Jakšić, Đura - PROZA
Pa ko zna, možda je njemu milije bilo ono dete pod zemljom, negoli mi na zemlji?... Za njime je plakao, a nas ljubio... Tajna je to!... Astronom gleda u zvezde. Je l’ mu ko sahranjen u njima?... Mi gledamo u zemlju...
Ta ko je još plakao za onim suvim korovom što ga vetar zimi po glatkome snegu kotrlja?! On nema roda, on je uvela, pogažena biljka, igračka
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
njegova kolena, usta̓ — a on samo pogleda — i odo̓ pod jednu šljivu, nabijem džube na glavu, i tu ne znam koliko sam plakao i suza izlio; u tom i zaspim. Rekao mu Popović Pavle iz Vranića: „Javi mu se, gospodaru, crče plačući, žao mu je”.
” — Donese Steva [Jevtić] njegov. „De — veli — uzmi, pa piši kome znaš i kako znaš”. Odem ja sada pod šljivu gde sam plakao.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Jest, pričao mi je. Veli, bio sam se sav ohladio, al̓ on, brate, nekako čovečno, lepo, pa sam plakao kao malo dete... — Ha-ha-ha-ha! — smejao se Kruška — jest, plakao je. Al̓ ja sam to razumio!...
— Ha-ha-ha-ha! — smejao se Kruška — jest, plakao je. Al̓ ja sam to razumio!... Ne treba to pritužiti čovjeku nego lijepo s njim. Treba ga najprije raskraviti...
Popa Miloje okrete se Aleksi, pa reče: — Ovo je taka zamka: da ih je hiljada, glasnik otihi neće!... Aleksa je plakao od radosti... On je po hiljadu puta blagosiljao sina rad kojega je toliko propatio. — A gde je Deva?
Dučić, Jovan - PESME
I zajedno s talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora. Tako mnogo godina.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
« A zatim viknu najstarijega da se vrati. Jer ovaj je trčao za kolima i derao se i plakao: hoće kod pope u kola, da se vozi.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Mitka bi tad uzalud gledao za popom i, onako pijan, molio ga, plakao, pokazivajući na te svoje grobove. — Dêdo, i ove moje...
se tad još više uklanjaju jer znaju da ako on, gazda im, po njihovoj blizini, oseti da su mogli oni da čuju kako je on plakao, onda teško njima za to saznanje.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
poslat bio kakvoj mušteriji po dug, donde se nije kući vratio dok nije sve ili bar nešto od duga svom gospodaru poneo. Plakao je pred dužnikom dovde dok mu nije pružio novac sa: „Na, nek te đavo nosi!
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Ni mene moj otac nije vodio, nego štap u ruke, pa onako bez para...“ Pa jest, šta sam mogao drugo, plakao ulicom i tražio one cedulje „stan za samca“.
Te iste večeri, u jednom praznim kupeu brzoga voza, Jurišić je plakao sa maramom na očima. i, tog časa, u tom plaču i u onoj čudnoj i tajanstvenoj snazi stradanja, on je uživao On je uživao
Afrika
Život je hteo da prijateljstvo bude isto tako svetlo kao i ljubav, i sada, kada nisam plakao za onom koja je daleko, moje su suze, izgledalo je besmisleno, kapale na ruke jedino što sam se rastao sa jednim
Ja sam onda plakao i moja verenica je zajedno sa mnom plakala. Danas, pišu mi, ceo svet puši, dečaci od sedam godina puše!
se poetski izvinjao se što se druži sa Dakarcima i što svirajući u zvečku zarađuje baš za duvan zbog koga je nekada plakao. Počeše dolaziti pijani crni vojnici sa Portugalkama. Velike diskusije.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Ramena su mu se tresla. Čovek je plakao. A tek posle, Pavle spazi, ispred Valdenzera, na slami, i nekim ćebadima, pastuva, koji crkava.
Veliko zlo. Trifun je danima urlikao kao poludeo, a plakao kao dete. Gledao ih je sve zakrvavljenim očima, a na Petra je bio nožem nasrnuo.
Pa eto, Trifun je sakrio pištolje Petrove, čim je došao, a nije ga sa očiju svojih puštao, čak je sa njim i plakao, iako je bilo očevidno da ne ume plakati, nego se samo izrknjavao.
