu njenu, lice... A da idem, da bežim od nje?

Ubiću je, ubiću je, Boga mi, duše mi! Ubiću je, pošto živu ne smem da je imam, živoj ne smem da pogledam u oči, ni reč da joj kažem... Ubiću je, ubiću, i bar mrtvu da je imam, mrtvu da je ljubim.

Godi joj da nastavi istraživanje u tom pravcu. Polagano se izdiže, seda. Gleda ga netremice, pravo u oči, ispitivački.

I odmah ovamo, u čardakliju. I celu noć sedi. Čim uđe on odmah: gde je ta Ciganka, što tobož ima njene, Vaskine oči... ARSA A gde je ona? Tu li je? (Gleda u brata pitajući.) STOJNA Tu je, dole, kod mene, spava, odmara se.

Ja sam tu i cele ih noći dvorim. Samo, ona ne liči na Vasku ali, da ima njene oči — ima! I tako, zabradi je i samo te oči da joj se vide, tako cele noći sedi sproću njega.

Ja sam tu i cele ih noći dvorim. Samo, ona ne liči na Vasku ali, da ima njene oči — ima! I tako, zabradi je i samo te oči da joj se vide, tako cele noći sedi sproću njega.

Jer toliko puta ujutru, kad mu postelju dižem i jastuk, na jastuku, gde mu je bila glava, gde su mu bile oči, uvek, uvek tu nađem kako je vlažno. Sigurno od suza.

glavu jorgan, on, pošto zna da ga neće niko videti, plače tada, i otuda svako jutro nađem ja onako jastuk, gde su mu oči bile, vlažan od suza... ARSA (nestrpljiv, osluškujući): Ali, bato, da ne rupi,... da požurimo!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Prolivaju oči moje slatkosrdečne suze pripoznanstva i blagodarnosti kad god razmišljavam veliku milost nebesnog promisla, u kolikim

sebe, pravda, da je vrlo mučna stvar, budući da koliko nevežestvo, toliko i mnogo više samoljubje zatvaraju nam oči i ne dadu nam gledati sebe s ružne strane.

sveti Jefrem) trbu[h] za leđa prilepi; i tako suv i okoreo jošt ne valja da se u sebe pouzda niti da iziđe pred ženske oči, koje su pune magneta i kadre su najsuvjem telu ži|vot i dviženije dati.

besediti: „Preosvešteni gospodine, kako nas vi opisujete, mi smo žene na pakost svetu i, imajući take zle i pakosne oči, ne bi li bolje bilo d[a] se slepe rađamo?” „Ne dao bog, moj sinko!” — odgovorio je dobri episkop.

A šta se kasa ženski[h] očiju, one ne valja da se s njima odveć ponose. Što su god ženske oči čoveku, to su i čovekove ženi.

gleda prsi ženske kao da nisu ni za što drugo tu nego da nakićene i ukrašene cvećem uveseljavaju i naslaždavaju oči njegove; a razuman i pametan, kojega um dalje prolazi i ne zaustavlja se pri svakom predmetku koji mu u oči pada, o,

naslaždavaju oči njegove; a razuman i pametan, kojega um dalje prolazi i ne zaustavlja se pri svakom predmetku koji mu u oči pada, o, koliko drugojačije gleda te prsi! Koje previsoko i presveto namerenije blaženoga jestestva!

No, vele nam, valja verovati slepo. Čudnovito zaktevanje! Bog mi je dao oči telesne da s njima gledam i vidim, i duševne, razum, da. s njim sudim i rasuždavam.

na glavi bele kako sneg, a obraz čist i mlad, pun mleka i ružice; pogled drznoven, no u isto vreme ljubak i milostiv; oči pune života i neke osobljive sladosti. Kako me je pogledao, predobio je sve srce moje.

Dok mu se dodija, ne toliko od žeđi koliko da se na pokaže sasvim neposlušan, pomisli u sebi: zatvoriću oči pak ću je piti, makar da bi[h] se znao otrovati. Ode, gleda u leđen. [H]oćeš! Nestalo vode iz leđena.

Ne bojte se naroda; miliji ćete, draži i česniji narodu biti kad mu otvorite oči uma i kad ga prosvetite. Dobar je narod i blag; ako li u čemu pogrešava, ne čini iz zla srca, nego iz neznanja.

„Brže mi dete na sredu“, vikne s gromovitim glasomna Dionisija, „jer ako te ščepam, svu ću ti bradu očupati i oči ću ti iskopati! Ne rađaju se deca kaonošto ti misliš, nijedna vero crna!” Ovi nije znao kojim se je putem vratio.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Prvi probjesedi sluga Stipan: — Ljudi božji, ala ste divlji! Taj vaš duvan smrdi, vire mi, kâ kuga, i štiplje za oči, te će tribati rastvoriti vrata i badžu pošto izađete! Ljudi božji, ala ste divlji!

— Ja ću te slušati i biću dobar! — odgovori Bakonja gledajući strica otvoreno u oči. — Ne govori tako, divlje dite, nego reci: Slušaću vas, čestiti oče, i biću vašoj dobroti pripokoran! — popravi Stipan.

Stipan stao nasred nje, držeći jednom rukom konja za uzdu, a drugom zaklanjajući oči od sunca. Fratar osta na obali, ogradio objema rukama usta pa im dovikuju: „Po-lako! po-la-kooo!

Pogleda niz rijeku što je dalje mogao, dokle je nazrije tanku kao konac, gdje se krije među brda. Zatijem obrnu oči put ostrvca na kome bijaše manastir. Eto voda optočila zemlju, pa se dva rukava sastaju i čine širinu.

Bakonja se prope na prste, a u taj mah mlaznu mu u oči silna svjetlost iz manastira. (Bješe staklo na crkvenom prozoru, od koga se odbijahu sunčani zraci.

— Jesu, jeno baš side prid manastirom... — Ajd’ ulazi! — viknu sinovcu sjedajući na krmi. Bakonja otrije dlanom oči i namjesti se na kljunu.

Tako se učini Bakonji, koji stade. Razjapio usta i izbuljio oči. — Poljubićeš svakog revodnika u ruku i poklonićeš se prid svakim, jes me razumija? Taa-ko!

Taa-ko? — reče stric ne gledajući ga i krenu se pred njim, malo brže. Bakonji bjehu prionule oči uz manastir te se prepade kad mnogi glasovi zagrajaše: — Vazda Isus i Marija, fra-Brne!

Sve to bješe krasno u jesenskom vedrom danu, te Bakonjine oči letijahu na sve strane dok se ne ustaviše na granju jednog stabla usred vrta. — Isuse moj, šta li je ono?

— Isuse moj, šta li je ono? — zapita sam sebe Bakonja izbuljivši oči. Vidi da je dugački tičji rep, a na njegovu kraju, na sjajnim perima, u zlatnim kružićima, njekakve modre pjege.

On nagnu čašom, ali poslije jednoga gutljaja lice mu se zgrči i oči mu zasuziše, te zamanu čašom i udari njom po glavi varalicu.

— Ajde, šta se primišljaš, kâ da moje dite ne zna šta govori. Ne vidiš li da je vratrova poruka! Knez utrvši dlanom oči uze guku pure i izađe.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Otvori belo jezero šake Da ruke nisu mi dva krsta Da oči nisu mi dve rake. Otvori svu tišinu — nagni san Da otkrivam tajnu noć i dan.

Sad svanjiva jutro: ispražnjeni svet. Život će odsad biti više predah. Ja zatvaram oči i dozivam: cvet — Bulku, iz ruskih žita koja gledah. U ZIMSKI SUMRAK Kuda pobeći u ovaj dan? U gusti sneg?

Stojiš tako, glavo, po malo u nebu: Tek poneki niski dim ti oči takne, Svaka vedra ptica kraj tebe zamakne, Svaki gavran sleti na tvoj krov svom hlebu.

O kako povijeni grabimo sad niz vlagu I skrećemo na prvom uglu za putevima što prečim. Već krijemo i oči, kao da sakrivamo ljagu. Iz vazduha, iz tame bačen, evo ga kako niče I probija krik i iz nas.

U pristaništu sam lutao po kafanama punim mornara. Slušao — glas od leda. Gledao — oči od žara. Budio se u nekoj sobi uz škripu starog ormara. Na peronima sam čekao: crn od samoće i gara.

Na peronima sam čekao: crn od samoće i gara. Stajao sam kraj mora: zurio u jedra bela. Svaka mi reka oči po malo odnela. Svaka me voda, teško, ko boljka razbolela.

Svaka stvar je sama u svojoj tišini. Sama mi je ruka — leva, sama desna. Same su mi oči upaljene od nesna. Samo je srce u ovoj šupljini. Gle u staklu: sunce! Žuta mrljo, Pod kojom sam se žego, čistio i prljo!

O tako i taj miris, boja... O tako i tu kuću staru Ne drži više zemlja, no ja. DVOJNIK On nema oči — al me vavek gleda. Ima za mene uvek reč nemuštu. On prvi šane onu miso suštu Od koje bežim ko od vatre, leda.

Povijene glave kroči. Olinjalu vuče dlaku. Al kad na tren digne oči — Svako vidi svoju raku. Bockaju ga deca kradom, Al on kao da ne haje No zuri u dalj daleku.

O sjaj su samo vrata kraja. KRAJ JESENSKOG MORA Iz visokog sna me budi morski blesak. Oči traže vidik gde je strana peta. O — ja sramno padam u šareni pesak Turoban i taman a — igračka sveta.

Ćosić, Dobrica - KORENI

“ Nisku đinđuva hitro je gurnuo u džep i kosimice, odozdo, zagledao se u šarene oči, sneg je promicao, a on je video svaku žućkastu iskricu pod natuštenim obrvama.

Oduvek su te šarene oči izazivale nelagodnost u njemu. Sad se postideo i zato što ga gleda odozdo. Stajao je nekoliko trenutaka, rabadžije su

„Da podmladiš Simku.“ Oči su mu se smejale. Sigurno sam pocrveneo. Tola sasvim tiho, šištavo zvižduće i prutom požuruje volove.

— Neko koti decu, a neko dukate. Onaj nebeski ne dâ da se deca mešaju s dukatima. Kvare im se oči. — Uši će ti pojesti. — Bole nego da se dukati ubuđaju.

Slatko su mu grejali nedra. Sitne i tople detinje pesnice. Laki i meki detinji prsti. Oči što sve vide. Otegnute pesme na mesečini kad je put ravan a šume iz daljine silaze u polja.

Celu noć nije spavao kad je prvi put na kantar stavio šuplje đule, i dugo nije mogao i još uvek ne može da pogleda u oči selaku kome je prvi put krivo izmerio prase.

Ne pamti da se ikad ovakav s puta vratio. Ni dobro veče joj nije nazvao. Ni oči mu nije videla. Mora da je izgubio na svinjama. Dešavalo se i ranije da izgubi, trgovina je to, a Švabe su vešte.

Iza njega, u senci, naslonjena na naćve, nečujno suzi Simka, tako kao da joj se znoje oči od vatre i šiljate šubare. Kasnije radi nečega ponovo iziđe iz kuće i, teturajući po celcu, uputi se ka stajskom

Slika se utisnu u zanesene oči i grešna vatrica opali mu ispupčene jabučice, pune plavkastih žilica. Kad se to uselio strah u njegovu kuću? zamisli se.

— Neću, Milunka, da savijam šiju pred mantijaši— ma! Ni pred kojom zemanjskom silom. Ja sam kralju Milanu rekao u oči sve što mislim. Pa ću sad, nekome... — zaćuta. Gledao je kroz prozor. Možda po ovakvom vremenu nije ni mogao da pođe.

Samo mu se oči vide između oboda duboko navučenog šešira i podignutog astraganskog okovratnika. Ne samo zbog mraza što pred suton

Uzaludno pokušava da savlada radoznalost očiju upornim gledanjem u kočijaševa uska i povijena leđa. Oči mu stalno beže po snežnom polu i brežuljcima pored Morave, lako zapažaju znane zabrane, vrzine pored puteva, topolake,

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

A kako i bi? Iz lica prekrivenog blatom i krastama gledale su u ljude krupne, zlataste oči, ali dete je uzalud pružalo ruke da ga neko uzme.

Samo su joj zlataste oči jače blistale. Starica uzdahnu: »Ko će je hraniti kad ja umrem?« Poče učiti devojčicu vezu i čipkama ne bi li time,

Ruke su joj bile nežne i hitre, oči pažljive i pune toplog, zlatastog sjaja. Takve oči starica još nikada nije videla.

Ruke su joj bile nežne i hitre, oči pažljive i pune toplog, zlatastog sjaja. Takve oči starica još nikada nije videla. Podsećale su je na zrake sutonskog sunca, cvet dragoljuba, krila leptira.

»Verovatno još sanjam?« šapnu sebi, kad onaj glas ponovo reče da mu se žuri. Devojčica u čudu raširi oči: na prozoru je bio njen vrabac, a kraj njegovih nožica blistao je neki maleni, okrugli predmet nalik semenki lubenice,

»Možda sam ja vrapca samo sanjala?« — pomisli devojčica tonući u san, ali kad ujutro otvori oči, u loncu se zlatio nežni izdanak raskovnika. »Kada li će porasti?« — pitala se.

On je u 3emlji Plavih Vetrova, a mene je poslao da te tamo odvedem. Zatvori oči i broj do deset... — Baš si smešan!

Zatvori oči i broj do deset... — Baš si smešan! — devojčica se zakikota, ali ipak zatvori oči, osećajući kako je zahvata lagani dremež. Ko zna koliko je spavala? Šta sanjala?

Ko zna koliko je spavala? Šta sanjala? Kada je otvorila oči, bila je na obali nekog jezera, pred vratima dvorca načinjenog od svetlosti. — Kakva je ovo kuća? Gde sam?

Vrapca nestade. Nestade i dvorca načinjenog od svetlosti i vrta punog mirisa. Devojčica u čudu protrlja oči. Je li moguće?

Dok bi dlanom o dlan udario, spade s devojčice grba, a zgrčena noga se ispravi. — »Pa, ja to sanjam? — Đavolak protrlja oči. Umesto grbavice, pred njim je stajala lepotica. U ruci joj je bila ruža.

Kada se pažljivije zagleda, vide nečije svetle, radosne oči i šarenu maramu oko okruglog lica. To ne može biti Tataga! Devojčica zaviri još jednom.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Video je kako velike pobede pripremaju veliki poraz: snaga Prvog ustanka mrvila se na njegove oči. Propao je Prvi, počeo Drugi ustanak: nestao je Karađorđe, nastao je Miloš. Razlike su bile velike.

Dobrača je gledao u dostojanstveno lice na kojem su se videle godine a nisu ce videle bore, u oči, neprozirne u spokojstvu.

Starac, je čak, i padao sa dostojanstvom a Dobrača mu je, razume se, pritrčao. Dočekale su ga one iste, spokojne, oči i ono isto, spokojno, lice. — Moraš li to, sinko?

gledao u izmenjenog Dobraču, u to dostojanstveno lice na kojem su se već videle godine a još se nisu videle bore, u oči, neprozirne u spokojstvu.

da vlada onim trenucima u pesmi kad Hasan-paša, kažnjen za svoje silništvo gubitkom vida, preklinje: Nek mi vrati moje oči čarne!

(Sasvim žute i naročito lepe bile su, na primer, Miloševe oči uperene na odsečenu Karađorđevu glavu, stavljenu na sto pred njim, 1817. godine.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Ko da gledne čarne oči tvoje, Pa u srcu da mu ne zapoje! Ao, svete, mio i premio, Krasno li te Višnji udesio! Samo, samo, da još mreti nije!

“ Momci čili podvikuju; „Svirac svira, Ne da mira, A još više devojčice, Njine oči i nožice! Dede, brate, ijujuj, De poskoči, ne luduj! Ko bi jako momak bio, Pa se ne bi pomamio!

Al' kada mi na um dođu, Dođu tvoje crne oči, Onda krčmar ništ' ne radi, Samo crno vino toči. A ja pijem, pevam, plačem, Od žalosti, od milina, Pa kad pođem, ja

J. Jovanović Zmaj XIX I molio sam oči, Da suze ne liju, I molio sam prsi, Da tako ne biju, I preklinj'o sam ljubav, Ta da me ne kuša; Al' ljubav, oči,

sam oči, Da suze ne liju, I molio sam prsi, Da tako ne biju, I preklinj'o sam ljubav, Ta da me ne kuša; Al' ljubav, oči, srce, Niko me ne sluša. A jedan cvetić što ga Najlepši rodi maj, Čuo je što sam krio Najtajnij' uzdisaj.

?“ To je rekla, pa se zadrhtala; Oči svela, - pa mirno zaspala. - Gledamo je, šta li, Bože, sanja, Umorena od tog putovanja!

Negda, negda, ove oči Žeravke su žive bile Sad u snegu od obrva Žeravke su ugasile. Ovo j' lice ruža bila Al' davno je ono doba: Sad je

„Oh, Fatimo, luče tanko, Oh, Mejrimo - crne oči Oj, Begzado, Đurđijanko, Sećaš li se one noći? „Oj, đaurko Anđelijo Crna koso, bele grudi Jednom sam te opazio, Al'

Al' Selimu sada Iz careva grada Stiže gost. „Iz ovog pehara Pij u zdravlje cara, Selime!“ Selim oči sklopi, Zlatni pehar popi Do kraja. Silno j' srce steg'o, Pa zamišljen leg'o Na dušek.

