Jakšić, Đura - PROZA
Jednom sam ga i ja, iako sam znao otkuda tolika promena, opet zapitao: „Pobratime, šta je to s tobom? Šta se to za kratko vreme učini?
Šta se to za kratko vreme učini?“ „Ne pitaj me, pobratime“, reče Živko, ali dalje ne hte ni slovca progovoriti; a posle se tužno osmehnuo i ponudio, me je rakijom: „Pij,
„Vala, pobratime“, reče Živko, „možemo i donde otist; a pravo da ti kažem, zato sam ti i došao da kao i ja vidim kakva vi je slava, da
„Pobratime“, reče mi, „čija je ono devojka što je do mene igrala?...“ „To je Stana Čukurova“, rekoh mu ja, „to je kći one žene št
Ko zna o čemu je premišljao; ponekad je uzdahnuo, bolelo ga je nešto. Kad smo doma stigli, ne hte da uđe u kuću. „Pobratime“, veli „imam s tobom nešto da razgovaram; imam nešto da ti poverim, a nisam rad da ti i stara majka o našem govoru što
Posle sam i to primetio: što će raditi ako joj to majka ne dopusti? „Za to se ne brini, pobratime, majka neće ni znati: Stana je pse otpratila na salaš, a očuh joj se danas dobro nacevčio, neće osetiti, pa da mu pola
E, to je čudno!“ rekoh mu ja... „Čudno, zaista! Jedva se videste, pa se već i zavoleste!... Pobratime, to neće ispasti na dobro...“ Ja sam govorio kao da sam unapred znao šta će biti...
Kad je sve bilo spremljeno, onda mi Živko prišaputa: „Pobratime, vreme je!.. Ponoć je vreme za svako zločinstvo, — pomislio sam u sebi, — ljubav ne može nikad biti zločinstvo, i to
U kraju šljivara nešto se zabele. „To je ona“, reče mi Živko, a glas mu je drktao. „Ona je, ona, pobratime! Poznao bih je po hodu, i po disanju bih znao da je ona“.
Ko će to znati? To su tajne koje žena ni na smrtnom času ne ispoveda. „Pobratime“, reče Živko, „vreme je da putujemo; ti sedi na svoga konja, a Stani eno moj konj, a ja ću peške pred vama.
a on je već bio na nogama, skinuo je sa čiviluka svoju lepu dvocevku; ja sam pretrnuo, priskočim bliže njemu: „Pobratime, šta si to naumio?...“ On se tužno osmehnu i nekako potmulim glasom mi odgovori: „Spremam se, kao što vidiš, u lov...
„I tebi sam dosadio“, reče potmulo. „E pa zbogom, pobratime, ja odoh!“ Od to doba retko da je odlazio kući, po vas dan luta po planinama ili se šunja oko manastira, nekada, opet,
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
” — Al̓ reče Jova Protić: „Počekaj, pobratime, počekaj, dok na Đerdap dođeš, vidićeš kako ti je tih Dunav!” — Voze naši vozari pobrzo, i ugledamo Živkovića na
— Čuje se nešto gde huči! — Pita mene moj pobratim Protić: „Čuješ li, pobratime, štogod?” — „Čujem nešto huči, a ne znam šta je.” — „Ono je — veli — glas tvoga tihoga Dunava.
” — „Čujem nešto huči, a ne znam šta je.” — „Ono je — veli — glas tvoga tihoga Dunava.” ,,Šta, pobratime jadan, zar Dunav i onaki glas ima?
” Jošt nekoliko pođemo, a ono se nešto ukaza belo po vodi: „Eno, pobratime, gusaka!” — Tek to Jova izreče, a povika dumendžija: „Ko se plaši, nek u lađu legne”.
Dođe meni Jova Protić i viče: „E, pobratime, jesi li živ? Ova dva hoće da pomru”. Izađem napolje, imam šta i viditi: oba sede u snegu, našarali svu avliju
”.) — Stanoje Glavaš povikne: „Pobratime Đorđe, evo kaluđera sa sabljom!” — On se pri kuči, da vidi šta je, a Glavaš izvadi pištolj na Žarka, a Žarko ma̓ne
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Ja mislim da nema veće slasti ni sreće od osvete! — I primaš bratstvo?! — Primam pobratime! Stiskoše ruke jedan drugom i poljubiše se, pa onda digoše oči k nebu...
Srce mu je naglo lupalo, kao da bi i ono htelo napolje iz grudi... Misao za mišlju proletala mu e kroz glavu... — Pobratime! — viknu ga Zeka. — Šta je? — Šta bi bilo kad bi mi sada sreli tvoga Lazara?... — Otkud je moj?...
Sve mi se čini da ću danas nešto doživeti, nešto od čega sam srećan i pri samoj pomisli... Požuri, pobratime!... Iako behu prokisli do kosti, iako im noge klizahu po raskaljenoj zemlji, oni su opet žurili...
Htede zamoliti da ga uklone odavde, ali mu se reč uze. — Dede, Zavrzane!... Dede, pobratime!... Na posao! I ovi priđoše bliže. — Nemoj tako!...
Zeka stao pa se zagledao u bosanske planine... — Šta je?... Što si se zamislio, pobratime? — upita Stanko. — Ništa, pobratime... Ko se ne bi zagledao u zemlju koja ga je odnijala!...
— Šta je?... Što si se zamislio, pobratime? — upita Stanko. — Ništa, pobratime... Ko se ne bi zagledao u zemlju koja ga je odnijala!... Čini mi se da gledam svoje raskopano ognjište..
