Upotreba reči pita u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

“ Drugi put opet dođe, pita imamo li brašna. A kad mu tetka kaže da nema, on uprti vreću sa pšenicom, odnese na suvaču, pa nam samelje.

Jednoga dana dođe čiča Marko. Lice mu beše tužno, zabrinuto. „Imate li hleba, Maro?“ pita tetku, a ona mu žalostivim glasom odgovara: „Bogme, Marko, danas smo ja i moja Grlica poslednji zalogaj podelile!...

Prođeš kroz selo, nigde psa da na te zalaje, niko te ne pita otkuda si i kuda ćeš... Svaki vidi da si patnik, pa veli: idi s mirom i traži sebi hleba!...

oko manastira, nekada, opet, po tri dana pije u manastirskoj mehani; ljudi su ga već naučili, pa ga niko ni za šta ne pita. Ako ga što zapitaju, on samo ćuti. Žena mu također ne izbija iz manastira, cela okolina već zna zašto.

Od ono doba jednako me polazi, dođe mi na snu, na javi, u po noći i po danu; sedne do mene, pa me lepo razgovara, pita me kako mi je... Ja joj kažem, ona se rastuži i neveselo mahne glavom, pa me ostavi...

Pa ujedanput vrisne... — Šta ti je, Jelice? — pita je stari Sremac, koji od nekog vremena slabo s kime govori, a kod kuće se retko kad i bavi, nego sve nekuda po selu i

Nikola Belić ih pogleda, pa se sam pita: šta li će ova dvojica kod suda?... Ali ga njih dvojica i ne gledaju, nego tiho razgovarajući se, gledaju svaki čas na

Obradović, Dositej - BASNE

Najposle eto ti nam i lisice, koja kroz vrata vireći: „Kako si, striče?” pita. „Zlo, moja mila ćerko, ta hodi bliže da me nagledaš .

Čini kao pop Muždalo kad služi, pominje svoga sela poglavare, a kako iziđe iz crkve i dođe s njima u krčmu, a on ih pita: „jeste li čuli kako ja vas spominjem? Da vas je anatema sviju što vas je god!

I tako pođu. Pri osvitku upazi kurjak da je psu oguljen vrat. Pita ga šta to znači. „Ništa, ne pitaj.” — „Ta kaži istom, neka znam, svašto je dobro znaši.

Rado i veselo one čuju to i pođu, kad eto ti petla. Pita ih: daleko li misle. Kažu mu ove sve što su čule. „Vidiš da ste lude, prave kokoške bez moma!

I pravo ima. 63 Mišić i mišica Mišić, kad prirasti i počne iz rupe istrkivati, upazi prvi put u životu mačka. Pita mišicu kakva je to stvar? „Ne pštaj, moj sinko, zla i opaka! Zove se mačak.

Ovčarsku kabaničicu i žezal i ćilim tu prostret, na komu se on bogu moljaše. Pun udivljenija car, i začuđen, pita ga šta to znači. Kaže mu ovi sovjet roditelja svoga.

“ Kad, eto ti smrt stane pred njega, onako ružna kao što je pišu, pa ga pita što |je zove. „Ta ništa,” — odgovori siromah starac, uplašen, — „da nisi došla, volio bih, al' već kad si ovde, pomozi

, — vele joj druge — gdi će žaba biti koliko june.” — „Ne verujete? Stan'te malo.” Nadme se koliko igda može, pak pita: „Jesam li?” |— „Jesi luda! Ta nisi slepa, pogledaj na se, pak na june!

Ovo se sluči u zimlje doba; zato, zebući čoveku ruke, prikučavaše ih k ustma i grijaše ih. Satir ga pita šta to čini. Oni mu odgovori da grije ruke. Dođu u krčmu, gdi im se donese vruće jelo.

grobnicu punu kostiju, i kad rasudi da se je mogao naspavati i otrezniti, dođe grobnici na vrata, pak stane kucati. Pita on: „Ko to lupa?” —„Ja sam — odgovori žena s pretvorenim glasom — što mrtvim|jelo nosim.

Ali sam premučao, znajući da ko nema u glavi, on misli da ima više nego svi drugi. A iguman, dičeći se, pita namesnika: jesam li mu kako odgovorio? „Majde! (otvešta onaj) imaće gdi god dođe šta povjedati.

Truditi se i mučiti da što nauči, to je njemu neugodno i protivno, niti ono mari da zna da kad dođe starost pita: gdi ti je mladost?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Kad uđem k caru, ja tako i učinim. Kod njega stojao je tolmač. Pita me: ,Jeste li vi Aleksa, knez valjevski?’ — Ja mu kažem da jesam. — ,Pa šta ste tamo radili; i kako s Turcima stojite?

” „Utom dođe s onim oficirom i Mijuško. Pita ga car: tko je on i šta je tamo radio i ko ga je na to poslao. — Zamuca moj g. Mijuško: ,Vaše Veličestvo...

Kad sutra rano kavaz ode, pita me moj otac: „Znaš li što onaj kavaz dolazi?” Kažem ja da ne znam. „Poslao ga”, veli, „Hadži-Musta-paša, da mi iz usta

On me odvede kod obršterova konaka, da me ne vide Turci (u parlatoriji). Pita me šta radimo. Kažem mu ja da, kako smo čuli da je Crni Đorđe počeo paliti hanove, i mi se kupimo da tučemo u Valjevu

; ali to sve badava, Vesa neće da pristane nego jednako pita: „Šta je to, i našto će to izaći?” Opet ja siroma počnem mu s početka govoriti, kako car hoće da namesti u Beograd za

; no Vesa neće nizašto to da zna, već opet pita: „Šta mislite vi ljudi, šta hoćete vi?” — Meni se već dosadi kazivati, dok pop Leontije iz Urovaca reče: „O Veso!

mi dođe neki obrlajtnant, koji je na kordonu; on je rimskog veroispovedanija, ali je prepun čovekoljubija i pravice; pita on mene zašto se bijemo s Tucima; ja mu sve pokazujem: kakve smo zulume trpili, „i dalje bi trpili, no dahije popisaše

kao što sam mu uz put kazao, stane s dugom puškom iza Crnoga Đorđa, a bio je ličan i obučen u najlepšim haljinama. Pita general Đenej zašto se bijemo s Turcima.

— Pita general Ćenej dalje: „Šta zaktevate vi od Turaka, šta li Turci od vas? Meni je moj dvor naredio da vas pomirim”.

” Pođemo skutu i odemo. Dođem u logor, opet se iskupe starešine, i Karađorđe pita me: „E, kojekuda, šta si dobio?” — „Dobio sam tri velika olmaza”, odgovorim ja, „neće paša svedoka”, i po redu sve

— Sad dođu dumendžije i uzmu svaki svoj čamac, i putujemo nekoliko niz vodu. — Čuje se nešto gde huči! — Pita mene moj pobratim Protić: „Čuješ li, pobratime, štogod?” — „Čujem nešto huči, a ne znam šta je.

Pitamo se mi opet sa Živkovićem kako sa nepoznatim, iznosimo naše ̓aljine, ali malo smo i imali. Pita nas obršter: „Popo, ako Bog da vi?

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

pevajući jedan, a drži u desnoj ruci dve i u levoj jednu kartu, hitro ih premeće, već što treba u toj igri n viče, i pita uzgred Radana. — Ja vala, sad iz varoši — odgovori Radan. — Ovo je pop!

— Kako je ove godine letina? — pita kapetan jednoga od njih. — Ta svakojako, gospodine! Nema onih starih godina. — Nema, ja — nestalo je onog berićeta.

Samo imam malo muke s Radanom. — Šta? Hoćemo li mu skoro da dreknemo s jaretom? Ha, ha, ha! — pita i smeje se kapetan preko masnog zalogaja piletine. Pop Pero uhvati se za bradu i učini kao jarac: »Mehe-heee!

Snuždio se, neveseo: pustim ga u kancelariju kapetanu, pa se naslonim da slušam. »Odakle si ti?« pita ga kapetan onako malo oštro. »Iz Miokusa, gospodine.« — »Šta ćeš?« — »Ta potvrdio bih neku procenu.« — »Dođi sutra!

« — »Dobar«, velim ja, »boljeg retko gde ima.« »Što li to sad pita?« mislim sam. Kad, a mi pravo okretosmo se kući Radanovoj. Toli je! Sad znam.

— Zafaljujem na vašem časnom imenu — veli Pupavac fino, pa pita: — A odakle putujete? Ako smemo pitati, ljubopitni smo znati... — Sa suve granice sad, a bio sam svud po narodu.

Revizor pita đake. »Kaži ti, mali, ko je bio prvi čovek na svetu?« upita jednog, pa zaviri u isti mah u kujnu: »Premaži malo slanino

« pa odmah izviri u kujnu: »Nek se samo dobro istišti!« Đače odgovori i to. Revizor pita dalje drugog: »Koga mi moramo poštovati?« pa opet u kujnu: »Pazi da svud porumeni kožica!« Đače odgovori i to...

— Vala, ljudi, meni se čini — poče Marjan tako važno kao da kazuje neku bog te pita kaku tajnu — da je to samo kapetanov inat...

« Šta da radi, nego poteci nekoj Anđi, travari i gatari, da je pita ima li mu kakva leka. — Bogami, prijo, nije dobro! — veli joj Anđa.

— Dobrim u svako doba! — odgovori Srećko idući im na susret. Tu se lepo zdraviše, kao ljudi i prijatelji. Pita ih Srećko kojim su dobrom potegli k njemu u Ovčinu.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

I bolesnik se prekrsti i celiva, pa onda reče: — Al’ sam umoran! — Hoćeš prileći malo? - pita ga popa. — Hoću - veli on. Popa ga povede do svoje postelje, pa mu reče da legne.

— Odskočio si, ali da se porvemo! — reče Lazar. — Ja i ti?! — pita Stanko začuđeno, jer se njih dvojica nikad ne rvaše. — A što? — Da vidimo ko je bolji rvač? — Ostavi se! — reče Stanko.

Aleksu osvestiše ove reči pune prekora. — Jaoj, starosti moja! — jeknu siromah. — A gde ti je taj nesrećnik? — pita kmet mrko. On pruži ruku na gumno, koje ne beše daleko. — Simo, zovni ga! Sima ode.

Pred njim ožive jučerašnji dan s celim događajem... On ne odgovori ništa. — Je li? — pita kmet. On je ćutao. — Odgovaraj, more! On je opet ćutao... — Simo! — zapovedi kmet. — Veži ga!...

— Mogu — reče on pouzdano. Harambaša pokaza jedan visok panj nedaleko od sebe. — Dede! — reče. — „Iz mesta”? — pita Stanko. — Jok, izatrke. Stanko se zakasa. Kad dođe do panja kao da krila dobi... — Žestoko!

— Šta li nam nosi? — Nešto ima!... Deva ne dolazi džaba — reče Jovica. Deva nazva boga i pozdravi se. — Otkud ti? — pita harambaša. Deva samo manu prstom. Harambaša se diže i priđe mu... Počeše šaptati. Harambaši sevnuše oči.

— rekoše Jovan i Jovica. — Ko ovako puškom kolje, zaslužio je pašaluk! — viče oduševljeni Zavrzan. — Jeste gotovi? — pita harambaša. — Jesmo. — Onda polazi! — A zar ćemo Turke ostaviti ovako, na putu?... Zar ih njećemo malo sklopiti?

— Pa? — Hoće li ona htjeti poći za Lazara? — A ko nju pita? Pitaju li mrtvaca hoće li u groblje? Mi moramo nastati da se oni uzmu! — reče Marinko. — A što se oni moraju uzeti?

Obujmi ga živa želja da sazna kako je to bilo, te stoga se reši da smesta ide Devi da ga pita. Nogić kao da je nazirao šta misli Stanko. — Odavde ćemo mojoj kući — reče on. — Tamo ćemo se skloniti...

Na čelu joj beše Kruška, na konju, i Marinko, koji poskakivaše pored njega. — Jesu li daleko? — pita Turčin. — Nisu, tu im je lagalo — reče Marinko. — Moje me oko nikad ne vara!...

Ne smeš čeljadeta u kući zadržati. Razlomi mi se ona stara mati dvoreći ih. Pa još pas pita gde mi je žena?... Pre deset dana jedan gola ubi dete u Klenju — pa nikom ništa!...

Lazar obori bajagi glavu. — Evo šta, Ivo. Baš sad razgovaram s njime i pitam ga bi li se ženio. — Pa šta veli? — pita Ivan. — Šta će reći — smeškao se Turčin — šta bi ti rekao da si u njegovijem godinama?... Hoće da se ženi, eto šta!

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Tada ga Bog šalje, te da mu „sa dna mora“ donosi i razbija kamen, i unutra su dva živa crva. — „A ko se za njih stara?“ pita Bog. — „Ti, Gospode!“ odgovara aranđeo. — Tu se cakle oči moje matere.

Ništa!... Sutradan — ništa.. Kad, moj brate, opazi majka da on nema sahata! Prekide se žena, pita ga: — A gde ti je, Mitre, sahat? On se namrgodio. Gleda na stranu, kaže: — Poslao sam ga u Beograd da se opravi.

Osim njih troga niko se ni za šta u kući ne pita, nego sve lepo sluša i pokorava se. Ako je Matija odneo porez, Radojka otišla crkvi, a Blagoje da polaže stoci u kući

ni pošla i da će ona ići svome ocu i iskati da joj on kupi, jer joj je muž dronja i ne sme joj uzeti ni šivatke dok ne pita onoga starkelju. Arsen se našao na muci. Da mu je samo da ga ne pogledâ onim očima, a on bi njoj sudio.

I narod i danas zove onu livadu s virom Marin Vir, a zabran sa šarampovom Marin Šarampov. Ko ne vjeruje, neka pita samo koga iz mog sela.

Sasvim već ostario, obnevidio i postao zaboravan. Znam, kad god mu priđem ruci, da me pita čiji sam. Tako smo mi računali a učitelj nije imao ništa protiv toga, da je Mara već svršila „vaspitanje” i da sada

Onda poče vladika jednog po jednog pitati: kako se zove, odakle je, kaka mu je nurija, itd., pa pita i našeg popa. Kaže on sve kako je i hvali se nama — hvala mu! — kao svojom djecom.

Mara odmah pritrča, pa vladiku u ruku, a on nju u čelo. — Tvoja? — pita vladika — Božja, pa moja! — reče pop. — Da je živa i zdrava! — reče vladika milujući dijete. Sjedoše oni za ručak.

Doktor priđe, obrtaše ga, jadnika, i ovamo i onamo. Uze ga bosti čiodom po nogama i sve do pojasa, a sve pita: — Boli li te? Osjećaš li štogod? Pop slabo odgovara: — Ne! — Boli li te ma štogod? — reče doktor. — Ovdje!

Kad baba iziđe da gleda večeru, a Popesku da kupi duhana, ostasmo samo ja i ona. Tumanov čita novine i svaki čas pita: Kakъ эto po russki?”, ona došla i sela do mene kod peći. — Al' vi ste sad sasvim zdravi? — zapita me nekako plašljivo.

Pa Nikola Đero koji svaki čas dolazi mojoj kući i pita: „Treba l' što za kuću?” Moja mati zna šta to znači, i momče odmah dotrči s polićem rakije, te ga daje čiča-Nikoli.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— I-ju, gospodin-popo, baš ste vi vrag! A di su krofne?! — pita ga začuđena domaćica. — He, he, pojeo ih, milostiva! — Ta, i’te, vi se samo šalite; di ste i’ sakrili?

Sete ga se i nađu ga tek onda kad ga žena potraži: »A di se to deo moj čovek?« pita žena, dokle ga ne nađe pod stolom. »Jao, teretu moj!« viče žena i diže ga. A gospodin popa samo sedi.

’Ajde-de da je snev’o moj popa, pa da mi nije ni čudo. — A šta ste to snevali? — pita je gospoja Persa i izašla već na sokak. — Ta man’te me, znam da ćete mi se smejati. O ženo, časni te!

— Hoćete l’ dozvoliti da vas malo odmenim? — pita putnik. — O, molim... zdrage volje! — veli Arkadija i meće preda nj knjigu. Dođe red na novog učitelja da prihvati.

— Da. — A ajskafe? — Ne. — Čudnovato, zaista! Ko bi to rekao!? — čudi se gost, ne znajući ni sâm šta više da pita Julu. — E — predloži pop Spira — ’oćemo li da malo isperemo gušu vinom?

? Ta to sam ja onda zapao među sve same neprijatelje. — Ju! A zar smo vam mi neprijatelji? Je li, Julo — pita je Melanija iza gostovih leđa ljuljajući se na stolici — je si l’ti neprijatelj gospod’na Pere? — Nisam...

— Hoćete l’ da vam baš kažem? — pita Pera. — Ju, slat — ...pardon... gospodin’ Pero, ovako vas molimo, — reče i sklopi ruke — i ja i Jula. — Pa, eto...

a Melanija od srpskih: »Ko je srce u te dirn’o«, a od nemačkih sve neke u kojima se izlaže prezrenju muški pol, i pita se: šta će on na svetu?

— reče kao više za sebe gđa Sida, — zato ja uvek kažem da je bolja zima. — A šta vam je sad naspelo, gospoja-Sido?! — pita je gđa Persa, a sva pozelenela od pritajena jeda. — Prokleti ovi mlađi!

— »Ta, ta, ta, gospoja Sido,... Perso. Ta koji vam je đavo sad opet?! — pita ih pop Ćira koji je, živo razgovarajući se s pop-Spirom, tek pri kraju ove scene primetio nešto.

— A šta je to sad opet? — pita pop Spira koji nikako nije ni opazio kako se razvijao dijalog, jer je baš pripovedao pop-Ćiri dokle misli hraniti i

— Omilitike, dogmatike, eh... — Šta bi samo pročitali iz to nekoliko cvetića! — A vi izvesno znate? — pita Pera, a gleda u zemlju. — Pa što me ne naučite?

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

obično tamo u dnu dvorišta oko ambarova i štala, kao uvek vuče neko kamenje, trpa na gomilu on bi počeo da ga zove, pita: — Stevane, kako si, Stevane? Jesi zdrav, Stevane?

Ali bi slugu hadžija vraćao. — Ne diraj ga, ne diraj! — I opet produžavao da se s njime razgovara, kao šali, pita: šta će mu i za šta toliko kamenje koje on jednako vuče.

Svi ga poznaju. Prilaze mu. Ko hoće daruje ga; ko ne, samo tek pita: — Deda Veso, šta radiš, deda Veso? On bi, jednako klateći se, počeo: — Etee...

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Jakov Ignjatović DVE PRIPOVETKE Sadržaj JEDNA ŽENIDBA 2 PITA HILjADU FORINATA 66 DVE PRIPOVETKE JEDNA ŽENIDBA I Ljuba Čekmedžija bio je u varošici O. momak na glasu.

gospodar Zevalić i malo se kod Redića zaustavi. Zevalić je bio zemljak Čekmedžijićev. Baš je dobro došao. Pita ga Redić: — Poznaješ li, brate, nekog Ljubu Čekmedžijića iz O.? — Vrlo dobro. — Šta sudiš o njemu?

Dolaze i druge mušterije; dotle se u sobi bez Perse razgovaraju. — Dakle, ako smem pitati, šta ima gospođa Persa? — pita čika-Gavra.

Majka i Mileva o tom ništa ne znaju. Drže da je Ljuba otputovao. Pre podne eto Ljube opet u kuću Mileusnića. Pita za frajlu. Kažu mu da nije kod kuće, otputovala je u N. Mole ga da čeka do sutra, Mileva će se dotle vratiti.

Odmah dâ prezati pa na put. Majka će duže u gostima ostati. Kad Ljuba kući dođe, pita ga čika-Gavra šta je. — Ništa! Baš sam o Usekovanju stvar započeo, pa mi je i sreća usečena. Nema ništa!

Svira neku fantaziju od Talberga. Komad je težak, vrlo zapleteno ispada. Kad je otsvirala, pita Ljuba: — Kakvo je bilo to parče, frajlice? — To je bila fantazija od Talberga. — Šta, fantazija!

Čudi se, divi se, ne zna šta je frajlici da ga tako ostavi. Uđe u drugu sobu sav snužden. Gospođa Makra pita ga zašto se sa frajlom ne zabavlja. Čekmedžijić joj kaže da je frajla pobegla iz sobe, a ne zna zašto.

Mati i kći vrate se. Posle kratkog razgovora gosti se preporuče i odu. Mati pita kćer kako joj se mladoženja dopada. Ona veli da je zadovoljna, samo da se jedanput uda.

Ne popušta nijedan, ali opet nadaju se da će što biti. Gledić zovne Martu i pita je: bi li za Čekmedžijića pošla? Ona pred čika-Gavrom kaže da hoće, pa se opet ukloni.

prvi grk. PITA HILjADU FORINATA Davno je bilo! U varoši H. bile dve gospođe, Mica Rogozić i Alka Ćirković. Obadve lepe, mlade, ne

Krasne baklave od pedeset suvih jufki! Rogozićkina pita pekla se u istoj simidžinici gde i Ćirkovićkina. Tepsije jednake, pale u nasledstvo jedna Marku, druga Alki.