Na štapiću ide, kleca, Jad ga tišti, jad golemi; Za njim trče mala deca, On ih moli: Oprost'te mi! Oči su mu pune suza, Reči su mu pune jada, On se seća doba snage, On se seća doba mlaca.

Kud god ide, zlato daje, Za listove neke stare, Drkćućom ih rukom dere, Oči mu se razažare. „Mila deco, mili Srbi, Oh, idite putem pravim, Mladost Moju, kletvu moju, Ne mogu da zaboravim!“ J.

Ne toni skoro u morske struje; Ja ljubim Pod tvojim okriljem blagim; Zlato mi spava na ruci, Draga mi spava, sklopila je oči... Produži vlast, noći čarobna!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Svjetlošću mi vid očih poražen, veličestvom njegovijem čuvstva, te ja padnem na brijeg kristalni i zatvorim oči sa rukama; ne smijem ih otvorit nikako.

“ Povratim se i otvorim oči, hranitelju besmrtnome rečem: „Duh nijedan opšteg stvoritelja bez sile se ne bi soglasio jaram nosit smrtnoga okova;

svojega šara na uzano svoje podnebije viđet dosta mojijeh mirovah; no pogubne mrake Satanine njihove će zaslijepit oči, mirovi im silom svemogućom neće sjati njinim pogledima, mirodavca pohuliće ime.

Evo Adam u plot obučeni sa podrugom u polja edemska. Taruć oči od sna zaborave, pogleduje sjajne luče sunca, pogleduje divnu soputnicu, pogleduje edemsku krasotu, blagodari nebu

Popa, Vasko - KORA

opijaj me Slutim dah zverke Ne igram Čujem poznati pseći udar Udar zuba o zube Osećam mrak čeljusti Koji mi oči otvara Vidim Vidim ne sanjam.

noć Tek je dogorela Do nokata praskozorja Crne opeke Već su popločale Ceo nebeski svod 7 Nad mirnim vodama Zubate oči lete Oko nas modre usne Na granama lepršaju Krici udaraju o plavet I padaju na jastuke Kuće nam se kriju Iza uskih

će s grane pasti Sahranila si osmehe U dlanovima mojim Kako da ih oživim Senka mi je sve teža Neko joj vezuje krila Oči otvaraš dobra Sklanjaš me nemo Noć me iznenadna traži U dnu drvoreda Platan cigaretu pali 9 Otrovni zeleni Časovi

se stubovi koji nebo drže Klupa sa nama polako U prazno propada Zar da dovek čamimo U kamenom ćutanju Kroz oči kroz čelo Reči će nam proklijati Razbežali se dani Zar da dovek čekamo sunce Da nam se kroz rebra zažuti Slušamo

naš pregažen Ruku sam ti dao Ti je ne osećaš Praznina te je zagrlila Po trgovima Suza tvoja traži Moje oči Uveče se dan moj mrtav S mrtvim danom tvojim sastane Samo u snu Istim predelima hodamo 23 Bez tvojih pogleda reka

ti glas Čujem smeh daljina Usne mi lice rastrgle Iz presahlih dlanova Blistava mi se pojavi Hteo bih da te vidim Pa oči zaklapam Idem Od jedne slepoočnice do druge Gde si 25 Patos sam žut U praznoj sobi u kojoj sediš Samo da me tvoja

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Biće to - tako rasuđujem - neki potočić koji je na tom mestu svoje korito položio u uvalu staze. Napregnuvši oči vidim da se ta svetlucava traka kreće uz brdo i da pre liči Na ogromnu beličastu zmijurinu koja puže uz brdo pravo k

Ona je još juče bila toliko blizu Sunca, da ju je odblesak Sunca činio nevidljivom za naše oči. Danas se Sunce, nošeno svojom kristalnom sferom, toliko odmaklo od nje, da je mogosmo zapaziti, no za koji tren ona će

A sveštenici šapuću molitve, podižu oči k nebu i ćule uši ne bi li načuli i sagledali pticu ibisa koja dolazi sa juga jer ta je ptica vesnik Nilove bujice.

„Maločas sam vam pokazao kako su Egipćani uvideli da je trougao sa stranama 3, 4 i 5 pravougaon. Palo mi je u oči da 3, pomnoženo sa samim sobom, tj. dignuto na kvadrat, daje 9; 4 podignuto na kvadrat, daje 16, a 5 daje 25.

Tad reče svojim učenicima: „Sada ćete sagledati još jednu izrazitu pojavu harmonije vasionine“. Učenici razrogačiše oči i upreše ih onamo kamo im je učitelj gledao, prema zapadu.

Posmatrajući taj prizor, nomofilaks i njegovi pratioci napregnuše oči što su više mogli da razaznadu kakve su ribe bile zahvaćene alovom.

No nomofilaksa spopade neopisiv bes. Lice mu postade plavo-crveno, a oči mu mal’ ne iskočiše iz duplji. „Smešljivi filozof!“, razvika se on. „Budala - ništa drugo!

Tek kad ih bolje upoznaš, uvidećeš kakva su oni stoka. A tek ako te posle moje smrti put dovede u Abderu, razrogačićeš oči od čuda, jer ćeš na najlepšem mestu varoši ugledati divan spomenik, podignut onom istom Demokritu kojem je sada

On se smejaše tako slatko da mu suze udariše na oči. „Zapamti, dragi Hipokrate! Na taj način nastali su svi spomenici što si ih viđao po raznim varošima Grčke.

Privučen tom umetničkom izrađevinom, on ne odvoji oči od nje ni onda kad je nastavio svoj hod duž južne strane hrama.

„Ne, striče, hvala ti lepo. Nedostojan neću ni da mu stupim pred oči“. „To ne bi, bar za sada, ni mogao, sve kad bi i hteo. Platon nije ovde“. „Šta veliš? Nije ovde. - Pa gde je?

„Sve što vidimo svojim očima i raspoznajemo ostalim čulima, to su samo slike, slike varljive“. Aristoteles razrogači oči, a Platon nastavi: „Predmeti ovoga sveta koje razaznajemo našim čulima nemaju stvarnog bića, oni postaju bez

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Eto takav sam, besan, sagorevam, ne mogu dalje da gledam šta se radi na naše oči. Živiš li ti u Beogradu, prikane? Imaš li oči? Ruku nemaš, znam. I ne kaješ se što si je dao. A ja bih se kajao, vidiš.

Živiš li ti u Beogradu, prikane? Imaš li oči? Ruku nemaš, znam. I ne kaješ se što si je dao. A ja bih se kajao, vidiš.

— primeti ironično krezubi student, pa ubode kažiprstom u vazduh. — Gle — reče žena koja ne skidaše oči sa ošišane studentkinje i dobi još upropašćeniji izgled kao da će smesta pasti u ambis. — Šta hoće ova napast od žene?

Ali, na žalost, To je zadugo bilo neostvarljivo. Jer sukob koji se, razvijao na moje oči i umalo što nije bio krvav, jeste događaj takve prirode da se lako nije mogao ni zaboraviti.

Činilo nam se, pored svega, neverovatno da će se ona pojaviti i hiljade smetnji izlazile su nam pred oči. A da nas je neko tada pažljivije zagledao morao bi s čuđenjem zastati da posmatra: kako zamišljeno i brzo koračamo,

od slame, dugačkom mekintošu, lica ozarena srećom i u onoj miloj uzbuđenosti koja čini da čoveku i pritiv volje oči zavodne. — Kad lako skoči na snažna prsa Nikolina, on je ponese izlazu, ka kolima koja su čekala.

Ja sam velika Slobodanka Nikole Glišića. Moj tata je u ratu, a ja stanujem u Vatrogaskoj ulici. — O, — rekoh brišući oči — Boba je već velika! — Jest, matorka... I radi nje, eto samo radi nje sve ću podneti.

Starci, ta velika deca, brišu oči i pogledaju u nas: „Samo kad ovo doživesmo. Živili naši oslobodioci.“ Bronzani vojnici, u koloni dvojnih redova, trude

— i ja zgrabih za uzde. On me spazi, skoči hitro na zemlju pa se srdačno izljubismo, dok je svet oko nas brisao oči tronut našim bratskim zagrljajem.

— Još na frontu predosećao sam nešto čemu nisam smeo da pogledam u oči — govorio je on čisteći džepni nožić čačkalicom — kad mi je jedan bliski rođak pisao da treba samo sebe da gledam, da

Vrag bi ga znao otkud mu to ime. Kažu iz nekog engleskog romana. Nikola se sad okrete meni ali me nije gledao u oči: — E moj pobratime — govorio je klimajući glavom i držeći čašu u ruci koja je drhtala.

Drugu, sinko, bolju, pošteniju. Tada se krezubi student podiže upola, nagnu prema Nikoli i pogleda ga drsko u oči: — Ja znam najbolju — reče on — Čovek peva posle Rata. — Čujmo ga — zagrajaše pijanice te se sve utiša.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Drugovi bi mi vezali oči, okretali me uokrug sve dok ne bih potpuno izgubio orijentaciju, i tad me vodili od jabuke do jabuke, a ja sam pogađao.

I danas, ako samo zatvorim oči, mogu da izazovem one snažne svjetlosne predstave i sivomodre zamagljenosti koje su mi se smjenjivale pod maramom, za

predgrađa da izbjegnem sunčanu žegu, na istršalim lopaticama osjećao sam, kao dvije koncentrirane žiže lećâ, crne oči pučanki, mornarskih udovica i ribarskih nevjenčanih žena što su sjedile na pragu sučući među mrkim prstima pređu ili

Gotovo ga nikad nije spominjala i obarala je oči kad bi ga drugi spomenuli, ali se sjećam iz najranijeg djetinjstva kako je naveče pred lijeganje, kad je mislila da ja

Gledao sam odozdo njene jasne i smirene oči nadnesene nada mnom. Povrh njene glave isprepletalo se mrko granje lovora sa svijetlijim granjem oleandra u cvatu na

Sav bih se upio u te oči, koje su mi, onako u izokrenutoj slici, s obrvama pod sobom i podočnjacima nad sobom, dolazile čudne i nove, u isti mah

Mogao sam da dugo i nenasitno gledam u njih. Pogled mi je ostajao uvijek usredotočen na same te oči, dok se slika lica ukazivala rasplinuta i zamućena, a pojedinosti fizionomije zamagljeno daleke, kao udaljene tačke

se izraz lica kako god htio, razvedravao se ili smračavao, usklađivale se njegove crte u osmijeh — svejedno, same oči ostajale su uvijek iste, duboko ozbiljne, bez prelaznih odraza i letimičnih svijetala.

Ponekad sam, u jesenjem sumraku, na uzvisini iznad našeg mjesta, sklapao oči i pružao ruke s raširenim prstima naokolo u sumrak, i zamišljao da sam drvo.

Ne, ne mogu više da gledam lica spavajućih. U polusnu mi katkad izlaze pred oči nizovi i nizovi usnulih lica, viđenih ko zna gdje i ko zna kada, lica blijedih ranjenika , lica umirućih, lica koja sam

Je li da mi nisi vidio lica?” XI Sinoć sam se, ležeći u mraku, dugo zabavljao nastojeći da tačno izazovem pred oči plafonske slikarije blagovaonice iz djetinjstva.

Sklapao sam oči da bih na tankoj kožici vjeđa osjetio te male zapahe ništavila. XII Neke stvari kao da su najbolje, najčistije,

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Momčadija prebledela, pa niko ne diše; sve uprlo oči u popu, koji razgleda jednoga po jednoga, pa, vidi se, ni sam ne može da se odluči kuda će.

Beše ih i starijih i odevenijih, ali gledajući odjednom u sve njih, on prvi padaše u oči. Beše kao bor, koji je izrastao u čestaru, među pravim i jedrim cerićima. Zato se i popov pogled zaustavi na njemu.

čela, gustih povijenih obrva, ispod kojih sevaju dva zelenkasta oka, za koja narod veli da igraju kao na zejtinu. Oči mu, na prvi pogled, iskazivahu neizmernu pitomost i blagost, neku bolećivu dobroćudnost, koja se često može opaziti

bogatstvom odela, ali je i onu sirotinjsku odeću umeo tako vešto namestiti na sebi, da je svakome, i po njoj, padao u oči. Na glavi je nosio dubok ves, nemarno zaturen k potiljku, te ga je crna duga kićanka bila po plećima.

Još za ovo vreme, pod uticajem kakvih lepih očiju, on se mogao izmeniti, mogao je postati drugi čovek. Ali takve ga oči ne pogledaše.

Još nijedan momak ne mogaše pouzdano kazati kakve su oči u Stanke Radonjića: crne ili graoraste ili, možda, zelenkaste?...

ga gledao dugo i značajno, merio bi mu okom stas i svaki pokret, pa, kad bi mu najzad dobro sagledao one dvosmislene oči, uzviknuo bi: — Hej, majkoviću, zar je ova ruka rođena da drugome argatuje?...

On nije bio krupna i razvijena stasa; naprotiv: njegova koštunjava suvonjavost padala je odmah u oči svakome. Rasta je bio povisoka, a iđaše uvek pravo, zaturene glave, posmatrajući sve pred sobom kao sa neke orlovske

Rasta je bio povisoka, a iđaše uvek pravo, zaturene glave, posmatrajući sve pred sobom kao sa neke orlovske visine. Oči mu behu crne kao ugalj, sjajne kao žeravica.

Otkud tako rano? — Hoću u čaršiju. Obosih, a i soli mi nestade, pa da potražim od Marinka na veresiju. Vuju sevnuše oči neobično, ali on brzo i vešto sakri svoje uzbuđenje, pa dohvati momka za ruku i uvede ga u kuću.

Poneki put se ukažu dve prave, oštre bore između obrva mu, oči mu zasvetle neobično i odlučno, i celo lice mu iskazivaše neku nemu i mučnu unutrašnju borbu, koja se u njemu zbiva, a

To beše malo pogurena starica, zbrčkana lica, zelenih lukavih očiju. Padaše u oči njen kukast nos i tanka, šiljasta, napred isturena bradica, koja je, dok je Mara devovala, bez sumnje, ulevala neobična i

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLjI Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi.

noćas ćy ja stražu čuvati, — te tako ona dvojica legnu i zaspe, a najmlađi najbolje gledaše oko sebe i često na jezero oči obraćaše.

Pa svi posjedaju oko vatre, skinu onu oraniju, povade onda meso pa počnu jesti. S njima i carević jede, ama im oči zavaraje pa baca meso preko sebe, tako i pečenje pojedu sve; pa onda rekoše: — Hajde da idemo u lov, jer sjutra treba

Čim carević uđe u sobu, otmu mu se oči gledati đevojku, kako je vrlo lijepa. U isto vrijeme smotri da ide jedna velika zmija niz duvar, tako se pružila da

duvar, tako se pružila da joj je glava više glave đevojčine bila blizu, pa se izdigne i ujedanput đevojku u čelo među oči da ujede.

Ujutru skoči on prvi na noge, a divovi, kako se koji budio, stale su mu oči od čuda kad ugleda starca. Najposlije ga stanu pitati kako je noćas spavao i je li što opažao.

bi dakle i u snu viđela, i onoga — koji sve sa astala pojede i popije, a poslije svijeće joj mijenja — uhvatila, namaže oči nekakom travom, koja i u snu daje vid, pa onda zaspi poslije večere.

Stoga ti uzmi ova tri ključa od tri tajne sobe, pa ih čuvaj kô oči u glavi! Dok njih uzimadeš, neće ti ništa manjkati. Žena uzme ključeve, a vezir do nekoliko dana umre.

On dođe i zapovjedi caru da stisne oči. Car stisne oči, a on mu u usta uvali dvije jagode grožđa, te rogovi odmah otpadnu, kô da ih nije ni bilo.

On dođe i zapovjedi caru da stisne oči. Car stisne oči, a on mu u usta uvali dvije jagode grožđa, te rogovi odmah otpadnu, kô da ih nije ni bilo.

je veziroviću ispala kada je večerao, pa se oko nje poklaše, te onome što bijaše onu mrvu hljeba ugrabio ona druga dva oči iskopaše, pa ih nestade, a slijep i kan̓ ti kad ne vidi kuda će, osta na istome mjestu.

Ne potraja dugo, evo ti one dvojice, nose nekakvu travu, te onome ćoravome oči pomazaše, a on odmah progleda. Miši nato baciše travu kraj vatre i odoše.

Petković, Vladislav Dis - PESME

I tu zemlju danas poznao sam i ja. Kao stara tajna ja počeh da živim, Zakovan za zemlju što životu služi, Da okrećem oči daljinama sivim. Dok mi venac snova moju glavu kruži.

I ja žalim sebe. Meni nije dano Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi, Oči plave, tople kao leto rano, Život u svetlosti bez mraka i studi.

NjENO IME Kad sklopim oči — i to jednom biće — Nestaće svesti gde su moje bile Ideje, misli; i pokrov od svile, Poklopac, zemlja telo moje skriće.

