Jakšić, Đura - PROZA
„Ko ti je ova žena?“ pitao ga je prota oporim glasom. „Sestra moga pobratima, oče proto!“ odgovori čiča Marko duboko uzdahnuvši. „A ko će za pogreb da plati?...
— Prostri, brate, tvoje japundže, — reče Miladin, — ovde se možemo malo i poodmoriti... Ovo je livada moga pobratima Živka iz Mutnice, neće nam zameriti baš i da nas zastane... Noć beše tiha, trava mirisna, sve je mirno...
nanovo ugašenu lulu i, udišući duboko u grudi guste dimove krdžaka, stade, čisto uzdišući, pripovedati iz života svoga pobratima: — Vidiš, učitelju, ti kaluđeri, to su zli ljudi. Ja ga ne marim nikad na putu sretnuti.
poneki momak i devojka igraju, ali usiljeno; samo Čukurova Stana što je visoko digla glavu, pa se lukavo smeši na mog pobratima... U taj mah se i meni dosta dopala. Po belome se licu prosulo ono žarko rumenilo, a oči joj sevaju kao varnice.
I doista, ja sam te ponoći postao ubica svoga dragog pobratima... Ubica iz ljubavi! Preslušaj me, učitelju, pa ćeš se uveriti da je tako.
Ali kod moga pobratima beše, kako ženidba, tako i život buran i neobičan... Ako ti se ne spava, učitelju, slušaj me do kraja!
“ „Lepo, džanum... A da niste rod?...“ Pitao ga je arhimandrit, jednako svojim žmirkavim okom mereći moga pobratima. Baš mu se iz pogleda videlo da se premišlja kako i na koji način da ga bolje oglobi.
razumeš, sinko?“, reče arhimandrit, očevidno trudeći se da još koji cekin od moga pobratima iznudi. „I za to treba platiti, džanum!...“ „Da platim oče... A kol’ko treba?...
Petku, ali rano, pre svanuća, kako me niko ne bi stigao ili sukobio... Kod pobratima, nisam ni svratio, nego sam odseo u manastirskoj mehani; onde popijem kafu i rakiju, a međutim sam pregledao sve
Ja mu sve ispripovedam šta sam sumnjao i o čemu sam se onog dana uverio; kad sam svršio, a ja pogledam u mog pobratima: on je kao prut drktao, a lice mu dođe belo kao listak hartije.
Po večeri svi smo polegali da otpočinemo. Ja nisam mogao zaspati, tištala me je bolja moga pobratima, a i bojao sam se da ne učini kakvu nesreću; ali on je mirno ležao, katkad je samo duboko uzdahnuo...
starim poznanikom i gostom, pa onda ga pođe pitati: — A, zdravlja ti, gazda-Miladine, da nisi kako u putu sreo tvoga pobratima Živka? — Nisam, — reče Miladin i ja sam video kako je zadrhtao; — nisam ga video, a što vam treba moj pobratim?...
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Zatim predam moga pobratima Del-Ameta pop-Leontiju, Isailu Laziću i Jeriću na amanet, dok se ja odozgo ne vramim. Pak onda uzjašem na konja i
Što većma pada mrak, to oni mene većma okružavaju. Kako dođemo u tabor, mene u čador, zapališe sveću, i jednoga pobratima pokraj mene, sedi, a oko čadora straža. Svuda sede Turci, puše čibuke, a svi ćute.
Veće vidim i sam sebi govorim: „E, moga oca sine, baš si dolij̓o veće!” Pitam moga pobratima, koji često mi dolazi, čuva me i izlazi: „Šta je ovo, pobro, oko čadora?
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Ali... đavo ga znao!... Kao da je neka premaglavica!... Oba se pobratima zagledaše u jednu devojku!... Bila je to Jelica Sevića. Grom devojka!
Pa, videći da Stanko ćuti kao zaliven, nastavi: — Bog mi je svjedok!... Tvoji jadi i moji su, junače! Izgubio si pobratima — evo ga!... Ja ću ti biti i drug, i brat, i... sve!... Ko je tebi natrunio, i meni je!... Hoćeš da se zbratimimo?...