— A Lazar pobeže? — upita Stanko. — Sigurno. — Baš da ne uteče! — reče on, a usne mu poigravaju. — Pobratime! Surepe! Zavrzane!... Hajde sa mnom!... — A zar mi nećemo? — upitaše Jovan i Jovica. — Mnogo nas je!
— U vrtlozima. — Dobro je... Nego da se povučemo u šibljak — reče buljubaša. Taman se krenuše, a Stanko među njih. — Pobratime, — reče Zeki — s tobom moram govoriti. Nosim ti pozdrav od Čupića. I odvoji se od čete.
Čupić me posla da ti javim da pođeš Balotiću i tu ćeš se s njima naći! — Dobro! — reče Zeka. — Još nešto, pobratime! — Šta, pobro? — upita Zeka. — Ovo te molim ja: primi me u tvoju četu!... Zeka mu sastavi ruke oko vrata.
Ako bude potrebe, lako ćemo se dogovoriti; a, posle, i tvoji ljudi već tebe poznaju... — Onda, pobratime, dobro mi došao! — I Zeka izdade nalog da se kreću... Propišta crna zemlja pod grdnim teretom...
Sunce se već spusti na zaranke. Zeka se samo pogleda s Devom. — Je li vreme? — Jeste. Zeka zovnu Stanka. — Pobratime!... — reče on. — Mi te ostavljamo! — Što? — Katić mi je poručio da večeras moram Drinu preći. Ali...
Ko samo pušku može nositi, on treba da pođe tamo! — reče Zavrzan. — I polazite sad? — Sad. — Pa zar tako, pobratime? — ušta Stanko, prebacujući. — Zar bi ti otišao bez tvoga pobratima?
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Prošlo je sve. Sramota bi me bilo od berberina koji me sapuni triput nedeljno. Aman, pobratime! Ja nehotično načinih nekakav uvod.
Dobro, pobratime. Ti ne znaš da me ti sâm uvlačiš u nekakav roman. Sad sam i ja počeo da motrim na svaki njen postupak prema meni.
Imam ja svojih poslova. Ja sam Srbin, ja imam staru mater, ja imam svoj zadatak — zar kojeko da me smeta! Pobratime, pripovetka je svršena. Ti nisi ništa više ni očekivao. Ti znaš mene. Tvoj verni Pobratim V PISMO N ....
Ona mi pruži ruku i smejaše se. Ah, pobratime, znaš li kaka joj je ručica! Od to doba bilo je stotinu takih sitnurija. Ja ti ih ne pričam — našto?
Bar ću se sad još jače čuvati jave. Ovo je nekaka opomena na dužnost. Pobratime, oprosti mi što sam te namučio i ovom ludom slikom. Ja znam da ti sve ovo mora naličiti na otrcane nemačke pripovetke.
Sačuvaj ga. Možda ćemo mu se kad slatko smejati. Tvoj pobratim VII pismo U N., 17. VІІ 187... Dragi pobratime, Odavno ti nisam pisao pisma bez „svione kosice”, „porumenjenih i pobledelih obraščića”, „malenih ručica da ih
Prosto ne treba na nju ni misliti, a to je laka stvar. Tvoj pobratim ІH Pismo U N., 14. XII 187.. Dragi pobratime! To je bilo ovako. Ona je bila vesela, kô što sam ti već kazao.
Mu name іѕ hateful to myѕelf Bacauѕe іt іѕ an enemy to thee; Had І іt wrіtten, І would tear the word. Dragi pobratime! Na svaki način, ti nisi očekivao tako brzo mojega pisma, nisi ni mogao očekivati.
XI PISMO . . . . . . . . Pobratime! Dobio sam pismo i od tebe i od kuće. Oba su podjednaka, samo je od kuće zamotano i zavijeno, a od tebe jasno i
Danas je upravo dve godine dana kako je Ana umrla. Šta se nije od to doba promenilo! Ja sam postao sasvim drugi. Pobratime, pusti me da se isplačem — poslednji put! Sve me je ostavilo.
Deca moje sestre još me neprestano vole — ne izbijaju iz moje sobe. A moja sestra — eh, pobratime! Ti me pitaš: ama trgni se, bolan, stresi tu prašinu, digni još jednom ponosno glavu! — Pokušavao sam.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Kad se kocka, kad časti, kad pijanči, svi mu kažu da su njegovi rođaci, svi bi da se pobratime, svi ga ljube, a brci su im od vina vlažni. Svi pevaju, svi se deru, oko njega.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Tek što je čiča zakoračio na prvu granu, on se razdera: — Šta je ovo, pobratime? Eno još jednog mjeseca, viri iz rijeke! — A ja opet vidim jedan kako gleda kroz prozor moje krčme!
Upali lampu, pa ćemo nastaviti da pijemo. U toku dalje pijanke čiča Trišo odjednom se prisjeti: — Ček, ček, pobratime, pa ja treba da bacim u vodu džak s mačkom ili, možda, džak treba da baci mene?
Sremac, Stevan - PROZA
Ali sad opet polaženik padaše sve većma u sevdaluk; sad on stade domaćina terati da piju. — Pobratime — viče polaženik — pobratime, nemaš, bre, boljeg prijatelja od mene!