Ali jedne zore, prve zore potom, Zaspale su blago njene oči dana, Njene oči cveća, sred živih obmana, U jeseni tužnoj, sa njenom lepotom. Zaspale su potom.

Ali jedne zore, prve zore potom, Zaspale su blago njene oči dana, Njene oči cveća, sred živih obmana, U jeseni tužnoj, sa njenom lepotom. Zaspale su potom.

Otvarahu oči pune sjaja, Pune misli što dan jedan žive, Pune sreće svoga zavičaja, Pune želja, da se svemu dive. Otvarahu oči, crnu

Otvarahu oči, crnu kosu, Što skrivaše i grudi i telo: Kao svetlost lepota se prosu I dan beo i u nebo belo. Tad stavljahu jorgovane

I sad, kad priđu moji dani stari, Dani veliki, al' mrtvi za mene, I tvoje oči, i usne plamene — Jedino što se krv moja zažari.

Više se ne strada. Sećanjem opet ja nalazim sebe U mrtvom kraju plodnoga neznanja, I sklapam oči: duh nema potrebe Mrtvom dolinom ići bez penjanja, U mrtvom moru tražiti pogrebe Ljubavi, bola, zvezda i stradanja.

Kada ispustim i te oči svoje I srce, što se u kamen pretvara, Vreme, i veze prostora, i boje, I san života, iluzija stara, Pašće, k'o sada

Moji su dani danas jedne boje. Vidim da danas više nemam neba, Da moje oči za njim i ne mare; Vidim da meni još jedino treba, Da gubim mirno sve navike stare U vetru trulom što mi duh koleba.

Sve što sam poznao, to je lice tvoje, I na njemu oči neviđene davno, Stare neke oči k'o misao što je. Al' počeh voleti tvoje oko tavno, I pravilne crte k'o pojavu

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Prilazeći meni, naglo se zaustavio i rekao: “ Pogledaj me u oči.“ Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: ”Ne,

Kada zatvorim oči, ja neizbežno prvo vidim ujednačenu vrlo tamnu, plavu pozadinu kao što je nebo u vedrim noćima bez zvezda.

Kada bi primetio da potajno čitam, skrivao bi od mene sveće. Nije želeo da kvarim oči. Ali ja sam dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i svake noći dok su ostali spavali, pošto bih

U početku se malo uplašila ali malo-pomalo, oči su joj se zakrvavile, žaba se nadula, i udvostručila svoju veličinu i proždrljivo zagrizla udicu. Odmah sam je izvukao.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

pred očima slika njegove glave bez kose i divnog čela nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale njegove duboke utonule oči, svetleći kao mesec kroz iglice starog bora.

“Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju - oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš.

“Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju - oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš.

Tada smo se pretvarali u oči i uši. Naše uši su bile tesno pripijene uz zemlju, a naše oči prikovane za zvezde iznad nas.

Tada smo se pretvarali u oči i uši. Naše uši su bile tesno pripijene uz zemlju, a naše oči prikovane za zvezde iznad nas.

gajde na seoskim poljima - Idvor, sa svim dobro poznatim prozorima koje sam tamo video, iskrsnuo je pred moje uplakane oči, da bi u centru svega video moju majku kako pažljivo sluša moje pismo iz Hamburga koje joj čita moja sestra.

Pogledao me je ljubazno a oči su mu veselo blesnule i obratio mi se na nemačkom: ”Imao si dobar ukus kad si birao svoje poznanike u Americi.

Obodi na šeširima bili su im zavrnuti nadole i potpuno su im skrivali oči. Kada su razgovarali ličili su na drvene kipove; ruke su im bile nepokretne, a izraz lica im se nije mogao videti zbog

Pred oči mi je izašla i slika Baba Batikina, očiju punih žara i živih pokreta ruku kojima je propraćao svoje zanosne priče o

Osećao sam da je ova devojka vila, ako one uopšte postoje. Njene svetle plave oči, njeno fino izvajano lice i njeno graciozno kretanje, učinili su na mene čudan utisak.

Mene su privlačile njegove skoro bele trepavice i obrve, vragolaste zelene oči i žute pege po licu. Rodio se u Hobokenu i razumevao je donjonemački dijalekt svoga oca, ali je uvek odgovarao engleski

I ja sam uskoro radio brže, ali njihove ruke su skoro igrale stavljajući oznake na dvopek. To mi je i ranije palo u oči, naročito kada sam posmatrao kako Kristijan vešto rukuje svojim strugom.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Jedan se od njih uozbilji: —Hoćeš doći u mene na radnju? upita je, gledajući je bezočno ravno u oči. Ona se zbuni, pa će izmičući: —Što ne bih?... A treba li ti još ko? —Ne treba drugi. Dosta si ti! Dakle, hoćeš li?

Uočiše malo dalje pred sobom provalu svetlosti i dima što je sukljao iz jedne kuće tik do mora. Časom im se pred oči predstavi domaće ognjište s veselom vatrom. Da im je da se ogriju, uz oganj posede i do njega se uspruže!

— Ej ti, hoćeš rakije? — upita Zagorku starešina. Žena se pridigne. Momče se prene, protare oči i zagleda se nekuda neodređeno. —Hvala! Nije od potrebe. Toplo je... —Uzmi, kad ti dajem!

Jednako se strahivo pogledaju, sve im oči bježe na nj. A dok njega ne uočiše, bijahu se lij epo primirili — vrijeme bijaše zacijelilo sve nevolje što su ih

Otvori vrata od dućana, naoko mirno uniđe, i, pogledavši ga čisto u oči, veli mu: — Što ti uradismo, te ti tako s nama?...

—Neću, dok mi ne odgovoriš! — bjesni Spasoje i gleda ga čisto u oči. — Miči, skote, jer si poginuo! — razjedi se Turčin i udari ga bičem po obrazu, pa se isti čas maši za revolver.

Pa potrča, držeći pušku u ruci, napriječac. Potresen, iziđe pred kola; vidi se, napreže se da se smiri, ali zaludu: oči mu zvijeraju na sve strane, a gornja usnica jednako drhti.

Zatim se oba digoše, stresaju sa sebe mrvice, i rastežu se u suncu. Gledaju u more, a kad podignu glavu, oči im bježe na njihove visove, već pokrite snijegom, i plamte im snagom i zdravljem.

Tada se obojica okretoše i, začuđeni, pogledaju jedan drugome ravno u oči. Vođa lijepo upita otkle su i kako se zovu, i ponuka ih da mu ispričaju redom ono isto što su i protu ispričali.

Braća obgrljena dočekuju zoru; san im u dušu unosi malo pokoja, a čim otvore oči, gledaju u zraku što odozgo s prozora unilazi da im navijesti nastup još jednoga sumornoga dana.

valjaće ti, — odgovara Spasoje, i očito žali oca. —A kako majka? — sjeti se najednom mlađi, i stidljivo obori oči i mače se s mjesta. Drži se i — odgovori otac, zamišljen.

— punom dušom govore mladome sucu, a njega ta riječ potrese do u dušu. Izlaze na ulicu, zbunjeno se gledaju, a oči im igraju, kao da hoće da u se sakupe svu rastrkanu svjetlost izgubljenih dana.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

okameneloga govornog niza i oslobađanje ritma i melodije koje memoriše, na primer, običan iskaz kakav je Našto mi ove oči? A evo kako ga Matić seče i razbija: Našto mi inače sad ove mi oči?

A evo kako ga Matić seče i razbija: Našto mi inače sad ove mi oči? Kad pesnik polazi od izvesne zadate metričke sheme, onda se narušavanja uobičajenoga govornog niza nužno motivišu

Razume se da je mnogo šta uzeto iz hrišćanstva, ali, verujem, preko ili posredstvom naše narodne pesme: Sklopi oči protopop Nedjeljko, Tiho poje a s dušom se djeli Nije znao kad je umirao.

Ali je zanimljivo da oči njegovih junaka ne opažaju onu tananu razliku između stepena prostorne otvorenosti/zatvorenosti kao što to čine Sofkine

opažaju onu tananu razliku između stepena prostorne otvorenosti/zatvorenosti kao što to čine Sofkine ili tetkaZlatine oči kod Stankovića.

Govor koji nas ne poznaje, pa trave, noći i vode koje gledaju umesto nas, i na kraju one čudnovate oči u poslednjoj kvinti, to očigledno nije više samo jezička pukotina nego i pukotina u našoj ustaljenoj (kanonizovanoj)

izvrnuta, pod temenom, posmatramo nebesa; Vrtoglavica nas zanela nad gustoplave vizije, U strmoglavljenju zaklopimo oči rukom! I udesa! Baš tad na kapcima otkrijemo poslednje staze čudesa.

Pogledam se. Gle, sve je na meni izmenjeno, rast, odeća, osmeh, lice. Jedino su još oči ostale mojih pradedova, zelene slovenske oči, i još odblesak kose i boja brade neizbrijane toga jutra.

Gle, sve je na meni izmenjeno, rast, odeća, osmeh, lice. Jedino su još oči ostale mojih pradedova, zelene slovenske oči, i još odblesak kose i boja brade neizbrijane toga jutra.

sna“ – uz to i „od beskraja obnažene“ – koje se mogu „pošumiti“, kao da su goleti, „užasnim zbiljama“ u kojima se živi: Oči će ti zauvek ostati zaražene Užasnim zbiljama koje si negde živeo, I kojima ćeš opet pošumiti Sve provalije sna, Još

(sunčeve) svetlosti: O veličanstveno je da se u divnom ovakvom moru I čekanju ne utapa ni jedna vizija stvarnosti, Oči mu se još nikada nisu obnažile na svetlosti.

stih: „Pa ipak pogledom svojim bola pitomost moju je ubila“; o tajni rođenja stih: „Opevao sam muke tvoje ne sklopiv oči pred tajnom“; o vraćanju u „umrli dom“, majčinu utrobu, stih: „Tad bih se svakim stihom vraćao opet u dom.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Posle ovoga što je izašlo u novinama, veruj, ja ne bih smela izaći iz kuće, niti bih smela da pogledam svetu u oči. Volim u Ivanjicu, samo da se sklonim svetu ispred očiju. ČEDA: Još kad bi ti znala kolika je bruka.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

hvata kako s jedne strane Marika, „uzdržavajući se da se ne oda, brzo siđe niz stepenice, zamače iza kuće, stiskajući oči palčevima”, a s druge strane to „Mita vide, primeti, bi mu neprijatno, izvadi iz usta krušku”.

Dakle mogu i čelo i lice treptati, kao oči, ako opažanje protiče u opisanim okolnostima i prelama se u doživljaju nimalo slučajno - jednog dečaka.

Stanković tu i poseže za onim istim kompozicionim rezom sa naglim smenjivanjem vremenskih ravni: Sofki pred oči „sve iziđe”, u mislima se okreće prošlosti, u sećanju se vraća sve do trećeg preduskršnjeg dana kada je otac efendi Mita

u čiraku prska i zaudara na izgoreo loj, a napolju mrak, i to gust, težak , i njoj upravo „tada sve iziđe”, pa je „čisto oči zabole od toga” i „brzo, zanoseći se, lepi kolute crna luka na slepoočnjače i čelo, celu glavu steže jako, svom snagom,

Što čitaocu odmah pada u oči, i što u čitanju pojačava utisak, to je činjenica da je prva rečenica izdvojena u zaseban pasus.

67 Što je ovde naročito zanimljivo, i što odmah pada u oči, to je položaj koji je junakinja dobila: više se ne vidi da je iskaz potekao iz njenoga nemog razmišljanja, ali je zato

slučajno da naiđe, zatekne je takvu, ili da čuje da je takva, ovlaš i kako ne treba obučena, pa kako bih onda smela na oči da mu izađem, a kamoli da se usudim i da ga pogledam!

slučajno da naiđe, zatekne je takvu, ili da čuje da je takva, ovlaš i kako ne treba obučena, pa kako bi onda smela na oči da mu izađe, a kamoli da se usudi i da ga pogleda!

da je otac može zateći kako je ovlaš obučena, pa da mu zbog toga ona ne bi mogla na oči izaći, niti se usuditi da ga pogleda: „Treba onda još on, njen otac, slučajno da naiđe, zatekne je takvu, ili da čuje

slučajno da naiđe, zatekne je takvu, ili da čuje da je takva, ovlaš i kako ne treba obučena, a kako bi onda smela na oči da mu izađe, a kamoli se usudi i da ga pogleda!

njen otac, slučajno da naiđe, zatekne je takvu, ovlaš i kako ne treba obučenu, pa kako bi onda ona, Todora, smela na oči da mu izađe, a kamoli da se usudi i da ga pogleda”. Nejasnoće više nema, ali je zato došlo do ponavljanja, gomilanja.

Žute tepsije preobražavaju se u stravične oči koje je proždiru: „Sofku, čim to ču od matere, a dobro je znala šta to znači, počeše te tepsije kao neke velike krvave

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Navalila sila, uočili silnici, uzavreli po šumama i drumovima arnautski razbojnici. Vrana vrani oči ne vadi: arnautske buljugbaše ne okreću puške na svoje, turske vlasti kao da žele da se tako produžuje. Propašće se.

vreme je postao od Ivana Sefer, pa Sefer buljugbaša i došao u Kolašin da pod tajnim rukovođenjem vešto baca prašinu u oči turskim vlastima i očisti kraj od nasilnika i lupeža. Zato je on na današnjem saboru tako sumoran.

— Viđi, da ti kažem! — uzviknu ovaj ončas granovesno, ustuknu malo nazad, metnu podlanicu nad oči kao da mu sunčane zrake smetaju da dobro vidi, pa strahovito poče s preziranjem meriti buljugbašu.

se izgubilo carstvo, glas mu je bio jedna jeziva tužbalica dok se vojske ne sudariše: on tada podiže glavu i obori oči na Hamzu kraj odžaka, koji ga pobožno slušaše. Onda plaho razmahnu gudalom i zaklikta strašni sukob i lom.

Tur-čin, ženo, do vijeka i amina, ako ti oči pomažu!... Zakameni, pa samo daj rakije!.. Bogdana se uzdrža, jer vide da ga rakija još nije potpuno osvojila.

Ali se Milojeve grudi napuniše vazduha, oči zakrvaviše i zubi zaškrgutaše. I od rakije i od novoga osenjavanja. Obema rukama se osloni o kolena, vrat podavi, zape i

U neko doba Bogdana se podiže i protrlja oči. I vide da je svemu kraj. Priđe i još jednom pogleda muža. Toga trenutka joj postade jasna stara istina da se s ovaka

Vujana ustade. Pogleda na hučnu reku, na okolna brda, podiže oči k nebu, pa ih hrabro pribra i, kao da ništa nije bilo, spusti ih na Košutana.

On me po upitu nežno pogleda, obazre se po sobi, okrenu glavu k severu, oči mu dobiše neki naročiti i ponosni oganj. I ja se setih i zadivih. Čudni starac ne pita samo za moje zdravlje.

— A tebi nije kod mene bilo nezgodno da u velike poste jedeš na oči sve moje čeljadi debelu ovnovinu?.. Ovđe, ovđe hoću rakiju!.. I ovi moji ljudi da povrate dušu!..

Izgleda da je tek sad video i ljude i zavičaj. Nešto je jače ostario, sumornost mu se podvukla, lice još crnje, oči dublje upale, ali u svoj snazi neko svečano primirenje, preko surova i zla izraza tanko-tanko se prevukao neki duševni

— Što me ne pitaš, Novice, zašto sam se vratio natrag? — upravi Selim svoje već prijateljske oči put domaćina. – Nije u običaju, Selime! – Eh, nije u običaju!..

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Verovô sam rado, Al’ zagledah dublje: Skrite se, golubi, Ovo j’ nadgoljublje! Pevaju ti oči — Blažen ko ih sluša!

Pevaju ti oči — Blažen ko ih sluša! Ne pevaju oči Već to poje duša; A duša ti poje, Jer je mirna, sjajna, Ne zna šta su vali, Ne zna šta je tajna.

Kako onde tice poje Ne zna svako, ne zna to. Tu po vodu eto mome, Sela malo u taj hlad, Digla oči, a pred njome Stoji detić krasan, mlad. Detić reče: „Dobar veče!“ Pa odgovor čeka njen. „Dobar veče!

“ Al’ kad plačeš što se smiješ? — „To je ono: ja sam Bog.“ A sad dlanom oči kriješ... „Žao mi je đav’la svog.“ Imaš pravo, imaš pravo, Ti već stižeš neku cel.

»Srpska Zora« 1878. JESI L’ GLEDÔ... Jesi l’ gledô slepca Kad peva i gudi, Kako diže oči Kâ da sunca žudi. On ne traži svetlost Da se njome snaži, Svetlost je u njemu: On toplote traži.

“ To govori, jedan preves snima — Oh, divote, ko da se nagledi! Stale oči i kralju i svima. Divna moma, jeste, anđô pravi, Lepše niko nit’ vide nit’ sneva, Rajska radost kroz lice joj

Plave oči — ogledala duše, More koje ne burkaju strasti, Na dnu biser tihoga veselja, Milje što se reč’ma ne da kasti.

Nene oči i gledat’ je teško, Iskre biju, oganj u te liju: Sve je živo, ljupko, primamljivo, Munja žêljâ kroz srce te strelja.