I prema tim se paragrafima taj svet menjao, smejao, plakao, sahranjivao. Bog je nad tim svetom, kroz te fascikule, kroz ta akta, kroz te paragrafe, kroz te papire, koji su
Nušić, Branislav - POKOJNIK
PAVLE: On vam je odveo ženu? ALjOŠA: Ona meni kazala: mnogo voli njega, ne može bez njega. Kazala mi zbogom, ja plakao, ona otišla. PAVLE: To je skoro bilo? ALjOŠA: Pre tri meseca! PAVLE: Još pre tri meseca?
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Doneo je i jedan veliki venac, koji će na sanduk metnuti. Pa je Šamika, kad je taj venac na sanduk položio, tako plakao, tako jecao, i tako svet uzbudio, da nije bilo jednog oka bez suze. Posle ukopa počastio je mladiće na daći.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Pijanstvo ga je, od večernjeg vazduha, još jednom hvatalo i sa izjavama da će otići u kaluđere opet otpoče. Plakao je nad celom porodicom Pantelejmona koju su Turci nabili na kolac i spominjao, jetko, sve moguće svetitelje, kojima je
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Misleći, koji je onda dan, i gledajući na đecu moju, plakao sam kao ludo dijete. Sve, što se moglo prodati ili založiti, založio sam ili prodao; sad ne znam šta ću činiti sa
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Otac ga pekao i plakao: Jovane sine, Jovane! Ti si mi, sinko, prvenac! I majka plakala: Jovane sine, Jovane! Ti si mi jagnje đurđevsko!
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Ovaj siromah što će, kud će, te na drum. Na ovom je drumu za dugo stajao i plakao, dok evo ti carskog tatarina pa mu kaže: — Pomoz bog, dijete! A ovaj mu odgovori: — Bog ti pomogao! — Kako si?
Paunice više ne dođu na jabuku, i zato je carev sin jednako tužio n plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu, i da se ne vraća kući dok je ne nađe; pa onda otide k ocu i kaže
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Pred Novu godinu i slovima (Srećnu novu godinu) bio je tužniji od onog klinca što je plakao na Adi Ciganliji iznad reke Save, pa ga pitali zašto plače, a on im kazao, on im kazo, bog te mazo, da mu hleb pao u
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Zaplaka starac za noćnih sati: „Mladosti moja, vrati se, vrati!“ Plakao ribar, a mačak sluša, žao mu starca, boli ga duša, tešku mu tugu blaži: „Mačak će poći — tako je rekȏ — ribici
“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Od toga dana, za Mačkom drugom, plakao starac dugo i dugo ... Pa ipak, nada trajno se gaji: iz kule stare svjetiljka se sjaji, dok tama svuda vlada.
Kad junak padne pod smrtnom kišom, za njim je mali plakao krišom. Sada je deda dočekȏ dane da i sȃm sluša, u priči novoj, o vreloj krvi, o svetloj borbi. Ali o čijoj?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Jednome zapalili sveću i stavili je između skrštenih ruku na grudima. Nad drugim je plakao rođeni brat... Trećem je tekao crven mlaz krvi iz oka, a četvrti je bio bez glave...
Teško mi je bilo što više nemam oca, žao mi je majke, plakao bih, ali su tu oko mene ljudi. Gutam pljuvačku i grizem usne. Lokomotiva pisnu.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
A kad bi u crkvi govorio reč Božju, sav bi narod padao na kolena i plakao, jer mu reč beše silna. Car je mrzeo ovoga starca, ali, zbog naroda, nije smeo da pokazuje svoju mržnju.
sluga bio trpeljiv, i kad bi ga gazda psovao, a često i tukao, on je ćutao i pokorno se uklanjao gdegod u zakutak i tamo plakao što se gospodar ljuti, uzdisao i molio se Bogu da gazdu ublaži, da mu izmeni pamet i ćud i izvede na put čestitog
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Posle mesec dana promeni se ministar, i gospodin Burmaz opet ode u penziju. Kad se praštao s nama, plakao je i ljubio se sa svima, kao da je predviđao da se više nećemo videti. Tako je i bilo. U XXI VEKU »Tuš...