Rogozićkinu izda Ćirkovićki, a Ćirkovićkinu Rogozićki. Rogozićka nije primetila da je pita izmenjena. I onako je nije sama pravila, već stara Jula učiteljka. Mica nije ni kadra baklavu načiniti.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

i kad mu leka nema onda ne pomaže podsećati na častoljublje i druge tričarije i šta se ja tu, u opšte mešam, da me čovek pita.

nekoga pali cigaretu, okreće levo i desno i zvera na sve strane, kao da mu neko stoji s nožem za leđima, a da ga čovek pita zašto to čini ni sam ne bi znao odgovoriti...

Onda zaviruje u onaj zavoj i pita: — Parče granate, šrapnel, šta li je? — Dum, dum! — Nu, majka mu stara, pa to je po Ženevskoj Konvenciji zabranjeno

Pa se onda u pola podiže, privlači je i obgrli: — Je li, pita je on, pravo da mi kažeš: šta bi radila da sam poginuo?

Žena s detetom bila u Beogradu kod lekara, ali nikakve vajde. — Ko mu je otac, pita me doktor, a ja mu kažem bandist, gospodine, tambur-majstor u diviziji, proklet da je.

Pa tek šešir na glavu — op, ode negde. — Isto — prekida je ogreѕѕe — i ona rđa mene nikad ne pita. — ...Tako jedan dan, tako drugi, tako treći. Pođem ja, Boga mi, jedanput za njom.

— Koliko ima godina? pita važno ogreѕѕe. — Pa šesti razred, šesnaest i sedamnaesta. — E znaš šta, crna drugo, gledaj ti sebe i ostani poštena

I tako jedanput prebacio desnu nogu preko unkaša, zapalio duvan i pita pandura: „Je li, veli, Mile (a zvali su ga „mali“ Mile), je li, veli, Mile, pravo da mi kažeš, ali pravo da mi kažeš

Afrika

akvarele na kojima sam zabeležio čudni indigo bubua ovih crnaca što su na brodu i druge boje njinog tela i odeće, pita me Vuije: „Šta čini da vi vidite ovako svetle boje dok bi romantičarski slikari ovde našli jednu mnogo tamniju tamu?

Treba videti sa kolikim vas očajanjem pita vaš saputnik, koji je slučajno bio zaspao u kolima: da li je u snu možda klonuo tako glavom da su mu zraci padali na

— N. se nasmeja: — Zamislite crnca koji vas pita: „Ko je vi?“ i vi Mu odgovorite: „Beli duhovi koji žele da tvoja koza polomi noge, da tvoj krov padne pod težinom

Pred naše kolibe će nam po slati tam–tam da nas pozdravi a sutra će mi pozirati za crtež Kad se dižemo, N. ga pita da li ga je poznao; ovaj ga uverava da jeste, ponizno smešeći se sladunjavim i neiskrenim osmehom. Samo što se N.

Ja sam čekao da se vratimo u kolibu, da večeramo, i da me ponovo pita kako sam zadovoljan ovim viđenjem sa jednim poglavicom, pa da mu kažem koliko ne želim da u očima bilo čijim izgledam

“ Uveče, poverenik Fontenov dolazi, sav nakićen, da me pita da li bih mu učinio jednu veliku uslugu („un gland selvis, musje!

I bez prestanka: „O mon vie, ti va voal ke ne pa pesibl“. Fonten pita svog boja, za vreme večere, gde je drugi boj. „Il e palti sie“ (Otišao je da svrši nuždu) odgovara ozbiljno ovaj.

„Il e palti sie“ (Otišao je da svrši nuždu) odgovara ozbiljno ovaj. Inače svaki čas boj pita: „musje, pe ale pise“? Ne kažu nikad: „parle“ već „koze“ (z koz avek vu, z koz banbara musje!

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Eto ja uzeo sum bez krajcaru, golo, siroto. Ama sad, kako ti dođi u kuća, ne ti pita: „Kako ti je kći!“ nega: „Koliko daš?“ Otkud ćim da dam kad si nema? Moramo da propadnimo sviju.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Udavala se prema senatorskoj volji i nije joj ni na pamet palo da pita, koji će, među oficirima, za nju, izabran biti.

Ako mi je Pavle bratučed, nisam ja njemu šipka uz bubanj. On tera zeca, a nikog ne pita! Šta je imao da laje da ćemo da se selimo? Pa šta sad? Mi da đutimo, a vi, žene, da kakoćete?

A kad Trifun uđe, čuo je kako njegova žena podnosi ocu svog prvenca, i kako kapamadžija pita ćerku: „Pa – jesi li sretna?

A narod, tamo dole, u donjem Sremu i Slavoniji, pita za cara Lazu. Ne ume trgovati, ali ume mreti. Svi su oni, kaže, mučenici, ali neće da postanu kupeci budimski.

Isakovič nije znao ko je Oracije, ali nije hteo da pita. Tvrdoglavo je ponavljao da on hoće da stanuje među svojim zemljacima, u Engelbirti, na ulici zovomaja Landštrase, ali

Neko je opalio, iz puške, na vevericu. Isakovič se bio sklonio, iza nekog žbunja, bojeći se da ga neko ne pita otkuda je, ko je, i kud ide.

To zlo je u životu velika tajna. Borba Ormuzda i Arimana! Isakovič nije znao ni jednoga, ni drugoga, ali nije hteo da pita. Veterinar se beše uozbiljio, kao da se promenio, iz jednog čoveka, u drugog čoveka.

Velika mrtvačka glava, koja mu se približava, i pita. Otac? Vater? A ču, kako on onda odgovara: Zvao se Nikola! A mati? Mutter? Zvala se Petra! I dodade, a baba, Ikonija!

Rođen? Geboren? Primetivši da je ta gorostasna, mrtvačka glava neka Vijena, koja ga pita, sa kojom razgovara, u snu, kao da je pred carskim oficirima, sa nojevim perom na šeširima, u kasarni princa

Obećavali su im da će im biti bolje, iduće godine. Pa? Je li ko dolazio u Mahalu da ih pita, kako im je, u blatu? Ruku na srce! Nismo zastali zdje, ni tebe! Pajo! Nisi dolazio ni ti! Dolazio nam je Oberajnemer!

Tamo vi njega! Dočekaće vas, moj rođeni, vatrom iz pušaka! Otkad je to carski befel da se žena pita za ajduka? Nije toga bilo ni pod Turcima.

Da govori samo o oficirima. Međutim, hteo bi još nešto da ga pita. Ako je to tako, da im Austrija napada na pravoslavlje, da ih iz vojske tera, da ih na hungarske spahiluke naseljava, da

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

On udari Sekulu buzdovanom, obori ga sa konja, ali pre nego što će mu odseći glavu pita ga za ime. Sekula mu se kaže: on je bio poznat junak, nećak Sibinjanin Janka, prisnog prijatelja ovog nepoznatog junaka.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

! — Odnio je miš — kažem ja. — A zašto je nisi oteo? — pita čiča. — Oteo sam je, evo je u trbuhu! — odvratim ja, a čiča na to mlac, mlac! brezovim prutom.

— Zdravo, zdravo! — cijuče neki tanak glasić. Dobro ga znam, to je sivi poljski miš. — Ima li šta novo? — pita on. — Ima samo to da je neki čovjek ostavio na obali moje rijeke neki džak — veli vodeni miš.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

kim ću se vraga posavetovati kad evo pola sata zvonim i tražim svoga muža, a njega nema u kancelariji; otišao je bog te pita kada, a još nije stigao. MILE (gleda u sat na ruci): Pre deset neće ni stići u kancelariju.

I da te pita čovek zašto si potrčao to gospođi da saopštiš? (Rini.) Mogu već misliti kako vam je bilo kad ste čuli. ANTA: A možeš

SPASOJE: I da ga pita čovek što je napuštao tako srećno zaposlenje, što nije ostao tamo pa mir bog. ANTA: Možda je čovek hteo da obiđe svoje

SPASOJE (očajno hukne i klone u fotelju zarivši glavu u ruke. Posle izvesne pauze on diže glavu i pita tiho i nepouzdano): Možete li vi to dokazati da je tako? PAVLE: Razume se!

AGNIJA: Kako da ne? Eto, srela me je juče gospođa Draga Mitrović pa me pita: „Ama, zašto je to gospodin Spasoje najedanput odložio venčanje svoje kćeri, kad su sve, sve pozivnice za svadbu

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Ko je to, Vesna? - čuh Markotu kako pita i jedan, bašmebriga glas kako odgovara daje to Vesnin brat. - Polubrat, ako baš hoćete!

Ja nemam ničeg njenog, spolja ne, iako smo iznutra isti. Ni ona ne mora da se okreće da bi znala da sam ja tu, niti pita šta je to o čemu govorimo, ona zna i lice joj izgleda postiđeno. - Zakasnićeš na posao!

odblescima sunca gledam svoju crvenu kosu, svoju šašavu njušku s pegama i ogromne, nečim kao začuđene oči, misleći ne pita li se mama ponekad jesam li ja njeno dete.

Na njega sem prosjaka, koje niko ne bi imao hrabrosti da pita šta vide lutajući grobljem, i ljubavnika, drugi nisu dolazili.

- Ako me ona ne bude pitala dotle? Ja znam sve one proklete Arhimedove zakone i sva ta čuda, samo da me pita. Napiši joj takvo pismo da dobije volju da me pita. Hoćeš li napisati?

Napiši joj takvo pismo da dobije volju da me pita. Hoćeš li napisati? - uprla je u mene svoje svetle oči a usne su joj podrhtavale kao u groznici.

- stala je Stanika pored mene i protresla me za ramena. - Otac? Ah, da! X - Kako te nije stid? - pita me Stanika. - Kako te nije stid? - kaže Stari. Ja, odgovaram da umirem od stida.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Ode. — Zbogom, Čamčo. — Zbogom, Sofro; promućkaj dobro što sam ti kazao. Kada kući dođe, prvo stupi u dućan, pita Peru je li što pazario. — Je l’ bio kogod, Milane? — U dućanu sam prodao neke sitnarije, igle i konce, drugo ništ’.

Uđu u čardu, poruče što za sebe i za kočijaše. Birtaš otvoren čovek, ali iz razgovora vidi se da je „šaren”. Čamča pita ima li za njih sobe. Odgovori birtaš da ima za goste jednu, i tu će im dati.

— zapita gospodar Sofra. — Svi su zdravi, pozdravili te. — A jesi l’ bio sa mojom Sarom? — Jesam, pozdravila te. Pita kad ćeš se vratiti. — Pozdravio sam je, tek sam sad na najboljem putu.

Čamča oslovi Krečara da donese zapečaćenu bocu. Krečar pokloni se i ode. Razgovaraju se donde. Pita ga grof kako mu idu poslovi, kako odavno nije bio u Poljskoj. Čamča mu na sve odgovara. Dođe i Krečar sa bocom.

Ostaviti tako bolesnog, to gospodar Sofra neće nipošto. Pita doktora koliko mora čekati. Odgovori mu: „Tri nedelje, ako donde ne umre”.

Trgovac iz U.? — Na službi. Zabeleži. Sva trojica se čude šta to znači. — Vi ste putovali u Krakovu? — pita dalje. — Jeste l’ bili u Krakovi? — Vi se sad vraćate? — Jeste. — Nemojte se ništa plašiti, sve je dobro.

I on i konj oznojeni, jako je morao juriti. Pera meri konja; lep konj. Uđe u birtiju, meri bećara, pita ga je li konj na prodaju. — Je l’ taj konj na prodaju? — Za novce je sve na prodaju! — odgovori mu bećar oporno.

Svi se dive. Kaže šta je jeo, sve što god Talijani, samo ne mačke, vrane i bumbare. — Šta, zar i bumbare jedu? — pita ga Krečar. — Salatu prave od nji’ sa lukom i zejtinom. Šamika je sad prvi čovek u varoši.

Pa vino bolje nego izmešan „clіquot”. Gospodar Polaček pita za gospodara Sofru zašto nije i on došao. Šamika ga izvinjava.

Vide pred sobom već stariju devojku, ali još čudo lepu. Gospođa Matilda ne može da se uzdrži, pita je za kim nosi crninu. — Izvinite me, bólja mi ne dopušta iskazati; moj brat će vam sve ispričati.

Oko podne svi ustanu, i još pre ručka Lujza i gospođa Matilda prave „fizitu” Katici. Ona ih lepo primi i ne pita ih što o balu, a kad one što o tome zapodenu, ona ćuti. Vreme je ručku. Svi se opet KOD trpeze sastanu.

— Klanja se, rukuje se sa Polačekovima, pa i sa Kirićima. — Kako je ispao profit? — pita Krečar. — Vrlo dobro; bolje nego na noblbalu. Vi ste mi jako pripomogli. — Kako? — zapita gospodar Sofra.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Izgledalo mu je potpuno čudnovato da bi neko mogao da mu se umeša u ovaj posao i da ga što pita. Naježivši se, pri pomisli: kako bi vrisnuo ma ko da ih vidi kad budu zajedno zaspali ovde, on oseti, kako je tih

Tad, svom silinom nagrnuše na njega utisci i misli. Shvati da se vratio sa uzaludnog posla. Da je ratovao bog te pita gde i ni za šta. Oseti da ga je žena ostavila sa nejakom, bolesnom decom.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

³¹ Darovi koji se nose porodilji na babine obično su: pogača, pita, uštipci, pečena kokoš (od jela) i vino, rakija (od pića).

U Crnoj Gori „kad djetetu počnu nicati zubovi, ne valja da onaj koji pita: jesu li mu iznikli, niti onaj da odgovori da jesu ili nisu, pomene ’zubove’, nego ’vučići’.

„Kad dijete ne može da za dosta počen zboriti, treba ga u vreću staviti, pak okolo kuće triput obrnuti, a drugi ga pita: ’šta nosiš?’ a on mu odgovori: ’nosim vreću riječi’.

Njega čuva jedna žena koja tu sedi a mati iziđe napolje, ’opkoli’ kuću pa uđe unutra. Ulazeći ona pita onu ženu što sedi: ’kakvo variš?’, ’varim suvo da stane sirovo!’ odgovori joj ova.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

– Poludjela — objasni Stonjanin. – Sirota! — uzdahnula je kaluđerica oborivši pogled. Otključala im je crkvu. – Pita Gospoda zašto je ostavio... reče čovek. »Gospode, Gospode, zašto si ms napustio?« – Na kom to jeziku?

Utegnut tamnim odelom, nalik senci, ulicu prelazi jedan starac. – Gde li se uputio? — pita se Bel Ami. – Briga me! — procedi Pufko. – Šta misliš kuda ide? – Zaveži!

Njegovo crno odelo prekriveno je česticama tucane cigle. — Odakle ovolike ptice odjednom? – pita se Pufko. A još nije jesen! Starac se pretvara u spomenik sa smeškom izlivenim od bronze.

godine. – Shvataš? – Šta ima tu da se shvati? - pita se Pufko. – One dolaze i dale, mada više nema prozora... Mislim, nema ničega, kapiraš? Ničega za šta bi se uhvatile!

– Na ovoj vrućini... — promuca. – Isto kao i nama, a? — pita Bel Ami. Trenutak filozofije: – Zašto su devojke tako glupe? – Zašto su glupe?

– Hoćeš li sa mnom? — kaže tiho devojka. – Ja? — pita Pufko. – Tebi govorim — kaže devojka. — Imam praznu kuću, shvataš? – Čuješ li šta ti kaže?

– Ja? — pita Pufko. – Tebi govorim — kaže devojka. — Imam praznu kuću, shvataš? – Čuješ li šta ti kaže? — pita Bel Ami, gutajući od straha pljuvačku.

sudija okružnog suda. Došao i on svojima u goste iz Beograda. – Šta to radiš? — pita. – Igram se klisa! — kažem. – Daj da udarim jednom!

Umesto njih, govori njihov predvodnik, Luka, spečen starčić gušterskog lika. – Šta ću sad bez kola? — pita nesrećni vozač. – A šta mi radimo čitavog života? – Ali, kako ću do mora? – Jeste li vi ljudi ikad bili na moru?

– Ne volim breskve... – Zašto? – Tako su mi nekako antilopske! Jedna sigurna žena pred »Šansom« u pet po popodne pita samu sebe: »Otkud ja u ovoj četrdesetogodišnjoj koži?

Imaćete muža koji tri dana ne svlači pidžamu bez dugmadi...« – Gospode! – Molim? — pita kelner. – Ništa, ništa... — kaže sigurna dama, pa plaća i odlazi prema autodromu da pronađe kćer.

Dva službenika više? Dvoja vrata više na automobilu? Kuda sve to vodi? — Šta radiš budan u ovo doba noći? — pita u prolazu prema kupatilu žena sredovečnog muškarca. Dok je gleda u spavaćici, liči mu na ostarelu Ofeliju.

Matavulj, Simo - USKOK

On poljubi kneza u grudi, a knez njega u čelo. Sa ostalima se pozdravi. — Poznade me, kneže Drago?! — pita Primorac, sjetnim izrazom i lica i glasa. — Ne zaboravljaju se lasno taki, kneže Marko — povrnu Njeguš, takođe sjetno.

— A ko bi te poče? — pita Marko. — A ko, nâko đavo sâm! — reče drago. — Ko bi tome kraja uhvatio!? Nema plemena, a gotovo ni bratstva, da se ne

— A vladika? — pita Marko. — A šta može vladika!? Trči ne patiše po plemenima, hvata vjeru, kune, blagosilja, i tijem pomaže koliko može!

Bogo moj, da su svi Srblji oko jednog gospodara, šta bi nas bilo, i ko bi nam što mogao! — Ma đe je ta Lika? — pita Markiša. — Ja mnim đe i Dalmacija! — objasni Pero Purov. — Nije! — odsječe Krcun.

— Otkuda ti fes na glavi, kad si ti ćesarski soldat? — pita pop. Bjegunac promrmlja nješto nerazumljivo. Krcun kresnu i drugom, te vidješe na njemu izlinjao građanski kaput.

Ovako ti je svuđ kroz Crnu Goru, pa i po Primorju, po Hercegovini, po Bosni, po svoj Srbiji i bog te pita dokle, đe gođ ima Srbalja, a ima nas zanago za jednu dobru carevinu, nâko što smo rasuti, kao stado bez pastira, i što

— A ima dva. Još jedan mali! Što će mu dva? — pita Šuto. Njih dvojica zadugo pušahu ćutke, pa knez započe: — Šta misliš, Janko, ima li đegođ na svijetu zemlje i naroda

— U što se rani? — pita pop. — Probi mi zrno obje bedre, ali ne slomi kosti, te se izliječih za sedam-osam nedjelja. — A ko te je liječio?

— Probi mi zrno obje bedre, ali ne slomi kosti, te se izliječih za sedam-osam nedjelja. — A ko te je liječio? — pita Rako. — Oni. U vojnoj bolnici, u Beču. Kad ozdravih, zatvoriše me u tamnicu.

Jedva načinismo prtinu do crkve! — A zar je već služba svršila? — pita Janko smijući se koliko prerušavanju, toliko i tome što mu opet dođe pred oči pop Marko u odeždi! — Svršila, ja!...

— Dakle, ti zbilja misliš da bi to moglo biti, to, da se ja oženim!? — pita Janko smijući se. — Zašto ne, đetiću? Kako ne? Nijesi kaluđer, hvala bogu!

— Jest. Oženio se baš onda kad sam ja ležao od rane. Našli su mu vrlo bogatu djevojku. — A vaše je cijelo selo? — pita Krcun. — Nije, ali je veći dio. — Je li koliko vaše imanje? — pita žena. — Biće koliko sve naše polje?

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

oskudnom potplaninskom kraju nije jedna mala brodolomna lađa koja odnekud uzalud očekuje svog spasioca-čudotvorca, pita se, u priči Dvije ustaljene ruke, slabašna učiteljica Antonija, ne uspevajući da pomogne čak ni jednom jedinom

majstor ga lupka po vratu, pita ga za zdravlje, mjeri mu leđa i najzad mu nešto šapuće u samo uvo. Eh, da mi je čuti šta mu je kazao.

, koji povazdan luta uz rečicu , dete prepušteno sebi , gleda uhvaćenu ribicu kako se otima i praćaka na prutu i pita se : Možda je greota što mi ovo radimo. Vidiš kako jadnica skače.

Da l žirafa obožava žira Da li majmun harmoniku svira, ili, takođe zbog rime, sklepa smešnu, efektnu KO JE Pita beli slon KO JE Pita telefon I tako u beskrajon.

žira Da li majmun harmoniku svira, ili, takođe zbog rime, sklepa smešnu, efektnu KO JE Pita beli slon KO JE Pita telefon I tako u beskrajon.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

»Sad se među prosveštenim ljudma ne pita ko je vostočne, ko li je zapadne crkve, no ko je dobrodjeteljan, pošten i vredan čovek.

kojoj se potpisao Vladika crnogorski, on osuđuje one koji u ime vere seju »adsko sjeme bratskoga razdora«, i veli: Ne pita se ko se kako krsti, No čija mu krvca grije dušu, Čije ga je ml̓jeko zadojilo.

