Jakšić, Đura - PROZA
— A šta si to uzeo u posao? — skoro i ne pogledavši ikonu, pitaše me otac. — Molujem sužnje šiljonske po Bajronu. — Bajrona nisam nikad čitao — ali ovo je strašna tamnica!...
Marko, a gde je moj brat?...“ pitaše u najvećem strahu čiča-Marka, a Marko reče tiho, ali mirnim glasom: „Eno Obrada, Maro!
“ Ja oborim oči dole, a bela košuljica mi se trese na uzbunjenim prsimo. „Tebi je zima, moja mila Grličice?...“ pitaše me on, prebacujući polovinu svoje debele opaklije preko mog golog ramena... Posle sam osetila kako me ljubi...
“ Posle se okrete meni i pitaše me: „Jesi li gladna, Grlice?...“ Ja sam pokrila lice runama, a gorko jecanje kazivaše mu šta mi malaksalo srce oseća.
Mislila sam: umreću; ali mi u tome času pritrča odnekuda Aleksa. „Grlice, šta ti je?“ pitaše me tužno osmejkujući se. „Vode!... Samo jednu kap vode!...
Živko me posmatraše začuđeno, i tek kad smo bili sami, pitaše me za moje čudno ponašanje... Ja mu sve ispripovedam šta sam sumnjao i o čemu sam se onog dana uverio; kad sam svršio, a
— I on me opet oštrim pogledima proučavaše. Ja sam ćutao. — Što mi ne odgovorite? — pitaše me penzioner malo hrapavijim glasom. — Zato što neću! — E, tu smo sad, ha, ha, ha!
Htede se s njime rukovati, ali bolesnik nije mogao ruke podići. — Kako si, brat-Bogdane? — pitaše ga učitelj. Bolesnik diže oči, pa kad je poznao učitelja, on se bolno osmehnu, ali ćutaše.
— Da nije tutor? — pitaše učitelj, a Milisav se trže i začuđeno pogleda u svoga učitelja; kao otkud učitelj da poznaje njegove tajne misli, koje on
— A šta će ti bosiljak?... — pitaše ga Jelica. — Otkad mi je babo preminuo, to mi je najmilije cveće. Jelica mu dade stručak bosiljka.
— E, sad bi i ruže!... A šta će ti ruža? — pitaše razmaženim glasom nevino devojče. — Otkako sam tebe video, Jelčice, ne volim nijedno cveće, do samo ružu rumenu...
— A kako može moj otac bez mene živeti?... — pitaše začuđeno devojče. — Svi ćemo zajedno živeti! Ona obori oči dole, pa onda nežnim glasom, skoro jecajući, protepa: —
Obradović, Dositej - BASNE
Propao bi i on i s knjigom zajedno! 78 Čovek ujeden od psa Ovaj hođaše po komšiluku i pitaše šta bi na ranu privio da se izleči.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Može biti da mu se već ni korena ne zna... Kad je sebe to bilo, nije šala!... Pitaše još baba Mirjanu bi li znala kazati mestimice gde je. Aja! Baba ništa ne čuje.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Sjedi. Marinko se, po običaju, veoma pažljivo spusti na jednu stolicu. — Ružno vrijeme? — pitaše Turčin. — Ružno. Kiša iz drveta, iz kamena, što ono onaj kazao. A pomrčina kao testo.
— Po prezimenu bih rekao da nisi rastao na jednom mestu... — A ko je od nas i odrastao na jednom mestu? — pitaše Zeka. — Nama ne bješe suđeno mir da mirujemo nego da se seljakamo i prebijamo od drveta do kamena!...
On se trže... — Gde su me ovo zatvorili? — pitaše se glasno... I stade pipati oko sebe. To beše tesno podrumče da se ne možeš ni ispraviti ni okrenuti...
— Onda dobro — sutra! — reče Aleksa. Stanko vide njihove poglede i osmejke i pitaše se: što li se onako smeškaju?... Pošto ispratiše ovu dvojicu, oni zasedoše za sovru.
Svatovi se pogledaše. Nešto ledeno prožma im snagu. — A kud su otišli? — pitaše Aleksa. — Ne znamo! — odgovori čeljad. — A kad su otišli? — pita starojko. — Ne znamo!
— Jesam... jesam. I utegla sam!... Ništa ne brini!... Opet se razleže zapevka: — Šta je? — pitaše Stanko. Jelica izide da vidi. Zamalo i vrati se. — Deca neka pomrla... — reče snuždeno. — Jadna sirotinjo!
— Nemoj, bajo, molim te! Ti ne znaš da me ovo bolje leči i od tvojih melema!... Pa, veliš, sve ste rasterali? — pitaše opet Devu. — Sve. — I više nema turskog uva u Mačvi? — Nema.
— Deva!... Deva!... — povikaše sa sviju strana. — Šta nam nosiš? — Gde je Čupić? — pitaše Deva. — Eno ga u šarampovu s vojvodama. — Idem k njemu.
