Upotreba reči očima u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

U ruci je držao zlatan krst. U crnim očima svetleo mu je oganj, čelo mu beše bledo, obrazi rumeni — svetli plamen pobožnosti i oduševljenja preobrazio je sve što

Često se za vreme pričanja i sam nasmejao, a katkada sam primetio i suzu u očima njegovim; ali svakad ozbiljno lice njegovo ne dopuštaše radoznalcu da i dalje u tajne duše njegove prodire.

živopisani behu; a kad je video najstarijeg brata, koji je ostale mučenike preživeo, kako, iznuren i izdrpan, tamnim očima, čisto kao besvestan, traži braću, i, raširivši suve i iznemogle svoje ruke, priznaje — očajnik — da mu se braća nikad

— zapitah je glasom u kome je bilo saučešća. — Šta tebe boli, dete moje? Ona me pogleda velikim crnim očima u kojima je treptala suza jedna; ko zna da l’ suza bola, kajanja ili tuge goleme?

A u tužnim očima ležaše izraz pun blagodarnosti: — Ah, imala sam oca, prijatelju, ali ga ne pamtim. Malena sam bila kad mi ga crni

Tek kad pođe kući, i kad sam ga ja do malih vrata ispratila, pogleda me svojim velikim grahorastim očima: „Grlice, ala si narasla!... Ta ti si već velika devojka! Pa što te tetka ne pušta u kolo?

Ne reče mi ni reči, samo me gleda. Ja tako blaga pogleda, u onakim sjajnim očima, nikada nisam videla!... Posle me pomilova po obrazima, pa mi umiljato, čisto tepajući, progovori: „Grlice, ala si lepa!

lugovima i po dolinama, mene obuzme neka neiskazana tuga, neka čežnja, išla bih nekuda, tražila bih, gledajući suznim očima u te blede mesečeve zrake: ali ga srce nikada naći ne može!...

nanovo uspu, ali onaj crnomanjasti gospodin strogo se obrecnu na sirotu babu: „Bila čuvati kad si gladna, a ne meriti očima tuđe porcije!...“ Sirota baba pištaše od gladi: „Umreću, gospodine!

dotakla usnicama njegova visokog bledog čeda, on se kao iza nekog nemilog sna trže, pogleda me onim velikim grahorastim očima, pa onda se tužno osmehnu. „Grlice, jesi li gladna?“ pitao me je neobično: uzbunjenim glasom...

Kad je nju video arhimandrit, on ostavi nastranu brojanice, lice mu se zažarilo, a u očima mu se rasplamtaše želje i strasti, pa, i nehotično, duboko uzdahnuvši, izusti: „Stano!... Aa!...

Kad se škola pustila, učitelj skide naočari, natače kačketu na glavu, ono malo kose zagladi po slepim očima, pa onda ode sa svojim učenikom pravo njihovoj kući.

Obradović, Dositej - BASNE

Kako li ti nam ih je lisica pado dočekala, kako je s njima pred orlovim očima o hrast udarala, srce iz njih jošt živih čupala i proždirala, — svak to lasno pogoditi može.

Kad vile dođu k očima, teško onom ko ne ume ševrdnuti. Malo je S o k r a t a i K a t o n a na svetu koji, u ovako kritičeskim

39 Magarac i njegov gospodar Magarac gledaše s zavidljivim očima da njegov gospodar toliko milovaše jedno svoje malo pašče, misleći u sebi: „Ja se toliko mučim, vodu i drva noseći, pak

Čudi se seljanin, i svojim očima ne veruje. Kad eto ti domaćina s lova, zagrmi avlija od lupe konja i lajanja pasa. Užasne se gost, beži po budžaci,

Mi, kako slovesni i razumni, pravdu božiju pred očima imajući, u svačemu zdravi razum valja da sljedujemo. Poznajući da od vražde među komšijama i od pametozlobija za prve

Kaže mu ovi sovjet roditelja svoga. Tada car zagrli ga k prsima svojima i, sa suzam u očima, ljubeći ga, vopijaše: „Alija, predragi Alija! Ti si božji čovek! Ti si stolp carstva moga!

” Videći ga derviš u tako žalosnom sostojaniju, zaboravi svoje argumente, pritrči s vodom i s suzama u očima. „Aman, kardaš,” — vikne — „što je to od tebe?

Začudo kako čovek može tako uporan biti da toliko sreću brani, kad svojima očima mnogoga vidi juče srećnim a danas nesrećnim?

Pristupi s velikom učtivostiju i slatkogledajućim očima, pokloni se najpre petlu, pak onda svim kokošima, i s krotkim glasom i veselim licem načne im|govoriti: „Ta što je to?

Sade, mi u svim istorijama premnogo nahodimo, i svojim očima u naše dne mnoge vidimo koji su se za dovoljno vreme razumni, trudoljubivi, vredni i dobrodjeteljni pokazali dok su po

Imajući pred očima miloserdije blagoga Promisla, koji me je u siromaštvu mojemu iz detinjstva kao za ruku vodio, i spodobio me poleznim

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Na šporetu tiganj, u tiganju šaran: pečenim očima, potavnelog od sećanja i znanja, bog dunava te gleda iz tiganja! KAO IZ KNjIGE POSTANjA Ko je ovu planinu, punu

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Posle, jedne zime, ne pamtim koje godine, očima sam gledao kao đak, gde svako jutro po osam i po devet mrtvi̓ frajkoraca donesu iz kvartira i strpaju u stražaru kod

čitava dva sata, a on niti govori da sednu ni da idu, već jednako ćuti i puši, a knezovi takođe ćute i čepore nogama. Očima jedan drugoga pitali su: gde je naš stari Hadži-Musta-paša, ne možemo da ga poznamo, ovo nije on no Grk Metodije

vi ste vašega vezira ubili, vi srpske knezove isekoste, i mene car poslao da narod sklonim da se namirite, a vi pred očima moga cara, koji je mene umesto sebe poslao, sirotinju palite i ubijate” itd.

Kad Hadži-beg istolmači, onda ti moj vezir zakrvavi očima pak gromoglasno: „Olmaz, olmaz!” —, i jošte gromovitije po treći put: „Olmaz! (ne može) — reče.

” — Reče Sirčić alaj-beg: „Istina je tako, ja sam sa vezirom u Beogradu bio i očima gledao”. — Pita: „A zašto se niste predali Asan-paši, kad je došao s vojskom u Šabac?

Neizbežimo ropstvo i smrt pred očima vidim. Preznem i otrgnem se iz ruku očajanija, i aki od sna probudim se i pomislim: a da l̓ bi se jošte u čem sebi i

Siroma Verhovni Vožd, sve jednako jecajući i držeći ruku na očima, na stolici sedi. Ja uprav da kažem od plača jedva sam progovarao za utešiti Vožda, i reknem mu: „Gospodaru, nije

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Za jednim stolom zasela njih četvorica; pred svakim po polić rakije, pljuckaju i već zavodnili očima. — Hajdemo, hoćemo li? — upita jedan od njih ispivši polić do dna. — Neka još, dok ode.

Marica izišla u gradinu, pa nešto kopa. Dok eto ti Rake, nadnese se na plot, pa zaškilji očima i poče, smešeći se: — Baš ti, Maro, kopaš, ne šališ se? Ona ćuti. — A gde ti je Spasoje i Đuro? — Ne znam...

— Ono tvoje »dobro jutro«... Baš si mi ti neki đavo! — reče Raka i opet zaškilji očima i kao nasmehnu se. — More, gazda-Radovane, obiđide ti malo podalje, dok te nije odneo đavo! — što, čedo moje?

Raka samo srkne od muke a svetlaci mu senu pred očima; ali trpi, šta će. Kad mu skide rogu s vrata, reče: — Bolan, gazda-Rako, nije veća ni u mog sivonje — dobro si je

Potegnem te preskočim vrljike i sapletem se te koliko dug — ljos o ledinu! Senuše mi svetlaci pred očima... Podignem se, a ono došlo već do vrljike, zamahuje onim rogom, na me, a viče: »Stani, stani — ne beži!

— E da si pošten, brate! — reče Radan, pa ga pogleda tako sažaljivo što je onaki; čisto si mu po očima mogao poznati, gde bi mu rekao: bože, pa i ono jadno uči nekoga!...

Kad ima šta videti!... Na nogama mu žute bukagije, kao vosak!... — Aoh! — povikaše svi, a očima uzveriše od straha. — Pogleda... baš bukagije!... Šta će sad? Skinuti ne može.

Nikad ne dođe u kancelariju izjutra pre dok ne popije u mehani pet-šest polića prepečenice, pa onda zavodni očima, a sve pljucka, štuca, iskrmači svaki akt koji do ruke dođe, a kancelarija mu zaudara kao rakijska mešina.

Puče koža i obe noge propadoše mu unutra. Ono samo ukokoti očima. Svatovi digoše graju oko njega. Dok ti đavo nanese jednog s loncem vina — pa pljus njemu na glavu!

Miluna već nije mogao da gleda očima. Kapetan Vučeta jako je voleo Strahinju, mada se nije umnogome s njim slagao. Strahinja mu je bio, štono kažu, desna ruka

Vrata se otvoriše i uđe jedan čovek u turskim haljinama. Osrednjeg rasta, male glave, kosti nad očima izišle napred, čelo malo, dopola čupavo, obrve se sastavile nad nosom, oči male i udubljene — nisu najživlje, brkovi

— Mislim hiljadu dukata u gotovom novcu, osim nameštaja i ostale spreme... Pupavac samo užagri očima kad advokat pomenu toliki miraz. I na tom se razgovor prekide.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Vrljao je vas dugi dan. Roj misli obujmio mu pamet... On je želeo da ono što uradi, uradi najbolje. Pred očima mu stojaše sjajna budućnost. Družiće se sa prvim begovima... Neće biti Turčina koji neće znati ime njegovo.

Jedan pada, drugi skače... uz jednog prijatelji, uz drugog prijatelji, pa se i oni zavađaju... I čisto gleda očima taj lom.

Upustiti onaku priliku — grehota je! Lazaru već nabrekle žile na slepim očima. — i, kao bajagi, šta je on bolji od tebe!... U gazdaluku — nije, lepši — nije, stasitiji — nije!...

U gazdaluku — nije, lepši — nije, stasitiji — nije!... Što baš on da je uzme?... Lazaru se svrteše suze u očima. Stari lisac smotri to, pa kao pas kad trag nanjuši... i on, po prvim znacima, potera odmah dalje.

nekim poštovanjem; Jelica je gledala ispod oka, ali tako da Lazaru - koji to smotri - nabreknuše žile na čelu i slepim očima. – Skloni se! — viknu on. — Aha!... Ček’ sad Lazara! — viknu mladež sklanjajući se. Lazar priđe meti.

Lak sam kao tica!... I, bez ikakva naprezanja, odskoči belegu za čitavu stopu. Lazaru smrče pred očima... On napreže svu snagu, ali ne može doskočiti. Skoči dvaput u mesto, ali treći put udari nazad.

Sve živo skoči oko Stanka. On pogleda Jelicu, kojoj se lagano vraćaše rumenilo na lice... u njenim očima vide on veliku radost, koja je vredila više od sviju pohvala... — Odskočio si, ali da se porvemo! — reče Lazar.

— Jesi ranjen? — Ne znam. — Boli li te gde? — Ne boli... Ali mi neki crveni kolutovi na očima pa ništa ne vidim... — Ama ko to puca, ljudi? — upita Ivanković. — Lazar! — viknu nekoliko njih. Stanko trljaše oči...

! — Zbog mene!... Zar ti ne znaš?... A on te odavno mrzi... Stanku najedanput puče pred očima... On se sećao svega; sećao se kako ga je Lazar izbegavao; sećao se kako je uzviknuo: „Jelice!... Sad igraj!...

i seti se svega što je bilo, seti se i onora što je uradio... Misli mu se malo zadržaše na samom delu... Pred očima mu se javi slika Stankova: kako bezbrižno igra pored Jelice, kako joj nešto šapuće na uvo, i kako se ona smeška;

Ubio!... Dobro sam gađao!... Kuršum je udario u glavu!... On je pocpnyo i pao. To sam video ovim mojim rođenim očima! Pa, opet, opet!... Činilo mu se neverica: on nije bio uveren da je Stanko pao!...

Ali se uzdrža... Još mu je grmelo u glavi, još su mu crveni kolutovi leteli pred očima, a na duši mu nekakav težak teret, tako težak da mu je telo pritiskivao pa ne može da ide.

Dučić, Jovan - PESME

Crni će vetar da piri, I kiše padaće crne, dok dan na okno zaviri S detinjim očima srne. Nešto što vapi nama Oduvek i bez moći, Na daljnjim obalama Umreće ove noći.

ljubav gori svim željama njenim, I noć teče duga, mirisava, sobna, Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna Lepota, s očima večno zamišljenim.

S očima već punim zvezda što će doći, Ja ću da se pustim u to more tame; I zaigraće u svojoj samoći Srde od čekanja i od sreć

MIRNA PESMA U zenice me neprestano gleda: Šta traži u mojim očima ta žena? Sjaj magijski nekog sunca koje seda — Jednu drugu ženu i druga vremena?

Sjaj magijski nekog sunca koje seda — Jednu drugu ženu i druga vremena? Jer zaljubljen pogled žene dobro vidi U očima našim, kroz sivu dubinu, Sve tragove kojim neprijatelj minu, I njegov sen kao tamni sen na hridi.

A naše ljubavi što su davno pale, Kao pobijena jata na pô puta, Još žive životom svog prvog minuta U očima što su nekad rasplakale.

s onu stranu peska i mora, u jednom ribarskom selu na žutom Tibru; na Lidiju sa usnama koje su imale boju poljupca, i očima koje su imale boju strasti; na Lidiju sa kojom je provodio dane prve mladosti, on pletući svoje mreže, a ona pletući

sviju prostorâ, sunce koje je davalo dubinu nebeskom svodu, boju predelu, treptanje zvezdama, lepotu strasti i kobi u očima žene; i koje je sada svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše.

Pod noć, ta jata stoje nepomično po granju i zemlji, i gledaju svojim hladnim očima zapaljeni horizont na čijoj crti zalaze i izlaze mirna i ravnodušna sunca.

Pored njenih nogu obučenih u zlato leže dva suva dugačka hrta sa žutim očima. Kada se galija pojavila na suncu, video se on u zlatnom oklopu, mlad, držeći u jednoj ruci zastavu Spasitelja a u

Mirno su hodili pored njih dva suha dugačka hrta sa žutim očima. OGLEDALA Htela je da vidi svoju veliku lepotu, ali nije bilo ogledala na svetu.

Kaži mu da si mučenica, i on će te voleti. Pogledaj ga svojim strašnim očima i pokaži mu svoje lepo telo, i on će sanjati o tebi.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

— Dobro će bog dati! Strahovita i bezutešna misao senu mi kroz glavu. Ta ovo je slepac! — A? — upitah ja očima Jocu. On mi rukom pokaza tablu više glave bolesnikove.

Ja dirnem Jocu za rukav i mlatajući rukama i prevrćući očima pokušah da ga upitam: „Zar baš nema nikake nade?” Joca, poznatom manevrom, zapevši nokat od palca za sekutić i

Pričala mi je mnogo. Pola kroz suze, pola, opet, namrgodivši se i sevajući njenim blagim i ozbiljnim očima. Svoje je priče začinjavala svojom filozofijom o životu, obrazu, o sreći, o sudu i tako dalje, a sve se to, opet,

Meni je nešto igralo pred očima, te mi se činilo kao da se Đorđe s nekim rve. Tada se iz njegovog kao staklo mrtvog oka otkači atom ledenog očajanja i

Naravno, bez ikake muke našao sam i zašto je tužan. Pa ako se i s čim može uporediti svet, to je s očima, a ako se i s čim mogu oči uporediti, to je opet sa svetom.

— Čuješ, — rekoh ja odsudno — nemoj biti, brate lud! Hajde da večeramo! Joca za časak samo zamišljeno začkilji očima, onda pogleda meni u oči, i kao da se razbudi, kao da skide neku masku, kao da strese nešto sa sebe: — Hajde!

Ona tužno sleže ramenima i poslušno pokaza očima na oca. — I sad odmah sedate na kola, sad odmah putujete? Odmah? — Odmah! Ne znam kako smo se oprostili.

On je od starih ljudi! On je junak i veruje u Boga! Idi, ako ćeš!... Ali u njenim očima stajala je drukčija presuda. Ja sedoh, saslušah je oborene glave.

Gega se kad ide; govori krupno i promuklo, a sve se smeši onim malim, kao jed zelenim očima, da te nekakav strah uhvati kao od sovuljage. Dođoše oni, velim. Stojan odmah uz ognjište, pa peci kavu.

Bogzna dokle bih ja tako virio, da me se opet ne dotaknu majčina ruka. Ništa mi ne reče, samo onim blagim očima pokaza put vrata. Ja — ne znam zašto — odjedanput skidoh kapu, poljubih je u ruku, pa iziđoh napolje.

nalik na one oblačke na ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajaše nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim očima koje živo, pa ipak s pouzdanjem, skakaše s jednog predmeta na drugi.

A u Burmaza je kći — kći i po! Da projašeš, što kažu, pored nje, pa da ona prevali onim pustim očima, očas ti mrkne svest, i jedva se držiš na konju. Ama se Arsen naviknu na njene oči i ne plaši ih se.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Od toga doba pop Spira očima da ga ne vidi; i jednako je zbog njega bilo reči u kući s gospoja-Sidom, koja je, kao dobra domaćica na kojoj kuća

novi učitelj, a i Erža, pop-Ćirina sluškinja, koja je stajala baš u taj par na vratima i pratila svojim lojanim očima Lacka kišbirova, najmlađeg i po starosti i po godinama službe kišbirova, videla je lepo kad je pop-Spira ušao u kuću,

A gđa Persa ga nađe pa ga stane grditi: »’Oćeš golubića, lopove jedan matori!« On samo ćuti, zažmiri očima, razglavi vilice, zavrne jezik pa zeva kao kakav blaziran aristokrata koga se taj svet baš ništa ne tiče, a gđa Persa

Na kaputaške, to jest pulgerske devojke samo pogleda i uzdahne, a na paorske namigne i kresne očima tako žestoko da mu ponekad spadne i slamni šešir s glave. I danas je već počeo svoje obešenjakluke.

Zato su se mnogi, čim pop Spira otpoče »Ljubimoje stado!« primakli bliže, ne verujući valjda svojim očima i ušima; poneki se okrenuo ulola oltaru, pa napravio šakom kao neki zaklon od uva da čuje bolje.

i udovice sa brošom nezaboravljenoga pokojnika; neke grupe sa licima kao porculanske »supšisle«, bez nosa i usta, a sa očima mastilom popravljenim, i naposletku kao poslednja u albumu slika čuvenog lopova Roža Šandora, bavećeg se na popravci u

joj pobelele, i prekrsti ruke pa opet pogleda na Peru (koji ostavi album i poče čitati Rinalda Rinaldinija), kao da mu očima htede reći: zar nije tako? — Čudo, gospoja-Sido... kad ste baš taka »čismenka Anka«...

— Govor cveća? Ne znam, gospođice. — Šteta! — reče Melanija i pogleda ga svojim crnim očima tako značajno da blaga Julina slika iščeze jedared zasvagda iz srca mu. Pera obori oči. — Ah, i te velike škole!

Sirota Juca, nje mi je samo žao! Ona, dabome, ne ume onako piljiti muškarcima u oči i prevrćati očima k’o ona nji’na akterka. — Ama, Sido, sve mi se čini da ti... — Eto!

a lopta se otkotrlja, a ona ga onda moli da joj donese, pa kad joj donese loptu, a ona mu zafaljuje, a sve prevrće s očima i stisne ga za ruku. Kad brž’ to, kaži ti to meni i protolmači?! A furt se nešto smeju, a osobito ona.

! GLAVA DESETA Njome se vraćamo za nekoliko nedelja unazad. Kad je pročitaju čitaoci, ujedared će im pući pred očima i moraće izviknuti: »Vidi, vidi Jule!

bosonoga na kapiju, i nađe baš onda da zove komšinicu iz prekoputa, samo da mu dâ na znanje da je tu, i da ga prati očima.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ljuba je sa svojom furom stigao u vinograd. Tu mu se sad cela romantika razvila. Krasni vinogradi, lepa Savka pred očima! On je već sa svojim srcem sasvim načisto. Gospođa Jelka svu je galanteriju na njega prosula, samo da ga obveže.

VI Ljuba opet imade dve partije pred očima, i to obadve dobre. Jedna je u selu P., bogata paora kći, a druga kći imućna opančara u varoši B.

Tu namešta usta. Sad ih malo jače skupi, sad opet popusti, pa se malo smeši, a očima izvrće da pogled ugodi. Naposletku se sasvim namesti, pa ustima ni da makne.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

raspinjala sav onaj ostali svet što se gušio u nekoj mutnoj duševnoj uzbuni, mrzovoljan, bled, sa crnom bradom i čudnim očima, student prava Aleksije Jurišić.

stava i retke lepote koja se, mazno pripijena uz njegovog starog druga, vragolasto smešila svojim zelenkasto-plavim očima dok se on prestavljao.

— Videćemo. i nešto kao neki skriven, mračan greh, sinu u njenim očima. A za sve vreme razgovora ona je sa onom drhtavom i strasnom nežnošću koja muti um, stezala mišicu svoga muža i

U neizvetrenoj sobi starinski, izanđali nameštaj širio je buđ na sve strane. Jurišić. zastade pa preleti očima niz uramljenih posmrtnih plakata u crnim okvirima na potamnelom zidu, onda priđe ormanu pa stade vaditi jedno po jedno

drhtavom rukom on razvali onaj tanki drveni kapčić na lenjirastom prozorčiću, te uđe nešto svetlosti, pa zasenjenim očima koje su ga bolele, pogleda pred sobom.

Ali, dok je on. sa durbinom na očima rasejano osmatrao ona ućutkana mesta, dva teška zrna zafijukaše pa se najedanput, sa užasnim treskom srušiše

Slika njegove žene, jasna, jedina, oštra i odvojena lebdela je pred njegovim zatvorenim, umornim očima. „Jest, kuća, samo kuća, o drugom čemu ja ne umem da mislim.

se da ga iznesu iz vagona; i kad ga tu, na tom izlazu, opkoli njegova brojna porodica sa izrazom onoga nemoga straha i očima punim suza.

posmatra, kaže prosto i jasno: Gospodo, braćo moja, deco, žene, evo tu pred vam a, gledajte dobro, evo tu pred vašim očima, stoji jedna pokvarena, godna duša, jedna odvratna kukavica, najniži, najbedniji čovek, ljudina jedna zdrava i snažna,

“ Ali, u mesto toga, Hristić se zaplaka ljubeći svoje stare roditelje, i onaj stid poraste još više kad u suznim očima žene opazi ponos i radost što stoji pored ranjenog I živog muža.

I on ih je svojim rođenim očima gledao kako ono ratno stanje vešto iskorišćuju, a ni na čijem licu nikad nije primetio kakvu god grižu savesti.

Do devojke sedela je druga baba, sa očima kao u sove, čiji je izgled podsećao na onu ogreѕѕe, ono čudovište iz gatke što jede decu, — prava satana.

Afrika

koje celo vreme leže na asurama, dojeći četvoronožnu decu, kao zverčiće, ćutljive, sa divnim kosim mekim ovnujskim očima. Mladi Marabuti, Tenerilom i Ibraim, i trgovci, čitaju povazdan, levajući svoje korane.

prvi put sretnu u njegovoj zemlji, a kad ne glumi Evropejca, to je ta jasnost i jednostavnost njegovoga lika, osvetljenog očima, koje daju telu mogućnosti da vidi, i zubima, koja omogućuju telu da se obnavlja.

Ujed najljuće otrovnice ne bi probudio taj izraz užasa u njegovim očima. I, ako se sve svrši to veče samo groznicom, glavoboljom i povraćanjem on smatra da je odviše malo platio za svoju

boj razvija moju poljsku postelju, komornik, stolove i stolice, dok sprema ručak od konzerve, ja imam neprestano pred očima kako tom ugasito crvenom stazom silaze tamni seljani uvijeni u plave marame.

Goluždravi, uzbuđeni, s divnim vlažnim očima, oni staju jedno iza drugog kako bi došli na red. Devojčice su tek vrlo malo stidljivije od dečaka.

Izgledala je uistinu čudno, sa tamnim kosama, očima i usnama, posred ovog neprirodnog belila. Izgledala je čak pomalo i smešno jer je podsećala na cirkuske pantomime,

Iza sasvim niskih ulaza od koliba vide se nagi crnci kako greju leđa kraj vatre. Oni drže stegnute pesnice na očima da ih dim ne bi vređao. Poneki je već razastro ponjavicu kraj ognja i spremio se da spava.

Ja sam osetio gorčinu i tragediju na svojim ustima, svojim očima i u svom srcu kao i svi crnci što su je osećali oko mene; kao zemlja koja je natopljena njom, nebo koje je tako često

Crnac oseća da je zbog nečega u mojim očima on na istoj visini na kojoj i belac, i to je dovoljno da bi za mene mnogo štošta više učinio.

ili klovn, i njegov ponos što je elegantan nije mogao da probije kroz izraz užasa i nesreće koji se čitao u netovim očima. N. je mnogo polagao da se ne izgubi nijedan od ta tri dela deranove odeće.

Retko je lovište gde se sreta i slon i lav jednovremeno. Otvorenim očima ja motrim na sve strane uzalud ne bih li gdegod ugledao cara savane.

Sedi ispred svoje kolibe, i gleda nas, dok lutamo kroz pusto selo, očima koje niti se čude niti pitaju. Njene mršave ruke i noge pretovarene su bronzanim grivnama svih oblika, svih šara; oko

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JANjA: Ti si kriva. Zašto nisi gazdarica u svoju kuću, da uzmiš na um? JUCA: Ta onomad je pred vašim očima kvara učinio. JANjA (uzane): Siroma Janja, mora da postrada črez nevaljalo svet!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

190 XI NE POSTOJI TA ŽENA SA ZELENIM OČIMA 219 XII OSTAĆE SAMO GROBOVI 260 XIII DOK JE ŽIV HOĆE DA ZASPI NA NjENOJ RUCI ISPOD BAGREMA 279 XIV JEGO BLAGORODIJE

“ To im je pitanje doviknuo u lice, tako strašnom dernjavom, promenjenim glasom, kolutajući, grozno, očima, da su se oni svakako prepali.