Milićević, Vuk - Bespuće

Ne, neću ići ove godine. To jest, ne mislim više nikako tamo odlaziti, - i bi mu neprijatno što ga ona ovo pita. — Ostajete ovdje? Šta da radite? reče ona čisto začuđeno i ne vjerujući. On se malo zamisli i pogleda je u oči.

Sremac, Stevan - PROZA

Aćim odadžija samo zinuo od čuda kad ga je video da puši u kancelariji. — Da nije avanzovao gospodin Jova? — pita odadžija Aćim šefa. — Avanzovao s konja na magarca! — veli šef.

— Je l’ tu fabrika? — pita Jovan ulazeći u Nastinu kafanu. — Ooo, ja tošla, tavno! Ja tošla — smeje se dobroćudni Švaba, pa se zacenio od smeha

Kristijan se smeje, pa sav pomodrio na ovaj svakodnevni vic Jovin. — ’Oćemo l’, fabriko? — pita ga Jova. — O, ja, da igramo. Ali nema kradiš žandarm?

Takvim komedijama pri kartanju zbuni ga Jova i Švaba redovno gubi na »džandaru«. — U šta igramo, Švabo? — pita ga Jova. — Sa jedna kafa! — veli Švaba.

— A ko blatila moja kafa, a, Švabo? — pita ga Jova. — Ja platila, — veli Švaba. — A ko pila kafa? — pita Jova. — Ja platila, a ti pila, — veli Švaba. — Ohoho!

— A ko blatila moja kafa, a, Švabo? — pita ga Jova. — Ja platila, — veli Švaba. — A ko pila kafa? — pita Jova. — Ja platila, a ti pila, — veli Švaba. — Ohoho! — veli Jova. — Ama je slatka! Tatlija i kajmaklija!

— Oklen si, poreska glavo? — zapitaće Jova. — Je l’ ja? — pita seljak i meri ga. — Ti, da! — Ama zar ja? — Ama ti, ja! — Ja, vala, iz Korita. — Ama, slave ti, iz Korita!

— Dede, dede, govori! Znam da ti treba porez da platiš! — Pa četiri, rođače! — odgovara seljak. — Je l’ groša? — pita Jova. — Ama kaki’ groša, rođače! Dinara! Četiri dinara. — Ma zar za to prasence!?

njegova sudba vrlo slična sa sudbom ove pečenice, koja je zinula od čuda, pa ga začuđeno gleda i kao da ga čisto pita: — E, moj brate, i sopatniče moj, zar i tebe zakla i ošuri! A Jova Vatrica nije bio samo čovek šaldžija.

Radičević, Branko - PESME

ko sad za te pita? Eno vrata, a eno nebesa, Sad ću druga da gledam čudesa. Tako dalje sjajnom stazom pođo, I do zlatni vrata veće

“ I nazad se jato vije, Al' međ njima dragog nije. Pita moma belo jato: „Kud se dede moje zlato?“ Belo jato govorilo: „Tvoje zlato nekad bilo?

g' mlogobrojni kljuni; I dalje vrelo zveči kojekuda A međ sobom cveće s' nježno buni: Sa njim bi ono ići dole telo, I pita se, od zefira bi li smelo. 31.

60. Tuge moje prošla je grdoba, Sanak slatki nju je izlečio: Pramaleće, to je prelepo doba, Pita di sam nju ja ostavio?

Al' tamo jedan sa konjica skoči, Ka njemu sviju upreše se oči, I svako pita: Ko li je i šta je? Al' zalud pita, niko g' ne poznaje.

Al' tamo jedan sa konjica skoči, Ka njemu sviju upreše se oči, I svako pita: Ko li je i šta je? Al' zalud pita, niko g' ne poznaje. I jedan samo odgovori na to: Da lice to mu nije nepoznato, Negde ga vide, ali de — ne znade.

Al' samo jedno nijedna ne prašta: Što tu ga nema, te pita: zarašta? Naš junak amo došao je davno, Baš mesec dana sad će biti ravno, Il' mesec ravno, ili više malo, — No što

47. Još on pita zlato svoje, I tu malko stade šala, Da mu kaže, koliko je Dragi dosad već imala. Naša dekla tu uzdanu, I suza

90. „Kad će doći?“ junak pita. „Za pet dana“, reče stara. On veruje, nazad ita, Al' u srcu zlato kara: Malo mu je mučno bilo Što se čedo ne

Ko mu belu ruku daje? Ko to pita, ne prestaje? 62. Gospina je to ćerčica, Krasan pupak da s' razvije; Od šesnaest godinica Ali jeste, ali nije,

“ Ujedanput đerđev iti: „Ta evo ga, ta evo ga! Znam ja kroke svoga mila!“ Pa napolje poitila. 65. Pa ga pita de bijaše, Tako dugo de ostade, Jošte nešto drugo ćaše, Al' se njojzi to ne dade. „Mina, Mina!

VII I nazada jadna ita, Stiže doma izvan sebe; Uplašena mati pita: „Ćeri, ćeri, šta je tebe?“ Al' ne zbori ćerka njena, Ukočenim okom gleda.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Daj ga dovedi, vjere ti. Djed se poslušno diže i dovodi okretna konjička. Majstor ga lupka po vratu, pita ga za zdravlje, mjeri mu leđa i najzad mu nešto šapuće u samo uvo. Eh, da mi je čuti šta mu je kazao.

Tek tada se samardžija prenu i upilji u svog sagovornika. — Pobro, šta ti bi odjednom? — Još on pita! — okrenu se djed meni i Žutiji kao prisutnim svjedocima. — Nagrditi čovjeka iz čista mira, reći mu da je konj ...

— Može li kod ove da se samelje? — pita pajdaš burazera (bivši Švabin soldat srpskog dobrovoljca, solunca) i pokazuje mu pozadružnu snašu, pravu bikulju, a ovaj

— Jok, brate, baš nikad — tvrdi djed, iako mu nije sasvim jasno šta ga to bradonja, u stvari, pita. — A zar tvoja pokojna žena nije ponekad uzdisala i tebi se požalila na nešto iz dana svoje mladosti?

Ne znam čitati, ne znam pisati ... — A oni? — A oni: odričeš li se, kaže, toga svog, bog te pita kakvog, sveca za koga si krao tuđe okvire? — A šta ćeš ti reći?

ključića otvarati zarđao katanac na kapku, nadići težak poklopac i, konačno, uvući se u prastari mrak, sjenke i bog te pita kakve razbojničke i vukodlačke zasjede. (Batine i viku starijih tu i ne računamo, kao ni svaki istraživač!

Otkud bakar, zna to i sam „otpadovac“ da ga nema, pa pita dalje za gvožđe i ostalo. Donose onda seljaci njemačke šljemove, lim od slupanih aviona, mitraljeska postolja, topovske

Nekog istuku — daj štab, desi se krađa — traži vojnu patrolu, učinjena nekom nepravda — nek vojska presudi. Pita se samo puška i opasač, a civila niko ne zarezuje kao da ga majka ni rodila nije.

— učeno pita Rade. — Radoje, kućo moja, pa zar se mi ne znamo tolike godine — lisiči osumnjičeni brkica, i kad god se obraća nekom

— Zar ih ne čuješ od Prijedora? — pita Aćim, a Vačkonja samo puhnu i s olakšanjem izduši: — Uf, bog te ubio, što se ne izražavaš preciznije: drugo je

— Kume Perajice, jesmo li ono mi? — pita usukan tršav borac, još dječak, i pokazuje ispruženom rukom prema horizontu. — To, to, mileni kumiću.

— Hajde ga sad stigni. Prima to Mane u svoju četu, i ne pita odakle je burazer dopirio. Na drugom konaku dezertira iz brigade još više boraca.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Ja pojdem. Iznese baklavu. Pojdem. Donese ona bademe, pojdem i bademe. Pita oćeš li kafu, kažem oću. Donese ona kafu. Popijem. O onom još ni reči, samo je gledam.

Odsad pazi kad ćeš usta da otvoriš! A bolje ti je da ih ne otvaraš! Odsad da znaš: kad te ko nešto pita, u mom prisustvu, ima da kaš: da, ne, jeste, nije, hvala, izvolte, molim, i više ni reč! Jes razumela?

Da eventualno predupredimo. I plus pedeset dukata, u gotovu. Ćuti, znam šta oćeš da kažeš. Ne pita se pošto je glava. U ovom nema štednje. Vezir će me i više koštati. Tako ti je to kad se od nečeg napravi politika..

JUSUF: Sačekaj ga neka kaže šta ima. Onda ćemo videti. Ti se drži rezervisano. A ako nešto pita, ili traži, sa odgovorom ne žuri, nego odgađaj. Da mi prvo porazmislimo.

Godine prolaze, nije ni ona, je li, u prvoj mladosti. Hteo ne hteo, moram da pravim svadbu. Ko mene pita? A, umal da zaboravim! Doneh ti ove noževe. Vidiš, ovaj je s drškom od sedefa, ovaj poprskan zlatom...

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Od tada svaki ko ga sretne, zaustavi ga, i, smejući se, pita: — Je li Dimitrijo? — A? — promucao bi on. Ali to a ne beše čisto, već neka sredina između a i i.

I po nekad sama Toda dođe do njega, metne mu svoju ručicu na rame, i smešeći se, pita ga: — Voliš li me? A on siromah muca i krije pogled od nje. — Kaži, ili sad ću da se naljutim?

A i sam se Dimitrija tome radovaše. Koliko puta on dođe k njoj i pita je: — Todo? — Šta je, Dimitrijo? — Ono, znaš... ’oćeš da se udaš? — Hoću! — A koga ćeš? — pita je on ozbiljno.

— Šta je, Dimitrijo? — Ono, znaš... ’oćeš da se udaš? — Hoću! — A koga ćeš? — pita je on ozbiljno. Toda ga pogleda, pa kad ga vidi onako blesasta a ozbiljna, ona prsne u smeh.

Brisaše ona onu krv, prašinu i znoj a sve mu se bliže i bliže primicaše. — Kaži, kaži zašto si takav? — pita ga ona. A on samo drhti, unosi se u nju i pruža joj čas levi, čas desni obraz da ih ona čisti.

Jednako dahće i gleda je širokim pogledom u kome beše sreća i večita, ropska poniznost. — Kaži, Dimitrijo? — pita ga ona bolećivo i blago. — Da te... vidim!... — promuca on. — Da me vidiš?!

I majka ti, držeći te zaspalu na krilu, podalje, uz zid, seda. Posle otpočnu razgovori. Moja mati je pita kod koga je toga dana radila i na čijoj njivi. Posle joj kazuje od koga je sadašnji gazda tu njivu kupio.

Ali mati? Ulazi ona tiho, ponosno. Uvek obučena čisto, sa belom maramicom oko vrata. Seda sproću mene i pita me za školu, za drugove iz bogatih porodica. Da li se i oni uče kao ja?

— Hajde da pevamo. — Neću. — A što? Eto, ja te molim! — Pa baš i ti. Neću. — Ali kad te ja molim? — pita on slobodnije i pristupa joj. — A što me ljutiš? — govori ona, pa se tad nasmeje od srca i, tobož srdita, prilazi mu.

— Cvet — o — o! — klikće Stojan i odmiče se od nje, da bi je bole video. — Šta ti je? — pita ga ona vragolasto. — Ti si, ti — moja! — Eh! — nehotice, iznenada poleti joj usklik iz dna grudi.

Dok, eto ti matere. Ulazi pognuto glavom napred, tarući ruke o bošču. — Pa kako ste mi? Kako na doma? — pita ih i uređuje im izuvene cipele: okreće ih tako, kako bi ih oni mogli odmah, i ne gledajući, da obuju kad pođu.

obučen po staroj modi, sa zlatnim prstenjem i lancima, i, ne saginjući se, štapom otkriva ranjenike, pregleda ih i pita tankim glasom kroz nos: — Sto can’m, sto toj, a? A seljaci jauču, viju se i krvlju iz rana šaraju kaldrmu.

Kostić, Laza - PESME

Nada mnom se zvezde roje, namiguju zrakom bledom, zgledaju se čudnim gledom, jedna drugu pita redom: »Od kud ovde ovo dvoje?

« Pa poznavši s bleda lika neznanoga poznanika opet jedna drugu pita: Da l' da prime iz dubina hladne zemlje vrelog sina? — Il' to možda, nisu zvezde?

Pesmom se pita, svet da zahrani, svet da zahrani — da se sahrani. Čućeš nam glase, ti si ih svikô, samrću svojom ti živa sliko kivne

junak čuje, verno ga čuva, verno ga štuje; žalostan s njime, s njime je volan, sa njega samo zdrav je i bolan, njime se pita, njime se truje, od njega mače plamene kuje!

„Što mi vene dete moje?” stari kralju ćerku pita, — ponosita Valadila samo ćuti, samo sniva. Nagrnuše prosioci, slava, purpur, zlato, svila, — sve najveća

—” U Samsonovim grudma nema dâ. „Rad izdaje? Rad kakve?” prošapta. „Rad kakve? Gle, još pita! Ha-ha-ha!” I ode čuvar jasno kikoćuć, zatvoriše se vrata, škrinu ključ, iz tamnice se grdan začu rik, kô ranjen lav il'

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Onda ga carev sin pita: — Kako se ti zoveš, boga ti, po imenu? Ovaj odgovori: — Ja se zovem Baš-Čelik. Carević pođe ka vratima a ovaj ga

Pošto sestra odvede konja u arove, a brata na kulu, pita brata kako je došao, a on njojzi sve po redu kaže, pa je pita: — Za koga si se — veli udala?

Pošto sestra odvede konja u arove, a brata na kulu, pita brata kako je došao, a on njojzi sve po redu kaže, pa je pita: — Za koga si se — veli udala?

— veli sokolovski car. — Bolje tebe našao, zete! — odgovori njemu carević, pa odmah sednu večerati. Poslije večere pita car šuru svoga kud je pošao, a ovaj mu odgovori da traži Baš-Čelika, i sve mu redom priča. A car ga stane sjetovati.

Brat je pita: — Za koga si se, sestro, ti udala, koji je tvoj čoek? Ona mu odgovori: — Moj je čoek car orlujski, za njega sam se

Onda mu carevi reku: — E kad već hoćeš silom da ideš, a ti nemoj odmah ženu da vodiš, nego joj kaži da pita BašČelika đe mu je junaštvo, pa onda dođi da nam kažeš, mi ćemo ti pomoći da ga osvojimo.

I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin, pa pita slugu: — Jesu li dolazile? A sluga mu odgovori: — Jesu i poručile su ti da ih još sutra možeš ovde čekati, pa više

— Nećeš, đavole, ovamo više! — reče Grbo. — A da nijesi ti Grbo? — pita kralj. — Jesam, — odgovori Grbo. Onda nastavi kralj: — Ej, Grbo li, Grbo!

da car Petar nije kod kuće u svojoj carevini, nego da je otišao kod cara Sunca da se s carem Suncem razgovori, da ga pita zašto nisu zimi dani tako dugi kano leti, i zašto su ladni, te mu ljudi u njegovoj carevini ne mogu jednako da rade,

Miloš odmah ode Divonji, i stane kod njega plakati, Divonja ga pita: — Šta ti je opet, Milošu, zašto plačeš? Sad mu Miloš reče šta je i kako je.

jarac tako reče i ode, a Miloš stane plakati. Kad al' evo ti Divonje, pa pita Miloša šta mu je i zašto plače. Miloš mu sad kaže kako je dolazio stariji jarac od prvoga, i kako ima mali krš na

— To reče stara jarčekanja i ode. Miloš sad stade plakati i jadikovati iz sve glave. Utom dođe i Divonja, pa ga pita šta mu je i zašto toliko plače i jadikuje.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Ali kad me odunud zviznu, kume, pođoše mi suze na oči, a ja natrag! Pita me gost, šta mi je. Jako se dimi kujna, odgovorim.

— Mislim, koji je to vrag, ali nikako mi se ne pita danas. NIKOLA: Baš bi rad znati, na koju će pasti ta kocka. MAKSIM: Zar može koja druga dobiti osim Mage; ako se baš

„Istina, da je čovek čovekom samo čerez razumnu dušu, no kao što tjelo ranu potrebuje, da svoje tjelesne sile i moć pita, srjeti i razvija, tako i razum potrebuje potkrepljivanje.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Eto zašto ne volim intervjue: i onaj koji pita i onaj koji odgovara trude se iz petnih žila da ispadnu što duhovitiji. Čitava stvar mi liči na ping-pong.

Baci korpe i kao bez glave otrči kući: „Gospodaru, daj mi brzo konja da bežim u Samaru!“ rekao je. „Šta je bilo?“ — pita gospodar. „Video sam Smrt i ona me smrtno uplašila!“ — Kako drukčije i da ga uplaši Smrt, ako ne smrtno? — Pa, da!

ja sam poznati frigos, pa sada treba da mi razbuđuju maštu), a onda jedan takav klinac, koga oblači keva svakog jutra, pita ležerno, kao u nekom filmu: „Viski ili džin-tonik?

Ali šta biva? Kelneri stignu bog te pita odakle sa urođenom mržnjom prema svemu što nosi naočare i nema trbušinu ispod sivog odela.

— Baš me zanima ko li će to biti? — pita se matori. — Molim? — kaže rasejano maman. — Mislim, ko će biti taj njen muž?

zucne posle toga, kad mu taj najglavniji pukovnik objasni da su pravila, šta ti ja znam, takva i takva, i da se prvo pita najstariji po činu može li se uopšte bilo šta pitati i šta ti ja znam, pa tek kada on to dozvoli, mislim, kada nađe za

reč, ljudi, taj momak nije uspeo ni da poklopa do kraja prvi dželato, a Talijančići ga već vrnu u milu li mu domovinu! Pita ga posle sudija, priča gosn Sule koji je čitavu stvar gledao rođenim očima, pita ga: „Optuženi, pita, zašto ste bežali

Pita ga posle sudija, priča gosn Sule koji je čitavu stvar gledao rođenim očima, pita ga: „Optuženi, pita, zašto ste bežali u Italiju?

Pita ga posle sudija, priča gosn Sule koji je čitavu stvar gledao rođenim očima, pita ga: „Optuženi, pita, zašto ste bežali u Italiju?“ — a on, paži šta mu odgovara: „Majke mi, gosn sudija, kaže, čisto zezanje! Na časnu reč!

Samo me veli, pustite da ostavim koske negde oko „Cara“, ćutaću ko zaliven. Koske? — pita ga carinik. Plastične ili keramičke? —Molim? — zgranu se naš povratnik.

Bakuta uzima samo polovinu kuvane šargarepe. — Šta joj je? — pita matori. — Ona posti! — provaljuje je maman. Sledi ljupka rasprava o tome ima li Boga ili ga nema, na šta bakuta

ZA VASE KUĆE — HOT DOGS OD JUČE! — Ima li još nešto? — pita onaj orangutan, ubijajući se od pisanja s druge Strane žice. — Kako da ne? — reži moj matori iz pidžame.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

? Prhnulo frt je, u šašu ša je: zbjeglo her pod jer - a u čestar šča. Fita se pita s ižicom šta je... Ulij u putir sa trebnika krv. Bjedi se ledi - ne čavrlja črv.

Grgolji poljem božur-klanica. Prazni se Mesec: šuplja mu zdela. Čije sam nebo, čija travica? pita se Kyća iznad pepela.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

(Pođe, no udari na Jelicu.) 5. JELICA, malo zatim MARIJA, PREĐAŠNjI JELICA: Gospodin baron, jedna devojka pita za Aleksu Nikića. ALEKSA: Pak šta se to mene tiče? JELICA: Kaže da ste vi. ALEKSA: To je lepo.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

dvoru prede, vreteno sjajno u ruci pjeva, unuka traži u zore blijede srdita baka Mjesečeva; niti je sluša, niti je pita, čitave noći po nebu skita. U šumi ovoj, u čarobnoj, imade čuda neviđen broj.

prolaze sati... Moraće, bogme, i da ga bije kada se zorom u dvore vrati. Niti je sluša, niti je pita, čitave noći po nebu skita. „Ala će sjutra šiba da radi! Svrbi me ruka!“ baka se sladi.

Drži ga, stara!“ Jadna se baka iz sna trže, zbuni je dreka i rumen sjaj, pa svraku pita što može brže: „Otkuda? Šta je?! Da nije zmaj?!“ „Kradljivac zvijezda u tvojoj kući! — povika svraka — Treba ga tući!

I Mjesec pođe pomalo sneno, zvjezdama prvim u goste hita, lice mu, vidiš, neumiveno, al ko te za to na nebu pita. Večeri svake on tako hodi i nebom kolo zvjezdano vodi.

Kroz granje viri od straha žut i pita: „Bako, nosiš li prut?“ Bakica ruke predano širi, unuka zove, toplo se smješka, a Mjesec, lukav, oprezno viri i

Kapetan Mačak na barci lakoj za ribu pita u zemlji svakoj, vječno ga nada krijepi. Gdje god stigo, neko bi rekȏ: „Ribica dobra živi daleko, naprijed, mornaru

— načini sebi dlakavi brk. Sutradan, opet, trn, kao zapet, uhom se pita: „Čuj em kopita ?“ Nji-nji Kobilić to putem grabi, a trn i njega pa za rep zgrabi!