I da ga nije stid, mučno te se ne bi vratio. — Pa šta sad rade, jesu li se primirili? — pitaše Čupić. — Tako se čini. Ali je vezir naredio te su postavili jake straže da ne bi bežali... — Hvala, Devo!
Ja sam u duši uzvikivao: hvala ti, Gospode, na tvome daru!... — A sad?... — pitaše Čupić, a oči mu zakrvavile. — Sad... pobesnili!... Sad se spremaju da jurnu...
Ivanko mu reče: — Grehota je podsmevati se mrtvacu!... — A šta smo mi? — pitaše on onako uzgred, pa, ne tražeći odgovora, iđaše dalje od jednog do drugog. Deva je sedeo mirno i pucao.
— upitaše. — I jurišaćemo!... Ali najpre da učinimo sve. Neka pođu nekoliko za mnom... — Šta li je sad smislio? — pitaše Stanko Zeku. — Mora da je nešto pametno — reče Zeka. Pa zapovedi nekolicini te pođoše za Devom.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Ja joj načinih nekoliko običnih komplimenata. — A ima li u vas klavira? — pitaše me. — Naravno da ima — rekoh ja, bez ikake volje za dalji razgovor.
Teodosije - ŽITIJA
Sa velikom ljubavlju car ga primi i slatko ga pitaše za sveta mesta, koja radi poklonjena beše obišao, i car blagohvalno pohvali njegov trud Boga radi.
Patrijarh uze svetoga u svoj dom, pitaše ga o svemu kako je proveo na putu i kako ga opet Bog dovede, i svetoga ujedno primanjem za trpezu i mnogom radošću
Celovavši se ljubazno u Gospodu, otpusti svetoga u dom gde će se odmoriti. A ujutru sveti patrijarh dozva svetoga, i pitaše ga za njega, odakle je i o njegovom putu. A sveti opet istinito pričaše patrijarhu o sebi.
Sultan primi svetoga sa svakom počašću, i pitaše ga o putu, i divljaše se trudu njegovu Boga radi. I tako ga otpusti u spremljeni dom da se odmori.
Patrijarh ga primi radosne duše, i pitaše ta kako ga Gospod na dugom putovanju sačuva bez neprilika. Blagodarivši Bogu, ugošćenjem odmoriše se.
Prizvavši patrijarha i svoje savetnike, pitaše da li da ga preda. A oni mu rekoše da to nikako ne čini, jer, reče, velmože i ceo grad veoma negoduju zbog ovoga.
Matavulj, Simo - USKOK
I pitaše se: bješe li zbilja taj Dolći njeki idealista, sa djetinjom vjerom, ili kakav probisvjet, neobuzdanijeh prohtjeva, kakvije
Dok se oblačio, pitaše se je li mu i to u dužnosti da zorom ide u crkvu. U isti mah prividješe mu se: otac, mati, brat, snaha i pop
— Na putu u Primorje nađe Ćeklić zrno grožđa. Bješe krupno, čvrsto, plavo. Okreći, prevrći vim, podnosi ga pod nos, pitaše se Ćeklić šta li to može biti?
Milićević, Vuk - Bespuće
— Milo mi je, milo mi je, - reče Gavre Đaković, progunđavši svoje ime i pitaše se: „Šta hoće ovaj čovjek od mene?“ i gledaše njegova nabrekla crvena lica, zabrekao podvaljak, crvene brkove, sve pod
— Bože moj, šta hoće ovaj čovjek od mene? — pitaše se očajno Gavre Đaković koji se dosađivao. I on posla u sebi do đavola i Jana Husa, i Žišku, i slovensku solidarnost,
“ Pa gledajući na nju, ćutljivu i zamišljenu, bez smijeha i bez riječi, on se pitaše šta joj je? Njemu bi krivo što je došao ovamo.
On se nemirno pitaše: „Zašto to ona meni priča?“ ali nije propustio ni jednu riječ, u jednom trenutku dirnu ga njezino pričanje, no on se
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Ona nije plakala, već me je preplašeno gledala kao strepeći da se ne pokajem i ne vratim. — Hoćeš kod njega? — pitaše me. — Leži on. Bolan je. Mnogo nam je bolan. Počeh i nju da tešim i pođoh k njemu.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
— Pomaže bog! — Bog ti pomogao. — Zdravo, kako si? — Zdravo, hvala bogu, kako ste vi? — Hvala bogu! Pitaše se za junačko zdravlje, pa i ovaj putnik sjede na travu i počeše razgovor.
— Pomaže bog! — Bog ti pomogao. — Zdravo, kako si? — Zdravo, hvala bogu, kako ste vi? — Hvala bogu. Pitaše se za junačko zdravlje, i putnik napuni tikvu vodom, da bi mu bilo usput, pa upita ovog na koju će stranu, i kad ovaj
Ele, tamo amo, nesrećom uhvati se jazavac u gvožđa. — Što ću, lijo? — pitaše jazavac lisicu. Lisica mu odgovori: — Tu sad! Ja sam to i tražila! Jazavac će opet: — Nemoj tako, moja lijo!
