Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Pavle je sav drhtao. Mucao je nešto što se nije čulo. Petar je na to, još uvek smešeći se, zdrao ruku Pavlovu, sa svojih širita na grudima, i govorio bratučedu, pravo, u lice, mirno, ali sa mržnjom: „Dur! Kad ti kažem!
Trifun nije mogao, onako glavat, da na miša u mišolovci liči, ali se siromah snuždio, kad uđe u Pavlovu sobu i vide da su ga čekali. Kad mu rekoše šta Mitropolija kaže, počeo je da psuje.
Nada se, kaže, da se neće poklati. Kad su ostali sami, Trifun sede na postelju Pavlovu i promeni i svoj pogled, i glas, i način govora.
na dan Luke evangeliste, petog, to jest, osamnaestog, oktobra, pomenute godine, postmajster Hurka doveo je, pred kuću Pavlovu, njegovog bratenca Đurđa, koji je jahao konja, i vodio sa sobom troja kola i pet husara.
Nek ide, kaže, sve, i dukat, kud je i ostalo otišlo. I on je hvalio Pavlovu kuću i baštu, samo mu se nije dopadalo, kako u Tokaju supružnici spavaju.
Pfaler se na to smejao, ljubazno, ali mu je ipak poslao sobaricu, koja dođe, da namesti postelju i uzme Pavlovu presvlaku. A postelja je, u tom paviljonu, bila velika, široka, u zavesama od svile i stakleta.
Petar je morao da se skloni, u jedan mračan ugao izbe, pa da tamo riba Pavlovu sablju, a perikmaher je za to vreme, nasred sobe, počeo da razmešta svoje lavoare, a Pavla da okreće na jednom
Pokazivao je kapetanu svoju ruku, kako još drhti. Idi, bedo! On je, navrat-nanos, udesio Pavlovu kiku, veza mu šepute u kosu, a uzviknu da će nastaviti svoj posao, na Đurđu, samo ako pristanu da na dvorište iziđu.
A priđe svom bratučedu mirno. Stade uz njega, bez reči, tako, da su mu sablja, i ruka, dodirivale Pavlovu slabinu. Čestnjejši Isakovič, koji je Kostjurina, i Kijev, sasvim drugače zamišljao, i kome je bilo mrsko da ga Ševič
Preklinjao je da ništa Varvari ne kažu. Kao da se boji da mu mati dete ne uzme iz ruku, odnese sina, u kolevci, čak u Pavlovu izbu. Molio je da zagovore Varvaru, da je lažu, dok ne smisli, šta će i kako će.
Oni su bili počeli da, zemlju Pavlovu, opkopavaju, da je omeđe. Pavle je obišao svoje imanje jašući. Krčevina oko kuće bila je puna veverica.
kod carice, a Vitkovič, koji je bio ostario, a nije bio u audijenciji kod carice Elisavete, nikada, smatrao je Pavlovu molbu za bezobrazluk jednog uobraženog rođaka.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
— Ruke Pavlove ženski uske, a vrhovi prstiju uvek topli, kao u groznici. U karakteru Pavlovu se isticala jedna stalno usplahirena ambicija: neprestano dodavanje novih znanja i učenja.
Ćosavost, u ono vreme, bila je nešto toliko englesko, da se sve ostalo na liku Pavlovu manje zapažalo. Kosa, naravno, nije Pavlu izrasla, ali on je sad nosio skupu, finu periku od tamnosmeđe kose, po
Ako treba nešto poneti, Pavle nosi u ruci kožnu torbu s mnogo odeljaka. U liku Pavlovu je izvršio promene i engleski jezik.
utiscima svega što je te večeri čuo i video, Branko oseti da se mešaju u njemu jeza i toplina, tužne pretstave o životu Pavlovu, i neko toplo osećanje od svoje zgrčene egzistencije. — Kuda će Čuponja? čija će biti kuća?
Kronika palanačka ne odmiče. Beo list pred njom čeka. O sinu Pavlovu saznao je Branko tek kad je detetu bilo dve godine.