Trže se lovac kao od guje: „Spasavaj kožu, eto oluje!“ „Kuda bi, šta bi?!“ — Žuća se pita, vidokrug meri smračen, pa jurnu mlinu, kroz vrata sinu kao iz topa bačen.

Žalosno vetar u trsci šumi i zimska tuga raste, a ždrala pita osamljen patak: „Da li ćeš stići laste? Odoše one u tople zemlje, valjda su prešle i Sredozemlje.

Potrča Žuća, lagan i bos, mirisom cveća da časti nos, i Toša kreće, uz puno slavlje, da miša pita, kako mu zdravlje. Pođe i deda, zapet ko puška, hoće da vidi cveta li kruška.

Raspreda Toša: „U nekog cara rađala zlatna kruška . . .“ Pa istom prenu i Žuću pita: „Šta to kraj reke šuška?“ „To vetar šapće! — Žuća mu viče — Ne boj se ništa, već pričaj priče.

Kad prošlog leta, primetih jasno, postade Žuća setan. Povazdan ćuti, pa istom pita, oči mu tužno kruže: — Nekad je bilo toliko pasa, kud li odoše druže?

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Onda se vrata otvaraju i žuta svetlost ide na nas i čini da opet noć svuda iza nje postaje crna kao mastilo. Neko pita: — Dakle? — Dečak. „To, to, kažem u sebi, to! Ne, nisam o tome mislio, nikako o tome. Dockan je, strašno je dockan!

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

s nama, mi izlazimo iz vode na sprude da se ne češemo o njega koji je nekad bio strašan sada trom pruža nam ruke i pita glasom smernim da li će zemlja dobro da rodi.

Jerusalima zornjača svetli gde je Solomonovo zdanje mi se vraćamo u zanatske radnje na oštrenja cijuk stranac u prolazu pita gde je sudnica Sutra će biti ovde juče je bila u Palestini Kantakuzin Dimitrije sedi na vrhu nrda za stolom pod

BEKSTVA PO SRBIJI Gde su stada reči starih gde je loza orna zbor glagola pravda glasna i davorja pita on iz voza još je prošle noći iznad kamenoloma video devojke s ogrlicom češnjaka naginju se haljina im preko lica one

žandara i ostale kocke trenutak je obračuna možda prilika za najžešću svađu vaš je slučaj na redu vaša se sreća pita recite poslovicu neku dok tutanj izdiže jezera i nestaju granice državne a da vas niko ne tuži da ste hegemoni

sliku koja zuri kao što i lira više svoj zvuk neće da preda tako i knjiga do vrha puna znaka ne odgovara više i ne pita listovi se okreću Slovo samo sebe čita.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

GINA: Jesi li ti to, prijatelj-Agatone, tako naredio? AGATON: Otkud ja? Ko mene pita? Tu je advokat, on je staralac, pa je on valjda tako naredio.

MIĆA: Kako, ja da pitam advokata? Šta imam ja da pitam advokata? On bi mogao mene da pita: „Želite li, gospodine, da se uselite u kuću?” On mene, a ne ja njega. DANICA: Pa je li vas pitao?

AGATON: Šta ima to da pita? MIĆA: To se samo po sebi razume. SIMKA: I što ne zapita Agatona, Agaton zna te zakone.

I najzad, svi drugi kako tako, al' da je pita čovek, ovu Sarku šta će ona ovde? POJAVA VIII SARKA, PREĐAŠNjI SARKA (obučena): Baš, rekoh, da iziđem, da se vidim s

” Šta ima kog đavola da mi poštuje tugu, da ga pita čovek. Al' tako vaspitan čovek pa poštuje tugu! POJAVA III AGATON, PREĐAŠNjI AGATON (dolazi spolja).

TANASIJE: Hajde, dabome! (Odlaze u svoju sobu.) SARKA: A da me pita čovek šta ja čekam? Neću valjda sedeti ovde da gledam u pokojnikovu sliku.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— A šta ćemo sa onim „cvećkama“... zaraženim? — pita kroz smeh jedan sa riđim brkovima. — „Markiranim“? E, bato, njih bih stavio na raspoloženje regrutima, kao pokretne

— A-ha, je li sve? Dobro, ostavite i odmah lezite. — Dobro, molim te, kako su našli? — More, ko te pita?... Sve su vojničke stvari iste. Tvoje, moje, njegove, svejedno! — I Trailo se okrete na drugu stranu...

A ona jok, kao da me čika. — Pomozi bog, snao, kažem ja. „Bog ti pomogao... A otklen si?“ — pita ona mene. — iz daleka — velim joj ja i prilazim sve bliže. — A, ovaj... je l ti se sviđamo, onako na oko?

A Jankulj našao neki budilnik, pa se vojnici sakupili i zagledaju; — Gde ga nađe? — pita ga potporučnik Aleksandar, čudeći se. — Gospodin potporučnik, ovaj, ja priđo jednome da vidim kako mu je...

— More, šta te se tiče!... U ratu se nikad ne pita zašto ovo, zašto ono. Idi tamo gde ti se nareda! — veli na jednom zastanku kapetan Jovan.

— Je li, učitelju — pita kapetan Stanojčić narednika Milutina — ti si narodni čovek i prosvetitelj, pa ćeš znati da mi objasniš šta znači reč:

— Na svoja mesta! Tek oko deset časova kretosmo. Niko više i ne pita na koju ćemo stranu. Sa nama trapulja polako i pešadija u beskrajnoj koloni.

Artiljerija, drži desno!“ — A put uzan i još malo da se sručimo u jarak sa strane puta. Komandir naiđe i pita: ko se to dere. Stiže jedan ordonans i raportira: — Gospodine kapetane, naređeno je da propustite mostovi tren.

Mi se zgledasmo... Komandir otrča u divizion da pita šta da radi. Kada se vrati reče nam da su Austrijanci preko parlamentara tražili dozvolu da sahrane naše mrtve.

Eno ga jedan na konju, sigurno komandant... Vojnici sedaju sa strane puta. — Gospodine naredniče, pita komandir kolika je daljina od vas do neprijatelja — govorio je ispod nas Tanasije.

Pred našim očima prolomiše se strahovite eksplozije. — Šrapnel... haubica... au! — Pita komandir kako su pali meci? Mi se samo pogledasmo preneraženi. Izgleda, sada smo na redu mi.

Mi se samo pogledasmo preneraženi. Izgleda, sada smo na redu mi. Ne govorimo glasno, ali se razumemo. A komandir pita... Mi drhtimo od mogućih posledica. Ipak, ipak... onima dole je teže. — Neka ponovi plotun.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

promuca učitelj oborenih očiju, osvrćući se oko sebe bojažljivo. — Škola! reče momče kao čudeći se što ovakav putnik pita za školu. Evo je, brate... pravo na ovu kapiju.

— Računalja... a šta mu je to ? pita je kmet, kao bajati začuđen. Ljubica mu objasni; reče i koliko će koštati. — Bog s tobom, gospođo, što će nam to!

Gojko se iznenadi ; ovakav predlog nije očekivao, a bi mu po volji. Htede da se upusti u razgovor i da je pita što za pisara, pa uvide da je to nezgodno. Svejedno, i onako će doznati od Stojana koliko mu treba da zna.

»Šta li je to ? pita se on deseti put u čudu, i ne mogući se dosetiti ničemu, opet pritrčava, propinje se uz prozor i gleda.

Ona pogleda i odjednom, kao elektrisana, raširi oči, a u njima zasvetli najpre čuđenje i strah... Kao da se pita: šta je ovo, čije je ? Ko sme ovo uzeti u svoju ruku ?...

Ona se začudi njegovoj pojavi, a on pruži ruke radosno. — Hvala Bogu, kad te nađoh! Hajde!... — Kuda ćemo ? pita ona, stežući njegove ledene ruke i gledajući ga onim đavolastim pogledom kojim obično gledaju zaljubljene šiparice, kad

Znaš li ti šta je ljubav!... — Šta ćete ? pita ga ona u čudu. — Da se venčamo, zar nisi obećala! I ona zna da mu je obećala venčati se sa njim, i ako ima živu ženu,

»Šta mu je, po Bogu, braćo? pita se čiča u sebi, kasajući za Gojkom i dišući teško. Šta mu bi odjednom!... Polude, svete mi Petke!...

bila joj mrkla sves’ ... »Šta ovo... ko se povratio ?«... pita on, otvarajući vrata na sobi... Plamičak lojanice slabo osvetljava malu čistu sobicu, bacajući zrake na krevet u

Gojko odmah dođe, ali mu i lice i celo ponašanje beše suviše službeno; njegovo lice kao da pita: »Šta želi gospođica učiteljica ?« Ljubica mu odmah priđe i, klimnuvši glavom, promuca: — Izvinite...

Šta li će biti ? Kud ode sad? Da li će ga zatvoriti, i zašto ?... »Jamačno ode onome... da i njega pita, pa posle ?... hm... posle će me valjda zatvoriti. Može me napasti onaj pandur... jest, tamo u zatvoru tuku!...

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

VASILIJE: Filip, gospodine, uopšte nije svestan stvarnosti! FILIP: A ti jesi? VASILIJE: Našao se ko će da me pita! MAJCEN: Prekinite! FILIP: Šta kaže: svestan stvarnosti! Koje stvarnosti? VASILIJE: Ove! Ove ovde!

SOFIJA: Misliš da smo mu mi služili samo kao paravan. VASILIJE: Zašta paravan? SOFIJA: Pita me zašta! JELISAVETA: A sećam se samo da je rekao, pred onim leševima, da je to njegova plata za jade!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

U velikim, istorijskim, trenucima, sudbina dodeli svakom ulogu, i ne pita. Vest da je u Sarajevu ubijen austrijski prestolonaslednik, stigla je do nas, tog sunčanog dana u Beču – koji je

Car Karlo je, docnije, imao običaj u takvim prilikama da uhvati ranjenika za medalju, ili za dugme bluze, pa da pita: „Gde ste to dobili? Jeste li učestvovali u bitkama?“ To isto. Ponova. Po nekoliko puta.

Ne treba ni da dodam da je služba bila strogo poverljiva. Čitalac se možda sada pita kako je bilo moguće da posle svega što sam ispričao mene upute na takvo mesto.

Prilazi nam zatim ispitna komisija, sa predsednikom generalom Snjarićem, na konju. Priteruje konja i pita kako se zovem. Ja onda urličem, u stavu mirno, licem prema neprijatelju, ime. On me na našem jeziku pita jesam li Srbin.

Ja onda urličem, u stavu mirno, licem prema neprijatelju, ime. On me na našem jeziku pita jesam li Srbin. Velim, Srbin. Veli, dobro je bilo. Komandovao sam znacima i nisam pustio ni glasa.

Kaže mi da odlazim u jedan konjički puk, čiji je komandant jedan princ, pa da pazim. Zatim mi daje dokumenta i pita me, uzgred, jesam li Poljak ili Srbin? Velim, Srbin. On vrti glavom.

Konjanik koji me je dovezao postaje moj posilni. Ceo puk je sastavljen od Poljaka i čovek me pita čuvši moje ime, da li sam i ja Poljak? Zatim mi pokazuje put u ađutanturu i idem na večeru.

Vele, smatrali su da nije lepo predati se. Stideli su se careve kapitulacije. Onog što je imao običaj da pita za medalje.

“ I zaista, na ispitu arheologije, Vulić kao predsednik, smešeći se, pita me: „Pod kakvim su se uglom sekle, gospodine Crnjanski, ulice, u šestom sloju Troje?

Načelnik Ministarstva prof. Vidanović onda pita: „A je li mladi gospodin bio na Solunskom frontu?“ A Đurica ga onda pita: „A je li njegov ministar bio na Solunskom

Načelnik Ministarstva prof. Vidanović onda pita: „A je li mladi gospodin bio na Solunskom frontu?“ A Đurica ga onda pita: „A je li njegov ministar bio na Solunskom frontu?“ Ja stojim sav crven u licu.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— naredi predsednik. Ustade njih nekoliko. Sekretar izbroja sedam. — Kud je osmi? — pita predsednik. Niko se ne javlja.

— Ja nisam, šta me bediš!? — veli onaj ljutito, a gleda u zemlju. — Pa ko je? — pita predsednik. — Ne znam. — Jesu li svi tu? — pita predsednik sekretara. — Svi. — Do đavola, pa mora neko biti!

? — veli onaj ljutito, a gleda u zemlju. — Pa ko je? — pita predsednik. — Ne znam. — Jesu li svi tu? — pita predsednik sekretara. — Svi. — Do đavola, pa mora neko biti! Niko se ne javlja.

— Ja ne mogu da igram ulogu opozicionara — jeknu onaj grešnik očajno. — Kako ne možeš? — pita predsednik. — Neka bude drugi opozicionar. — To je svejedno, ko bilo. — Ja volim da sam uz vladu.

— Šta je tvoja uloga? — pita prvog. — Moja je uloga da interpelišem vladu što se državne pare troše uludo. — Šta će na to vlada odgovoriti?

— Sedi! — reče predsednik zadovoljan. — Kakva je tvoja uloga? — pita drugog. — Ja imam da interpelišem vladu što su neki činovnici dobili velike položaje preko reda i imaju po nekoliko

— Šta ćeš ti na to reći? — — Na to ću reći da sam sa odgovorom vlade potpuno zadovoljan. Predsednik pita trećeg šta je njegova uloga.

— Ja ću reći da sam tako jakim razlozima potpuno ubeđen i da sam sa odgovorom zadovoljan. — Šta ti imaš? — pita četvrtog. — Da interpelišem ministra vojnog što vojska gladuje. — Šta će on reći? — Nema šta da jede! — A ti?

— Sigurno! Ministri sve jače učestali pohađati strane zemlje i vraćati se natrag. — Došao ministar? — pita jedan. — I ja čujem. — Šta je učinjeno? — Valjda povoljno!

— i pogleda druga značajno, licem i pogledom kao da ga pita: „Da nije to Horije?” — Da nije on? — veli onaj drugi. — i ja nešto mislim.

— Hoćete li duže ostati ovde? — pita ga ministar predsednik. — Dokle god ne svršim posao, a on će duže trajati! Ministre zbuni ta reč duže.

Jedne nedelje pošao stric u crkvu. — Huuu! — učini strina, s rukama pod pojasom. — Šta ti je? — pita stric. — Huuuuu! — beše njen odgovor.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Evo ga na dva koraka pred njima, stao pa se preča, pita ih da nema još koga, koji bi želeo oprobati njegove rogove. Razume se da o tome niko i ne misli, svi mu se »ponizno

— Pozdravo. — E jesam, ali ćuti! — Je l' tu Milenija? začu se šapat iza njihovih leđa. — Ko si ti? pita Milica. — Ja sam. — Jes' ti, Mićo? — Ja. — Evo je, do mene.

Nikako nije mogao da razume kako se to drugi svet ženi: dok dlan o dlan — i gotova posla!... Nit' misli, nit' pita, nit' izučava: — gurne u gomilu, pa što Bog dâ... A on tako ne može.

Ljudi ćute, a Đokić saginje glavu i ćuška se među svet, samo da ga ne opaze. — Kako ga ubi, more? — pita kapetan Ljubišu. — Tse... tek onako... muca ovaj i saginje glavu, ali po sevanju očiju mu vidi se da je veoma uzbuđen.

tamo gde sunčani zraci prave čarobnu boju od nebesna plavetnila, pa, ne verujući svemu što se zbiva oko njega, pita se: je li ovo san ili java?... Potera je svršena; ljudi se razilaze... PROPAST Danas je Pera ustao veoma rano.

Peri se sad raziđe tama ispred očiju; on jasno razumede da ne zna ništa o tome, da nema pojma o onome što se pita. Samo mu jedna misao sijnu kroz glavu: »A, ovo se pada!... Dakle i ja?«...

njegovo lice i ćutanje jasno kazivaše da on ne može dati nikakva odgovora na ovo pitanje, Čiča zamoli profesora da ga pita što drugo. Profesor metnu ruku na čelo, a Peri poče da svanjuje, pojavi se nada, on se sav pretvori u pažnju.

Ali kuršum udari njega, — on se prenerazi od čuda, od tog za njega novog, iznenadnog slučaja. I on se pita u čudu: kako da to baš njega snađe!... I Pera beše slomljen, ubijen... Seti se oca.

čudo s kapetanom... — Šta je, more? — istrčava narod iz dućana i pita ga preplašeno; ali on već odmak'o daleko. Tako se kod nas napravi uzbuna.

— Biće koprcanja, ne beri brige! — Boga ti, kako si mu kazao? — pita ga čiča Đorđe. — More, zar ti ja sve pamtim. Čitaćemo kad izađe, pa ćeš čuti. Samo sam... 'nako... kako ću reći...

A na vratima stoji ona druga teta, nevaljala teta, podigla nož u ruci pa strašno gleda mamu... »Hoću li ?« — pita teta mahnuvši nožem... »Udri!« — odgovara tata...

) I sa mnom već ne može bolje biti: kao da nisam đakon... I sve me pita, jede li mi se što. Ja pomenem grožđe iz turšije, znajući da je ostavio jesenas punu kačicu, a pojka vrdne očima i

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

PAVKA: Pa to je To što ti ja kažem. Čim se približe izbori, on tebe pita: kako, gazda-Jevreme? (Spazi mu novine.) Uostalom, što te i pitam, kad eto ti puni džepovi novina? JEVREM: To onako.

Dođe neki stranac i vodiš ga kroz varoš da mu pokažeš znamenitosti, a Laza čuči na krovu. Stranac te, na primer, pita: ko je onaj čovek što čuči na krovu? — A ti mu kažeš: to je naš narodni poslanik! Može li to da bude?

SPIRA: Ama, ne prekidaj čoveka! SPIRINICA: Ta pusti me da ga pitam. SPIRA: Eto Pavke tu, pa neka ga ona pita! PAVKA: Šta si raskinuo, Jevreme? JEVREM: I kvartir i proševinu! PAVKA: Kako raskinuo? JEVREM: Tako.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

u Beograd, a on ide pravo sa stvarima u redakciju da im donese nove dopise — tako za jedan pun zembilj — i da ih pita šta je s onim dopisima što ih je pre poslao. Onima u redakciji se smrkne kad ga vide.

A on upre strašan pogled u njih pa ih pita: »Šta uradiste, more, vi ovden!? Zar ja tamo ginem i bijem se ka’ ala s berićetom, a vi ovde krkate pivčinu i bifteke!?

Izrezili ih što su kukavice pa ne umeju da umiru i ginu za načela, pa se onda umiri i odobrovolji. Pita ih šta će da piju.

Pogledate šta vam može to pisati! Piše vam preko novina i pita vas kad ćete platiti za ona pendžeta tri dinara radeniku-šusteru, a uz to vam očita jednu paprenu bukvicu: kako taj

— Pa čiča Milisav, onaj Pajić. — A... kako svet, narod, građani, slažu li se? — pita Sreta, a već počinje grozničavo lizati usnice i još grozničavije i nestrpljivije uvijati svoju bradu i praviti od nje

Od to doba jednako je tu u selu. I, bože, što rekle babe, što ti je čovek! Rodio se tako bog te pita gde, a bog zna gde će i kosti ostaviti! Tako i ova Gizela ima svoju zanimljivu istoriju. Ona je odnekud »ispreka«.

Đorđe se samo smeši, usitnio oko učitelja, pa od silna i njemu još neobjašnjena zadovoljstva i velike uslužnosti čisto ga pita očima; digao obrve preko čela pod kosu kao da heruviku peva, pa ga čisto vidiš kako traži štofa za razgovor.

prekidima, jer se Sreta bio jako zamislio, sedeo je za stolom, ali je svima očevidno bilo da mu je pamet bila bog te pita gde. Počeše već i poduže pauze. Zac je zadremao iza kelneraja.

Sreta odmah poče razgovor o opštim stvarima. Ćir Đorđe njega pita ima li što novo od svetske politike u novinama; a on opet Đorđa je li još tu onaj kapetan?

— E, gospodin-učitelj, šta će da liješ za tu pismu, ja će da častim. — Pa, veliš, dopada ti se? — pita Sreta. — Jedno kaligrafija, neje drukče, gospodinučitelj. Svaki reč težak jedna stara oka — veli ćir Đorđe zadovoljno.

(Jer on je po neki put vrdnuo u mehanu). I on sad u tom dopisu pita gospodina ministra, upravo stavljaju mu se tri pitanja. Prvo pitanje: »Zna li gospodin ministar, i je li mu poznato, da g.

— umiruju ga svi. — Kako, džanum, da neje ružno, kada, pceto-le, pceto, oporočava vlas’. E-li sam ja sag vlas? — pita ćir Đorđe ozbiljno. — Ama jesi, kako da nisi! — umiruju ga svi. — E, pa lepo, zdravo lepo...