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
IGUMAN STEFAN Razumjeh ga, al' plakat ne mogu. Da umijem plakat od radosti, bih plakao slađe nego igda, al' kod mene, kada poje duša, suze mi se smrznu od radosti.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
ga na leđima, grleći mu | oko svog vrata ispružena, ukočena i mrtva kolena, klecajući i spoturajući se, grcao je i plakao: — Oh, bre, gazdo! Oh, bre, gazdo!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Sveži, likom, pa ne daj nikom. — Odgovori se u šali onome koji kaže da ga što boli? Sit veseo, gladan plakao. — Odgovori onaj koga zapitaju: kako mu je ime, a on neće da kaže. Teško tome koga vode, a još gore koga nose.
crnji od lonca, tanji od konca, kroz čibuk ti se provlačio, a na luli noge prekrstio, pa mu i tu dugo i široko bilo! Plakao s vrećom pred tvojom kućom! Bane domaćine, vazda primico, nikad ne odmico.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Paunice više ne dođu na jabuku, i za to je carev sin jednako tužio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu, i da se ne vraća kući dok je ne nađe; pa onda otide k ocu i kaže
Ovaj siroma što će, kud će, te na drum. Na ovom je drumu zadugo stajao i plakao, dok evo ti carskog tatarina pa mu kaže: „Pomozi Bog, dijete!“ A ovaj mu odgovori: „Bog ti pomogao! kako si? šta radiš?
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
” Padnem licem na zemlju, ljubim zemlju i s toplim suzama kvasim. Nikad u mom životu nisam tako plakao. Gledajući selo u kom se majka | moja rodila i rasla; po kom se u detinjstvu svom igrala, mladost provodila i s
kako se čita, nego sa svim grlom gutao i proždirao, koje sam verovao kako god jevangelije i nad kojima sam tako gorko plakao da sam vid očni pokvario.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Bujas se poljubi s njim kisela lica. Balegan je plakao i rastorokao se u beskrajnost. Butre je jednako oko njega skakutao i ljubio mu ruke.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM O, grade, gde sam živeo Po suterenima, na balkonima, Smejao se, plakao, siveo Pod tvojim nebom, plafonima. Tu smo se tužno ljubili U senkama, po klupama.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Opančar zaplaka, i dugo je plakao i pričao nešto o kalupima i neuštavljenoj koži, pa se klonulo zavukao pod Đorđev sto i zaspao.
Vatru koju su mu naložili ugasila je kiša. Plakao je od zime. Da nije plakao, ne bi ga ni našla žena koja mu je dala ime Luka.
Vatru koju su mu naložili ugasila je kiša. Plakao je od zime. Da nije plakao, ne bi ga ni našla žena koja mu je dala ime Luka.
Ali, iako je Adam plakao „ne dam te, deda“, i grizao pandurima čakšire, jer ništa drugo nije mogao da im učini, on se stresao što, možda,
Nadao si se da će ovo sad kupljeno biti taman tvojoj snazi i rastu koji ti je Bog odredio. Plakao si i mučio se da uguraš nogu u duboke crne cipele. Aja sam... „Kako ne možeš da obuješ?
Između njih Adam brzo i sipljivo diše, kao da će da zaplače. „Ne mogu, tata. Ne mogu, bogami. Male su, vidiš?“ plakao je. „Moraš.“ „Molim te, nemoj ništa da mi kupiš... Nikad nemoj, tata.
jer si zver, a ne čovek i otac bio, jer si uzimao ogledalo, stezao ga kolenima, pribijao glavu uz njegovu, Adam je plakao i drhtao. Aja sam dugo gledao i upoređivao, i bio siguran da ne ličiš na mene, da nisi moj...
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Od muke dečak zajeca: — Nikada je neću stići! Nikada zadobiti Srebrnu ružu! — Pa, i nećeš! budeš li sedeo i plakao, zaista nećeš! — Iz vode je iskakalo maleno jato riba, i smejalo mu se.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Ne: u skoku se odvojio od izloga i potrčao. Možda ga je neko i gledao, nije primetio, plakao je. Kao da su se, u njemu, drešile prastare stege i on je, još u plaču, osećao neku laku slobodu.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
I zajedno s talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora. Ali kada su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele;
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Njegov veliki brat pomilova ga po kosici, pa mu reče: „I ja sam onda, kada sam izgubio svog vernog druga, plakao isto tako gorko kao i ti“. Mališan obrisa suze, pa reče: „Majčice pričaj dalje!