— On je otišao u sokosku nahiju da tamo to isto čini. — Dobro. Večeras ćemo zajedno Katiću. Povešću još pobratima Zeku i Surepa. Kako se dogovorimo, onako ćemo i činiti. Kad se vrati, družina pospala.
— obrecnu se Surep. Sve je plivalo u smehu i šali. — More, ljudi, da večeramo! — reče Aleksa. — Čekam pobratima! — reče Stanko. — O kurjaku reč, a kurjak na vrata! — Evo ga! — reče Zavrzan.
— I polazite sad? — Sad. — Pa zar tako, pobratime? — ušta Stanko, prebacujući. — Zar bi ti otišao bez tvoga pobratima? — Ja bih te izvestio u svakoj drugoj prilici, pobratime, ama sad nisam mogao!... Ja znam zašto si otišao...
— I to ona ume!... Izvidaće njene trave svaku boljeticu!... Ne brini ti! — reče Zavrzan pouzdano... — Sklonite malo pobratima, a mi da učinimo jedan prepad na Turke! — reče Zeka. — Šta veliš ti, vojvodo?... — Neka bude kako ti veliš, buljubašo!
Stanko bi vazda, čim bi oči otvorio, pitao majku ili Jelicu: eda kakvog glasa od pobratima?... Pa kad bi čuo da niko ništa ne javlja, sklopio bi oči i ućutao. Tako je išlo jedno za drugim osam jutara.
Na deset dana po sahrani Stanko se beše toliko okrepio da već mogaše pripasati oružje i otići do svoga pobratima. Što je bliže prilazio Parašnici, osećao je kako mu sve jače srce bije.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
stalno javljao po časopisima i almanasima. U zasebnim knjigama izdao je ove pesničke pokušaje: Tri pobratima (Beograd, 1844), Pesme, dve knjige (Beograd, 1849.
Nenadović u to doba nazivao najvećim živim pesnikom srpskim. Njegovi epski pokušaji: Tri pobratima, »istiniti događaj u Bosni« (Beograd, 1844), i Svatovi (1855), »narodna pripovetka«, izrađeni su po svima pravilima
U neposrednoj i svakodnevnoj okolini svoga učitelja Vuka Karadžića i svoga pobratima Đure Daničića, on je sasvim ušao u njihove ideje i sa sebi svojstvenom strašću bacio se na proučavanje narodnoga jezika
Radičević, Branko - PESME
Jesu krasna dva ta pobratima, Samo trećeg da je još međ njima Pa bi rekâ Miloš je ustao, I sa braćom ovud pojahao. Al' je Stojan na krajinu
“ Tako zbori, pobra s puta svraća, Pa sa njim se stranputice laća. Laki konji, a prelepo doba, Ala lete pobratima oba!
junak promenio, U misao neku zaronio, Baš u neku mutnu i nemilu, Malo zbori i to kâ na silu, Mučno jezdi ukraj pobratima, A sve žešće unapred se prima, Kâ od njega da bi umakao — Spazi Gojko, i beže mu žao, Seti s' Cvete, pa se i
Nešto teško nosiš u nedrima, Pa od svoga tajiš pobratima. Još me čudno gledneš ponekada, Da me strava sveg spopadne mlada. Ta misliš li o Cveti mojojzi?
Pod kulom se sve već iskupilo, Već i Gojko ozgo je sišao, Te po drustu razgledati stao; Traži junak Bogom pobratima, Al' u četi junaka ne ima, Glednu dalje, i zaman bejaše, Već za njega zapitati šćaše, Al' eto ga, eto sivog tića,
čelo viteško, Jošta proli dve goleme suze, Pa ondaka 'vako rečcu uze: „Oh moj sine, znam ja oca tvoga, Oca tvoga, pobratima svoga...
Kad iđahu do dva pobratima, Jad nosahu vavek zlotvorima. Mlogi su nas Turci osetili, Mlogi na nos pred nama s' pobili, A najgrđe što imaju
Već Mileta dojezdio doma, Ma je evo otišao oma, Te on traži jednog pobratima, Jer drugoga na domu ne ima. Milenko je skupio družinu, Pa krenuo nekud na Krajinu.
