Radičević, Branko - PESME
Prepado se, znoj me probi ladan, Sve s' okrenu, mal' ne pado jadan, Ode nebo, a zemljica klonu, Ja kâ u grob sa nebesa tonu, — Oh da jadi duže potrajali, Bi mi davno raku već
Ovo reko, proguta me jama, Grunu o tle, začu čudnu viku: „Amo brže, pomozi ti nama!“ Pado, lupi o kamenje dole, Ni se ubi, ni me što zabole, Tom se čudi, al' ne mogo dugo, Jer za časak vide čudo drugo:
Okreto se, napolje se mako, No u itnji nekako s' spotako, Preko nekog pado brakolomstva, Mal' što ne bi, brate, vratolomstva.
Čujde samo, moje dete milo, Čujde, čujde, što je posle bilo. Od rane se onda prenemoga, Pado donje sa konjica svoga; Al' skočiše do troje Srpčadi, Digoše me sa zemljice mladi, Poneše me krvcom niz rudinu, U
Pade konjic, i ja s njime pado, Ali odma od zemlje ustado, I proklinja što sam živ ustao, Što svog vrata nesam sakrhao.