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
od batina i odsad neograničenu, najpuniju slobodu vrljanja po svima privlačnim mestima varoši, on je ipak mnogo plakao za sandukom očevim toga nezaboravljenog dana, kad je najstariji trubač, stara garda, sahranjen sa svima vojnim počastima
— Izvol’te? I smeje se idiotski i gleda oko sebe Milosav. — Pravo kaži: jesi li istina plakao juče kad si video šumadijske čarape, one vezene, kod potpukovnika u sanduku? — Ko, je l’ ja? — Pa ti, dabogme.
— Evo ti na: niko se ne trudi da razume ovog čoveka. Samo onako tek da se kaže: zašto si plakao? To pitaju čoveka koji četvrti Božić provodi u ratu, nekoliko godina van zemlje u kojoj se rodio, na koju je navikao,
Šumadijske čarape, dabogme. Jer to je njegovo, originalno, isključivo njegovo, a on to godinama nije video. Eto zato je plakao. A, osim toga, to je seljak i patriot, to jest instinkt, jer on nije patriot po razumu.
I tu je moje poslednje pribežište bilo: tu sam se radovao, tu sam plakao, tu se tešio, žarko ljubeći one sive velike oči usred buketa od ruža, što su kao žive gledale u mene, i pritiskujući
I dok je on žurno brisao vlažne oči, usiljeno i zbunjeno razvlačio usne u osmejak, ona je šaputala: — Ti si plakao. O poznaje se, poznajem; bogami, poznajem, plakao si. On se pretvarao da ga to ljuti. — Plakao?
O poznaje se, poznajem; bogami, poznajem, plakao si. On se pretvarao da ga to ljuti. — Plakao? Ta šta govoriš, zašto bih plakao?
O poznaje se, poznajem; bogami, poznajem, plakao si. On se pretvarao da ga to ljuti. — Plakao? Ta šta govoriš, zašto bih plakao? — Plakao si, jer si izgubio svaku nadu.
On se pretvarao da ga to ljuti. — Plakao? Ta šta govoriš, zašto bih plakao? — Plakao si, jer si izgubio svaku nadu. — Mila moja, tvoju bolest druge izdržavaju na nogama, ali ti si mala maza.
On se pretvarao da ga to ljuti. — Plakao? Ta šta govoriš, zašto bih plakao? — Plakao si, jer si izgubio svaku nadu. — Mila moja, tvoju bolest druge izdržavaju na nogama, ali ti si mala maza.
Ali tvoje očajno lice i moje slutnje moje predosećanje dovoljno mi je. Maločas plakao si, zar nisi? Pa se okrete od njega da zažmuri i uzbuđeno diše.
Ja moram voleti stvorenje koje mi je odano i koje mene predpostavlja svima drugim stvorenjima. Ja sam na frontu plakao kao kiša onog dana kad su mi ukrali moga divnog tičara Morica, koji je naročito znao da se ulaguje (kome nikad niste
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Zaorile bi trublje i bubnjevi kakvog žustrog vojničkog marša — a ja sam svejednako plakao! — Ta što sad plačeš? Ovo je veselo, živo — čuješ li! Ovo nije baš nimalo tužno! Zaludu!
A međutim je Egidijev melodramski trombon uvijao i izvijao, grmio i plakao, indignirao se i molio. Bakica bi izišla na prozor.
A još i sad ponekad, sasvim iznenada i bez ikakve veze, padne mi na um pitanje: zašto je plakao Slinko? Tako smo se pitali i onda.
Bubuljičavo lice, žućkasta malja, škrofulozne vjeđe pocrvenjele od plača bili su nam stalno pred očima. Zašto je plakao? Ko zna! Možda ga je neko izrugao pred ženom koju je drhtavo volio.
listovi kestenova i pružali svoje žedne dlanove kapljama novih proljetnih kiša, a on je svejedno gazio i gazio — i plakao. A ko zna?