Laki konji, a prelepo doba, Ala lete pobratima oba; Gora nosi za konje travice, Za konjike konji brašnenice. „Moje sunce eno sjaje onde, Dede, zeko, još ponesi
Otkad zlato ti ugleda moje, Nešto teško nosiš u nedrima, Pa od svoga tajiš pobratima; Još me čudno gleneš kadikada, Da me strava sveg spopada mlada.
“ To Mileta ... rekao, Te po drustu svuda razgledao, Traži tuna okom još jednoga, Još jednoga pobratima svoga. Al' kad vide da zalud gledaše, Već za njega zapitati ćaše; Al' eto ti ovamo Milenka I on vodi pretila
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Jedne godine i naša kuća dobi sat. Bilo je to ovako: Imao ti je djed jednog pobratima i prijatelja, nekog Petraka, samardžiju po zanimanju.
— Da nije bolestan, bog ti ga vidio? Propitivao se za nj u varoši, na stočnoj pijaci, na crkvenom saboru, ali od pobratima ni traga ni glasa. Te jeseni niko ga pod Grmečom nije vidio.
— Nemoj, Dane, nemoj opet na svakoga — meko ga je smirivao moj djed bojeći se da ne povrijedi tajnu ranu svoga pobratima.
Valja nam spjevati pjesmu za onoga tvog pobratima, Peru Došena, a nikako ne ide. Deder ti, bratac, potrudi se, pa da ti progledamo kroz prste za onaj letak.
Kostić, Laza - PESME
me pitat' sade, da vam pričam stare jade, stare jade, nove nade, što ih naša zvezda znade; već pođite do javora, pobratima onog bora, što ga stuži i cacyši neiskazom veljih muka Kosovkina bela ruka, te je njemu ruka mala grdne jade
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Sutradan u zoru ustanu zmajevi, uzmu pobratima sa sobom, pa se upute carevini cara Petra. Onaj od njih što imađaše dobar nos namiriši odmah trag kud bijaše kći cara
Posle nekoga vremena digne se onaj što je imao mahovinu da traži svoga pobratima i da ište dva novca, i našavši ga u jednom selu kod popa u najmu kaže mu: — Ti, pobratime, prevari me.
ovaj što je bio u popa u najmu steče svoju kućicu i oženi se, i jedan dan sedeći sa ženom pred kućom opazi poizdaleka pobratima gde se uputio upravo k njegovoj kući, pa poviče ženi: — Ženo, eto moga pobratima! Dužan sam mu dva novca.
sa ženom pred kućom opazi poizdaleka pobratima gde se uputio upravo k njegovoj kući, pa poviče ženi: — Ženo, eto moga pobratima! Dužan sam mu dva novca. Sad se već nema kud kamo, jer sam mu obrekao platiti ih kad me nađe.
Ali on odgovori: — Bože sačuvaj! Kako bih ja ostavio tako svoga pobratima! Čekaću makar bilo tri dana, dokle ga ne sahrane.
Kad pop s ostalim ljudima pođe iz crkve, pobratim kaže da on pobratima svoga, s kojim je toliko mnogo trgovao i soli i hleba jeo, nipošto neće ostaviti sama, nego da će ga svu noć čuvati.
i opanke mu skinuo) do onaj koji je na ćabu išao. ZAŠTO ĐAVO OPANKE DERE Pripovijeda se kako je đavo nekakvoga pobratima svoga sve varao i na zlo navraćao, dokle ga nije na vješala doveo.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
večero, kud ta sreća da grdne glavare sve potrova i trag im utrije; sâm da Miloš osta na srijedi sa njegova oba pobratima, te bi Srbin danas Srbom bio! Brankoviću, pogano koljeno, tako li se služi otačastvu, tako li se cijeni poštenje?