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Al opet, do kraja dana, Zagleda se u lica znana, I, očiju od nespavanja crvenih, Pita se: „Peci mi,Bože, Gde se kuje zavera mučka? Kaži, ko je zaverenik!

Vepar sme pogrešiti — Bog nije dao razum svinjama... A Todor se često pita da l ga je dao i nama... Košta samo jednu banku: to može, al kod svinjara. Gramatičar će reći da staje deset dinara.

Njegovo potomstvo danas pije Sosa-Solu ispred Stambol-kapije, A praunuk — muka ti da ga vidiš! — Pita ga: „Who are you? Do uou speak English?” Cvili kočnica, sikće kvačilo, U dva veka sve se izopačilo.

(Onaj ko ovo zapisa sebi liči na sakaludu I pita se: „Bože, otkud ja u Hasi Mesaudu?“) ZAŠTO SE KRIVI TORANj U PIZI Otkako je izgrađen, toranj u Pizi

Milion zvezda! Sto miliona! Ko šipak koštica, puna je vasiona... — Bratoko moj, ko sum i gde sum? — Pita Staroplaninac, zagledan u Universum. A Paskal će: „Smrtni me hvata nemir, Kad se zagledam noću u Svemir...

„Predugo se novi čovjek porađa”, Misli Laza, dok neko pita: „Pošto?” On babe poznaje iz Podgrađa: „Zdravo da ste Vuko, Magdo i Joško! Ma... šta se s ovim starcem događa? Pa.

” Petar Sundečić, selo Meljak, Štedljev je, mada po duši nije loš. „Može li za tri banke”, pita Pera-seljak. „Jevtinije od pet ni za groš!” „Da trgnemo po jednu”, predlaže jedan veseljak I po leđima dedu tapka još.

” Objašnjava deda, Nazadnjak stari, Koji ne može Progres da svari, A jedan Brka, iz Gruzije, Već pita: „Kakve su to aluzije?!” KUM-ĐOKA OSLOBAĐA DEDU „Kad bi bar mogao moj kum-Đorđe Odnekud, ovaj čas, da mi dođe!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

sa mlečcem, ili ženku sa ikrom, niti njen izbačen mlečac ili ikru. Pa kako onda jegulja postaje? pita se stari bradati kaluđer.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

KNEZ ROGAN Ja se ovoj i čudim raboti! Pop grešnika za grehove pita, da ga đavo nije prevlastio, a đavola jošt nijesam gledâ da se popu ispovijedao.

KNEZ JANKO Kad me žena pita đe sam bio, kazaću joj da sam so sijao. Kuku njojzi ako ne vjerova! KNEZ BAJKO Sad mi pade na um ona priča kad onoga

SERDAR RADONjA Kako li se zvaše, vojevoda? VOJVODA DRAŠKO Valijero, i već ne znam kako. SERDAR IVAN Pita li te što za ove kraje? VOJVODA DRAŠKO Pita, brate, ne znam ni sam kako.

VOJVODA DRAŠKO Valijero, i već ne znam kako. SERDAR IVAN Pita li te što za ove kraje? VOJVODA DRAŠKO Pita, brate, ne znam ni sam kako. Ja izidoh pred njim s Grbičićem, poklonih se kako mi rekoše.

SIJEKU PECIBA I SJEDOŠE NA RUČAK. SERDAR JANKO PITA ČI JE BRAV TE MU ON U PLEĆE GLEDA, I KAŽU MU DA JE MARTINA BAJICE. SERDAR JANKO Divna pleća, a divno li piše!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

— iznenađen, zaprepašćen njenom lepotom a osobito takvim njenim drskim, slobodnim držanjem, pita onaj. — Sofka, efendi-Mitina! čuo bi se odgovor.

korpu što je na glavi donela, sa puno ostataka od pite i jela, što se nije moglo da razda, a još više | od drugih pita i jela, što su nadobivale u zamenu razdavajući po okolnim susednim grobovima.

Donesi, Magdo! Sofka joj ne odgovori. Ali joj mati ne dade. Pokazujući glavom u kujnu na onu korpu sa jelom i komađe pita, poče da je nudi: | — Uzmi, uzmi. Makar okusi. Znaš da treba i ti što u pokoj duše da uzmeš.

Majka znajući sve to, samo odmahnu rukom, da bi ova prekinula. Sofka gledajući tu množinu jela, pita, po tepsiji, uzimala je od svačeg ovlaš, međ prstima, i gotovo samo dodirivala ustima.

Ali, kao da se seti da nije u redu, naročito sada, da o sebi priča, prekide i poče da pita o njemu, efendi-Miti, koga je on krstio, docnije sa Todorom venčao, i sa čijim je ocem, Todorinim svekrom, bio

Kroz plač, poče Sofku da moli da joj ne prilazi, ne pita je, i raspituje se: — Idi, idi čedo! Oh, zar ne znaš šta je. To je. Sudbina zar?

i njegovih grčevito stegnutih kolena u slabine, poče, propinjući se od bola, da okreće k njemu svoju glavu, kao da ga pita i vidi šta mu je gazdi.

da slatko iznese i posluži, ili bar da uđe tamo k njima, u sobu, i, kao što je red, sa novim prijateljem se razgovara: pita za zdravlje snahe i nove prijateljice, koje istina nije još poznavala, ali koje su joj sad toliko mile i drage, kao da

— a to je najviše plašilo — donese kakvu vest o njima, ona, ne mogući da izdrži, počne Arsu, kao da je on kriv, da pita i da ga kao kori: — Oh, što ne šalje to dete? Što ga toliko drži kod sebe?

Malo se on krvi sa tom prokletijom (Arnautima), nego i ono dete. Arsa bi počeo da se kao buni, ljuti, što ona njega pita. — Pa šta znam ja, gazdarice? Znaš ti gazdu.

Zato je Sofka sa tom baba Simkom i pošla. Mati joj je imala samo što više jela, pita i kolača da ispošlje u amam, čime će se one tamo ča- | stiti i gostiti.

Sofka, jedva držeći se na nogama, poče da muca i da pita glasnika: — Kako? Gde? — Ne znam, gazdarice — isto onako ukočeno stojeći, brišući znoj i suze, nastavljao je ovaj.

Pandurović, Sima - PESME

I, za čudo! Tada ništa mu ne smeta: Ni šum mrtvih sêni, ni idoli pali; Sâm se pita zašto i šta da se žali? A jedan se osmeh rađa polagano: Osmeh koji ništa ne mrzi nit voli, Osmeh blag, sažaljiv,

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

“ zapita Vladika Njeguše. „Ama šćah taman da ti ga napomenem, Gospodaru“, reče Stanko Stjepov. „Juče je šiljao da nas pita hoćemo li k tebi; pa je i sâm dolazio; uglavismo da zajedno krenemo; pa ja ne znam što bi; mi pođosmo a nemasmo kad

Ono nešto čemu u prostome narodu nema svagdašnjega imena, što momka nagoni da djevojku pita: „O djevojko dušo moja, čim mirišu njedra tvoja“, jer tome mirisu nema slična među cvijećem.

— Ne, valaj, zla nije ni dao Bog, no baš kanda ovo na dobro sluti. — Slušam te! rekoh mu. — Poče ti on otud odovud, pita za zdravlje, za ovo za ono, dok najzad pomenu za Stanu!“ „A što za Stanu!“ prekida Joka.

“ „A što za Stanu!“ prekida Joka. „Pita: kako mije ona nesuđena snaha, a Bog zna, može biti da je i suđena“, ispravi Cuca, pa mi se dobro zagleda u oči.

da se nijesi s kijem zavadio; da ti nije ko što ružno rekao? Kaži ti meni!...“ Serdar nastavi dalje da ga pita, ali zaludu. Jedino što je mogao postići to bi, da će ostati do Petrova dne. Do toga dana rijetko je ko viđao Janka.

joj tu, da je snaha tu, a žene su bistra pogleda u tijem rabotama, a nemaju uzla na jeziku, pa bi mu kazale i da ih ne pita. Mislio čovjek i nagađao na svaku ruku, a sve zaludu.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Evo me na dvije noge kao kokot. — Odgovori se onome koji pita: gde si ili kako si? Eto, ne mogu dalje od kape! — Odgovori onaj koji se upita: raste li? I gladan bi ga jeo.

— Odgovori se u šali na pitanje: Odakle si? Kad spava kruha ne ište. — Odgovori otac, kad ga ko pred njegovim sinčićem pita: je li ti dobar? Kako ovaca ne držim, pasa ne čuvam.

Kako ovaca ne držim, pasa ne čuvam. — Odgovori se kad ko pita za koga, a onaj koji se pita hoće da kaže da za onog niti zna niti se s onakima meša. Kao siromah u bogatoj varoši.

Kako ovaca ne držim, pasa ne čuvam. — Odgovori se kad ko pita za koga, a onaj koji se pita hoće da kaže da za onog niti zna niti se s onakima meša. Kao siromah u bogatoj varoši.

Kao siromah u bogatoj varoši. — Odgovori se na pitanje: kako si? ili kako živiš? Kod kasalove kuće. — Kad ko za što pita, pa onaj koji se pita neće pravo da mu kaže, nego ga vara, tj. da kasa jednako uzalud. Kokša iz Divoša.

— Odgovori se na pitanje: kako si? ili kako živiš? Kod kasalove kuće. — Kad ko za što pita, pa onaj koji se pita neće pravo da mu kaže, nego ga vara, tj. da kasa jednako uzalud. Kokša iz Divoša.

Kokša iz Divoša. — Odgovori se, u Sremu, kad ko zapitkuje: ko? Krvav ispod kože. — Odgovori se u inatu onome koji pita: ma kakav si ti čovek, bolan? Prvu, srednju i poslednju (čašu). — Odgovori se kad ko pita: koliko si čaša popio?

Prvu, srednju i poslednju (čašu). — Odgovori se kad ko pita: koliko si čaša popio? Sveži, likom, pa ne daj nikom. — Odgovori se u šali onome koji kaže da ga što boli?

Nije pečena! Nije pečena! Ubio Ilija Miliju! — kliče prva žunja, a druga je pita: A što? A što? A što? — Za lanjsku kiriju! Za lanjsku kiriju! — odgovori joj prva. Šta bi, bi! Šta bi, bi!

— Hajdučka majka crna klupka smotava. — Hvala narodska od danas do sutra. — Što đavo ne zna, pita ženu. B) STIHOVANE 1) ŠTA JE LAKO (LASNO) Lako ti je bez tojage proći Kroza selo u kom pasa nema.

— Od tuđe muke. 4 Pitao sin oca: — Kakvom je siromahu najduševnije dati? — Onome što očima gleda, a ustima ne pita. 5 Pitali starca stogodišnjaka: — Kako mu je bilo u tolikom životu?

— Svaki dobar čovek. — A ko ti je mati? — Svaka dobra žena. — A ko ti je brat? — Ko me mnogo ne pita, već brzo daje što može. 18 Pitao sin oca: — Ko je najsrećniji na ovom svijetu? — Oni te se nije rađao. — I još ko?

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Sad on nije znao, koju će uzeti; zašto su po sebi sve tri bile dobre i lijepe; nego otide nekakom starcu, da ga pita: ili je bolje uzeti đevojku, ili udovicu, ili puštenicu; a starac mu kaže: „Sinko!

mator čovek, pa sam došao đetetu, da me svjetuje, kako ću se ženiti;“ pa se vrati na trag, i otide onom starcu, da ga pita, kome ga je poslao po svjet!

Oni su mislili, da će to za govedara biti najveća milost i čest, što mu carski sin uzima kćer; a on pita kakav zanat zna carev sin!

” I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin pa pita slugu: „Jesu li dolazile?” A sluga mu odgovori: „Jesu i poručile su ti da ih još i sutra možeš ovde dočekati, pa više

Ali eto ti majstora, opet se stvorio Turčin kao i pre, pa pita starca: „Po što?” Koliko je god starac zacenio, toliko je Turčii odmah platio, a starac kad primi novce, udari

Po tom naš putnik pođe s galijom kući. Kad dođe kući svojoj, dođe mu stari | sluga njegov da ga pita šta mu je doneo za onaj novčić.

” Sunce joj odgovori da ga ono nije danju nigde videlo, i pošalje je k mesecu da pita njega nije li ga on gde video noću.

svoju, i kako je bila kod sunca, i pokaže joj što joj je njegova majka poklonila, i reče kako je sunce poslalo da pita meseca nije li on gde video njezina muža.

Po tome ona dođe k vetrovoj majci, te joj pripovedi sve kako je stradala, i kako je došla da pita njenoga sina vetra nije li on gdegod video takoga i takog čoveka.

ja sam carica, pak nemam zlatnog razboja ni preslice, ni zlatne kvočke ni pilića”, i pošlje svoga slugu k ženi da je pita hoće li prodati te stvari.

Ko tebe meni dade?” A ona se odmah uteče: „Mene je Usud tebi dao.” On je onda za- | pita: „A gde je taj Usud?” A ona mu odgovori: „Idi pa ga traži.” I u taj je mah nestane. Onda čovek pođe da traži Usuda.

otkuda je i kuda ide, a on mu sve pripovedi kako je bio gazda, i kako je osiromašio, pa kako sad ide Usudu da ga pita za što je siromah.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Jela čorbasta, testavna, pile u ajmokcu, kolači izdašni, a pite joj se jufkijaju! Pita sirnjača, gužvara, savijača, bundevara, krompiruša! A kad ona umesi gibanicu!

) IKONIJA: Ko je to tamo u vratima? CMILjA: Onaj prosjak! IKONIJA: Pitaj ga što ne ulazi. CMILjA: Pita te Ikonija što ne uđeš! PROSJAK: Samo da privirim, tražim jednog... CMILjA: Kaže samo da priviri, nekoga traži...

CMILjA: Kaže samo da priviri, nekoga traži... IKONIJA: Koga traži? CMILjA: Pita Ikonija koga tražiš! PROSJAK: Ma jednog, nije važno... A! (Ulazi) IKONIJA: Šta je, danas ne nosiš mamce?

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Moj magister, kao nasmejavajući se, pita me gdi sam juče bio, pridodavši da je on nešto načuo, no da bi rad, za veće uverenije, od mene o svemu izvestiti se Ja

Rekne mi da mu malo čitam. Ja počnem čitati kako god iz psaltira. Pita me, čitam li tako iz svake knjige i razumevam li šta čitam. Kažem da iz svake, ako je srpska i vlaška, i da razumevam.

Zovne me napolje da me nešto pita. Odemo nasamo pod jedan [h]rast. „Zaludu se ti poklapaš“, reče mi, „ja tebe poznajem kako god i ti mene; al’ se ti

Zovem Danila i rečem mu da gleda i vidi ako ne veruje. „Šta ću gledati?” — pita me. „Majstoriju i hitrost Andrejevu”, odgovorim; „kupio haljinu i platio, pak je sakrio na dno sanduka pod biskot, kao

Okolo jedanaestog časa dođe k meni gospodin Luzinjan: „Hoćemo li poći?” pita me. „Ja sam već davno gotov“, odgovorim mu, „i sve sam se bojao da vi ne odete bez mene.

” Dâ se to ovom čoveku na smej, da se nekoliko minuti morao smejati. Pita domaćica: „Uàt is dat? Uàj du ju laaf so? Šta je to? Zašto se vi smejete tako?” A kad joj kaže, učini se vseopšti smej.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— prihvatiše Kušmelj i Osinjača. Ona zbunjena stade se muvati po kući, ne znajući šta će. — Pa kako, kako? — pita dujo. — Vala bogu i prisvetoj Divici, nije zla! Jeto, gladi nije, a bolesti nije, pa se životari — veli knez Kušmelj.

“ i svaki poljubi fratra u ruku, pa posjedaše. — Kako, Jure? Kako, Bare? Kako, Šimeta? Kako, Vice?... Kako svi? — pita fra-Brne. — Vala bogu i Divici, sa zdravljem smo dobro, a mučimo se kako možemo — odgovori Čagljina u ime sviju.

Posjedaše opet. — Ta-a-ko! A kako je sad ov... ov...? — I opet mu zijehanje prekide riječ, ali svi razumješe, šta pita, jer je gledao Bakonju.

— poče Čagljina, skinuv kapu i primaknuvši se ka ognjištu. Svi se Jerkovići naslagaše iza njega. — A šta to, Jure? — pita nemarno dujo češući se po listovima. — Bi molija, a prosti kâ stariji i pametniji. Jevo šta. Mi... onaj...

Koga god sretnu, svak pozdravlja fratra i svak pita Stipana gdje je bio dujo i čiji je klapčić. Bakonja se čudio gdje toliki narod poznaje strica, a eto su odmakli bogzna

— A jesi li kad bija ovdi? — zapitaće ga jedan mališa, pošto ostaše s njim na trijemu. — A kako te zovu? — pita drugi. — Ime mi je Ive — odgovori Kušmeljić. — Al’ te zovu Bakonja! — dodade treći smijući se.

— Zašto nisi i mene poljubija u ruku, a, guščaru? — pita ga, tobož oštro, jedan izvijeni đačić, tri-četiri godine stariji od njega.

Knez utrvši dlanom oči uze guku pure i izađe. — Dakle, te nisu izagnali, dušo materina, srce materino — pita Osinjača, ljubeći Bakonju po obrazima i po šiji. — Dakle, si baš poslat? I to baš Kenju, gubavom Kenju? Šta to može biti?

O Divice! O Jozefe, pravedni, šta se još na svitu neće čuti — uzdiše Barica. — Ma dobro, ali di su svidoci — pita Kenjo. — A otkuda bi ja zna, i zašto bi mene stric sla po ovom vrimenu, kad on ne bi počisto zna ko mu je konja odveja.

— Taa-ko! Dakle, on je preminuja još noćaske? — pita fra-Brne. — Pa to se zna! To se odma vidi! — veli Tetka. — O, bože! bože! pa ovako? Bez ispovisti i bez pričešća!

Ko kaže da si šta kriv? — tješi ga fra-Brne. Sad svi počeše tješiti đakona. — A zašta me onda bije? — pita đakon. — Zašta, zašta? — veli gvardijan. — Jeto tako! Potriba se čoviku iskaliti, a ti si mlađi, a... ajdemo.

— Ajde mi donesi ubrus iz kamare, jevo ti ključ! — Bakonja se obazrije, mignuvši Mačku. — A kuda ćeš ti? — pita Srdar Mačka. — Ja... onaj... — Ti, onaj, ostani di si, a ti, Jerkoviću, donesi šta sam ti naredija.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Šaka tresnu po kesi a rezak cik dukata izgubi se u magli i tutnjavi... Kasnije se pita: Zašto mi je ruka mokra? Ruka gužva bradu, sve mokrija. Mokra je i brada. Mokri su i dukati. od čega su mu usta slava?

A. ne bi smela ni da mu kaže: žena govori samo kad je muž pita i kad su u krevetu. Ruke joj opušteno, lako lupiše o crnu dasku. Jedva je dočekala da se vrati.

Misliš, neće da dođe? Aćim očima pita Mijata i stoji pred njim zamišljen, bojeći se da sluga ne potvrdi ono u šta i sam mora da veruje.

Aćim ne stiže da pita da li je Đorđe doneo neku vest. Ona, sigurno, nešto zna čim ćuti. Spusti se na minderluk pored prozora, poče da srče

— ispruži ruku s teretom. Jedan drugome izubadaše oči šiljatim, gustim pogledima. Koliko mi je zakinuo? pita se Vukašin samo radoznalo. — Izbroj! — Verujem ti. — Pare su za brojanje.

Reči imaju ukus zarđalog bakra, a na licu mu se užlebio prezir pun gađenja. — Hoćeš li kući, gazda-Đorđe? — pita kafedžija. — Neću. — Prošla je vojska, konjanici. U ovo doba ne idu oni zabadava.

Samo, hoće li Prerovo sada poći za njim, kao nekad za Vasilijem? — Šta misliš, Stevo? — pita kao da nije razmišljao, kao da je razgovarao s njim.

Siromah Đorđe nije kriv što je postao takav, što je mučio nju i sebe. Nije njemu toliko zla narav. Kako je sada za sve pita i razgovara tiho, kao nekad. Aćim se ni trenutak nije kolebao kome će imanje ostaviti.

“ „Je li imao krupan glas?“ Šta mu je trebalo da me to pita? „Glas — običan. Samo, vikao je kad govori. Kao i svi vodeničari.

— Da mi je milo što će jedno kuče manje da pogani zemlju, to mi je milo, i to ću da kažem kralju Milanu ako me pita. — Kralja ne pominji! — ustade kapetan. — Kome si platio da ga ubije?

Tromo i teško uđe Nikola. Dade mu tronožac da ne bi seo uz naćve, u senku. Sme li da se raduje? pita očima Nikolu i ne opaža kako se od njenog pogleda mute starčeve još krupne oči sa izbledelim žućkastim iskricama.