“ Zatim, kao da je hteo da ih opomene, dodao je vičući: „ex Consilio Bellico“. Razrogačenim očima prošao je, još jednom, pred njima i rekao im da sad mogu ići, kući. Bio je siguran da niko neće ni lanuti.

Petar je ležao, poleđuške, na postelji, sa rukama izvijenim nad glavom, i obrvama izvijenim nad sklopljenim očima, lep i svež, kao neki Efeb. Disao je kao tihi povetarac i pućio usne.

Gledala ga je svojim krupnim očima, koje su sad bile zelene i svetle, ispavane, ispod dugih trepavica, koje nisu bile riđe, nego tamne.

“ Bila je to žena tamnih očiju, a obrva sraslih nad očima, oštra nosa, i crvenih, punih, usana. Bila je lepa, ali su njene prijateljice imale običaj da kažu da, zbog oštrog nosa,

“ i pogledala ga svojim tamnim očima, ispod sraslih obrvica. Međutim, uveče, uz pesmu i vino, ta žena je postajala nežna i ljupka i pevala je, meko, uz

duguljasto, lepo, bledo, lice sa visokim čelom, i nosom malo prćastim kao u devojčice, teškom kosom, punom kovrdža, a očima krupnim, tamnim. Lice u prvi mah vrlo ozbiljno, skoro tužno.

Pored plota, zaraslog u krupne suncokrete, ona je stajala ćutke i samo ga je, širom otvorenim, tamnim očima, gledala. Osetio je kako joj ruka drhti, kad je za ruku uze.

Isakoviči su primetili da je hladan prema svojoj ženi, a da ga ona dočekuje širom otvorenim očima i da ga ljubi kad god može. „More, Pavle, žedna ti je njiva!“ govorio mu je bezobrazni Đurđe.

Sećao se kako ga je i na samrti gledala, ćutke, sa suzama u očima. Zarivši glavu u vezane ruke, Pavle se bio toliko zaneo tim mislima da nije ni čuo kako se, napolju, na lavirintu

Ona je let mušica pratila, svojim zelenim očima, kao da su strele. Muve su letele između nje i njenog muža, ali dok ih je ona trpela nepomična, njen muž se branio rukama

Teodosije - ŽITIJA

Kako da te poput koplja ili oštra mača predamo roditeljima i braći? O, vlasi ljubljene glave, srcu i očima privijane na utehu roditelja, kako da vas poput omče ovima damo?

uzimahu vlasi, podizahu rizu kao neko blago i razgrabljivahu kao plen, i kropeći ih suzama celivahu, kao isceljenje očima prilagahu, i još više se uzbuđivahu, plač silan i ridanje mnogo jače od prvoga sa svima blagorodnima sastavivši.

prikladne pesme za spomen prepodobnoga oca pojući, sa suzama i radošću klanjajući se, sa ljubavlju celivahu ih, i hoteći očima i licima osvetiti se doticahu se ovih, i na svojim rukama uzdižući ih nošahu.

A bogonosni Sava svenoćnim stojanjem ne dade sna svojim očima, moleći se za prepodobnoga oca svojega, i kao što se prvo za života njegova brinuo za spasenje, tako se i posle njegova

samodršcu i blagorodnima i svima koji su tu: „Gledajte sada što se zbiva pred vama, od Gospoda bi ovo i divno je u očima našima. I mi ćemo slično proroku reći: ,Ovaj dan koji stvori Gospod, obradovaćemo se i uzveselićemo se u nj̓.

Tako i kroz ove svete danas od Gospoda dogodilo se čudo pred očima našim, velim — preko prepodobnog oca našeg Simeona i gospodina brata mojega Save.

Prolivši mnoge suze, dotičući se očima i telom životvornoga groba Vladike svojega Hrista, i rukama ga grleći, s ljubavlju celova.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ta su osećanja još življa u žalosti nego u radosti. Ona se saopštavaju i prenose izvanrednom brzinom. Izražavaju se očima punim sjaja ili suza, zlih ili radosnih suza.

Ogorčeni na „đaur-sultana“, hrišćanskog sultana, oni su se sa mnogobrojnom vojskom krenuli na Carigrad da bi svojim očima videli da li je sultan pravi musliman; hteli su, kako su govorili, da vide da li je taj sultan obrezan po propisima

Treba samo ispitati uticaje skorašnjih i svežih stapanja koja se dešavaju pred našim očima ili se mogu pouzdano pratiti. Naročito je znatno pretvaranje Aromuna u Slovene, koje se vršilo u većim razmerama.

Naposletku, među galičničkim Mijacima ima najviše crnomanjastih, sa sjajnim očima, koji potpuno podsećaju na aromunski tip. U Rosoki su najstarije porodice od Aromuna koji su doseljeni iz Arbanije.

U Galičniku ima porodica Cincarević. Među Mijacima, naročito u Galičniku, ima najviše jako crnomanjastih, sa sjajnim očima, koji veoma podsećaju na cincarske tipove.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Svinja džak samo se strese kao da se uplašio, ali ništa ne odgovara. Čiča svaki čas silazi s kola i svojim zelenim očima bulji u modre virove rijeke, ali mu se nijedan od njih ne dopada.

Ribice mi ništa ne odgovaraju, samo me nepovjerljivo gledaju svojim okruglim očima i vrte repom. Oho, rep im ljubim, alaj su slatke! — Deder, zašto si u džaku? — opet vi pitate. Zašto, zašto!

A mjesec se na to samo smješka, oblijeva srebrom čiča-Trišinu sijedu kosu i krčmarevu ćelu, ogleda se u vodi, u očima mačka Toše, koji se penje uz vrbu, i u zjenicama Šarova, koji počesto na nj zavija kao i nekad, kad je sjedio vezan pod

Nušić, Branislav - POKOJNIK

ANTA: Video sam ga, video sam ga svojim rođenim očima. SPASOJE: Koga? ANTA: Pokojnog Pavla Marića. SPASOJE: Ama, koga Pavla Marića? ANTA: Onoga čiji si ti naslednik.

RINA: Isto tako i mene. LjUBOMIR: Obli me znoj po čelu, a ruke počeše da se hlade, zamagli mi se pred očima i ja se naslonih na zid. SPASOJE (uzima ga pod ruku i odvodi na stranu.

Ja njoj nikad o tim stvarima ne govorim. Šta će joj? LjUBOMIR: Ne bih hteo da ostanem krivac u očima svoje verenice. SPASOJE: Znaš šta, idi ti tamo s njom u sobu pa se brani; verenici se uvek lakše odbrane u četiri oka.

SPASOJE: Gospode bože, meni je sad tek prasnulo pred očima; sad tek ja jasno dogledam prave namere toga čoveka! ĐURIĆ: Da, da, gospodine, tako treba posmatrati ovu stvar.

ĐURIĆ: Ne brinite; sad smo na konju. Svršićemo i to: dođite još danas k meni! Ja moram samo do Ministarstva; hoću očima da vidim ministarske potpise.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Nije takav posao za mene, Atamane! - Ti, budalo! - pogledao me je očima koje su ponekad bile bez ikakve boje, ponekad plave, a onda kad je naleteo na onu nastavnicu, gotovo crvene.

Podigao je ruke uvis i frknuo još jednom. - Pazite šta vam kažem! Pokušah da mu očima telegrafišem da se čisti, ali on se pravio lud.

Nisam verovao da je to bilo zbog Rašide, on je Bog za ženskice, ali bilo je. Ja sam i dalje pokazivao očima u pravcu grada, a onda i rekao nešto o tome kako je on zadužen da ispita, zna se već šta, ali on je jednostavno

Jedan me je posebno zapalio. Bio je pisan zelenim mastilom, dosta prljavo, okruglim slovima koja su pred očima kotrljala kao klikeri.

- Nisi ni mogao, tata! - prišla je Jasmina i uhvatila ga pod ruku. - On je unikat! Na njenom okruglom licu s očima kao u lutke javilo se nešto kao osmeh, ali to nije bio osmeh: kao i njihov otac Jasmina i Dragana ne znaju da se smeju

Zamislih Melaniju kako stoji za katedrom s onom svojom bezbojnom kosom, očima i svim ostalim i odmahnuh glavom. - Ne verujem da sam sposoban da napišem takvo pismo!

Sutra ću ti se javiti opet. Zbog toga mi sutra, a i ubuduće samo očima daj znak da si primila pismo. To je sve što očekujem.

kako predaje o elektromagnetima smešeći se i vazduhu oko sebe, gledajući njeno sivo lice sa isto tako sivožutom kosom i očima, ja nisam osećao ni trunke smeha u sebi. Ono što sam osećao bilo je gađenje na samog sebe.

Rašida je pratila očima moj pogled, a onda, izvlačeći ruku iz moje, rekla da se ona sprema, da će biti spremna, potrebno je samo da završimo

Ramena su joj se tresla kad sam joj prislonio usne na obraz. - Ti, mala ludo! - ljubio sam je po očima, obrazima, i svuda. Ona je šaputala da sada mogu činiti sve što želim, ali ja nisam želeo ništa drugo.

u zgusnutoj tami ispod nasipa, ali mi smo videli njihova lica kako žvaću ili dremaju i nismo mogli da verujemo svojim očima. Ni jedno od tih lica, sem jednog koje je moralo pripadati detetu između četiri i šest godina, nije izgledalo uzbuđeno.

Bilo mi je nekako krivo što nisam bolje pogledao. Ti očevi! odmahnuh rukom i osetih jezu u kičmi. Pred očima mi je još bila crvena mrlja koja se pentrala prema rampi. A šta ako je Rašidin otac nas tražio noćas po nasipu?

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

lepo je bilo videti gospodara Sofru pred dućanom kako izgleđuje mušterije, sve levo desno licem miče, kako primamljivim očima mušterije dovlači.

Kako su to bili divni prelasci iz jednog glasa u drugi! A sirota Lenka, lepša nego njena pesma nije imala pred očima svež jutrošnji cvet, mladost, koji bi joj žice srca zategô. Tako je pevala, kao slavuj pri kraju leta.

Onda još nije bilo parobroda ni železnica, a opasnost velika suvim putovati. Dozove gospođu Soku, i suznim očima preda joj zapečaćen testamenat u formi pisma.

ga dâ gdegod na drugo mesto u trgovinu, ali on nipošto; hoće po svom kalupu sina da izobrazi, da je uvek pred njegovim očima, pa veli: i on je u detinjstvu i mladosti još gore šta podneti morao. Velika razlika između njegove i Perine mladosti.

Gospođa Soka suznim očima, ali ozbiljno gleda na gospodara Sofru, pa ga prati u sobu. — Vi ste jako oslabili! — Nije ni čudo, tri nedelje ležati!

Peru tera da nadgleda u ekonomiji, a kad je u dućanu ili mehani, pred njegovim je očima. Mehanu je očistio od noćnih bludnika, kartaša, i svakog je lađara pozornim načinio da se sa ovim ili onim ne karta.

Ja sam ga htela na škole dati, a vi s njime u trgovinu, pa još kod kuće. — Hteo sam ga prelomiti i uputiti pred mojim očima. — Kad je u toj birtiji rđavo društvo. — Pa sam hteo posle moje smrti da taj dućan opet moje ime nosi.

Veliki udar; ni sva nada prema Šamiki nije mogla bolju utaložiti. Dok je Šamika pred njenim očima, odvuče se od crnih misli, u tom magnovanju raduje se kanda nema tereta na srcu.

Gospodar Svirak nije kod kuće. Samo gospođa. Lupne, uđe. Gospođa Lujza ustane, gleda, ne veruje svojim očima. — Ta jeste l’ vi, Herr von Kirić? Davno se nismo videli. Al’ smo se oboje promenili! — Drago mi je osobito.

Liebe Mutter) draga majko! Lido — čuvena morska plau Veneciji lornjet (fr. lorgnette) — naočari sa drškom koje se na očima drže rukom lustrajz (nem. Lustreіs) — izlet, putovanje radi zabave Magistrat (lat.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim očima, u mraku, ne vidi ništa. Skakanje žabe, čelo glave, izvesno je da je oslušnuo, ali odmah zatim zaguši ga san, tako da

Tako mu se i ostalo što je bilo tamo, napolju, na kiši, javljaše u širom otvorenim očima, u mraku: obronak brega i pod njim Dunav, sa čamcima šajkaša, kojima će se navesti na vodu.

Umoran od jahanja i žurbe, sad je pogleda drugim očima i, prišavši joj, poče da je ljubi, kroz svoje razbarušene brke. Užurban, on joj još jednom, dahćući pod njenim

od plača, što više nisu mogla da se zatvore na poljubac, već su bila otvorena i opuštena, od drhtanja, gledala ga je očima izvrnutim, u kojima se videla samo beonjača, bez njenih modrih dužica i velikih zenica.

hoda i tereta, oni su pošli u noć, zadivljeni i očarani blizinom varoši, velike i čudne, što je bila prošla brzo pred očima njihovim, pri zalasku Sunca, kad su dolazili.

U katolicizmu. I kakvi misle da budu oni vojnici, kad su šizmatici u očima cara svoga? Zar hoće da na sebe natovare patnju, kojoj nikad kraja biti neće, seobu duša svojih, ne samo dece svoje,

Dopade mu se devojka, jer beše mlada, visoka, zdrava i jer je uporno ćutala, svojim velikim, modrim očima. Venčao ih je, usput, u Brodu, žureći poslom, u kući jednog svoga prijatelja, Grka.

Satima je sedeo kod nje, igrajući se detetom, ili psima, ali gutajući očima nju. Ni za čas mu ne pade na pamet da bi mogao poželeti ženu svoga brata.

A šta je ona primetila, i mislila, to se nije videlo ni na njenom licu, ni u njenim očima. Tek kad jedno veče, u Cvetnoj nedelji, naiđe kada se ona kupala, u izbi sa velikom zemljanom peći, u kojoj se inače

A pogledala ga je širom otvorenim očima, da mu se učini: stiže na obalu dubokog, modrog mora. Činila se kao da joj je potpuno nepoznat i pitala ga je stvari

O mladosti, koja je prošla. O životu, koji je za nju tako težak. I, suznim očima, o mužu koji je više, izgleda, ne voli i koji je, možda, nikad nije ni voleo.

Taj brat, ogroman, težak, u kolima, sav u plavom srebru, sa belim perom, ipak mu je jednako bio pred očima. Izmučen nesanicom i grižom savesti, ne govoreći nikom ni reči, čuvajući se da se ne oda ni jednim pogledom, pokretom,

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

i ako joj zec pređe put, ako vidi zeca ili jede zečetinu, jer joj dete neće dugo živeti, odnosno spavaće s otvorenim očima.⁴⁷ Ptice grabljivice (npr.

da se uveče ogleda, jer će joj dete biti razroko; da nosi začepljenu fučiju na vodu, jer će rađati decu sa zatvorenim očima, odnosno slepu.

(NjEGOVA PRIRODA) — Živo sam, al’ ne znam da sam; kršteno sam, al’ ne znam da sam; majku imam, al’ je ne poznajem; očima gledam, al’ ništa ne znam; glavu nosim pamet nemam. (Novaković, S., SNZ, s.

prirode deteta vodi nas već navedena zagonetka „Živo sam, al’ ne znam da sam; kršteno sam, al’ ne znam da sam; ...očima gledam, al’ ništa ne znam...“.

U jednostavnim, homogenim društvima gde se gotovo svi značajni događaji zbivaju pred očima radoznalog deteta koje odrasta, primer starijih je nezamenjivo i moćno sredstvo socijalizacije.

(Up. zagonetku: „Živo sam, al’ ne znam da sam; kršteno sam, al’ ne znam da sam... očima gledam, al’ ništa ne znam; glavu nosim, pameti nemam.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Ja znam ko sam i po mržnji besomučnoj kojom me zlopakosni gone odvajkada, znam po tome koliko sam Ugru pred očima crn i po tome koliki trn u san Vizantiji moja moć zabada.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Uzalud su obe stare gospođe kolutale očima pokazujući na mene, on je čitavu stvar postavio na čisto dijalektičko-materijalističku osnovu, tako da sam se potpuno

Ja Deda-Mraz! Ta ličnost se definitivno srozala u mojim očima! Žrtvujući se radi porodice, napustio sam bajke, pa čak i prvenstvo Jugoslavije u ubacivanju šibice u čašu, koje se

Ako se ne vide pred ulazom, traže se očima po dvorani. Kinoteka miriše na dečje kapute! Kada se mladi čovek i mlada žena otkriju u toj sali punoj tajanstvenog

Omamljeni avgustovskom jarom, gušteri su ih lenjo gledali svojim prepotopski starim očima sa vrelog kamenja duž puta. Stonjanin je vešto skakao s kamena na kamen.

– Nikada! — kaže Pufko u nastupu sumanutog smeha. Ali čudo se maločas dogodilo pred njihovim očima. Čudo koje je izabralo vreme petak, vreme podne, vreme avgusta 1959, vreme Sarajeva. Neshvatljivo čudo.

Pufko podigne oči i ugleda je u skraćenju. Sasvim visoko — glava uokvirena tamnim oreolom kose, nešto bliže očima dva snežna vrha grudi, a sasvim blizu stomak koji se diže i spušta kao sipa u plićaku. – Hoćeš li sa mnom?

biraju mlada gospoda, a kada dame, sala se stapala u bezbroj svetala, dok su se igrači pred njegovim srećom ozarenim očima pretvarali u blistavi zid smrti, koji vozač motocikla ne uspeva ni da primeti, zanet svojom hazardnom brzinom,

Visio je tako pred očima žene, svestan iscepanih patika koje je morala videti odozdo, svestan ružnih nogu i pegave kože.

— Umalo mi ne razbiste šoferšajbnu! Šta to radite? – Igramo klisa... — odgovaramo. a sve očima tražimo izgubljeni klis. Eno ga, leži pokraj novog automobila u dvorištu, baš se nekako zgodno namestio.

Ostali ga istog časa zaboravljaju, zaobilaze i jure dalje, pred sveznajućim prepotopskim očima kornjača u rukama starih veštica.

rođak, uništen čovek u pidžami, i kako se grize njegova žena gledajući sebe od pre dvadeset godina, i kako te guta očima bubuljičavi brat od tetke tek zašao u pubertet. Pojavljivaćeš mu se u snovima, gola ispod prozirne spavaćice.

Jedeš žito sa šlagom u Sremskoj, a sa drugih stolova te proždiru očima i pitaju: »Mogu li malo u društvo?« Hej, šta je to s tobom, mala?

Matavulj, Simo - USKOK

I svaku ti sitnicu iz onoga vremena umio bih ispričati, kao da sad sve očima gledaš, za primjer, kad smo globili vladike Savu i Vasilija i uzeli im globe stotinu volova! Ali to bi dugo bilo!

Janku se činilo da sanja. Osim sviju čuda, koje bješe doživio toga večera, njemu se učini da su se ti ljudi pred njegovim očima odjednom preobrazili.

Stari Mrgud reče: — Glaj ti opet ovoga Janka, ovoga đavola đetinjeg, otkud on to zna, kao da je očima gledao!? — Ima to u knjigama, đedo! — rekoše mu. — A da li će naši bojevi biti u knjigama? — zapita Mirko.

Sjeti se pričanja svoga i njihova, osobito mu ugodno bi opomenuvši se, kako on visoko poraste pred njihovijem očima, kad doznadoše da je i on gledao smrti u oči! To ga je, doista, i uvelo u brastvo.

I započe: — Neću da ga hvalim, a neću ni da ga karam, biće vremena za sve to! Došao sam samo da ga vidim da se očima uvjerim e je prezdravio. Hvala milostivom bogu kad ovako prođe!

— Kako da se tršava? — zapita Miraš trepćući očima. — Vaistinu, kako vladika i zbor nađu! Miraš nemade kud ni kamo, nego, nakon duga uvoda, ponovi što bješe poručio po

A pazi kako jedno s drugim gotovo nikada ne zbore, a očima se traže! Ne uzmi sa zle strane, slatki brajo, jer da oboje nijesu čisti i suviše mekoobrazni, odavno bismo svi znali

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Svakome je poznato da se najmlađima dečja knjiga natura. Tako, pred našim očima, izrasta čitava jedna građevina primenjene književnosti, koja ima povlašćeni položaj i kod publike, i kod kritike, i u

Pa i nesreća i pustoš seljačkog života, viđene očima deteta, pretvaraju se u poeziju večite patnje i muke čovekove. II U predgovoru Bašti sljezove boje Ćopić kaže da se u

dobija nastup vrednoće; deda Rade odlično zna da od tog, nervoznog preterivanja vajde nema: I da čudo ne gleda očima, ogorčeni strikan obično zdimi nekud na njivu, hvata se pluga, srpa il motike i sve napreskok, kao da mu se nekud žuri,

se upiljiti); neprestance žižiti (slično prethodnom: piljiti); smješljivo užižiti (što i prethodno, piljiti sa osmehom u očima); unjiriti se (opet: upiljiti se); ukekeriti očima (pažljivo, pomalo blesavo zagledati se); ubetno (neprijatno);

piljiti); smješljivo užižiti (što i prethodno, piljiti sa osmehom u očima); unjiriti se (opet: upiljiti se); ukekeriti očima (pažljivo, pomalo blesavo zagledati se); ubetno (neprijatno); zakocenuti se (zagrcnuti se od smeha); poluvaka

Koliko je jaka veza između detinjstva i preostalog sjaja u očima, toliko smo daleko od smrti... PISMO OSNOVCIMA Dragi dečaci i devojčice, Pročitao sam hrpu vaših literarnih

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

su popreko gledali stranca »Moskova« i svetovnjaka koji je mlade učio onome što oni nisu znali i što je u njihovim očima bilo izlišno; ruski Sinod je Suvorova gotovo sasvim napustio, a izgleda da je i sam Suvorov bio nezgodan čovek za

Obradović je znao svoju spremu i sposobnosti i zato se zadovoljio jednim osrednjim eklektizmom, imajući neprestano pred očima stvarne prilike i praktične potrebe srpskoga naroda.

« PEDAGOG. — Dositej Obradović ne traži toliko istinu radi istine, u njegovim očima oka ne vredi sama po sebi, no od praktične koristi koju ona pruža ljudima.

Kada govori o narodu, on nema pred očima apstrakciju, no žive ljude, narod, puk, koji čine broj, temelj i snagu nacije.

Predmet je istraga poturica u Crnoj Gori, crnogorsko Badnje veče u početku XVIII veka, koje je u njegovim očima značilo rađanje slobode crnogorske i srpske (i zato se delo prvobitno u rukopisu zvalo Izvijanje iskre — izviiskra —

Oni su u njihovim očima bili zaostaci varvarstva, i nazivali su ih: predrasudama, zabludama i praznovericama. Matija Reljković, koji je iz svog

On se bavio i istorijom i bio jedan od najranijih istoričara nove Srbije i prvi biograf njenih heroja. On je svojim očima gledao veliku nacionalnu dramu od 1804. do 1813, i nameravao je da napiše celokupnu istoriju prvoga ustanka. Oko 1822.

zdravoj pameti osetio da je plodan rad najbolji odgovor nepravednim kritikama, i neprekidni rad i stvaranje u njegovim očima su bili »jedini način blagorodno se osvetiti neprijateljima, ili ih posramiti«.

Ali, Ignjatović, idući stopama Jovana St. Popovića, ne gleda život kroz tuđe knjige no ga posmatra slobodnim očima i kondenzuje u svoje knjige.

On je gledao svojim očima, u rođenoj porodici, zlo hajdučije koja je besnela u Šumadiji krajem osamdesetih godina, i ceo jedan njegov roman,

On je pripadao naraštaju koji je svojim očima gledao slom omladinskog romantizma u javnom životu i u književnosti, osećao opšte razočarenje i klonulost koja je

Milićević, Vuk - Bespuće

crn naslonio se, zavaljen na kanape od crvene kadife, s opruženim nogama, s palcima u džepovima od prsluka, s izgubljenim očima na stropu, u zbrkanim secesionističkim slikama koje su tada ušle u modu.

mršavog i kržljavog, s malim, neurednim, nakostriješenim brcima koji su ulazili u usta, sa žutim licem i sitnim očima; šćućuren zguren, zbijen uz drvo, nepomičan, s velikim rukama koje držaše nespretno na koljenima, s jednim golemim

golemim zavežljajem iznad svoje glave, ispod kojega izgledaše još sitniji, jadniji, kržljaviji, sa svojim preplašenim očima, bojeći se vječno nečega.

I kadgod je Gavre Đaković dizao oči, vidio je njega, vazda jednakog, s istim držanjem, istim preplašenim očima, ispod istog golemog zavežljaja.

Njega to sve umaraše, i vožnja, i misli, i natpisi, i onaj nepomični čovječuljak s mišjim očima i ogromnim zavežljajem više glave.

Sinoć on stajaše tu, neodlučan, preplašen, ne vjerujući svojim očima da je to njegova kuća; granje je tako prazno šumilo, tako je bio tup šum rijeke, a iz kuće je bilo nešto ledeno,

On je prišao prozoru, otvorio ga i stajao tako, ne skidajući kaputa, neko vrijeme, sa zatvorenim očima. I kad je zatvorio prozor i lagano se okrenuo, sio i nalaktio se o sto, dok je komadić svijeće izgarao u velikim i

se okrenuo, sio i nalaktio se o sto, dok je komadić svijeće izgarao u velikim i nemirnim plamenovima, on lutaše očima po niskoj sobi u kojoj su sve stvari bile na istom mjestu, kako ih je on ostavio: i krevet od stare orahovine,

bio njegov brat Milan, slika odraslog, golobradog dječaka, s ukrućenim, punim, djetinjim licem; sa bezazlenim, ozbiljnim očima, u kadetskoj uniformi; to je bio on na koga nije tako dugo mislio, koga nije prepoznao; kako smrt odrađa!