Na razvale carstva junačkoga zasja sveta Miloševa pravda, okruni se slava vjekovječno Miloševa oba pobratima i lijepe kite Jugovićah. Srpskoj kapi svud ime pogibe.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Koliko bi puta Marko, baveći se po godinu dana na putu, kad bi došao, prvo svraćao tamo, kod Ahmeta, pobratima, i kod njega presedeo, odmorio se i tek onda došao kući.
A da ga je najviše voleo, videlo se po tome što ga kod „pobratima“ ostavljao, nešto stoga što je bliže bio manastir, da bi mogao češće ići i tamo učiti, a najviše da se kod Marka i
Ali na užas i trepet brastvenika, videlo se kako on, bata im, Marko, čisto žali. I to ne toliko sebe, koliko Ahmeta pobratima, jer za Jusufčića zna se da mora biti mrtav; ali, daj Bože, da se na tome zaustavi, a da ovi njegovi i samoga Ahmeta sa
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Stari greh nova pokora. — Digni uzrok, dignut’ ćeš i grijeh. O LAŽI — Laž je majka prevare. — U laži je puno pobratima. — Laž je slijepa, ali je lijepa. — Da je raži koliko je laži, ne bi svijet gladovao.
Dosta je đavo opanaka poderao dok je to i to učinio. — Pripovijeda se kako je đavo nekakvoga pobratima svoga sve varao, i na zlo navraćao, dokle ga nije na vješala doveo, a kad ga objese onda ga zapita vidi li što, a on
3a zdravlje i dugi život svakojega mojega prijatelja i pobratima, kuma i druga koji se ovđe namjerio i koji nije mogao prispjeti od duga puta ali posla kruta, da ih pomože bog i
Ko je od moji' prijatelja, kumova i pobratima na domu da radi o dobru, a ko je na putu, da ga bog proputi i zdrava svome domu povrati, pukani' ruka, bez ikakovi
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
” Obraduje se ovi čovjek, te ujutro kad svane odvoji se od pobratima te onaki kakav je krenu, i idavši | za dugo počine pod jednijem velikijem kamenom, pa počne da kuša sreću u štapu.
Posle nekoga vremena digne se onaj što je imao mahovinu da traži svoga pobratima i da ište dva novca, i našavši ga u jednom selu kod popa u najmu kaže mu: „Ti, pobratime, prevari mene.
ovaj što je bio u popa u najmu steče svoju kućicu i oženi se, i jedan dan sedeći sa ženom pred kućom opazi poizdaleka pobratima gde se uputio upravo k njegovoj kući, pa poviče ženi: „Ženo! eto moga pobratima! Dužan sam mu dva novca.
eto moga pobratima! Dužan sam mu dva novca. Sad se već nema kud kamo, jer sam mu obrekao platiti ih kad me nađe. Nego ja idem leći u
Ali on odgovori: „Bože sačuvaj! kako bih ja ostavio tako svoga pobratima? Čekaću makar bilo tri dana, dokle ga ne sahrane.
Kad pop s ostalim ljudima pođe iz crkve, pobratim kaže da on pobratima svoga, s kojim je toliko mnogo trgovao i soli i hleba jeo, ni po što ne će ostaviti sama, nego da će ga svu noć čuvati.
pripe na jedno drvo i poče u nju zvižđeti, dok evo ti sa sviju strana vila i vilenika, ovoga čovjeka braće i sestara, pobratima i posestrima, toliko da im broja ne bješe, te počeše po gori brati nekake ljekovite trave, pa dadoše mladiću da pije, a
25. KAPA I SVAT. Zovne pobratim pobratima u svatove. Ovaj je imao sve pripravno od haljina, jere se svadbi nadao, ali samo kape nije imao, ili je nije imao od
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Nego da te ispratim do pola puta, pa idi u Beograd! Ostalo je zapisano i to da je, uistinu, ispratio tog pobratima, zatim mu zapalio han pa otišao na Avalu.