— Pobratime — viče polaženik — pobratime, nemaš, bre, boljeg prijatelja od mene! A znaš li, bre, životinjo, da sam zvat danas kod gospodina načelnika, pa nisam
A moja Kaja ume da šporuje, majstor je u tome! Lane sam ti, pobratime, naš’o šest napoleona u slamnjači. Pomisli samo, a mi sve u bankama akontiramo. — »A otkuda to?« — pitam je ja.
More, zverka sam ti, pobratime, pa me nema! Eno ga vidiš tamo onaj. Nosim ga već pet godina; i još će pet da me nosi. Brinski štof, sve sama čista
E, tako je nekako i naš polaženik izgledao. — Evo, priko i pobratime — hrabri ga Jova, — samo forme radi, da se ispuni ta njihova formalnost! Moja će žena na leđa, a ti unutra.
Radičević, Branko - PESME
I OPOMENA 707 PREVODI 712 DE STANAK MOJ 713 ZAPISI 714 (1) (JAO KNjIGO, ALA SI MI DIVNA) 715 (2) (AL' UZAMAN, MIO POBRATIME) 716 SABRANE PESME I PESME BRANKA RADIČEVIĆA. I. U BEČU u jermenskome namastiru 1847.
Kad čudotvor mišku silnu krenu, Pa udari tu poslednju stenu, Onaj deo što puta prečio, Ode u pra, pobratime mio, Drugi samo puče pa s' otvori, A vodica iza nj zažubori, Pa poteče bistra i vesela, Nigda taka ja ne vide
Uz obalu lađa priturena, A u lađi vozari laguni, Ta sve oni ubavi majmuni, Vesla njima drvo odabrano, Pobratime, to jerje tanano, Krma beše debela jerina, A na krmi jedna strašna psina.
Ta čudo je, pobratime mio, Ni u snu ga nesi nikad snio: Kakva stasa — lice kâ zorica, Oko bistro lepše neg Danica, Danica nam nosi belog
Hej čaušu, ovamo i k meni! Ma ko s' ovo, pobratime, ženi? „Ta Zmajević, da li ne znaš Gojka?“ A mlada mu — „Cveta je devojka, Mila ćerka — no pij, što si stao — De
Zatim Cveta rodi dve ćerčice, Kao majka behu lepotice. I tako sam pesmu dovršio, Pa te molim, pobratime mio, Oprosti mi što mi nije bolja, A najposle kako ti je volja, Svakojako živ i zdrav mi bio, I kad imâ, rujno vince
Ali granu od istoka sunce, Te pogleda onoj gori čarnoj, I ugleda, pa se razradova, A gdje ne bi, pobratime mio! Kad na susret njemu odsjajuje Krasna kita gorskoga cvijeća, Četa, brate, gorskijeh hajduka, A jedina još
nebesi javlja I čuje se po gorici slavlja, Peva slavulj sa dubove grane, Peva pesmu, ta nema joj mane; Al' de mane, pobratime mio, De tu mane, što Bog naučio? Nema čuda do od višnjeg Boga!... No glednimo sad junaka svoga.
Reče junak: „Da grdne nevolje!“ Al' je opet zato dobre volje. Ta ču li me, pobratime mio, Ko veseo tuna ne bi bio? Tako jutro, take okoline. Ko tu ne bi skakô od miline?
Ja tek doma, al' gle Rada amo: „Pomagâ Bog!“... A ja ćuta samo. Opeta je Rade govorio: „Šta je tebe, pobratime mio? Šta je tebe, a tako ti Boga! Zar ti druga ne poznaješ svoga?
Eto časti Srpčića starina, Čast gospodska pod nebom milina, Samo šteta, pobratime mio, Što ti divan tuna nesi bio. Tri već dana, al' još nije dosta, Još ne pušta Rajko svoga gosta, Te ga vodi u
Pa je njemu govorio 'vako: „Ti ćeš doma ostanuti jako, Dosta amo još će biti drusta, Pobratime, sve sokola pusta, Divnu pomoć pokreni za nama, Da zlotvoru udvojimo muku, Da udrimo tim orlušinama, Da zbijemo
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Na Miholjdan, krsnu slavu našu, Petrak je osvitao kod naše kuće, svečan i obrijan, i zdravio se s djedom : — Pobratime Rade, da nam bude srećan današnji svetitelj.
i jednog jutra, evo ti ga obuvena i potpasana, ljubi se s djedom i utješno prorokuje: — Brzo ćemo se mi opet sresti, pobratime, okrugla je zemlja. Jedne godine tako, rastajući se s djedom, on mu pruži povelik izlizan džepni sat.
Jedne godine tako, rastajući se s djedom, on mu pruži povelik izlizan džepni sat. — Evo ti, pobratime, ovo ćeš mi sačuvati za dogodine. Zaradio sam ga u dobra čovjeka, pa mi je sve strašivo da ga đegod ne propijem.
Čim ga vidim, a meni srce zaigra: evo ga, pljunuti Rade Ćopić! Đe si mi, Rade, pobratime moj! Djedu stadoše oči. — Pa baš tvoj Rade, a? E, fala ti, pobratime, na toj časti.
Đe si mi, Rade, pobratime moj! Djedu stadoše oči. — Pa baš tvoj Rade, a? E, fala ti, pobratime, na toj časti. — Jest, vjere mi — zaneseno raspreda starac ne primjećujući da se djed uozbiljio.
— navaljivao je majstor. — Bog s tobom, nemoj kukavnu marvu ružiti. — Rade, brate i pobratime, a je l ikada konj oteo ženu svom najboljem drugu? ...Šta je mene nekad okrenulo ovim putem?