— Ko zna, reče, možda imaš pravo. Ali Milan sjeđaše s praznim očima i licem bez izraza. I čitav dan ostao je tako zamišljen i neraspoložen.

U besane i prazne noći, sa zatvorenim očima, tjerajući od sebe misli, sa glavom dubokom upalom u mekani jastuk, on je tražio mira i sna, slušao puckanje rasušenog

I kad se ponapiše rakije, odoše kućama prije svitanja. Manojlo ležaše na krevetu, sa zatvorenim očima i ječeći; na razdrljenim rutavim grudima i na obnaženoj desnoj nozi do iznad koljena, vidjele se rane s kojih otjecaše

Sremac, Stevan - PROZA

i dalje ostali na svojim mestima u školi i čekali svoje periodske povišice, i, kao za pakost, morade on sve to znati i očima gledati, jer su stizale u kaznačejstvo gde je on prepiščik bio. A to mesto prepiščika jedva je dobio.

Najčudnovatiji beše izraz Pijanog lica. Na usnama mu se kruni i topi gospoja-Kajina puslica, na čelu neki umor, a u očima potpuna rezignacija.

Šta? Jogunite se! Odmah! Deca se pogledaše svojim bezazlenim i miroljubivim očima. Čisto čovek ne bi verovao da su to one iste oči koje su maločas onako krvnički jedne u druge gledale.

Radičević, Branko - PESME

Na krmu se pas taj naslonio, A očima strašno zažagrio, Razvalio usta i čeljusti, Pa udrio u taj lavež pusti, Bože mili, ta šta mu je, šta je?

Pa tako i otpratim očima, A da vidim što će biti s njima, Kako će i psina predusresti, Preko Save oće l' i prevesti.

“ viknu mati, A ći mora poslušati. 66. Svome dragu stisnu ruku, Pa okolo glenu bela, Mogaše joj videt muku Na očima, šta j' je tela; Šta je, da je, već se ne da, Jera majku veće zgleda. 67.

me ne gledajde, Glaj me mačim i sabljama, Glaj zapetim tim puškama, Glaj me munjam', glaj topima, Samo nemoj tim očima!

Mloga l' zrna naokolo lete, Oko njega pa i oko Cvete, Al' Turcima pred očima pliva, Sred i srca stra taknuo živa. Biju Turci, al' u vetar samo, U to stiže četa srpska amo, Živi oganj na Turke

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Jok, to se dosad nije čulo u ovoj okolini uozbilji se djed. — A da je konj pakostan i zavidljiv, da tuđu sreću očima ne može gledati? — navaljivao je majstor. — Bog s tobom, nemoj kukavnu marvu ružiti.

Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine!

Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i

Što bar mrtva čovjeka ne požali, magare nedokazano? Na tu djedovu neveselu litaniju, brat Sava samo povuče očima po sobi kao da stručno procjenjuje kako je lopužaner obavio svoj lopovski posao i pripomenu s neodobravanjem: — Brate

I ja bih tako znao. I da čudo ne gleda očima, ogorčeni strikan obično zdimi nekud na njivu, hvata se pluga, srpa ili motike i sve napreskok, kao da mu se nekud

— Baš si mi našao kićenog sveca — gakao je on žižeći zalojenim očima u slikara bradonju. — E jesi pravo goveče, pa makar da moluješ ne znam kakve božje ugodnike. Ja svetitelj, je li?

— Aha, vidi ti! — ždraknuše očima oba slušaoca. — Ovdje se večeras pominju sve same „nebesije“ — sveci, usopši rabi božji — a onda, u takvoj prilici,

— Opet je Savica nešto smotao — nagađali su seljaci prateći očima oniskog starinu kako ponosito odmiče drumom, kraljevski uokviren s dva stasita „djevera“ pod puškama i blistavim

Vidi je, vidi, vrijedne materine jedinice. — Dobrojtro, striče! — skače cura kao da je iznenađena, a seljak povlači očima po dvorištu i u sebi mrmlja: — Kakav sam ti ja stric, zagrmilo u te! Vidi je kako se uprepodobila ko šokačka Gospa.

Nije ga bilo koji je prošao za dana, pred starčevim očima, a da ga djed nije ispratio pogledom sve do okuke, gdje bi neznanac uronio u sjenku zgusnute zove.

— Eto ti sad tvoga dorata — gunđao je stric Nidžo trudeći se da je što manje starcu pred očima. — Bogami, ništa drugo nego ga ovaj tvoj lopov prodao Ciganima, neki dan su ovuda prolazili — dosjećao se djedov

Preokrene se ponekad nešto u srcu, pretegne neki vrag u duši ...Dosta je da ti pred očima zaigra onaj tvoj plavi lončić, pa gurneš kud ne treba, ne bi te par konja nadvuklo ...

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Imao je veliku, duguljastu glavu sa mesnatim ćoškastim licem, debelim ustima i sivim, okruglim, bez izraza očima, jak vrat sa kratkim, napregnutim žilama. Beše kratkih ruku, debelih nogu sa vrlo velikim, punim, stopalama...

Zavuče se i poklopi ničke k’o neka klada. Pred očima, u glavi, snazi, kao da beše nešto tamno, teško i glomazno. Ni mišić mu se ne pomače, do samo što osećaše kako ga po

Sunce je sijalo, čist je zrak blještao i udarao ga po očima zasenjivajući ih, a prašina koja se dizaše od njegovih raspasanih pojaseva i odvezanih opanaka, svoga ga obuzimaše i

— Ništa. — Pa ne ljuti se, što? — A u tvojim plavim i čistim očima toliko je iskrenog saučešća i tuge što sam ja ljut, da ja odmah omekšam i otpočnem da se s tobom šalim i razgovaram.

Njegovo crno, mesnato i podbuhlo lice, sa vodnjikavim očima i velikim ustima, beše tako surovo i silno, da se čovek nehotice okretao od njega... Uđe on zanoseći se. — ’Adžike mori!

vitak stas, široka ramena, lepo razvijeno i zažareno lice s vrelim ustima i crnim, tamnim, dosta upalim i užagrenim očima... Ona se krstila, metanisala, a mesec je sjao i obasjavao sve. A kao da je sa svetlošću došao i život.

Sirota strina! Onako visoka, crnomanjasta, suva; s crnim krupnim očima, dugačkim, tankim obrvama, malim i upijenim ustima — beše i radenica kô krtica.

Lenka odseče grozd. — Evo! — I pruži mi ga. Gleda me zamagljenim i upola zatvorenim očima. Čak joj brada rumena i svetla. — Hajde da beremo! — šanu i kleknu do mene. — Ne mogu korpe da nosim.

kao da sam ja nešto ona! A Nuška se na to samo osmehne, prevuče očima i — ne gleda ga!... Eto, zato su me, kad je nastala noć, silom sa svadbe doveli kući, zatvorili kapiju, a otac i majka

već počeli, koga god sretnu od dece i slugu, da šilju po Fatimu, čuvenu, prsatu Ciganku s belim licem, crnim i okruglim očima. (Nju je posle opština morala silom da uda, jer kad se s njom nađu, onda zaborave i ručak, večeru i noć.

Slatka moja tetka, s njenim okruglim, blagim licem, pametnim i milim očima i ustima uvek na smeh ili na plač! Ne beše prosjaka, Ciganina, koji, ako ništa ne naprosi, a on da ne pođe k njoj,

Do nje moja baba, pa druge starke, sve jedna do druge. Pa čiča Toma, u žutim od šajka čakširama, s blagim očima, belim, malo kao podnadulim licem, glasom oblim i oštrim, više kroz nos; pa čiča Mase, Pera, Arsa — svi ostali.

Kostić, Laza - PESME

« Očima me vila kori: »U tebe su oči, ruke, »zvezda ima zrake, zvuke; »ti su zvuci, mili druže, »od slavuja svecke ruže, »reč n

Na usti' noćni zefir, u grudma božji zrak, u struku loman lepir, u očima oblak. Priklonila je glavu i klekla nad grobom, orosila je travu i cveće pod sobom.

ti je ta još kritika, — i bole niko ne napisa još; u njojzi samo zameriti je taj humor što ga odveć oseća u očima sav čitalački svet. da l' mučno, brale, delo beše to? Pa odmaraj se, dokolan si sad! — Ne budite ga, smilujte se na nj!

Prevrnem list, prevrnem i drugi, pred očima mi glave prolaze kô lubanje koštane mrtvačke; sad evo već „otkroveniju” red.

Od suhoga stoji zlata salivena slika njena, na temenu slike zlatne krov od hrama mirno drema. U očima slike zlatne neka miso ko da seva gledajući ispod sebe kakva li se slava sprema.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Ali ova žena bila je Milošu maćija, pa ga je mrzela, da ga nije mogla očima gledati, a često puta nije mu dala ni jesti. Miloš je bio volujar, te je vazda Divonju čistio, hranio n timario.

Ova druga žena nije mogla očima gledati toga djeteta, a ništa joj nije bilo krivo. Ali kad se u nekoga useli zlo, onda tu ne pomaže ništa.

pećine, pa goni, pa goni, bome dođe ti on na jedno lijepo polje, a dugačko ti je i široko, jedini moj bogo, ne možeš ga očima pregledati. On ugodi tijem poljem, pa hajde, pa hajde, bome dođe na jedno mjesto, a tu igra kolo samijeh baba.

Kad ti tanjiri zazveketaše, jela zamirisaše, otac zanijemio od čuda pa ne vjeruje svojim rođenim očima. Kad ti maćeha i njen sin spaziše ispred magarca čitav plast najljepšeg sijena, odmah pojuriše unutra, pa kad tamo

Bi mu krivo da mu se sve suze zavrtješe u očima. Dugo se kolebao šta da učini, dok se napošljetku ne riješi te posla caru pismo, kaza mu sve šta je i kako je, i zamoli

Kad se prosjak opet stade pravdati i kleti se da on o parama nit' zna niti ih je očima vidio, a junak se usplamće, skoči na njega pa ga stane tući: — Kazuj — veli — ja ću te sad udaviti, odavle živ nećeš

Sve je spominjala što barem njih dvije nisu blizu, i često bi govorila: Kad bi mi nešto njezina djeca bila pred očima, lakše bi mi bilo. Najposlije ti nekako ona izmami od svoje starije sestre malo žensko dijete.

Ovi momak počne od teške muke stiskati zubove, vrcati s usnicama i zažimati očima, pa ne mogući dalje trpiti, reče brijaču: — Učini hator, udri mi vruću vodu, i malašno sapuna, jer ja nijesam baš iz

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MANOJLO: Valjda gledi koliko mu naraslo čelo od nauke. ISAJLO: Ne znam šta radi. Tek čas ga vidim gdi očima žmiri i namiguje, čas se smeši i miga usnama; čas glavom klima. MANOJLO: Jamačno uzavrila nauka, pa traži odušku!

Lepota, to je sve što se na račun uzeti može. Vi ste u mojim estetičeskim očima lepi, a o meni — o meni jošt nije niko dubitirao. (ANICA se ukaže na prendžeru).

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

mazimo, svi ti dečaci mi se lagano pretvaraju u sredovečne službenike izvozno-uvoznih firmi, pa lepo vidim rođenim očima kako im opada kosa, kako se debljaju, kako hrču posle ručka, kako se najljubaznije javljaju svojim šefovima na ulici,

Avangarda je propadala pred mojim rođenim očima! Ono pa ono nije, pa nije išlo! Posle, kad su videli da od onoga nema ništa, počeše da govore protiv atomske bombe.

A pisce ne mogu očima da vide! Kad zrelo razmislim njima bi se najviše isplatilo da od „Tri šešira“ naprave samoposlugu veći je promet!

na šta on spomenu, kao, neke učiteljice koje žrtvuju svoju mladost, ne znam ni ja gde; i tu mi se iznenada smrači pred očima. On da govori o učiteljicama? On?

Pita ga posle sudija, priča gosn Sule koji je čitavu stvar gledao rođenim očima, pita ga: „Optuženi, pita, zašto ste bežali u Italiju?

— Zašto onda i muve ne bi izgledale mnogo lepše bez krila i nogu, a? Gledao me je sa blagom panikom u očima: — Jeste li doneli svoj dnevnik? — Naravno! Maman mi je kazala da doktoru svakako odnesem dnevnik.

stajski apartman prođoše najdivniji primerci kravljeg roda: koketne francuske krave, belke sa sentimentalnim sjajem u očima stigle iz ruskih stepa, histerične američke krave očišćene depilatorima, flamengo-krave koje su izgubile svoje bikove

zaljubi se u jednu sasvim običnu hercegovačku kravicu iz okoline Gacka, koja je imala čak i krive noge, a o razrokim očima da i ne govorimo. Bik je odbijao sve lepotice koje su mu dovodili.

Imajući svoj ideal neprestano pred očima, bik je izvodio prava čuda, izašavši na glas kao čisti seksualni manijak. Čiča Mića i gotovo priča!

Po podne ga zatekoh kako lista knjigu „Brem — životinjsko carstvo“ i to odeljak sa domaćim svinjčetom, a u očima mu neka čudna krmenadlasta čežnja.

Uglednim gošćama biće predstavljena kao kućna pomoćnica — sve zbog nivoa. Mene posade za klavir, gde kolutam očima i prisećam se onoga glupavog Bajera za levu ruku.

“ a maman ga gleda u lice, gleda ga onim svojim ogromnim zelenim očima i, na časnu reč; čoveče, vidi se da mu načisto veruje, folirantu, jer ko bi normalan s njim mogao uopšte da živi kad ne

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Sa usne usna latice spira: cvati mi, cvati Roѕa canіna. Ja gledam u svet očima bila: i vidim senku - I vidim krila, i slušam kako kroz mračna tkiva žubore ure i tuku bila.

lebdim opijen: nesvestan cilja očima listam imenik bilja. Gradino rodna, čuješ li žamor postelje šumne? Lisko širine, s kadulje Tvoje odiše kamfor.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

MARKO: Kako bi more gorelo, kad je ono voda? JELICA: A, vidite, u Madridu, kaže baron, da je sopstvenim očima gledao kako je velika vatra bila. O tom su, kaže, sve francuske i španske novine govorile. MARKO: Čudo veliko.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ Istom ti mačak srdito skoči, očima kreše, varnica kiša. „Nećemo zeca Ognjena vilo, hajdmo u carstvo Velikog Miša!

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Između dve travke, ili između mojih prstiju pred očima plove barke po vodi. Izgleda kao da je dovoljno da uputim njima svoj dah pa da im pomognem da odmiču po toj površini, za

Bio je na putu i da mi ne da ruku, toliko ga je nešto na njoj zanimalo. Gledao je u nju ogromnim očima. — Ovuda, ovuda! Iziđoh. — Nalazite li da je oslabio? — Više je postao prozračan. Brzo će se popraviti.

— Moram svakako da idem. Bili smo uspravni. Osećao sam skoro čvrste suze u očima, toliko sam se morao siliti da ne pružim ruke i zagrlim je uz grdno mnogo poljubaca i reči.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

KNEŽEVA VEČERA Ribe su velike na trpezi, po krljuštima polja i proplanci i jezera u crvenim očima, — zar tako naša zemlja izgleda pitaju junaci na poslednjoj gozbi kad ribe ostaju netaknute i govor se njihov više ne

po hlebu se čovek razlikuje od zveri hleb je stavljen preko planina da se na suncu peče da pokaže svoje smeđe čelo očima što vire iz visina da vide na brzinu kakvo je stanje stvari i kažu u kasno popodne gde je hleba tu je i čoveka

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON: Može! PROKA (obraćajući se slici): Pfuj, Mato, sram te bilo! VIDA: 'Ajde, boga ti, da ne gledamo bar očima ovo čudo! TANASIJE: Hajde, dabome! (Odlaze u svoju sobu.) SARKA: A da me pita čovek šta ja čekam?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— Razumem! — govorio je sav crven narednik i strašno pogledao Tasu, koji sitno zatrepta očima. Radilo se celoga dana. A sunce pripeklo, pa jara treperi dva metra od zemlje...

Dugo smo čekali dok je stigao do nas. Komandir je bledeo, crveneo, znojio se, škrgutao zubima i besno kolutao očima na vojnike koji nisu obratili pažnju na svoju spremu. A bilo je mnogo zameraka... Kaiš na opremi prevrnut.

Sa lica je izbijao znoj, i blatnjavi mlazevi su curili niz obraze, najedali kožu, a u očima su ljudi osećali svrab. Bilo je najzad i smešno držati maramu stalno pod nosom I braniti se od nevine napasti, kada će

Neoženjeni bi gutali reči i zažagrenim očima posmatrali obično Jankulja. Priča on, da su ga roditelji oženili još u petnaestoj godini, u osamnaestoj ostao je već

Iako je pripeklo sunce, ledena strava prožima telo. I, pred bliskim sudarom, artiljerci se okreću, tražeći očima pešadiju. Nekako smo sigurniji kada su oni pored nas. A pešaci se izgubiše baš tada, kao da u zemlju propadoše.

Razjapljenih vilica, leš je bio leđima presamićen preko jedne stene i staklenim očima zurio u beskonačnost. Grudi su bile razdrljene i krvave, a noge grčevito podavijene. Nešto me smlati i osetih umor.

Komandir viknu na vozare, te ovi razmahnuše bičevima. Usitniše konji nogama i, kriveći vratove, gledahu iskolačenim očima crne naduvene prilike, ali, poterani bičem, opružiše vratove i zariše kopite u trula, buava tela...

Onda se brzo okrete, nasloni se na štit, pretvarajući se da drema. — Firija drakuluj! — mrmljao je Krsta kolutajući očima, i pođe lagano kao mačka, gledajući ispod oka, ne bi li ga našao.

Spustih durbin, a pred očima mi zamagli. Da li je moguće? — Vide li?... Oni pogiboše! — zapitah Aleksandra. — Naravno, ako nećeš ti njih, oni će

Ali kroz prokletstvo i uzdah, u očima ljudi se ipak nazirao zračak radosti što su bar sačuvali goli život... Osveta je stigla.

Nesrećna životinja, onako upletena, ležala je nemoćno u prašini. Komandant je kolutao očima. — Naravno, kapetane, trebalo je voditi računa... obilaziti, obilaziti što češće. — Molim vas, tu su vodnici...

Ali glava njegova tresnu o zemlju kao bačena klada i životinja je tužno gledala staklastim očima, dok su joj nozdrve bile raširene, a slabine se teško nadimale. Za jednoga komandira veće nezgode nema.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Da li ja to dobro čujem! Pa ovde gotovo svi dovode decu pod moranje. Je li to ta srpska žudnja va prosvetom, za »drugim očima«, o čemu se tako lepo govori u narodnim poslovicama ?... Jadnice !«...

I sve to što se pruža pred očima naših do šljaka obasjalo je rumeno sunce poslednjim zracima svoga zalaska, prsnula je vatrena svetlost po tom

Ta ja sam mlada, lepa.... ja moram biti srećna !« I pred njenim očima proleću sjajne, divne slike zamišljene budućnosti, ona se smeši tim slatkim sancima i u isto vreme čuje kako joj se

A Gojko se pognuo, pa meri očima svaki svoj korak. Tek poneki put skrene oko u stranu, te više oseti no ugleda tanahnu figuru devojačku uza se.

pogledima oseti da ona stoji iza njega, pa odjednom prekide rad i priđe joj, gledajući preda se zbunjeno, ali mu još u očima igraše ona vesela vatra, koja ga grejaše u poslu. — Vi, odmor... da.

Ljubica pogleda za njegovim očima, pa videvši ko dolazi, namrgodi se i zauze neki odsudan, samo njoj svojstven položaj iščekivanja.

gledajući to u zbunjena Gojka, koji se odjednom nekako neobično naježi, uvuče glavu u ramena, pa nervozno zvera očima, čas u Ljubicu, kojoj se obrazi odjednom zacrveneše, kao da će sad iz njih krv briznuti.

Šta je to, od čega se plaši, ne sme da zna, ne sme da misli o tome, ali joj se to izvilo pred očima, pa joj potresa svaki živac.

Deca odgovaraju : po neko već shvatilo dobro celu majstoriju i odgovara pravilno. Ljubica sve više svetli očima. Ali po neko ustane, pa sve naopačke...

Ovo je sve drugo... drugi izraz, ponašanje, ton govora, sve, sve drugo. Ona klimnu glavom, nešto promrmlja, i više očima no govorom pokaza mu mesto gde će sesti.

Stojanu zaigra obrijana i obrasla kratkom čekinjavom kosom brada; on zatrepta očima i odjednom ruknu u plač. — Deset godina sam ovde, slatki bratiću... Nemam kud... da umrem ovde...

Nećeš sa koleginicom da se kucneš! reče mu pisar — Zaboravih... promrlja zbunjen Gojko krećući očima živo, kao da gledaše gde bi se mogao sakriti Posle ručka policajac odsede u razgovoru još čitav čas.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Al’ na vodi jelenče, Jelo le, dobra devojko! Rogom vodu mućaše, Jelo le, dobra devojko! A očima bistraše, Jelo le, dobra devojko! 5.

Domaćine, koledo! gospodine, koledo! Zastasmo te za večerom, Gde večeru ti večeraš, Belim grlom vino piješ, I očima biser brojiš, I rukama gajtan pleteš; Dodaj nama kraj gajtana, Na čem’ ćemo Boga molit’ Za staroga za Badnjaka, Za

I po kući poslovači, Oj dodo, oj dodo le! 49. Kakav junak gorom jezdi: Nosi sablju u zubima, Nosi kišu u očima — oj dodo, oj dodole! SVATOVSKE PESME 50. Za ran’, Pavle, za ran’, mili brale!

Mojoj majci rodom i plemenom, Mojoj braći stasom i uzrastom, Mojim sekam’ dugijem kosama, Men’ junaku crnijem očima, — Ne uzmi je, moj po Bogu brate! 175. Pokraj puta rodila jabuka: Sve biserje i drago kamenje.

ga srcem sevdisala: Oči — voda gledaju svakoga, Medna usta sa svakim govore, Sa nedragim kao i sa dragim, Nad očima kapidžije nema, Nad ustima mlada jezidžije; Ko moj bude — oženit’ se neće, Čija budem — udati se neću. 196.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi. Potkamien, u Galiciji, 1915. TRADICIJE Zaželićeš da budeš majka, i očima suznim punim bajka i glasom punim uspavanka, smešićeš se bez prestanka, i klečaćeš predamnom: Ali sa moga lica padaće

Ljubav je put beskrajan na kom je dozvoljeno sve. Ne žalim ni tebe ni sebe ja, i smešim se na daljine. Umor mi samo u očima sja, i sve što ištem od tebe to je: časak‑dva tišine, tišine. USPAVANKA Kad šuma svene ostaće nad njom zvezde rumene.

OČI O koliko puta kad pred tobom osetim: da želim da ostavim za sobom moje tužne misli u očima ti bistrim, neveselim...

VETRI Ne grli cvetne poljane moj glas. Nikad me nisi čula još da ječim, nikad me nisi videla da klečim, nikad u mojim očima pljusnuo nije begunac talas. Daleko je ono, daleko, što moje zdravlje pije. Često zazvoni u noći, mirisno i meko.

BOLESNI PESNIK Nisam čovek, krv mi je mlaka samo rosa dalekih rumenih oblaka. Razvratan kolut pod očima mojim pečat je šuma, sa bolom svojim. Drveće puno pupova i zvezda mesto mene živi.

MOLITVA Oče naš senko sveta seda pogurena na drvenoj ragi. Sa loncem razbijenim na glavi i očima punim vetrenjača plavih.

A šta je meni do tih mramornih dvora tučnog ponoćnog sata, što očima slepim odbijati mora, sestri sramnoj od brata? A šta je meni do velmoža u svili, sa sokolom na ruci?

Vranicani je bio čovek ogroman, ogromnih stopala, sa licem rimskih imperatora i crnim, tužnim, očima, klovnova. On je dolazio pijan kući, ujutru, kad bih ja odlazio na predavanja, pozdravio me učtivo, ali držao čitave

U svetlosti fenjera ja vidim te ljude kako jedu hleb. U očima mi se kupe suze. UZ PESMU „SRP NA NEBU“ Pre rata, pre Prvog svetskog rata, na našeg radnika, malo je ko, sem

Išle su na opštinsku česmu i donosile vodu, obramnicama, ljuljajući se, kao karijatide, u struku. Imale su na očima taman veo, kao baju plavih šljiva, u prahu. Imale su veseo kikot, koji katkad još čujem u snu.

Sva je stanica bila zavijena u crno. A lokomotiva je stigla sa crvenim očima. Sanduk Erchercoga bio je mnogo veći i sa mnogo više venaca nego sanduk njegove žene, koja je bila samo obična grofica.

Čini mi se da mi curi u zagnojenim očima. Lekari našeg puka vršili su sabotažu, već 1915, tako da je bila skoro očigledna.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

— zamuca žena drhćući od straha. — Ku-ku! — odgovori pekar. Žena poznade muža po onim njegovim zelenim, pakosnim očima. — A šta je to s tobom, kuku mene-e! — povika ona iz glasa, pljesnuvši se rukama. — Ku-ku!... Ku-ku!...

S njom često beše dečko jedan mali S krupnim očima, pitomim pogledom — Čim oni dođu, društvo se razgali, Sve živne blagom veselošću redom: „Mirjam, kako si lepa!...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— Što se tuku? — pitam. — Pa naredba je takva da se svi škandali vrše tu, pred očima policije; jer, znate kako je! Gde bi šef i ostali činovnici klancali po budžacima. Ovako je lakše za nas, i preglednije.

” Okreću se i ona sedmorica i traže očima svog osmog druga, dok se tek jedan priseti i uzviknu: — A, pa ovaj ovde je dobio ulogu opozicionara.

