Ćopić, Branko - Čarobna šuma
U svakom kutu, po svakoj stazi po neki junak iz priče gazi. Patuljak Palčić tiho se krade, družinu vodi, igraju žmurke, a čim je kiša, odmah se znade, učine juriš — pod pečurke.
Putuje društvo kroz gore strane, divljinom strašnom bez staze, puta, nad njima šume prastare grane i kroz noć mrku patuljak luta. Ponekad, opet, u osvit siv, niz klanac neki promakne div.
Divovski klobuk pečurka širi, ispod nje mala kućica viri, u njojzi život veselo vri, stanuju tamo patuljka tri, patuljak Rudar, patuljak Lovac i brat patuljak Moreplovac.
klobuk pečurka širi, ispod nje mala kućica viri, u njojzi život veselo vri, stanuju tamo patuljka tri, patuljak Rudar, patuljak Lovac i brat patuljak Moreplovac.
nje mala kućica viri, u njojzi život veselo vri, stanuju tamo patuljka tri, patuljak Rudar, patuljak Lovac i brat patuljak Moreplovac.
u njojzi život veselo vri, stanuju tamo patuljka tri, patuljak Rudar, patuljak Lovac i brat patuljak Moreplovac. Patuljak Rudar luta po tami, ide po gluvoj rudarskoj jami, pijukom kuca i lampom škilji, pažljivim okom u rude pilji, znakove
pijukom kuca i lampom škilji, pažljivim okom u rude pilji, znakove daje, lagano hodi, podzemnom blagu rudare vodi. Patuljak Lovac u ruhu crnom, uklanja zamke pred hitrom srnom, od ptica skreće strijelu sa luka, navodi lovce na sivog vuka,
„Eh, to je poklon za malu lijep!“ — progunđa Lovac i zgrabi rep. Patuljak treći, pomorac znan, plovi na more, okean, i tamo roni do stijenja siva gdje školjka biser blistavi skriva.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Srebrna ruža nije običan cvet. Od nje se postaje Zlatousti, car priča i iscelitelj, ali i kao patuljak svetom luta. Bole se vrati u svoju ulicu! — Od dodira zvezdine ruke dečak oseti kako tone u san, i užasnu se.
On oslušnu. Gle, pa o lekovitim travama je reč. Neke je i sam znao. Ali ko je Zvezdan o kome pričaju? Patuljak sličan Zvezdanu posetio ga je kada je bio bolestan. Kako se sve to ponavlja! Mali čistač se osmehnu.
— E, pa, ovo ti neću zaboraviti! — maleni gost otrese iverje sa sebe, .a dečak u čudu protrla oči. Patuljak se jedva razlikovao od paprati: bio je tako malen da se bez muke mogao pod nju sakriti. — Zaista ti neću zaboraviti!
A onda dođi po njega! — patuljak se nasmeja, ali tako tiho da se dečaku učini da je vetar prošao kroz trave ili negde u daljini zažuborio potok.
— Više nikada nećeš biti gladan! — kao kap rose patuljak skliznu u paprat i nestade. Uzalud ga je dečak tražio. Tek tu i tamo javljao se njegov radosni smešak nalik na titranje
3amišljen i zbunjen, korak po korak, dečak poče silaziti niz planinu. Patuljak je nešto rekao... Šta je rekao? Tek na pragu seti se patuljkove naredbe.
Nalik na srebrni točak i on se, kao i dečak, s mukom penjao ka vrhu planine na kome ih je čekao patuljak. — Došao si na vreme! — patuljak zadovoljno klimnu glavom. — A i tanjir je lep. Ostavi ga i idi!
— Došao si na vreme! — patuljak zadovoljno klimnu glavom. — A i tanjir je lep. Ostavi ga i idi! Sledeći dan mu je sporo prolazio. Nikad mu kraja!
Dečak je neko vreme ćutao, onda promuca: — Želim da postanem rezbar kakvog nije bilo! — I postaćeš! — patuljak se nasmeja. — Pažljivo prati snove i šare u drvetu.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Niz kičmu malog suncokreta prođe jeza: nije neka naročita sreća roditi se kao suncokret! — Kao patuljak-suncokret! — ispravi ga jedan od braće, a mama se trže. Ne pamti se da je ikada neki suncokret odbio da sledi sunce!
Vreme polaska došlo, a njemu se ne ostavljaju ni grabić, ni breza. Ali, kako da se ocu i majci kao nakaza vrati, kao patuljak vek vekuje? Belim i strmim putem pođe dečak. Nežno ga isprati šuma, a kupinova vreža reče: — Ako ti zatrebamo, zovi!
Ni ptice da proleti, ni psa da zalaje, ni lista da zašušti. Kad bi se bar odnekud pojavio neki miš, iz zida izašao patuljak! Imao bi s kim da se poigra, s kim da popriča: dosta mu je da priča sam sa sobom, majko rođena!
Sada je Radan mogao da ga vidi sasvim dobro. Po svojoj veličini nezvani gost mogao je biti patuljak, ali sve ostalo uz patuljke ne ide. Patuljci su starčići s bradama i šiljatim kapicama.
Ovaj nema ni kapu, ni bradu, oči su mu modre i osmehnute, koža obraza glatka i rumena. »Ne može ovo biti patuljak!« — zaključi Radan sam u sebi, a mali gost, smejući se, reče: — A zašto ne bih bio?
— Vidiš, sišao si. Koračaš! — patuljak se osmehnu, a u njegovom oku kao da zasvetle parče neba. Radana to podseti na priču o Princu oblaka koji luta nebesima,
Možda je nezvani gost taj Princ? — Reci mi stanuješ li na oblaku? — reče dečak, a patuljak se nasmeja i odmahnu glavom. — Mesto gde ja živim — reče — zove se Breg Svetlosti, a ime mi je Micko.
— patuljak se uozbilji. — Nisu ti potrebni više vidari i travari! Kada se probudiš — biću tu. Ali, ti moje ime ne pominji, ćuti o mo
Čim bi se začuli koraci u hodniku Micko bi odlazio. »Ali šta je Micko?« — poče se pitati dečak. »Patuljak? Dečak—nevidljivko? Plamen-lutalica? Princ oblaka?« — Radan odgovor nije mogao da nađe.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Ej vi tamo, upalite! — molio je glasić. — Sad ću da se javim ! — prošaputa Jovanče. — Ono je patuljak. Znaš, onaj iz priče. Mačak mu čvrsto steže ruku i promuca: — Hajde pa šta nam bude.
— Evo me, Mačak, idem — odvrati glas. Lazar Mačak zbunjeno pogleda u Jovančeta. — Otkud patuljak zna da je meni nadimak „Mačak“?