— Ma šta tice, šta ...Ti se već napio ko moj veseli Nidžo. — Jok, pobratime tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a
Uvijek osjetljiv na sve što je u vezi s konjima, Petrak samardžija iznenada se progura do samog slikara. — Vere ti, pobratime, bi li ti meni ovo dao, ovu sliku? — Bi, brate, evo ti je. — Šta će ti to?
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
nzvadivši iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo među prstima, a ribica mu se ujedanput javi iz vode: — Šta je, pobratime? A on joj odgovori: — Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je.
— Šta je, pobratime? A on odgovori: — Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je. A lisica mu odgovori: — Evo je među nama, stvorila
što je baba kobili govorila, pa izvadi iz marame kurjačju dlaku i protre je, a kurjak ujedanput te preda nj: — Šta je, pobratime? A on mu reče: — Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je.
Kad su se tako poznali ovi naši junaci, onda će Tarigora i Krivigreda zapitati Marka: — Zbilja, pobratime, ne pitamo te jesi li nam štogod jaki, jer bez toga ne možeš nam biti ortak.
Kad to vidješe Tarigora i Krivigreda, rekoše Marku: — E, pobratime, po tome što vidjesmo, bićeš nam dobar ortak. Ali sad da ti kažemo našu nevolju, u kojoj, kao naš ortak, moraćeš nam od
— Dobro, junače, — reče starac — ja poznajem i tvoje pobratime, i oni su dobri junaci, pa su vrijedni da im poneseš darove kakve si naumio. Evo ti djevojaka, pa biraj koje god hoćeš.
Utome iziđu i gore. Kad ga je spustila na zemlju, zapitaće ga: — A vjere ti pobratime, šta ti ono baci meni u kljun, kad sam pošljednji put zinula? — Jere me to pitaš — reče Marko — pa bacio sam ti mesa.
Tu se sad naš Marko oprosti s orleticom, i ode da traži svoje lijepe pobratime. Išao je on tako, išao, pa dođe do jednijeh velikijeh i lijepijeh dvora.
Onda sveti Sava kaže đavolu: — Čuješ, pobratime, baš ako hoćeš da radiš baštovanluk, evo sam ti ja ortak, no da se dogovorimo kako ćemo i šta najprije raditi i sijati
A ovaj mu odgovori: — Pečem rakiju, pobratime! Onda sveti Sava rekne: — Dajde, ortače, da vidim valja li. A ovaj mu natoči u čašu.
mahovinu da traži svoga pobratima i da ište dva novca, i našavši ga u jednom selu kod popa u najmu kaže mu: — Ti, pobratime, prevari me. A on mu odgovori: — Vala, pobratime, i ti si mene.
A on mu odgovori: — Vala, pobratime, i ti si mene. Potom onaj stane iskati dva novca govoreći da ono valja platiti što je obrečeno i pobratimstvom
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
ISAJLO: Jest, al’ nije ni devojka. MANOJLO: Dakle baba? ISAJLO: Aja! MANOJLO: Pobratime, ili sam ja lud ili si ti. Šta je dakle ta Sofija ISAJLO: Nije Sofija nego filosofija, a to je nešto visoko.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
„Pobratime zubati, odakle nam ideš ti?“ A pobratim čudno reži, al ne bježi. „Daleko je moja kuća, ja sam glavom
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
“ 128. Djevojka je tuđina bratila: “O tuđine, Bogom pobratime, Privedi me priko crne gore Bez govora, bez nasmjejanja.
Stade junak trudan počivati, A djevojka lice umivati. I da veli gizdava djevojka: “O tuđine, Bogom pobratime, Što ne piješ vodu nepijenu, Što ne ljubiš lice neljubljeno?“ I da veli oni tuđin junak: “O divojko, bracka te ubila!
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— Od danas da smo pobratimi! — reče Sreta. — I s men’! — dodade ćir Đorđe. — Zdravo, pobratime! — rekoše i Sreta i Đorđe. — Da bog dâ, pobratimi! — ogovara Mića.
— Da bog dâ, pobratimi! — ogovara Mića. Kucaju se i piju, a Cigani sviraju »tuš« i deru se: »Može, ne može!« — Pobratime — gruva se Mića u prsi — pobratime, molim ti se ka’ bratu, i boljem od brata, za nešto. Da mi učiniš jedan ćef...
Kucaju se i piju, a Cigani sviraju »tuš« i deru se: »Može, ne može!« — Pobratime — gruva se Mića u prsi — pobratime, molim ti se ka’ bratu, i boljem od brata, za nešto. Da mi učiniš jedan ćef... — Da čujem!
« (Tako je Mića uvek dirao Ljubicu zato što je nekad bila Mađarica). — Ima vreme, pobratime, ima vreme! — usitnio ćir Đorđe, očevidno u nameri da zabašuri. — ’Ajde, Petre, ima li nešto?
ono što su im Cigani znali da odsviraju, utezao se i doterivao Mića, a kad svrši toaletu, priđe Đorđu pa reče: — E, pobratime, nije vajde.
Molim te. Mića je znao čaršijski red pa je najpre lepo zamolio ćir-Đorđa. — Molim, pobratime, mnogo me ljutiš s take reči. Neje za nikoje rđavstvo. Čest i poštenje! (Molim te, pobratime, potvrđuje Mića, razume se..
— Molim, pobratime, mnogo me ljutiš s take reči. Neje za nikoje rđavstvo. Čest i poštenje! (Molim te, pobratime, potvrđuje Mića, razume se... sve česno i pošteno. Zar ja u tvojoj kući toliko puta hleb i so...