Ali se u ovom trenutku u njihovim očima ogledaše prvi zraci nade, ali i tuge za zavičajem. Ponekom starcu se slila suza niz smežurano lice, uzdiše očajno,

Gledahu rođenim očima svojim rođenu propast. Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i

— Ne znamo! Beograd, 1901. godine MRTVO MORE Baš u trenutku kad sedoh da pišem ovu pripovetku, ukaza mi se pred očima slika moje pokojne strine. Ista onaka kao što, jadnica, beše za života.

Huuuu! Jest, takva je bila moja pokojna, dobra i pametna strina. Sad, kad ovo pišem, kao da je gledam očima i čujem ono njeno zloslutno gunđanje.

Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte. Glas mu je trepereo, a u očima se svetle suze. — Kleard. Učiniše mu počasno mesto.

Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte. Glas mu je trepereo, a u očima se svetle suze. — Deco, — otpoče on, a suze se skotrljaše niz blede, smežurane obraze i padoše na belu bradu meni je

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

i šuška zeleno i polu-suvo lišće orahovo; zagledaš se u jednu crnkastu prugu, na njegovom pepeljavom deblu, pa ideš očima za njom, do rakalja; odatle pređeš na veliku granu, što je udarila čak do vodenjače, i među zelenim orahovim listovima

Stojim u voćnjaku i posmatram drugi, još lepši, još prijatniji rad. Tresu se i kupe šljive. Raširila se pred očima velika, gusta, zelena gora, gora od šljiva. Dugi, pravi, kao sveća, redovi otegli se u nedogled.

— pitaju oni Ljubišu. — Tss... tek onako... ka' i svaki kaplar, — odgovara Ljubiša i začkilji svojim malim, zelenim očima. Ljubiša je nerazvijen i trom, nekako se teško kreće, pa mu svaki posao što ga radi izgleda kao da ga na silu vrši.

poče Đokić. Kapetanu se dopade odgovor, pa veselo zasija očima. — Vidim da si junak, — reče on potom, — nego ti puška nije najsigurnija. Poslaću ti ja ozdo magacinku. A ti, vojniče!

Vidiš kako je svaki nabrao obrve, seva očima i gazi ljutito, a po nabreklim mu žilama na ruci vidiš kako je stegao pušku.

« Toga časa spade mu neki veliki teret s grudi i obuze ga svega neka nagla i topla milina. Svanu mu pred očima. Postade mu sjajan ceo svet. On veselo podiže glavu i poče da se smeši na ljude koji prolažahu pored njega.

Jedan, kudrave crne kose, zažmirio očima, pa korača živo od jednoga zida do drugog i beleži stopama gradove koje je Džingis-Han pregazio, opisujući glasno

Sede u klupu, otvori knjigu i poče da razgleda Vizantiju. Oko njega bruje i uzvikuju glasovi, pred očima mu trepere crna slova, a misao mu otišla daleko — u VI vek.

Dakle: pao!... ja pao!«... Profesor pogleda Čiču. — Dosta! — reče starac i prozva drugoga. Peri se zamrači pred očima. Obrte se nesvesno i pogleda drugove, ali kad vide njihove začuđene poglede, obori glavu i sede u klupu.

— Čitaj, učo, neka vidi ovaj svet kakvih poganaca ima među nama... — veli kapetan i preleće očima preko celog naroda, kao da se želi uveriti: jesu li i ostali takvog mišljenja.

Spasoje pogleda za njegovim očima, pa kad vide šta on gleda, vrisnu: — Šta, ti gledaš u batinu! Hoćeš da se biješ? — pa potrča k vrljikama, dohvati

Oboje kao po komandi, pojuriše k detetu koje se već u pola diglo s postelje, pa ih gleda jadnim preplašenim očima... Majka mu prigrli glavu, a otac stade da mu ljubi nožice.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

(Pavki.) Ju, slatka, ono vredi videti, ono se ne da rečima opisati, ono treba očima videti. (Jevremu.) Prolazim kraj apoteke i gledam. Znate onu sekretaricu... Ju, zaboga. Pa ono je već javna stvar...

PAVKA: Crna devojko, imaš li ti boga? DANICA: Zašto? Kakvo sam zlo učinila? PAVKA: Zar pred očima materinim i očevim govoriš kroz ključaonicu sa tuđim čovekom, pa se to još ne stidiš sama da kažeš!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Uteha mu je u njemu samom, u njegovoj svesti i savesti. Pred njegovim očima lebde oni gore spomenuti velikani, i on se ne boji ganjanja i premeštanja, ne boji se »Sibira« ni u kojoj formi; bori se,

Još Srednji vek, još tama, mrak, jad, čemer i glupost! I to već nije mogao trpeti i očima gledati. Novi Prometej morade doneti svetlosti ovome narodu koji živi u najglupljoj tami, — pa ili taj svet neće i

češalj i kontrafu Pelagićevu, onu gde je namalan onako naslonjen na svoju radeničku ruku sa pogledom punim bola u očima, a pred njim namalane neke bukagije kako omotavaju zavijutak hartije na kome piše: »Pravda i sloboda u okovima«; ako

nikako trpeo da se tako izobličava nijedno njegovo mlađe, a najmanje Gizela za koju se on neumorno trudio i Argusovim očima pazio da ne da povoda takim razgovorima.

« a on bi tada prijatno razvukao lice, zažmirio očima kao mačak ljubimac kad ga dobra starica, protektorka, češe iza vrata; tad bi mu milo bilo, pa bi kroz zube propustio:

— Dobro veče — reče Sreta kad uđe. — Dobro veče — veli ćir Đorđe, a gleda ga čkiljeći očima, a zatim odmah pohita vratima da vidi gde su kola.

se samo smeši, usitnio oko učitelja, pa od silna i njemu još neobjašnjena zadovoljstva i velike uslužnosti čisto ga pita očima; digao obrve preko čela pod kosu kao da heruviku peva, pa ga čisto vidiš kako traži štofa za razgovor.

— Aaa, ko vam je ono? — zapitaće ga Sreten zažmirivši malo. — Ko, učitelju? — Pa, eno onaj tamo? — pa pokaza očima na jednog postarijeg čoveka što seđaše pod hrastom, a seljaci oko njega stoje pa se razgovaraju nešto.

— veli Sreta misleći tu naravno na politički dremež i mrtvilo. — Da je imao bolje primere za ugled pred očima, bio bi, naravno, bolji i on! S glave je riba smrdela! — O Maksime! — viknu jako, pa opet zaćuta i počeka.

ćir Đorđe stolu, rukuje se s njim, pa sede za sto da se razgovara, motreći, naravno, u isto vreme svojim živim nemirnim očima na sve strane i kontrolišući da li je svaki došavši gost poslužen, a još više da li je platio onaj što odlazi.

I dugo posle toga dopisa, kad god bi se sreo sa Sretom, a oni se tek jedan na drugog onako prijateljski nasmeše. Očima kao da vele: »Znamo se; naši smo!« A Žika će mrdnuti glavom pa zapitati: »Ima li, učo, štogod i jopet da potpišem?

A kažnjavao ga je počešće, jer je Mića počešće dolazio u sukob s kmetom, pošto čiča Milisav nije mogao očima da gleda levente.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Sa šeširom na glavi, uzanim kao približeni dlanovi, Žmirka, očima i naočarima, Kao da drži govor sav se ukrutio... — Da mi je znati kakvi su sad njegovi planovi, Na koju li se stranu

PESMA O BABI KOJA PLIVA POSRED SAVE Gledam, gledam, ne verujem svojim očima: Jedna baba u marami nasred Save skočila. Ja se pitam: vid očinji da li vara me? Eno žene, nasred Save, eno marame!

CIGA I RADOJICA Ide jedan sa Uba Naoružan do zuba, Straobalna momčina, Sa krvlju u očima, Krupan kao dvojica, Zove se Radojica. U susret mu stiga Ciga iz Svrljiga: „Tebe muči briga? Pa dobro mi došao!

Sirotinja bi se vrlo rado odrekla Siromaške časti i niskoga porekla, Pa makar nikad rođenim očima Ne videla Raj niti nogom u nj kročila!

Jer ima negde jedna mačka, Svetla i dobra ko igračka, Sa očima ko dva maslačka, Ah, tako lomna, i slabačka, Čista ko ljubav prva, đačka... Jer ima negde jedna mačka...

ŠVRĆA To belo kuče, što vlažnim očima teši Tužne živote ostalih pasa, i ljudi; Taj nežni psić što se svemu smeši, I čudi, čudi, tako beskrajno čudi...

Pomalo vetra. Ulični sat odavno stao: Dani su se od njega nekud izmakli! Noć je zver duga tri kilometra, S očima u vodi, s rukama kao Sava i Dunav. S glavom u magli. Još negde kaplje, iza kuće.

Kislo je u gori svako deblo, A on je praznim, tužnim očima Gledao u crno i nisko nebo Kao u mrskog poočima: „Na zemlji nešto nije dobro... Voće... Ko mi je voće obro?

” Vukosava Maždruka (baba-Vuka) Blagodušna ko ovca (sorte merino), Al s očima vatrenim ko u hajduka, Kriknu: „Prodaje se čovek jevtino! Amo, ozbiljni kupci! Ruci-ruka!

— Zbori, a u očima joj gori fosfor. „Bilo je to vrlo, vrlo davno — Ah, vek provedoh sa prošlošću! — Počelo je nežno i uviđavno, A

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

dvadeset i pet godina on je krstario po Atlantskom, Tihom i Indiskom Okeanu, po svima njegovim oblastima, imajući pred očima samo problem kojim je bio zanesen, ne znajući za odmor i ne vodeći računa ni o vremenu, ni o svojoj karijeri, ni o

To je bio brod »Dana II« od 360 tona, dobro opremljen za cilj što se imao pred očima. Taj brod, pored sve svoje majušnosti, odigrao je značajnu ulogu u rešenju problema jegulje; njemu je bilo suđeno da

Za to vreme neumornog, istrajnog rada, skoncetrisanog ka jednome određenom cilju koji je neprekidno bio pred očima istraživača, skupljen je neocenjivi naučni materijal koji je postepeno i pouzdano, u toku danonoćnog rada vodio ka cilju

aparatu, a u dubini od nekoliko stotina metara, do koje ne dopiru sunčani zraci, ugasi električna svetlost, pred očima se ukaže, kao u mračnoj noći bez mesečine, bezbroj treperavih, zelenkastih i plavičastih zvezda razne veličine, ali

I to je jedan vrlo zanimljiv prizor koji se ima pred očima kad se prisustvuje izručivanju mreže na palubu broda; hiljade živih stvorova gamižu ili se prevrće na mokrom podu broda,

Pred očima se postupno ukazuje čudan prizor: bezbroj treperavih, slabo osvetljenih, većih ili manjih zvezda, od kojih su neke nepokr

taj mah sam, posmatrajući prizor, zažalio što se tu nije našao kakav dobar slikar da snimi scenu koju smo imali pred očima: indijance koji su, sa svojim motkama i harpunama, okružili baru, konje koji su, užasnuti, skačući po bari, uzaludno

Ali malo za tim, usled nekog kvara on se, pred očima onih koji su ga posmatrali sa broda, stropošta u more gde se podave i bolesnik i pilot.

Ne možete zamisliti kakva se čudnovata i čarobna panorama prostire pred vašim očima kad, lagano se pomerajući, prolazite pored prastarog skeleta velikog negdašnjeg jedrenjaka, pokrivenog najraznovrsnijim

velikim engleskim i američkim varošima, bile su prepune posetilaca iznenađenih i začaranih onim što su imali pred očima. Ali je Viljemson odlučio, da u tome ide dalje.

Rakić, Milan - PESME

Da ih bacim svuda, i na vjeki veka! Po predelu mračnom, sjajnom, toplom, lednom, I s očima punim planina i reka Da proživim život u trenutku jednom!

Ja bih da iscrpem dane moga veka Naprečac, u kraju toplom, ili lednom, I s očima punim planina i reka Da proživim život u trenutku jednom!

Satrven i smožden, u očima strava — Razjapljena usta, ali grlo nemi — Sam, jedina duša ispod neba plava, Sam na besnoj misli što u propast stremi!

No misao moja nije tako bela, — U meni se budi opet čežnja stara, I, šapćući tajno, ko večernja vrela, Pred očima mojim stare slike stvara.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

kâ malopred što gordo iđaše, strašnom mišlju prsih nadutijeh, kroz divjačne tmuše azijatske, gutajuć ih vatrenim očima; kâ malopred što gordo iđaše k svetom grobu besmrtnog života, prezirući ljudsko ništavilo i pletenje bezumne skupštine.

Oh, da mi je očima viđeti Crna Gora izgub da namiri! Tad bi mi se upravo činilo da mi sv'jetli kruna Lazareva, ê sletio Miloš među Srbe;

O hurije, očih plavetnijeh, te mislite sa mnom vjekovati, đê ta sjenka, što je dići može da mi stane pred vašim očima?

pred očima koje strijeljaju, koje kamen mogu rastopiti, a kamoli slaboga čovjeka, rođenoga da se od njih topi; pred očima vode preb

pred očima koje strijeljaju, koje kamen mogu rastopiti, a kamoli slaboga čovjeka, rođenoga da se od njih topi; pred očima vode prebistrene, đe u dvije sveštene kapljice predjel širi vidiš božje sile no s planine u proljetnje jutro što ga vidiš

Ne zbori se tako s vezirima, no đe dođu donose groznicu, suze skaču same na očima i zahuči zemlja od kukanja! VUK MIĆUNOVIĆ Da nijesi u kuću došao, znao bih ti odgovorit divno; ema hoću nešto

Ona zbori da će sve kazati; i kažuje, Bog je posjekao, kâ da čovjek sve očima gleda. IZLAZI PROROČICA I VJEŠTICA. KNEZ JANKO Kažuj, babo, jesi li vještica! BABA Jesam, kneže, nije fajde kriti.

SERDAR IVAN Ti nijesi slijep, igumane, kad si tako mudar i pametan. Budale su s očima slijepe, koje vide, a zaludu vide; trebaju im za proste potrebe kâ ostaloj isto životini.

SERDAR VUKOTA A misliš li, serdare njeguški, da bi bio ovakvi s očima? Pjesna dobra spava u slijepca, pogled smeta misli i jeziku.

Draška i Vukotu i dva Vuka od sela Trnjinah, Markovića i Tomanovića, a klikuje i žive i mrtve — vidi strašnu uru pred očima! Nama živa srca popucaše, potrčasmo kuli Radunovoj, oko nje se poklasmo s Turcima.

kod bijele kule olova mi toke izlomiše, a u razdvoj boja krvavoga, najpotonja koja puče turska — džeferdara držah pred očima — prestriže ga, ostala mu pusta, (plače) po remiku, kâ da trska bješe!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

baš mora da izlazi u čaršiju, pre izlaska prvo morao ići na ogledalo, da se ogleda i vidi da mu se slučajno po licu i očima što ne poznaje. A međutim toliko je imalo da se čuje, vidi i priča!

manje se bojale da će to Sofka, onako mala, razumeti, a kamo li upamtiti; ili, što je i sama, kad je odrasla, svojim očima videla. Već za prambabu joj, za čuvenu Conu, ne samo po varoši, nego i po okolnim varošima znalo se i pričalo.

Nikako ne može da je se nagleda, jednako kao u Sofkinim očima i ustima nalazeći i sećajući se nečega. Ko zna čega? Da li nečega neprežaljenog i nenađenog?

I kada je Tone došao da to sve kaže Sofkinoj materi, ona, po njegovom licu, izrazu i treptanju očima, videla koliko je on pri tome ukrao, nagrabio se. I to on, njihov sluga, koga oni odnegovali i podigli na noge!

toliko sveža koliko bela, nešto malo duga, omekšala, koščata ali sa čistim i visokim čelom, crnim, krupnim, malo uskim očima, uvek vrelim jagodicama i stisnutim tankim ustima, tek pri krajevima vlažnim i strasnim.

Seljaci nemo, iznenađeno se digoše. Počeše da joj prilaze ruci, ali ona ne dade. I sa istim osmehom, sa očima malo zatvorenim od zadovoljstva, u lakovanim cipelama, zakopčanim na kopče, s visokim potpeticama, koje su joj dobro

— Živa bila, kćeri! — oslovi je. I pođoše svi kući sa svećama. Sofka vide kako gost, kupac, jednako očima gleda i guta kuću, koja sada, ovako nameštena, nekako drukčije, veselije izgleda, krupno i četvrtasto ocrtava se u |

Konj alat, duga repa čak do kopita, duga vrata i lepe četvrtaste glave, sa pametnim očima, odmoran, osećajući na sebi svoga gazdu, kako na njemu slobodno i stegnuto sedi, sitno, veselo je grabio i promicao.

posrnu, da joj se ruke dotakoše poda, brzo se ispravi i poče, ustrašena, a nikako ne verujući sve to, kao u groznici, očima da traži mater. Ali, ona je već bila otišla tamo, u sobu, i naslonjena na prozor, tiho je, tiho plakala i grcala.

On nikada više u njenim očima neće biti onaj njen veliki tatica, efendi Mitica, i zato nikada već neće smeti da je pogleda, još manje sa njom da se

što ga je dotle gonila, da se toliko pred njom ponizi i sav otkrije u svoj svojoj nagoti i time izgubi u njenim očima sve što je imao i brižljivo čuvao. Sofka poče osećati jak, težak bol. Čisto se pokaja.

I onda, kolika bi porasla, kolika bi postala velika u očima svih! I tada bi joj i sam njen sopstveni bol i jad, ukrašen ovim požrtvovanjem, sigurno bio lakši, blaži, i slađe bi ga

Pandurović, Sima - PESME

VREME Ja vidim, ti si najlepše jedinstvo Svih mojih snova od njinog postanja; Na licu tvome još sija detinjstvo, U očima jedan setan zrak saznanja.

Gle! očima im trepti rosa nemo... NjEN ODLAZAK Ostavila si duh prošlih vreména U odajama svojim onog dana, Kad su te nemo od

Zalud! Ja nisam sposoban za take Visoke, duge apstrakcije više; U srcu mom je tama jedne rake, Očima mojim pustinja bez kiše.

Opružene, neme, u surom šinjelu, Pod ranama koje sažižu i peku, U prahu i krvi, s klonulošću blagom, Sa očima mutnim, bez suza što teku, Donose ih tužno zavičaju dragom.

ti si uvek, mila ženo, bdela Burnom noći i kad dan zlokoban svane, Otmena, umna, i časna i smela, Nad domom našim očima dijane.

Začela ga žudnja nerazumna, plaha Moćnog osvajača, i ljubav što vara, Plemenita žrtva vlastelinke mlade Sa očima punim zvezdanoga praha, S dušom punom snova što prođu k’o para I sa srcem koje ostavljaju nade.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Svojim krupnim grahorastim očima gledaše rasijano; vidilo se da se nešto duboko zamislio. Dok tako stajaše, niko ne spusti očiju s njega.

Starac (po sjedinama, a ni po čem drugom) trenu očima, pa opet viknu kao i poprijed: „A ha! doma naši, doma!“ ali još jače no prijed tako da se svi nasmijaše.

Valjda su stari znanci, oni dvojica! Čovjek na prozoru ne trenu očima, no dugo i dugo stajaše nepomičan. Fala Bogu, koga gleda po tome pustome snijegu?

Ako si ikad zamišljao veličinu ljudsku u najvišoj prostoti i smjernosti, eto ti je sada pred duševnim očima. Djela Njegova povijedaju slavu i svetost života Njegova; ime Mu, kojijem se još za života njegova, kunijahu Crnogorci,

Djevojka stupaše također na se, uvijek raširenijeh ruku, ječeći kao ranjeno lane. On preleti očima okolo, po duvarima, kao da tražaše oružja.

On je, jadnik, bježao što ga ikad noge nosahu, bijele i krvave pjene izlažahu mu na usta. Put pred očima mu bijaše nepregledan; kamenje sve to oštrije gazio je... Već bješe malaksao; zaljulja se da padne...

“ Da ga je ko bolje pazio, opazio bi kako se Janko malo zbunio, to mu se vidjelo na očima, no ljudi premetnuše govor na drugo.

„Zar to bi grof Pavle! Taj strašni vještac što nikada u crkvu ne ide, o kome se svašta pričalo — kako očima može ustrijeljiti i marvinče i čovjeka, kako niko mu nikada nije vidio dima iz dimnjaka no ga hrani đavo itd.

Ne moga. dijete planu, pa će bratu: „Udri ti mene slobodno po glavi, po trbuhu, po očima ako ćeš — ti mene, a ja ću tebe samo bosti! Udri!

Prostota se boji samo onoga što glibavim zemnim očima gledi, a duševne su joj slijepe. Zar ti, Ivo, ne vidiš da zli duh toči moj narod, kao što crv lješinu toči?

“ viknu đakon. Nasta opet tišina. „Dalje — šta bi?“ reče Vladika strogo. „Meni se srmče pred očima, Gospodaru, ali se sjetih uhvaćene vjere i tvojijeh strašnijeh riječi, pa se savladah.

Na licu njegovijeh brastvenika viđaše se da živo prate njegovo pričanje. Svaki se zapio kao da očima gleda događaj; srdžba, u jednakoj mjeri i na isti način, kako je momak nizao potankosti, odbijaše na njihovim mrkim

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

). Stihovane, mahom deseteračke poslovice srećemo kao tvorevine koje su posebne pojave (Na očima kapidžije nema; Lete danci kao sanci, / A godišta kao ništa; Od života i gde i šta, / A od smrti nikad ništa), ili kao

Najbrojnije su zagonetke: o detetu, o očima, o prstima, o hlebu, o jajetu, o luku, o orahu, o igli, o čunku za tkanje, o situ, o svrdlu, o pušci, o zvonu, o lađi,

Trči kao ovca na solilo. Ćuti kao riba. Ćuti u dobru kao buba na dudovu listu. Umiljava se kô mačka. Uškiljio očima kao lisica na kokoš. Hukće kao jejina. Cepti kao riba na prosulji. Ciči kao zmija u procepu. Crn kao gavran.

Ne bi oćutio, da mu sto uzlova na jeziku svežeš. Ne bi ga poljubio ni kroz devet ponjava. Ne vjeruje ni svojim očima. Nema na njemu valjane ni dlake. Nema ni dve vijuge u glavi. Nema pameti ni koliko pače. Nema četvrte daske u glavi.

— Ko nema u glavi, ima u nogama. — Prazan klas se u vis diže, a pun k zemlji savija. — Bolje slep očima, nego slep pameću. — Teško tome ko za tuđom pameti ide. — S kime se pamet ne rodi, s njime ne umire.

— Reci bobu: bob, a popu: pop! — Mnogo ašova treba dok se istina sahrani. — Bolje je vjerovati svojim očima, nego tuđim riječima. — Govori istinu, makar ni dan ne živio. — Istinu traži, pravicu uvaži.

Ćor-beg sjaši, Mustaj-beg uzjaši, Dok doratu grive otpadoše. Udovici, nane, magla pred očima, A divojci, nane, sjajna misečina. U Turčina i u zmije ljute, U njih nikad tvrde vjere nema.

— Od tuđe muke. 4 Pitao sin oca: — Kakvom je siromahu najduševnije dati? — Onome što očima gleda, a ustima ne pita. 5 Pitali starca stogodišnjaka: — Kako mu je bilo u tolikom životu?

oči kao sito, zubi kao srp, glavom ga uplašiše, očima ga ispiše, zubima ga izedoše. Pišti Petar od zemlje do neba. Začu ga božja majka, neumitna Bogorodica, pa pita: „Što

(Slespi miš) 145 — Jedan večera, dvojica svijetle, četvorica dvore, a hiljada igra? (Konj — kad zoblje te očima gleda, na nogama stoji, a repom maše) 146 — Makaze imam, — krojač nisam; u vodi živim, — riba nisam; oklop imam, —

(Evo Krcun, stavio ruku desnu na oružje, lijevom gladi svoj brk, a po narodu mrko prevaljuje očima, pa će reći): — Vi znate, braćo, mene i moje junaštvo, ali ću vam pripovjediti neka koja može biti nijeste čuli:

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Ali vrag koji vazda o zlu nastoji, potakne ovu maćehu da nije mogla svoju pastorku koliko krv na očima viđeti, i mnogo bi je puta šćela ubiti ili đe obestrviti da je od svoga muža smjela.

34. MAĆEHA I PASTORKA. Bila jedna devojka koja je imala maćiju, pa maćija na nju mrzila da je očima ne vidi za to što je ona bila lepša od maćijine kćeri koju je dovela.

” Kad žena čuje šta je od njene kćeri, ona počne čoveku govoriti: „Ja čoveče ne mogu tvoje kćeri očima gledati, već hajde da mi njih oboje ubijemo, ako ne ćeš, ja ću sad skočiti u bunar.” „Pa skoči!

je ovo drvo sviju vila, ispod njega se kupe ljeti te na đerđeve vezu, pak ako kakva mladića opaze u ovu goru, u oni čas očima ga zatrave i u kaku gođ hoće živinu obrnu.“ Ovo izrekavši nestade ga kao da ga zemlja proždrije.

krilatijeh đevojaka, pa se prikri da ih gleda i sluša kako pjevaju, ali njegovom nesrećom opazi ga kolovođica te ga očima zatravi i u oni čas ostade nijem i slijep.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

JAGODA: Vidi se ludilo, nenormalan! Da ste mu samo oči videli! Ko da me gleda varnicama, a ne očima! CMILjA: I šta bi? JAGODA: Svašta, da ne bi sveta i milicije! Oću da vičem, da bežim, ali se presekla!

IKONIJA: Natruni duvana! Uvo mu krvari, rasečeno, visi! Sasvim u fronclama! CMILjA: Ja to ne mogu da gledam očima! ANĐELKO: Malo je falilo da mu izbiju oko! Plavo ko indigo! Ko ga je samo vako životinjski...

Nego, brate, drukčije gledaš na stvari! Oću da kažem, drugim očima. VILOTIJEVIĆ: Ja ne poričem da sam doživeo nesreću...