Volô bih zgrešit’ rodu U kakvoj zabuni, U trenutnoj slepoti, U kratkoj trabuni; Pa kad bih oči protro I stresô guje zle, Da viknem: „Praštajte mi! Sagreših, kajem se!“ E, to bi bio primer!

raznih, belih i nebelih, Razlažuć’ ih mirno međ’ tipe ostale Za prilike druge, velike il’ male; I kad većem rulja oči s groba skida, Gde patničkih muka stoji piramida; I kad su svečani horovi umukli, Odežde, stihire pratioci svukli

»Starmali« 1888. OMLADINI celoj i jednom delu njenom I Omladino, oči naše mlade; Omladino, ruke naše jake; Omladino, zvezdo naše nade — Ja te zdravljam kroz mutne oblake.

Haj, al’ svi će zajedničke Protiv takih zala; Biće borbe, opšte borbe Protiv opštih âlâ. Al’ vidite l’, oči mlade, Što na bližoj meti? Vi’te l’ alu bližu, koja Samo nama preti?

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

RUŽIČIĆ (Evici): Zdravstvuj cvjete ljubovi, orošeni strujom nimfa. Zefiri Amora oko tvoji persiju lete, i sjajnopune oči tvoje strjelu Kupidonu zatupljajut. (Oda gore-dole.) SARA: Mamzel, artigkajt iziskuje da odgovorite na kurmaheraj.

EVICA, RUŽIČIĆ RUŽIČIĆ (gledajući čas gore, čas u Evicu): Šta je život bez ljubovi Nego nemi stubovi? Nego oči bez vida, Il’ devojka bez stida. Ili dan bez sunca, Il’ noć bez meseca. (Evici) Blagozračna Heleno.

(Otide.) VASILIJE (đipi): Šta, kod tebe je, i ja sam te tako osramotio! Ah, Vaso, šta učini! Kako ćeš joj u oči pogledati? No, ja ću nju moliti, ona je dobra, ona će mi oprostiti. POZORIJE 6.

EVICA: Visokorodni gospodin filozof, kad bi srećna bila jošt jedanput vaše oči na mene obratiti, volila bi nego najlepši vikler.

Zato ustupite kćeri vašoj sladost bračnago vjenca. FEMA: To je inpretinencija tako štogod meni u oči reći. RUŽIČIĆ: Nesmislene, da mi jošt platite, da vas u stihovi opišem. FEMA: Ja moju kćer ne dam.

Jedna nema kose, uzima tuđu da svoju rugotu sakrije; e, i to je moda; ajde pravi lokne, natrkači ij na oči, makar vid izgubila, i makar kako stajalo, to mora biti, tako oće moda. FEMA (Sari): Hi, hi, hi!... Sun paurentr.

) Samo francuz sun mamzel. MITAR: Nemaj brige... Zbilja, Femo, da l’ bi ti imala volju ići u Pariz? FEMA (izvrće oči): Ah! Les Pariz, les nobles, les modes, les intov.

Miljković, Branko - PESME

mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada U pustinji si što u praznoj svetlosti raste dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute Santa Marіa della Salute DIS O moje sunčano poreklo ta potonula krv Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i

nerođeni po svoju smrt II Gledali smo kako umiru stojeći oni koje volimo sada vidimo mrak koji ne vide slepi sklopite oči da vidite one koji su dali večnoj noći dan svojih očiju oni drže zemlju na leđima i nepokretne nikada ih stići nećemo o

u njihovim poslednjim očima stvorena je istorija pouka za ostale: ljudi su mrtvi a ne smrtni sunce će proći i kroz naše oči neizmenjeno V Uzidali vas u zid nevidljivi i svi ste bili spremni da umrete jedni u drugima i bilo je tako zdravo čudna

Dotle treba sačuvati svoje oči koje gledaju sa nekoga zida i čuvati se oslepljenja i zaslepljenja. Nisam prvi koji se plašim da ne oslepim zabrinut za

Zabuna je sličnost. Moje lice tone u čudnu bezličnost Koja mermerom svoje oči umi. Ah, nado koju vrisak zna izreći, Teskoba i griža, pre no mir u sreći, Slabi smo i lomni kao list liskuna I ne

Kroz potajne gore goren lek ti je. Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je. Al ako je u oči poljubiš nek ti je Prozračan poljubac ko prazni kristali.

BALADA Ohridskim trubadurima Mudrosti, neiskusno sviću zore, Na obične reči više nemam pravo! Moje se srce gasi, oči gore. Pevajte, divni starci, dok nad glavom Rasprskavaju se zvezde kao metafore!

pronađu zajednički jezik Ptica i vatra mogu da spasu svet ZEMLjA I VATRA Dubina je sama svoj neprijatelj Moje oči bez mene lepšu zoru vide Dobroveče sa zvezdom u srcu Dobardan sa suncem u ruci Sve što leti uvećava prazninu To znači

prava istina je stidljiva kao miris Ja volim jučerašnje nežnosti Da kažem svome telu „dosta“ i da sanjam bilje Prste oči sluh drugačije raspoređene U šumi negoli u telu KAP MASTILA Šta sve može da stane u kapi mastila jedno nenapisano

Krakov, Stanislav - KRILA

Crni bodljikavi pauci se kupali u moru, koje je možda bilo i plavo kao neč ije zaboravljene oči. U zraku se boje izgubile, samo je bilo jasno pijanstvo i radost. Grad i brodovi na moru bivali su sve manji.

Oficiri su hitali četama. Drugi dečko sa masnom keceljom gledao je uplašeno u malog poručnika Luku, i njegove žute oči pitale su: — A pare? – Diži se!

Masna kecelja i kosa zalepršale se i kraj stroja. — Gospodine oficiru, gospodine oficiru... Male zelene oči su podrugljivo žmirkale: — Beži od stroja, gade grčki... Na čelu se razglegli opet zvuci muzike.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Sa ratnih brodova su sijale sjajne oči reflektora ko čarobni svetlopadi. Široke, sjajne brazde šetale su po nebu koje je bilo prostrano i mirno.

Major je ležao na leđima. Crna grana bagrema mu je zaklanjala zvezde. Nešto se teško nadnelo nad njime. Oči su sijale u mraku. Odjednom se zamagliše. Meka beskrajna tuga za nečim što je izgubljeno razli se kroz telo.

Garava manjerka lagano je vrila, i iz nje se dizala uvis para. Vojnici se primakli vatri. Oči su suzile od dima. Mršavi bataljonski pisar seo je na bakvicu sa vinom za oficire.

Ma ćutite... Smeli dečko šakom mu je zatvorio usta. Raščupani brkovi su nemoćno pali niz lice, plave oči su pokrili odebljali kapci, i major je ućutao. Čulo se samo mumljanje između zuba: —... publika... publika...

Ipak se videlo da oficir tu stanuje. Bio je u niskoj sobi na gornjem boju. Devojčetu su i u zoru oči bile crvene od plača. Grk je bio širokih ramena i debelog vrata. Kričala je od bolova.

Mija se malo podiže. Vojnici leže kao crne trupine po zemlji. Glave se odigle. Po vratovima se vidi da im se oči razvukle. Očekuju. Gledaju u kuće za ogradama. — Au, au...

Plavokosi pilot uzeo je cigaretu sa njenoga stola i zapušio. Uklanjao je pramene zalizane kose koji su padali na oči. — Koliko ih je bilo danas? — Zar bih znala?.. pogledaj, to sam zaradila...

— Cherі, nosićeš me na svome aparatu, je li? Ja hoću da letim. Sve je obećao. Mala Zizi je imala čedne plave oči. Za usta se to već nije moglo reći. Voleo je zbog njenih zagrljaja.

Zveči oružje i otkida se po koji kamen ispod otežalih nogu. Staza je sve strmija. Na oči se obara san, na pleća umor i teška ratna sprema. Useca se koža uprtača i kajiša u meso.

Petrović, Rastko - AFRIKA

beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide. Bregovi banana; gri–gri na sve strane. Park sa stazama posutim školjkicama, sedefastim i rumenim.

Crni ludi uvijaju se u plašteve, mašu nam rukama, smejući se odlaze u noć. Lepe uspavane devojačke oči gledaju nas predusretljivo.

Lakim plavilom okružuju i produžuju oči, ljubičastim tonovima senče okruglinu obraza tako prozirno da se više primećuje kad nje nema, jer je lik bez voćnoga

prstom mrdnuti da bi pomogli da ove rađaju, grane im daju hleb, čokoladu, šećer, mleko, voće i cveće koje je hrana za oči!

Mnogo ljudi izležava se bez odela po urođeničkim dugim posteljama ispletenim od trske. Njine tamne oči pune su plavog neba koje se gasi.

Odjednom pobeđen od ovolike lepote likova, boje i svetlosti, imam pune oči suza. Vraćanje kroz polja puna zrička kraj čopora majušne govedi. Aperitiv, led.

Ja pogađam tugu i pijem u zdravlje dece koja su večeras bez njega oko božićnjeg drveta. Njemu su oči pune suza. On ne žali, kako kaže, što su njegovi bez njega, već sebe što je bez njih.

Već sam od posle podne toliko žedan da mi skoro suze idu na oči. Zbog srdobolje i groznice belcu je nemoguće piti vodu koja nije filtrovana; ostala su pića obično ljuta a od gore još

Šef puši cigare a njine pikavce deli pušama koja možda još i sisaju; ona prevrću oči od uživanja. Veliki razgovor, o životu, ljubavi, šumama i umiranju, sa velikom belom decom koja su nekim čudom ostarela.

Od tog trenutka ja sam idući kroz noć video masu tih svetiljki koje razno obojene predstavljaju oči najrazličitijeg zverinja; ali nikad nisam razumeo zašto se oči životinje ne vide kao oni parovi dalekih zvezda, već se

video masu tih svetiljki koje razno obojene predstavljaju oči najrazličitijeg zverinja; ali nikad nisam razumeo zašto se oči životinje ne vide kao oni parovi dalekih zvezda, već se sastaju uvek u jednu jedinu.

Evo brzog šikanja velikih zečeva, pacova i zmija. Evo se opet, sa strane puta, u česti, pale i gase, kao lanterne, oči mačaka–pantera, antilopa, hijena, koje i ne dajući znaka od sebe prisustvuju našem prolasku.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

do Beograda; A on će, mudar, znati deliti Nekome kolac, nekom vešala, Gdekome, opet, za grm vezanu, Olovom vrelim oči gađati, Dok iz dubine čela bleđanog S zenicom crnom život ne pljusne... GLAVAŠ: I ja se jošte zovem Stanoje!

SPASENIJA (pogledajući u Stanoja): Te crne oči ja sam videla I glas sam čula... Oh, bože moj, Da nije on?... STANA: „Nesreća!...“ Ne kidaj srce, dobar čoveče!

STANA: Bog te ubio! SPASENIJA: Ah! GLAVAŠ: Pa sad je vodiš, Da sa divotom stvora njezina Potkupiš paši oči lakome, Da prodaš rumen lica nevina Za rumen-krvcu srca njegova! Al’ nećeš, veruj, stara grešnice!

STANA (u sebi): Pogrešila sam Što odmah nisam pošla za njima; P’ ako i ne bih oči sklopila, Promotrila bih barem ulazak, Da poznam stazu kuda prolazi Na glasu hajduk sa svojom nevestom.

moga muke nesnosne Srževi sveže tvoje mladosti Pomoć će srcu mome snositi; Obraza tvojih koža uvela, Upale oči, modre usnice; A posle, kad te crna ropkinja Fildžanom zlatnim skromno ponudi, Da šerbet primiš divno udešen Koji ti

O, gospo, gospo! Blago onima koji ne vide!... SPASENIJA: Vidô si, dakle, svojim očima Upale oči roba nesrećnog? Pa nemoj štedet srce sestrino, Opiši verno muke njegove, Da i Stanoje živo oseti Bolova mojih sliku

Poneku čavku vidiš garavu Gde gustom maglom grakće hrapavo I mudro kuša oči upale: „Mrtav je, mrtav!“ trulež kazuje Što i svečeva moći nemoćne Sa nečistotom puni smrdljivom...

JANjA (u sebi): Deset vampira da vas gledaju — Neka im na čast oči ispadnu! — Ja samo da vas nisam video!... VUK: Dva, tri li sata beše po ponoći; kiša i mrak, samo što munje

“ E, mislio sam sve će nas paša posjeći. DRUGI TURČIN: Naljutio se, a oči mu kao živa vatra sijevaju. Sreća naša te se, prikliješteno u tomrucima, nađe još pođešto đaurskoga roblja, te da njine

TREĆI TURČIN: Bi, Suljo! I danas bi se o tvoju lubanju gradske keruše otimale. DRUGI TURČIN: A i u tvoje zirave oči davno se gavran zagledao!... Nu bez šale!

“ SULEJMAN (u sebi): Žalost joj muti oči nemoćne, Te tuđu glavu tamo s bedema Zamišlja da je sina njezina, A ne zna jošte da je umakô. Sad samo vešto!...

Tamo da vodiš ovu staricu. A kad se baka dobro uveri Da su je stare oči varale, A ti se vrati s njom... (Ćerim sa Stanom odlazi.) SULEJMAN (sam): Ja ne znam šta je to?

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Brzo skočim: ležao sam obučen, nije mi ništa drugo trebalo do da protrljam oči, pa sam već bio gotov. Kako sam sinoć poručio, to me je napolju čekao gotov osedlan konj.

Družina se brzo opremi, uparadi se, stade pred đenerala; on joj reče da će danas imati prilike da ce pogleda oči u oči sa svojim starim dušmaninom, Turcima, stoga neka bude hrabra; sigurno svaki ima da osveti po neke stare jade —

Družina se brzo opremi, uparadi se, stade pred đenerala; on joj reče da će danas imati prilike da ce pogleda oči u oči sa svojim starim dušmaninom, Turcima, stoga neka bude hrabra; sigurno svaki ima da osveti po neke stare jade — neka

Mesto hrabrost u srce, rakija uliva pomućenost u glavu i mrak u oči. Ne znam kako je stajalo sa g. Karadžićevim srcem, ali noge su se povodile.

Ništa nije tako skrušeno, tako jadno i očajno, kao razbijena vojska; oči ne mogu da vide ovaj prizor, a da se srce ne oblije krvlju.

Unesemo ga u zaklon, položimo ga na leđa. Mišići na licu drhtali su mu, oči se polako stezale, čelo se mrštilo. Drugih pokreta ne beše; dr. Vladan ga opipa, pogleda i reče: »Svršeno je.

Tako iznenadno, tako neprijatno i tako blizu zagledati smrti u oči to mopa da je za svakoga strašno. Ne verujte mu ko vam drukčije kaže. Čas je bio krajnje kritičan.

Đeneralu su drhtali obrazni mišići, bio je jako uzbuđen, pogledao je u Živana, a oči mu se zamutile od suza. Sednem i sam pored Komarova. Vladan me upita: — Šta je? kako izgleda?

Černjajev pomanita, stade kao furija koračati uzanom putanjom, oči mu se nališe krvlju, pa je vikao i vikao, posle se okrete meni: — Kažite mu da ću ga dati pod sud, streljaću ga,

Ja znam naše seljake, oni ne mogu gledati mirno da im vojnici na oči ubijaju njinu stoku. — Pa šta, po vašem mišljenju pametnije bi bilo ostaviti vojsku da gladuje, a tolike svinje lutaju po

leži poleđuške, i on je polunag, naduo se, koža mu na trbuhu pukla, te i utrobe gmižu hiljade krupnih, belih crva, oči ispijene, usta široko razjapljena, a iz njih i u njih kuljaju rojevi muva; na slepom oku vidi se crna mala rupica koju je

Prokletstvo, prokletstvo... I ti bi opet da bežiš daleko, daleko; ali oči se zorno upiru u bleda mrtvačka lica, što stoje razbacana oko tebe, i ti koračaš mašinalno, polako od trupa do trupa,

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Znaš li gde na svetu Anđelsku priliku, Anđela po duši, Anđela po liku. Pune oči žara; Puna usta slasti, Mirisava nedra Puna bujne strasti; Milo čedo, kome U pogledu piše, Da ni samo ne zna

bujne strasti; Milo čedo, kome U pogledu piše, Da ni samo ne zna Za čime uzdiše; Što bi znalo čarne Ne sklapati oči Grleći, ljubeći Tri božije noći.

zlatne su — ti ih zlatiš, Tebi lete — ti ih vratiš, Divlje ti se ptice čine, Ne poznaješ jade njine, Sklapaš od njih oči svoje — Moje sreće do dva vrutka — Mila ružo, duše dušo, Šta ti želiš tog trenutka?

Vidiš, vidim, sve već znadeš, Izdaju te sjajne oči, Izdaje te ova rumen, Ova suza to svedoči. HIII Diko moja, Gde si poniknula — Među smiljem Ili međ bosiljem.

XVIII I molio sam oči Da suze ne liju, I molio sam prsi Da tako ne biju. I preklinjô sam ljubav Ta da me ne kuša, Al’ ljubav, oči, srce,

I preklinjô sam ljubav Ta da me ne kuša, Al’ ljubav, oči, srce, Niko ne sluša A jedan cvetić, što ga Najlepši rodi maj, Čuo je što sam krio, Najtajnij’ uzdisaj.