Znači, nije istina. Sitno, ljigavo, gadno. A zašto mu je jutros rekla? Đorđe sede na stolicu. Dugo ne sme da pita. Ne može od mraka u glavi. I ako pita, biće mrak, noć, crveni krompiri. Sada, u kuhinji, sve će se svršiti.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— Kakva je ovo kuća? Gde sam? — začudi se, ali je cvrčak upozori da ništa ne pita. Nije ni imala vremena da pita — pred njom su se otvarala neka prozirna, blistava vrata.

— Kakva je ovo kuća? Gde sam? — začudi se, ali je cvrčak upozori da ništa ne pita. Nije ni imala vremena da pita — pred njom su se otvarala neka prozirna, blistava vrata.

Niko nije znao ništa da kaže o njoj. Ali on nije prestaj ao da pita i da hoda. Koga sve nije pitao, dok nije došao do jedne livade i tu zastao kao ukopan. Je li moguće?

— reče starac i pomisli: da nisu to oni koje sam video da izlaze iz plodova oraha? Nije imao hrabrosti da pita, jer se plašio da i ovoga puta ne iščeznu. — Hvala ti što nisi dao da se poseče naš grad! — reče Taško Oraško svečano.

— Umreće od tuge naša reka! — zabrinu se najmlađi šaran i pođe najvećem brkatom somu da ga pita za savet šta da se radi. Ako stari čarobnjak ne zna — niko neće ni znati.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Gospodar Jevrem gleda Pašića, Pašić gleda Jevrema: onda, Gospodar više ne može da izdrži i pita Pašića ono što pita i sebe, neprekidno: – Bez izdaje, da li se može?

Gospodar Jevrem gleda Pašića, Pašić gleda Jevrema: onda, Gospodar više ne može da izdrži i pita Pašića ono što pita i sebe, neprekidno: – Bez izdaje, da li se može?

Gospodar Jovan stiže u podne: tako se razmimoilaze. Imali bi, zaista, o čemu da progovore. Jovan bi da pita svog imenjaka, mlađeg gotovo čitavo stoleće, da li je i njemu išla ona jeza uz kičmu kad su ga napadali kao besnog psa?

Šta da preduzima i zašto da pita? Sve je naslućivao a ništa nije mogao da spreči. Cećao se kako 1815, uoči Drugog ustanka, umalo da pogreši najteže u

Uveče, vraćaju se kući u opušten aprilski suton, Stojan korača umorno i uzgred, kao bez volje, pita Petra kako mu je danas išlo.

— I baš obično? — pita Stojan i Petar, bezazleno, potvrđuje glavom. Onda Petar vidi kako se sa Stojana svlači ona skrama umora i kako ga već

S vremena na vreme učinilo bi mu se da slepi pevač želi nešto da mu kaže i da, možda, očekuje da ga on, Vuk, nešto pita. Nije znao o čemu bi to trebalo da ga pita a nije imao ni vremena da misli o tome.

Nije znao o čemu bi to trebalo da ga pita a nije imao ni vremena da misli o tome. Tako se dogodilo da je Višnjić, što je duže pevao Vuku, bivao sve dalji od njega.

U prvi mah, potekao mu je u susret: hteo je da prekine pesmu, ionako se sve završavalo; hteo je da ga pita kad ponovo da dođe, po nove pesme. U drugi mah, podsmehnuo se sebi: sve je to bila besmislica.

Često se pita da li Kneginja, koja u svakodnevnu šetnju verovatno polazi iz svog Konaka na padini prema Savi pa se, sa početka svoje

Opet se mimoilaze: Kneginja bi, izgleda, da pita nešto pesnika a i pesnik bi, Zmaj Jova, da pita nešto Kneginju. Ali tama oko njih, sve gušća, oduzima im volju.

Opet se mimoilaze: Kneginja bi, izgleda, da pita nešto pesnika a i pesnik bi, Zmaj Jova, da pita nešto Kneginju. Ali tama oko njih, sve gušća, oduzima im volju.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

dedi oko zablistalo, Pa suzu proliva, i unuku svome reče da gusle celiva. Dete gusle celivalo; P' onda pita živo: „Je li, deda, zašto sam ja Te gusle celiv'o?“ „Ti ne shvataš, Srpče malo! Mi stariji znamo!

od nas u zagrljaj hita, Majka ga krotko susreta i gleda, A on se javlja, pa do oca sjeda, i brišuć' čelo za zdravlje ga pita. Sva novom srećom ograne nam soba!

tavno, Duh savjesti kad mu s ljutim bičem hita, Da on tebe, starče, iznemogla davno Iz sna mutnog budi i za prošlost pita? J. Dučić LXXXIII BILA JEDNOM RUŽA JEDNA...

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Znaš li, sinovče, šta je sve to koštalo?“ „Kod ovakvih nedostižnih umetnina ne pita se za cenu!“ „Dobro, dobro, ne kažem da nisu lepe; njihov pentelikonski mermer beli se kao sveži sneg, ali se te pare

„Pa da ih uvežba za veliku vojnu“, dodaje Monž. „Koliko će trajati taj veliki Vaš rat?“ pita gospođa Lavoazije. „Vrlo dugo, milostiva gospođo“, odgovara joj Laplas. „Znači: tridesetgodišnji rat“, dodaje ona.

„Osunčavanje pojedinih geografskih širina i zona Zemljinih podleže sekularnim promenama“. „Šta mu je to?“, pita me ona. „To ću Vam, milostiva gospođo, najlakše rastumačiti na jednom konkretnom primeru“.

000 godina pomeriće se ona sa pedeset stepeni na pedesetdrugi“. „Odakle potiče to pojačano osunčavanje naših širina?“ pita me Laplas.

„U kojoj meri se to ispoljilo u klimi tih predela“, pita me Laplas. „To Vam, gospodine Laplasu, ne bih mogao tačno kazati jer, kao što Vam rekoh, nisam još stigao do

Ne hvali dan pre njegove večeri!“ „A kada mislite da ćete dovršiti taj svoj posao?“, pita me Laplas. „Sigurno ne u ovom veku, možda tek u idućem“. „Uh!“, reče gospođa Lavoazije.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

uz prve sunčane zrake, uzbuđuje i poziva na igru dete, a ono na očima oseća sunce i uvereno u lepotu dana ipak pita: „Kakvo je vreme, mamo?“ I podsećajući se toga utiska, pomilovan ovim dahom detinjstva, ja se povratih.

I tako jašu ćuteći, pa se posle major usuđuje da pita: — Gos' đenerale, molim da mi ne zamerite... ako smem pitati... zna li se gde ćemo... šta će sad s nama?

“ Sećaš li se?... Pita se čovek, nego šta! Nema tu samo: daj život. Hoću da mi kažeš zašto da ti ga dam, jest, zašto da ti ga dam, čime si me

Pa sav drhti profesor, brzo diše i govori zaduvano: — Pita se čovek, nego šta, a i mi smo počeli da se pitamo, jedva jednom. Jest.

„Ama kakve ženske, bre, ljudi, oženjen sam čovek. Ostavite se vi men'!“ „Jok“, veli, „more ko j' te pita ženjen li si, ajde sas nas.“ Da ti dugo ne pričam — nagrabusim ti ja. Lele, šta ću sad?

Francuz sluša i izvršuje naređenje, ali se u isto vreme i pita, dok Nemac samo sluša i izvršuje naređenje. Francuz se pita o onome što ima da radi i zna šta radi; Nemac ne pita

Francuz sluša i izvršuje naređenje, ali se u isto vreme i pita, dok Nemac samo sluša i izvršuje naređenje. Francuz se pita o onome što ima da radi i zna šta radi; Nemac ne pita ništa, a ne zna šta radi.

Francuz se pita o onome što ima da radi i zna šta radi; Nemac ne pita ništa, a ne zna šta radi. Francuz je hrabar, osetljiv, čovečan, duhovit, štedljiv; istina, hvališa, brbljivac, razuzdan,

Stegnem stomak, siđem ponova i kad dođem opet na treći ja zalupam iz sve snage. „Ko je?“ pita moja gazdarica (užasno puna žena preko 130 kila). „Šta, ko je?“ razderem se ja, „otvarajte ili ću sve poklati.

“ Eto tako, i baš kao da ga je spopalo neko divlje nadahnuće, pa se samome sebi divi i u čudu pita: „Bre, ala ti ja ovo neki jak govornik ispado’, pa to ti je!

“ „Jeste, tako je“, kaže Mitar, „sasvim je kako vi kažete“ — i pita ga kako je sa apetitom. „Jedem“, veli starac, „ali vrlo samo kuvano, najčini mi bolje kad jedem kuvano.

„Jedem“, veli starac, „ali vrlo samo kuvano, najčini mi bolje kad jedem kuvano.“ „A šta je vaše zanimanje?“ pita ga opet Mitar. „Po načelu sam bio bakalin, ali sam i drugo radio.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Čovjek se pita: je li bilo vrijedno truda? Kapa obožavanog muža pukovnika (pokošenog, sasvim nevojnički, od kakvog provaljenog

A u ubrusu će, nagađam, biti nekakva pita. I, po svoj prilici, pohana piletina. Da, svakako pohana piletina. Na tu bih se pohanu piletinu gotovo kladio.

Ima stvari u životu o kojima niko nikoga ne pita, te zato nikad pravo ne znam koliko drugi o njima znaju. I tako se događa da i veoma iskusni, pa čak i razvratni ljudi

Sad dolazi rado k meni i pita me s osmijehom koji se umiljava: — Striko, hoćeš li mi pokazati onu kutiju što pjeva? A ja mu je ne pružim odmah.

Ne, naše svjesno biće to ne razumije. Ono je tupo sebično u svojoj okatosti. Samo traži hranu za se, a ne pita odakle se ta hrana nakuplja, na kakvim se neznanim izvorima naša slijepa ptica napaja. Drveće je uspravno i superiorno.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Jedva ti se onda raskravih; te ne znam kako napunih sudove i pobegoh. — A mene sreo u Beglucima, pa pita za bata — poče druga.

— Pričaj, pričaj! — povikaše devojke. — More ništa... zdravlja mi!... Sreli se na putu, pa me pratio do Glavice... Pita za sve.. Posle uze da komendija: »Doći ću, kaže, na jesen da te prosim ili da te otmem«.

Dečaci zinuše od čuda i zanemeše, a drug im ustade i zdravi se sa Đuricom. — Stražarite li pomalo? — pita Đurica smešeći se. — A ja... setkarimo pomalo, et’ ... — Prodajte nam dva purenjaka.

kao vreća... Ja, veli, viknuh dvaput, pa kad vidoh da se diže... dadoh vatru i — gotovo... — Zar baš na mestu? — pita kapetan, mr šteći se. — Nije ni mrdnuo. Eno ga u dvorištu... Ženu sam zatvorio, a kod kuće mu namestio stražu.

Vidiš kako on lepo sa njim! ... Pa neka ga nek spava... on ima još da živi, zadugo... — Hoćeš li rakije? — pita ga Dobrosav. — Ne mogu, ništa ne mogu... Spavaj ! — odgovara Đurica, pa opet leže.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

ZVALA MUJA 333 CIGANIN I SVETI DUH 334 CIGANIN I DINjA 335 CIGANSKO DIJETE U HRIŠĆANKE 336 DOBRA HVALA 337 CIGANSKA PITA 338 OTAC TURČIN, A MAJKA HRIŠĆANKA 339 AKO STEČE PAMET, NEĆE SE OŽENITI 340 ĐEVOJKA, MAGARE I BABA 341 NEMA

Kad je on tako na straži stajao, al̓ eto ti smrti gdje ide da pita boga šta će raditi, a kad dođe do njega, reče joj on da stane i ona stane.

On ju pita kuda će, a ona mu reče: — Idem pitati boga šta bih sad radila. A soldat joj reče: — Ti ne moreš tamo, nego ostani

Kad to smrt čuje, ostane stojeći, a on otide. Kad dođe unutra, pita ga gospod bog što je došao, a on reče: — Evo pita smrt što bi radila. A bog reče: — Neka mori malu djecu.

Kad to smrt čuje, ostane stojeći, a on otide. Kad dođe unutra, pita ga gospod bog što je došao, a on reče: — Evo pita smrt što bi radila. A bog reče: — Neka mori malu djecu.

A bog reče: — Neka mori malu djecu. Soldat zakala pa van, a kad iziđe, pita ga smrt šta je rekao bog, a on reče: — Rekao ti je da ideš na ono najveće brdo pa da sve raskopaš i povadiš kamen iz

Ona reče da ide pitati šta će sad, a soldat joj kaže: — Ja idem, — pa otide, a bog ga pita: — Što si došao? On reče: — Evo smrt pita šta će sad raditi. A bog reče: — Neka mori sredovječne ljude i žene.

On reče: — Evo smrt pita šta će sad raditi. A bog reče: — Neka mori sredovječne ljude i žene. Kad on to čuje, iziđe van, a smrt ga pita: —

A bog reče: — Neka mori sredovječne ljude i žene. Kad on to čuje, iziđe van, a smrt ga pita: — Šta je sad rekao bog? — Rekao ti je da ideš pa da sav onaj kamen što si iskopala sneseš na jednu hrpu na ravnicu.

Kad smrt dođe do njega, pita je on je li gotova, a ona reče da jest, pa da ide opet pitati što će sad, „i to — reče mu — ja ću sad sama ići“.

Ali joj soldat opet ne dade, nego otide sam, pa kaže: — Evo je došla opet smrt, pa pita šta će sad raditi. Bog reče: — Neka sad mori stare ljude.

Bog reče: — Neka sad mori stare ljude. On iziđe van, a ona pita šta je bog sad rekao, a soldat reče: — Rekao ti je da ideš pa da sav onaj kamen što si iskopala, lijepo sitno stučeš,

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva a više koštica!

Ispostavilo se da je moja prva kupovina u Americi bila pravi promašaj. Pita od šljiva bila je podvala; umesto šljiva sadržavala je samo koštice i to me je podsetilo na reči moga saputnika sa

Tada se setih onih reči mog saputnika sa iseljeničkog broda, koji mi reče: ”ne pita se ko si, šta si i šta znaš - bićeš ”žutokljunac” kad stigneš u Novi svet: ”žutokljunac” mora da odsluži svoj šecpski

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Što si zamišljen? — pita mlađi brat, s namjerom da čuje što će Spasoje reći. —Najbolje bi bilo da ostavimo rabotu, pa da se kući povratimo.

Uto k njima odnekuda prilazi Mitar; pogleda ih ispod oka i pored njih prođe; zbuni se, pa kašljuca, i kao mimogred pita ih: „Ele, momci, kako ste?

Iza njih stoji mladi sudac; službeno prisustvuje sastanku, jer istraga još traje. —Jeste li zdravo? — pita ih zabrjžuti otac. —Toliko što imamo dobra, — odgovara Spasoje, da upita: — A kako je na domu? Možeš li sam? —Slabo..

Opominje je i nagovara. A kad uvidi da ništa ne pomaže, dodija mu se još grđe; pita je zašto bježi iz dobre kuće, a ona, mjesto odgovora, jeca i jednako veli: „Ja ću s tobom!

je pred vratima sa zavežljajem u ruci; kruha nije okusila, a kada ga ugleda, zajeca i veli mu, a da je on za što i ne pita: —Ja ću s tobom! On je izbije i, onako ljut, vuče je za sobom.

Vraćaju se istim putem gore na brijeg… — Zar smiješ tu pasti? — pita ga djevojka, kad su bili blizu tvrđave. — Što ne mogu? — odgovara on.

— požuri k njima Spasoje i ispod oka, zbunjen, pogleda na djevojku. Pa se s obojicom rukuje i zdravi i pita kako je onamo, preko mora. Uto ga neko od mušterija zovne. Sjednite, — ponudi ih, — eto mene odmah!

— Što si se sneveselila? — pita je Marko i uhvati je za ruke da je k sebi privuče. —Pusti me! — brani se Antica. —Baš nećeš me, dok se god ne

” Čula je u selu da piše da mu je u Americi dobro, no svejedno da žudi povratiti se. Pozdravlja sve koji za nj upitaju i pita je li još obilat lov srdijela oko rata školja. Za nju ne pita! Ko zna zna li da se udala za Marka!...

Pozdravlja sve koji za nj upitaju i pita je li još obilat lov srdijela oko rata školja. Za nju ne pita! Ko zna zna li da se udala za Marka!... A brodovi po pučini, uz prijatan lahor, jedva mile, a ne svraćaju.

— Ti, Pavle, dakle uzora, a? — pita smišljeno već treći put Toma Jelić, mlad, živolazan čovek, i podjaruje vatru, samo da ne gleda u društvo.

iz varoši, pričinja se nastajnih dana da ne čuje ni ono što je dosada čuo, i tobože je nevešt, kada ga žena štogod pita, na što mu se ne sviđa da odgovori.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA (skoči): Kako to ti: otac ovo, otac ono? Pita li se tu valjda još kogod? ČEDA: Pa da, pitaju se i drugi ministri! ŽIVKA: A ja? ČEDA: Pa šta ste vi?

ANKA (dolazi). Molim! ŽIVKA: Šta radite vi, zaboga, Anka? Vi mi mnogo nešto otežete, kao da je to bog-te-pita kakav težak posao domamiti muškog u sobu.

) Dede, tetka-Savka, šta bi ti imala da zamoliš Živku? SAVKA (još uvek uvređeno): Neka me pita Živka pa ću joj kazati. ŽIVKA: E pa ti, tetka-Savka, sa tvojih dvesta dinara ovde mi se pope.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

to unuku prikazuje kao da je nehotično i slučajno; svoju radoznalost pred njim zaodeva u nezainteresovanost; jedno ga pita, a htela bi da sazna nešto drugo; ne kaže šta želi, šta očekuje, ali se pojavljuje tačno na mestu i u času gde i kada

Na istovetan način Jovanka okolišno pita Mladena i on joj okolišno odgovara da se ne misli njome oženiti - bez ijedne otvoreno kazane reči.

„Šta ima sad tamo da vidite?” - pita on retorski čitaoce već u prvoj rečenici, pa odgovara: „Ništa. Prosta, mala varotica, opkoljena vinogradima i brdima”.

Izgledalo mu je potpuno čudnovato da bi neko mogao da mu se umeša u ovaj posao i da ga što pita. Naježivši se, pri pomisli: kako bi vrisnuo ma ko da ih vidi kad budu zajedno zaspali ovde, on oseti, kako je tih

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Sastavio je Družinu po starom krdžalijskom zakonu: od zla oca i od gore majke, u kojoj se o veri ne pita. Nastao je da sobom produži mutno pomešane zavete i Starine Novaka i raznih balkanskih kesedžija.

I ja se setih i zadivih. Čudni starac ne pita samo za moje zdravlje. Široko i daleko ide njegovo pitanje. Pita on jesmo li još živi svi što smo pod Turcima, je li živa

I ja se setih i zadivih. Čudni starac ne pita samo za moje zdravlje. Široko i daleko ide njegovo pitanje. Pita on jesmo li još živi svi što smo pod Turcima, je li živa Srbija, kamo pri pitanju okrenu glavu, te da li mu se vredi

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Ko te ne bi silno poštovao! 1893. JELKA Dolazi nam Božić. On ne voli mraka I zato nas pita: kamo vam badnjaka? A mi ruke tremo, Rekli bi i ne bi... Zašt’ da ne reknemo?

Hvata sanak, sanak beži, U nedogled pred njim hita. Tare oči — a sve prazno... Tu prazninu pesnik pita: Gde je, gde je ona majka Što će svetu rodit’ Hrista? Gde su, gde su ti pastiri Dostojnici bogoprimstva?

Gde je koren tom imenu, Gde je izvor, gde je građa? To se pita i na to se Odgovara i nagađa. Jedni ’vako, drugi ’nako — I bez dobre volje nije — Al’ se vidi e se hoće Nešto

Stani, rekoh, — ali gde je? — eto gde ga nema. Gde je Abu-, gde je Abu-? prijateljstvo pita. Pobegô je, pobegô je, da mu s’ ne čestita.

Kad se nađeš s Petrom, Pavlom, Ne razbiraj koje j’ boje, Niti čekaj da te pita, Napred reci: Jest’, tako je! Tako čini, tako radi, Pa ćeš svima ugoditi; Pa te niko gonit’ neće, Pa ćeš svima

Pazi samo: već te pita. »Starmali« 1881. BALKANSKO POLUOSTRVO Prošlost ti znamo Od mnogih leta, Od mnogih veka; To i ti znadeš, —

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

FEMA (skoči): To je bezobrazluk! Taki mi se vuci ispred očiju, jer ću ti svu kosu počupati, nitkov jedan, tko te pita za to? JOVAN: E, lako je vama, jer ste utekli u podrum, ali ja siroma!

No evo, fala bogu, i toga si dostao. Sad možeš biti moj zet. FEMA: Šta, tvoj zet, a mene niko ne pita kad se moja kći udaje. MITAR: E, ti si od velike familije, ko se sme s tobom mešati.

Krakov, Stanislav - KRILA

— Šta je to tamo? Šta je to tamo?... očajno pita major i sebe i druge. — Bugari su ovladali kotom i nastupaju grebenom ka nama, — dotrčao je i izveštava krivonogi

Jedan obrijani je ljutito piskao što je pita pregorela. Posilni su jednako dolazili. Okolo su plamtela u suncu prljava solunska polja, i dremali dugački angari.