Cmiljo, šta je s tom komovicom? STAVRA: Šta sve ovaj nesretnik neće videti! Nije mu sad lako sa takvim očima! VILOTIJEVIĆ (Vraća se za sto. Govori s pauzama, u koje su smeštene zamišljene replike nevidljivih vojnika.

IKONIJA: Naučilo to da ljude obrlaćuje, pa više veruješ njemu, nego i svojim rođenim očima! (Umorna, uplakana, neuredna, držeći u ruci džemper koji se vuče po podu, ulazi Jagoda.) CMILjA: A, evo naše udavače!

Ako nam je pedeset godina trebalo dovde, trebaće nam i pedeset natrag! MANOJLO: Sve mi se zacrnelo pred očima! TANASKO: Ma kaki zacrnelo, pogledaj kako sija!

Stanković, Borisav - JOVČA

udovica NACA, sestričina Marijina STOJNA, čivčika NAZA, stara Ciganka, vračara ZULFA, mlada Ciganka, s Vaskinim očima JEDAN DEČKO CIGANI, SVIRAČI: varoški (s ćemanima) i seoski (zurlaši, bubnjari) DECA, SLUGE, PRIJATELjI Događa se u

I tako, zabradi je i samo te oči da joj se vide, tako cele noći sedi sproću njega. Ona, ta Ciganka sa Vaskinim očima i vračara što mu svaku noć baje i gata na kost. Tako cele noći. I još jednako samo ljutu rakiju, Ljutu, ljutu.

da požurimo! TOMA (Stojni, oštro): Čuj. Da nas sakriješ dole kod sebe. Tu Ciganku s očima Vaskinim i gataru mi ćemo da prebacimo preko granice, daleko, da se ne vrate više. Ništa drugo, ne boj se.

ali, evo gde si i ti (kucka noktom na jednom mestu). JOVČA (se stresa, hteo bi da ne gleda, ustrepti očima, zažmuri, opet progleda oštro). NAZA Evo, tu, između njih... i — ne davaš... prečiš... JOVČA (se hvata za glavu).

JOVČA (sa neiskazanim naporom da se nasmeje, sa suzama u očima, s bolom u ustima, krklja srećan, gledajući u nju): A... a... a...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Pravdu i istinu radiću vsegda pred očima imati. Nauka i poznanje ljudi nije niti malena niti malo potrebna stvar človeku na svetu; o ovom poslu može se reći

Nakratko, oni su svi bili pred mojim očima slabi, grešni i plotski ljudi, koji sve svoje blaženstvo na[h]ode u čašam ispijanju; uzdišući žalio sam njihove duše kao

hoteo je milostivi tvorac učiniti i neko nagraždenije človeku i ženi, davši njima veliko i neiskazano naslaždenije, u očima, | u prsima, u grljenju, u ljubljeniju i u svakom naslaždeniju, koje u čistom i svetom bračnom sojuzu uživaju; koju radost

Zato imajte boga vsegda pred očima, uklonjajte se zla društva i čuvajte se zli[h] običaja; radite, da nauka vaša na slavu božju i na polzu otečestva bude.

okrene se u itošti da ne poprska astal, pak ti prsne s[a] svim vinom iz usta na Malenicu i svega ti ga po ustma, po očima, po obrazu i po [h]aljina poprska. Dajem misliti kakav se tu kalabaluk, vika i smej učinio.

Za svima izišao sam najposle, pak sam ga pratio očima dok god nije ušao u svoj dvor. | Ja sam otišao u dućan moj, uzeo sam katihisis da što čitam.

Kazivao sam mu i s takim userdijem, kao da sam bio, bog zna kakvo, sokrovište našao, zaklinjući ga sa suzamˊ u očima da mi dâ savet kako bi[h] ja mogao koliko pre u one blažene gore doći, gdi se čovek može popustinjičiti.

vreme svak svoju velikolepnu, sa svi proletnji, letnji i bogati jesenji darovi nadičenu i preukrašenu glavu pokazivati i očima sviju pre[d]stavljati. Holm od holma lepši i dičniji, a svi zajedno neiskazane krasote i divote.

Živa i dejstviteljna knjiga, iz koje u svako doba, svaki čas i svako trenuće oka, k očima, k ušima, k svim čuvstvam, a navlastito k srcu našem, bog govori: nebo s[a] suncem, mesecom i zvezdama; zemlja sa svim

Ja sam sve to onda verovao, i ko bi se najmanje šgo protivreći usudio, bio bi pred mojim očima jeretikos i hulitelj. Ovaku prostranu i široku veru imajući, nisam li ja mogao po svakoj pravici čudotvorenija dar

” Ja: „Sve ja to znam, brate | Zilotije, i sve to što kažeš očima mojima sam gledao na kalavritskom i tripolickom pazaru u Moreji.

dijakona, zdravu momčinu, uglađenu, s dugim perčinom, koji mu sva leđa pokrivaše, i s takovim slobodnim i bestidnim očima, ne kao da džebrači, nego baš kao da nešto deli i razdaje.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Taa-ko! A ti me, mali, izuj! Osinjača dopade i ižljubi obje ruke djeveru. Za njom pristupi Kušmelj. Oboje zavodnjelo očima. Ona se obrne ka sluzi, pa htjede i njega u ruku cjelivati. — Taa-ko! Dosta, dosta! — reče Brne. — Vrime je leći!

— veli Šunda. — Ah, Isuse! Isuse! — uzdahnu dujo i stropošta se na stolicu, pak diže obrve, valjajući očima s jednoga na drugog. Stipan stade iza njega, a Kušmelj i Bakonja prisloniše se uza krevet.

“ Bakonja stojaše iza fratra. Slušao je on mnogo i mnogo pričati o svemu što mu sad bijaše pred očima, ali je sve kudikamo drukčije negoli što je on zamišljao! Eto voda krklja i kao da u hiljadu lonaca vri kupus.

Bakonja se primače vratima i vidje ona dva đakona pred nalonjom: jedan čati, drugi prati očima. Poslije njekoliko, onaj drugi poče da čati, a prvi da gleda, dok gvardijan ne zabobonji nješto, našto se đakoni

njeki koštunjav i napolak goli svetac, kleči u vazduhu, visoko povrh jedne gomile ljudi, a raširio ruke i zakovrnuo očima. Predavanje obično počinje gvardijan sa đakonima. To je trajalo samo njekoliko minuta.

ajdemo. Ajdemo-te da se svrši šta je triba! Stipan, koji odavno imađaše zub na fra-Srdara, izlazeći, prostrijelja ga očima, pa reče oprho: — Lako se iskaliti na nejačem i na mlađem, ali nije pravo, a, križa mi...

Svi se rado sjećahu Stipana i njegove šale. — Ma, di vam je Bukar? — zapita Bujas. — Ja ga zaludu tražim očima. — Jeno ga tamo u zapećku. On je zaspâ ima i dvi ure. A-nu, prikinite govor, pa ćete čuti kao rče! — veli Škeljo.

— Pij, pij, koliko god moš! — viče mu Lis. Nakon dvadeset gutljaja, Bukar preduši valjajući očima. — Još, još! — viču đaci, iako ostalijema to ne bješe milo.

Kulaš prinjuši zob, pak poče valjati očima od jednoga do drugoga. Sluge, misleći da je već zgoda, povukoše konop za krajeve, ali konj ugrabi prije, te se prope

Bukar ne pusti, nego skrati oglav, pa ni stope da zaostane, te se nije moglo znati ko je brži. — Može li se ovo očima virovati?! — reče, krsteći se, Srdar. — Je li ovo smeteni Bukar? Je li čovik, ili pas?

Pogleda svuda oko sebe, i učini mu se da su brdeljci i stabla i kukovi, i sve stvari što mu bjehu pred očima njekako kao zamišljene i ozbiljne, kao da sva priroda osjećaše e je nastao časni post, doba kajanja i velikih i teških

“ — Zato što nisu imali svoji, šjor!... Drugovi se malko smijahu, a Bakonja, blijed, prostrijelja ih očima i stade da ih grdi: — I vi ste sluge svetoga Vrane!... I vi ste pošteni kršćani!... — Polako, ti mali!

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

O najlepše se lipa smeje — U samom vazduhu kao gust vrt. Pod očima trava mirno veje. Žuta se lala u njoj zlati I klati i tako teku sati.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Ona mi očima izmeri snagu i vide da sam krupan i zdrav, pa joj ne beše pravo. A samo posle nekoliko dana zaključi žena da mi je

A šta sada? — zanjiha glavom. Pomračina obavi sve puteve i sva putovanja u njemu. Crne šume naleću na njega, u očima trnu i opet se pale retki i bolešljivi mehanski fenjeri, po njemu se zanose skele, pretovarene i škripave, sve obale

Taj smeh sada razbijeno odjekuje u njoj. Surovim i krupnim očima gnječi gunj, kuštravu kosu što prelazi preko gajtana, čakšire, kratke i naborane, mokru gomilicu stare odeće...

Misliš, neće da dođe? Aćim očima pita Mijata i stoji pred njim zamišljen, bojeći se da sluga ne potvrdi ono u šta i sam mora da veruje.

Tamo, u Palanci, ozbiljno i ćutke bi pružio Vukašinu ruku da je poljubi, pažljivo ga merio očima, proveravao i, svaki put drukčije, u sebi zaključivao.

Aćim ćuti i gleda u kolena. Nema crvenih vunenih rukavica, i očima toplih. Nije spreman za put. Gleda po stolu i minderluku. Da je Simka tu, grdio bi je. — Neka čeka!

Možda ovi nešto znaju? Aćim pređe očima po Simki i Đorđu. U Simkinim krupnim zenicama plamsaju dve male sveće. Slutnja mu se zgusnu u strah.

Pa zašto mi odmah nisi rekao? htede da kaže, kajući se za ljutnju prema Vukašinu, ali u njegovim očima kao da nešto drugo vidi. — A ako ja neću? — reče. — Ja imam pravo to da zahtevam. Uostalom, sutra putujem. Služba...

Zato je poslednjih dana i sinoć... Neka samo što pre bude. — Žene napolje! — Milunku i Simku pratio je očima Dok za njima ne lupiše vrata, a onda sede na svoje mesto za niskom sofrom pretrpanom jelom.

— Dan je za ozbiljne razgovore. Bole sutra — progovori Đorđe, odjednom uplašen onim što će Vukašin reći. Moli ih očima. — Pričaj! — izaziva Aćim. — Ja se ženim — posumnja da su čuli, čega se stidim? pa ponovi glasnije: — Ženim se!

Vidiš li? Vidi me... U mrklini, pod niskom tavanicom podruma, Nikoli su usta puna penušavog šaputanja, očima se priviđa Simkina mlečna nagota, njene bose i pune noge dodiruju Mu ruke, uvlače se pod pokrivač, i iznad samog čela

Više nikad da ne čuje to odvratno hrkanje, teška, nadnese se nad njega, mora, a ne može od zadaha vina, od bola u očima, od krvi što je odjednom stala, i ruke se s gađenjem trgoše i klonulo padoše niz bedra.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Jedino je mržnja bila živa. Rogati i repati mrzeli su jedni druge, a. još više one bez rogova i repova. S radošću u očima gurali su nove nesrećnike pod čičak, a Đavolak se smejao. »Da braća ovo vide? Tram-taram! Da se i oni malo provesele!

« devojčica uzdahnu i zakloni brata iza svojih leđa, a čičak udari u nju. Je li moguće? Đavolak sopstvenim očima nije mogao da poveruje kad vide kako se čičak, naletevši na grbavicu, preobrati u ružu. Joj, joj!

— Pa šta ako spava? — zainati se devojčica. — Ona ne čuje ni kad je budna! — Misliš? — unese joj se u lice lutka s očima njene sestre. — Tataga ne čuje ono što ne želi da čuje! Ona ne čuje odrasle. Ali nas i decu i te kako čuje!

Čak ni u snu nije prestajala da jeca: — Ne lažem. Videla sam ih. Svojim očima videla sam Tataginu decu! Žena dade znak mužu da ode i proveri. Ovaj pozva suseda i pođe Tataginoj kući.

Ona podiže uvis svoje srebrnasto lišce s ugašenim očima, a dečaku prođe kroz glavu: »Zar ona ne zna da je potok koji protiče kroz pećinu lekovit?« — Umij se vodom iz potoka!

Jato je jedva sopstvenim očima moglo da poveruje. Zar taj kržljavko leti? Leteli su za njim da se izbliza uvere, ali on je i najbržim letačima izmicao

— Ako je tačno da je njihova svirka lek, mi ih moramo naći! — tužili su se na bolove u nogama i očima, raspitujući se za mesto na koje dečaci najradije odlaze, dok se jedan ribar ne prevari, pa reče za bor na obali mora.

Šta su to bogataši? Ludi s rukama jačim od talasa? Očima prodornijim od sečiva? Jedva je mogao da dođe k sebi od čuda čuvši da su to ludi kao i svi ostali. Moć im .

»Da se to nije sunčana zraka u dečaka pretvorila?« — pitao se posmatrajući dečakov lagani hod. Ali otkuda mu u očima pogled vile? Otac zadrhta opazivši na dečakovom licu sjaj koji je vila imala na svome, no ubrzo odbaci svoju zebnju.

— Je li to princ ili priviđenje? — Zlatokosa ga je gledala ne verujući sopstvenim očima. — Da ti pomogneš? — priđe mu bliže. — Kako hoćeš!

Od toga časa oni su zajedno gradili kuću, zajedno sadili voćnjak, sve dok jednoga dana princ ne ugleda suze u ženinim očima. — Žališ li za dvorcem? — upita je. — Za haljinama u dvorcu? Žena odrečno odmahnu glavom. — Za sinom žalim! — reče.

Na krilima su imali vilin znak. Najednom, sve je postalo svečanije i tiše. Suzdržana daha posmatrali su ih ribari, očima punim sreće pratili mali ostrvljani, ali dečaci iz grada potrčali su da ih uhvate. — Ne dirajte ih!

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Uzun je zavideo kamilama koje su dizale prašinu i gledale, nepronicljivim očima, u nebo koje je te zime svojim znamenjem izazivalo strah, naročito posle pomračenja sunca, krajem januara 1804. godine.

Zatim probudi Petra i kaže mu da je vreme smeni. Iz gleda tako umoran i, u rasanjenim Petrovim očima, tako sparušen, bez snage, da Petar skače, nudi hleb i so, sir i prepečenicu. Stojan mora da se odmori, da odmah zaspi.

U taj mah, Riga je podigao glavu, imao je mali osmeh oko usana i u očima i knez je, zgranut, shvatio da njegov sekretar sledi ne samo tekst koji mu on diktira nego i misao koju mu skriva.

Nailazilo je vreme uzbuđenja u kojima će ovaj divni čudak, kome je noć već u očima, igrati svoju igru insekta u napadu. Hoće li ostati pauk ili će postati muva?

Ta prikrivana opakost davala je Miloševim očima čudnovat, žut sjaj od kojeg se Ljubica stresala iako nije mogla da mu se odupre.

Ponekad joj se činilo da u tome uspeva, najčešće je znala da ne uspeva nikako. Nije joj smetalo što je jedino u očima stranaca Gospodareva žena, dok je u očima svih drugih samo Kneginja; sve češće, bila je Gospodaru i saradnik.

Nije joj smetalo što je jedino u očima stranaca Gospodareva žena, dok je u očima svih drugih samo Kneginja; sve češće, bila je Gospodaru i saradnik.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

setna, bajna; Pa se smeše bajna lica Iz okvira mutna dima, Drkće, strepi star Lem-Edim, Mutno mu je pred očima. „Oh, Šerifo, - džanum Ato, Oh, Zulejko, tanka pasa, Aj, Zaremo, suho zlato Sećaš li se onih časa!

Prevrnem list, prevrnem i drugi: Pred očima mi glave prolaze, K'o lubanje koštane mrtvačke. Sad evo već „otkroveniju“ red.

Da ih bacim svuda i na vjeki vjeka! Po predelu mračnom, sjajnom, toplom, lednom, I s očima punim planina i reka, Da proživim život u trenutku jednom!

Ja bih da iscrpem dane moga veka Na prečac! u kraju toplom, sjajnom, lednom, I s očima punim planina i reka Da proživim život u trenutku jednom! M.

u dubokoj noći, Što gleda za Stepom gde promiče stepa, Bez nade, bez daha, bez volje, bez moći, Satrven i smožden, u očima strava Razjapljena usta, ali grlo nemi Sam, jedina duša ispod neba plava, Sam na besnoj misli što u propast stremi! ...

Nedirnuta, čista, cvet ledenih gora, Ti ne primaš rđu pogleda prelasna. S očima slavuja što u mraku kunja Ti hodiš sa dušom malokrvnog čeda, Ukočena, smešna, - dok se porok šunja I negrljen stas ti sa

Ne znaju draži sa životom novim Ljubavi naše neumrle znak. ... Gle, očima im trepti rosa nemo... S. Pandurović CLXIII UNUTRAŠNjI DIALOG Kada od mojih bezbrojnih ja ona Večite skepse zlurado

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

cvijetne pletući, bisernom ih rosom nasipljući pri igranju svjetlokosih zv'jezdah, - da dičnija na jutro izide pred očima svoga vladaoca - na sva moja žarka ljubopitstva smijehom mi odgovara njenim.

Ja od tebe jošte mnogo ištem: da postaviš u plamteće vrste, pred očima Srpstva i Slavjanstva, Obilića, Đorđa i Dušana, i jošt koga srpskoga heroja; da progrmiš hulom strahovitom na

U noć, strašnom burom razječanu, sinu meni zraka pred očima i glas začuh kano glas angela: „Ja sam duše tvoje pomračene zraka sjajna ognja besmrtnoga: mnom se sjećaš šta si

Popa, Vasko - KORA

svoje četiri strane sveta Tada je gubicu raskrvavio Hteo je Da pregrize tu stabljiku kukuruza Davno je to bilo U očima lepim Tuga mu se zatvorila u krug Jer drum kraja nema A celu zemlju treba Za sobom vući MAGARAC Ponekad njače Okupa se

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

„Iz Saisa dođoh u Memfis, prastaru prestonicu Egipta. Tu videh unezverenim očima veliki hram boga Ptaha, a pored same varoši sagledah, ne verujući skoro svojim očima, večne piramide i sfingu.

Tu videh unezverenim očima veliki hram boga Ptaha, a pored same varoši sagledah, ne verujući skoro svojim očima, večne piramide i sfingu. Kao kakvi bregovi uzdižu se one iz ravnice u vis, a stoje onde preko dve hiljade godina“.

„Šta trtljaš tu kojekakve budalaštine?“, razvika se Grilus. „More nemirno? - Lažeš koliko si dug! - Ja sam svojim očima video da je more bilo glatko kao ogledalo kad sam noćas...“ On ućuta.

Bio je sposoban da govori samo rukama i očima. Zato zatrese kosu i podiže desnicu svečano u vis. No ti gestovi dopadoše se majmunu, te i on zatrese svoju grivu i

To moraš i ti, sinko, da činiš, ako želiš da postaneš filozof. Posmatraj svojim očima sve što se u prirodi dešava i razmišljaj svojom vlastitom glavom kako da rastumačiš, slikama i razumnim rasuđivanjem, to

Platon beše visoka rasta, širokih pleća i čela, pa je, svojim velikim očima, bujnom kosom i bradom, ličio na veliku Zevsovu statuu koju je Fidija nekad izvajao za Olimpiju.

u očinskom domu od svojih učitelja, ispriča mu kako je bio u Abderi kod Demokrita i kako ga je ovaj uputio da vlastitim očima posmatra i proučava prirodne pojave. Platon se nasmeši. „Da, kad bismo svojim očima smeli verovati!“ „Kako to?

Platon se nasmeši. „Da, kad bismo svojim očima smeli verovati!“ „Kako to?“, zapita Aristoteles. „Sve što vidimo svojim očima i raspoznajemo ostalim čulima, to su

„Da, kad bismo svojim očima smeli verovati!“ „Kako to?“, zapita Aristoteles. „Sve što vidimo svojim očima i raspoznajemo ostalim čulima, to su samo slike, slike varljive“.

On mu zlovoljno okrete leđa, ali crvena kvadratna mrlja igraše neprestano pred njegovim očima kudgod bi ih upirao. Osvrte se, tražeći pomoć, po dvorani i dozva k sebi, čim ih spazi na ulazu u dvoranu, oba

Naš jadni astronom bi ponovo izbačen iz koloseka svog predavanja i uhvati se rukom za čelo. Pred njegovim očima zasvetlucaše bezbrojne zvezde, koliko ih, pri svojim posmatranjima neba, nikad dotle ne vide.

On mi se - to moram pošteno priznati - često jadao kako nikada u svom životu nije bio te sreće da svojim vlastitim očima vidi potpuno pomračenje Sunca. To je lako razumljivo!

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Ali molim te reci, klimni samo glavom. (Govorio sam brzo.) I da je ona klimnula glavom ili da sam u njenim očima samo nazreo željicu da se uveri u moju nameru, ja bih, osećao sam dobro, za tren oka, ležao iskrvavljen, sav razmrskan

čudno čisti toga večera kad je snežna belina bila sakrila i svu onu ružnoću beogradskih straćara koje su u našim očima odjedanput postale čarobne palate.

priđoh oprezno prozorčetu Nikoline zemunice i ugledah ga opruženog na poljskom krevetu, pokrivenog šinjelom, sa kapom na očima. Najednom on se grčevito prući, kriknu, probudi i zveraše, ali me ne spazi.

Najveći broj izginuo je ili pomro. Pred mojim očima prolaze jedan po jedan... Zaglédam svakoga. Svaki posebice imao je pre rata svoj cilj.

nestašnih vrabaca, čija neumorna i strasna prepirka, uz prve sunčane zrake, uzbuđuje i poziva na igru dete, a ono na očima oseća sunce i uvereno u lepotu dana ipak pita: „Kakvo je vreme, mamo?

Tako sam je ostavio i od tada pred očima uvek imao njenu sliku iz toga vremena. Ali danas, kad znam da je onaj crvić što je onda umeo samo da gleda, da se miče

Nikad kukavičluk, u mojim očima, nije bio poniženiji i mekuštvo odvratnije, nikad dotle moje preziranje za svaki mlitav život, koji ne poznaje borbe i

Ja pustih ruku na rame Nikolino, jer on ne beše spazio kad sam ušao. On se okrete, pogleda me mutnim, iznurenim očima, poznade me, pa ustade i zagrli me, ali je bio iznenađen.

— Ja te, Boga mi, ne poznajem. — Pobratime — odgovori mi on primičući stolicu i gledajući me grozničavo užagrenim očima — ne poznaješ me? A otkud bi me i mogao poznati? Pa i ja više sebe ne poznajem.

kao čibuk, istegnuta lica, u crnom izlizanom kaputu sa kratkim rukavima, sa gustim crnim maljama po rukama, prevrtao je očima i kreveljio se.

Naprotiv, ona su bila vrlo simpatična. I Nikolu sam sad gledao drugim očima. Primetio sam kako me Cigani posmatraju, i njihove bele, velike kao jaje, beonjače skakale su po crnom licu, čas po

u pljački, krenuo se ranije i pre svih stigao na “Parlog“, gde zateče popa nekog, iz obližnjeg sela, kako s dogledom na očima i popadijom na krilu posmatra borbu što se vodila na nekim daljim položajima oko Gučeva.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Imam osjećaj da bih bez te njene prćije bio prošao kroz život zazidanih ušiju i s neprobojnom opnom na očima. Što ćete! Ljudi vole sve svoje, pa i svoje slabosti.

Bio je pomorac — mlad, veoma lijep plav čovjek s odrazom tužne ležernosti u svijetlim očima. S onim jedva primjetnim blagim osmijehom bezbrižnosti u kome kao da se već nagoviješta da će ta bezbrižnost nekad

A ta njena krotka prijaznost nije ju unižavala, već, naprotiv, uzdizala u svačijim očima. I baka ju je jako voljela, činilo mi se čak više, ili bar toplije, nego svoje vlastite dvije kćeri.

— O! Danas je Liburnia uranila čitav četvrt sata! — uskliknuo bi s dogledom na očima. Ili, petkom, na prolasku teretne pruge za Levant: — Što je Najada utonula! Ala je krcata!

Ili, petkom, na prolasku teretne pruge za Levant: — Što je Najada utonula! Ala je krcata! Dugo je držao dogled na očima i valjda u mislima putovao sa svojim lađama — Liverpool—Quebec 7 dana, Marseille —Batavia 22 dana, Hamburg—San

Vidio sam jasno pred očima do u tančine te slikarije sa fantastičnim pticama i girlandama voća i cvijeća, a u sredini glorijet na klasičnom

Jedina njihova dobra i uvaženja dostojna strana u mojim očima bila je ta što su neumorno producirali one plavičaste oblake opalskih preliva koji su njihali pod plafonom slutnju

— Ima... jednoga Bućka! Bistar djetinji smijeh kao srebrno zvonce. Na babinim sjetnim očima odbljesnuo se zlatasti odraz osmjeha s njenih usta.

Jednom njezinom riječju, Bućko je bio stvoren. Stajao je tu, pred našim očima, živ i uobličen. Vidio sam mu široku, nepravilnu glavu, koju su pravili još širom njegovi prosijedi solupi, smiješni i

Oni xoće da sve spoznaju opipom — prsti tih slijepaca sa široko otvorenim očima — i da iz svake mrtve stvari izbave njen živi glas.

U jednom dvorištu Egidio je spazio na balaturi tanku crnomanjastu djevojku sa živim crnim očima. (A nije ni slutio kako će se naglo razdebljati i kako će te crne oči s godinama postati zle.

Dugo sam je pratio očima, pritajen iza žaluzija. I opraštao sam joj i Aničinu kreštavu neotmjenost, i Đordanove mise, i Aždrubalova

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— Srećno da Bog da! — reče pop, pa ga zatim uputi da uzme crkveni barjak. Đurica iđaše očima za Sretenom, dok ovaj ne priđe barjaku, pa onda obori glavu i poluglasno, kao za sebe, reče: — He, da je moj tata

Spopala ga neka drhtavica, pa se samo menja u licu i ćuti kao zaliven. Majka mu, naprotiv, strelja očima i po deseti put pogleda pisara, kao da bi htela zagledati mu u dušu i videti šta misli ovoga trenutka.