Možda je to baš rekao i onaj što je ličio na pobratima Petra, samo se Stojan Čupić toga ne ceća. Turci odvežu svoga zarobljenika i povedu ga u Bosnu.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Zmaj XXXVI Dva se tića pobratila, do dva sokola, Posred boja, posred mila, posred pokolja, Krili su se zagrlili pobratima dva, U boj lete, rane ljute hrana im je sva. Tako tići zagrljeni preletaju svet: Bela jedna golubica susrete im let.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
I baš sam hteo da se podsetim svih pojedinosti originalnog venčanja moga pobratima — u tom trenutku to mi je bilo najprijatnije razmišljanje — kad čuh korake i nerazumljivo neko gunđanje u hodniku, a odmah
m pričom; ali on ipak ima neke veze jer se desio u mome kupeu na putu za Vujanovac, gde sam pošao u goste kod svoga pobratima, i gde ću ponova sresti krezubog studenta. Zato sam ga izneo.
Ali sam brzo odbacio dosadnu knjigu i stao, bez reda, da mislim o svačemu. I tako se opet setih pobratima na kome se zaustavih, pa jednog trenutka osetih čak dužnost da o njemu mislim kad već idem da ga vidim.
4 A voz juri, leti. Skoro će Vujanovac. Krivo mi je što stižem po mraku. Kako li ću zateći pobratima? Kako izgledaju snajka, deca? Boba, svakako, velika devojčica?
i šaputaše mi promuklim glasom na uvo: Samo pazi ovo što ću ti reći: Kad jednog lepog dana čuješ da je nestalo tvoga pobratima Nikole Glišića, nemoj se čuditi. I podižući ruku više glave naposle do guše: — Jer, evo dovde je došlo, ne dovde.
Ali me on zgrabi: — Sedi... marš... sedi! Došao si kod pobratima; kakav ti je, takav ti je! A posle ćemo, je l' te gospodo, da mu pokažemo znamenitosti? Nećemo se postideti, pobratime.
A kad onomad pročitah u nekim novinama da je Nikole Glišića, tamošnjeg šefa blagajničkog odeljenja, moga pobratima, zaista nestalo, nimalo se nisam začudio.
A čim odem potražiću isto ono društvo da još jedanput onako slavno ispijemo za dušu moga „pokojnog“ pobratima. Šta, vraga? Ako ne bude crk'o, kao što on govoraše za svoga kuma i njemu neće biti rđavo.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Ha-ha-ha... — nasmeja se hajduk. — More ti si žešća od moga pobratima. Čuješ, da povedemo i nju na poharu. Đurica se nasmeja i pogleda Stanku. — Ona to i traži jednako — reče on.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Uoči toga dana dođe lisica do onog mjesta gdje su njenog pobratima ubili i bacili u grabu, te uzede njegovu glavu, metnu je na vrat, kad on oživi.
Posle nekoga vremena digne se onaj što je imao mahovinu da traži svoga pobratima i da ište dva novca, i našavši ga u jednom selu kod popa u najmu, kaže mu: — Ti, pobratime, prevari mene.
što je bio u popa u najmu steče svoju kućicu i oženi se, i jedan dan, sedeći sa ženom pred kućom, opazi poizdaleka pobratima gde se uputio upravo k njegovoj kući, pa poviče ženi: — Ženo, eto moga pobratima! Dužan sam mu dva novca.
sa ženom pred kućom, opazi poizdaleka pobratima gde se uputio upravo k njegovoj kući, pa poviče ženi: — Ženo, eto moga pobratima! Dužan sam mu dva novca. Sad se već nema kud kamo, jer sam mu obrekao platiti ih kad me nađe.
Ali on odgovori: — Bože sačuvaj! Kako bih ja ostavio tako svoga pobratima? Čekaću, makar bilo tri dana, dokle ga ne sahrane.
Kad pop s ostalim ljudima pođe iz crkve, pobratim kaže da on pobratima svoga, s kojim je toliko mnogo trgovao i soli i hleba jeo, nipošto neće ostaviti sama, nego da će ga svu noć čuvati.