HHI „Može l’ sunce sjati I u crnoj noći?“ Odgovor će dati Tvoje crne oči. HHII Vidiš, sad sam došô k tebi, Da mi sine rujna zora, Al’ zaludu, duša j’ moja Otrovana od sumora.

HHVI Da ti nisi srpska moma, Pritegô bih druge žice, Pevao bih tvoje oči, Tvoje grudi, tvoje lice. Da ti nisi srpska moma, Ja bih tebi hvale vio, Ja bih tepô sitno, lepo, Ne bi l’ ti se

“ Ja sam pio, nisam dangubio; Popio sam toke sa prsiju, Sve u zdravlje tih crnih očiju... Crne oči, a i vino crno, — Nije čudo ako sam posrnô.

LXІІІ MATI SINU KOD KOLEVKE. Sklopi oči, nevinašce mlado, Buji, paji, materina nado, Bezazleno moje gondže malo, S neba si mi u kolevku palo, — Zamirisa

„Je li, — Srbin živi...“ To je rekla, pa je zadrhtala; Oči svela, pa mirno zaspala. — Gledamo je, šta li, Bože, sanja, Umorena od TOG putovanja.

? Ispuniti kadar ga je Jedan cigli uzdisaj. XIII Kao sveća voštanica, Koju je držala Ruka malaksala, I gledale oči, Zanosnom nemoći, Na samrtnom času, Na svome ugasu — Oči magla preli, Borba grudi smori, Patnik se isceli — A

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Na kraju nam napomenu da je za Miloša mislio da je neki bugarski vojnik koji je došao da ga iznese. Od bolova nije oči otvarao. — Ali da sam znao... ne bih se dao živ u ruke. I tako smo mi, od jedne naše nezgode, postigli lep uspeh.

Na to smo već navikli. Onda nanovo legnem. San me hvata... Najednom se nada mnom stvori neka gužva. Otvorih oči. I tada ugledah kako u vazduhu lebdi vijugavo telo neke zmije. — Otkud ova zmija? — pitao sam usplahireno.

Saopštio sam im. Oni ostalo znaju. Nikada, ljudi, nisam tako slatko spavao kao te noći... Kada sam otvorio oči i pogledao rov, prva mi je bila misao: „O, danas je juriš“, i tada se setih one zmije.

Čuju se jauci. Migoljim da se izvučem. Onako zbunjen, gledam unezvereno, gde su naši. Mrak mi je pao na oči. Neko preskoči preko mene. Poznadoh ga po šlemu, te sam potrčao nasumice za njim. Sapletoh se o nečije telo.

Onako razdragan lupi me šakom po levom ramenu. Meni izleteše svetlaci pred oči. Jauknuo sam od bola, držeći se za levu ruku. — Šta ti je? — viknu i dohvati me.

Od bolova i naprezanja počeo sam gubiti svest, te me položiše na zemlju. Čujem nečije radosne povike. Otvorih oči. Ispred vojnika bio je pukovnik Jovan. Govorio je: — Čestitam, vojnici. Sada se nalazimo u našoj slobodnoj zemlji.

I sada, za vreme ovih teških časova u bolnici, često mi je pred oči izlazila ta slika. Mislio sam mnogo puta da mi, kao ljudi, i ne zaslužujemo bolju sudbinu, ili je to samo rat koji

Ali mi pred oči iziđe slika onoga mladića koji je umirući plakao. Eto... Svi mi imamo majke, svi strepimo od smrti... Volimo život.

Zatvorio sam oči i naslonio čelo na stisnute pesnice. Osećam miris zemlje. Setio sam se jednoga leša čija je glava bila zarivena u zemlju.

Onda sam zašao iza jedne stene i legao. Kroz san sam osećao kako mi sunce blešti u oči. Trgao sam se. Okolo ne beše nikoga sem mrtvih Bugara. Iza mene spavao je podnarednik.

Vojnici se vraćaju... Mesto me ne drži. Ljudi uprli oči u Bojovića, kao da od njega očekuju spas. Jer oni još nemaju jasnu sliku našega položaja, niti znaju šta ih tamo

Drugi uhvatiše puške „na gotovs“, a muskuli na vilicama nabrekli od unutrašnjeg napona. Oči su prodiruće i užagrene. — Napred! I gomila, ustreptala i napregnuta, sruči se na reku. Talasi zapljusnuše.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

K SAMOM SEBI 175 GLAS HARFE ŠIŠATOVAČKE 177 KLEVETNIKU 185 JOVAN PAČIĆ 186 LjUBI 187 TIBUL SREĆNIJI 189 TUŽBA 191 OČI LUKAVE 193 SNU 195 LALI 196 MUZIKI 198 JEZD KONjIČKI 200 PRI KONCU LETA 1825 202 SUJETNA ŽELjA MOJA U PRADEDOVA KUĆI

Slavna moja sva hrabrost na Kosovu pade, a tko će me utješit, nejma toga sade. Strele svoje na mene vrazi napregoše, oči moje i srce najpre izbodoše; pokraj mene tko hodi slobodno me strelja, škripe zubi na mene, — to je svima želja.

— Pak će opet, veruj, ovog leta biti Da će se i ona dati namoliti. Kaluđerski živi sasvim seka-Neda, Nit' hoće u oči kome da pogleda; Zatvori se sama k'o duvna u kući, Kroz pendžer pogledi, nikom ne da ući.

O Savka, Savka, tvog stasa tanka ko će ljubiti, ko li obviti rukama? Srce mi trune, slez oči pune, kako sunca gled tak' i moj pogled za tobom. I v polunošči utroba ječi, il' zora staje, moj voplj traje, uvi mnje!

Metni staklo na astal, gledni oči svoje, poznaj da su k'o kristal bez poroka što je. Silni pogled, sam magnet, pamuk ruke, grudi sneg, obraz —

I potoci s hladnom vodom svi sa mnom uzdišu, — Prolivajte, oči moje, gorkih suza kišu. 1793. Dositej Obradović PJESNA NA INSUREKCIJU SERBIJANOV Serbiji i hrabrim jeja

Ja vozvedoh oči posmotreti napolje, No, o teške tuge i velike nevolje! Černa nošč pokrila ves grad gustim mrakom Iz kojego preti strah

nošč pokrila ves grad gustim mrakom Iz kojego preti strah užasnim zrakom; Silni vjetr duše i domove ninja Sipajući u oči krupu hladna inja. Ja pomislih u sebi: — Vala, evo zime! Blago onom kto imat čekati ju s čime!

okom, Skoči noga za nogoju iz postelji skokom, Kogda snježne ja uvidjeh previsoke džame, Silna burja duše, sn'jeg u oči sipa, U domove zaviruje, po tavani đipa, Ljude za pešč juri, miše pod ognjište, Deca oko oca i matere vrište.

Amo sade tvoje oči ti na me okreni, I na ljubve zagonetku okom odgoneni! O, ljubovi slatka! O, kćeri nebesna! Ti si naše sreće boginja

mladež, No ljubov je štekotljiva, svoj razbira padež: Tu se hoće hitrost Pinda, tu cjevnica lepa, Tu pripjeva kolik' oči paunova repa. Svaki bi rad da se poje žar njegove grudi, Ovome su javor-gusle, tom svirjel po ćudi.

Otkako su oči tvoje men' serce urekle I sve strasti mog suštastva za tobom potekle, Meni drugi vozduh diše, drugo sunce svjetli, Drug

Jakšić, Đura - JELISAVETA

LEONARDO: Evo ti pisma — Čitaj, Svetlosti! Sva Venecija zna mu sadržaj — Jer sva Venecija oči upire, U ovom, po nju kobnom vremenu, U tvrdi presto Đurđa, muža tvog!...

“ VUJO: Lijepa?... Ne žnava ni srpski — kako lijepa? BOŠKO: Ma stas, i lice, oči kakve su? KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Očima da te ubije, U dušu večno da se upije, Da te zaludi, da te zanese,

JELISAVETA: Eh, kletvo moja! Samo dosta je? I još ti nije mnogo, premnogo, Venčanoj ženi tebi na oči Kad porugama gadnog jezika Srce razdire?... „Dosta je samo?

Ah oče! Oče! Otvori oči, pa nas pogledaj! Na tužnom polju šta nam propade, A šta ostade?... VL. VAVILA: Ostade vera, Da u promisô

STANOJLO: I nesahranjen. STANIŠA: A upozna li ko je? BOŠKO: Mesec izdade — Neverstva crnog lice pogrdno, Čelo i oči sve nam iskaza Ta izdajica da je Đuraško. BOGDAN: Al’ šta je s ranom? Stade li krv?

Verna si bila ti!... (Vidi jednog gavrana.) A nećeš, gavrane! Nećeš mi bratu oči kljuvati. (Uzima sa zemlje jednu pušku.) Je l’ srpska puška to? Jeste, srpska je — e, njom ću gađati.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Svake večeri, otkad su nastale vrućine, do neko doba noći napasa Lujo svog Jablana. Pazi ga kao oči u glavi. Dva puta ga na nedelju soli. I užinu s njime polovi.

— Samo šjutra! — Trže se Lujo kao iza sna, zbaci sa sebe haljinicu, a oči mu sijevnuše od uzbuđenja. Ustade, priđe baku, pa ga stade milovati, maziti i tepati mu: — Dobro se ti, Jabo, narucaj.

Sve se diže, budi, sve se puši kao vruća krv, odiše snagom, svježinom. — Svanulo već! — protegnu se Lujo, protra oči i pogleda oko sebe. — Jabo, bate, što me nijesi probudio? Jablan je rano, vrlo rano ustao i dobro se napasao.

Rasteže pedalj, pa poče mjeriti štap: „'Oće Jabo nadbosti — neće; 'oće — neće; 'oće — neće; 'oće!“ — viknu Lujo, a oči mu zasvijetliše od prevelike radosti. Od dragosti stade ljubiti i grliti baka.

Zemlja se kruni, ugiba pod njima. Lujo drhće, strepi. Svaki mu se živac razigrao. Izbečio krupne, grahoraste oči, ne trepće. Svaki pokret prati; svaki udar odjekne u razigranom srcu.

Stisnuo se, pognuo se — pomagao bi Jablanu da može. Zasjeniše mu se oči. Samo nazire kako se nešto pred njim vrti, vijuga, ugiba. Rudonja nasrnu svom silom. — Podu'vati ga, Jabo!

Uzdigao nakostriješene, debele brkove, ispod kojih mutno, kao iz neke daljine, vire umorene i gotovo umrtvljene oči, pa ljuma i grabi uz put. Suva zima stegla. Odasvud bije, prži i kao ujeda, grize oštra i nemila studen.

pretresao, a oko njeg' se dizao i lomio grozan i jeziv jauk i lelek. Najedanput se trže, iskolači oči, zinu i grčevito zdera sa sebe svu odjeću i go pobježe s groblja, a za njim se nadadoše ostali blentovi sa silnom,

— Neću! — izdera se Mijo silovito, pa podiže oči, u kojima se svijetlilo nekoliko suza. — Zar je baš do toga došlo?

Stevica poblijedio, pa drhće kao prut. Oči mu se ukočile od straha. Puška grmnu, pas skiknu! — Tako! Kad protu ne znaš čuvati, koji s tobom zalogaj bratski

— A ma, što ste vi, ljudi, došli? Ja tebe malo kô i poznajem — okrenu se meni i nadnese ruku nad oči. — Ti si...? — Jesam, jesam, oče! — E, pa, eto, šjedi, kad si došô. A, zakona ti, đe se nađe s tim Džibinim paščetom?.

“ — Jesam se, vala, baš te pjesne šjetio! — potvrdi Simeun. — Ali se zagazilo. Mora se gaveljati. Našjede mi krv na oči. — „'Odža, na džamiju!“ Mole, preklinju. — „Vakasuz je, čestiti gospodaru... carski sine!“ — preklinje 'odža.

Bojić, Milutin - PESME

PESMA 56 STRAH 57 SEVERNI BOGOVI 59 JESEN NA VARDARU 61 HIMNA POKOLENjA 63 POSLEDNjI IMPERATOR 72 JEZERA 75 OČI 76 MEĆAVA 79 KROZ PUSTINjU 80 KAO PROMETEJ 82 SINGIDUNUM 84 BEZ DOMOVINE 86 SEJAČI 88 NA OSTRVU 91 NERANDžIN CVET 93 BEZ

Hoće li zar da nešto reče To trzanje grudi poslednjeg čoveka? Lažući sam sebe pogledom je pio Plave ženske oči u koje se tone; Kô svetinjom nekom opijen je bio, Jak kao nebesa i — gotov da klone.

David sa postelje svoje, i hodajući po krovu carskoga dvora ugleda s krova ženu gdje se mije, a žena bješe lijepa na oči. II David posla da propitaju za ženu i rekoše: Nije li to Vitsaveja kći Elijamova, žena Urije Hetejina?

David širi oči krupne i crvene Kô večernje nebo vrh peščanih stepa, I traži u ponoć slasti nepijene, Dok olovno srce steže se i

Tisuće inoča stezahu mi bedra. One behu bele ko sneg sa Selmona, pesma njina beše kao šumor kedra, Oči modre kao čivit iz Sidona I mirne kô nebo u indijske kalme.

Od strasti su moja usahnula rebra. A danas mi oči ustreptaše besom I zazvoni duša ko harfa od srebra. Tvoje oko prosu drhtaj mojim mesom.

'' Dok njegove oči nemo u mrak tonu, Pune toplog sna su, velom obvijene, Primicale, pune mirisa i nara, Robinjice tople, bose i rumene.

Kolutave oči svetle, nikad site, A uvela usta grizu tela vruća... ''Dosta! Gasi luče, sprži cveća kite! Svežine mi dajte i

Hajde da se opijamo ljubavlju do zore, da se veselimo milovanjem. (Priče Solomonove, VII, 17, 18) Sive oči tonu u mrk bakar lica, A kosa, nekad svilena i plava, Miriše kô lišće svelih ljubičica.

U dane treptanja krvi i mišića, I nabrana usta još jednom bi htela Da okuse mladost razbludnih mladića, Da im srču oči, dok se čaše liju I udara zadah ložnice i pića; Htela bi da ruke još jednom se viju I stežu mermerne gole muške

zadah ložnice i pića; Htela bi da ruke još jednom se viju I stežu mermerne gole muške gnjati, Da u muškom nedru oči joj se skriju, Da peharom krvi svaki celov plati, Istrošenu snagu da u nevrat prospe, Da u večno ništa poljupcem se

- I žene mi piše strast do kosti gole! I u šatorima vrištala sam ratnim, Dok me oči, usta, dok me grudi bole, Srećna kada mučim, srećna kad me muče. ...

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Dođi ovamo i kad stigneš, odsedni u hotel-Evropi, ali nemoj izlaziti nigde u varoš. Malo je mesto pa bi odmah pao u oči. Sedi u sobi i javi mi ceduljicom da si stigao. Ja ću tad izaći pred oca i pred majku otvoreno.

upravo, ja sam vas pozvao, gospodo!... Gospodin-Vićo, brate, ti tako gledaš čoveka u oči kao da imaš nešto da mu kažeš, a to može zbuniti i najvećeg govornika. VIĆA: Pa imao bih da vam kažem. JEROTIJE: Šta?

VIĆA: Aha! MILISAV: Aha! TASA: Aha! ALEKSA: Hteo sam da uđem kod njega pa rekoh: bolje da mu ne padne u oči! Otišao sam samo do vrata, prislonio uvo i slušao; čujem — mrda. JEROTIJE: Mrda? ALEKSA: Jest, mrda!

MILISAV: Ovde su. JEROTIJE: Dobro ih čuvaj, otvori četvore oči. A je l' ti tu poverljivi protokol? MILISAV: Jeste, gospodine kapetane. JEROTIJE: Deder, izvadi ga!

Gospodin Vića predlaže da napunimo šake alevom paprikom, da upadnemo u sobu pa da mu saspemo alevu papriku u oči. Taman se mi tako dogovaramo, a dođe sobarica pa kaže: „More, ne bojte se, pitom čovek kao jagnje.

Jakšić, Đura - PESME

Pobro ne zna!... Ali da je četa besna, Da je divlja, neuredna, Krvi željna, krvi žedna, To mu kažu crne oči, Svaka reč mu to svedoči...

Nastasijević, Momčilo - PESME

Il’ prisojkinja se u kotur savija, sunce na uranku. Zore joj oči prozirom u ruj, drago na san dohodilo, rumena kap. Lagana nono, milje niz travku, gazi san zajutarjem.

Po mojoj senci da mere smiraje i svitanja na trgu. PREDVEČERJE Žarom zatamni u predvečerje tvar, i oči: bludu li, pagubi na rub il’ skrušenju. Ispolin anđeo silovito nad krovovima zatrubi.

I koji za mnom, i u neznanju, greš ovaj čudni put: Sivo je tamo, sivinom prostreli bit, sive su oči tajni. I kad umiru drveta, ni tuga ni opomena, te suhi list čudno tišinom omiluje patniku čelo.