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Pa se zar i u snu onako raspriča i zanese. Kolika sam puta na čudu bio s toga...“ „A što, vjere ti, Krcune?“ „Nemoj pobratime te sitnice iznositi!“ upade Janko. „Ma što! nije tu nikakva zla.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Odakle si? — Odakle mi je i žena. — O Turčine, za nevolju kume! — A ti, Vlaše, silom pobratime! — ’Oćeš li dobro? — Neću. — ’Oćeš li zlo? — ’Oću. — Popo, zar i ti čuvaš goveda?
Bog našemu bratu domaćinu do danas podario, te mu i podržao, a k ovima druge, svake vrsne banove kumove i prijatelje, pobratime i braću Srbe pridobio, da bog da! Sad da ste mi, braćo, svi zdravi i ja s vami.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
kad mu čovek kaže, da mu je tu prije nekolika dana upala žena, i da je došao sad, da je izvadi: onda đavo poviče: „Šta pobratime, ako Boga znaš! Pa to tvoja žena! i ti mogao s njom živiti! I opet došao da je izvadiš!
Carica, kao svaka mati, skoči brže bolje, i odvede ga đevojci u sobu. Kako ga đavo opazi, on mu progovori: „Tu si, pobratime!“ — „Tu sam“. „E dobro!
Kad se carev zet vidi na nevolji, spremi se i otide. Kad dođe carevoj kćeri, a đavo se začudi, pa poviče: „A! pobratime, šta ćeš ti ovđe? Nijesam li ja tebi kazao, da ti više ne ideš za mnom?“ — „E! moj pobratime!
pobratime, šta ćeš ti ovđe? Nijesam li ja tebi kazao, da ti više ne ideš za mnom?“ — „E! moj pobratime! (progovori carev zet) ne idem ja da tebe ćeram iz careve kćeri, već te tražim, da te pitam, šta ćemo sad?
pa izvadivši iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo među prstima, a ribica mu se u jedan put javi iz vode: „Šta je pobratime?” A on joj od govori: „Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je.
je baba kobili govorila, pa izvadi iz marame onu lisičju dlaku, i protre je, a lisica u jedan put te predanj: „Šta je pobratime?” A on odgovori: „Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je.
što je baba kobili govorila, pa izvadi iz marame kurjačju dlaku, i protre je, a kurjak u jedan put te predanj: „Šta je pobratime?” A on mu reče: „Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je.
” On na to pristane i pobratimi se sa starcem. Pošto se pobratimiše, reče mu starac: „E pobratime, sad, da se darujemo, ja ću tebe darovati snagu i blago, a ti mene za oba ova dara samo svoju dušu.
” I cekini iz kamena porevaše tako da njega pritiskoše i zamalo ne udaviše, a on zavika: „Pobratime! pobratime! pogiboh!” U to doleće mu pobratim govoreći: „Evo me, šta je?
” I cekini iz kamena porevaše tako da njega pritiskoše i zamalo ne udaviše, a on zavika: „Pobratime! pobratime! pogiboh!” U to doleće mu pobratim govoreći: „Evo me, šta je?
kad mu čoek kaže da mu je tu prije nekolika dana upala žena, i da je došao sad da je iz | vadi, onda đavo poviče: „Šta pobratime, ako Boga znaš! Pa to tvoja žena! i ti mogao s njom življeti! I opet došao da je izvadiš!
Carica, kao svaka mati, skoči brže bolje i odvede ga đevojci u sobu. Kako ga đavo opazi, on mu progovori: „Tu si pobratime?” — „Tu sam.” — „E dobro!
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Milićevića ostalo zapisano da je, prvo, otišao svom pobratimu, handžiji, u Beli Potok i da mu je rekao: — Pobratime! Da se poljubimo; pa otsad niti mogu ja tebe čuvati od Srba, niti ti mene od Turaka.
Radio je na njivi. S njim se u poslu smenjivao Petar, rođak Strahinje Čupića, mlad čovek koji je želeo da se Stojan i on pobratime. Stojan je išao za ralom, bila je njegova smena; Petar se odmarao.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Ja se sećam dobro da sam ovako otpočeo razgovor. „A sad, dragi pobratime, pričaj mi kako se reši da se oženiš i sve drugo što imaš da mi poveriš, ali pravo mi kaži, pre svega, koja ti je to
Pop je držao čitave propovedi i govorio glasno kao da ga sluša cela parohija. A ja sam rekao: „Snajka, pobratime, da Bog da celoga veka bili srećni kao danas.
On me pogleda blago-prekorno pa mi hitro zadrža ruku kojom sam se mašio da tražim novac. — Baš si smešan, pobratime. Ostavi to, ne treba mi. Ti mi trebaš. — Pa šta je, brate, govori. Gle kako si potavneo! — Polako, sedi, puši.
“ I podsećajući se toga utiska, pomilovan ovim dahom detinjstva, ja se povratih. — Pobratime, — rekoh odlučno — ni pomisliti nisam mogao da si takva slabotinja.
On odmahnu rukom I duboko uzdahnu. — Znam, pobratime. Ali da mi ..je samo ta muka! — Ja vidim, ja osećam da imaš krupnijih briga — rekoh. — Zašto mi se ne poveriš?
A ona raste, napreduje, rascvetava se, postaje svesna i razumna, ona je na putu da postane ono što sam danas ja. Pobratime, razumeš li? Ja sam stekao još jedan svestan život, zadobio sam još jednu ljubav, ja imam još jedan svet.