— Ih, kurvo ćorava! Paru daj, rakiju bljuj; niti valjaš ti, niti ti valja pjesma. POBRATIMI Sastala se dva pobratima, Turčin i pravoslavni, pa pošto se dobro napiše, reći će Turčin: — Čuješ, pobratime, ja sad napijati, a ti viči:
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Neće baciti puške. On ima u nedrima sakriven ćulav. Metnuće ga na glavu, pa ispred pobratima, kao da ga na veru vodi, sve kroz arnautska sela. Pravo njegovoj kuli. Čuvaće ga kao brata.
Eh, nije to ništa što je moj sin poginuo na tvojem pragu. Podigni glavu i ne žalosti se, jer ja imam još sinova a ti pobratima, a valjda će i kakav Srbin doći otuda... iz Soluna...
Ostao je da čuva kuću, verujuću u obećanja i osvajačevo hrišćanstvo. Naročito se pouzdao u svojega pobratima Hadžića iz Crkoleza, koji ima u kući više od dvadeset pušaka, koji je njegovom pomoću tako dobro prošao za trogodišnje
U zlo doba glasnuše se sa kule domaćini, pa saznavši za namernika pobratima, posle duž ega savetovanja i oklevanja siđoše i podigoše bukovu zasovnicu sa teških dvokrilnih vratnica.
ušeprtljao i zbunio: hoće da sačuva zakone gostoprimstva, hoće da zadovolji arnautske goste, a dobro zna ćud svoga popa-pobratima. Vidi da je ovome duša došla u podgrlac, da ništa ne vidi, no hoće da izazivlje bilo i puška da pukne.
Jer njegove snahe, čijoj je deci pop kumovao, osećajući sav bol i sramotu za ovakav doček kuma i pobratima, zakloniše ga leđima i ostaše kod vratnica sve dotle dokle on ne umače kroz gustu tminu...
Jakšić, Đura - PESME
“ Tako zbori buljubaša I za nož se rukom maša. Dalje tvrdi stražar stari: „Braćo moja, graničari! Imam jednog pobratima, A u njemu vere ima; Pa mi dođe kradimice S one strane Tisovice, Potkaza mi turske zveri: Da su noćas u nameri
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Po svoj prilici, sa kultom mrtvih je u izvesnoj vezi i vračanje za pronalaženje lica »koje će otvarati bolesnika« (pobratima ili posestrime) i koje će ga, po svršenom otvaranju, triput zapojiti onom vodom u koju je vračara — uz livenje »kositre«
Ćipiko, Ivo - Pauci
osluškuje zvukove telegrafskih žica, i razgovara s njima, a stupove obuhvata obima rukama i grli kao najmilijega pobratima. Ispod seoskih kuća pričeka ga Ilija. Pozna prazna paripa, pa iščekuje. Ne zna što bi od njega.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
U same početke srpskog pesništva za decu ubrajamo pesme Luke Milovanova (1789–1828), pisara, učitelja i pobratima Vuka Karadžića, nastale 1810.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Zašto, kad ti je bilo toliko teško, toliko mučno, a ti meni prvo da se ne potužiš, meni ne kažeš; jer ja namesto moga pobratima, drugi sam ti svekar, drugi otac. (Mironu, ponizno): Da se ne ljutiš ti, dedo, što ja o ovome počinjem? MIRON A ne, ne.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
sirotinjska bolnička klasa jazbina, i s nekim svetlim ponosom na svoje Vlaoviće, priča: — A kad sam jedared bolovao kod pobratima Marka, u dvema sam sobama ležao, prenosili me iz postelje u postelju da mi bude mekše i sveže prostrto...
Dimitrijevićeva udovica je tad namislila da dva pobratima budu zajedno u grobu, ali se pokazalo da nova grobnica nije dosta velika da primi i pobratima.
je tad namislila da dva pobratima budu zajedno u grobu, ali se pokazalo da nova grobnica nije dosta velika da primi i pobratima. i posle i udovicu Dimitrijevićku.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Kad pomenu torpiljere, vojnici vele: „dva pobratima“, i kad onako dugački i vitki projure pored naših lađa, dižući čitava brda od vode, vojnici im tapšu i mašu rukama.