— Koga ćemo prvog? — kao da pita ađutanta. Ovaj čeka i ćuti. Potom se major najednom odluči: — Brzo, brzo, prva i treća četa i dva mitraljeza napred...

— A da li ćemo, duško, i mi sada u napad? — smežurani kapetan zabrinuto pita. — Pa da šta ćemo. Zar ne vidiš čiču kako se promenio?

A gore se neprestano bije. Gore je granica. Prvi naslućeni komad njine zemlje. I ranjenik pita nosioce da li je i on na granici ranjen. Potom bi bol zbog potresa bio jači i on bi ječao.

Osetio je radost zbog spokojstva, jer je ovde sve bilo tako mirno i čisto, ali mu je samo bilo čudno što ga niko ne pita gde je ranjen. U njegovoj sobi je bio samo još jedan pukovnik. Bio je debeo, i starešinski je klimnuo glavom na njega.

Ponovo j e uvrnuo dugme. Opet je nastao mrak u kome je i dalje onaj krkljao iz grla. I on se hteo da pita: — Zašto se ljudi ubijaju... ali se nešto zbrkalo u njemu.

Petrović, Rastko - AFRIKA

akvarele na kojima sam zabeležio čudni indigo bubua ovih crnaca što su na brodu i druge boje njinog tela i odeće, pita me Vuije: „Šta čini da vi vidite ovako svetle boje dok bi romantičarski slikari ovde našli jednu mnogo tamniju tamu?

Treba videti sa kolikim vas očajanjem pita vaš saputnik, koji je slučajno bio zaspao u kolima: da li je u snu možda klonuo tako glavom da su mu zraci padali na

— N. se nasmeja: — Zamislite crnca koji vas pita: „Ko je vi?“ i vi Mu odgovorite: „Beli duhovi koji žele da tvoja koza polomi noge, da tvoj krov padne pod težinom

Pred naše kolibe će nam po slati tam–tam da nas pozdravi a sutra će mi pozirati za crtež Kad se dižemo, N. ga pita da li ga je poznao; ovaj ga uverava da jeste, ponizno smešeći se sladunjavim i neiskrenim osmehom. Samo što se N.

Ja sam čekao da se vratimo u kolibu, da večeramo, i da me ponovo pita kako sam zadovoljan ovim viđenjem sa jednim poglavicom, pa da mu kažem koliko ne želim da u očima bilo čijim izgledam

“ Uveče, poverenik Fontenov dolazi, sav nakićen, da me pita da li bih mu učinio jednu veliku uslugu („un gland selvis, musje!

I bez prestanka: „O mon vie, ti va voal ke ne pa pesibl“. Fonten pita svog boja, za vreme večere, gde je drugi boj. „Il e palti sie“ (Otišao je da svrši nuždu) odgovara ozbiljno ovaj.

„Il e palti sie“ (Otišao je da svrši nuždu) odgovara ozbiljno ovaj. Inače svaki čas boj pita: „musje, pe ale pise“? Ne kažu nikad: „parle“ već „koze“ (z koz avek vu, z koz banbara musje!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

— Polako, manita glavo, vidiš gde ti se levča prebila. — Kome se levča prebila? — pita i ne osvrćući ce zagrejani vozar. — Zar meni?! Kaži ti to tvojoj strini. Moja se levča nikad ne prebija!

Zatim reče vrlo začuđeno I glasom kao da sam sebe pita: Ama šta je to?! Pomače se za desetak koraka s mesta gde je stajao i opet naperi dogled, i opet je dugo rasmatrao.

ime), koji je bio u turskom taboru, nestalo u borbi na Šumatovcu, te se po tome misli da smo ga mi zarobili, i konzul pita šta se misli s njim činiti.

boj hiljade, izvedu stotine; što je poginulo — poginulo, što je ostalo — ostalo, zato nikome ne odgovaraju, niko ih ne pita i ne ispituje da li za pogibiju kakvoga našeg odeljenja nisu baš oni krivi.

Dođosmo do naše mrtve straže. — Bratci, estь Turki vperedi? pita Komarov stražare. — Turci je l'? — pita opet stražar sa svoje strane. — Da, da, Turki, estь li ihъ tutъ vperedi?

Dođosmo do naše mrtve straže. — Bratci, estь Turki vperedi? pita Komarov stražare. — Turci je l'? — pita opet stražar sa svoje strane. — Da, da, Turki, estь li ihъ tutъ vperedi?

— E, Turci, kao Turci, odgovara vojnik ne razumev pitanje Komarova — pogana vera, baš su neki baksuz ljudi. — Pita đeneral Komarov ima li Turaka ovde pred nama — umešam se ja. — A? Ima li Turaka? Ima nô, ja 'de će biti no tu!

— Sve ovo govorio je Kirilov kao da me pita, ali najedanput ne znam šta mu bi jer i ne sačekav moga odgovopa on viknu promuklim glasom: — Gornistъ, trubi šturmъ;

— Gde to, gde, veliš, da imaš para? — pita neko treći sastrag. »Trbo« se kucnu prstima po pojasu na levom kuku: — Evo ovde.

prilično odmakli, Komarov, ne dižući sa zemlje oborenih očiju reče polako, kao da je govorio sam sebi: — Suđeni čas ne pita kad će doći. On ulazi na vrata bez kucanja. Ali ko mu sam ide na susret — pre ce nađu.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

VI Misleć’ na te — u tom vaju, Misleć— na te — u tom sjaju — Kad se moja duša pita, Je l’ na zemlji, il’ u raju; Misleć’ na te, kad mi duša Grli, ljubi sveta oba, — Mila ružo, duše dušo, Šta ti

LXXII Tija je ponoć sveta, Čuje se zvezda poj, — A mene draga pita: „Šta radiš, brate moj!“ Ljubim ti, dušo, nedra; — Al’ ja sam uvek Srb, I sad sam tu našarô Poljupci srpski grb.

XXXI Od muke se pesme viju; Rad leka se suze liju, Al’ ko pita za te noći, Za aveti njene crne, Kad pod kletvom njine moći Oči, srce, sve pretrne.

Više mene slavuj ptica Tužne svoje pesme vije, Kô da čita s moga lica, Pa me pita kako mi je? Meni j’, druže, nešto lako Kako j’ danak ogranuo; Snevao sam da sam plakô, Pa mi j’ teret odlanuo.

XLVІІІ „Razumeš li šta je svet?“ Pitô me negda cpeće let. „Razumeš li ga sad?“ Pita me gorki jad. — Tad reći nisam hteo; Sad reći — ne bih smeo.

Evo more — duša moja — Ujedno se s vama slilo. Na zrcalu duše moje Ogleda se mesečina. — Ko te pita, ko li haje, Što je dole u dubina.

Na zrcalu duše moje Ogleda se mesečina. — Ko te pita, ko li haje, Što je dole u dubina. Ko te pita, ko li haje, Kol’ko j’ na dnu mrtvih snova, Kol’ko s’ u njoj utopilo Želja, nada i brodova!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Divota!... Mogli smo da ratujemo još deset godina. Ali šta ćete. Sila Boga ne moli, niti ko nas pita. Krenuli smo uzbrdo. Prošli smo preko one bezvodne planine, i posle podne... sad ću vam to tačno reći...

Znaš... Zatim opruži štap i hop! — skine joj naočare. Ona tada ništa ne vidi... — A otkud joj naočari? — pita onaj u čudu. Mene tada savlada san. I u snu sanjam zmiju, baš čini mi se naočarku, kako hitro priđe i ujede me za nogu.

I u snu sanjam zmiju, baš čini mi se naočarku, kako hitro priđe i ujede me za nogu. Trgnuo sam se. — Šta vam bi? — pita me ordonans. Pogledao sam svoju nogu i počeh da se pipam. Rekoh ordonansu kakav sam san usnio.

A ako nema trobojki, onda da im se za leđa svežu svetli plehovi. — Gde nađoste trobojke? — pita kapetan Radojčić. — Uzeli smo signalne barjačiće. A mesto pleha isekli smo nekoliko kutija konzervi.

Ali se čudim kako se onaj jedan upleo kao da su ga uvijali žicom. — A koliko je bila udaljena ta žica od vas? — pita Mišić. Čujem gde neko levo od mene šapuće: — E, dosadan ovaj čovek... Samo zapitkuje.

„Čitav sam, čitav!“ — senu mi kroz glavu. — Jeste li vi to, gospodin poručnik? — pita me neko zadihano. — Gde su naši? — Tu su. — Napred, napred!

kolje, bode, mrcvari, kako se valja u krvi kao životinja... — A ko je tome kriv? — pita Mišić. — E, nije nego! — ljuti se kapetan Radojčić. — Čudo ga niste pitali ko je odgovoran za svetski rat. Ostavimo to.

Oko moje mišice narastali su zavoji. Ogrnuli su me najzad šinjelom. — A gde su se Bugari razbegli? — pita Mišić. — Jedni su pobegli na onu levu horizontalnu prečagu, ka Sivoj Steni, a drugi na desnu, prema Kočobeju.

Ama ne umedoše oni Bugari mene u ruke da rane. — A šta bi ti radio? — pita ga Vlajko. — The... još pitaš! Danas su skinuli Vlajku i zavoj oko grudi, te može da sedi zavaljen.

— A, tako. Milo mi je. Onaj se okreće zbunjen, hteo bi da ide. Ali Pera ga pita: — Na kome ste položaju bili? — Oble Čuke — viče što može jače. — A, šuplje muke. Znam... Bio sam tamo.

Čuli ste, i kvit! Ja ću svojim primerom prethoditi. Sad možete biti voljno. Kad smo se odmakli, pita Pera „Đevrek“ Branu „Mahera“: — Je li bogati, zašto je tvom komandiru crven nos? — Razmišlja mnogo noću...

„Fikus“ stišava rukom one okolo njega, silazi s teškom mukom sa kreveta, zauzima važan stav i pita: — Molim, ko ste vi. — Gospodine kapetane, ja sam dežurni oficir u bolnici. — Sa s-službom ovde, u bolnici!

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

gordost carstvujet, krotka ljubov strada; Čuvaj se, ne daj se lako prevariti, Hrani se, nemoj ti drugom poveriti. Pita l' tebe tko za mnje: „Znaš li ono tko je?“ — „Dosad“ reci, „nije g' vid'lo oko moje; Neverno, čula sam, njegovo je srce.

po redu slaže, U koga se valjušci po loncu ne traže, I kto mnogo jama punih imat žita, U koga se potpiče s' sirom masna pita; Kto imat na dvoru mnogo mlade živine I komu se gulja šeta na breg iz doline, U koga po dvoru igrajut sja ždrepci Ili

— po pustinji bludi; I sve traži, i sve pita, vjere ne imade, Sve joj smeta, sve je malo, jedno joj se krade. No vnezapu, kad ovako sjetujuć razbira, Davni sudi

Ujedinjenije pita moju žalost, Niti serce moje zna za drugu radost, Oko mene sad svi predmeti veseli Sa mnom tuguju. Oni isti ptični

— Valjada su to učeni ljudi — Pita jedan ovog kazivala —, Pa umstvuju kako je postala Sad kometa što po nebu bludi; Il’ su kakvi drugi oštroumi, Te se

1845. Nikola Borojević REČ U SVOJE VREME Da mnogi koji se perom rita Sam sebe, i to strogo, pita Je l’ ono što on žarom brani I za svoj rod napisat kani Ne samo njemu duhosrodno, Neg’ opštem vkusu tako shodno Da

baš to mora biti Da zemlja život i postanak daje; Koliko vreme, gde l’ se ko tu skita, To se za pismo na taj put ne pita. Šta može cvetak koji ščupa ruka Tek što ga rosa osvežila prva!

Izdrt lakat, trbuh prazan, — moje nevolje! Gunjac stari i fes prodrt, kosa propala! Otac stari, majka pita: „Šta si radio?“ Deca plaču, Žena kune: „Grom te ubio!

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Vi’š, lepo bi ti izraz milosti Na divotnome licu stajao... KNEZ ĐURĐE: A je l’ zaslužio! ŠULOVIĆ: Ko pita to? KNEZ ĐURĐE: Ja! ŠULOVIĆ: Ti, gospodaru?

“ Tako i brodar mučne pučine, Uprvši pogled, pun očajanja, U bezgraničje gleda žalosno; I zalud pita burne valove: Kojeg će dana zemlju ugledat?

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Bak mahnu po navici repom, pa ga uhvati malo po obrazu. — Zar mene, Jabo? — pita ga prijekorno. — Sad ću ja plakati. On se malo odmače u stranu, pa kao đoja zaplaka. Jablan diže glavu.

Pasoše za oružje nije mu padalo na um da traži, niti je kome padalo na um da ga pita za to. Često je kupljeno od naroda oružje, ali se Relji nikad zaptije ne svratiše ni na kavu. Nešto im je bilo kao zazor.

— To ti stari možeš odma' tražiti, dok ti unuk odraste, a sad ustaj! — Baš se mora ići? — pita Mijo i gleda oštro u đendare. — Mora! Zakon te goni; mi te ne gonimo.

Doćerasmo konje uprav pred kotô. — Po Bogu otac, kakvo je to tako puškaranje otud? Da nijesu Majdanci? — pita Bradara. — Ne pitaj, već spasavaj! — 'uknu Partenija i jedva sjâ s konja.

Voda ga i čata baš kô na vjenčanju: „I Bradara rodi sina, Manuila...“ — Da tebi, Gavro, nije počem teško? — pita ga Simeun, pa na svakom ćošku zastanu. Bradara se kukavni pokloni, a on ga drmne štucom među pleći.

!“ — čudim se ja, glavati gospodine. „Pa kako ćeš odati čest carskoj gospodi?“ — pita me i ispituje kô pop na ispovijedi. „Pa kazaću: Pomozi Bog, carski suci, na Banjoj Luci!“ „Eto, eto, eto!

David: More i to biti... Neki me dan, baš će biti u prošli pazar, pita gazda Stevo: „Priznaješ ti, Davide, da si srpski, prekoslavni, školski, crkvenjski i ato-no-to...

Bojić, Milutin - PESME

da sunce otme ponosna, hola, Hrhtava snaga hita, hita, Slavom se pita — U nevrat goni pobedna kola. 4. SPOMEN Velbužd!

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

MARICA: Šta mi je? Još me pitaš?... Otvorili mi pismo; čitali ga možda celom svetu, pa sad me pita šta mi je danas! ANĐA: Pa lepo, 'ajd' da razgovaramo ljudski i pametno o tome. MARICA (dočepa flašu s vodom.

MILOSAV: Nije! JEROTIJE: Dabome da nije, kad uvrtio sebi u glavu da nađe saučesnike. Šta će mu saučesnici da ga pita čovek? Traži se lice i traže spisi, a ne... (Spazi Miladina.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Isto onako kao u početku, kada je bila dovedena, što nije znala ništa po kući pa morala svašta nju da pita, tako i docnije, i sada, kada se već urodila, eto njega, Mladena, već tolikog ima, i opet mora za svašta da je pita.

da pita, tako i docnije, i sada, kada se već urodila, eto njega, Mladena, već tolikog ima, i opet mora za svašta da je pita. Koliko brašna, masla, sira da uzme; koje će jelo da gotovi?

Ništa je ne brinulo, ne jedilo, još manje da u tome što mora za svašta babu da pita, od nje da ište da joj dâ smatrala kao neku uvredu, poniženje.

I kada ona u kujni počne glasno da pita tobož: da li je otišao sluga da otvori dućan (mada je njega ona ista još prvoga probudila i uputila u dućan), Mladen

Utom bi njegovi prolazili čaršijom na groblje. Napred sluškinja, na glavi sa korpom koja se povijala pod teretom pita, jela. Odmah iza nje baba sa materom, a iza ovih čitav red žena, tetaka, strina.

I kada, kao uvek, već pita za pazar, ona okolišeći, snebivajući se pita. — Pa, ima štogod pazara, sinko? I to tako nekako bolno, plašljivo, da

I kada, kao uvek, već pita za pazar, ona okolišeći, snebivajući se pita. — Pa, ima štogod pazara, sinko? I to tako nekako bolno, plašljivo, da Mladen, čisto sažaljevajući je, da bi je kao

I čisto ponosit što Mladen tako radi, napreduje u dućanu, svaki čas naviruje ka Mladenu i čisto detinje, radosno pita Mladena za svašta, te za ovo, te za ono. — Mladene, sinko, pošto sad kupuješ so? Znaš, tatko ti je kupovao po toliko..

Stari hadži Zafir već i ne pita. Može Mladen sve iz njegovih magaza da prenese kod sebe. I o svemu što se čuje za Mladena, srećno, zadovoljno bi pričao

Već došao bi do njega i sedajući polako, skučeno, počeo da ga pita, moli za šta, a uvek dodavajući: »Ako imaš kad, da ti to nije na smetnji«. Tako je i tada.

I bio spreman. Čak se nadao da će njen otac doći da ga, pre no što je udadu, pita, savetuje se. Ali ne radi čega drugog, već pitajući ga za savet, u isto vreme da ga zamoli da, ako im prilikom svadbe

A opet, kao uvek, bojeći ga se, ne smejući ni za šta da ga pita, a najmanje za to, ona za ta dva dana, očajno, brižno, plačno pratila ga, strepeći i umirući od straha.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

mladića: sutradan ‹svaka› pozove neku svoju drugaricu da odvoji jedan struk, i čiji struk odvoji, taj će onoj što pita biti suđenik (SEZ, 40, 1927, 46). Kad k. bujno raste, biće rodna godina (ZNŽOJS, 16, 154). K.

grančicu, i ulazeći s njom pita ukućane da li slave mladoga Boga; kad mu ukućani potvrde, on sa grančicom u ruci blagosilja za plodnost, pa onda zabode

Ćipiko, Ivo - Pauci

pomisli, „čovjek je!” i primače se k njemu. —Što će ti kobiletina? — pita ga. —Napojiću je. —Drugdje ima vode za nju. —Nije mi radi nje, već radi ždrijebeta... Ne vidiš da je ždrijebna?

— I za sobom povuče vrata od kolibe. Uporedo upute se planinom. Rade nije sprtio torbe, pa ga Maša pita što će s njom. — Neka je na meni— odgovori on zamišljen.

Rade lagano korača, okretno preskače preko stijena, a pogdjekad okrene se prama njoj i pita je da li se zamorila. Stigoše u bukovu, staru šumu.

Prešavši dragu, stupiše u krševiti proplanak. Maša ne pita kud će, već besvjesno ide za njim; preskaču s kuka na kuk, a ustaviše se pod glavicom od samih visokih stijena i litica

I spojiše se pogledi i u slasti izgubiše se... — Što veliš, Mašo, za popa? — primirivši se pita je, a i ne čeka odgovora. — A što veliš za moga gospodara, gazda—Jovu?

— i opet se nasmija svojim umjerenim osmjehom. — Kaži cijenu, gospodaru, — pita Ilija, i ne može nikako da se sabere, da se bezbrižnim pričini.

Ali odnekud usred čaršije obri se Petar, Cvijetin stric, pa im presječe put. —Kud ćeš s curom? — pita, nakreman vinom. —Pusti ljude da mirno čaršijom idu!

—A što? — pita Rade. —Ne pitaj, molim te .. . —Pusti je, — javi se majka, kazaće sama... A ti dijete, umiri se, lezi!

Rade je pita rašta opet odbjegnu svoga čovjeka. — Ne pitaj, braco, — odgovara Cvijeta. — Otkad sam s njime i u kući mu, i na sunce

Toga dana radi i za nj, ali koja korist, zna on kuda ovo vodi. Drukčije bi on radio da se njega pita, ali zar smije on da ocu u čemu prigovori? Dok je živ, gospodar je da radi što hoće.

Radoznao, pita je je li s drugim griješila, a kad žena priznade, navali upitima: — Je li taj čovjek jak, zdrav, mlad?

nijesmo sada u zemanu .... Marko se diže, dohvati sklenicu i pita: —A što si htjeo, Rade? —Male stvari, malo para ....

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

On se neće stideti da joj zaište, njemu je lakše to nego da pita za hleb. A i jak je. Bistar. Deca će biti lepa. Zdrava. Pametna. Plodan je, kažu, Dadara.

Kažem to Doroteju. On klimnu glavom. „Mogli bismo“, kaže. „S čim“, podrugljivo pita Dimitrije, „s prutićima?“ „Možemo iskopati jamu“, kažem ja, „iskopati rupu, postaviti dole oštro kolje okrenuto uvis,

Danas je izdržala, sutra neće moći. Matija Došao sam ovde, ako me već neko pita, dođoh ovamo na Moravu ne bih li našao onu grbavu zloguku ticu koja se skrila negde u džbunje, tu oblapornu tičurinu

Ilić, Vojislav J. - PESME

A da l' ga slušati želim - od šale barem da pita, Već uzev stihove svoje s bezbožnim ačenjem čita. Njemu je dosadan život.

To se danas ište, to se danas čita, A za grešne Turke niko i ne pita! Il' ako se pesma i zahori stara, To je protiv Švaba i protiv Madžara.