Srećan sam što sam otac, uviđam da nikad nisam bio tako ozbiljan kao sad. Pobratime, uzmi čitaj ovu Bobinu kartu. Ja sam uveren da ti bratski deliš moju radost.
A sad, kao što ti rekoh, novčana oskudica, oštro okrivljavanje i drugo. Ali ja hoću da me dobro razumeš, pobratime. I s plemenitim sećanjem na svoju ljubav: — Ja volim svoju ženu i s mojim detetom ona je razlog moga života.
I kad sam mu trećega dana, na rastanku, rekao: — Pobratime, ti si uvek bio čovek, ostani to do kraja, molim te — on se blago i postiđeno nasmešio: — Žao mi je što ideš.
— Živio, pobratime! — i ja zgrabih za uzde. On me spazi, skoči hitro na zemlju pa se srdačno izljubismo, dok je svet oko nas brisao oči
Taj isti rođak dočekao me je sad prvi i pre ulaska u kuću izneo strašne, sramne optužbe. Sad sve znaš, pobratime, i sad možeš slutiti kako mi je u duši. Oba dana proveo sam kod. kuće; nikoga nisam hteo da vidim, ni s kim da govorim.
Eto, pobratime, ništa od one radosti koju smo zamišljali dole. Bog, koji jedini zna sve moje bolove i koga sam molio da me bar ova čaša
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Za časak behu svi dobro povezani, a Jevto stajaše uz njih, čekajući šta će sad biti. — Vegni de, pobratime, i ovoga — reče Đurica, pa priđe povezanim mladićima, a Pantovac stade da veže Jevta. — Pa, Sretene...
Kad se napi, pruži je Đurici. — Nategni, pobratime, pa da vi’š kako odnosi sve brige u maglu — reče on sučući guste brke i gledajući jednim okom Stanku, koja seđaše do
Zavukoše se u gust šibljak i posedaše jedno do drugoga. Pantovac odmah izvadi pljosku i nateže. — Dede, pobratime; ne znaš kako je ovo dobro za umorna čoveka — reče on, pružajući pljosku Đurici.
— Udovica zar ?... Vuci je ovamo! — viknu Novica. — Hoćemo li, pobratime... da se veselimo? A ja neću kazati za onu... tamo u selu — namignu on i mahnu glavom. — Dovedi, dovedi!...
— Koja te voda donese ovamo, Julo ? — viknu on, kad je opazi. — Eto nam sad, pobratime, društva.... da vi’š kako je valjana ova moja Madžarica! — Madžar si sam, a ja sam Srpkinja, bolja od tebe !
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Pošto aždaha proždrije jelena, reći će mu: — E, pobratime, ti mene kurtalisa smrti, a sad je red na mene da se odužim. Moj je otac zmijski car, pa hajdemo njemu, on će te dobro
Pa pođe pred njim. Mališa će te za njom, a ona ti ga uvede, pobratime si dragoviću, u nekakvu pećinu. Kada ga provede kroz pećinu, dođoše na jedno veliko polje, a nasred polja veliki sto, a
Ja ćy ovaj prsten metnuti evo na ovaj kraj pilava i sahana da dođe pred carevu kćep. — Hoću, pobratime, da je i šta više.
pa izvadi iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo među prstima, a ribica mu se ujedanput javi iz vode: — Šta je, pobratime? A on joj odgovori: — Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je.
je baba kobili govorila, pa izvadi iz marame onu lisičju dlaku i protre je, a lisica ujedanput te preda nj: — Šta je, pobratime? A on odgovori: — Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je.
što je baba kobili govorila, pa izvadi iz marame kurjačju dlaku i protre je, a kurjak ujedanput te preda nj: — Šta je, pobratime? A on mu reče: — Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je.
Dok odjednom, iznenada, iz nekog šumarka, bane, brate, pred njega teta lija. — Dobar dan, pobratime! — Bog daj, sestro! — A kuda ćeš ti, pobratime? — upita ga milostivno i slatko teta.
— Dobar dan, pobratime! — Bog daj, sestro! — A kuda ćeš ti, pobratime? — upita ga milostivno i slatko teta. On joj sve poredom i po istini kaže. Na to će lija: — Ja znam gdje je tvoj trs.
Evo sad baš dolazim odanlen, i od onoga cara što je ukrao tvoga oca trs. To ti je barem lako. Nego, znaš ti što, pobratime? Učini ti meni tu stvar što od tebe zatražim, a ja ću tebi pomoći te ćeš olako doći do očevog trsa.
— Istinita, tvrda, prava vjera, pobratime, — reče teta lija, i zakle mu se svim na svijetu da ga neće prevariti. Nato skoči najmlađi sin sa konja, povodi nože,
pa kopaj makar upravo do zore, ne boj se, iskopaćeš trs, a dirneš li u železnu lopatu, gotov si, uhvaćen, i ja ti, pobratime, onda ne pomogoh više. Straža će se probuditi, uhvatiće te i odvesti pred cara, i tu će ti otići glava dolje.
To čudo još nije svojim očima vidio. Pod njom zaboden štap, jedan drven, drugi gvozden. Onda reče lija: — Eno, pobratime, vidi, pod onom jabukom je jedan štap drven, drugi gvozden.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Vujana snažno prozbori: – O, Karimane pobratime, ne omrzni se!.. Ti da si zdra– vo! Budi junak!.. Eh, nije to ništa što je moj sin poginuo na tvojem pragu.