Danas je čak i poručnik Protić skinuo pojas, i veli: — Dok su pored nas ona „dva pobratima“, nemam čega da se plašim. Ali u jedno vreme naši „pobratimi“ izgubiše se prema pučini i svi se ljudi najednom
Stanković, Borisav - KOŠTANA
S’g na Voskresenije gora i voda se veseli. Tiki ja sam si nešto mnogo žalan. Od grobje idem. Na pobratima sveću zapali, pa zar se mnogo ražali? Polovin čovek bidna!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
odnos prema njoj (jedan će joj biti kum, drugi dever, treći će je uzeti za „vernu ljubovcu“), i ima se utisak da se tri pobratima — spremna za borbu i pogibiju, ujedinjena najdubljim prijateljstvom — samo utoliko i razlikuju.
8 MARKO KRALjEVIĆ I VILA Pojezdiše do dva pobratima preko krasna Miroča planine: ta jedno je Kraljeviću Marko, a drugo je vojvoda Milošu.
Naporedo jezde dobre konje, naporedo nose koplja bojna, jedan drugom belo lice ljubi — od milošte do dva pobratima; pake Marko na Šarcu zadrema, pak besedi pobratimu svome: „A moj brate, vojvoda Milošu, teško me je sanak
izvaditi, sve četiri noge podlomiti, pa ću t' ovde tako ostaviti, te se tuci od jele do jele, kô ja, Marko, bez mog pobratima“. Dovati se Šarcu na ramena, pak potrča kroz Miroč planinu.
Zašt' ustreli pobratima moga? Daj ti bilje onome junaku, jer se nećeš nanositi glave“. Sta ga vila bogom bratimiti: „Bogom brate, Kraljeviću
Kad to viđe Kraljeviću Marko, on besjedi Reli i Milošu: „Čujete li, do dva pobratima! Eto nama Ljutice Bogdana, sva tri ćemo izgubiti glave, već hodite da mi pobjegnemo!
Kad to začu Kraljeviću Marko, on im onda drugu progovara: „Čujete li, do dva pobratima! A vi hod'te da ih dijelimo: il' volite na sama Bogdana, il' njegovih dvanaest vojvoda?
Teške sam ti muke dopanuo, pobratime, u madžarske ruke. Uvati me Vuča dženerale i još moja oba pobratima; bacio nas na dno u tavanicu, đeno leži voda do koljena, a junačke kosti do ramena.
Marku; kada viđe što mu knjiga kaže, onda Marko drugu knjigu piše: „Vjerna ljubo Vuče dženerala, pusti mene do tri pobratima, i podaj im tri tovara blaga; i pusti mi staroga Toplicu, i podaj mu tri tovara blaga, jer je junak mlogo dangubio; i
dušo moja, da ti s̓ zdravo iz tabora vratim, a i tebe dobra sreća nađe, uzeđu te za Milana moga, za Milana, bogom pobratima, koj je mene bogom pobratio, višnjim bogom i svetim Jovanom; ja ću tebi kum venčani biti“.
dušo draga, da ti s' zdravo iz tabora vratim, a i tebe dobra sreća nađe, uzeću te za Milana moga, za Milana, bogom pobratima, koj̓ je mene bogom pobratio, višnjim bogom i svetim Jovanom; ja ću tebi ručni dever biti“ Za njim ide Toplica
Zato zgubi moga pobratima? Na što si se, bolan, prevario? A na jednu sablju okovanu! Eda bog da: odsjekla ti glavu!“ To mu reče, uz kulu uteče.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Kaže mu Mane u čemu je stvar, a Mitanče, naravno, odmah pristane. Dopao mu se taj način i ushićen je bio dosetljivošću pobratima Mana i trljao je ruke i smejao se zadovoljno, uveren već unapred da će im sve lepo i lako ispasti za rukom.
Za sve se složiše, samo za devera nikako, jer to je pravo bilo pravo mladenaca. — Da rekneš: dragička! Našeja sam pobratima! — veli Mane Zoni, koja ga je ispratila do avlijskih vrata. — A koj si je? — zapita Zona radosno.