Prvo ga zapita strogo, da čisto rečima puca, Ko je? Otkud mu krila? I što se po selu smuca? Ima li, pita ga, oca, i zna li rođenja mesto? Amor mu pokaza ime, a kaza i ono resto, No ćata podmignu na to! „Batali!

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Glas pesnika se pita koji bi poklon bio najprikladniji za dete (potencijalni darovi izraženi su deminutivima: lutčica, igrica, ptičica,

U JESEN MILORAD POPOVIĆ ŠAPČANIN Ptičice su ućutale, Planina se dimi, magli, A oblaci golubasti Bog te pita kud' su nagli. Na kitnjastoj lipi našoj Žuto granje ćuti, drema; Pod strehom se gnezdo roni, Jer u njemu laste nema.

„Kud je ot'šla ta crnojka?“ Naš mališa čas pa pita; „Lasta, oče, nije dobra; Otišla je da se skita.“ Ne skita se ona, čedo; Kad nastanu topli dani, Doleteće,

Stanković, Borisav - TAŠANA

Ja ga dočekujem, nameštam mu postelju, izuvam, a on odjednom počne kao da pita mene, kao da mu ja dam savet: »Lepa li je, Stano?« — »Lepa je, gazdo!« ,odgovaram ja. — »Da je uzmem, Stano?

Zdravi su. Mladoga gazdu sretoh na kapiji. Pozdravio te. I pita: »Šta radi majka?« Ne može, veli, da dođe. Sa trgovcima ima neki posao, šta li. A u kući, svi su zdravi.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Žuto lišće je još ukras; toplo je; cveća puno po svima lejama. I to naše domaće cveće je uvek nekako slatkih boja. Pita majstor Kosta gošću svoju ovo ono. Ristana priča život sirote: život pun rada i želja, mladost punu straha od starosti.

” To je govorio tako kao da nešto zna što oni ne znaju. Ali ga niko dalje ništa ne pita. Kad u jednoj porodici počne da ne valja, ćutanjem se bar odlaže ono što će i tako doći.

O ručku nije ručao, o večeri nije večerao. Šor nije više zavirivao kroz prozore. Niko od ukućana nije prišao da što pita ili predloži. Posle dva dana vratio se stari u blagodejanje, sa dva mala sandučića stvari i s bogojavljenskom vodom.

Jednim nevidljivim konopcem prikačen je za katarku gospa Nolinu i bog te pita gde zatrpani kostur lepotice Talijanke iz Trsta.

Doktor se malo zbunio kad je čuo šta ga gospa Nola pita, i šta mu predlaže. A gospa Nola je tresla sitno glavom, i gledala u patos, što je značilo da ni ona u tom trenutku

od jednoličnosti i praznine palanačkog života stanu svi satovi po kućama; a za ono nekoliko džepnih, što idu, niko ne pita, jer se boje odgovora. Zar tek! Uf, nikada podne dočekati! nikada subotu dočekati!

onda počela da nekako silom krivi pravu misao: Todor je poginuo da ona postane bogata udovica, i da bude bogat bog te pita ko. — Igra mi ponekad sve i pred očima i u glavi...

Gospa Nola, na skromnoj postelji, uostalom kao svaki mrtvac, izgleda ubogi siromašak ... „Je li se mučila?” — pita neko doktora. — Ne znam, mislim da jeste, ali se nije osramotila, kao nikada.

I danas, u takvim momentima, ljudi zovu telefonom bog te pita koga. Ali i pre telefonskih mogućnosti, u takve se zbunjene momente, ako je Bog hteo, nalazio u tuđoj kući odjedared

Kakav Jevrejin! Ušli ti u glavu oni tvoji „drevni narodi”, a bog te pita šta ću sutra biti ja. — Branko mirno dopuni sebe: — Jevrejin po krvi i rasi, po inteligenciji, i, izgleda, biće to i

— Jesi li ti, kume, bogati, čuo malopre pucanj? — pita Branko. — Jesam, pa šta. Vi valjda mislite: tamo se sad štogođ strašno desilo.

— Gospodin Branko, vi ste sigurno već više puta bili s vašim starim drugom? — pita gospodin Joksim . — Slušajte, okrom šale, to je neverovatno kako se taj naš čovek poenglezio.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

vozopiti »zavapiti«) VOPROS — pitanje VOPROSITELj — onaj koji pita, zapitkuje VOPROSITI — upitati, zapitati VOSPITANIJE — vaspitanje, duhovno odgajanje i vođenje dece VOSHITITI SE —

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

— Koje je prvo osnovno načelo Hristove nauke? — pita g. katiheta prvoga među nama sa kojim mu se sretne pogled. Onaj grešnik diže se sa mesta i ćuti kao zaliven.

Prvi Ciganin olako proguta drenjinu i udari u glasan smeh. — Šta se smeješ, bre? — pita ga paša. — Smešno mi, milostivi pašo, za onog trećeg, kako će taj da proguta lubenicu?

— Odakle si rodom, Spiro? — pita profesor matematike Spiru Najdanovića. Spira ćuti, trepće i gleda u tavan. — Odakle si rodom, Spiro?

— Šta biva sa zagradom kad se pred njom stavi plus? — pita profesor. Đak odmah prošapće u sebi stih: „Kad je pred zagradom znak više, zagrada se i izvrši tu radnju.

— Crni sine, šta si joj kazao? — pita očajno majka. — Rekao sam joj da je hipotenuza. — Ju, a šta je to? — Što ga pitaš šta je; to je izvesno kakva

Ona uzme, na primer, loptu pa vas pita: — Je li ova lopta okrugla? — Potpuno okrugla! — odgovarate vi ubeđeno. — E nije! — odgovara vam matematika.

— Šta veliš? — pita ga momče. — Mislim da talasi, obrazovani interferencijom, nemaju dovoljnu dužinu. Ja ne znam šta bi momče i oni oko

— Šta je to klin? — pita profesor. — Klin je trostrana prizma koja se jednom svojom ivicom zavlači između dva otpora koje hoćemo da savladamo!

Dođe, na primer, velikome inkvizitoru kaluđer-tamničar da mu referiše o stanju stvari, i ovaj ga pita: — Je li još živ don Miguel Fernandes graf od Sakramenta? — Jeste! — A priznaje li da se zanimao bezbožnim mislima?

Ja izvadih iz džepa kutiju sa palidrvcima. — Šta ćemo sad? — pita Persa. — Da jedemo palidrvca. — Kako da jedemo? — Eto ovako!

Ali on zapeo pa svima nama drži posmrtne govore, a kad grune zemlja povr' nas, a on pita: „'Ajde, ima li još neko?“ Beše tako u Vranje, u staro vreme, neki Mile Sojtarija; nije mu bog dao mnogo pamet, a gola

Pa on tako, kad se pocepa, pa niko ne umre, zađe od kuću do kuću, lupa u kapiju i pita: „Ima li, more kogod skoro za umiranje?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Ceo dan su prolazili ranjenici, pa me baš pita narednik Stojić: „Da li ostade još ko od naših?“ I sigurno su Nemci u sumrak udarili ponovo, da grešnici nisu ni

Sjahao sam. Ali koja vajda, kad ne smemo svetlost da palimo. Naiđe i komandir i pita čisto ljutito zašto sam zastao. — Sad nemamo kud! — veli komandir.

Voda je šljaporila. — Daj konopac! — Može li da se prokopaju rampe, pa da pregazimo? — pita komandir. — Smetaju stubovi. A i glib je do kolena — odgovara poručnik Kosta.

A zapregnuta kola u beskrajnom nizu stoje na putu. — Ljudi, bre, što ležite, zašto ne krećete? — pita Luka dosta blago. Jedan ga samo pogleda, ne hte ni da mu odgovori.

Luka se maši za novčanik i izvadi gomilu banknota. — Razmeni i ovo! Trgovac ga pogleda zapanjeno, kao da pita: ili se šali, ili ozbiljno traži. Ali kada vide revolver u ruci, izvadi čanak i poče odbrojavati srebro.

— Ne verujem! — Vala, ako budemo morali na granici da položimo oružje, ja odoh... — Pre svega, pita li vas ko, te sada vadite oči... A ako želite da čujete moje mišljenje... — Molim vas, gospodine potpukovniče...

A ako želite da čujete moje mišljenje... — Molim vas, gospodine potpukovniče... oprostite, ali ni vas sigurno niko ne pita — reče malo nabusito Živadin. Potpukovnik Petar zaćuta. Onda se nasloni laktovima na koleno, i ukrsti prste.

— govorio Luka dubokim i važnim glasom. — I to pita moj posilni Isajlo, koji živi bolje nego komandant armije. — Nemam samo njegovu platu — smeje se sada šeretski Isajlo.

Saopštavam tu naredbu komandiru treće baterije. — Dobro, molim te, šta da im govorim?... Da ne beže!... Pita me danas podnarednik: „Gospodine kapetane, zna li se kuda ćemo?“... Zamisli!...

— A ako ga ukradem, mogu li ja da dignem pare? — pita šeretski posilni Isajlo. — Kipislcauf! — odobrava Luka. Crnogorci su uzimali samare iz okolnih mesta „po kratkom

U jednom uglu nalazili su se crni sanduci sa arhivom diviziona. Oficiri su se sakupljali i, kako koji naiđe, pita ima li čega novog. Dođe i potporučnik Sredoje, „ekonom svoga dobra“. — Pomaže bog, ljudi... Šta se dokonalo?

Jedan pešak, izmučena lica, naslonio se na drvo i gleda mračno preda se. — Može li se? — pita ga jedan u prolazu. — A-ja! — veli i klima odrečno glavom. — Ne ide, ne ide.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

U Gornjem svetu ugor je cenjen, ali biti cenjen tamo gore nije naročita sreća za ribe. Neka ga više ništa ne pita! Ljutito mašući repom riba se izgubi iza stene, a Sedefna ruža se obrati meduzama.

Kad, gle, šta ga to ljuto grize, kao vatrica peče? — Ko ste vi? — pita majušna crna stvorenja. — Mravi! — kažu mu. — Zar ne vidiš?

dečak u žbun i ne miče se, kad se, najednom, raskrili žbun, a iz njega izađe starac u belom, seda mu brada do pojasa, pita: — Kuda si se uputio, momče? Odgovorio bi Vedran, ali mu se jezik zamrzao kao ribica u ledenoj vodi.

— Premnogo misli i previše pita Belko! — iznese Učitelj svoju optužbu, a Poglavica plemena reče: — Teraj ga da više uči i vežba!

Ah, da! Ako postoji kula i u kuli Princeza mora postojati način i da se do nje dođe! Ali, kome da se obrati? Koga da pita za savet? Roditelji su otišli da zarade koru hleba. Brata i sestre — nema.

Je li bilo košuta u toj šumi? Veverica? Dečak se nije usuđivao da pita. Možda veverice imaju moć da začaraju, i dečaka pretvore u hrast, a princezu u lipu?

Na najveće Radanovo čudo pred njima se nađe tabla, a na njoj skakači spremni za igru. Ali nije imao vremena da pita, jer je pridošlica strogo klimao glavom opominjući ga da pazi: izgubi li igru ovo je Mickova prva i poslednja poseta.

Na pitanja o Zaboravljenom Gradu, Zamku i Ključu — ljudi su samo slegali ramenima. — Koješta pita momak! — govorili su. — Nema takvoga Grada! Niko za njega nije čuo! Niko ga nije video!

Nije stolica kašika ili čanak! Da on to ne pravi kolevku, možda?« — rumenela je, ali se nije usuđivala da pita, iako joj je ispod srca kao malena ruža rastao prvi sin.

Šantić, Aleksa - PESME

od nas u zagrljaj hita, Majka ga krotko susreta i gleda, A on se javlja, pa do oca sjeda, I brišuć čelo za zdravlje ga pita. Sva novom srećom ograne nam soba! Na svakom licu sveto, sjajno nešto.

Otadžbino, gdje si? Nijemo gledam kroz potoke suze, Po oštrom mrazu tebi duša bludi — Vapije, cvili... Pita ko te uze, O, ko te trže sa mojijeh grudi... Žedan sam...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Na jednom mestu Kravcov se pita „zašto su bili nužni istorija i pseudoistorija u epu“ i sam odgovara: „Samo zato da se stvori oko heroja legendarni

Tada reče Mijailo kralju: „Prijatelju, Todore vezire, što me care za svatove pita, neka kupi koliko mu drago, po đevojku kada njemu drago; nego ćeš mi cara pozdraviti: nek ne vodi svoja dva

Kad ujutru jutro osvanulo, opremi se Todore vezire, pak otide bijelu Prizrenu. Kada dođe bijelu Prizrenu, pita njega srpski car Stjepane: „Slugo moja, Todore vezire, viđe li mi Roksandu đevojku? Viđe li je i prstenova li?

Kada Miloš sitnu knjigu primi, knjigu gleda, a suze proljeva. Pita njega trideset čobana: „O Milošu, naša poglavice, i dosad su knjige dolazile, al' se nisu sa suzam' učile!

“ Miloš više ne šće ni čekati, već on pita cara čestitoga: „Je l' slobodno, care gospodine, da strijeljam kroz prsten jabuku?“ „Jest slobodno, moj rođeni sinko!

Malo prođe, i ljuba mu dođe, ali neće u meke dušeke, već mu roni suze više glave; a nju pita vojvoda Momčilo: „Vidosava, moja vjerna ljubo, kaka ti je golema nevolja te mi roniš suze više glave?

Care pita vjerna slugu Laza: „Oj, boga ti, vjeran slugo Lazo, što te pitam, pravo da mi kažeš! Što ti mene čašu preslužuješ?

Kad ugleda Kraljevića Marka, troljetna je uvati groznica, pa pobježe u bijele dvore. Nju mi pita Vuča dženerale: „Što je tebe, moja snaho draga?

Murat pao na Mazgit na polje, uvatio i Lab i Sitnicu“. Još ga pita Miloš Obiliću: „Ja Ivane, mio pobratime, đe je čador silnog car-Murata?

K njima jezdi Vladeta vojvoda na doratu, na konju dobrome; Vladeta je konja oznojio i u b'jelu pjenu obukao. Pita njega carica Milica: „Oj, boga ti, kneževa vojvodo, što si tako konja oznojio? Ne ideš li sa polja Kosova?

Kad to začu carica Milica, proli suze niz bijelo lice, pak još pita Vladetu vojvodu: „Još mi kaži, kneževa vojvodo, kad si bio na Kosovu ravnu, ne viđe li devet Jugovića i desetog starog

Il' u kuli nigđe nikog nema?“ To iz kule nitko ne čujaše, već to čula carica Milica, pa izlazi pred bijelu kulu; ona pita dva vrana gavrana: „Oj, boga vam, dva vrana gavrana, otkuda ste jutros polećeli? Nijeste li od polja Kosova?

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Što preseca prašumu Sreli su se Beli slon I jedan crni telefon HALO Reče beli slon HALO Reče telefon KO JE Pita beli slon KO JE Pita telefon I tako u beskrajon Ni komandir šumske straže Nije znao da mi kaže Da l’ slon

su se Beli slon I jedan crni telefon HALO Reče beli slon HALO Reče telefon KO JE Pita beli slon KO JE Pita telefon I tako u beskrajon Ni komandir šumske straže Nije znao da mi kaže Da l’ slon telefonira Il telefon —

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Jovančetu zažagriše oči. — Ček da zavirim... u, pa ovo je otišlo duboko pod brdo. — Bog te pita koliko. Samo je otvor zasut zemljom, zaustavila je ova kukrika. — Ko bi znao šta unutra ima!

Pri zemlji ona se širila stvarajući neku vrstu ukrivena ulaza u nekakvu odaju, tunel ili bog te pita kakvu tajanstvenu rupu. Jovanče zastade. — Da virnemo tamo, a?

Dva mala istraživača skameniše se u mjestu. Jovanče samo što okrenu glavu i ukočeno se zagleda u Mačka kao da nijemo pita: — Šta je sad ono? — Gasi! — prošišta mu Mačak u samo uvo. Prekidač kvrcnu. Tama potrpa dječake.

Priđe samo sumračnom otvoru, nepovjerljivo pomiriše nepoznatu jazbinu i zabrinuto se ogleda na dječake kao da pita: — Kuda ste vi ovo sa mnom naumili, je li?

Posljednji u logor obično stiže Đoko Potrk. On dopada trkom, zaduvan, i začuđeno pita: — Šta, opet nisam prvi stigao?!

— Meni je svaki učitelj dosad nedjeljom čitao novine, a ovaj bulji u mene kao rak i pita: „Hoćemo li da trgnemo po jednu ljutu?“ — Baš se vi prostaci razumijete u školu! — podrugljivo dočeka knez.

odranije petljao sa seoskim starčinama i njihovim luletinama od gline, drveta, morske pjene, porculana, metala i bog te pita čega još. Bilo ih je čak i od izdubena krompira, ali te se već nisu dale popraviti.

a kad je najzad došao sebi i vidio okolo đake, učiteljicu i školu, on ih sve začuđeno preletje pogledom kao da se pita: — Šta ću ja ovdje?

sebe kako, teško ranjen poput starinskog junaka, leži pod jelom zelenom, a Lunja se naginje nad njegovo lice i tiho pita: — Hoćeš li mi rane preboljeti? Na raskršću započe zabrinuto savjetovanje.

— A „Crnog Lazu“? — pita ga Stric. „Crnim Lazom“dječaci su nazvali partizanski teški mitraljez „švarc-loze“. Mačak neće ni pred njim da se

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Što da čini, brže po njega posla da doma dođe. Kad dođe, pita cara koji je posao. Car ga nudi da ide kući svojoj dva-tri dni da stoji, a on ne htede: »Idem — reče — na boj, ne

malo zaspa i smotre u snu onu ženu što joj je dao bio otkup muževlji, gde je došla onde k njemu i stoji pred njim, te ga pita i veli mu: — Što je to od tebe gospodine, što li si tu zatvoren, i krošto te tu drže u tom hapsu?

Koja im je teška muka, ko li što od njih pita i isteže da im je nesnosni jaram o svetskome staranju? Jedna glava, jedno grlo, suretina odelo.

Ni krvi junče ni kozlje to uzeti neću. Ni pak da hodite preda mnom se ukazivati. Tko li pita od vaših ruku ili od vas izteže?

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

— Što me pa tepaš, bata-Kote? — pita ga Pote pitomo, mašiv se šakom za udareno mesto na glavi. — A, bre, ešeku nijedan, — pita ga kalfa Kote — kakvo

— pita ga Pote pitomo, mašiv se šakom za udareno mesto na glavi. — A, bre, ešeku nijedan, — pita ga kalfa Kote — kakvo pojenje u dućan?! A šegrt Pote ga gleda blesasto i pipa glavu, i gleda da se nije i krv prolila.

— Od koga si gu, zbori, bre, naučija?! — opet ga pita kalfa Kote, ali ne dobija odgovora. — Ti li će za Zonu pesnu da poješ?!... Što si gu ti pa da možeš da poješ?!

Kalfa Kote ne dobi odgovora. A nije trebalo da ga pita ni gde je pesmu čuo ni od koga je pesmu naučio, a još manje je smeo da se ljuti, jer je ta pesma isuviše dobro poznata

Donose kafe i čibuke, piju i srču. Paša zapodeva razgovor i pita, Zamfir samo kratko odgovara; čini se ljut, ćuti, srče kafu i pušta dimove, guste dimove, i gleda kroz prozor u stranu.

— Pa... pitaj me, pašo, pa će si zborim! — odgovara kao malo uslužno i ponizno, ali i hladno, Zamfir. — Ne li te pita, a ti si sal ćutiš! Zamfir sleže ramenima, pušta guste dimove i gleda u stranu kroz pendžer.

ju je nagnalo da ubrza stvar; ispriča im o novinama i o onom rezilaku, i kaže im da ozbiljno hoće svoga Mana da ženi. Pita ih šta one misle.

Ta što da mi je pa za toj? Drugo zastupi sag! Srbija! Srbija — slobodija!... Ako za toj! Nek’ si ne pita, nek’ si izbere što si miluje.

Srbija — slobodija!... Ako za toj! Nek’ si ne pita, nek’ si izbere što si miluje. Ete, i moj pokojni Đorđija ne pita mnogo, veće reče na tatka mi: „Ako gu ne davate sas alal, ete, Jevdu vašu, a ja ću gu ugrabim; a Srbija, vika, i plot

nekoj komandi, u gustim redovima poskaču i glavački bućnu u vodu, — tek tada trza se Mane i gleda oko sebe kao da se pita: otkud on čak tu?! — i vraća se natrag!... Tako, eto, počesto radi Mane.

— E, zašto da klne majku kad neje Evrejka?! — pita je Mane. — Risjanka je, ta što gu treba veće?!... — Eh, a ti pa bajađim ne znaješ, bata-Mane, zašto!

— A, takoj li je? — viknu mu tetka Doka još s vrata ulazeći u dućan. — Što je? — pita je Mane. — Što sam ti ja teb’ ti, a bre, magare?!... — De, more! — čudi se Mane. — Ešeku nijedan!