I mesec samrtno kad žut, táme to zemljom vrenje — bubri u dojke, ljubi on. 2 I ljubim ja, i ljubi, na oči gde iz utrobe je utrobi samrtna ova progledánja slast. z Slep — ili pogledom mri.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

lakše, navikao se, voleo je da, kada mora već tamo u dućanu i u čaršiji da lupa glavu, kupuje, trguje, pazi i otvara oči, onda bar kada ovamo, kući, dođe, da nema ovde što da misli, o čemu da se brine i zapoveda.

dolaska očeva da legnu, sakriju se, da jedu ono što im matere krišom daju, da ne smeju nikad za sofru da sednu, ocu na oči da se pojave, već sve tako beže, drhte, strepe. A on, Mladen, ništa. On je kao što treba, nema zašto da se boji.

Jovanka na to odmah se zabeli. Veselo, čisto trčeći poleti k njima. Zaklanjajući rukom oči i čelo od sunca, ona im prilazi. Idući tom suprotnom stranom gde sunce obasjava, ona se sva sija.

I on uvek, kao stariji brat, smejao joj se, i kad bi joj se oči počele jače da crne, svetle, usta crvenija, vlažnija da bivaju, a ispod grla, mekog, nežnog, da jače trepti, i čisto

Ali on to nije hteo. Stajao i čekao. Ona diže glavu. — Zašto? — upita ga, a oči joj, njene crne oči, pocrvenele od plača, trepavice došle još crnje, vlažne, mokre, a usta joj, podbradak, vrat sve to

Ali on to nije hteo. Stajao i čekao. Ona diže glavu. — Zašto? — upita ga, a oči joj, njene crne oči, pocrvenele od plača, trepavice došle još crnje, vlažne, mokre, a usta joj, podbradak, vrat sve to vrelo umrljano suzama.

joj, belom vratu jače, više se jabučica isticala, mada je bila u telu, stasu još bujnija, razvijenija i zanošljivija. Oči, lice bilo je nekako čudno, izraz bio je nekako umoran, koščat. Ona nikad nije to mogla da podnese.

preplašena pa, kad vidi nju gde se, usled njegova povoljna odgovora i iznenadna odlaska mu, ona kao skamenila a samo joj oči radosne, podbradak joj se smeje, majka tad pita je: — Šta je, prijo?

zaduvana, preplašena na grdnje od babe, a naročito od straha da Mladen nije dolazio, ne video je kod kuće, jer posle na oči ne bi smela da mu iziđe, krišom, i videvši u kujni babu kako ona mesto nje gotovi, skamenjena, ne smejući da uđe, stane

Mladen bi ih ostavljao. Samo, da ne bi jače u oči palo to njihovo, cele kuće, oslobođenje, radost zbog nestanka babe, on se kao i pre držao odvojeno.

Znao je da tako mora da bude; samo, gledao je da to suviše ne bude, ne upadne u oči i time kao greh postane. Ali, mada je to bio uzrok njenom i cele kuće i rodbine veselju, slobodi, ipak iznenadi ga

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

U Hrvatskoj meću bibera u mladoženjine čizme, »da bi mu deca imala crne oči« (TRĐ, NNŽ, 3, 106). B. u rakiji (ili vinu) protiv groznice, i kao primesa drugih sredstava (GZM, 12, 1900, 151; 20,

, da svetli samo njemu (SEZ, 41, № 163). Bukovo lišće upotrebljava se kao lek za oči (GZM, 20, 1908, 355). BUNDEVA Kürbіѕ (cucurbіta melo). Bundeva, tikva.

(іb., 71). »U Primorju, u Hrvatskoj, meću u mladoženjine čizme bibera i venje da bi mu deca imala crne oči« (TRĐ, NNŽ, 3, 105 id). U narodnoj medicini v. ima veliku primenu.

Ime mišjakinja, za biljku koja je lek za oči par excellence, došlo je možda otuda što miševi, u pripovetkama, znaju travku kojom se mogu isceliti oči, v.

je lek za oči par excellence, došlo je možda otuda što miševi, u pripovetkama, znaju travku kojom se mogu isceliti oči, v. SEZ, 41, 1927, № 44, 97; upor. i іbіdem, str. 506. — Inače je v.

V. lišće pokišeljeno u vodi, ili oprano u vodi, privija se na bolesne oči (SEZ, 17, 561; ZNŽOJS, 11, 271). VRATIČ Rheіnfarn (tanacetum crіѕpum, tanacetum vulgare).

G. se teraju i zmije: u basmi koja se govori o glavnom zmijskom danu, Jeremijinom danu, izbola je zmija oči »na dva trna glogova, na četiri šipova« (ŽSS, 124; Venac, 14, 1929, 528. Upor. Theocr. 24, 88, gde je g.

U srbuljama d. maslo lek je od krasta i šuge (Sofrić, 82). Istucanim d. lišćem mažu se bolesne oči (іbіdem). DETELINA Klee (trіfolіum pratenѕe). Detelina. Reč je zajednička slovenska.

Za zmije kažu da imaju nekakvu zlatnu j., koju čuvaju »kao oči u glavi«; nju zimi ližu, a leti se njom igraju. Ako ko pokuša da im je uzme, jure ga dok ga ne ubiju i j.

, 287), i glavobolje (oblog, ZNŽOJS, 11, 265), u hladnoj vodi lek kad bole oči (ŽSS, 317). K. kaša upotrebljuje se za tople obloge (GZM, 12, 1900, 150).

semenom (ZNŽOJS, 19, 159). Skuvano l. seme je lek kad stane mokraća (ŽSS, 321). L. krpom oblažu se bolesne oči (ŽSS, 319). Od l.

lišća lek je od jehtike (Karadžić, 3, 222). Tej se pije kod potajne groznice, i kod menoragije (GZM, 4, 156). Kad bole oči, treba u njih zaliti »mirisa« (soka?) od n. (ZNŽOJS, 11, 268). OVAS Hafer (avena ѕatіva). Ovas; zob.

Ćipiko, Ivo - Pauci

—Vojkanu? Hm! — opazi gospodar, digavši glavu. —Čuj, Vojkane! — reče, pogledavši ravno u oči vremešna, suva čovjeka, duge plave kose, zakrvavljenih upalih očiju, što sada pred njim skrušeno stoji, — ti uzimaš kao

—Sišao... zaboravio kupiti baruta... —Pa za to? —A da, treba proslaviti Božić! Njegove graoraste oči, ispod dugih trepavica, zasjaše i čisto učini se da je to momče sobom sa sela donijelo u tamni i prljavi dućan

— A kod kuće? — Zdrave sam ih ostavio. — Opremi ga! — zapovjedi gazda momku i dohvati novine i unese oči u njih da čita. —Lako je tebi, — nasmija se na nj dućanski momak, ali šta će ova sirota?

Čovjek sa perčinom, drhteći i strepeći od nečega, približi se gazdi. Dugo ga gleda, čeka da gazda digne oči sa novina, i, dok sačeka, veli plačljivim glasom: — Gospodaru, opremi i mene! Gazda čita i dalje i čini se nevješt.

Otac ga karaše, što u šali što zazbilja, s nevaljaštva. Dijete se stidilo oca pogledati u oči, a kad cura pođe, malo zatim, drugome momku iz okrajnih kuća, čisto odahne što je već neće često u putu sretati.

Junačka pjesma zanosi, i starcima sjakte oči kad se priča o hajdukovanju. Osveta je jača i slađa od samilosti, inat i nagon vlada nad razumom.

I u tome spušta se suton i selo zakrili božićna noć. Radi tek sada izbijaju pred oči meke i jezive uspomene iz djetinje dobi; i život i navade ispoljuju se jače i skladnije sa tajanstvenošću ove velike

—Ko nam brani? — uzvrati cura. Rade je snažno uhvati za obe ruke. Djevojka se ne otima, već ga gleda ravno u oči. I neko vrijeme gledaju se...

izgledaju im obrazi blijedi, prljavi, ali kad se jedno drugome nasmija, zabijeliše se jaki zubi jače od snijega, a oči što govore zaigraše sjajem u kojem kao da se sakupila sva toplota mladih života, pa ni olovasto nebo ni blijeda

Ali pop Vrane neće da ga u blagajnu primi, već mu udari u obraz koreći ga što dopušta da sin Rade, na njegove oči, sa Božicom u suložništvu živi. Ilija ode od popa Vrane zlovoljan. Što popu pada na um?

Gdje je to? Vojkanov sin, Radivoj, momče onisko, okoščasto; ali vragometno, oči mu nigda ne miruju, iznebuha, kao da je samo o tome premišljao, veli Božici, što nad Radom stoji: — Grije li te kako

— Došao si, — veli mu. I zaklopivši kutijicu stavi je na stranu. Ravno Vojkana pogleda u oči: —Nemam gotovih para. — Pomozi sada ili nikada, gospodaru! ... Porubalo me za porez.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Tada sam ugledao Doroteja. Izronio je iz vode. Duga žuta kosa prekriva mu oči, pa mora da je skloni da bi me video. Bio je nag, opaljen suncem.

Zbilja, Dorotej me je gledao sasvim ravno u oči i ja u njegovom izrazu nisam primećivao ni najmanju senku nelagodnosti. Drugi bi obično odvraćali pogled od mene.

To se ne bi moglo reći prema njegovom svežem, rumenom licu. Videla sam mu oči, one su tako plave, čudesno plave kao nebo. Lauš ga je dočekao kao razljućena osa.

Ako meni nije dato da uživam u onome u čemu može uživati najbedniji sebar, mogu makar da napojim svoje žedne oči na jednom takvom prizoru i da pošlamim otud nekakvo jadno, šturo zadovoljstvo.

Kad je gospođa oterala i kad to saznadosmo po povratku sa vojne protiv razbojnika iz Usore, otvoriše nam se oči. No beše kasno. Uzalud je nekolicina naših tumarala uokolo ne bi li je našla i vratila. Nigde je ne nađoše.

Košutica moja. Gledao sam joj rumenilo obraščića zažarenih od želje i krupne sam joj oči gledao, te mi sad svetle kao dva gorska jezerca.

Ne, ne i ne. Kaže se samo trnje, ali nipošto glogovo.“ On je onda upravio na mene svoje tvrde oči, bez sjaja, kao mrtve pa ipak pokretljive.

Umela sam da svoje lice učinim mekim, belim, mirisnim; oči su mi bile bistre, zubi blistavi. Umela sam da šijem najlepše haljine od skupocenih tkanina, lakih i prozirnih kao dim.

Natrontala se u nekakve nezgrapne haljine, umotavale glavu u marame. Samo su joj divne oči boje lešnika izvirivale kroz prorez.

Prema tim očima mogli smo nasluhivati kakva je njena lepota, ali oči ipak ne govore muškarcu ništa, ne kažu kakve su sisice, kakva bedra, vrat i noge.

Danas mi je jedan sebarski klipan prišao, drsko me pogledao pravo u oči i rekao: „Ako stvarno uživaš u trnju, dođi mojoj kući, ja imam njivu koju s krajeva napada vrzina.

A ko zna, možda sam ja baš i namerno crtao devicama kriva usta, ogromne noseve i iskolačene oči, možda sam to baš i hteo, da se ljudi razgale i razvedre, da im bude ovde prisno i toplo.

Ilić, Vojislav J. - PESME

I u blagom sanku iz prošlosti davne, Bolnoj tici tako proticahu dani; Nit se iz sna kreće, nit oči otvara I sneg tiho veje - da tiče sahrani... 1880.

krilu odmora svoga Romula večni grad spokojno, tiho je dremô, A kvirit stoji mlad, I s čudne statue te sanjive ne svodi oči, I gleda bajni rad.

i mladi pastir sluša klik, i oči žudno sklapa, I sanja vedri dragin lik; I duh se s pesmom stapa, Pa burno, strasno stari dom Oblazi željom živom, i

Još pesma prestala nije, a strašan vihar se diže, Brsno se zaljulja granje - i Ljeljo na zemlju stiže. Božica podiže oči i grudi pritište jače, Al' nagli podunu vihar i tanku koprenu smače Sa njenih mramornih grudi.

A vetrić pirka i žubore vali, I tiho trepte kolutovi mali.“ Zlato me sluša i disanje skriva, Pa sklapa oči, kô da prošlost sniva. A šum se začu. Prepelica mila Naglo se prènu i otrese krila.

On hvalu Proroku šalje za srećan svršetak dana, I ređa, sklopivši oči, stihove iz Korana A s plave pučine, eno, gde sunce umorno spava, Dvorogi mesec se diže i more ozarava. 1889.

Na sniskom ognjištu starom Ogroman mačak drema kraj ogorelog panja, Kad vihor naleti jače, on leno otvori oči, Pa zevne nemarno dvared i opet spokojno sanja. 1889.

Omajid Abu-el-Rahman mladi skloni se od ove bede, Jer još u oči gozbe na besna paripa sede I parip kô strela nàže u tamu večeri vlažne, Mrseći pomamno grivu i nozdre šireći snažne.

Al' ja, večno Tužan, dižem svoje oči, Kad se danak smiri i sunce ugasi, Kad noć tavna padne nad pustom Alhazrom, I sumornu ponoć jeina oglasi.

1890. OBUĆAR I NjEGOV SIN U mračnoj, prljavoj izbi, u oči Lazarev-dana, Seđaše obućar bedni za sniskim i starim stolom Kppeću brižljivo nešto.

nama seđaše deran, nevina nekakva duša: Po celom izgledu srećan, što važne ličnosti sluša; Grudi mu disahu burno, a oči behu mu vlažne, I on je zanesen slušô besede krupne i važne.

Al' ko to dolazi amo? Šta oči pred sobom vide? Kakav je ono čovek što k meni u kuću ide? Bogovi, Slepčević to je...

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

O tome nas uveravaju i naše oči. Duboko pod našim nogama leži Vavilon, zavijen u prašinu i, maglu od isparenja Eufrata, koji se jasno ocrtava, išaran

Svakome posmatraču neba upada u oči jato Velikoga Medveda, jer su njegove zvezde podjednako jasne i nadkriljuju svojim sjajem ovu svoju okolinu.

Malo docnije razrogačio sam svoje oči pa ih dobro protrljao. To ne beše san već java: video sam u daljini siluetu Akropole.

No kad se približih Partenonu i upreh oči u njega, promeni se izraz moga lica, noge mi klecnuše, ja sedoh na jedan od preturenih tesanih kamenova, a suze mi

promeni se izraz moga lica, noge mi klecnuše, ja sedoh na jedan od preturenih tesanih kamenova, a suze mi udariše na oči. Dugo sam sedeo onde. - Kad dođoh malo k sebi od siline ovog prvog utiska, ja se zapitah šta se sa mnom desilo.

bilo - prvi put zaplovio morem i kada mi je kršovita obala strimonskog zaliva iščezla iz vidika, upalo mi je odmah u oči koliko se mali deo mora vidi na otvorenoj pučini njegovoj; taj deo ličio je na plavi okrugli štit, ukrašen našom

Mi ih jasno videsmo. Stariji od njih, omanjeg je rasta, širokog čela, obrijana lica, upalih obraza; i oči su mu duboko upale, ali se svetle kao u mačka. To je Aristotel! Mi se vraćamo natrag, ponoć je davno prošla.

Sve je, dakle, udešeno da ne može biti bolje za naš put. Valja samo oči zatvoriti i otisnuti se iz sadašnjosti. Ja ih sklapam, i slušam već ritmičko udaranje bezbrojnih vesala lađinih, a

Devet godina iza toga, kada je on zanavek sklopio svoje orlovske oči, raspalo se njegovo ogromno carstvo, koje njegove vojskovođe podeliše između sebe.

Pri svakom od tih imena, zasvetleše njegove blage oči, a kad dovrših čitanje pisma, on mi reče: „Takva se imena ne ispisuju na hartiju već se režu u kamen.

Kada lovački pas juri za divljači, onda svi delovi njegova tela, svaki njegov mišić, oči, uši, nos, grlo i zubi, postaju isključivo organi lova. I moj ceo intelekt to je postao.

naša srca, a događaji poslednjih dana i teške slutnje o sudbini onih koje ostavismo u Carigradu, nateraše nam suze na oči kada smo se sa njima opraštali.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Ti joj lice belo Vide i rumeno, I još viti telo I to oko njeno. Oči joj veljau Da menena čeka, I da je u strau Za mene daleka.

pletu – – posle dugog lova, lav utruđen legne, U debelu hladu bezbrižno s' otegne, I tek što je hteo da zatvori oči, A miš odnekuda na leđa mu skoči, Lav se trgne brzo i miša uhvati, I ljutito poče na njega vikati: „Zar ti, mala

A ja ću pevati: Milo moje selo, Budi mi veselo! RANO RANI STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Probudi se utri oči Iz postelje meke skoči, lastavice mile tice Već cvrkuću letimice. Pa i ševa već te zove Da razgoniš lake snove.