— pomisli Đurica opet. — Vala neću sad lupati, pa makar crkô... Mrzi me da gledam očima pandure... Kako bi bilo da spavam?... Jes’, ko će ti sad zaspati !

Ona mu je neprestano stajala pred očima kao neka crna tačkica u daljini, kojom se on samo zabavljao, ali eto, sad mu se »tačkica « približi munjevitom brzinom i,

— Pa... moram... Vujo tako reče, a baš sam imao neka posla — poče ovaj otezati. Pantovac ga preseče očima, te on ućuta. Kad svi posedaše, Vujo poče govoriti. — Dosta je bilo čekanja, treba da se radi.

Nekakva sumorna težina, nekakav iznenadni bol naiđe mu na srce, od koga mu zadrhta celo telo, a pred očima se uhvati, naiđe neka magla, od koje se ništa ne vidi oko sebe... U glavi mu nastupi neko bolno bunilo, zanos...

— Ništa. Ono ti je neka babetina. Da ga nisam očima izjurio iz zasede, ne bi smeo ni izići na put. — I tu mu potanko ispriča ceo događaj, tvrdeći da od Đurice ne može

Đurica razumede šta se radi. Pođe mu neka ljutina uz grudi, a pred očima mu opet zaigra ona zlokobna izmaglica. Dokopa pušku i, kao holuj, ispade pred zapis. — Šta to radite!

— Iz sreza, veliš ? Tss... petljaju nešto... eno tamo na duvaru prikovano — odgovori kmet, pokazujući očima na onu objavu sreske vlasti, koja je prikovana na sudnici. — Šta zar ima?

— Kako ti kažeš... — prošapta ona i pogleda ga milo, svojim velikim i sjajnim očima. Neko neodoljivo, strasno i grozničavo osećanje obuze ih oboje, zaigraše im mlada srca, ispunjena neizmernom slašću i

puta, dok ne planu i osvetli neobično lice poslušnikovo, koji, sa svojim dugom i razbarušenom kosom, sanjivim naduvenim očima, dugom i uskom rasom, izgledaše kao strašilo.

Kum i starojko domišljahu se da li da i oni pođu za mladencima; pogledaše na đaka, ali ovaj se skamenio, pa samo treplje očima, a oni, videvši da mladenci idu, pođoše i sami za njima. »Šta ovo ja činim ?« — pomisli Đurica. »Venčanje...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Da sakate jabuke, bože! To čudo još nije svojim očima vidio. Pod njom zaboden štap, jedan drven, drugi gvozden. Onda reče lija: — Eno, pobratime, vidi, pod onom jabukom je

tako mi svega na svijetu, ako se i tuj prevariš, radi što god znaš, a ja ću otići bestraga, da me nigdar više svojim očima vidjeti nećeš. On uzjaši na nju, i oboje krenu dalje.

Ova druga žena nije mogla očima gledati toga djeteta, a ništa joj nije bilo krivo. Ali kad se u nekoga useli zlo, onda tu ne pomaže ništa.

pećine, pa goni, pa goni, bome dođe ti on na jedno lijepo polje, a dugačko ti je i široko, jedini moj bogo, ne možeš ga očima pregledati. On ugodi tijem poljem, pa hajde, pa hajde, bome dođe na jedno mjesto, a tu igra kolo samijeh baba.

Dugo se pregovarajući rekne mu najposlije žena: — Neću ti se nikada vjerovati da si bio u boci dok svojim očima ne vidim. Na to vrag: — E vidjećeš sada da mogu unići u bocu.

Sadrazan ode i nakon toliko vremena dođe caru i dade mu odgovor koji ga se ticao glave. Niti sam tu bio, ni očima vidio. IMA JUNAKA NAD JUNAKOM U jednom selu živeo jedan junak, ali pošto nije znao nikava zanata, pasao je goveda.

Petković, Vladislav Dis - PESME

TIŠINE 85 JESEN 87 VOLEO SAM, VIŠE NEĆU 88 PESMA BEZ REČI 92 NIRVANA 94 PRESTANAK JAVE 96 SA ZAKLOPLjENIM OČIMA 98 KOB 102 RASPADANjE 106 NEDOVRŠENE REČI 109 PRVA PESMA 110 TREĆA PESMA 112 SEDMA PESMA 114 GLAD

PESME 234 PESME UTOPLjENE DUŠE PROLOG TAMNICA To je onaj život, gde sam pao i ja S nevinih daljina, sa očima zvezda I sa suzom mojom što nesvesno sija I žali, k'o tica oborena gnezda.

Prilazi mi jedna zemlja snova, S belim nebom i crnim očima; Prilazi mi šum lepih vetrova: Miris tuge vidik mi otima. Mrtvi ljudi i mrtve radosti Gledaju me snom što se ne

Da li dugo? Za vek ceo? Za rođenje? Pokrov beo? — Nismo znali. Nismo znali Iz te slike Sa očima punim sjaja, Punim suza i muzike, Ni kada smo, kada pali Sred velikog zagrljaja.

PESMA BEZ REČI Evo danas umor pao na me. U očima pogled zaborava, Moja svest mi, u daljini tame, I duh, k'o cvet u jeseni, spava, I duh spava.

I ja ne čujem suze, ni slavuje, Ni kad je doš'o oblik zaborava. SA ZAKLOPLjENIM OČIMA Ponova evo ja nalazim sebe U plodnom kraju staroga neznanja; Ponova evo osećam potrebe Za pali trijumf bola i nadanja I

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas. Možda spava sa očima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan života, I s njom spava, neviđena, njena lepota; Možda živi i doći će

Možda spava sa očima izvan svakog zla. MI ČEKAMO CARA VELIKI DANI MI ČEKAMO CARA Poneli smo u rat svoja srca muška, Suze sede

Oni spavaju, nesebični, blagi, S ranama živim i mrtvim očima, Velike duše kao kamen dragi, Večita pesma koju im otima.

Nosi mrtve reči. Ja osetim tada Da mrak mene gleda ispunjen očima Onih koji neće zaspati nikada, A od kojih duša često se otima; Da mrak mene gleda sa izrazom sviju Pomrlih oblaka i

I šta znače misli i govor vetrića? Oh, zvezdano nebo kako miri snove! Oh, mrak kako gleda mirnim očima! Mrak kako me gleda, i gleda, i zove, I zove, osvaja i dušu otima.

O, kako je divno to doba pregnuća, Istorija kad se stvara pred očima! Svaki sat se vidi kao požar kuća I duhove slava pleni i otima. Jedna stara radost! Zora novog dana!

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

I posle šezdesete, prsti su joj bili još toliko spretni da je mogla ono što očima vidi, rukama da stvori. Postoji još jedan, mnogo važniji razlog za moje kasno osvešćenje.

Potom, odjednom neočekivano u tišini noći, živa slika tog događaja bi mi se nametnula i ostala uporno pred mojim očima, uprkos svim mojim naporima da je odagnam.

Praktično sam bio prognan dok se nešto drugo nije desilo, što me je iskupilo u očima javnosti. Jedan preduzimljiv, mlad trgovac osnovao je vatrogasnu brigadu.

takav model od drveta, sastavio ga veoma pažljivo i kada sam pumpom izvukao vazduh iz jednog njegovog dela i sopstvenim očima opazio da postoji tendencija ka okretanju, pomahnitao sam od radosti.

Gledao sam omađijan, i nisam mogao da shvatim šta se dogodilo. Nedeljama posle toga slika lavine mi je bila pred očima i pitao sam se kako je moguće da nešto tako malo tako silno naraste.

Začudo, oni su se pojavljivali pred mojim očima i bili zaprepašćujuće jasni, pružajući mi dobrodošlo olakšanje. Iz noći u noć dok sam se odmarao, razmišljao bih o njima

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

izvesni psihološki razlozi koji idu u prilog mog mišljenja da, ponekad, useljenik može da vidi neke stvari koje izmiču očima domorodaca. Ko vidi taj i veruje; neka govori onaj koji ima šta da kaže.

I još danas mi je pred očima slika njegove glave bez kose i divnog čela nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale njegove duboke utonule oči,

Car je pogazio svoju reč, car je izdajica u očima graničara. Mi preziremo čoveka koji se ne drži svoje reči.” To je bio razlog što u kući moga oca nije više bilo slike

Kada sam primetio srdžbu u njegovim krupnim crnim očima, skočio sam i pobegao. Iste večeri otac je majci za večerom ispričao o jeresi koju je od mene čuo to popodne, ali je

I kada sam prvi put u svom životu primetio suze u njegovim svetlim očima, klonuo sam i počeh ridati, osećajući se postiđen kada sam primetio toplo saučešće putnika na brodu, na ovu dirljivu

Radost u njegovim očima, i topao stisak ruke uverili su me da mi je prišao kao prijatelj. Ispričao mi je da živi u Budimpešti.

Riger je ličio na mog oca: crn, ozbiljan, uzdržan, snažne građe, divnog sjaja u očima. Poslužio me je kafom i kolačima koje je i sam jeo sa priličnim apetitom.

Prizor koji se tada ukazao pred mojim očima bio je nov i zadivljujući. Prvi utisci iz Budimpešte i Praga bili su bleda slika prema ovoj veličanstvenoj stvarnosti

Od tog dana Vašington je bio u mojim očima američki Hajduk Veljko, a reka delaver ulivala mije duboko poštovanje. “Vila” mi je pokazala da je Amerika, isto kao i

Ovi zvuci su me podsećali na divan sklad crkvenih zvona u mom rodnom Idvoru, a u isto vreme iskrsla mi je pred očima slika moje majke. Ova vizija me je podsetila da moram što pre okrenuti leđa rimo-katoličkom Baltimoru.

” Na tu šalu sam odgovorio šalom gledajući veseo osmejak u kardinalovim svetlim očima. “Ali u tom slučaju ne bih dobio danas diplomu počasnog doktora prava Džonsa Hopkinsa, a tu čast ne bi menjao ni za koju

Vizije moje pravoslavne majke, male crkve u Idvoru, Karlovački patrijarh i sv. Sava, blesnuše mi pred očima, i zarekoh se da ću brzo pokazati da je farmer Braun bio na pogrešnom putu.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Noge su skoro uvek mokre. Studena vlaga uvukla se u kosti i u mozak. Od nestašice smočnih jela čisto se pred očima blešti a kolena klecaju. Pa ipak, uza sve to, najgora je muka što se nešto mora jesti, ako se i ne dobiva.

— i pruži joj nešto novaca. Cveta prihvati novac i stade ga prebrojavati. Nije verovala svojim očima. Prebaci ga preko ruku nekoliko puta. —Malo je, gospodaru! — i zagleda u šaku. —Koliko smo se pogodili? —Je...

Zagorci se namiriše. Ukrcaju se. Cveta pristupa opet agentu. —Popusti onih dvadeset helera, zamoli ga suznim očima, da odem s ostalima. Nemam više... Bog ti dao! —Ne dam biljeta bez novaca ni svecu! Biž'!

Parobrod se polako obrtao, rekao bi opet će da pristane. Taj zakretaj teši je, — još se nada. Uprla je u nj očima, kao da će ga opčiniti. Naposletku mašina žešće zaklopota i s njim na pučinu zaokrenu. Zagazi naglo.

Zagazi naglo. Dim se suče i kida vazduhom. Cveta zamre. Netremice gleda za njim. Pred očima časom joj sinu bolesni čovek, nejač, kuća i mirni komšiluk. Htela bi da zove, zapomaže, ali je glas izdade.

Zastravljena, dršćući prihvati starijeg sinčića za glavu i upita ga naglo: —Što bi s ocem? — i upre u nj plašljivo očima. —Umro je, — odgovori mirno dete i zagleda se u vatru. Nju u grudima ljuto žicnu, kao da joj je ko zarinuo nož u srce.

Žuri kao luda. Otvori vrata i uljegne u kuću. Samotan i prazan prostor zevnu joj pred očima i užasom je potrese. Meka mesečeva svetlost prodre pred njom do na kraj kuće, sve do kreveta.

Tako, u dvoumici što da uradi, ide dalje i misli: „Doći će i za to zgoda!” Još mu je pred očima mali komad ceste, pa da zaokrene priječicom, i, sigurno,izići će pred kola.

Jaše i dolazi k njemu. Osjeti taj čas da mu se pred očima smrče; strese mu se život, a same ruke dohvaćaju dževerdar. Ali momče se usteže da najedanput plane; naumi da se mirno

Nagon da se spase život ispolji se svom snagom, a kao jedina uzdanica sinu im pred očima Crna Gora, stara postojbina njihovih pređa.

Već molimo te kao boljega, otjeraj s radnje onu nalet, da ne bude zla. Oba brata uprli očima u nj i žele da čuju odgovor, ali on zateže, razmišlja — ne zna na prvi mah što da im reče.

Ispituje ih potanko i s osobitom pažnjom, ali bratski, usrdno. U njegovim živim očima, u milosti glasa i blagom dočeku osjetiše sada razabranije braća njegovu očitu samilost prama njima.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

mnogobrojnim kulturnim navikama, sve dok ih ne uvedemo u svetlo polje svesti i ne pogledamo na njih sa strane, kao tuđim očima, što naše ponašanje odmah otežava, čini ga nesigurnim.

I mi i oni čudimo se zapravo kulturnim navikama konvencijama viđenim spolja, tuđim očima. Uostalom, koliko nogu stvarno ima mala noćna životinja iz naše dosetke?

Ali da ga vidi očima običnog čoveka, za koga je neimarovo ponašanje zagonetno i čudno, jer je bez ostatka i u svakom trenutku u vlasti nekog

vizuelne obmane, recimo ova iz kratkog romana Ljudi govore (1931): „Između dve travke ili između mojih prstiju pred očima plove barke po vodi.

Upravo je ta nova hijerarhija sigurno vrednovala Ocvale primule u očima samog autora, i ukoliko su gimnazijski dani više odmicali, sve nemilosrdnije.

snovidovne, nagoveštaje i migove objedini, preuredi u svome sećanju, ali da u isto vreme ostane i sa širom otvorenim očima usred jave, pred zbiljom našega vremena. Tu negde i započinje novi jezik poezije.

Ono što sam kod Nemaca našao o semiotici nije umanjilo, nego je u mojim očima čak uvećalo značaj ruskih semiotičara. • „Semiotika je središnja disciplina u proučavanju književnosti našeg doba“,

kao neiscrpan izvor važnih informacija o čoveku i njegovoj kulturi, učenici podjednako kao i studenti počeće drugim očima da gledaju na dosadnu školsku lektiru koja im se nameće.

Prvi put čitam Gorski vijenac sasvim drugim očima, i ne razumem Njegoševe potomke, one koji su odgovorni za ovu tragediju, kako uopšte podnose kletvu koja se na njih

ali i podvlači da je doživljaj svake kulture, u osnovi, pristrasan, i da se njena obeležja izoštrenije vide očima „tuđe“, kroz opis međusobnih razlika.

problem srpske novovekovne kulture, opet, u tome što je svoje osobenosti počesto znala da sagledava (samonametnutim) očima tuđeg nerazumevanja i neprihvatanja.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

? PERA: Pa „naši”!... Gospodin Stevanović je već otišao u Dvor. ŽIVKA: Stevanović?... PERA: Ja sam ga svojim očima video. ŽIVKA: O, bože moj, kako bi to bilo dobro! Vi ste lično videli Stevanovića kad je otišô? PERA: Video sam ga!

S tim da odužim dugove, a posle... ŽIVKA: Daro, kćeri, meni mrkne pred očima. Kaži tvome mužu neka kaže: da ili ne, inače ću ga gađati stolicom! DARA: Pa kaži, zaboga! ŽIVKA: Da ili ne?

ŽIVKA: Šta kažete?... ČEDA: On veruje da ste vi zreli. ŽIVKA (skoči): Čedo! ČEDA: On me je danas sa suzama u očima preklinjao: „Gospodine Čedo, vi ste u toj kući poznati, idite i zaprosite gospa-Živkinu ruku za mene!

E, pa, evo, kćeri moja, došao je čas da se svojim rođenim očima uveriš. Tvoj rođeni muž nalazi se ovoga časa u sobi kod Anke naše i to u rđavoj nameri. DARA: To nije istina!

DARA: To nije istina! ČEDA: Ama, čitao sam svojim očima ljubavna pisma. Pa izradila mu je klasu i, izađi molim te u čaršiju, pa ćeš čuti, ceo svet joj se smeje.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

glas, pa on onda uzme cigaretu koju je pre toga zavio, počne „da je pali, ali nevešto, grizući je, žvaćući, trepćući očima, čelom, celim licem, od pesme koja dolažaše iz sobe“.

9 Reći da neko ne očima, nego čelom i celim licem trepće, vrlo je čudnovato. Tomča uistinu i nije treptao čelom i licem, nije u doslovnome,

prekršajem kakva je pomenuta silepsa ali i sa češćom zeugmom, za koju su ranije navođeni primeri (recimo treptati očima i u isti mah čelom); zatim, inverzije kao raznolika odstupanja od uobičajenog reda reči, i uopšte invertovani

Trenutak zatim vidi ga kako gleda u kuću, što se takođe odražava u metaboli: „Sofka vide kako gost, kupac, jednako očima gleda i guta kuću [. . . ]”.

Stoga i možemo najlakše do njih doći, i rasvetliti ih, ako pred očima držimo ceo prizor i u njemu pratimo Sofkino kretanje.

Mala Sofka, međutim, u očima drugih ne vidi sebe bez oca, i vidi oca koliko sebe. Stoga se njena svest o sebi samoj u prvim glavama romana formira

sudeći, nastaje zato što se čitalac sve vreme nalazi u junakovom vidokrugu: s kraja na kraj pripovetke gleda njegovim očima, i dato mu je da opaža ono - i samo ono - što su mogla opaziti čula junakova.

kao i na gazda-Marka i Tomču, retko kad gledamo neposredno, nego pretežnim delom ili sa Sofkine strane ili čak njenim očima i kroz njen doživljaj.

A Sofka se, očigledno, poistovećuje s piscem najviše zato što je nama čitaocima dato da pretežno njenim očima gledamo na u romanu prikazani starovremski varoški svet u opadanju, koji je oponiran sa seoskim svetom u usponu; da

konja zbog lošeg znamenja na putu (tada ga je kod kuće žena varala s rođenim mu bratom), u istome trenu „upija” svojim „očima vlažno nebo što se bilo naoblačilo”.

Samo se tako može objasniti što ga je jednom ugledao i Aranđel Isakovič, i ne u snu kao Vuk, nego u očima trećeg lika - gospože Dafine.

I Aranđel Isakovič ima žute oči. Sa svim ovim žutim očima oponirane su Dafinine modre, koje „imaju boju zimskog neba, hladnog i čistog”; odnosno, njene su „oči krupne i modre,

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Ali ga Spasa dostojanstveno pogleda i pozdravi rukom. Harambaša ga preseče očima i poče potmulo turski: — Šta si hteo, bre? — Da se branim, aga. — Čime?... Puškom?... Kaurska glavo nerazbrana!...

Ali su i ti prosti seljaci koji ovako naivno mišljahu brzo svojim očima uverili se da je istina što su ludi na trgu pričali.

— Može... ti da si zdravo n to dijete pokraj tebe!... Može, Bogdana, na veliku sramotu našu. Viđeli smo svojim očima... I za ime smo čuli: od juče ti je on zlosrećnik ne više Miloje, no Mustafa, sin Muhamedov... Ti da si zdravo!...

U ovakvim slučajevima oni se mnogo ni za svojima ne žaloste, ali su opet ozbiljni, jer im je pred očima mrtav stvor Božji, iako druge vere i krvi koja sad nema velike cene.

Teško njemu da to vidi s očima! Zato je prikrivao nekoliko dana jadnoga efendiju i onda ga krišom otpratio do mora. Srećno je utekao i eno ga sad u

Njegovo lice smerno, izraz dosta mekan, u očima nekako splasnuo onaj njegov poznati jedak osmejak. U rukama mu duge ćilibarske brojanice kao da je pregao da postane

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

“ Što mora biti, mora: Spuštaju u grob lȅs, — To majka gleda, vidi Svojima očima, I kose svoje čupa Nesrećna, očajna.

Al’ nije tako — velim ja. Dok god u visu bude I jedne svetlice I jedne zvezdice, Filosofovim očima Uvek će biti bliža I daljna zvezda ta, Bliža neg’ ona brlja Što mu j’ pred nogama.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

EVICA: Čekaj malo, Vaso. VASILIJE: Idi, ti si otrov, ti si zmija pred mojim očima. EVICA: Ta čekaj, kad ti kažem. Kaži mi šta je to reškonta, jede li se? Kako izgleda, da vidim.

Miljković, Branko - PESME

na svoju senku oni su bez senke sišli u dubinu i bez imena za istoriju: od slepog lica brodoloma u njihovim poslednjim očima stvorena je istorija pouka za ostale: ljudi su mrtvi a ne smrtni sunce će proći i kroz naše oči neizmenjeno V Uzidali

Ili ja koji svojim poreklom učestvujem u svim prizorima? Ah, kakva užasna svetlost probuđena prvi put nad sklopljenim očima.

Krakov, Stanislav - KRILA

On je sada gledao trepćući malim, zelenim očima u komandanta, kao da je hteo reći: – Vidite, ja sam tu na svome mestu. – Skandal. Vojnici se razvukli po celom gradu.

”Bombom i bajonetom...” tako su im naredili. Za tu je noć naredio da mu dovedu čupavo devojče sa crnim očima. Vasilj, sa prljavom bradom doveo je kćer oficiru u prvi sumrak.

Polomljene grede štrčale su kao izbijena rebra. Dva zaduvana vojnika dovode zarobljenika. To je mali Grk sa velikim očima od užasa. Gleda u vrhove bajoneta, i kao da čita u njima strašne priče klanja. Iz drugih kuća vode nove zarobljenike.

žigalo me u zglavkovima. Ali su i lekar i tumač iščezli, i pred očima pukovnikovim kao pretnja zalepršala je jedna otpusna lista u zraku. Opet je u baraci bilo sve belo i mirno.

On je pokatkad ulazio u baraku svetleći demonskim očima, i pakosno plazeći se na sve šiljatim jezikom. No nije samo on ulazio u krevet baroničin.

Vojnici su govorili da se onima koji će poginuti odjednom nešto ukaže, te postanu izgubljeni, zaneseni. U očima se pojavi mrtav kotur. Pogled se ukoči. Potom im, za trenutak, lice iščezne u plamenu nevidljivih voštanica.

Osećao je po sebi krv, no nije znao da li je njegova ili tuđa. Nešto je prošlo kroz njega. Pogled se ukočio. U očima je bilo nečeg oštrog kao vrhovi noževa. On nije više pitao zašto, zašto?

Baroničin pas bio je ugodno postavljen, i ležao na jednom kombinezonu. Merio je pakosnim očima oficire, i tražio među njima svoje suparnike.

Dok se tamo nizali dokazi, optuženi se ponekad osmehnuo i pogledao plavim, upalim očima najmlađeg sudiju. Mirni student, kome su navukli oficirsku bluzu, sklanjao je svoje uplašene oči.

Petrović, Rastko - AFRIKA

koje celo vreme leže na asurama, dojeći četvoronožnu decu, kao zverčiće, ćutljive, sa divnim kosim mekim ovnujskim očima. Mladi Marabuti, Tenerilom i Ibraim, i trgovci, čitaju povazdan, levajući svoje korane.

prvi put sretnu u njegovoj zemlji, a kad ne glumi Evropejca, to je ta jasnost i jednostavnost njegovoga lika, osvetljenog očima, koje daju telu mogućnosti da vidi, i zubima, koja omogućuju telu da se obnavlja.

Ujed najljuće otrovnice ne bi probudio taj izraz užasa u njegovim očima. I, ako se sve svrši to veče samo groznicom, glavoboljom i povraćanjem on smatra da je odviše malo platio za svoju

boj razvija moju poljsku postelju, komornik, stolove i stolice, dok sprema ručak od konzerve, ja imam neprestano pred očima kako tom ugasito crvenom stazom silaze tamni seljani uvijeni u plave marame.

Goluždravi, uzbuđeni, s divnim vlažnim očima, oni staju jedno iza drugog kako bi došli na red. Devojčice su tek vrlo malo stidljivije od dečaka.

Izgledala je uistinu čudno, sa tamnim kosama, očima i usnama, posred ovog neprirodnog belila. Izgledala je čak pomalo i smešno jer je podsećala na cirkuske pantomime,

Iza sasvim niskih ulaza od koliba vide se nagi crnci kako greju leđa kraj vatre. Oni drže stegnute pesnice na očima da ih dim ne bi vređao. Poneki je već razastro ponjavicu kraj ognja i spremio se da spava.

Ja sam osetio gorčinu i tragediju na svojim ustima, svojim očima i u svom srcu kao i svi crnci što su je osećali oko mene; kao zemlja koja je natopljena njom, nebo koje je tako često

Crnac oseća da je zbog nečega u mojim očima on na istoj visini na kojoj i belac, i to je dovoljno da bi za mene mnogo štošta više učinio.

ili klovn, i njegov ponos što je elegantan nije mogao da probije kroz izraz užasa i nesreće koji se čitao u netovim očima. N. je mnogo polagao da se ne izgubi nijedan od ta tri dela deranove odeće.

Retko je lovište gde se sreta i slon i lav jednovremeno. Otvorenim očima ja motrim na sve strane uzalud ne bih li gdegod ugledao cara savane.

Sedi ispred svoje kolibe, i gleda nas, dok lutamo kroz pusto selo, očima koje niti se čude niti pitaju. Njene mršave ruke i noge pretovarene su bronzanim grivnama svih oblika, svih šara; oko

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

ISAK (u sebi): Nijedan od njih nije Stanoje, Al’ su, zacelo, momci njegovi; Po divljoj snazi, mrkim očima, Poznaću vuka ove planine. (Glasno.

