Nastasijević, Momčilo - PESME
I kad umiru drveta, ni tuga ni opomena, te suhi list čudno tišinom omiluje patniku čelo. GROBNOJ Oh, to je, otežava noga. Grobom pjan. I noć je ovo — trnom pretrnem gloga, i dan.
7 Sve zove — ostajem. Korenom u kamenu tuzi zatvaram krug. 8 Patniku iz tiha srca to čudno pukne zore cik. I čudno, na ramenu sebi, svetli svoj sagleda lik.