Stanković, Borisav - TAŠANA

(Sasvim besno, rešeno): Ili bar, ako ništa nećete da činite sa mnom, onda niko više da mi ne dolazi, niko na oči da mi ne izlazi, da nikoga više ne vidim, ne čujem, pa ni samu tebe, ni oca, da bi bar onda ovde sama, pusta,

STANA (ljutito): Pa što ga ne nahranite i napojite? PRVA SAUŠKINjA (uplašeno): Neće! Baca hleb. Iskolačio oči. I znaš ga, po njegovom običaju, mumla, preti: kako je ovo njegova kuća i hoće gore, ovamo u sobu.

Pa, ako, ne daj Bože, umreš pre, da onda zbog te tvoje zadužbine nikome ne može padati u oči: zašto sam jednako na tvome grobu, i zašto tebi najviše činim pomene i parastose.

I niko ništa nije čuo? STANA (sa smehom, razdragana): Ništa nisi, ništa, snaške. Ali oči ti i lice mnogo govore. Sva se sijaš, sva si srećna! TAŠANA (zagrli Stanu): Oh ćuti! Ćuti, Stano!

— a moji sveštenici, ma da mi u oči neće ništa reći, ali će se među sobom pogurkivati i šaputati: »Da, da kao što ti izvede Tašanu iz crnine i pusti je

A hadžika, kad vidi, samo mene grdi. A ne zna kako je meni kad pođem da ga od bare istrgnem a on iskolači one mrtve oči na mene i počne da reži, da mi čisto srce stane od straha... A zdrav je, zdrav kao vuk. Nikakva bolest na njega neće.

) TAŠANA (stara, pogrbljena, ali još sa tragovima nekadašnje lepote. Zabrađena je duboko. Jedva joj se oči i čelo vide. U crnoj dugačkoj koliji. Oko vrata povezana belom, čistom maramicom.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Glave večito pognute. Nos, usne i oči tegle se stalno za koncem, isteraju lice iz glave i izvuku dugačku šiju. A desna ruka od jutra do mraka ubada,

Bruka u kući, bruka pred palankom. Ristana oči ne suši, a majstor Kosta crn i suv kao mrav. Seti se onda jedan od svirača da oproba Srećku glas.

Uveče sedi u baštici „dok se mirisi ne zatvore”. Naposletku uđe u sobicu, i pre no što će leći, okvasi oči bogojavljenskom vodicom. To mu je Ristana ostavila nekako u amanet.

Slabosti su naglo ophrvavale novog blagodejanca. Kvasio je svetom vodom i oči i uši i srce i noge i ruke. To ga je umaralo, pa bi tek jedno ili drugo zaboravio.

Pa ostavi sve, zatvori oči i pevuši. Ukućani su pričali: kad počne da pevuši, možeš doći i vikati da kuća gori, ona ne čuje i ne odgovara.

Julica se kroz nesvest trza i ječi. Gospa Nola joj priđe, stade je tresti i jakim glasom po imenu zvati. Dete otvori oči, i poče sad produženo da vrišti.

— Sad je taj balkon lepo doteran, zbog Julkice; mačaka nema; cveća ima. U njega je uprla oči palanka. Šta će biti s udovicom Nolom?

Ružno u njegovu nepravilnom lišcu bilo je drukčija ružnoća nego ona njegova oca. Vanredne oči, ne samo vatrene, nego formalno od vatre, nisu bile lepe lepotom očiju njegove matere.

— Odmaraj se, Nano, neću više ništa da ti govorim. — A šta je sa Srbom? Kako me baš to pitaš? — Gospa Nola razrogači oči. Ima dva dana po dva sata apsa u gimnaziji... Molio me da ti ne kažem. Već znaš.

— Zato što je i karata igrao, tamo u apsu. — Gospa Nola premesti hladnu krpu na slepe oči. I s kanabeta u mojoj sobi najedared nema deset kruna... htela sam da platim vešerku. — Dosta, Julice!

Mogu ja i sama da putujem, ako me pustiš. — Gospa Nola je uprla oči u Julicu i čekala. Mirno. Vraćale joj se stare snage, borbenost i odlučnost.

Šta će opet? — Julica se malo zbuni, kako se zbunjuju devojke: počela da tegli porub na bluzi, i ne odvaja oči od njega. — A da se taj sakatov ne vrzma oko tebe? Ti iz banke znaju dobro računati...

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Glede kakvi duhovi po atmosferi prebivaju, a ne poznaju travu koja im uvek u oči pada. Znadu koliko je familija veliki i mali i srednji bogova kod Grka i Rimljana bilo, a ne poznaju sredstva koja bi

— mišljaše mati. No materi verovati što o sinu govori, ne vidi mi se biti sovetno. Mati neke osobite oči osim sviju ljudi ima kad na svoje dete pogledi.

devojke koje njemu po njenom rasuždeniju bolje nego mlogima pristoje; štaviše, vidio sam i takog vešati koga je mati kao oči iz glave čuvala, na koga je pazila da ga muva ne dodirne, i kome je tonom Pitije ne jedanput, nego svaki dan

to jest po svetu ići, ali ne jecati i uzdisati samo, i sudbini nigda mira ne davati, nego svakom slobodno u oči pogledati, i gdi nužda bude, mačem se ogledati.

Ovo dobro za rukom ispadne. Gospodari, premda srdeći se, namažu oči pljuvačkom, i tako pre neg’ što po sata izbije, nijedan se u postelji ne nađe.

Tek što se tako sasvim izravna, i Roman se probudi, ne malo diveći se ovom črezvičajnom posešteniju, počem oči protre.

Tako, na primer, često primečavamo da devojke za izgubljenom kericom maramom isplakane oči brišu, a to najviše iz uzroka da pokažu kako su milostiva srca.

kakvom stolpu s kapom u ruci na jednoj nozi po osam dana neprestano stoje, kako drugi na glavi stojeći zatvorene oči čuvaju.

Tako i Roman, čim oči svede, primeti jednog duha koji ga za kose očepa i u jednu zvezdu odnese, gdi po večnocvetućej livadi senke pokojni

Tako i Roman, čim oči svede, primeti jednog duha koji ga za kose očepa i u jednu zvezdu odnese, gdi po večnocvetućej livadi senke pokojni

Ovu travu treba sitno iseći, i onom od koga želimo tajnu dokučiti, pod pazu s leve strane metnuti, i potom mu dobro u oči gledati, koje će svu tajnu srca čistim glasom izdati. »Kako izgleda ta trava?

A kakve su po snagi?« Ugasito zelene, gospože, upravo ovakove kao što je vikler gospodične Sirene. (Sirena sakriva oči.) »Teško njima. znam da se ni pet u godini ne udaju.« Zašto, gospože? »Ne kažete li sami da su ružne?« Ružne?

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

sam s puta Prašnjav i gladan I željan drugačijeg sveta Pruži mi tri male nežnosti Dok mi ne padne hiljadu magli na oči I glavu ne izgubim I dok tebi sve tri ruke ne odseku Crna majko Trojeručice KALENIĆ Otkuda moje oči Na licu

hiljadu magli na oči I glavu ne izgubim I dok tebi sve tri ruke ne odseku Crna majko Trojeručice KALENIĆ Otkuda moje oči Na licu tvome Anđele brate Boje sviću Na ivici zaborava Tuđe senke ne daju Munju tvoga mača U korice da vratim Boje

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

N.“) glasila ovako: „Jednog jutra, sreo sam ga sumorna i brižna; čelo mu je bilo mutno, a oči — one oči kojima je on tako duboko ponirao u dušu čovekovu — bile su pune nekog čudnog izraza bola i prekora.

N.“) glasila ovako: „Jednog jutra, sreo sam ga sumorna i brižna; čelo mu je bilo mutno, a oči — one oči kojima je on tako duboko ponirao u dušu čovekovu — bile su pune nekog čudnog izraza bola i prekora.

Kad je kupljena, ova je lutka sklapala oči kad bi se položila, te je „umela da spava“, ali kako sam joj ja još prvoga dana, čim sam joj bio predstavljen, sipao

te je „umela da spava“, ali kako sam joj ja još prvoga dana, čim sam joj bio predstavljen, sipao punu čašu vode u oči, mora da joj se u očima nešto pokvarilo, te ih je od toga doba uvek držala poluotvorene, te izgledalo je kao da miga

Meni se nisu nikako sviđale njene svetle oči, a još manje onaj njen porculanski osmeh. Nekako se i suviše osećalo da je taj devojački osmeh napravljen u fabrici.

da sam „vrlo živo dete“, te se majka čak i prilikom poseta brižno vajkala: „Ja ne znam šta ću, moram otvoriti četvore oči, onaj moj mali je neobično živo dete!

A ne vredi mu ni galanterista da bude, jer meri na metar a mušteriji ovolike oči. Kad se na kantar meri, može pogdešto i da se zajede, ili zadebljaš olovkom onu stranu na kantaru gde stavljaš espap ili

Na njen krik dotrča iz druge sobe majka i strina joj se uze gorko jadati: — Ja, ja, koja tvoju decu volim kao oči u glavi, ja to da doživim!

stanicama, po restoracijama, na trgovima, po vestibilima i foajeima javnih zgrada i uopšte svud gde bi palo u oči te skrenulo pažnju svetu da se čuva ove smrtonosne opasnosti.

O, kakvih ti tu sve razgovora nije bilo, da me je koji puta bilo sramota pogledati u oči našoj služavci. A bivalo je da sam se po koji put i ja umešao u razgovor, za koji slučaj praktikant je imao spremne

Ona pocrveni, obori oči i u zabuni prebi legištar na tri parčeta. — Ne verujem! — odgovori mi poluglasno. — A zašto?

— Ne verujem! — odgovori mi poluglasno. — A zašto? — zapitah je uzbuđeno i pođoše mi suze na oči. — Zato što si kod njega rđav đak! Zakleo sam joj se da ću i noću i danju učiti računicu, samo da popravim belešku.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Gru! Gr-ru! Gr-r-ru! Majko moja! Kao da se brdo svalilo. Ranjen?!... Naprežem svest. Otvaram naglo oči. Grr-ru! Vidim neke užasnute prilike. Gr-u! Gr-u! A telefonista se strašno iskreveljio, vilice mu crvene i razjapljene.

Gr-u! Gr-u! A telefonista se strašno iskreveljio, vilice mu crvene i razjapljene. Gr-ru! Ali zašto su mu oči iskolačene, ukočene? S teškom mukom se pridigoh. Telo drhti, te se naslonih na zemljani zid. Gr-rru!... Mnogo dima.

Padala je jesenja kiša. Potpukovnik Petar skide kapu, protrlja čelo, zatim prstima pritisnu oči, kao da se tek sa da osvesti. Pogleda nas i tužno progovori: — Gospodo, danas smo doživeli novo Kosovo polje...

Na putu se nešto isprečilo... Kao čovek!... Zastadoh. Naprežem oči, a laka drhtavica me obuzima. Hteo bih da bežim. Ubiće me.

Baterija je žurno išla. A već od sela nastajao je drum. Još samo da pređemo ovaj šumarak... Oči mi već zamorene, pa, iako je noć, stalno trepte neke iskrice. Svaka grana pričinjava mi se kao puščana cev.

Bilo je to jedne noći, bog bi sveti znao koga datuma, jer smo sasvim izgubili pojam o vremenu. Nečije oči su nas vodile. Silazili smo sa neke visine, po rečnome koritu, obavijeni tminom oblaka i zasipani jesenjom kišom.

Žitko blato razvlači se kao testo. Vočići iskolačili oči i podavili grbine, a kola krckaju pod teretom. — Ajd ojs! Stoka malaksala. Ljudi odupiru leđima. Batine pljašte.

— Nemam sitno. Ali Luka planu, preskoči tezgu, izvadi revolver i upre trgovcu cev među oči. — Kusur, ili ćeš sad mrtav pasti! Trgovac s drhtajima uzdahnu, htede nešto reći, ali se uzdrža, izvadi ključ kase.

Čini mi se da sam nekad video one oči, onaj pravilan nos... Ali ovo lice je sad bledo, a oči zamagljene. Stajao je baš pokraj puta i gledao zamišljeno u zemlju.

Čini mi se da sam nekad video one oči, onaj pravilan nos... Ali ovo lice je sad bledo, a oči zamagljene. Stajao je baš pokraj puta i gledao zamišljeno u zemlju. Pogledah i na one ljude okolo, pa mi oni poznati.

Ali svaka čast našem vojniku. Ispunili su svoju dužnost do poslednjega daha. Komandir zaćuta, obuhvati prstom slepe oči i protrla ih. Drumom su škripala kola. Po nekoj čudnoj asocijaciji misli, setih se onog ubijenog vodeničara...

Nešto mi pritiska grudi. Gledam kao kroz maglu i suze mi udariše na oči... Više mi nije stalo do života. Stajao sam, kao da sam bez svesti... Neko me dohvati za ruku.

Petrović, Rastko - PESME

Kroz tvoje ruke protiču vode I zato, gle, sve reke su crvene, A još su samo oči mi zelene Da po njima mog brata malog papirni čunići brode.

O proleće divotno, sve sa tebe poludi! Da l' veruješ, draga moja, da ću smeti umreti? Svu jesen mi u oči lišće padalo, K'o po šancu doskorašnjeg bojišta: Kakva sreća danas divna što mi je mladost čedna!

U jedanaest i po opelo, crkva sv. Marka. Ožalošćeni... Oči plave tvoje: njive malene neba Po kojima prstima sejao si zvezde; I misli ti kao košute što se u toplini gnezde.

karte gde je slikano cveće, poljubiću je tako često na prsi, jer se sanja o devojkama koje zadrhću rano, i kojima je uz oči zelene dano da im noć odnosi glas kao šešire, kao pad teške hladne vode.

I da bih njen jauk saslušao, oči sklapam Pa mislim: da će joj grob biti beskrajan Tamo, gde budem bio veliki heroj, a otac dolmen trajan, I brat

Tu međ konzervama je zgrčen i jedan amor hrom, Čije su oči pune suza sa ogromnih vizija Horizonata. Gle, jahač na konju kom, Milice, sad tepaš imenom Marata, U odeći mokroj svoj

tela kruži čudna misao; O veličanstveno je da se u davnom ovakvom moru I čekanju, ne utapa ni jedna vizija stvarnosti, Oči mu se još nikada nisu obnažile na svetlosti. Nad glavom ruke te: šta dotiču, šta pridržavaju?

Sanjao, ne sanjao; psovao ti po drumovima; Oči će ti zauvek ostati zaražene Užasnim zbiljama koje si negde živeo, I kojima ćeš opet pošumiti Sve provalije sna, Još

Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar, Majko, ako i ti - moja kolevko - ne beše zver! E dobro, a te oči sa slike tvoje na samrti, užasno što pate: nikad ih se neću moći osloboditi!

taj otisak ti ruke mi drag i danas bi mi evo bio trag, Do kolevke mi pune krvi, Do porekla mi tvoga mesa samo ne ove oči, ne ove oči patnje. Gle, besa! Materice, ja bih da zderem sa tebe tu patnju! Pariz, 1922.

ti ruke mi drag i danas bi mi evo bio trag, Do kolevke mi pune krvi, Do porekla mi tvoga mesa samo ne ove oči, ne ove oči patnje. Gle, besa! Materice, ja bih da zderem sa tebe tu patnju! Pariz, 1922.

Zatvaram oči, grizem donju usnu, udaram zubima o zube, zabadam nokte u dlanove: i postepeno padam u misticizam, sa nešto sumnje i

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Kako i ne bi? Jednom su je ribari izvukli na površinu mora, ali samo što je u okrugle oči upila sjaj sunca, a nečija ju je ruka zgrabila i vratila u vodu.

Ko zna šta bi sve videla da je napolju ostala malo duže? Na tu pomisao oči ribice postajale bi velike i zamišljene. Ali, uzalud je obilazila oko čamaca, uzalud ulazila u mreže!

Ili je čitavu večnost putovala? Nije mogla da odredi, kad se, najednom, razmače voda i Sedefna ruža zatvori oči od prejake svetlosti sunca. — Kako je krupna! — ču nečiji uzvik i otvori oči. Oj, čuda čudesnoga!

— Kako je krupna! — ču nečiji uzvik i otvori oči. Oj, čuda čudesnoga! Kao zlatna vrteška okretalo je Sunce nebo, gonili se oblaci lakši od morske pene, rastao slani

— uverava ih vidar, a dečak ravnodušno sleže ramenima, u svoju čarobnu kutiju zuri, uši mu kao lokvanji rastu, a oči osvojile lice. Jedino se one od čitavog dečaka vide.

»Koješta!« — pomisli dečak. »Otkuda žbunu oči? Mora da mi se prispavalo?« — htede dečak da uteši samog sebe, ali mu strah kao ledena voda kičmom slazi.

Dečak se oseti kao ribica u gustoj mreži. Stade. Stade i žbun. Prižmiriše se gnevne oči i dečak vide: nisu to trnjinice, već kupine crne kao da su stigle sa dna pakla. »Došla kupina da se sveti, znači?

Šta hoćeš? — jauknu Vedran, ali se voda s hiljadu malih usta kikoće, preti, podseća: — Jesi li zaboravio kako si u oči izvora trunje bacao? 3adrhta Vedran, jadu doseti: izvor da ga potopi vode poslao, voda mu do ramena stigla.

Zar je on znao da deca izvora imaju oči? A imaju! Vidi: svaka kapljica u njega gleda, šapatom savetuje: — Najmi se u službu Majci Voda!