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Otkud?... Zašto to!... Od čega?... I Gojko, iznenađen, samo se pitaše: Otkud to?... Kako može biti!... Zašto?... Od čega?... Ljubica gledaše, preneražena.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
— Nema... — ponovi sluga žalostivim glasom. — Pa šta si ga onda tražio? — pitaše gazda, čudeći se sve više. — Ja sam doista tražio ono čega nema na svetu — odgovori mudri sluga uzdahnuvši — ali kao
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Kanut... Hastings... i još mnogi drugi, o čemu on, vaistinu, ni pojma ne imađaše. »Šta li to može biti?« — pitaše se on, »da se baš tih imena ne sećam?
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Pošto se i on ižljubi sa svakijem, i za zdravlje upita, sjede. Petar ka da očima pitaše sestru, tako je gledao, pa najzad reče njemu: „Jesi li danas iz Crmnice?“ „U današnji dan sam krenuo otuda!
Svaki je od njih poznavao serdara i on njih. Sa svakijem se on i njegovi zvanci ižljubiše i za zdravlje pitaše, a to je, bogme, ponijelo komad vremena. Pop Marko — podalji rođak Pejov — ne zateče doma no ženske, a i njih u poslu.
Blagi starac blagosiljaše i u isto vrijeme pitaše za zdravlje svakojeg postarijeg. Lice mu, obično žuto, bješe se zarumenilo od svježa vazduha i od pokreta, te mu čisto
“ rekoše neki. „Ona će nas poslužiti, taman kao da poručismo po nju!“ Baba se doštapa i nazva im Boga. Mnogi se pitaše i šaljahu s njom, jer im je bila poznata. „Koja te sreća donosi, Đuko? Jesi li znala da smo ovde?“ upita Milić.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Kad lisica predikuje, pazi dobro na guske. — Kad se sinovac ženjaše, strica ne pitaše, a kad se raženjaše, i strinu pripitivaše. — Kad sultan nazebe, raja kija. — Klepan kamen bolje melje.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Kušmeljić, pored sve trke, ne dade odušiti sluzi no ga pitaše za ovo i za ono: koje je ono selo, kuda vodi put, otkuda teče rijeka itd.
— Jesi li zatvorija ponistre — pitaše vra sa trijema, jer, i ljeti, bojaše se ući u sobu, ako stakla nijesu zatvorena. — Jesam, duovniče.
Bakonja se prope navrh prsta, ali ne vidje ništa. Dijete se pitaše: — Ama čim će ga pričestiti, kad nema prisvetoga, a oštija se ne smije nositi u golijem rukama?
— Ko je to prošâ? Koji su to prošli? — pitaše vra svakoga trenutka, a Bakonja lagano odškrine, zviri pa kazuje stricu. Njekoliko puta promoli glavu napolje i viče da
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
A šta bi oni hteli? — Srbi — nastavi sv. Petar — Srbi hoće da ratuju! — Da ratuju? A s kim i zašto? — pitaše Gospod, a sv. Petar odgovori: — S Turcima, Gospode! Zbog zemlje, vele, koju su im od predaka oteli.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Kad bude vreme samo mi javi. Prijatelji se rukovaše i rastadoše. VIII »Šta ovo bi sa mnom ?« — pitaše se Đurica dvadeseti put, ležeći na mekoj rosnoj travi, pod zelenim i gustim natkriljem bukova lisja.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Ele, tamo-amo, nesrećom uhvati se jazavac u gvožđa. — Što ću, lijo? — pitaše jazavac lisicu. Lisica mu odgovori: — Tu sad! Ja sam to i tražila! Jazavac će opet: — Nemoj tako, moja lijo!
Ćipiko, Ivo - Pauci
Sve to bijaše izgubljeno, a da ništa nije dobio u zamjenu. On pusti maha svomu nagnuću, i pitaše sama sebe: „Čemu sve ovo?” Gorko požali što se oni dani neće već nikada povratiti i beznadno gledaše u selo.
„I biće tako!” misli ulazeći u svoju sobu. — Jesi li ga uhvatio u šumi, u vašem odlomku? — pitaše zamjenik državnoga odvjetnika lugara Krnju kad je Ivo sio za svoj sto.
I čežnja za njom trga ga i baca u očaj. A kad bi se za čas smirio, pitaše sam sebe; ,, Što je to tako silno što me za njoщ.m vuče?
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Amin.“ „Posle tih reči, dade Mitropolit svoj blagoslov razneženoj gomili. Kada se sa svojom pratnjom udaljio, pitaše se zaostali kako treba razumeti njegove reči i saglasiše se u tome da sve po ulici razbacane spise treba sagoreti.
„Da li je odgovor egzaktnih nauka definitivan?“, pitaše me Vegener. — „Nije!“ odgovorih mu ja. „Nauka stalno napreduje i zato ona nije nikada kazala svoju poslednju reč.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Predi nâs naši stareji nas ne pitaše; a sag nas pa naša deca ne pituju! Toj ti je, Jevdo, što kaza’, otoičke, naš k’smet!...