Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Najedared će zapitati Jovica: — Pa kud mislimo sada? — Hajdemo u Parašnicu — reče Stanko. — Parašnica je zgodna za hajduka kao kolevka za detence. A posle toga, tu nam je i Crna Bara i Rača...
Šumom je odjekivao pucanj suvoga granja... 21. PARAŠNICA Danas čovek ne bi ni poznao negdašnju Parašnicu. Da nas su tu njive i livade plodne kao Misir; ali negda tu beše gusta šuma.
je imao svoj stalni stan sa svojim „golaćima”, Tu se stvorila čitava čaršija, i doskora, pa i danas, stari ludi zovu Parašnicu „kasaba”, što znači varošica. Za ime Parašnica svezana je i jedna pričica.
Bili su zaranci kad Stanko s družinom stiže u Parašnicu. Od vode je pirkao svež povetarac, te im hladio vrela čela i sušio znoj. — Uja! — reče Stanko. Hajduci stadoše.
Pa zapliva u prošlost... Ni sam ne znade kad je stigao u Parašnicu. Kad tamo stiže, nađe drugove gde se opremaju. — Akobogda? — Na daleke pute? — reče Zeka. — A kuda? — u Loznicu.
Zeka, Nogić i drugi dolazili su vrlo često da ih obiđu i da se porazgovaraju, pa su se opet vraćali u Parašnicu. Jedini Surep se ne mače od njih. On se rešio da ih izvida poštopoto.
— Šta? — pita Stanko. — Meni, brate, ovde dodijalo. Ja bih išao u Parašnicu. — A ja? — reče Stanko. — Zar da ostanem sam? — Nisi sam!... Eto...
Opustiti Parašnicu, to je toliko isto koliko povesti Turke na Ravnje. — To ti je pametno! — reče Čupić. — Onda, tako ćemo i radiTi...