GLAVAŠ: dobro ti, bako, bog dao! STANA: Lutam li ja, Il’ ova staza na put izvodi Otkud ću skoro starim očima Kroz tihi suton varoš ugledat?... Ta Smederevo!... Deco, kaž’te mi!

A taman suton druge večeri Dočekaće nas u Beogradu; Gledaće kako starost posrće Pred silnog paše moćnim očima... GLAVAŠ (za sebe): S ćerkom u gradu?... Među Turcima Šta li će onde?... Šta je smislila?

Oh, bože moj, Da nije on?... STANA: „Nesreća!...“ Ne kidaj srce, dobar čoveče! Kad majka starim gleda očima Poroda bednog glavu klonulu Kako je nad njom dželat svirepi Sa čvrstom rukom pȁlu izdigô; Još trenut samo...

O, ho! Znam ti sad Jazbinu mračnu, vuče grabljivi! Pa tu si hteo da je sakriješ Očima bistrim budne maćehe? D’ ako bi sunce svetu ubavom Prikriti umô masnom šubarom, To ćeš i nju!... Čekaj de, lijo!...

O, gospo, gospo! Blago onima koji ne vide!... SPASENIJA: Vidô si, dakle, svojim očima Upale oči roba nesrećnog? Pa nemoj štedet srce sestrino, Opiši verno muke njegove, Da i Stanoje živo oseti Bolova

KOLEBAN: Na domu beše! HASAN: Sam? KOLEBAN: Ne beše sam. Sa njime beše ženska nekaka; Kad sam je vidô starim očima, Mrče mi svesti, svaka iskrica, Te sam se jedva u toj zabuni Poruke tvoje, zbunjen, sećao.

“ Ili drukčije: „Kroz hladan suton gore zelene Gredô sam danas živim očima Nasilja turskog remek žalostan: Pomamnoj četi mahnit vojvoda Kroz goru vuče tanku košutu; Ona zastaje...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Pred očima mi se zamagli i ja sam video samo kako na sto koraka pred nama promiču crveni turski fesovi, kako sevaju bajoneti, čuo

Blede slike izginulih boraca jednako su mi bile pred očima. Činilo mi se kao da još jednako čujem jauke i ropce teških ranjenika.

Mi smo bili kao okamenjeni i poduže vreme niko ne odgovori ništa. Dok je trajalo ovo ćutanje, knez je jednako ctpeljao očima po skupštini i menjao se u licu.

Mito, neprežaljeni druže moj, da li ćy ce ogrešiti pred tvojom blaženom senkom, što uspomenu na te beležim sa suzama u očima. Da li su suze slabosti i greh?

Rat uništava čoveka i po tome je logični apsurd. — Kratko i nejasno! — Kako da vam reknem jasnije!... Rat u mojim očima nije ništa drugo do ogroman zločin. — A! kako sad opet to? — Vrlo prosto, bar meni se čini da je to vrlo prosto.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Da vidite kako širi One ruke male, U očima pozdrav nosi: Raduj mi se, ćale! Raduje se tvoj babajko, Moje Srpče malo, Kâ da mu je od Kosova Sunce zasijalo.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Pod nama se belasa jutarnja izmaglica, isteže se u jezičaste pramenove, koji postepeno iščezavaju. Pred našim očima, preko Čegaljskih planina, ukazuje se ravnica, i u njoj mirno, plavo Ostrovsko jezero. Kao oko...

Ali stiže moj kaplar i zari mu bajonet u grudi. On ispusti krik, zakoluta očima, diže ruke i tresnu. Drugi Bugarin, pogođen metkom, pade ali i onako ranjen, upravi pušku na moga kaplara i okide...

Potrčasmo kroz maglu, nošeni zanosom ko će prvi da zakorači u svoju zemlju. Pred našim očima svitnuše puške i natrčasmo na drugu odbrambenu liniju neprijateljsku. Bajoneti se zariše u tela. Samrtni krici zavapiše.

— Ljudi, kao da je neko manuo rukom, toga momenta diže se magla. Mi ostadosmo kao na dlanu. Pred našim očima ukaza se tada ta prokleta Siva Stena, koja nam se pričini ne kao siva, već crvena, plamena, ogromna, a iz onih otvora

Od bolova i zaglušnoga treska već sam se onesvestio. Poneka iskrica svesti sine i razrogačenim očima posmatram one mrtve oko sebe. Došlo mi je da jeknem, da upravim pesnice nebu, pa da viknem: dosta je bilo krvi... Aman!

Gledam onda na suprotnu stranu i, začudo, svi mi predmeti izgledaju uveličani kao da imam lupu pred očima. Zatvorio sam oči i naslonio čelo na stisnute pesnice. Osećam miris zemlje.

Glavno je da on opravdava sebe... Ljudski životi ne koštaju ga ništa... Međutim, drugojačim očima posmatraju taktiku oni koji ginu. „Nastalo je preko telefona objašnjavanje između mene i komandanta puka.

odeljenje odstupalo je sa reke, pa i ne znajući da smo mi na ovom brežuljku, istovariše dva mitraljeza pred našim očima, tu u podnožju. — Pali! — komandovao sam. Poizvrtaše se za tren oka.

ali neki se obruč steže sve više oko mojih grudi, i kosti kao da mi pucaju. A neki beličasti oblačak mi pred očima. Zatim postade crven... spušta se sve više, već je nad mojom glavom, i taman zastor pokri mi oči.

Evo, ležim već toliko vremena. Iz bolnice ću izići kao bogalj. — Vlajko klimnu glavom, i u očima javiše mu se suze. — Zamišljam sebe kroz dvadeset godina, ako doživim.

od kontuzije sasvim ogluveo — i pokazivao im Peru „Đevreka“, koji je ležao kao ukočen na krevetu i iskolačenim očima posmatrao tavanicu. Novodošavši posmatra sažaljivo Peru i veli: — Šteta, tako mlad!...

— Pazi ga... a! — „Fikus“ se klati i gleda svoga vodnog oficira podnadulim očima. — Još si živ? Zar te poz-pozadina nije još ubila? — On prilazi Brani i ljubi ga. — Moj rođeni!

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

To je doba koje je verovalo u autoritete i klelo se u autoritete, i zato njemu pred očima kao ideal lebdi uzor. Veliki istraživački žar i nemir nevernika to doba neće zagrevati; eksperimentisanjem, rizičnim i

Pred očima vrata jednom zatvori, Dokle treneš okom, drugom otvori, Zuje vrata, šarke škripe, pucaju brave, Ovaj gore, onaj dole

tret vojinsko gvozdije. Zdje mene vnezapu zasta slatki dremež I rodi eja pred očima mnje mračni metež. S tjem ja legoh spati, v sladost sna povijen, Na bećarskoj postelji v svoje misli zavijen, No ne

Mati plače bedna: „Tužna, jadna ćerko, ti s' ostala jedna K'o tikva za seme. Ah! docne će biti, Neću, ćerko, zeta očima viditi.“ A ko će me, majko, jadnu zaprositi?

Gluvo je doba sad. Za vas bdim, jadna; s plačnima očima Pod bledosjajnom lunom gledim Levo na Drinu, na Timok desno. Jošt braća, sestre, ocevi, matere I krotka deca slatko

1821. Lukijan Mušicki KLEVETNIKU Klevetaj, vraže, pakosnu siti grud; Prati mi konja vražjim očima; Svaki mu broj ti skok: nalevo, Desno, to na brdo, to pak u dol; To preko struje, strašne i bezdne tam’!

Brzo im Sava sa Sremom s ukazala očima željnim, Gde će poumljenu dostići metu i dahnuti dušom. Ali zloželjna je Sudbina tu se isprečila kivno: Ili je Satana

svaki svoju dužnost čini Koj’ uživa i koj’ se kini, U svakom činu, gdi mu drago, Da pored svoga opšte blago Pred očima u duši ima, I da se svoga svojski prima Olakšati mu svako breme — Znam da bi došlo zlatno vreme. 1846.

k’o kad smrtno spava, Sa očiju dremeža ne stresa, Već da žmire čami u nemaru Čekajući šta ćeš mu da pružiš: Pred očima stog si mi krvava.

Il’ ne nosi oči, il’ vodi sa sobom čedo, Sam, sa očima, mlad, ne id’ u Prater po mir. 1857. Jovan Subotić VASA ŽIVKOVIĆ LjUBOPEVAC Ti plaviš, zoro

Jakšić, Đura - JELISAVETA

“ VUJO: Lijepa?... Ne žnava ni srpski — kako lijepa? BOŠKO: Ma stas, i lice, oči kakve su? KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Očima da te ubije, U dušu večno da se upije, Da te zaludi, da te zanese, Trenutom večnost da ti potrese; Da te uništi,

VUJO: Mlada je, pa se i nabijeli... KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Na očima ti je belo, drtino! BOŠKO: A kako gospodar, ha? A kako dvor? KAP. ĐURAŠKO (za sebe): E, tu je čvor! VUJO: Gospodar?.

Bolje da oslijepi... BOGDAN: Bolje i jeste, starče, — koji očima samo nesreću gledi, bolje da se rodio slijep. — RADOŠ (za sebe): I ne poznaju me sinci rođeni!...

pećini Svaka će kaplja naći utoka, Gde će plamenom hitro šibajuć Iz srca svaku radost goniti S krvavog čela mutnim očima Opominjuć me greha paklenog: — Da sam za žene venecijanske U zanetosti samoljubivoj Hitrošću zmijskom i nečuvenom —

Da samo dana ovog nesreću Ne gledam danas živim očima! Oteše sve, baš sve do Cetinja. — Jaoh, boli! Srce sustaje — Sve lakše bije — krvi nestaje.

Da ga sinovi budnoj kraljici S poljupcem setnim srca snuždenog Na zabrinuto čelo pritisnu, Pokazujuć joj suznim očima Koliba bednih tvrde postelje, Gde će u slici najužasnijoj Krvavu sudbu sina ranjenog Nesrećnoj majci predskazivati:

Al’ što ja pitam šta je, kako je, Kada mi rane tvoje kazuju, A svedoče mi suze obadve Što se u tvojim tamnim očima S životom mladim tužno praštaju ...Da smo propali!...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Samo mu viri pjegavo lice s krupnim, grahorastim očima i nekoliko pramičaka žućkaste kose, rasute po čelu. Pred njim na nekoliko koraka pase Jablan.

— trže se opet starac iz misli, a u riječima mu, očima i licu drhtaše nešto bolno i očajno. Sve se više smračava i kao da se nešto iz daleka potajno i podmuklo sprema i

Njima se smrče pred očima. Snijeg ih je sve jače zasipao, mećava im je disanje zaustavljala, a oni su grabili naprijed, posrćući i zanoseći se.

Na koštatom, podbulom licu i u mutnim, prestravljenim očima ogledalo se nešto nemirno, rastrgano, nešto teško, su morno.

Najedanput ustade i poče nemirno gore i dole hodati po divanani. Nešto je u sebi šaptao, teško, umorno prevrtao očima i mlatao rukama, kao da se s nekim prepire. — E, jadni i čemerni proto! — viknu promuklo.

Klisnu u sobu, skide pušku s klina, prebaci je preko sebe, a dugačak nož zadjenu za pojas, pa nas oštro, sijekući očima pogleda i uznemireno, drhćući prošapta: — Djeco, crna je noć na zemlju pala. Svak sebi! Tražite konak!

Kad se okrene škripne oružlje, a ćurčina se oko njeg' zasalampija. U'vatio ga nekakav merak, pa oda i sijeva očima. Partenija nešto oblijeće oko njeg' a on ga mrko pogleda i veli: „3nam! Dosta! Budi mene miran!

! — razgoropadi se Simeun, skoči pomamno sa stoca i živo sijevnu očima. — Časne mi trapeze, ja ću š njim večeras morati podijeliti mejdan kô birzemanile s Asan-begom Čekom od Sane, pa kome

Ali mi je vrlo teško što mi gazde kažu da nijesam Srb. Ja nijesam Srb! (Ustaje sa stolice, i živo sijeva i strijelja očima suca.

Kako ti, bolan, moreš reći da sam ja bena? Ja za tebe nijesam nikad čuo niti sam te do danas svojim očima vidio, pa jope' znam kako ti je ime. 'Oćeš da se okladimo; o glavu da se okladimo?

Pisarčić: Jest, jest, Davide, četrdeset si gradi budala. David: Šuti, vuzle jedno vuzlasto! (Isprsi se, zatrepta očima, u kojima se zasvijetliše suze neizmjerne mržnje i pakosti.

Bojić, Milutin - PESME

Jer ja nemam srca, a go razum šta je? Ironija moći. Zar njoj da se divim?'' (1910) TI, CRVENA ŽENO, S OČIMA OD VATRE ZALjUBLjENI DAVID I pred veče usta David sa postelje svoje, i hodajući po krovu carskoga dvora ugleda s krova

— i odjednom on se strašću zacereka. Sa jelovih gora slazila je Žena. (1911) GRIFOS Ti, crvena ženo, s očima od vatre, Strasna kao more, razbludna kô zmija, Tražiš moje hoću, da tvoj žar ga satre, I siktanju tvome moj grč

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

VIĆA: Molim da se zapiše u protokol istrage da se ovde, u kancelariji, privatna lica ljube i grle pred očima vlasti. KAPETAN: Ama, pusti mene prvo da prečistim račune!

VIĆA (besan): Ja protestujem u ime državnog morala i ja, u ime države, izjavljujem da ovo ne mogu da gledam svojim očima.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Za kruhom (1904) odlazak glavnog junaka, obrazovanje u tuđem gradu i povratak u zavičaj, na koji se već gleda drugim očima, a u drugom Pauci (1909) razvijena je slika socijalnog raslojavanja.

To je izvrsno delo i po fakturi i po viđenju sveta očima stranca. Srpski moderan roman i pripovetka zapravo počinju od Borisava Stankovića (1876-1927).

povlašćena mesta glavnih likova dobijaju prezrena, pa i sumanuta lica ili sa sela ili iz gradskog polusveta. Očima takvih likova viđen je koliko neobičan toliko i čaroban svet u romanu Crveni petao leti prema nebu (1959), koji je -

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Mladen uvek bi sa očima punim suza ulazio natrag u dućan. Odmah zatim odozgo počeli bi da navraćaju k njemu pokoji od stričeva, tetina.

Ukočena, sa rukama u krilu i nabranim i uprtim očima u noć i mesečinu. Pokatkad kao da bi iz njenih očiju suza htela da kane, jer bi se videlo kako diže ruku očima, da

Pokatkad kao da bi iz njenih očiju suza htela da kane, jer bi se videlo kako diže ruku očima, da valjda ubriše, stisne, vrati natrag tu suzu, ali bi se videlo i kako otuda, još brže, natrag vraća ruku kao bojeći

On zna da do njega stoji. Da je ona njegova. Vidi koliko ga voli. Sa koliko ljubavi, veselosti, sjaja u očima navek mu prilazi. Sva je njegova. Ali on je svojim pametnim, suvim licem, mirnim pogledom navek umiruje.

Mislio bi o njoj, o njenim crnim veselim očima, o njenom sad istina zbog neizvesnosti njegova odgovora malo bledom, uznemirenom, ali uvek nasmejanom licu; o zakićenim

sa licem ne devojačkim, izvučenom i rastresenom kosom oko vrata, oko ušiju i po čelu, već mršenom i celivanom kosom; očima podbuhlim i umornim od strasti; ustima nabreklim i po vratu i licu tamnim, jedva primetnim pegama, naseljenom krvi od

onako obučena u novo, raskošno odelo, zakićena a sa onim odskoro postale žene razbludnim, još sasvim ne zasićenim očima, ustima, telom, crveneći od tolike hvale, krila bi se i mucala, ograđujući se: — Ama nije, nano!

Mladen nastavi beleženje. Po stisnutim ustima i ukočenim mu obrvama i uprtim očima u tevter, mlađi brat je video da je ljut.

I jedino misao da to spreči, da se ne čuje, ne pomisli da je zbog njega to učinila, samo to mu je bilo pred očima. Uđe na kapiju njihovu. Ljutitim korakom pojavi se u dvorištu. Ona je sedela na kamenu u sredini.

a naročito njeno [gledanje] i ono sad mirno, s bledim licem, ali još onako starim, izrazitim crnim već malaksalim očima, diže se.

Mladen se diže. Sa stisnutim ustima, ukočenim, namrgođenim očima, miran, pribran, poče da se prašta. Kum, radostan, sav u veselju, čisto plačno molio ga je: — Sedi, kume, sedi...

I lice bilo joj drugo. Ne staro, izmučeno ropcima, samrtnim mukama, već bledo, čisto, sa uprtim očima bolnim, i milim osmehom. I čim ga ona sagleda, kao vide, upozna, pa samo kao da se nasmehnu, a ču se zapevka: — Nane!

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

i rekao: »Da budeš kao ovaj cvet crven i jak« (Sofrić, 16). »Komu svet mrca pred očima, da pije seme božurovo pređe sunčeva istoka i da ga nosi kod sebe i u vode i na svako mesto dobro je« (narodni lek, v.

Ženama dojiljama povećava ovaj tej mleko (GZM, 1. s.). Sok pomešan s dečjom mokraćom leči navlaku na očima (іbіdem). MLEČIKA Wolfѕmіlch (euphorbіa). Mlečika, mleč, mlečka, mlečevac, mličer, carevac. M.

Ćipiko, Ivo - Pauci

— Možete! — klimne glavom Vaso, gledajući jednako svojim sitnim, tamnim očima nekamo ustranu. Gazda, sračunavši, dohvati sa stola štampanu „zadužnicu” i veli Vojkanu: — Sve sam ti sakupio ujedno.

Bolesnik ječi, a kad mu muka dotuži, s nategom nadigne se na ruke, i ispijenim očima, kao da nešto izgubljeno traži, luta mu pogled po kući, pa, iznemogao, opet nauznačice pada. — Teško je mladu umrijeti!

Ždrale nagne se nada nj i s glave mu odgrnu kabanicu. Bolesnik ga pogleda svojim ispijenim očima, zastenja, i, ne mogavši podnijeti jaki vonj mrsa što zaudaraše iz usta i izbivaše iz odijela i masnoga pripašaja,

Junac kod kućnih vrata oklijeva; okrenuvši se naglo, pogleda prema vatri svojim velikim očima u kojima kao da se tuga sa prijekorom odbljeskuje. Župnik priđe bolesniku i pruža mu posljednju utjehu pred smrt.

—Piću iz tvoje ruke, da i nijesam. —Dražiš me? — reče on živo i čisto je pogleda. Ona sagleda u njegovim uzigranim očima vatru i volju kao nikada dosada. pomisli, „čovjek je!” i primače se k njemu. —Što će ti kobiletina? — pita ga.

Ne pojim ja nju radi nje; radi ždrijebeta, velim ti... Govori živo, sa zanosom, s uzigranim očima, što pogdjekad kao bljesak zasjakte, a zvuči mu glas bistro i jedro, dok drugdje naoko miran je kao zemlja.

Pa neka bi i to, ali danas drukčije miluju! ... Meni se sve čini da su nam oni dušmani. Puče mi od neko doba pred očima; čini mi se, k'o misle: — Radi, štedi, muči se, ali ne za se, već za nas...

A veli se: „Iza boja kopljem o ledinu!” I, zanesen tom mišlju, sa zažagrenim očima jednoga jutra uniđe u pisarnicu gospodarevu. Dok ugleda gospodara, javi se: —Gospodaru! —Zdravo, Ilija!

— A što pitaš? — ponovi Ilija, zagledavši se nemirnim, zažagrenim očima u šarenilo nacrta. — Polako ćemo — veli naoko zamišljen gazda.

mu je drago na zemlju, miluje je i ruke joj meće u njedra; i cura pušta, i tek se trgne kad mu zagleda divlji plamen u očima i kad osjeti njegovu ruku na svome golu tijelu. On tada, oznojen, bijesni... i zaboravi momački stid, a ona jedva diše.

Dok ga spazi, izađe mu na put. Rade, brate, — veli mu, a nad poplašenim očima zatreptaše trepavice i poniknu, — neće ti žao ako me u nedjelju Radivoj iz kola svojoj kući povede?

I, ustavivši svoje oči na njoj, opazi u njenim plavim očima nešto teška, olovasta, mutna i duboka, kao kad s gaza gleda u zamućenu rijeku. —Mašo, — trže se — junak si!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Dolaze slepci sa prosutim očima, mole ga da im vrati vid. Bez gađenja zagleda u njihove rane, gnojave čireve, pipa natečene trbuhe, prevlači dlanom

Stezao je škrbinama donju usnu, kolutao očima, znojio se, tiho ječao, slao očajničke, molećive poglede prema dnu kubeta. Molitve su mu postale zbrkane.

Mlada je bila tanušna prozirna devojčica sa velikim uplašenim smeđim očima. Nije imala više od deset godina. Dok sam gledala taj raskošni prizor, gizdavu gospodu što je stajala u crkvenoj lađi,

Lauš je pobledeo, i zverajući okolo očima kao da je uhvaćen u krađi, odgovorio: „Zar ti tako izgleda?“ „Lepa je“, ponovio je vlastelin. „To mi je žena.

Samo su joj divne oči boje lešnika izvirivale kroz prorez. Prema tim očima mogli smo nasluhivati kakva je njena lepota, ali oči ipak ne govore muškarcu ništa, ne kažu kakve su sisice, kakva

u sijaset tih rogobatih suknjetina, šalova, marama, valjda samo zato da nijedan delić svoje kože ne bi izložila našim očima? Pipac Kirča žestoko mrzi Jelenu. U toj mržnji ide dotle da govori kako je sama kriva što je još uvek devica.

Kako je lično svojim očima video životinju s dugom surlom toliko veliku da nadvišuje dva čoveka kad se jedan popne na ramena onom drugom, da je u

da gospodar Lauš naređuje da ih smesta preselim na Kulu, starac se pridigao na laktove, pogledao me svojim tvrdim očima i odgovorio da je njemu i njegovim monasima gospodar sam Bog, da on drugih gospodara nema niti ih priznaje, i da će

Nisam prebirao brojanice, ruka mi je počivala na balčaku mača. Geljucao nisam, ni zverao razrokim očima, no sam jezdio na bojnom konju, uspravan u sedlu, kao bor.

Geljucao nisam, ni zverao razrokim očima, no sam jezdio na bojnom konju, uspravan u sedlu, kao bor. Pratio sam suznim očima povorku konjanika koja je silazila niz padinu uzanim strmim puteljkom.

trenutku zavrteti u glavi od njezine blizine, mirisa nene kože, mekog maznog glasa, njenog daha i plamsaja u njenim očima?

nejasna mrlja prelomljena krugovima, zatim i ona iščezne, bolna oštrica, zrak što reže kao brijač, blesne mi pred očima, i ja sam ponovo ovde, budan, očajan, stešnjen u kamene zidove sličan kornjači koju su izvrnuli na leđa obesni dripci i

Ilić, Vojislav J. - PESME

dobra, i časti, i poštenja, Slepčević, čuveni pesnik, celo je zborio veče, I najzad, promuklim glasom, sa suznim očima reče: „Istina to je jasna, kô sunce s vedroga neba, Da mladom narodu našem ozbiljno pomoći treba.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

na krilima svoje uobrazilje preduzimao daleka lutovanja u beskrajnu vasionu ili u drevnu prošlost da bih svojim rođenim očima sagledao izbliza ono što je nauka opazila izdaleka.

PLOČICE SA KLINASTIM PISMOM, HALDEJSKA ASTRONOMIJA I ASTROLOGIJA Beograd Pločice od ilovače, ispisane pred našim očima na Vavilonskom tornju klinastim pismom, stavljene su idućeg dana u zasenak da se tu lagano suše; svakog dana pridolazile

Zemljina kugla, iz koje su strčale one dve prave, lebdela je bez prestanka pred njegovim očima. On posmatraše te dve prave koje idu iz Aleksandrije i iz Sijene ka Suncu, i šetaše, u mislima, po njima gore-dole.

Pri ugašenoj električnoj svetlosti, sa zatvorenim očima, zavaljen u naslonjaču, pratio sam taj lov. Kada lovački pas juri za divljači, onda svi delovi njegova tela, svaki njegov

Koliko ih je? Ne bi čovek verovao da one koje vidi svojim očima može prebrojati. Ali, zaista, najoštrije oko ne vidi ih na celoj nebeskoj kugli više od sedam hiljada.

Kako li je Dubrovnik onda izgledao, možete i danas svojim očima videti; valja mu samo pristupiti s mora. Približavajući mu se sa lađom, sa pučine, sagledaćete jednu basnoslovnu varoš

je bio čovek srećne ruke; doživeo je devedeset i devet godina, i bio od svih astronoma sigurno jedini koji je svojim očima gledao dva prolaza Halejeve komete, onaj godine 1835 i onaj godine 1910.

Ja sam nisam još nikada video svojim rođenim očima totalno pomračenje Sunca, i zato mogu, bez dičnog predubeđenja, da o njemu govorim sasvim objektivno, kao istoričar o

Ja sam, skupljajući svoje obrve, a svetlucajući očima, gladno gutao i hranio se njegovim rečima, a on me je, među svojih tri stotine slušalaca, zapazio i razumeo.

Tim su svi moji statički računi dobili, u očima austriskih nadleštava za armirani beton, svoj neosporni autoritet, a ja postadoh, pre navršene svoje dvadeset šeste

Tako sam ga novim očima, prelistavao skoro ceo dan. Publikovano je 1920-te godine na francuskom jeziku u Parizu, i nosi naslov „Matematička

Pred mojim zatvorenim očima proletao je ceo moj život, kao kakav film, odmotavan ogromnom brzinom. Poslednja njegova slika bila je beogradska

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

svakidašnju scenu igre deteta i ptice koja se grubo prekida višom silom/spletom okolnosti (mačka ugrabi pticu pred očima deteta) pesnik slika prvu spoznaju o tamnoj strani života koja, predstavljena kroz simboličko obličje mačke/grabljivice,

Stanković, Borisav - TAŠANA

Jer sam se bojao da sutra on, pokojnik, po mojim očima i ustima, to ne pozna. Sada eto znaj, kada sam završavao pesmu, kad ga pitam: »Ko da ti ljubi tanku Stojanku?