— Dobro je i ovo da vidimo!.. Hej, pobratime, otvaraj noćas! — kliknu pop pa snažno opet zalupa puškom u vrata. A prevario se bio grešni pop Bunjak i izostao u
Opet se on ispravi i bodro koraknu napred, nazvavši dobro veče na srpskom. — Je li, pobratime, kod kuće pobratim-domaćin? — Jeste. — A hoće li goste, pobratime? — Pa... hoće. Nema Druge.
— Je li, pobratime, kod kuće pobratim-domaćin? — Jeste. — A hoće li goste, pobratime? — Pa... hoće. Nema Druge. Zapovijedaj kad te je Bog donio...
— Nije, pobratime — nevoljno izusti domaćin, ne mogući da se drukčije izvuče iz nezgodnoga položaja. — Eto vidiš!.. Ustani, pomakni se!..
— reče najzad Bac Hadžić, koliko da zaturi trag svojoj zbunjenosti. — Ne po jednu, pobratime, no koliko možemo! — dobaci mu pakosno pop. — Koliko ti duša hoće — opet domaćin krto kroz zube.
— dobaci mu pakosno pop. — Koliko ti duša hoće — opet domaćin krto kroz zube. — I večeru, pobratime!.. I to dobru!.. No prije svega ja sam pop i Srbin, a ti domaćin i sluga odžaka i obraza: rakije odmah da povratim dušu!
— Koliko hoćeš samo da siđemo dole u kuću. Znaš, pobratime, ovi ljudi ne piju rakiju, možda će neko i klanjati, pa je nezgodno...
Ovđe, ovđe hoću rakiju!.. I ovi moji ljudi da povrate dušu!.. Bilo da ti je muftija tu!.. U, pobratime, ne ukori se, što si se zbu– nio?!..
— Boga ti jemca dajem da neće dugo biti!.. — Hajde more, nikad više! — A zašto, pobratime? — Zato što država i nije za vas... — Nijesam to dosle znao... A šta je tebi Srbija učinila, pobratime? — Svašta!..
— A zašto, pobratime? — Zato što država i nije za vas... — Nijesam to dosle znao... A šta je tebi Srbija učinila, pobratime? — Svašta!..
He, ja te zulume nikad ne mogu zaboraviti!.. — Phi, pobratime! — zacereka se pop da se soba zatrese. — Jeste, dok sam živ to ne mogu oprostiti!.. — Phi, pobratime, koliko si slab!
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
(Potprašuje pušku. Puškaranje traje.) GLAVAŠ: Hajde, Hadžijo! Ti pobratime boljeg vremena, A nosioče novog bremena, Što ti stoleća narav surova Na muška leđa grozno tovari, Ne pitajući stare
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
bez naslova i bez pomena autora, koja po motivu i stilu ima izvesnih srodnosti sa pesmom Nevolja: Dokle ćemo s’, pobratime, ’vako skitati, od kafane do kafane karte igrati, od mehane do mehane vino probati, a u zoru bez parice kući begati?
Stanković, Borisav - TAŠANA
I znam, kad je umirao, da sam ga zamolio: »Pobratime, kardo, daj i ostavi meni Tašanu«, da bi mi te on dao, kao što bih ja, kada bih umirao i imao takvu ženu, samo je njemu
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Ja imam da vršim dužnost načelnika okružnog u Kragujevcu, a ti si određen... gde ono beše, pobratime? — obrati se Dušan Luki. — Za načelnika sreskog u Pirotu — bez razmišljanja odgovori Luka.
Tek tada se reši i komandant puka da uz pripomoć vojnika siđe. — Slušaj, pobratime — obrati se kapetan Dušan Luki — dopusti, molim te, da ti izjavim...
— Ko drugome jamu kopa sam u nju pada... Kipislcauf! Hajd, da vidimo prvo tvoja leđa. — Ama, pobratime, molim te, izvoli ti prvi... I kretoše jedan za drugim, poštapajući se. Tek se čuje: „O-ho!
Tek se čuje: „O-ho!“ Jedan od njih zastane i pogleda drugog. Pođoše sada naporedo. — Šta veliš, pobratime, kada bi se opučio onaj konj iznad nas i naleteo na tebe? — pita sada Luka Dušana. — Uh, boga ti, nemoj, molim te.
Onda će nam tamo dati po jedan pojas za spasavanje, i reći: hajd sad na more! — ljuti se Luka. — Pobratime, zaboravio si da kažeš „kipislcauf“ — dira ga kapetan Dušan „rezervni advokat“.
Ali, vala, ja ću izdržati, a ti ćeš lipsati na putu! — veli jetko Luka, već ljut što ga zadirkuju. — Izvini, pobratime, ne mogu da ti se smejem, boli me zub. — A-ha... E, sad je kipislcauf! — smeje se Luka. I krenusmo...
“ — Hoće on, hoće — dodaje Luka. — On ne vidi krupnu stvar, ali za sitnu... — Ama, pobratime, to nije sitna stvar... — To bi isto bilo kao kad bi neko od nas pošao na osmatračnicu, i ostao u nekoj kafani —
A video si da je došao ađutant. — Naravno... — Pusti ga, pobratime — veli Dušan usiljeno ravnodušnim glasom — neka radi po svojoj glavi, šta se nas tiče. Posilni, baci koje drvo na vatru!
— Ja, bogati, on ode... — Nije valjda lud. — Ih, šta ćemo sad! — Pobratime, molim te, trči i kaži mu da je sve ovo bila šala — obrati se Dušan Luki. — E, ljudi, baš je čudan čovek.