Jedva se nekako seti mrava. — Dođite, braćo! — pozva ih dečak u snu a kada je otvorio oči vide kako četica mrava nožicama trunje izbacuje, i peva: Mlada će šuma listati, izvora lice blistati, hoj—hoj,

Je li to starac Milija bio? Ili je Majka Voda dečaku rukom mahnula? Vedran nije mogao da odredi. Oči njegove majke zvale su ga izdaleka. Snažan i lep, korakom srndaća pođe Vedran ka svome domu. Za njim su vode pevale.

« — i, dok su vojnici spavali, Drvoseča izvuče i stavi na lice novu masku. A kad se dan zabeli, otvori oči Vojnik do njega i viknu koliko ga grlo nosi: — Šta ćeš ti ovde, pope? — Nisam ja pop! — odseče Drvoseča.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Zašto? TOMA Zato, što me rasplakao moj sin — nesin! Što mi se kuća raskućila, te ne smem da pogledam u oči čoveka, domaćina; što me... A da ga nemam, bar znam. Ovako: imam ga i nemam. I zaklaću ga kao vrapca!

Od ovolicno, (pokazuje rukom) od »mrvu mrvku« hrani ga, čuvaj, gledaj, da, kad se umire, ima ko oči da ti zaklopi, sveću zapali, da ti se dom, ognjište ne ugasi... A ono?! (Gnevno): Eno ga! S Cigankama!

O, prokleta Ciganko! Oh, sinko, što za nju kuću ostavi, što majku osramoti? Što se u nju zagleda — oči joj ispale! Što te omađija — usta joj otpala!... Oh, Gospode! Čime te, Gospode, naljutih?...

(Uzrujano): Je li to, tetka, ta pusta, tamna, golema gora?... MAGDA (brišući oči): Nije, kćeri, nije! Nije to ta gora! A nemoj tu pesmu. Drugo, veselo pevaj! »Lošo je« da se sad plače.

) Na, Dorčo! Na, sinko! KOŠTANA (peva na čardaku): Mirjano, oj Mirjano, Imaš čarne oči, Mirjano! Daj da gi pijem ja, Daj, Mirjano, daj, daj! STOJAN Dado, umreh ti!

STOJAN Dado, umreh ti! MITKA (ostavlja konja koga Marko odvodi i penje se čardaku, nabijajući fes na oči): Eh, Koštan, bre! Živa rano, bre! (Plačljivo.) Plači, Mitke, plači! (Trza se.) Ali ne!

Ako, ako, bre Asane, veni, tuguj za njuma, jer od karasevdah pogolem boles nema. Istina, lice ti je cigansko, ama oči bolne imaš. (Koštani): Poj bre, Koštan!

Gleda u vrata, gleda kako bi me odma, još od prag, s’s svoje puste crne oči opila, izela... Gleda, čeka me, i poje: Rafistinde on alma Beš i al, beš i alma!* (Ustaje.

TOMA (uzbuđen, uzrujan): da jest... Jest... KOŠTANA (nastavlja): A kad ti vidim dve oči, Dve tamne oči, dve noći, Kail sam mnogo na tebe, Ja da te vodim za sebe, Pa kud mi majka živuje, Da mi te ona

TOMA (uzbuđen, uzrujan): da jest... Jest... KOŠTANA (nastavlja): A kad ti vidim dve oči, Dve tamne oči, dve noći, Kail sam mnogo na tebe, Ja da te vodim za sebe, Pa kud mi majka živuje, Da mi te ona miluje, Da živiš

Da sviriš: kako nigde nikoga nemam. Ni brata, ni tatka, ni majku! Ženu? (Pokazuje na kuću.) Ene gu. Od brašno i testo oči vu se ne vidiv. Nigde si ja nikoga nemam! De! Toj da mi sviriš, »moju pesmu« da sviriš!

A toj vreme više ne dođe. Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem, s’s otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj »Žal za mladost«... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide, i brgo ostavi.

Šantić, Aleksa - PESME

tek malko na šiljtetu niže, Kô simvol sreće, naša majka bdije; Za skori Božić košulje nam šije, I katkad na nas blage oči diže. U To bi halka zakucala. — ''Petar!'' — Usklikne otac — ''On je zacijelo!

I akord zvoni... Sve u sjaju jačem Kandilo trepti i sobu mi zâri... Iz kuta muklo bije sahat stari. Ja sklapam oči i od sreće plačem... 1910 — 1911. MOJ OTAC Još kô da ga gledam.

Kunem vam se, otkad jarko sunce grije, Zapamtio niko 'nake oči nije; Lijepe i mudre, svijetle i crne, Pune žive vatre gdje mi duša srne!

Pa još one oči što svu milost nude! — Blago onom čija vjerenica bude! 1901. NA POTOKU Polako suton prikrada se, slazi U lisnu

U ove čase vi ste ruža bili, Ja leptir bio što na cvijet pada; Ah, vaše kose, oči, smijeh mili, I vaše tijelo i ljepota mlada Opiše mene... Mi bjesmo u raju, Jabuke slatke berući sa grana...

1905. PROLjEĆE Nemoj, draga, noćas da te san obrva I da sklopiš oči na dušeku mekom! Kada mjesec sine nad našom rijekom I na zemlju pane tiha rosa prva, Rodiće se mlado proljeće!

'' ''A što su ti mutne oči tako? Kô da nisi spavala nikako?'' ''Negdje slavuj pjevaše sa grane, Pa ga slušah sve do zore rane.

Za usne tvoje meni sada treba Krv zore rane n plamen rubina, Za lice pjena sa morskih širina, Za oči sunca i plavoga neba.

Samo moje oči da gledaju u te, Samo moje sve dubine i sve kute Da lepota tvoja osiplje i greje. 1923. ELEGIJE MOJA NOĆI Moja

Ja znam: vaše srce sada vatrom gori, Moje hladna zima okiva i mori; Vaše oči sjaju kô dva neba plava, A moje su mutne kao magle sinje...

1906. JESEN Prošla je bura, stišale se strasti, i ljubav s njima sve je bliže kraju; Drukčije sada tvoje oči sjaju — U njima nema ni sile ni vlasti.

malu, gdje u suhoj travi Samo studen gušter polagano šušne, Ne javlja se mlinar sa šalom na glavi, Niti vidim one oči prostodušne.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

sramotno doma dolaziti; pa potegoh darovnicu đordu, njom udarih Belil-agu straga po ramenu i po desnoj ruci, a zažmurih oči obadvije, da ne viđu kad ću poginuti.

Kad mu je sestra Leke kapetana rekla to u oči, Marko ju je svirepo kaznio, jer Marko je „zao pri ukoru“. Ali osuda je ostala, i ona je najtvrđi dokaz da narod ni

Četrdeset godina čuva „druma kroz planinu“ i otima oteto blago. „Oči su mu dvije kupe vina, trepavice od utine krilo.“ Od siline njegovog glasa otpada lišće s gore.

Prebijenih nogu i ruku, on se podsmeva Turcima koji bi mu za priznanje ostavili oči. On s ponosom ceo umire da bi ceo ostao čovek pred drugovima i prijateljima.

I krepka ti desna ruka bila! I oštra ti britka sablja bila! Slobodne ti oči na Turčina! Kad ti dođeš pod Ribnika bela, ti se nemoj poplašiti, sine!

Takva su i ova: Moja ruko, zelena jabuko! Snaho jelo, nenošeno zlato! O ti bane, oči obadvije, s kojim majka ide po svijetu, po svijetu i po žarku suncu!

ostalih, opis cure Ljeposave: Čudo ljudi za đevojku kažu: tanka struka, a visoka stasa, kosa joj je kita ibrišima, oči su joj dva draga kamena, obrvice s mora pijavice, sred obraza rumena ružica, zubi su joj dva niza bisera, usta su joj

utjecale, i ne kazah za junačke ruke, kojeno su koplja prelamale i na gole sablje udarale, — ja ne kazah za lažljive oči, koje su me na zlo navodile gledajući s najviše planine, gledajući donje na drumove, kud prolaze Turci i trgovci.

ponovljeno i virtuozno istureno e (izostavljeno na kraju stiha samo u dva slučaja, kad su se morali drugim glasom istaći oči, Turci i trgovci) oseća se kao beskrajno produžen odjek Vujadinovog ne, odjek u kome ovo ne dobija svu svoju ogromnu

“ Kad se prenu Miloš Vojinović, te sagleda caru oči čarne, kulaš ide s konjma carevijem; on pokupi dizgene kulašu, pa išćera njega iz svatova, udara ga oštrom

Car Miloša među oči ljubi, al' još ne zna tko je i otkud je. Povikaše kićeni čauši: „Spremajte se, kićeni svatovi, vrijeme je dvoru

Stade Bogdan ukraj vinograda: kad sagleda crne oči Marku, i kakav je na očima Marko, pod Bogdanom noge obumreše Gleda Marko Ljuticu Bogdana, Bogdan gleda Kraljevića

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

JEDNA KATA Bila jednom jedna Kata U Perlezu blizu Čente Lepa kao sa plakata Pa i lepša na momente Imala je oči plave Original morska plavet Nosaše ih posred glave Tako da ti stane pamet Imala je lepa Kata Uz lepotu sto

Kad osetiš da ti srce lupa Kao neka vodenica glupa Šta je ne znaš ali nešto jeste U zasedi iza petnaeste Pa se oči nađu na mukama Zaboraviš kuda sa rukama Nigde mira da se noge smeste U zasedi iza petnaeste Nikad nije rano da se

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— strašno je i pomisliti. Tako, večerom, pored ognjišta, kazuje baka zablenutom unuku, a dječak samo širi oči i od mačka u ćošku čini mu se da je neznana ogromna zvijer s vatrenim očurdama.

Poneko čobanče tako i zaspi s glavom uz kamenu ploču, sanja čudne snove, a kad se od straha prene, dugo trlja oči buljeći u ovce, miluje otpao kamen i šapuće: — Gdje si, Jovanče, sad si bio tu?

Stric je čvrsto zažmurio očekujući da novi učitelj iščezne kao priviđenje, ali kad je ponovo otvorio oči, umjesto leptiraste plave Lane, za katedrom je stajao još uvijek podbuli stranac s crvenim nosom.

Iako je molitva bila iskrena i od srca, kad je Stric otvorio oči, za katedrom je i nadalje stajao natmureni crvenonosi. — Hajde da još jednom oprobam.

Sve uzalud. Stric otvara oči, a novi učitelj, stoji li stoji, i mršti obrve. Dječak ogorčeno pljucne. — Phi, baš su mi i to neki kićeni sveci!

Suze mu naviru na oči i čitav predio pred njim počinje da treperi i rastapa se. — Ne dam da me na pravdi biju. Kriću se u Gaju, tamo gdje je

— Doći u našu družinu — predloži mu Stric i sve mu ispriča o Jovančetu i o logoru Tepsiji. Mačku sinuše oči. — Oho, šta li ćemo sve tamo načiniti da samo znaš. Pusti me, idem odmah na svoj tavan da mislim. Eto me sutra u Gaj.

Lazara Mačka podiđe jeza. Čvrsto zatvori oči i poče da šapuće: — Znam ja, znam, nijeste vi ni babe, ni divovi, ni medvjedi. Sve je to drveće.

A kubura? Kad ona grune, sam bi đavo pobjegao. Mačak nanišani u hrbat zvjerke, zatvori oči i povuče za obarač. Kvrc! Prevari ga vjerna kubura, ne opali.

Dječaku od straha stadoše oči. — Majko mila, koliki je! Gle mu samo ušiju! Pa gle . .. Pa on ima ular na glavi! Zaularen vuk, ej! Kvrc, kvrc!

Istina, promicale su oko logora mnoge sjajne oči i očice, buljile su, gorjele, žižile, svjetlucale, palucale i krijesile se tako jezivo da se i paprat na krovu pseće

Premirao je na svakom koraku, zaustavljao dah i zatvarao oči samo da što lakše promakne kraj uklete prikaze. — U-uh, umakoh živ!

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

KIPOVE 191 AGRIKOLINE LAMPADE 192 LEGENDA O ČETRDESETOJ KRUNI 193 VEČERA VELIKOGA BOGA 194 IZ CESARA BARONIJA 195 OČI SLEPOGA DIDIMA 196 KAPTOL U RIMU 197 ČAŠA KRVI 198 POSTANAK CARIGRADA 199 O CARU EVNIKIJANU OHOLOM 200 LOVAC

Bojim se očima, zašto moje oči nisu svakad gledale do gospoda Boga; vode suzne ne iskapaše za moj greh oči moje; zakona tvoga nisam dobro spažao!

Bojim se očima, zašto moje oči nisu svakad gledale do gospoda Boga; vode suzne ne iskapaše za moj greh oči moje; zakona tvoga nisam dobro spažao!

Toga dna, kade izdignu se te odu kućne straže; presuše oči, nos i usta, odleti svest i svako ovde osećanje iz tela, i zaseknu vodenični žrvnji više mleti, zubi žvatati, — šupljine

Da kud se podenu tvoja lepota, pokrasnija od svih ljudskih sinova, kamo li su tvoje bistrougledne, jasne oči, kojeno bezdnu vodenu presušuju!

ADAM Meso od zemlje, kosti iz kamena, oči od vode, krv od rose, para i odihivanje od vetra, razum, pamet od oblaka, umlje s anđelske brzine...

S obadvima svojim rukami donosi nam čanke slatka jela Oči krasne svoje imaš, pogledaj odzgor na nas, hude sluge tvoje! Uši imaš, poslušaj mobu našu, i pregni k nama tvoje uho.

Otpre hubav i lep bijaše, A sad sasma ogrubi. A gde mu je lepozgledno lice, Gde li su mu jasne oči? Očadi i smrče se. Lepe, duge kose opadoše, Duga šija ckloni se, besedljiv jezik premuknu.

Vešte i bistre oči tome valjadu da proznadu što u čemu leži; mnogo je i prevarno; dosta mnogi uzalud i troše se i kopaju, al’ i opet ne

I taki pljusnu krv teći iz ramena obraza Teodorova. OČI SLEPOGA DIDIMA Didim, učitelj svetoga Jeronima, bijaše slep.

Nego raduj se o tom, jer ti imaš takve oči, kakveno angeli imadu, kojimano se Bog može videti, i skroz kojih se tebe golema razuma svetlost zažiže.

A znadijaše lav za onoga Savu pustinjaka; ode k njemu, sčuljio se dole, umiljato prevraća oči gledeći k njemu, digao šapu te mu ukazuje, što isto ne može da progovori. Očima se moli.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

— Ti li će za Zonu pesnu da poješ?!... Što si gu ti pa da možeš da poješ?! Pote oborio oči, pa se stidi. — Paa...

Kuća dvokatna, visoka, s mnogim visokim odžacima, padala je izdaleka iz polja svakome putniku u oči i raspoznavala se usred ostalih kuća, sa doksatima i mnoštvom prozora i kapcima U kuću se ulazilo preko mnogih širokih

Imala oči kao kadifa, kosu kao svila, usne kao merdžan, zube kao biser, struk kao fidan, a sva je bila ono pravo „zlato materino“.

— Operi ga, draga moja! Tvoje ruke — rakli-sapun, tvoje oči — dva kladenca, Tvoje lice — jasno slunce!... Kad god bi Mane zapevao i ispevao tu pesmu, uvek bi — iako je bio

Redovno se tada morala zakleti u svoje oči i u život svoga muža Sotiraća — koga se ona, uzgred budi rečeno, vrlo malo bojala — da neće ni usta otvoriti!

Kako zambak t’nka! Da ostade jošte turcko, ćaše, dve mi oči, zaradi njuma zulum da se napraji na vêru ni!... E, što mu, Jevdo, ne zboriš, ete za njuma? — E, šta da činim?!

sal što se sramuju da za Manču, ete, pituju... A iz oči gi, ete, toj čitam!... A ja si veće ubavo znajem zaradi koga mi taj čes’ čine.

?...“ A lepe, pa ubave što su — lelee, Jevdo, oči da si ne skineš sas nji’! Ja gi sal gledam, pa si seirim! A tuj pri men’ si sedi’ an’ma na Imer-agu, pa reče: „Vide li,

si sedi’ an’ma na Imer-agu, pa reče: „Vide li, Doke, što je, reče, ubavo ovoj Zone Adžijsko; pa bela kako zambak, a oči gu kako badem, a grlo kako fildiš, a usta gu, reče, kako merdžan-ateš!...

— Ama, bata-Tasko, neje mi men’ muka ni stra’ za toj! Neje, dve mi oči! Ako što neće da me pituje; ako, bata-Tasko! Ta što da mi je pa za toj? Drugo zastupi sag! Srbija! Srbija — slobodija!.

— E, e! Tuj mi se uvrte, — reče Jevda i pokaza čelo — ete, taj Mitka!... Pa što zbori Petrakija, dve ti oči?!... — Lošo zbori, mnogo lošo zbori. Daviju mi pravija!...

— E, bata-Tasko, za toj te i pozva’ da te molim, dve ti oči, da mi pomogneš. Znaješ kakoj si je... Žena sam, udovica sam, ne stizam svud; ne prilega, neje red...