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Što ne odoh nekuda u beli svet, pa da slugujem do groba, ali da ne gledam očima šor i komšiluk. Veći su i od Boga i od cara šor i komšiluk! Što oni hoće, u čemu se slože, to bude...

Šesnaest godina; prestao da se razvija kako bi trebalo, a oni to nisu ni uzeli na um. U očima ima nešto što on, otac, danas prvi put vidi. Majstor Kostu prođe jeza.

Ali teško, s pitanjima i traženjem u očima do pred samo izdisanje. „Decu želiš, Ristana?” — „Tri majke umiru u meni.” Majstor Kosta je predao radnju, izdao jedan

— Imaš pravo. I svojim očima sam nekada gledao čudnog mladoženju Tošu, i čudnu njegovu „mladu”, veliku i jaku kao dobar momak... Čudo je i ispalo.

tuži, Milice; lepo mi se čini da nam u tim rečma ostade duša detinja, pa kao da je i on tu — i Bošku zasvetli fenjer u očima. Rasplače se i Milica, zaplače i mala Stanojla, kao da zna za tugu roditelja, i po kući se razlije neka blagodat.

Srba reče tad živo: — Pa zar ti ne znaš? Vlajko je na robiji... kako je bilo? evo. Zviznuo po očima gazda Mojsila, i onda mu pretresao džepove. Buđelar, kažu, kao glava kupusa. Gazdi je stradalo jedno oko.

Hodala je dakle samo po sobama. Videla je i sama, a videli su i drugi, da se mnogo promenila. Opala, pobledela, u očima dobila nešto suzno sjajno, lik ostareo i dosta se smreškao, ali u crte ušao onaj fini sklad koji se javlja kad prestanu

— Igra mi ponekad sve i pred očima i u glavi... Meni lično ništa ne treba; ja trošim na sebe koliko i neki moj salašar, a radim kao i neki moj salašar...

sećaš se, doktor si hteo da budeš, i neka moja zabuna zbog doktor Mirka, koji mi je, divan naš čovek, stalno pred očima... Kakav bi doktor bio Srba! — i gospa Nola poče da se smeje.

— U tišini se čulo disanje gospa Nolino, uzrujano, a i bolesno. Mladić priđe, i sa očima punim suza poljubi ruku gospa Nolinu. — Molim vas da se ne uzrujavate. Još ćete nešto čuti, na što niste bili navikli.

Razgovor još nije počeo. Ljudi prekonoć nauče da ćute i zavole ćutanje, i neko vreme u zoru sporazumevaju se očima i pokretima ruku. Branko ide Milanu.

To ga ruži, ako tu stranu lika okrene. Kad se zamisli, ispravi glavu nekako izazivački, lagano diže i spušta kapke na očima, i usne mu se uznemire. Bio je plah, nervozan, i beskrajno osetljiv. Zdravlje tanko, a priroda retko strasna.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Vi ste njega, kao i ja, no ne sumnjam, boljim očima vidili, sljedovatelno vi ćete i bolje izvestije o njemu dati nego ja. Izvolte, dakle, vašima frajlicama drugaricama (jer

nikakve nadežde da će se ikad vratiti ne daje, ostavi mesto žalosti i pečali svoje, ne mogući ga više mačijim svojim očima gledati, i u očajaniju pođe šumom, nimalo ne motreći na sudbinu bedne suknje svoje, koja u neprestanom sa trnjem borenju

On meraše našu Dulčineu čas Bifonovim, čas matematičnim očima, i po dugom ovakovom ispitivanju i merenju zapita je bi li se ona udala.

Jedni s prekrštenima rukama usiljavaju se mrtvaca predstavljati, drugi upražnjavaju se očima nigda ne trepćati, gdikoji najposle kroz ruke ili noge, ili drugu kakovu čast tela daju trnje provlačiti, i proče, a to

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

ja ipak to činim, po onome nagonu koji kod davljenika, za ono nekoliko trenutaka rastajanja od života, izaziva pred očima sliku prošlosti, pa čak i daleke mladosti. Ali ne osvrćem se ja za sobom zato da zaplačem za onim što je prošlo.

spava“, ali kako sam joj ja još prvoga dana, čim sam joj bio predstavljen, sipao punu čašu vode u oči, mora da joj se u očima nešto pokvarilo, te ih je od toga doba uvek držala poluotvorene, te izgledalo je kao da miga ili, bar, kao da koketira.

To često zadizanje suknje kompromitovalo je u mojim očima njen ugled, što uostalom i inače u životu biva. I jednog dana učinio sam prvi muški korak u životu.

Ja za to nisam imao nikakve naročite potrebe, ali je brijanje nekako u mojim očima i u očima svih tadanjih maturanata — bilo kao neki spoljni znak zrelosti. — Mladi gospodin želi da se šiša?

Ja za to nisam imao nikakve naročite potrebe, ali je brijanje nekako u mojim očima i u očima svih tadanjih maturanata — bilo kao neki spoljni znak zrelosti. — Mladi gospodin želi da se šiša?

Orangutan bi trepnuo i zažmirkao očima, počešao bi se hitro iza uveta, iskezio se na nas i uvukao se na svoje mesto. Ovakav profesorov način ophođenja sa

poče polako, neosetno, postepeno da prima slonovske manire, da se kreće tromo, da lenjo misli i da dobroćudno žmirka očima, pa čak poče i koža da mu postaje neosetljiva a nos da mu se ispušta u surlu.

Svaki čas bi se češao rukom po leđima, žmirkao bi očima i kezio bi se na drugove, pa čak poče, naročito pri tučama, da upotrebljava nogu mesto ruke, da sa izvesnom lakoćom

oštrim, gvozdenim zubima, zmijama mesto kose, topovskim đuletom mesto srca, rukama u vidu gvozdenih vila i fosfornim očima, koje se u mraku svetle kao mačje oko, i stomakom od goveđe kože, punim raznih cifara koje ta nakaza bljuje na usta.

Nisam mogao u početku da se izmirim s tim da jedna nauka ne priznaje čula, te da za ono što očima vidiš tvrdi da ne postoji, ali sam se setio da to često biva i u životu.

Banuo je gnevan u sobu i tamo je u svome rođenome krevetu, na svome rođenome jastuku, video svojim rođenim očima narednika bez čizama. On se još jednom zatrese celim telom od gneva, i pred umetnikovim očima zaigraše krvavi koluti.

On se još jednom zatrese celim telom od gneva, i pred umetnikovim očima zaigraše krvavi koluti. Za časak samo, za trenutak, promišljaše kako da odmazdi uvredu.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Gr-r-r-ru! Gr-ru! Namah se sve utiša. — Šta je ono?! — povika komandant. Izvismo se iz zaklona. Ne verujemo očima svojim. Iznad naših pešačkih rovova stajao je streljački stroj nemačkih vojnika u šlemovima.

— Isajlo! — viknu Luka. — Uđi u onu sobu, pretresi je i vidi ima li šećera i kafe. Trgovac sitno zatrepta očima, pa promuca: — Vi po zakonu nemate pravo da mi pretresate radnju.

— A šta je ovo? — razdera se Luka i zakrvavljenim očima pogleda trgovca. — Nemaš?!... Pa se još pozivaš na pravdu i zakon!

Sa izvesnom strepnjom, zapitao sam ga: — A baterija? — Ne postoji više — jedva izgovori i u očima mu se pojaviše suze. Vojska je promicala pored nas.

— Ali teško mi je zbog vojnika. Ti siroti ljudi vršili su svoju dužnost do poslednjeg časa... Pred mojim očima su padali. Onako ranjene Bugari su ubijali — komandir se zagrcnu.

Sve pred našim očima i našim pripravnim topovima... Pa im se ne svidi jedno mesto, i onda se pomere na drugo. A njihovi artiljerijski oficiri

Taman on pođe, a ja se slučajno okretoh u pravcu baterije... Zgranem se... Kosa mi se diže od užasa. Očima ne mogu da verujem...

Kuda ćemo s njom? — U albanske planine... a posle videćemo. 3aćutasmo... Pred očima imamo viziju onih krševa koje smo gledali u izmaglici dana.

— Jeste li, gospodo, svi tu? — prelete očima preko nas. — Dakle, istorijska odluka je donesena... Naš pravac daljeg ods... — brzo se popravi — kretanja je ka moru...

Obrazi mu upali, ali jagodice rumene, vidi se da je u groznici. Teško diše i gleda mutnim očima. Niti ga ko šta pita, niti, grešnik, on šta traži. Utisak je mučan, ali samo trenutno, dokle ga ne minusmo...

Konj navali na kofu da pije vodu, ja ga zadržah. Tada se moj pogled susrete sa onim crnim očima. Samo trenutno, ali upečatljivo, duboko... Stajao sam zadivljen.

Bilo se sakupilo još nekoliko Arnauta. Nisu hteli ni da čuju. Tražili su zlato. — A meni se nešto smrče pred očima i viknem vojnicima: „Na gotovs!“ Kad škljocnuše zatvarači, Arnauti se razbegoše na sve strane.

Petrović, Rastko - PESME

I tako uvek dalje. Žudnje mi čuče obalama ko vredne pralje, Kad se iz sela nebu diže visoki tanki dim; Dok se očima zelenim, čudni heruvim crni, Na planinama spim, sa očima duboko zlim. Ali šta snim, Šta snim?

pralje, Kad se iz sela nebu diže visoki tanki dim; Dok se očima zelenim, čudni heruvim crni, Na planinama spim, sa očima duboko zlim. Ali šta snim, Šta snim? Kad znam: Pođi, pođi, pa svrni! I tako stalno dalje: Pođi, pođi, sokole, pa svrni!

da se spuštaju sa drugoga sveta: dok me ponova ne obuzme veliki vrtlog strasti, sve žuto, crveno, zeleno pred očima; tamo, gde je nekada bio dugački vidik planina, jedna noga, jedna glava, jedno smejanje bez trajanja, mnogo zlata, zlata

Pa zagnjuren, zagadiv pučinu, iz prošlosti očima, Odeo si beskraj sa poderotinom u besmrtnost; To nije kao kad si plave čakšire svoje Krpio satima: Neće svariti niko

O, san je vampir pun gnusobe i krvi, A buđenje te vreba razrokim očima; Nesposoban da izgradiš biografiju, nisi prvi Koji si žrtva otrovnih gljiva. Ima!

Al zalud! u očima električnu viziju, U ušima zviždanje ubice-prostora, lokomotive; Dva-tri sumnjiva stiha, istoriju: Odnese; a sa telom

kuću, i iza redova punih mula, krvi, slame, donese na svet jedno dete i krvavu posteljicu, ma nakazu, bez imena, sa očima bledim kao Zavist, ja ću baciti preko toga još ostatke svoje obuće i odela i slamarice i poroke, i šuplje vaše poglede,

rađa, Pogledam dole, i beskrajnih svetlih izviranja je java, I kruži magleni daljni dah, sedefom, dok mleko se rađa Na očima ruke providne, čežnjama mi zanosi glava Govorim, a glas moj, sa nebom, ko šapatom se bolnim srađa Niti ikada mogah

Ni kada, s pretnje, zamućenost mi navre očima, Pa ona što je Nerazdvojna skrije ih svojim rukama I strepi da li će moći da zlobu svoju zbrišem svojim noćima, Ili ću

proleće Gde beži ljubičica, gde različci se smeše; U linijama dlana usevsko spavaše cveće; I krajnje tajne duha ruke očima reše. Najveći slikari behu u njih zaljubljeni, I slikari ruku behu najvećma žuđeni.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Kako je samo pametan, kako lep! — pokazivala ga je s ponosom rođacima i prijateljima, tražeći u njihovim očima iskru divljenja za svoje dete. Ali, ljudi su s nelagodnošću sklanjali pogled, slegali ramenima i odlazili bez odgovora.

— govorili su i smejali se. Poče da proklinje momak svoju sudbinu, a majka poniknu očima, prvi put osećajući da je nemoćna da pomogne.

A kada je došao i taj trenutak, žena sopstvenim očima nije mogla da poveruje. Zar je moguće? Je li taj osmehnuti momak zaista ono isto slabašno i večno zabrinuto dete?

Gleda je muž i rođenim očima ne veruje: vršnjakinje joj se smežurale kao orahova mezgra, a ona od jutarnje zvezde sjajnija!

Ni u snu, ni na javi nije mogla da zaboravi njegov pogled. »A ti?« — pitao je očima. »Šta ja?« — Lepotica samoj sebi sleganjem ramena odgovori, kad su sahrane učestale tako da joj se činilo kako nema

Lepa Poglavičina kći i ostali mravlji narod sopstvenim očima nisu mogli da poveruju. Koji je još mrav leteo? A, ipak! Krilati Belko sve brže se dizao u visinu.

Mladić se i ne pomače. Samo mu se ruka spusti na pseću glavu i nežno pređe preko nje. Ljudi sopstvenim očima nisu mogli da poveruju. Događa li se sve ovo ili je o ružnom snu reč?

E, da je ne dograbi! Skoči Starac sa praga i gegavo potrča prema Strašilu. Majko rođena, sopstvenim očima da ne poveruješ! Što brže Starac trči, to brže Strašilo odmiče.

Kako su svetlela, majko majčice! Da ga bljesak koji je iz njih izbijao ne zaslepi Starac prinese ruku očima i vide: nekakve male devojke, ne veće od šarana, koračaju ka njemu.

Tako su se i na zvonik popeli ne verujući sopstvenim očima da kraj zvona nikoga nema, da zvono samo od sebe ječi sve glasnije, sve jače. Uzalud su ga zaustavljali.

— Šta li je zaustavilo zvono? — pitali su se očima, a onda im pogled pade na dečaka i pticu i sve im postade jasno. Spomenu neko starca koji je razgovarao sa pticama,

— Od čega da te očistim? — trže se dečak. — Od starosti, od prašine! — reče glas, a pred dečakovim očima stvori se maleni jahač na zlatnom orlu.

Šantić, Aleksa - PESME

Ja na tvoja nedra padam I verujem u svoj sreći: Ljubićeš me nad sva blaga, Večno i još duže, draga. 14 Ja očima moga cveta Stvaram nize kanconeta: Usnicama zvonke, fine Madrigale i tercine; Licu što ga lepšeg nije, Stvaram

37 U nedeljnom odelu Kroz šumu filistri jure, Kliču, kô jarad skaču, I slave čari nature. Žmirkavim očima motre Kako sve cveta lepo; Vrabaca pesmu sišu Dugim ušima slepo.

Na prozoru je vidim Njene sobice samu; Suznim očima zuri U noć i pustu tamu. 58 Jesenja noć je i stabla Povija vetar ljut; Ja sâm, ogrnut strukom, uz gorski jezdim

O, ljubavi zlatne zvezde, Presjale su vaše moći, Ispod mene ponor puca — O, primi me, drevna noći! 64 Na očima s crnom noći A olovom povrh usta, Ukočena srca, mozga, Ležah u dnu groba pusta.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Izdajnik domovine odlazi u pakao: Opadô je svoju braću krasnu kod Turčina, sile peksijanske; zato gori lice pod očima.

Tada je najviši stepen dostigao i Savin kult. U očima sirotinje raje Sava je tada bio simbol nacionalne nezavisnosti, zastava otpora turskim porobljivačima, i zato što je to

I u pesmi on je veliki junak, koji čak ima krilatog konja i sablju sa očima, ali se ne nalazi na čelu jedne velike i odane hajdučke družine, nego na čelu svoje braće, svojih prvobratučeda i

uzidana da bi se grad održao, ona bi htela da utiče na život i posle svoje smrti, da mrtvim dojkama hrani i mrtvim očima gleda svog nejakog sina.

drugovi primiše smrt istim načinom pre njega, moleći mu se što su mogli lepše da oni svrše pre njega, te da njegovu smrt očima ne gledaju“. Ta srpska priča stavljena na Hartiju oko 1431.

Taj domaći sloj (knezovi, slobodni senjaci, Vlasi-stočari, koji su bili i turski vojnici) u očima raje morao je predstavljati mrskog izdajnika.

Ja porezu započnem brojiti, a on na me očima strijelja: „Memed-aga, zar ćeš je brojiti? Ta ja sam je jednom izbrojio!“ A ja više brojiti ne smijem, već porezu ukraj

sličan prizor, zahvaljujući nekolikim odlično zapaženim pojedinostima, tako je živ kao da se odigrava pred našim očima: U grlo upravo njega Odisej pogodi str'jelom, i rt strijele odmah kroz mekani kroz vrat mu prođe, da stranu klone

afirmacija najplemenitijih pobuda: da čovek utiče na život i posle svoje smrti, da ga goni napred, da ga upija mrtvim očima i da ga napaja mrtvim dojkama.

svaku čašu liju; Momčil' ima konja Jabučila, Jabučila, konja krilatoga: kud gođ hoće, prelećeti može; u Momčila sablja sa očima; ne boji se nikoga do boga. Već me ču li, kralju Vukašine!

Opet tužna Rada dozivala: „Bogom brate, Rade neimare, ostavi mi prozor na očima, da ja gledam ka bijelu dvoru kad će mene Jova donositi i ka dvoru opet odnositi“.

I to Rade za bratstvo primio, ostavi joj prozor na očima, te da gleda ka bijelu dvoru kade će joj Jova donositi i ka dvoru opet odnositi.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Dugački Stric, najviši đak u razredu, sjedeći u poslednjoj klupi, prosto nije povjerovao svojim rođenim očima: zar umjesto njihove Lane da dođe ovaj ovdje? — Ne, ne, to nije istina!

— Je l' takva i tvoja Lunja? — Ih, đavo je odnio, dabogda crkla! — pocrvenje Stric i još jače natuče šešir. Ne mogu očima da je vidim. Lunja je bila tiha ćutljiva desetogodišnja djevojčica, velikih mirnih očiju, Stričeva prva komšinica.

povukla sasvim u ćošak da ostalima načini mjesta i sve ih je gledala srećno i s ljubavlju svojim velikim precrnim očima. Bila je radosna što su pored nje i što su pobjegli od pljuska.

— I još sam nešto smislio, ali žestoko. — Šta to, šta to?! — u trku dopade Đoko i radoznalo užiži očima. — E, za tu nam rabotu treba i jedno magare. — Šta tu treba magare! — poskoči Đoko. — Evo mene.

— strogo poče Jovanče. — Došla da vas vidim — tiho reče Lunja i pogleda ga tako dobrodušno svojim velikim tamnim očima da Jovanče, već spreman da vikne, samo grgutnu kao mlad pjetlić i nastavi mnogo mekše: — A zašto da nas gledaš?

— Šta je ono? — ote se prvo Nikolici. Svi su u strahu pretraživali očima upola naoblačeno nebo. — Avioni! Eno ih! — uzviknu Jovanče.

Više volim i ovaj svoj mali prst, i onaj kamen i drvo, i ono tamo brdo nego nju! Dabogda crkla, kad se onako izbeči očima pa ne znaš kud bi pobjegao!

Nek me i ustaše ukebaju, samo nek nijesam s njom. Lunja šmrcnu gotova da zaplače, a onda naglo zagladi kosu i u očima joj sinu povrijeđen ponos. — Ja sam došla ovamo samo zato što me je pozvao Jovanče, pa ću s njim i poći na Lisinu.

Lunja se trže i skameni se, hladna i nepristupačna. Samo kratka varnica, koja joj sinu u očima, rječito je govorila da bi toga istog trena najradije sručila stotinu gromova na tu svoju debeljušnu plavu drugaricu

Pogledaj. Razmotao je one krpetine i ponosito ispružio ruke kao da pokazuje novorođenče. Pred Laninim očima ukaza se nova novcata puška i nekoliko kartonskih kutija s municijom. — Puška?! — u nevjerici prošaputa učiteljica.

Jedva ga prepoznaše. — Pa to je poljar Lijan! Čiča glavačke dopade do logora i razrogačenim očima zabulji se u dječake. — Pa vi ste još tu?! Živi ste, a? — Živi, živi! — umiri ga Jovanče.

Opaziše to čak i njegovi u kući, pa ga djed upita začuđeno: — Časte li vas to na kursu rakijom, kad si tako usvijetlio očima? Možda ti je kakva curica što god uvračala? Tu promjenu na Stricu najprije i najbolnije uočila je obavještajka Lunja.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

KAPIJA 428 ZLATNA SREDINA 429 ULAK 430 LOV ZA CEO ŽIVOT 432 JEDINSTVO MNOGOSTRUKOSTI 433 ŽENIK LEPOTU NEVESTE U OČIMA DRŽI 434 POHVALA DRAGOM KAMENU 436 NADGLEDNIK BAŠTINE 441 NA MESTU PUSTOM OD LjUDI 442 PRITČA O DUŠI I TELU 443 NA MORU

EVA Ona je čovečaska velika spona i negbe gvozdene; svake zamke spletene u ruku su joj. S očima zamrežuje putove mladićem! ...

Bojim se očima, zašto moje oči nisu svakad gledale do gospoda Boga; vode suzne ne iskapaše za moj greh oči moje; zakona tvoga nisam

Bojim se veđami jerno milo mi je bilo s očima mnogo spavati i sveđma dremati da se odmaraju i pokoje se moji zglavci.

I podrugat će se Našem grohotnome se smejanju! POSLEDNjI DAN Da nam je pred našim očima, na umu, obnoseći nam onaj nezagašeni, uvek plantiti oganj u duboku, bezzornu, večitu noć, bezmesečnu i bez

Kakvo li je to strašno čudo, nesnosno mojim očima za pogled o, vladiko, vidi se! Svaku misao i samu sunčanu zraku nedoznano tamni, sine moj!

S kojima ustnama da celuju tvoje noge, od kojih no tutnjenje, glas, preplaši prvo u raju pramater Evu? Kakvim li očima mogu smotriti mi Boga pod telesnim pokrivačem? Koje li pesme ću ispojati tvome izlaženju štedre?

molimo: »Primi oružje i štit, te ustani mi u pomoć« ŠETNjA PO GROBLjU Da izađemo pošetati se po groblju, Te s otvorenim očima da vidimo Gde su našem pustom životu domovine, Kućišta i dugo boravljenje ovoga sveta. Nije li y zemlji?

k njemu, sčuljio se dole, umiljato prevraća oči gledeći k njemu, digao šapu te mu ukazuje, što isto ne može da progovori. Očima se moli. Vide pustinjak što mu je — istrže iz noge trsku i zavi, te je izleči.

a mnogo dobi gledeći ga i to se dosadi te jedva čeka kad će se smrknuti da poleži i odmori se malo žmureći mu s očima. Ako li je poduga noć, pak jedva čeka da bi brzo svanulo i nagleda se dna, te što za videla uposluje.

Dan za posao, a noć pak za spavanje i otpočinak telu i očima... JUDEJSKE POVESTI Kod vavilonske reke, tamo smo sedeći plakali...

Onda već i sam Tatarhan od jeda i od derta svoga mu stade pucati kad vide s očima kako mu vojska zlom propade. Uteče ispod grada s boljima konjici, na jedno visoko brdo stade gledeći što čini more,

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Toj li je zborenje? Neje te ni sram odi ovoj čupe? — reče i pokaza na izmećarku Denu, kojoj odmah zatim dade očima znak da pokupi fildžane i rakijske čašice i šišence s mastikom, kojom se — češće od sviju — posluživala tetka Doka, dok

I ona je najviše u Manču gledala, pratila ga očima unaokrug kolom. I što se on u igranju više i bliže primiče k njoj, sve manje i ređe vadi kokice; ne jede ih, nego ih

Stala bi pa bi gledala kako igraju i zevala od vremena na vreme. Ali bi ipak krišom pratila očima Manču, i nije joj pravo bilo kad je ovaj ne bi opazio, ili kad bi otišao na drugo mesto da igra, a ovo ostavio...

Skupio se svet. Koga ti sve nema tu: dečurlije, momaka i devojaka iz mahale, koji ašikuju očima. Došao je i neizostavni narednik Perica, narednik i pisar u štabu, nazvan „lepi Perica“ zbog onog belog lica i zbog

čuje kako Kalini dršće glas, i kako ga meko i duboko pogleda svojim velikim i kao junska ponoć crnim i toplim očima!... I drugu igru, opet „Jelku tamničarku“, igrali su, jedno do drugog, Kalina i Mane. I Zoni dođe nešto teško.

Ništa od svega toga nije on primetio niti ga se to ticalo! Samo jedna slika mu je lebdela pred očima, samo jedan pozdrav mu se jednako ponavljao u ušima, i on ga jednako šapatom izgovarao... I to je ohrabrilo Manču.

tada na belu svoju ruku, a drugom bi se igrala sa dugim i bujnim kurjukom svojim, gledajući svojim velikim sanjarskim očima preko niskih krovova okolnih kuća negde daleko.

Neki polusan i polujava beše to, pa se jedno i drugo naizmence prelivalo. Misli o večerašnjem. Huče i ljuti se. Pred očima mu živa slika zvezdanog neba, meseca i Zone kako stoji umotana u bundicu svoju s isturenom levom nogom i pogledom na

se neopaženo u jedan ćošak u avliji i odatle, skriven od očiju sviju, gleda sav taj šareni džumbus i veselje i traži očima nju... Malo posle, eto i nje, Zone.

“, posle postaje ozbiljnije, pa tek silno zatrepće očima, a suze mu silno grunuše. Silno se priljubilo Zoni, obgrlilo joj kolena, plače, bacaka se, grdi Manulaća, bije Sotiraća

“... Mnogi primetiše kako im je tek sada puklo pred očima, i sve im je sada, vele, jasno. Sad im je jasno otkud Mani tolike lakonane plitke cipele da ih i radnim danom, po kiši

Drugi su, opet tvrdili da je svojevoljno pobegla, a to su potkrepili time što se nije otimala, i što su svojim rođenim očima videli na kolima ne samo nju nego i ponete stvari, kao: krevetske haljine, kolevku, koritance — i dubak!...