Onda se obratim Gruji, da ga popne na kona. — Hajde, pobratime! — reče Gruja. — Eh, kad bih mogao... Priđe još jedan vojnik, i sa velikim naporom ga podigosmo.
— dobacuju vojnici. Išli smo baš blagom uzbrdicom, kada Dušan priđe Luki. — Pobratime, umeš li da rešavaš zagonetke? Ne vidim ni belu mačku sada, toliko me bole noge... — Ali ovo je laka... Pazi!
— Tako je, pobratime. Italijanski bersaljer. Zagonetka ide od usta do usta, pa se, i pored svih muka, smeju oficiri i vojnici na račun
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
rakija; po dolami toke i đečerme, zlatne toke od četiri oke; a na noge kovče i čakšire, žute mu se noge do koljena, pobratime, kao u sokola, a na glavu kalpak n čelenke, jedan kalpak, devet čelenaka, i deseto krilo okovano, a iz njega do tri
odgovor, koji otkriva gledanje na junačko i kukavičko držanje — gledanje koje je u osnovi ove pesme: Neka bježe, dragi pobratime!
Kada su se oni uplašili od živoga oderana jarca, ja kako će sjutra dočekati, pobratime, Hasan–agu Kunu i njegovih tridest krajišnika, krajišnika kako vatre žive?
Reče Miloš: „Jao moja majko! Jao Marko, bogom pobratime! Jao brate, vila me ustreli! A nisam li tebe besedio da ne pevam kroz Miroč planinu?
Bile bere po Miroču vila, bilje bere, često se odaziva: „Sad ću doći, bogom pobratime!“ Nabra vila po Miroču bilja, i zagasi rane na junaku: lepše grlo u Miloša carsko, jeste lepše nego što je bilo, a
Kad to viđe Ljutica Bogdane, on poteže tešku topuzinu, pušća za mnom uz kršno primorje; dovati me po svilenu pasu, pobratime, sapom od topuza, šćera mene za uši Šarinu, jedva mu se u sedlo povratih i utekoh uz kršno primorje.
Eto nama Ljutice Bogdana, sva tri ćemo izgubiti glave, već hodite da mi pobjegnemo!“ Al' govori Miloš od Pocerja: „Pobratime, Kraljeviću Marko, danas misle i govore ljudi da tri bola ne ima junaka od nas ove tri srpske vojvode; bole nam je sva
Teške sam ti muke dopanuo, pobratime, u madžarske ruke. Uvati me Vuča dženerale i još moja oba pobratima; bacio nas na dno u tavanicu, đeno leži voda do
Ležim, brate, tri bijela dana; ako budem, brate, još tri dana, nikada me više viđet nećeš: izbavljaj me, pobratime Marko, jal' za blago, jali na junaštvo!
Kada viđe što mu knjiga kaže, ud'riše mu suze od očiju, pa je onda Marko besjedio: „Avaj mene, dragi pobratime! Tu li si mi, bolan, dopanuo! Al', tako mi moje vjere tvrde, hoće tebe pobro izbaviti jal' za blago, jali na junaštvo!
konjici pod bojnim kopljima; pred njima je Boško Jugoviću na alatu, vas u čistom zlatu; krstaš ga je barjak poklopio, pobratime, do konja alata; na barjaku od zlata jabuka, iz jabuke od zlata krstovi, od krstova zlatne kite vise, te kuckaju Boška
“ 16 KOSANČIĆ IVAN UHODI TURKE (ODLOMAK) „Pobratime, Kosančić-Ivane, jesi l' tursku uvodio vojsku? Je li mlogo vojske u Turaka? Možemo li s Turci bojak biti?
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Udovičke suze preko božijih dlanova teku. Bog i veđama gleda; njegove obrve istezuju ljudske snove. Ama pobratime, pogledaj mi poviše od nosa! Nit im je beseda iz božastavnoga pisma, nego iz svoga im vrtoglavoga džepa.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
sokaka, a lepi Perica samo gladi svoje brčiće i pusti izveštačenim basom (a govorio je obično sa pola usta): „A joj, pobratime, pusti me da umrem!...
“ A pobratim Pajica mu odgovara: „Za koga, more, gazimo ovo blato, a pobratime?!...“ A bacao je oko — nije šala, toliki trijumfi! — i na Zonu Zamfirovu, ali još nije preduzimao ništa.
— Pobratime, — uzviknu Mitanče — u vatru, — u vatru, u vodu, — u vodu! Sas teb’ ću, pobratime! — Znam te, dè! — veli mu zadovoljno
— Pobratime, — uzviknu Mitanče — u vatru, — u vatru, u vodu, — u vodu! Sas teb’ ću, pobratime! — Znam te, dè! — veli mu zadovoljno Mane.
Sas teb’ ću, pobratime! — Znam te, dè! — veli mu zadovoljno Mane. — E, što će mi ćef bidne, pobratime, da ostanu rezil u čaršiju i u svet, ete, te jaguride čorbadžijske!
Tol’ko, pobratime, e što mi veće treba i svet i život!?... Ja iskašem moja da si bidne, a oni mi gu ne davaju; ta kad ne može toj da
pa neka gu tag uzne koj oće i koj sme... — Će da gu uzne, ama treba da si ima travu stiskavac... — A sag jošte ima, pobratime, da nađemo jednoga kočijaša. Ama cvrst da je, bata da je... — Ti ič brigu da si ne bereš za toj!