A možda uopće i nije plakao? Možda je samo dobio jednu od onih naglih i žestokih kijavica od kojih čovjeku nezadrživo proslini nos i prosuze oči,
da se čovjek stidi priznati), ponekad mi, sasvim iznenada i bez ikakve veze, odjednom padne na um pitanje: Zašto je plakao Slinko? XXXI I uopće, pitam se, zašto i po kojoj nedokučivoj zakonitosti pamtimo?
još prije pedesete), iznenadi me moj vlastiti glas, koji je odjednom izgovorio: Concert champêtre, ili: „Zašto je plakao Slinko?” Ili: „Učitelj Zmajčić ostao danas bez kruva i krova”. No gdje li sam ono prislonio cigaru, ili (čak i to!
u jedno meni nepoznato mjesto i rekao mi: „Sasvim sigurno ti ovo mjesto nikad nećeš očima videti”, ja bih zacijelo plakao, gorko plakao. Činilo bi mi se da mi oduzimaju nešto što već posjedujem. To nešto bila je mogućnost.
nepoznato mjesto i rekao mi: „Sasvim sigurno ti ovo mjesto nikad nećeš očima videti”, ja bih zacijelo plakao, gorko plakao. Činilo bi mi se da mi oduzimaju nešto što već posjedujem. To nešto bila je mogućnost.
Činilo bi mi se da mi oduzimaju nešto što već posjedujem. To nešto bila je mogućnost. I to, razumije se, plakao bih ne za onim mjestom, već zbog onoga „sasvim isključeno”.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Neka stara i slatka, veoma neobična uspomena iz detinjstva senu mu kroz glavu, seti se kako je nekada detetom plakao, i sad mu se učini da oseća ono isto, što je i u detinjstvu osećao; učini mu se da je i on sam onakav isti, kakav je i
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Paunice više ne dođu na jabuku, i zato je carev sin jednako tužio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu, i da se ne vraća kući dok je ne nađe; pa onda otide k ocu i kaže
Ovaj siromah što će, kud će, te na drum. Na ovom je drumu zadugo stajao i plakao, dok evo ti carskog tatarina pa mu kaže: — Pomozi bog, dijete! A ovaj mu odgovori: — Bog ti pomogao! — Kako si?
Petković, Vladislav Dis - PESME
Tu nekad ja sam život svoj plakao. Tu nekad behu san i zvezde same. Kol'ko velik grob! I ja, tu, kraj njega Stojim k'o oblik umrlih vremena, Poslednji
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
— reče u suzama paron Zorzi kad se žena srdito odmače od njega. Polako silazi niza stuba. U grudima ga jako tišti, plakao bi. Otvori kućna vrata i ustavi se na pragu. — Morača, zbogom! — javi se. Žena ne odgovori. Paron Zorzi osluškuje.
Onaj starih sultana, i onaj svetog Franje Asiškoga — treći način sitan je, bedan... I on je plakao. NOVI HRAM Ceo sat gledaše on u sjajne rasvetljene ljuljajke što, od nekoliko dana, stoje na kraju gradskoga
Petrović, Rastko - AFRIKA
Život je hteo da prijateljstvo bude isto tako svetlo kao i ljubav, i sada, kada nisam plakao za onom koja je daleko, moje su suze, izgledalo je besmisleno, kapale na ruke jedino što sam se rastao sa jednim
Ja sam onda plakao i moja verenica je zajedno sa mnom plakala. Danas, pišu mi, ceo svet puši, dečaci od sedam godina puše!
se poetski izvinjao se što se druži sa Dakarcima i što svirajući u zvečku zarađuje baš za duvan zbog koga je nekada plakao. Počeše dolaziti pijani crni vojnici sa Portugalkama. Velike diskusije.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
čašice rakije, te time ublažio onaj suvišan bol koji je ispijao suze u oku i nije im dao teći, on se obli u suzama i plakao je dugo, dugo, jecajući kao malo dete. Kukavni deda Stojane moj!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Ali mi pred oči iziđe slika onoga mladića koji je umirući plakao. Eto... Svi mi imamo majke, svi strepimo od smrti... Volimo život. Zar na ovome zemljinome šaru nema mesta za sve ljude?.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Još nisi čula — ne znaš pakao? A on se moje duše takao, Pali me, mori — sve bih plakao, Ili po ljudskoj krvi skakao...
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
' Ali niko ni na nebu ni na zemlji ni pod zemljom nije mogao otvoriti knjigu niti je čitati. I ja sam gorko plakao što se niko ne nađe kadar niti da otvori knjigu niti da je čita.
Slepoočnice mi zuje, i vid, vid mi je bio zamagljen; nisam to valjda plakao, bože moj, zar sam plakao? Da se prisetim: jedva sam se držao na konju.
Slepoočnice mi zuje, i vid, vid mi je bio zamagljen; nisam to valjda plakao, bože moj, zar sam plakao? Da se prisetim: jedva sam se držao na konju.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Ah, koliko siročadi nad mojim se grobom mole, Kojima je moja pesma ublažila teške bole! Ja sam vido suze njine i plakao s njima često, Meki, dakle, i pripada pravedničko prvo mesto.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Skrhan nesrećom svoje otadžbine, dobri starac je plakao pri našem rastanku, a i ja sam sa suzama u očima ostavio svoje utočište.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Ubica je priznao zločin, kazao je da je drugog vrebao, i plakao je dok je govorio koliko žali Stanoja. U mraku jesenje noći nije dobro raspoznao čoveka. Seku je najbolje tešio Srećko.
jutra bih zaplakao što ne mogu ovako nastaviti dok ne naučim sve što se na ovom svetu može naučiti; drugog dana bih plakao što mi se otac pogrbio od briga zbog stipendije, i briga kako će mi slati svakoga meseca potreban novac za izdržavanje
— Branko spustio glavu duboko i ćuti. Tako, do sada ipak nije znao Pavla. Srce mu lupa uzbuđeno, plakao bi. Dva druga istovremeno jedan drugome dohvatiše ruku. — Slušaj, Pavle.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
— Ne, jer od briga nisam mogao dići glavu. Uze reč zatim onaj što je plakao: — Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadujući nad ljudskim bolovima! — A jesi li bar iskupio ljudske bolove?
Ali sam ja, i pored tih materinskih razloga, odlučno ostajao pri svome zahtevu, drao sam se, plakao, pištao, vrištao i valjao sam se po patosu, sve dok majka nije najzad donela jedne oveštale pantalone moga starijeg
Petrović, Rastko - PESME
Pio sam hladne vode, zatim plakao, Spuštao čelo svoje na kamen, milost Njegovu pozvao; Pisao prijatelju ipak da sam dušu đavolu prodao; Poručivao posmrtne
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Sina, jedinca, Jovana joj zaklao. Pa... majku, oca, sestre, sve ih naterao da igraju i da pevaju. — Otac igrao i plakao: Jovane, sine, Jovane, Ti si mi, sinko, prvenac! I majka plakala: Jovane, sine, Jovane, Ti si mi jagnje đurđevsko!
Šantić, Aleksa - PESME
Skakuću, kese se, rugaju, No ipak plaše se mene; I smešaše se kô magle, I sve tri prhnuše sene. 55 Ja sam plakao u snu, Ja sanjah da te grob krije. Prenuh se, a još niz lice Za suzom suza se lije.
55 Ja sam plakao u snu, Ja sanjah da te grob krije. Prenuh se, a još niz lice Za suzom suza se lije. Ja sam plakao u snu, Ja sanjah ti ode drugom. Prenuh se, i jošte sam gorko U plaču jecao dugom.
Ja sam plakao u snu, Ja sanjah ti ode drugom. Prenuh se, i jošte sam gorko U plaču jecao dugom. Ja sam plakao u snu, Ja sanjah da sam ti mio. Prenuh se, a uvek jošte Potok se suza lio.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Ostavio je tamo ono što najviše voli. — Bogami, baš jesam! — iskreno priznade mališan. — Nikad ja ne bih plakao zbog trna i mušice, ali Žuja... Plakaću noćas dok ne zaspim. Neću ni večerati ... samo ću malo gricnuti ako bude pite.
— poče da šmrkuće Stric i teške ga suze obliše od puste žalosti nad mrtvim sobom. Plakao je sve neutješnije, poče najzad glasno i da jeca tako da se i ono troje s raskršća prenuše i oslušnuše. — Neko plače!